• Welcome to ZNAK SAGITE — više od fantastike — edicija, časopis, knjižara....

Blast from the past, ili kucamo na vrata zaboravljenih igara!!!

Started by Perin, 22-09-2015, 18:01:09

Previous topic - Next topic

0 Members and 4 Guests are viewing this topic.

Print
Go Down Pages 1 2 3 4 5 6 7 8 All
User actions

Meho Krljic

#53
21-04-2016, 13:25:16
Retronauts u najnovijoj epizodi - snimljenoj uživo pred publikom - ima veoma detaljnu priču o Seginoj konzoli koja je prethodila Mega Drajvu. Sega Master System je interesantan istorijski fenomen jer je u pitanju konzola sa kojom je kompanija počinjala da polako shvata kako da uđe u gejming biznis (njihovi prethodni gejming sistemi o kojima se u uvodnom delu priča su bili prilično neuspešni) ali biznis u koji su ulazili je bio u željeznom stisku Nintenda. I to ozbiljnom željeznom stisku, ne treba zaboraviti da su studiji koji su pravili igre za Nintendo uglavnom pravili igre samo za Nintendo, da je Nintendo držao 90% distributivne mreže u Americi što je za rezultat imalo da SEGA sa svojim konzolama bukvalno nije mogla da uđe u većinu robnih kuća, šoping molova itd. Konsekvenca je da je Master System imao srazmerno malo igara (u poređenju sa više od hiljadu naslova za Nintendov konkurentski NES) i da su mnoge od njih bile pravljene interno u Segi, dakle bez upliva originalnih tvoraca igre (uzgred, ovo čini kompletan ROMset za Master System vrlo lako nabavljivim daunloudom)... Interesantna priča sve u svemu:


Retronauts: Live At Midwestern Gaming Classic 2016

neomedjeni

#54
26-04-2016, 08:34:40
Za sve nas koji nikad nismo igrali V:TM - Redemption - podsećanje zbog čega i nadalje treba da odolevamo iskušenju.


http://crpgrevisited.blogspot.rs/2013/04/vampire-masquerade-redemption-review.html








Meho Krljic

#55
26-04-2016, 08:37:24
Da, ta igra ni tada nije dobila neke sjajne prikaze... Ja sam je jednom, kasnije, kupio na nekoj GoG rasprodaji or sumtin ali je naravno nikada nisam zaigrao...  :oops:

ridiculus

#58
29-04-2016, 08:27:28
Pošto je Offworld Trading Company izašao u zvaničnu prodaju, pojavile su se recenzije, i zanimljivo mi je da Tom Čik u svojoj svrstava igru u tradiciju M.U.L.E.-a, ekonomske strategije Dani-ja Bunten-a iz 1983. sa takodje naučno-fantastičnom temom, i posvećuje veliki prostor njenom opisu.

Sad, ja nikad nisam igrao M.U.L.E, ali kažu da se dobro drži i danas, i da Soren Džonson (kreator OTC-a, ali i Civ-a IV) otvoreno priznaje uticaj. (Izmedju ostalog, i u OTC-u postoji M.U.L.E. - multiple use labor element.)
Dok ima smrti, ima i nade.

Meho Krljic

#59
16-05-2016, 11:53:55
Eurogamer u listicle modu. Ali ovo jesu interesantni komadići znanja  :lol: :lol: :lol: :lol:


Nine ways the the 8-bit era made gaming what it is today

Meho Krljic

#62
30-05-2016, 11:07:31
Zanimljiv blog sa mnogo istorije:

The Golden Age Arcade Historian

QuoteA blog dedicted to the history of arcade video games from the bronze and golden ages (1971-1984).

Meho Krljic

#64
08-07-2016, 15:16:35
Hahahah, dakle, na Steamu je upravo postala dostupna igra Requiem: Avenging Angel.*  U pitanju je relativno zaboravljiv FPS naslov iz daleke 1999. godine o anđelu koji automatskim oružjem deli božiju pravdu na Zemlji, izašao nedelju dana nakon što je nečovečna NATO alijansa krenula sa svojim zvjerskim nasrtajima na nedužnu SRJ. Naravno, nije pomoglo što je u to vreme Half Life već bio prepoznat kao stoun kold klasik koji je letvicu kvaliteta FPS žanra nepovratno vozdigao u nebesa.

