Боксер

[bitanga]

Ово је прва половина моје причице, па рекох да је поставим овде док пишем другу, можда је неко прoчита и удели неки савет, релативно корисни. 

                          


   -  Бане из клуба се убио, знаш ли то? Убо се ножем у срце пар дана пре нове године!
   -  Не знам. То је онај мало старији? Човече... Тај Бане? - одговорио сам.
   -  Да тај!
  -  Аууу! Укапирао сам да је био сјебан, после развода био је до психијатра и тако то .. а и да га мучи што не може да нађе посао.
   -  Да! Руку на срце, ја не знам ништа... тренер зна више -  Спиридон је задрхтао говорећи о овоме, реч "срце" била је окидач. - И мене исте те ствари муче, посао и девојка, тако да...
   -  Ово је баш суров начин да се неко убије - додао сам.
   -  Јесте, мене јебе што немам тај метак. Имам пиштољ, али треба ми 7,65 милиметара.
   Ћутали смо неко време. Одмеравали се, онако фајтерски. Уосталом шта друго и радити у бокс клубу и то смештеном у сутерену олињале предратне куће.  Спиридонов одговор, ме ни најмање није зачудио. Када вам неко спомене самоубиство очекујете да ће се бар померити са места, можда и заридати, зарежати, било шта, али не, ово је сасвим очекивано. Па он хоће да убије неког у рингу, сам је то признао. Убити себе, убити другог, у егзистенцијалом смислу је посве другачије, али на неком космичком појимању ствари, исто је.
   -  Не знам, велики је то калибар, мислим да су сад популарни мањи - искезио сам се киселије но сауркраут. - Чине већу штету, имају зезнуту путању кад продру у тело, а и економичнији су, мање материјала се утроши на њихову израду.
   -  То је мали калибар, немаш појма о пиштољима. Није то браунинг 7,62 милиметара који има тетејац... ово је за валтера , мали калибар, мањи од деветке скоро за трећину.
   Сала је мирисала је на зној, челик и прашину. Спиродон је деловао задовољно својим енциклопедијским одговорим. Да не бих испао баш сувише неук скренуо сам тему ка шали - ако не знаш како да се нашалиш, а ти помени комунизам, од тога се сви увек насмеју.
  -  Јебем ли га, знам да сада за аутоматске пушке користе 5 милиметара, или тако нешто, а некада у доба комунизма меткови су били од седам па на даље. У комунизму све је било веће, а мање је пенетрирало, а овај НАТО, све му је мање, а парадоксално више пенетрира - грохотним смехом сам покушао да подржим шалу. - Е сад на крају овога што сам рекао, замисли један емотикон.
   -  Није, него му је већа зауставна моћ, а мање пенетрира - тријумфално настави Спиридон, уз подигнут прст у разини очију. Учинило ми се да гледам у каквог постмодерног Лењина, мада би му такво поређење несумњиво било увредљиво. Његово политичко уверење није било лако дефинисати, али је себе сматрао за тврдог десничара и пагана, дакако у овом срезу егзотична комбинација. Био је то идеалан начин да без кривице осети мржњу, када се  већ ужели њене  привлачне магије, и према онима који се разликују од њега, и према оним који су исти као он. Наставио је:
   -   ...али ако непријатељ има прслук, боље је да имаш метак који има већу пробојну моћ као што су комунистички...
   Овде сам га некако изгубио, слушао сам шта говори, али сам елегантно усмерио све те информације подаље од мојих меснатих когнитивних функција. Сувише техникалија - уосталом зар је то битно?  Метак те убије једном, а речи могу да те убију и по хиљаду пута. Да ли постоји нешто досадније од речи, обично гњављене реалности људским појмовима.
   -  ... ако нема панцир и погоди га тај метак , проћи ће кроз лика и вероватно га неће убити...
   Посматрао сам његов лик док је говорио, помислио сам, да управо гледам баштована како узгаја кукуту којом ће се убити.
   -  ...док ће мањи метaк убити јер ће остати у телу - закључио је предавање.
