Probudi se draga, umro sam noćas

[S.F.]

Срдачан поздрав свима! Пошто ми је ово први пост, ред је да се у њему и представим. Зовем се Сретен. Као и, претпостављам, сви на форуму волим књижевни жанр научне фантастике. Мало читам, мало пишем... мало више читам него што пишем, али нажалост и једно и друго врло нередовно. У суштини, пискарам само за своју душу, ретко ко то прочита.
Надам се да ћу имати мотивације и времена да се окушам у радионицама јер бих волео да унапређујем писаније. Читао сам неке приче чланова форума и веома су добре.

У овом посту сам поставио последњу причу што сам написао. Подужа је... око 19.000 словних знакова, па ако вас не буде мрзело да је прочитате, волео бих да чујем коментаре и критике... прихватам и једне и друге.


ПРОБУДИ СЕ ДРАГА, УМРО САМ НОЋАС

,,Пробуди се драга, умро сам ноћас", тихо је рекао Серхеј док је миловао Анину, дечачки кратку, смеђу косу.
Ана је за тренутак отворила очи, само до пола, погледала у Серхеја, а затим поново зажмурила. Раније је није било тешко пробудити, спавала је као на иглама, али последњих неколико месеци узимала је таблете за смирење како би могла лакше да заспи.
,,Хајде, Ана, молим те устани... треба да идеш у мртвачницу да препознаш тело". Овај пут је повисио тон за неколико децибела и само малo грубље него што је желео процимао Анино уснуло тело.
,,Мм? То си ти Сер. Зашто ме будиш, бре? Колико је сати? Јел то пола пет?" рекла је Ана док је посматрала Серхеја кроз и даље полусклопљене капке.
,,Погинуо сам, Ана", казао јој је Серхеј. ,,Хајде, обуци се, морамо до болнице. Нисам имао новчаник код себе".
,,Шта?" Ужаснула се Ана. ,,Ка-Како си бре погинуо? Где?" Док је причала, у Аниним, сада већ потпуно отвореним очима, појавиле су се капљице заслањене воде.
,,Пукла ми је предња гума на мотору на ауто-путу, изгубио сам контролу и пао право под точак неке фијесте. Ја сам крив, претицао сам са леве стране". С обзиром на то да је знао шта ће га Ана следеће питати, малкице је оборио поглед од срамоте.
,,На ауто-путу? Зашто си туда ишао? Зар ниси радио ноћну?"
,,Нисам Ана... био сам..." након што је направио малу паузу како би повратио свој глас и прогутао накупљену пљувачку Серхеј настави: ,,...у Луговима". Када је изговорио последњу реч, учинило му се да кривица у гласу може да се напипа и здроби прстима.
,,Ишао си код Марине?" У Аниним заводњеним црним очима, први пут се могао видети и траг напуклог срца.
Серхеј није изговорио ,,Да", само је отворио уста, а реч коју је хтео да избаци из себе остала је негде у дубини грла. Поново је прогутао. Да.
Ани је и нечујна потврда била довољна. Погнула је главу, покрила лице рукама и коначно заплакала.
Плакала је тихо, скоро неприметно. Да није било повремених јецаја и ушмркивања разводњених слина, Серхеј не би ни знао да је његовој супрузи исцурила и једна једина суза. Није био сигуран да ли Ана плаче због његове смрти, због тога што је коначно добила потврду о супруговом неверству или због чињенице да је своју последњу ноћ провео у загрљају друге жене.
Ана је плакала десет минута. Серхеј ју је тешио и речима и рукама и уснама. Говорио јој је да ће све бити у реду, миловао јој главу и леђа, љубио јој чело и мокре образе. Изненадио се колико му је познат осећај Анине топлине, иако је тако много времена прошло од када је није држао у наручју.
Када је Ана престала да плаче Серхеј ју је упитао: "Јеси ли добро? Можеш ли да возиш до болнице?"
,,Могу", одговорила је Ана превише благо да би звучала љутито, а опет превише грубо да би звучала тужно... једноставно, безосећајно и тихо: ,,Могу". Устала је потом и пресвукла се.

***

На путу до болничке мртвачнице нису много причали, покушавајући при том да заобиђу било какве непријатне теме. Ана је возила, полако и сигурно, као и увек.