I pored toga, ja sam Requiem docnije više puta pokušavao da igram - sviđao mi se njegov kempi mentalitet kao i specijalne sposobnosti koje je glavni junak dobijao tokom igre - ali su me sprečavali bagovi no sad ću mu svakako posvetiti još pažnje jer naravno da volim da se vraćam osrednjim FPSovima iz decenija prošlih. Ono po čemu ćemo mi ovde uvek pamtiti Requiem je prikaz Miodraga Kuzmanovića iz Sveta Kompjutera u kome se isti (Miodrag, ne Requiem) razotkrio kao ozbiljno religiozna osoba  :lol: :lol: :lol:




QuoteRequiem je kvalitetna pucačka igra najnovije generacije, našminkana, pravilno odrađena i puna adrenalina. Sa druge strane, njen scenario je jedna od najodvratnijih budalaština koje smo ikada videli: jeftina protestantska banalizacija Jovanovog otkrovenja i Novog zaveta u celini, sprdnja na račun hrišćanstva. Originalnost joj ne možemo osporiti, ali joj nećemo oprostiti blasfemičnost.


xrofl xrofl xrofl xrofl xrofl








*Protip: kupiti na GoGu, ne zato što je u pitanju "Good old Game" već i zato što je značano jeftinija tamo.

usputni_boem

#65
08-07-2016, 15:30:51
Cudno, Kuzma je obicno kul...

Meho Krljic

#66
08-07-2016, 15:35:41
Dobro, trpeo je neprijateljske krstareće projektile u to vreme. Novi Sad je izgubio tri mosta tokom bombardovanja. Izvuče to iz čoveka ponekad malo gorčine na površinu.

Father Jape

#67
08-07-2016, 15:43:27
Ja sam to primetio kada je u I/O portu odgovorio na pitanje što SK nikad nije prikazao Sacrifice. :lol:
Blijedi čovjek na tragu pervertita.
To je ta nezadrživa napaljenost mladosti.
Dušman u odsustvu Dušmana.

Meho Krljic

#68
08-07-2016, 18:04:17
Da, nešto u stilu "Sacrifice nije igra nego sektaška propaganda"  :lol: :lol:

ridiculus

#69
08-07-2016, 23:26:52
Odlično! Kada bi samo i ostale sektaške propagande bile tako dobre, igre nam ne bi trebale.
Dok ima smrti, ima i nade.

Meho Krljic

#70
25-07-2016, 09:33:48
Oh, evo teksta koji kao da je neko izvadio iz mog mozga i napisao ga na dobrom engleskom sa dobrim kopi editorom  :lol: :lol: :lol: :lol:

Butt seriously, ove igre su u mojoj mladosti bile kating edž ne samo tehnologije nego i mašte & kreativnosti. Naravno, i dalje fali par bitnih naslova (Get Dexter/ Crafton & Xunk, Inside Outing, očigledno Batman mada je umesto njega tu Head over Heels... takođe bi se moglo argumentovati da bi Highway Encounter/ Alien Highway mogli da budu na ovoj listi radije nego Ultimateov Nightshade... ) ali ne budimo cjepidlake:


The classic 8-bit isometric games that tried to break the mould

Kad jednom budem imao vremena, možda napišem dopunu ove liste  :lol:


Edit: Uzgred, na listi je i jedna igra napravljena u tadašnjoj Jugoslaviji  :-| :-| :-| :-|

ridiculus

#72
07-08-2016, 08:23:26
Ma, Metroid ne možemo da zaboravimo čak i kada bi se trudili! ;)
Dok ima smrti, ima i nade.

Meho Krljic

#73
08-08-2016, 09:29:38
Ma, dobro, to je više da ne otvaram novi topik "Gejming klasici koji i danas žive" ili tako nešto...


U to ime, evo teksta o jednoj od najvoljenijih igara vlasnika osmobitnih računara iz osamdesetih godina:


The making of Head Over Heels



Edit: Interesantno je da tekst uopšte ne pominje igru Super Hero, narednu izometrijsku Ritman/ Dramond kolaboraciju koja je rađena kao niskobudžetni naslov za, mislim, Code masters. Doduše, igra je toliko opskurna da je nema ni na JuTjubu. Videću ako večeras stignem da je iskopam pa da nateram FRAPS da snimi malo futidža. Nije bila sjajna, videlo se da je rađena malo vremena, ali jeste nekakav "nastavak" Batman i Head Over Heels.

neomedjeni

#75
10-08-2016, 09:04:40
Pretpostavljam da je ovo najprigodnija tema za ovaj video:


http://youtu.be/ZXRioSiPWPc

Meho Krljic

#76
10-08-2016, 09:15:03
Sve je jasnije da nam treba i poseban topik za Gejming Klasike koji su i danas značajni...  :lol:

neomedjeni

#77
10-08-2016, 09:20:56
Znači, ostalo je samo da ga drug Ridiculus otvori?  :lol:

Meho Krljic

#78
10-08-2016, 09:26:39
A mi ćemo ga se za Dan Bezbednosti setiti  :-|

Meho Krljic

#79
11-08-2016, 08:55:39
Obaveštava se javnost da je archive.org omogućio da više od 11000 Amiga igara igrate u brauzeru. Ne znam koliko je to legalno (spojler: verovatno ne mnogo), ali ko voli:


https://archive.org/details/softwarelibrary_amiga#

neomedjeni

#80
11-08-2016, 09:18:21
O, možda nije legalno, ali je predivno.