   -  Ала си се ти информисао - био сам импресиониран и признао сам то.
   -  Па него, ја сам члан Оружија Слободе!
   -  Какав си то друг члан, када немаш меткове? - рекао сам кроз смех.
   -  Нерегистрован, али пратим форуме и дискусије, гледам видео клипове, знаш оно, како склопити и расклопити оружје, како руковати и тако то.
   "А дај човече, употреби мало хумора", размишљао сам. " Све време говориш о овоме мртав озбиљан, као какав оружар из Крагујевца. Не, не желиш ти стварно да се убијеш, да гледаш смрт у очи насмешио би се бар. Смех је цивилизован угриз, а гледај тебе, утриповао си да си професор на факултету вечито неокушаних онлајн ратника."
   - Хајдемо напоље - додао сам. - Доста је било...
   Отишао сам до свлачионице по ранац. Гомиле расцветаних кинеских патика имитирале су локвање на модрозеленом поду. Класична гитара нагрижена влагом, стидљиво је провиривала из слојева гардеробе. На праговима била је залепљена смола безброј прстију. Љигавштина, којој нисам одолео. Одаламио сам пар акорда и усресредио се на вибрације које су надолазиле преко грудне кости, право у стомак. Звук ми у тим тренуцима и није био сувише битан, желео сам да осетим дрхтај и треперење. Ц-дур  је зазвучао ружно и метално, али је та вибрација била најдубља и најпријатнија.
   Вежбаоница, сада празна, у мом ума представила се као девојка после целовечерњег секса. Одбачена и усамљена, енергетски испражњена, уз тиху музику контемплирала је о Смислу, са великим С. Замагљена огледала могла су бити њене очи, ритмична шкрипа џакова, који су се још увек њихали, њени успорени уздаси, а раздрљан и и влажан тепих по коме смо вежбали кретање - да вам не причам већ.
  "I'm a blackstar, I'm a blackstar ", одзвањало је са радија, а пластична оплата вибрала је у синтетичком ритму. Утулио сам дугме по дугме и изашао вани.   
   Спиридон је фасцинирано  пиљио у врх цигарете. Спирале дима које су допирале до његових очију, мрштиле су његове веђе и давале његовом лику некакав војнички, орјентални израз.
   Улице су биле залеђење, па смо успорено гегали, деликатно балансирајући на ознојеним табанима,  као припити пантомимичари на прагу тешке боемије. Под кристалном глазуром која је прекрила тле провидиле су се исцепкане прошлогодишње новине, псећи измет ( можемо се само надати ) и истрошен предизборни асфалт. "Монструм држао две жене везане ланцима и сексуално их искоришћавао", "Избори на пролеће!", "Спрема се пуч против владе!". Поп-арт колаж, неажурне градске чистоће, али говно, па макар и опточено блиставим кристалом, остаје говно.
   Задрхтао сам, признајем, али не толико пред будућношћу која ништа ново неће рећи, колико пред сутоном. Само још једна од мојих малих и безазлених фобија, где је главна тема, неодређеност. Када не можеш да класификујеш неки доживљај он сам по себи представња ужас. Ако нека појава, па макар била и опасна, има име, бићеш уплашен, али не и ужаснут. а ако је нешто безимено и непознато, стајаћеш у јецају и дрхтају пред новим феноменом или још вероватније побећи од истог, без помисли да је сасвим могуће да си побегао од највећег блаженства у свом животу.
   -  Знаш Спиридоне, сањао сам да си ми шибнуо један опасан кроше.
   -  Шта је ту чудно? - рекао је кроз смех.
   -  Хо, хо, баш си духовит - подбуо сам образе и избацио стомак, док сам имитирао деда мраза.
   -  Добро и шта је било даље?
   -  Е па то даље је најзанимљивији део. Када си ме клепио по вилици, ништа ме није болело, али део коже са браде се ољуштио. А знаш већ мене, живци к`о кончићи, чепркао сам и љуштио све док нисам скинуо кожу са пола своје браде. Кад оно, уместо виличне кости, некаква комора из које је изашла гомила паукова... право крдо. И што сам више чепркао, више их је било. Језиво, зар не?
-  Па онако, језивије је забити нож у срце.
 