***

Када је у мртвачници угледао своје беживотно и отекло тело, Серхеј је пришао иследнику на дужности како би потврдио да је то заиста он. ,,То сам ја, име ми је било Македон Серхеј, са х, не са г–".
,,Жао ми је господине Македон", рекао је иследник прекидајући Серхеја, ,,Примите моје најискреније саучешће, али мораће ваша супруга да вас идентификује. Због записника, знате".
,,Наравно, разумем", одговорио је Серхеј.
Ана је посматрала Серхејев леш на столу још неколико секунди, а потом се окренула ка иследнику и рекла: ,,То је он. Нисам у почетку била сигурна јер је овако отечен, а и лице му је изгребано, али то је дефинитивно он. Македон Серхеј, са х..." Док је Ана остављала потребне податке иследнику, на лицу јој се нису примећивале емоције. По начину на који је грлила своје мршаво, слабашно тело обема рукама, Серхеј је схватио да јој је хладно. Огрнуо ју је у свој сако.
Убрзо су из болнице поново пошли ка кући у којој су до јуче заједно живели. Сада је кућа припадала само једној особи... сада је то била само кућа Ане Македон.

***

Иако је већ одавно свануло када су се вратили, Ана се поново вратила у кревет, отворила нову бочицу таблета за смирење, попила једну и легла на леву, Серхејеву, страну кревета. Серхеј се склупчао поред ње и почео да јој милује леђа.
Док је лежао покрај Ане, Серхеју су се вратила сва сећања која су заједнички стварали. Упознавање у ботаничкој башти и први састанак на кеју, одласке на утакмице и навијање за супротне стране најљућих ривала, свађе и помирења, прво у једнособном стану, а потом и у кући... сетио се венчања и мучних болничких тестирања... напокон сетио се и највећег животног пораза и сваљивања кривице на Ану, увек на дивну Ану која га је волела чак и када је он њу мрзео.
Са тим мислима и Серхеј је заспао. За три сата мораће да оде до канцеларије у центру града и уклони своје ствари из ње.

***

У фирми ,,Нова Логистика", у близини канцеларије извршног директора, Македон Серхеја, зачуо се разговор његових бивших колега.
,,Еј, Дејанци, јесте ли чули за Македона?" упитао је Вук Ергић двојицу имењака, Дејана Ивића и Дејана Ковача.
,,Чули смо, јеботе. Сад смо пошли да видимо да ли је стигао у канцеларију да му изјавимо саучешће", одговорио је Ковач.
,,Ја сам шокиран... шта му је требало да јаше тај мотор. Знао сам да ће овако проћи", рекао је Ивић, не показујући ни знак те шокираности у свом гласу.
,,Изгледа да је нешто петљао са малом Марином... ишао из Лугова када се срокао". Ергићев глас је на секунд добио и мали призвук шаљивости.
,,Немој ме зајебавати... Знао је он шта ваља!" казао је Ковач па потом додао: "Е јеботе, па зато можда није ни дошла данас".
,,Била је Маринче данас на послу, покупила се и отишла чим су нам јавили", одговорио је Ергић на непостављено питање Дејана Ковача, а затим променио тему: ,,Него, да не испадне сад да ми није жао Македона, стварно ми је жао... да вас питам, шта мислите, има ли шансе да се увалим на његово место?"
Пре него што је Вук Ергић добио одговор, Серхеј је одлучио да изађе иза ћошка и престане да прислушкује бивше колеге.
,,О здраво Серхеј... Чекали смо те да ти изјавимо саучешће. Прими моје саучешће, страшно шта се дешава..." Све време док је причао, Ергић је показивао чудне покрете главом и обрвама.
,,Хвала, Ергићу", одговорио је Серхеј незаинтересовано.
,,Саучешће", изјавио је Ивић.
,,Саучешће, јеботе". Серхеју се учинило да је једино Ковач приликом изјављивања саучешћа то заиста и мислио.
,,Хвала", рекао је Серхеј. ,,Ако немате ништа против, треба да попакујем неке ствари у канцеларији".
,,Наравно, наравно... извини ако ти сметамо".
Када је ушао у канцеларију, иза затворених врата само је начуо наставак разговора тројице бивших колега.
,,Знао сам да је ту, све је чуо".
,,Опусти се, бре, Ивићу, неће те појести..."