Father Jape

#81
16-08-2016, 14:40:06
Slutim da će se samo Meho sećati nekih od naslova koje Kieron ovde pominje :lol:

http://kierongillen.tumblr.com/post/149026090452/what-are-some-of-your-favorite-platformer-video
Blijedi čovjek na tragu pervertita.
To je ta nezadrživa napaljenost mladosti.
Dušman u odsustvu Dušmana.

Meho Krljic

#82
16-08-2016, 16:15:56
Pa, hoću, ali i svi će, ovo su sve poznate i popularne igre. Nema nekih opskurnosti..

Father Jape

#83
16-08-2016, 16:51:45
Pa da ali nekome ko nikad nije video C64 ili Amigu uživo, dosta toga je po prirodi stvari opskurnost. :lol:
Blijedi čovjek na tragu pervertita.
To je ta nezadrživa napaljenost mladosti.
Dušman u odsustvu Dušmana.

ridiculus

#84
16-08-2016, 20:29:23
U pravu je Meho, to su poznati naslovi, a sećam se iz dosadašnje konverzacije da ovde ima ljudi koji su se igrali na Amigi (Berserker, Dejan... nek mi oprosti neko ako sam ga propustio). Ja lično nisam posedovao Amigu, ali neki od mojih tadašnjih drugara jesu, i imao sam C64 svojevremeno.


Mada, što sam stariji, sve manje imam strpljenja za platformere. Pokušao sam skoro da igram Magicmaker-a, igru iz 2014. za PC, koja ima i zanimljiv sistem pravljenja magija i magičnih predmeta, ali nisam mogao da odem daleko, jer me je nerviralo da stalno razmišljam o tome da li sam pogodio pravi piksel pri skoku ili sam uhvatio pravi delić sekunde. Jedino sam istolerisao Broforce, koji uopšte nije suptilan, ali to izgleda ovde radi u njegovu korist.
Dok ima smrti, ima i nade.

lilit

#85
16-08-2016, 21:43:55
ne seća se on previše i ne ide dovoljno daleko u prošlost :lol:

ovo je prva igra koju sam dotakla 1979, još i danas se sećam jer je bilo... well, znate kad nešto vidite a nemate reči kako da opišete svom mozgu postojanje tako nečega (ono sto sam sklepala u mom sedmogodišnjem mozgu sebi je bilo: pinball machine, dakle, fliper al s televizorom!

https://en.wikipedia.org/wiki/Breakout_(video_game)


i am NOT very old  xrofl

That's how it is with people. Nobody cares how it works as long as it works.

Meho Krljic

#86
16-08-2016, 21:48:43
Da, ja sam nevinost skinuo sa Pongom.*


https://en.m.wikipedia.org/wiki/Pong


Mislim, ipak sam stariji.













* Onu videoigračku, naravno. Ona druga se još dobro drži, hvala na pitanju :lol:

lilit

#87
16-08-2016, 21:53:26

pong sam i ja igrala, na TVu ofc, sve s dedom SF-ovcem. poznatijim kao bobanov ispisnik.  xrofl


što se tiče nevinosti - obrati  nam se na odgovarajućem topiku. sagita je uvek stroga ali pravedna! :lol:
That's how it is with people. Nobody cares how it works as long as it works.

Meho Krljic

#88
16-08-2016, 22:17:31
Pong, pa Game & Watch kod mene.

A pravda mi ne treba, samo mir :lol:

Son of Man

#89
17-08-2016, 00:55:17
Jel' može neko da mi preporuči dobar ARKANOID, sve koji sam našao i skinuo su sranje? :)

mac

#90
17-08-2016, 01:57:41
Sve iz Ricochet serijala su mi bile dobre. Poslednja je Ricochet Infinity.

Meho Krljic

#91
17-08-2016, 06:22:40
Meni je Shatter jedan od najboljih "novijih" naslova iz tog žanra:

https://youtu.be/KCDOZzmHsqk

Son of Man

#92
17-08-2016, 07:05:46
Fala raja, al' meni treba onaj naj-najobičniji najjednostavniji Arkanoid što ima eventualno ono pucanje i te radove. :)

Son of Man

#94
18-08-2016, 14:58:53
Ovde mi očigledno fali emulator, ali koji?

EDIT: Izvalio. :)

Meho Krljic

#95
18-08-2016, 15:08:22
 :lol: Namerno sam linkovao tu stranu jer tu preporučuju i emulator i sve. Ol inkluziv!