    Шетали смо уз бедем реке. Добар бедем, чврст, од релативно правилних камених коцки, прошараних патином. Хладан ветар је чинио ономатопеју бесног, с ума сишлог, човека. Није постојао ни један разуман разлог зашто би у том тренутку боравили тамо, али све сулудо је човеку драго.  Можда нас је привлачила самотност тог места, можда неокрњени наноси снега, нераздевиченог псећим шапама и људским чизмама или старо дебло, чије су ме гране, раширене у свим правцима, подсећале на мноштво руку каквог индијског божанства. 
  -  Идем ујутру за BG, дошла сам овде на кратко,па се враћам. Мислила сам до божића да останем, али... нешто сам се са мајком посвађала - рекла је Кристина, висока, црна и танка.
-  Зар опет? Шта је било овај пут? - приупитао сам.
  -  Ја ту жену мрзим. - уздахнула је и загризла усну. - Мислим да је некакав демон... у ствари сигурна сам да је демон!- Зар није то кул, онда си ти кћер демона, уништитељ светова, краљица таме, пепела и крви...
- Еј, приповедач! Не каки! -  заћутала је на  тренутак, па кроз смешак додала - Ја сам озбиљна.
   Била ми је симптичана, чак и када је говорила потупуно психоточне ствари и псовала као да је откупила какву националну френквенцију.
- Како да не каким? Експлодираћу у том случају - нагласио сам забринуто.
- Какашима! Ка-бум-бум! - рекла је кроз нос, као какво прасенце. - Него ваљало би поћи, треба да се пакујем за сутра.
  -  Па добро, срећан пут - био сам тужнији но премијер.
Хеморалгично небо згрушњавало се при хоризонту. У црвенкастим облацима као да сам видео демонске обрисе лица њене мајке, жене коју никада ни сам видео, али која је пулсирала над свима нама вечерас. Моји интрикантни планови, о страшном пенетрирању Кристине, пали су у џак мојих неостварених жеља, бескрајне запремине.
   -  "Драги чика Исусе, молим вас убрзајте армагетон и у бездан сумпора и огња баците моју маму гђицу. Демон. У потпису, ваша мала Кристи" -  једва сам дочекао овај одушак цинизма.
- Одвратан си!
- То ми је хоби - узвратио сам.
- Више професија - сачекала је пар тренутака. - Знам! Љут си што идем.
- Драги чика Христе, Кристи ће отићи,од ње ће остати само мирис њених цигара и њених топлих дланова...
- Шта ти уосталом имаш толико против Бога? - прекинула ме је у пола реченице.
   Заћутао сам. Знао сам да јој није до метафизичке расправе и да су њени ставови по овом питању меки, као Далијеви сатови растопњени на сунцу. Једини разлог због кога је ова рукавица бачена у моје лице је управо скретање тема са њеног напрасног одласка.
   - Како ја видим постоје два бога. Бог човека и бог васељење. - прогутао сам метафизчку кнедлу у грлу и решио да одговорим на питање. Трудио сам се да је гледам у очи док говорим, али узалуд, моје очи биле су као флиперске куглице, које су час удареле у њена рамена, груди, откопчан капут, а час у дрвеће или камени граничник обалоутврде.
  - Бог човека је интимни бог сваког од нас понаособ, он је ствар индивидуе, али и свеопштег људског, оно што нас одваја од других, али истовремено и спаја са другима. Бог васељење пак, суров је бог, безличан и нем.  Његове суровости су нежне додуше, као када дете у игри пробурази скакавца иглицом јеле, и гледа у ножице које немирно дрхте, или почупа крила лептиру крила из чисте радозналости, да би видело да ли је лептир без крила и даље лептир.
- То више звучи као ђаво!
- Па ...
- Или демиург - предухитрила ме је.
- То већ има логике, али и демиург је одвећ људска перипетија.
- Све смо измислили... осим смрти. - рекла је тужно, из стомака.
- Ма... Понекад имам утисак да се води бескрајни бокс меч у мени, између бога човека и бога васељење. Ја му дођем као некакав монтажни, меснати ринг, који ће се ускоро распасти, а меч и онако наставити, без обзира на резултат.
- То су вулкани човече, мораш да о`ладиш - забацила је косу и преплела прсте да начини мини вулкан. - Мада није ми јасно зашто то тако посматраш. Уместо крвожедног бокс меча, зашто се не би сусрели та два господина бога и рецимо плесали до изнемоглости. Тада ћеш бити срећан, биће то је једно оргазмичко искуство стапања. -  Кацу, како би то рекли зен мајстор! - рекао сам грлато и убедљиво, мада сам фолирао. Нисам осетио никакво просветљење, никаква блага реч није зајечила у мени, али свеједно био је ово леп гест Крстине, танке, црне девојке.
  У међувремену, шеталиште је вијугало окружено живом оградом и жардињерама, трошило и сужавало, у уски пролаз који је водио између руинираних кућа. Смрека, јасика и врба, биле су кићанке на грбавим леђима обале, које су страшно дрхтале при сваком налету ветра. Река је још увек ћутала, а као да је до пре само пар тренутака хтела нешто рећи.
  - Знаш шта Кристина... - заћутао сам посрамљено.
  - Кажи.
  - Ти идеш сутра...
  - Да! Још увек си љут?
  - Ма не...
  - Него?
  - Хоћу да се креснемо коначно! - раздрао сам се довољно јако да је одјекнуло.
   Гледао сам у своја стопала. Као гитариста Shoegazing бенда или као неки неуротични пас, који до бескраја лиже своје шапе, док не начини дубоку и загнојену рану. Свакако сам се тешио тиме да је стидљивост болест интелигентних људи.
  - Важи - рекла је уз смешак. - Само, шта вичеш?
  - Важи? - придржавао сам вилицу да не испадне.
  - Да! Хајде идемо код тебе, ионако ћемо се смрзнути овде.
   Ухватила ме ја за руку. Кроз њене шарене вунене рукавице осетимо сам топле прстиће како се мигоље. Чинила је јагодицама, знак бесконачности преко мог длана.
   Заобишли смо оборено дебло, наносе снега, једног уплашеног офуцаног маџора и стигли до паркинга. После пар минута чишћења стакала на њеном аутомобилу и убеђивања смрзнуте браве да се отвори, продрли смо унутра и удобно се сместили у кожна седишта.
   Ћутали смо неко време. Одмеравали се. Уосталом шта друго и радити у дементом и распалом Опеловом Сенатору,па још и смештеном на празном паркилишту.
  -  Шта желиш да слушамо? - приупитала је.
  -  Шта год ти душа иште - одговорио сам,.
    Притиснула је плеј и са mp3-а, који је штрчао у односу на остатак похабане утробе прастарог превозног средства, зачуо се Slowdive.
   - Ух, овај албум ми увек легне, као шамар будали.
   - Шамар само ако се лоше покажеш - трепнула је пар пута. - Шалим се наравно.
    Упалила је ауто и пажљиво изашла на пут. Све је било залеђено,али стара шклопоција добро се држала.
    Дошли смо до раскрснице. Зазеленило је. Притисула је папучицу за гас. Негде на средини, са леве стране, из уске улице, прошаране руинираним кућама и комунистичким бетонским саргофазима, налетео је громадни, црн и челични Jeep, и стропоштао се у наше возило.
    Главом сам ударио у шофершајбну, а затим је пустио да скакуће по кокпиту наше летелице у понирању, као онај малени пајац кад искочи из кутије.
   Осетио сам њену руку у мојој и метални мирис зиме.
  Песма Alison, стапала се са мојом кожом, а моја свест са тамом вани.