***

Серхеј није имао превише личних ствари у пространој канцеларији, па му је за све била потребна само једна картонска кутија.
У њу је спаковао две урамљене фотографије које су у последњих годину дана лежале лицем оборене на пространом столу.
Прва је била из периода када су Ана и Серхеј били студенти друге године факултета политичких наука. На њој, млада Ана седела је сама на клупици испод дивљег кестена у ботаничкој башти држећи копију скрипте ,,Политичка Социологија" на крилима. Управо у тренутку када је фотографија настала упрла је изненађени поглед у дечака који је тога дана бесрамно покушао да украде део њене лепоте.
На другој фотографији, свадбеном тортом умазана лица госпође и господина Македон. Док је Ана гледала право у фотографа, молећи га погледом да не хвата баш тај тренутак, Серхејев поглед био је упрт ка њеном уху. Размишљао је тада да је изнервира тако што ће да полиже шлаг са њене ушне шкољке, знајући колико је ,,волела" да осети његов језик на лицу. Није се усудио.
У картонску кутију убацио је и две омиљене књиге којима се често враћао не бирајући место на ком ће их читати: ,,Град" Клифорда Симака и ,,Фаренхајт 451" Реја Бредберија. Џепни сат, успомену на оца, није убацио у кутију, већ у џеп од сакоа, где му је и било место. Зидни сат, поклон од мајке за његов тридесет пети рођендан, јесте убацио у кутију. Глупости попут Wi-Fi рутера, хефталице, печата... ствари које би радије бацио... оставио је на столу.
Напокон, откључао је и отворио фијоку са десне стране стола од абоноса и извукао хрпу папира, спирално повезаних у једну свеску. Серхејев дневник преваре... На некада првом листу папира који је прошао испод врата његове канцеларије, а сада на првом листу повелике свеске писало је: ,,Да ли још увек важи она понуда за превоз? М. Ђ." Поред потписа нацртан смешак и срце.
Аферу са Марином Ђокић, двадесеттрогодишњом приправницом, Серхеј је започео пре нешто више од девет месеци. Лако су успевали да сакрију да се између њих ишта дешава, али само од колега са посла... Након првог, кратког сусрета са малом, зеленооком плавушицом, Ана је посумњала... Серхеј је био сигуран у то. Од тада, Серхејеве ноћне смене и ванредни путеви ван земље су нагло учестали. Ипак, иако је знао да Ана сумња, није се много потресао, чак се потајно и надао да ће га Ана напустити како би се без веће кривице извукао из несрећног брака.
Размишљао је неколико минута шта да ради са свеском и на послетку одлучио да, ипак, и њу спакује у кутију... бациће је у контејнер за рециклажу папира на путу до куће његове мајке.

***

,,Здраво мама", рекао је Серхеј када је Јелисавета Македон отворила врата на која је покуцао њен син.
Уплакана жена га је загрлила. ,,Сине, сине... па, како, како... зашто си возио то чудо, па зар и тебе да изгубим у саобраћајној несрећи? Сине, шта се..."  гласно, брзо и кроз плач говорила је Јелисавета.
,,Смири се мама, бре... шта је било, било. Јел ту Милош?"
,,У соби је. Сине, па како си... зашто си ишао..."
,,Не могу сада, мама... Причаћемо други пут. Треба да видим Милоша". Пошто је по други пут прекинуо мајчин неповезани говор, Серхеј се упутио ка соби његовог покојног оца.

***

,,Еј, ћале", рекао је кроз одшкринута врата. ,,Јел слободно?"
,,Уђи, бре... шта се правиш фин", одговорио је Милош отресито.
Серхеј је закорачио у собу, и стао са десне стране довратка, на место где је увек стајао када би улазио у очев кабинет. ,,Само сам хтео да јавим..."
,,Знам, чуо сам... мама не престаје да ме гњави. Јеси ли био пијан?"
Серхеј је погнуо главу пре него што је одговорио. ,,Попио сам две чаше вина, али нисам зато пао. Пукла...".
,,Пао си зато што си идиот, Серхеје. Треба да учиш из туђих грешака. Од када сам погинуо, рекао сам ти бар стотину пута, да не пијеш док возиш и да не возиш уморан. И шта си, ког ђавола, тражио у пизди материни у сред ноћи?"
,,Није битно, ћале".
,,Океј, ако ти кажеш да није битно... Како је Ана?"
,,Па, онако... није сјајно. Пије лекове да заспи, плакала је..."
,,Аха... па, она те лекове пије већ неколико месеци. И то је твоја кривица. Немој случајно сада да се понашаш као што си се понашао према њој пре годину дана, када сте завршили са тестирањем. Ана је дивна особа, и верна жена, није заслужила таквог мамлаза. Има да је тешиш сваки дан док те не преболи! Јасно?" Милош Македон је у смрти показивао строгост коју је често показивао и за живота.
,,Јесте. Ej, колико је требало мами да..."
Милошу није било потребно да његов син доврши реченицу. ,,Уђе и дан данас уплакана са албумом у руци", рекао је, па потом додао: ,,Ајде, бриши сада код Ане. И реци јој да јави када је сахрана".
,,У реду, ћале... и ево ти сат, дај га Сандри када дође, ја немам коме да га оставим".