Meho Krljic

#96
31-08-2016, 14:04:17
Juče sam proveo nezdravu količinu vremena igrajući klasičnu arkadnu igru Renegade. Da budemo precizniji: proveo sam veoma nezdravu količinu vremena igrajući prvi nivo ove igre, sa povremenim katarzičnim i kricima praćenim prelascima na njen drugi nivo gde bih posle grčevite i neravnopravne borbe na kraju pokleknuo. Trideset je godina prošlo otkada je ovaj naslov stigao u naše živote, trideset je godina kako ne uspevam da se oslobodim njegovog toksičnog, abuzivnog stiska iako sam potpuno svestan da se nikada nije radilo o zaista DOBROJ igri.   


Renegade je izašao 1986. godine, napravljen od strane danas nepostojećeg studija Technōs, prvo u Japanu pod nazivom Nekketsu Kōha Kunio-kun, a nekoliko meseci kasnije je urađena verzija za američke i evropske arkade koja je promenila ime, ali i seting, kako bi se mašina i njen sadržaj približili zapadnjačkom senzibilitetu. U današnje vreme reddit siđe s uma i krene se sa peticijama i DDoS napadima kada izdavač u verziji japanske igre za zapadno tržište promeni veličinu sisa ženskih likova, ali pre trideset godina su ovakvi mutated-in-translation zahvati bili podrazumevana stvar. Japanski izdavači su se još uvek snalazili sa idejom da se njihove sada igre prodaju na – za njih – veoma netradicionalnim tržištima i trudili se da maksimizuju šanse da igre na tim tržištima i uspeju. Renegade je izdao Taito, u ono vreme ozbiljan i veliki izdavač koji je iza sebe imao gotovo mitski uspeh sa arkadnim izdanjem Space Invaders, a nastavio je da kroz osamdesete niže uspehe klasicima poput Bubble Bobble, Darius, Arcanoid ili Rastan. Taito je bio velika firma – možda nešto nalik Square-Enixu danas, a danas su samo delić tog istog Square-Enixa – i ozbiljno su shvatali prilagođavanje igre drugom tržištu. Originalna japanska igra bila je smeštena u srednjoškolsko okruženje a njen protagonist Kunio se borio protiv raznih školskih/ omladinskih bandi koje maltretiraju njegovog druga na početku svakog od nivoa. Ovo je praktično arhetipska postavka u Japanu gde se i dalje snimaju filmovi sa ovakvim zapletima. Međutim u prelasku preko Pacifika i, er, dalje, preko Atlantika, Taito je izmenio narativ i izgled igre i, moglo bi se reći plauzibilno pokazao koliko je prilagođavanje senzibilitetu zapadnog igrača – u domenu prezentacije i marketinga – bilo presudno za uspeh igre koja, ni uz najdobronamernije ružičaste naočari koje posedujem, ne može da se nazove dobrom.

Renegade nije dobra igra ali jeste bitan, klasičan naslov i utemeljitelj podžanra, prvi(ish) eksperiment sa novom estetikom koja je označila narednu stepenicu u sazrevanju videoigračkog medijuma. Moja generacija – makar u Jugoslaviji, jelte – je prvi kontakt sa njom imala ne preko arkadnog originala (1986. godine su naše arkadne rupe i dalje imale klasične mašine poput Pac Mana ili Mouse Trap, stare pola decenije i više) već preko portova koji su rađeni za osmobitne računare, uglavnom od strane britanskih jednočlanih timova. Ovo znači da su mehaničke primitivnosti arkadnog originala bile uglavnom zadržane ili uvećane u prelasku na kućne mašine, a uvedena je i solidna količina novih problema ili samo ogrubljenja originalnog modela. Čak i takav Renegade bio je ozbiljno popularan i rado igran na Spektrumima, Komodorima i Amstradima jer je u pitanju bila gotovo pa revolucija u videoigračkoj estetici i nešto što je zaista delovalo kao novi žanr.

Treba imati na umu da su 1986. godine igre još uvek u velikoj meri bile apstraktni artefakti gde su jedva razaznatljivi sprajtovi na uglavnom jednobojnim pozadinama izvodili relativno primitivne mehaničke radnje u grubom sažimanju arhetipskih konflikata. Shootemupovi su tek stidljivo počinjali da evoluiraju od Scramble predloška u pravcu naprednijih Gradiusa ili Dariusa, platformske igre su tek pre godinu dana sa Super Mario Bros. i Ghosts'n'Goblins počele da se izvlače iz mulja apstrakcije (Wonder Boy će doći iste te 1986. godine, Capcomov Black Tiger tek 1987.), borilačke igre će tek iduće godine dobiti prvi Street Fighter, a žanr brawlera praktično nije još postojao. Renegade je došao skoro pa niotkuda, nudeći šokantan skok napred: igra se nije fokusirala ni na kretanje ni na pucanje već na borbu golim rukama protiv grupe protivnika, a okruženje u kome se događala nije bilo ni fantazijsko ni naučnofantastično niti apstraktno već mnogo bliže stvarnom svetu, samo filtrirano kroz prizmu popularnih akcionih filmova iz poslednje decenije.