[Stipan]

Pročitao prvu trećinu Bitango. Dovoljno da bih stekao utisak.

Pravo da ti kažem, nije ovo nepismeno, ali dijalozi su ti neuverljivi, a atmosfera nikako dočarana.

[bitanga]

Може то мало конкретније ?

[Stipan]

Ne poznajem nikoga ko bi na taj način razgovarao o samoubistvu nekoga koga poznaje.

[bitanga]

Pocetak price vrlo precizno prati razgovor koji se stvarno desio 

[bitanga]

Jos neki junak, koji bi da procita ovaj uradak?

[Boban]

tjah, ako se Stipanu nisi dopao, osobi koja nema nikakav literarni kriterijum... slabe su šanse da se ovajdiš kod nekog drugog.

[bitanga]

tjah, ako se Stipanu nisi dopao, osobi koja nema nikakav literarni kriterijum... slabe su šanse da se ovajdiš kod nekog drugog.

Zar nije to onda dobar omen? )

[Boban]

Ne. U književnosti dva minusa daju isto minus; nije kao u matematici.

[bitanga]

Ne. U književnosti dva minusa daju isto minus; nije kao u matematici.

Ja cu biti optimista i verovati da mu se moje pisanije ne dopada, jer mu literarno oko jos uvek nije dovoljo izostreno

[bitanga]

Ne. U književnosti dva minusa daju isto minus; nije kao u matematici.

Pa da li ste je procitali?