***

Ану је затекао у купатилу када је стигао код ње. ,,Сер, јеси ли стигао? Ајде, молим те, донеси ми чист пешкир! Остао ми на кревету!" викнула је Ана из туш кабине.
,,Ево, идем одмах", одговорио је и кренуо у спаваћу собу по пешкир.
Кревет је био распремљен, са новом постељином и јастучницама и на њеној и на његовој страни. Велики пешкир био је спакован и остављен на доњем делу лежаја. Серхеј га је зграбио и упутио се ка купатилу.
У купатилу, угледао је његову мршаву супругу како управо излази испод туша. Обрисао јој је кратку косу и кошчата леђа, а онде ју је огрнуо у огромни пешкир, као да је неко дете.
,,Јеси ли све обавио?" упитала је Ана када су сели на кауч испред угашеног телевизора.
,,Јесам. Оставио сам ствари из канцеларије на сто... нисам их вадио из кутије. Био сам и код Јелисавете. Поручио ти је Милош да јој јавиш за сахрану".
,,Јавила сам јој пре пола сата. Сутра у два по подне".
,,Океј, хвала ти."
Након кратког разговора, обоје су ћутали. Пауза је трајала неколико минута који су се Серхеју отегли до вечности. Желео је да јој се извини због свега што је преживела у последњој години због њега.
,,Ана, ја..."
,,Немој сада Серхеј, касно је... а и прерано за то", рекла је Ана, гледајући га продорно дубоким очима. ,,Хајде да ноћас само ћутимо... и да водимо љубав".
Серхеј није изговорио више ни реч, само ју је подигао са кауча и однео у спаваћу собу на кревет пресвучен у нову, миришљаву постељину.

***

У току ноћи, будио га је плач, али сваки пут када би отворио очи и погледао у Ану остао је уверен да она чврсто спава поред њега, окренута леђима. Плач је чуо само у сновима.

***

Ујутру, уместо Ане, поред себе је затекао цедуљицу са натписом: ,,Отишла сам да припремим све. Видимо се у два, а можеш доћи и раније ако хоћеш. Ана."

***

На сахрани се појавило превише људи, превише људи за које није марио. Људи који су га волели и људи који су га мрзели, људи који су га познавали и људи који су само чули за њега, фамилија и пријатељи и колеге.
Прва од свих била је Ана. Црна хаљина сложила јој се уз црне очи и црне подочњаке. Уплакана Јелисавета стајала је одмах иза ње, док је Милош све посматрао са стране. Серхејева сестра, Сандра, дошла је са супругом и два детета. Иако су имали свега по три и пет година, малишани су били беспрекорног владања. Били су ту и два имењака са посла Дејан Ивић и Дејан Ковач, нови, млади извршни директор ,,Логистике" Вук Ергић и уплакана, зеленоока плавушица, приправница Марина Ђокић. Још седам колега са посла, дванаест школских другова, четири колеге са факултета и девет чланова родбине избројао је Серхеј пре него што је почело спуштање сандука у земљу.
Када се све завршило, људи су му прилазили један по један и изјављивали саучешће. Кичма га је болела, а јако сунце на небу без и једног јединог облачка му је готово спалило очи и теме главе. Све што је желео било је да оде заједно са Аном кући и седне на своје место на каучу и чита ,,Град".
Последња од свих пришла му је Марина. Ана је на само два метра од њих причала са Милошем.
,,Моје саучешће", рекла је Марина док га је грлила. У загрљају се задржала неколико секунди предуго.
,,Хвала, Марина", одговорио је Серхеј.
,,Понела сам ти новчаник. Остао је код мене пре неко..." Марина је ућутала и погнула главу када је осетила Анин поглед на њој.
,,У реду је, хвала ти".
,,Извини Серхеј, ја сам крива..."
,,Добро је Марина, немој се бринути, сам себи сам ово направио. Ништа ти ниси крива. Крени даље... желим ти леп живот, а сигуран сам и да ћеш га имати".
,,Серхеј..." рекла је, па заћутала.
,,Биће све у реду, не брини".
,,Серхеј, ја сам у другом стању, мислим да треба да знаш", изговорила је последњу ствар коју је Серхеј желео да чује, а потом се уплакана окренула и заувек одшетала.
Напукло срце које је пре две вечери видео у Аниним заводњеним очима сада се потпуно преломило и скршило. Није ништа рекла, само је полако, крећући се у почетку унатрашке, а потом окренутих леђа нестала са гробља.
Милош, који је све чуо, само кратко је објаснио сину: ,,Серхеје, ти си највећи идиот на свету".