Reći da je Renegade bio Grand Theft Auto svog vremena je ekstremno preterano, pa to neću ni reći (ali sam ovako lukavo implicirao da tu ima neka tajna veza) ali jeste postojala uporediva subverzivna energija intrinzična naslovu u kome ste ulični borac što se kombinacijom dripačkog kung fua i junačkog srca bori protiv uličnih bandi u potrazi za devojkom koju je jedna od njih zarobila. Originalni japanski srednjoškolski predložak zamenjen je stereotipnijom postavkom dame-u-nevolji, ali je igra to kompenzovala zaista neodoljivo uspešnim pozivanjem na estetiku filmova koju su u poslednjih desetak godina nosili subverzivne energije i estetike omladinske kulture sa one strane zakona. Warriors i Streets of Fire Waltera Hilla su nesumnjivo bili direktni uzori za seting, izgled i ponašanje likova u Renegadeu ali nikako ne treba zanemariti uticaj italijanskih akcionih eksploatacija koje su građene na ovim temeljima, filmove poput 1990: The Bronx Warriors ili Warriors of the Wasteland. Renegade, naravno, nije imao ni ambiciju ni tehničke kapacitete da ulazi u nekakav ozbiljan dijalog sa svojim filmskim predlošcima, ali jeste vrlo uspešno kanalisao njihovu prevratničku energiju i delić romantike otpadništva.

Razume se, ovo je igra u kojoj je narativ takoreći impliciran (kućne verzije su imale i štampani siže, naravno) a akcija je u centru pažnje. Sastoji se od svega četiri nivoa u kojima se glavni junak sukobljava sa četiri različite bande u prljavim i zapuštenim urbanim setinzima i gde je cilj savršeno jednostavan: pobediti brojnije protivnike, sve do jednog rukama i nogama (ili bacanjem u ponor) onesposobiti, da bi se sve krunisalo sukobom sa šefom bande koji će, tipično, ući u borbu kad vidi da su mu potčinjeni pred istorijskim porazom. Igra ima i vremensko ograničenje za svaki nivo, da se igrač slučajno ne opusti testirajući različite taktike, ali u globalu, ovo je naslov koji se teorijski može završiti za oko pet minuta igranja, ako ste jako vešti i ako vam stvari idu na ruku.

Problem sa Renegadeom je uvek, naravno, bio što je previše toga zavisilo od slučajnosti. Ovo je igra sa nekoliko zanimljivih sistema, ali sam i u sinoćnjem igranju – u pitanju je port arkadne verzije, a zapravo ROM spakovan sa emulatorom, za Playstation 4 koga sam kupio na popustu za tri funte i 29 penija – naglas psovao kršeći ruke i objašnjavajući zbunjenim mačkama da je dizajn SAV pogrešan, da je uperen protiv igrača i da normalan čovek, sa normalnom fiziologijom ovo ne može da odigra do kraja.

Ovo je u određenoj meri svakako  bio deo plana – Renegade je dizajniran za arkadne mašine i njegov biznis model je oduvek u srcu bio da verovatnoće podesi tako da budu protiv igrača u prilično nefer količinama, ne bi li se izmuzao još koji novčić od zajapurenog gejmera. No, to je uobičajena dizajn filozofija onog vremena sa kojom se uvek mora računati – ali Renegade je teška igra iz mnogo drugih razloga. Primera radi, pre dvadesetosam godina sam naredni Technōsov brawler-hit DoubleDragon na arkadnoj mašini završavao sa četiri potrošena kredita (dakle, koštalo me je jednu funtu da stignem od početka do kraja igre) dok sam sinoć potrošio ne manje od dvadeset virtualnih novčića da, kroz ponovljene pokušaje,  završim samo prvi nivo igre. Čak i bez korekcija za inflaciju, pričamo o petostruko višoj ceni za skoro desetostruko manje preženog sadržaja. Bezumlje!