[Vedro nebo]

Evo ja cu.
Procitala sam oba dela koji su svaki zasebna celina, tj. ne vidim nikakvu vezu izmedju njih. Doduse, rekao si da je ovo I deo price, ali si dao odlomak koji deluje kao zaokruzena celina. Tacnije, nije zaokruzeno vec ima nesto sto bi moglo da se shvati kao kraj.
Na stranu pravopisne greske (razumem da ti je ovo radna verzija, ali ima ih mnogo i deluje iritirajuce za citaoce - to je nesto sto svakako prvo moras da sredis pre bilo kakvog pustanja u javnost, a nije sramota ni da pitas nekog da ti pomogne), recenicna struktura ti je nekako losa. Pokusaj sa citanjem naglas, pa ces shvatiti i zasto Stipan kaze da ti dijalozi deluju neuverljivo. Ako je nesto 'prepisano' kako se stvarno desilo, ne znaci da je to dobro za prikaz u pisanoj formi.
Npr. u drugoj recenici pitas 'da li je Bane onaj malo stariji' (parafraziram), da bi nakon toga isti lik (tj. ti) saopstio da zna i da se razveo i da je bio kod psihijatra i da je bez posla. Stvarno deluje neuverljivo - i lose receno. Moglo je da bude nesto tipa Znao sam da ima problema, ali... pa onda da ti to drugi lik potvrdi i navede (ili ne) zasto. Osim neuverljivosti, ovako ti i odvlaci paznju sa onoga sta si zeleo da istaknes - bizarnu smrt.
Dakle, moras da me nateras da u prvih nekoliko recenica uhvatim atmosferu ringa, ko su i u kakvom odnosu su dvojica sparing partnera sa samoubicom, da li je on vazan za dalji tok ili je, mozda, vazniji sam bizarni metod kako se ubio (jer rekla bih da je ovo drugo).

Takodje, strasno se trudis da 'docaras' atmosferu i osecanja, pa se gubis u prepricavanju (i metafizici), sto ti ubija dinamiku i cini rad napornim za citanje. Pokusaj da likove navedes da odredjenim postupkom prikazu kakvi su i sta osecaju, nekom njihovom recenicom (iza koje ne stoji pojasnjenje sta je mislio),... Citaj deo po deo vidi da li se negde ponavljas. Npr. shvatila sam da je jedan od likova opsednut oruzjem i operisan od smisla za humor. I tu imas viska informacija i rogobatnih recenica.
Jedan od primera:  Овде сам га некако изгубио, слушао сам шта говори, али сам елегантно усмерио све те информације подаље од мојих меснатих когнитивних функција.
Mesnatih kognitivnih funkcija?!
(po meni, mislim da bi komotno mogla tacka iza 'izgubio')

Nema mi nesto elemenata fantastike (preprican san o paucima i raspravu o demonologiji mama rospije ne racunam).

[bitanga]

Evo ja cu.
Procitala sam oba dela koji su svaki zasebna celina, tj. ne vidim nikakvu vezu izmedju njih. Doduse, rekao si da je ovo I deo price, ali si dao odlomak koji deluje kao zaokruzena celina. Tacnije, nije zaokruzeno vec ima nesto sto bi moglo da se shvati kao kraj.
Na stranu pravopisne greske (razumem da ti je ovo radna verzija, ali ima ih mnogo i deluje iritirajuce za citaoce - to je nesto sto svakako prvo moras da sredis pre bilo kakvog pustanja u javnost, a nije sramota ni da pitas nekog da ti pomogne), recenicna struktura ti je nekako losa. Pokusaj sa citanjem naglas, pa ces shvatiti i zasto Stipan kaze da ti dijalozi deluju neuverljivo. Ako je nesto 'prepisano' kako se stvarno desilo, ne znaci da je to dobro za prikaz u pisanoj formi.
Npr. u drugoj recenici pitas 'da li je Bane onaj malo stariji' (parafraziram), da bi nakon toga isti lik (tj. ti) saopstio da zna i da se razveo i da je bio kod psihijatra i da je bez posla. Stvarno deluje neuverljivo - i lose receno. Moglo je da bude nesto tipa Znao sam da ima problema, ali... pa onda da ti to drugi lik potvrdi i navede (ili ne) zasto. Osim neuverljivosti, ovako ti i odvlaci paznju sa onoga sta si zeleo da istaknes - bizarnu smrt.
Dakle, moras da me nateras da u prvih nekoliko recenica uhvatim atmosferu ringa, ko su i u kakvom odnosu su dvojica sparing partnera sa samoubicom, da li je on vazan za dalji tok ili je, mozda, vazniji sam bizarni metod kako se ubio (jer rekla bih da je ovo drugo).