***

Серхеј је пешачио ка кући Ане Македон. Пошто није знао како да јој се обрати после свега, време је трошио у две кафане. Попио је шест точених, светлих пива и попушио пуно пакло цигарета, нешто што није радио годинама.
Размишљао је успут о Марини из Лугова, о детету које ће родити, али и о Ани... увек о доброј Ани према којој је учинио толико лошег. О толикој мржњи коју је осећао због њеног крхког тела, о игнорисању и шиканирању. Остала је уз њега заувек. Та слабашна мала женица била је најјача особа коју је познавао. Након свега што јој је приредио у животу, тек у смрти је успео да јој сломи срце. Нешто што себи никада не може опростити.
Серхеју је био је потребан пад са мотора под аутомобил у пуној брзини како би схватио да је он тај који је све време заслуживао мржњу, а не та његова мала, мршава супруга која га је до последњег тренутка волела.

***

Када је око поноћи ушао кроз откључана врата његове некадашње куће, Серхеј се изуо и без пресвлачења упутио ка спаваћој соби у којој се налазила Ана. Спавала је склупчана на десној страни кревета. На ноћном сточићу налазила се Анина полупразна бочица са лековима за смирење и урамљена свадбена фотографија из Серхејеве канцеларије.
Серхеј се лагано спустио на свој крај кревета и окренуо ка Аниним леђима.
,,Ана, молим те, опрости ми", рекао јој је у потиљак. ,,Милош ми је рекао, да сам највећи идиот на свету, али мислим да је погрешио. Био сам највећи идиот на свету... Опрости ми зато што раније нисам схватио кога имам поред себе... Онај дан, пре четрнаест месеци, када нам је доктор саопштио да нема сврхе више да долазимо, да никада нећеш моћи да родиш дете, замрзео сам те... мрзео сам те из дубине душе. Осећао сам се преварено, као да си све време знала то... да си знала, али да ниси хтела да ми кажеш. Осећао сам да си ми намерно ускратила шансу да имам дете. Толико сам те мрзео да сам желео да патиш... Молим те Ана, опрости ми за све што сам ти приредио у последњих годину дана, за моје неверство и за тихе ноћи без изговорене речи... Молила си ме да усвојимо дете. 'Волећемо га као да је наше', рекла си. Нисам хтео ни да чујем. Хеј Ана, да сам тада био мало паметнији, мислиш ли да би нам животи били срећни? Да ли би ме наша ћерка мрзела... наравно да би била ћерка... да ли бих заслуживао мржњу и тада... Опрости ми Ана, што сам ти ускратио шансу да имаш дете. Чак и када сам се дерао на тебе без разлога и када сам се враћао кући пијан, када си знала да долазим од ње... била си уз мене. Када сам те својим понашањем терао од себе, ти си истрајала... Чак и када сам ти сасуо у лице да те презирем због твог слабашног тела и твоје 'болести', ти си остала уз мене... Опрости ми Ана, што сам тек у смрти схватио колико те волим. Опрости ми..."
Са последњим Опрости ми, Серхеј је склопио очи и заспао поред своје највеће љубави.
Сањао је да седи на клупици испод дивљег кестена у ботаничкој башти. У сну му је дошла Ана. Смешила се. Села је поред њега и нежно га додирнула по образу, а потом му је рекла: ,,Сер, љубави, знаш да никада није постојала ствар коју теби нисам могла да опростим, још од када си био клинац који воли кришом да слика девојке по парковима... Опраштам ти и сада за све ствари за које си тражио опроштај. Чак и када се чинило да ме мрзиш, остајала сам уз тебе јер сам видела колико заиста патиш... Надала сам се да постоји чудо које ће ми дозволити да ти подарим дете и нисам хтела да одустанем од тога... И ја сам желела да тражим опроштај од тебе што нисам успела да нађем начин... чини ми се да сам га већ добила. Сер, волела сам те од првог дана када смо се упознали, а и волећу те вечно. Чак и сада, у смрти. Заувек ћу бити твоја мала Ана. Жао ми је, љубави, али за једно ћу ипак морати да тражим твој опроштај. Молим те, опрости ми што ћу морати да те пробудим за који тренутак".
Серхеју се предивни сан убрзо распао када је осетио како га неко нежно додирује по раменима.
,,Пробуди се драги, умрла сам ноћас".
Серхеј је отворио очи, чврсто загрлио своју супругу, Ану Македон и заплакао.