Naravno, mnogo toga se mora praštati na ime činjenice da su Technōs i Jošihisa Kišimoto gazili devičanski sneg ovom igrom, kreirali žanr, njegova pravila i mehanike u letu i osmišljavali čitavu novu paradigmu. Tako je, recimo, bizarna kontrolna šema koja u ogromnoj meri otežava igranje očigledan zametak kompleksnijih borilačkih kontrola koje su danas standard u borilačkim igrama, ali primenjen na pogrešan žanr i implementiran tako da igrača zbuni mnogo više nego što ga osnažuje. U Renegade napadi ulevo i udesno imaju posebne tastere ali njihova snaga i kompleksnost zavisi i od smera u kome igračev avatar gleda što deluje kao dobra ideja dok se ne pokaže da u praksi prolazite kroz potpuno apsurdne situacije u kojima se trudite da postavite slabijeg protivnika ispred sebe kako biste, dovoljno blizu njemu da bi gledali u njega, ali nadajući se da neće stići da priđe i napadne, jačeg protivnika iza sebe mogli da udarite nogom – što je snažniji napad koji ima dalji doseg i brže se može modifikovati u hvatanje za revere nakon koga sledi serija udaraca kolenom u mošnice sa, ako vas kontrole ne prodaju u odsudnom trenutku, završnicom gde protivnika bacate u suprotnu stranu i njime na zemlju obarate i drugog protivnika koji se – nadate se vi – još uvek zaleće da vas udari.

Kada ove stvari rade, ne samo da izgledaju spektakularno (za 1986. godinu) već i čine da se igrač oseti kao dobar taktičar, ulična inkarnacija bruslija koja preuzima velike rizike i kroz komplikovane tehnike pobeđuje brojnijeg (i bolje opremljenog) protivnika. Ali ove stvari često ne rade i igrač se u praksi bori protiv kontrola jednako koliko i protiv napaljenih uličara. Ne mogu ni da pretpostavim koliko sam puta sinoć (a i kumulativno, tokom prethodne tri decenije igranja raznih inkarnacija ove igre) vrisnuo poput devojčice jer je igra u kalkulacijama hitboksova odlučila da moje udarce ignoriše a protivniku omogući da kroz njih prođe i počeše mi bubrege bejzbolkom, koliko sam puta oboren na tvrdi asfalt samo jednim udarcem u cevanicu dok sam samo nekoliko trenutaka pre ili posle toga trpeo na nogama serije od po pet-šest krošea u glavu. Igra pritom ima za mene i dalje kriptičan sistem obračunavanja štete i oduzimanja zdravlja kako glavnom junaku tako i bossovima gde se ponekad crtice zdravlja gube od pretrpljenih udaraca, ponekad se ne gube, a sasvim je frekventna pojava da bilo glavni junak, bilo boss protiv koga se u tom trenutku borite, nastavlja borbu iako više nema zdravlja na skali. Na ovo treba dodati i solidno nepravičan dizajn bossova koji udaraju jako, često i dugo i koji se uglavnom pobeđuju primenama nečega što bi danas bilo smatrano trikovima. Naravno, igra eksalira izazov sa svakim sledećim nivoom – u prvom se ima posla sa običnim uličarima koji se služe pesnicama i drvenim palicama, već u drugom treba izbeći gaženje motorima (i poskidati njihove vozače sa mašina atraktivnim letećim udarcima nogom) i potući se sa bajkerima koji nose nunčake, u trećem su na programu seksualne radnice naoružane bičevima, čija je šefica jedna planina od žene sa vrlo nezgodnim napadom iz zaleta, dok četvrti nivo prelazi u domen sadizma sa protivnicima naoružanim noževima čiji svaki napad rezultira instant-smrću a čiji šef nosi pištolj. Kombinacija sve težih setinga i konzistentno nepouzdanih kontrola i hitboksova je Renegadeov koktel slatkog i gorkog, glasan izazov da veštinu izbrusite do dijamantskog sjaja ali i prošaputano podsećanje da to možda neće biti dovoljno jer će igra negde posrnuti i prodati vas.

U kućnim verzijama koje sam igrao a koje je studio Imagine uradio za izdavača Ocean su se developeri svojski trudili da duh igre prenesu što vernije i da prilagode kontrole privatnim uslovima. Zanimljivo je da su Spectrum i Commodore portovi shvatali da je verzija sa dva odvojena dugmeta za napad na dve različite strane nedovoljno intuitivna i efikasna, pa su evoluirali kontrole tako da je modifikovanje napada smerom u kome se gura džojstik bila mnogo udobnija šema. Amstradov developer, John Brandwood se odlučio za imitiranje originalnih kontrola i to je bilo... uglavnom igrivo zahvaljujući nekim trikovima koji su se mogli izvesti da se igranje olakša. Tako je u ovoj verziji stajanje uza zid i okretanje leđa protivnicima – dakle klasičan cheesing – bilo moguća taktika, nedostupna u arkadnom originalu.