[ratiger]

Zdravo Sretene, dobrodošao na forum

Evo par stvari koji su meni zapale za oko:

1. Ljudi koji umru, ostaju na zemlji da manje-više žive među svojim porodicama/prijateljima. S obzirom da su i dalje veoma ,,telesni'' (sanjaju, imaju knedle u grlu, uzimaju i pomeraju stvari, vode ljubav)... šta oni tačno gube umiranjem? Da li to znači da mogu faktički da nastave da žive potpuno isto kao i dok su bili živi?

2. Previše obraćaš pažnju na nebitne detalje. Ne bi se trebao opterećivati sa brojem piva koje je Ser popio, u koliko sati je sahrana, ko je bio na sahrani... Iskoristi svaku reč pametno, ako razumeš na šta mislim. Čitalac ne mora da zna koliko i koje pivo pije Ser. Možda je to nešto što bi ti ubacio u pisanije kao ,,uskršnje jaje'', ali nemoj preterivati sa ne mnogo bitnim detaljima. Pogotovo ne u kratkoj priči.

3. Mislim da je loša ideja da koristiš san kao instrument za rasplet. Ja bih san pre iskoristio da naslutim nešto što bi se moglo desiti (Čehovljev pištolj) u magli neke simbolike ili slično. Snovi su sredstvo koje mozak koristi da se dobro po*enja s vremena na vreme, kaže Stiven King u The Standu negde

4. ,,На путу до болничке мртвачнице нису много причали, покушавајући при том да заобиђу било какве непријатне теме. Ана је возила, полако и сигурно, као и увек.''
Pročitaj kraj prethodne, i početak sledeće glave bez ovoga. Kako ti zvuči? Probaj da izbaciš neke rečenice za koje posumnjaš da su iole nepotrebne.
Manje je više.

Ima još stvari koje bih ti mogao prokomentarisati, ali verujem da će ti kompetentniji članovi dati bolju sliku iz njihovog ugla. Uglavnom nemoj se obeshrabriti, pisanje se ne uči preko noći.

[saturnica]

 Glavni lik je duh kojeg svi najnormalnije vide? Sporedni lik duha kojeg svi vide je otac duh, koji živi sa svojom udovicom/ženom mirnim obiteljskim životom? Jesam li to dobro razumjela? Majka kaže pokojnom sinu: da Miloš(otac duh) je u sobi, uđi sine. Čemu tuga i žalost, plač i razočaranje ako su duhovi i dalje ponašaju kao živi: tu su, sjede, pričaju, miluju ženama leđa, vode ljubav, skidaju cipele. Potpuno su tjelesni da tjelesniji ne mogu biti. Dakle, shvaćam tvoju maštu i da si htio nešto napraviti da bude drugačije od stereotipa viđenja duhova, ali meni je ovo totalno besmisleno. Zbog toga jer smrt u njihovim životima gotovo ništa nije izmijenila osim što su se duhovima na neki način otvorile oči pa možemo reći da s novim očima vide ispravno kako stvari stoje u njihovim životima. E sad, to bi trebalo biti naravno nešto kao pozitivno, i moglo bi biti pozitivno ali ne i u ovoj priči, jer što se ide prema kraju, ta iritantna superpozitivnost vodi u jedan totalni kliše i neviđen ljubavni patos. Đizs!
Meni bi više prijalo da je duh i dalje nevidljiv, ili da je samo nekima vidljiv, da čini neke tajnovite znakove ljubavi prema ženi i da ona to nekako pokušava odgonetnuti, ili da se na kraju dogodi neka caka, neki ljubavni preokret, bilo što samo ne da od pola priče pa do kraja sve vodi očekivanom opraštanju (aleluja!) i zajedničkoj ljubavnoj idili na božjim pašnjacima ili u toj spavaćoj sobi, tko bi zapravo znao gdje točno, u ovako postavljenoj priči. Znači, niks idila! Čovjek je umro. Kraj! Valjalo bi da se nađe već netko od krvi i mesa da utješi ucviljenu nesretnicu. Duh neka stoji sa strane, kao vjetar neka njiše zavjese na prozoru i hladi tabane živom suparniku... 

[Scordisk]

Pozdrav Sfu i dobrodošao na radionicu.

Evo, neka moj komentar bude treći, što da ne.

Prvo, hteo bih da pohvalim kako si napisao NEKE od konverzacija u priči, što je meni kao čitaocu jako bitna stvar - dinamične su, brze i deluju prirodno, odnosno, ima jako malo usiljenosti. Sasvim su solidni  ti delovi ispod navodnika. Čitam baš neku knjigu domaćeg pisca, neću kažem kojeg, pa i pored svog zanata i znanja i veštine, i dalje ume da usere konverzaciju tako da to ne deluje kao interakcija dva ljudska bića već samo kao automatska, rafalna razmena informacija, uz pokoju (ne)duhovitost. Ti si, moram da priznam, razgovore bolje napisao.

Moj favorit su razgovor između kolega i razgovor sa pokojnim ocem. On reč, ja reč, to sve prirodno i fino teče, ti likovi su u suštini stereotipi, ali im je u tim stereotipima ugodno, fino se oni tu baškare i nose celu priču. Čak mi je i deo kada Ana ispituje sveže poginulog Serheja korektno napisan. Samo, rekao bih da bi ti razgovori mogli da budu kraći. Odnosno - sažetiji.

Da budem iskren, ne zalazeći u samu fabulu i motive priče, mislim da bi sve trebalo da bude daleko sažetije i kraće. Na stranu to što bi se priča lako mogla ispričati i u sažetijoj formi, bez da izgubi mnogo, već i iz praktičnih razloga - da bi je neko čitao. Generalno, ja na radionici sve čitam što ljudi okače, ali toga u principu i nema tako mnogo pa može da se isprati, ali kada bih nasumično naleteo na priču ove dužine na internetu, od nepoznatog pisca, na kakvom blogu ili forumu, a da me pri tom ne kupi svojim početkom, idejom i uvodom na neki prejebani, neverovatni način, pa, prosto i jednostavno, odustao bih od čitanja. Ili bih preleteo samo da vidim kraj. Suviše informacija bljeska sa interneta, tva i radija - kratki filmovi, neverovatne fotografije, muzika, slike s letovanja, vesti, nasilje, gole žene, niko nema vremena danas da napreže očne nerve da bi iščitavao 19 000 karaktera, osim nas luđaka sa radionice. Ili ako je u pitanju neka baš vrhunska priča, ili neki provereni autor.

Dakle, što reče gospodin ratiger iznad mene, više je manje, prvi put i ja čujem za to, ali zvuči mi logično. Ja bih, da sam na tvom mestu, ovakve priče pokušavao da skrešem na barem 10 000 karaktera. Možda i ne bi bilo teško - samo bih izbacio one delove koji uopšte nisu neophodni za priču, pri čemu ne mislim na boju i količinu piva, već na druge stvari - oni idu, oni stignu, ima tu mnogo idenja, hodanja, praznnog uglavnom. Meni je ostalo u sećanju, da ne kopiram sada, deo kada Ana izlazi ispod tuša, pa Serhej kroz tipa tri rečenice traži peškir koji stoji na dnu raspremljenog kreveta s čipkastim jastucima, a obe strane su raspremljene... ma daj Serheju bre taj peškir pa da pređemo na pornografiju, bre!

Elem, nemoj me pogrešno shvatiti. Za sebe mogu da potpišem, a za ostale slutim, ali i ja se uvek rasplinem prilikom pisanja, i hoću svaki detalj da ovekovečim. Ipak, posle toga, sledi dugi (da ne spominjem - mučni) proces amputiranja viškova, ali priča onda dobija na kompaktnosti. I možda je neko zapravo pročita do kraja, jer mene je, iskren da budem, već oko druge trećine oblio malo znoj, pa sma se pitao dokle bre.

Što se tiče same fabule, prvo, baš mi se sviđa ime glavnog junaka, sa h a ne sa g, i to kako on to napominje nepoznatim ljudima. I sviđa mi se inventivan pristup temi, tako da su duhovi deo svakodnevnice, pa kako bi svet onda funkcionisao. Međutim, sve što je saturnica rekla stoji jerbo svet u kojem i nakon smrti funkcionišeš kao da si živ, u potpunosti obezvređuje i smrt, i rituale vezane za smrt, a vala i svu onu tugu. S tim na umu, ne razumem zašto se Ana i ubila, kada su mogli lepo da nastave da furaju, ona živa a on hladan kao led. I još jedna stvar - ako nakon smrti nastavljaš da uživaš sve blagodeti života, osim što više ne moraš da radiš, zar to ne bi značilo da bi svi odlazili u prevremenu penziju s metkom u čelo? Obesiš se u ponedeljak i odeš na pivo i na pecanje i bole te kurac.