Renegade je, dakako, mnogo pažnje privlačio svojim izgledom – imao je velike sprajtove koji su predstavljali prilično realistično dizajnirane mišićave muškarce u jaknama otrguntih rukava i iscepanim farmerkama, ali i žene u kožnim čizmama do pola butina, te Afroamerikance u odelima sa naramenicama, imao je mesnate i ,,teške" animacije tuče (i gomilu zbrljanih i neubedljivih animacija tuče, naravno) sa sve šutiranjem u jaja i klečanjem na grudima oborenom protivniku dok mu lice tetovirate svojim zglavcima a lobanju izravnavate sa asfaltom, imao je šarene i ikonički ubedljive pozadine metro stanica, geta i drugih urbanih enklava ižvrljanih grafitima i zagađenih đubretom. Arkadna verzija je imala vrlo skroman muzički skor ali je to donekle kompenzovala kratkim vokalnim semplovima (,,beat it, scum", ,,get lost, punk" itd.) koji su šarmantno dosoljavali atmosferu. U kontrastu sa njom, verzije sa Commodore 64 i ZX Spectrum su bile siromašnije ali je Amstrad verzija, na moje ogromno iznenađenje – blistala i u nekim elementima prevazilazila arkadni original. Ne samo da je ova verzija imala raznovrsnu i veoma upečatjivu muziku nego je i Imagine za potrebe grafičkog dizajna uposlio izvrsnog Marka K. Jonesa. Ovaj Velšanin, koji će kasnije imati sjajnu karijeru uključujući i rad na Morrowindu je sa Brandwoodom ostvario izvrsnu sinergiju  u radu – Amstradovi problemi sa hardverskim skrolovanjem su presečeni time što se tim odlučio za podelu nivoa na ,,sobe", a Jones je kreirao veoma evokativne i izražajne sprajtove animacija koje nisu zaostajale za arkadnom verzijom. Hoću da kažem, da se Amstradova verzija igre nekim čudom pojavi u prodaji za neki od savremenih sistema, ja bih je kupio na keca, a originalnu kasetu i dalje čuvam kao trofej svoje '80s kolekcije iako sam kompjuter na kome bih mogao da je poteram odavno bio prinuđen da bacim.

Renegade je, kao utemeljitelj brawler žanra imao i bogato, interesantno nasleđe, ali, ironično, ne zapravo u vidu nastavaka originalne igre. Originalni japanski Nekketsu Kōha Kunio-kun je izrodio solidno popularnu franšizu u Japanu, ali ona je sporadično portovana na zapadna tržišta, pre svega kada je evoluirala u Super Dodge Ball smeru. Kišimoto, pak, nije radio na ovim igrama jer je odmah posle zaveršetka Renegadea, učeći na greškama koje su napravljene sa ovom igrom, prešao na razvoj Double Dragon i u njemu kreirao izvanredno popularni i uticajni brawler. Renegade je, na neki način, bio prototip iz koga će Double Dragon izrasti, zadržavajući osnovnu kontrolnu šemu ali sada uz znatno sofisticiranije odgovaranje na kontekst i želje igrača, implementirajući skrolujuće nivoe, korišćenje oružja oduzetih od neprijatelja, i svakako krucijalno, kooperativno igranje dva igrača. Naravno, kao neko ko i Double Dragon igra češće nego što bi trebalo, sasvim sam svestan da ova igra ima MNOGO sopstvenih problema i nedostataka, ali u njih ne spadaju divlja nepouzdanost Renegadeovih kontrola i svojeglava kalkulacija štete.

Double Dragon će onda poroditi žanr koji je, razume se, otišao i u druge strane – igre poput Rastana ili Golden Axe su brawler pomerile u fantazijskom smeru kreirajući svojevrsni mikrožanr čiji je savremeni izdanak, recimo, pakleno teški Volgarr the Viking (mada on ima i mnogo zajedničkog sa Ghosts'n'Goblins), a krajem osamdesetih i početkom devedesetih godina brawler je bio dominantni arkadni žanr, veoma popularan i na kućnim mašinama. Ovome je u velikoj meri kumovao Capcom kome je trebalo par godina da raspakuje Technōsov dizajn, pojednostavi kontrole i blago usložni taktiku da bi 1989. godine trijumfalno na tržište izbacio ikonički Final Fight. Odgovor je stigao od SEGAe sa Streets of Rage još dve godine kasnije pa su rane devedesete videle neke od najsofisticiranijih brawler/ beat em' up igara koje je, po mom skromnom mišljenju, krunisao Capcomov Punisher iz 1993. godine, tadašnji vrhunac kreativne sinergije između Capcoma i Marvela, ekstravagantno nasilna i raznovrsna akciona igra oslonjena na Marvelovu kontroverznu ikonu.