Za kraj, takođe, slažem se sa saturnicom, nije me nešto dirnuo. Možda je to ok, ali nije, što bi Englezi rekli, moj komad kolača. Prvo mi je zasmetalo sve ono predugačko izvinjavanje i objašnjavanje, pošto je već nekako bilo jasno da je on mrzi jer ne može da mu rodi decu, natuknuto je nešto na tu temu i ranije u priči, a drugo, taj deo, i pored dobrih konverzacija, deluje meni potpuno bezveze. Ne da nije realan, da moliš ženu nešto na kolenima, već me je umroio. I onda ceo onaj deo oko sna. Ako je već trebala Ana da se ubije, bolje da je to bilo iznenada, barem bi meni to bilo bolje, da ga probudi kao i on nju na početku priče, istim rečima, iznenada, to bi bila fina simetrija u priči.

Mada, ja navijam za tu verziju priče u kojoj Serhej maše zavesom i ladi tabane suparniku:D E, to bi već bila poštena priča!

Elem, nadam se da te komentari neće uvrediti, nije mi to bila namera, sam osam komentarisao ovo kao što bih i to sam sa sobom u svojoj glavi uradio, a nadam se da ti je to možda od neke koristi i da se vidimo na radionici i u buduće:)

[Loni]

Meni se vrlo dopada. Volim taj beg u avagardu i paradoksalizam.

[scallop]

Da ne bi ostao bez ozbiljnog komentara, potrošiću peti post ovog meseca.


Tvoj prilog radionici nema nijedan element neophodan da bi bio nazvan pričom.


1. Već je neko napomenuo da je osnovni motiv neodrživ, tako da ga i nema.
2. Čitav tekst je prepričavanje nečega šta je trebalo da se dogodi. Trebalo bi da pročitaš sve što je do sada napisano o pričanju, pripovedanju i prepričavanju na forumu.
3. Ne postoji zaplet, preokret i rasplet priče. Ako se izuzme mrtvost likova, čitav tok priče, uključujući i poentiranje, krajnje je očekivan i neprivlačan za čitanje.
4. Zapazio sam i niz grešaka standardnih za početnike, ali to je lakše prevladati.


Budući da voliš da čitaš, pri čitanju obrati pažnju kako su svi elementi priče rešeni da bi ti čitanje bilo privlačno. Tako ćeš zapaziti i zašto tvoj rukopis nije dobar.

[S.F.]

Hvala svima na dobrodošlici, a hvala i za komentare.... cilj mi je da unapredim pisanje. Prihvatam sve kritike, kao što rekoh, slobodno opletite po svemu što vam zapadne za oko, a da nije dobro. Prihvatam i to da priča nije dobra... trudim se koliko mogu 
Što se dužine tiče, imam taj problem da mi je žao da šišam priču kada je dovršim... ako je u startu ne napišem kratko, vrlo retko ću sesti da izbacujem nepotrebne stvari... pokušaću to da ispravim.

E sad, to oko "mrtav, a živ" situacije...  namerno sam ostavio da to bude nerazumljivo jer taj deo ne bi trebao da bude centralni deo priče (a i da bude neki mali "trip"  ). Ispade problem oko toga...
Ovako... Serhej nije duh! Nije ni živ! Mrtav je kao ptica dodo. Udario ga je auto i izumro je... to je to. To što ga vide i što je glavni lik u priči, treba više da predstavlja nešto apstraktno. Pokušao sam tako da pokažem da sama smrt jednog čoveka nije najgora stvar oko cele situacije, već ta praznina koja ostane u drugim ljudima oko njega (neuspešno, čini mi se...).
Pretpostavljam da objašnjenje nije baš najbolje, pa ću samo još da dodam, da bi se lakše razumelo da je Serhej stvarno mrtav, čitava priča (koliko god prosta ona bila) bi se odvila istim pravcem i da njega nije bilo u njoj. Dakle nije uticao ni na šta bitno u radnji od momenta kada je poginuo (osim saznanja o trudnoći, ali to bi Ana svakako saznala).

Tako, hvala još jednom za komentare, poradiću malo na tim kritikama