Sa druge strane, u Evropi i Americi, Renegade je dobio nastavke za kućne kompjutere. Ove igre nisu imale japanske verzije – tamo je Double Dragon suvereno vladao – niti su postojale na arkadnim mašinama, ali jesu bile uredno licencirane. Taito i Technōs očigledno nije bilo mnogo briga za brend koji u Japanu ionako niko nije poznavao a koji je i na zapadu bio daleko nadmašen uspehom Double Dragon i njegovih nastavaka (i klonova), ali je Ocean i Imagine bilo briga. Target: Renegade je bila sofisticiranija, kompleksnija beat 'em up igra koja je preuzela mnoge elemente Double Dragon (skrolujuće nivoe, korišćenje ispuštenih oružja neprijatelja) ali je, iznenađujuće, imala dosta slabu Commodore 64 verziju i značajno bolju za ZX Spectrum. Još više iznenađujuće, najbolja verzija koju sam igrao bila je – ponovo! – Amstrad verzija gde je Brandwood ne samo dodao glatko skrolovanje između spratova – čisto da pokaže da može – već je i sam gejmplej bio najprefinjeniji sa nešto nižim nivoom dinamične akcije ali sa vidnom potrebom da se taktizira, planira i misli unapred. Rezultat je bila igra koja nije nosila identičan volumen uzbuđenja kao original ali koja je imala dobre i responzivne kontrole i jasne uslove za pobedu. Plus, razume se, finale u mafijaškom baru gde gomilu orijaških telohranitelja poslednjeg bossa počistite bilijarskim štapom – neprocenjivo. Avaj, Jonesova grafika je ovde bila vidno kompromitovana, ali se igra makar mogla igrati u dva igrača, što je bila velika stvar u ono vreme (1988. godina).

Nažalost, Ocean je zatim smislio da je u pitanju zapravo trilogija pa je 1989. godine objavljen i Renegade 3: The Final Chapter. Teško mi je da opišem moje razočaranje igrom koja je dobila dobre ocene u štampi ali je zapravo bila plitki, nedopečeni brawler sa glupim neprijateljima, bez taktike, bez kooperativnog igranja za dva igrača i sa pojednostavljenim borbenim sistemom koji je očigledno pažnju publike hteo da privuče nebuloznom ,,pričom" u kojoj se glavni junak kretao kroz istorijske ere i sukobljavao sa dinosaurusima i vitezovima. Da je u to vreme postojao reddit verovatno bih i ja digao nekakvu virtualnu kuku ili motiku na Ocean i zahtevao da se zakotrljaju glave. 

Renegade je danas uglavnom skrajnut naslov, što, uzevši u obzir brojne mehaničke probleme koje igra ima i prisustvo brojnih boljih realizacija sličnih ideja iz praktično istog vremenskog perioda, nije neko iznenađenje. Da me neko sad pita da li pare da potroši na Renegade ili Double Dragon ne bih imao mnogo dilema u tome da preporučim drugi  Kišimotov pokušaj. Ali opet, Renegade jeste ne samo stvarni klasik – u kulturološkom smislu – već i stvarno stvarni originator i utemeljivač žanra koji će ubrzo osvojiti svet i čak i danas održati određenu relevantnost. Treba ceniti istoriju, čak i kad nemamo nameru da je, kao ja, sve psujući i besneći na televizor, opsesivno ponavljamo.

https://www.youtube.com/watch?v=ciE-QF_GdMM


lilit

#97
31-08-2016, 14:30:01
Quote from: Meho Krljic on 31-08-2016, 14:04:17
Juče sam proveo nezdravu količinu vremena igrajući klasičnu arkadnu igru Renegade. Da budemo precizniji: proveo sam veoma nezdravu količinu vremena igrajući prvi nivo ove igre, sa povremenim katarzičnim i kricima praćenim prelascima na njen drugi nivo gde bih posle grčevite i neravnopravne borbe na kraju pokleknuo. Trideset je godina prošlo otkada je ovaj naslov stigao u naše živote, trideset je godina kako ne uspevam da se oslobodim njegovog toksičnog, abuzivnog stiska iako sam potpuno svestan da se nikada nije radilo o zaista DOBROJ igri.   

pile najmilije :lol: ,
odakle si maznuo/parafrazirao ovu poslednju rečenicu? mozak mi je ko karfiol trenutno.
That's how it is with people. Nobody cares how it works as long as it works.

Meho Krljic

#98
31-08-2016, 14:44:23
Meni je mozak ko brokoli koji je na pijačnoj tezgi stajao do pet popodne tako da nemam pojma čak ni na koju rečenicu misliš ali ni za jednu nisam siguran je li moja ili sam je od nekog uzeo i adaptirao za svoje mračne ciljeve.

lilit

#99
31-08-2016, 14:59:49
Trideset je godina prošlo otkada je ovaj naslov stigao u naše živote, trideset je godina kako ne uspevam da se oslobodim njegovog toksičnog, abuzivnog stiska iako sam potpuno svestan da se nikada nije radilo o zaista DOBROJ igri.   

Učešće na Radionici se očekuje!  :)
That's how it is with people. Nobody cares how it works as long as it works.
Print
Go Up Pages 1 2 3 4 5 6 7 8 All
User actions