Takodje, strasno se trudis da 'docaras' atmosferu i osecanja, pa se gubis u prepricavanju (i metafizici), sto ti ubija dinamiku i cini rad napornim za citanje. Pokusaj da likove navedes da odredjenim postupkom prikazu kakvi su i sta osecaju, nekom njihovom recenicom (iza koje ne stoji pojasnjenje sta je mislio),... Citaj deo po deo vidi da li se negde ponavljas. Npr. shvatila sam da je jedan od likova opsednut oruzjem i operisan od smisla za humor. I tu imas viska informacija i rogobatnih recenica.
Jedan od primera:  Овде сам га некако изгубио, слушао сам шта говори, али сам елегантно усмерио све те информације подаље од мојих меснатих когнитивних функција.
Mesnatih kognitivnih funkcija?!
(po meni, mislim da bi komotno mogla tacka iza 'izgubio')

Nema mi nesto elemenata fantastike (preprican san o paucima i raspravu o demonologiji mama rospije ne racunam).

Da ti prvo zahvalim sto si procitao i izdvojio vremena da prokomentarises, ipak ima ovde podosta teksta .

Sto se tice pocetka price, stvar je u tome sto je to boks klub i kroz njega prodje dosta ljudi, od kojih se mnogi zadrze kratko, tako da zivotne price i lica ostaju, a imena se gube, otuda ta zbunjujuca situacija sa pocetka... eto mozda i ovo pojasnjenje treba da ubaciti u pricu... a smisao samoubice otkrice se tek pri kraju price

"мојих меснатих когнитивних функција", jeste rogobatno, ali sta cu, probao sam da smislim nesto originalno

a fantastike bice u drugom delu price

[Lazarus]

Nekoliko puta sam počinjao sa čitanjem ovog dela tvoje priče, i shvatio sam da mi smeta upravo to: što se rasplinjava nekontrolisano - jel to priča o samoubistvu nožem u srce (bizarno!), priča o lovcima ili oružarima, a možda i dokonoj ekipi koja visi u tom podrumu? Sa piscem mora da bude kao sa trgovcem/prodavcem: ako si se već obreo u njegovoj prodavnici ili delokrugu, i odeš a da ti ništa nije prodao, znači da loše radi svoj posao. Upravo je to i ovde slučaj, kod mene bar, a sa tvojim pisanijem: počeo sam da čitam, pokazao interesovanje za uradak da bi me kasnije ama baš bilo briga ko će šta uraditi, a, kako i sam reče post ranije, do fantastike tek treba stići. Kako stići kad se treba probiti kroz bujicu nelogičnosti i trapavo realizovanog dijaloga kojim obiluje ovaj prvi deo ovde postavljen?

[bitanga]

Nekoliko puta sam počinjao sa čitanjem ovog dela tvoje priče, i shvatio sam da mi smeta upravo to: što se rasplinjava nekontrolisano - jel to priča o samoubistvu nožem u srce (bizarno!), priča o lovcima ili oružarima, a možda i dokonoj ekipi koja visi u tom podrumu? Sa piscem mora da bude kao sa trgovcem/prodavcem: ako si se već obreo u njegovoj prodavnici ili delokrugu, i odeš a da ti ništa nije prodao, znači da loše radi svoj posao. Upravo je to i ovde slučaj, kod mene bar, a sa tvojim pisanijem: počeo sam da čitam, pokazao interesovanje za uradak da bi me kasnije ama baš bilo briga ko će šta uraditi, a, kako i sam reče post ranije, do fantastike tek treba stići. Kako stići kad se treba probiti kroz bujicu nelogičnosti i trapavo realizovanog dijaloga kojim obiluje ovaj prvi deo ovde postavljen?

Znate kako, razgovor je kao setnja iz jedne sobe u drugu i pre no sto si svestan obreo si se u sasvim drugom kraju kuce... uostalom jedan od likova u prici zapocinje razgovor o samoubistvu i prelazi na pricu o oruziju upravo zato sto i sam ima suicidalnih tendencija,a drugi kome ta tematika i nije toliko prijatna pokusava da skrene temu na neku salu i apstrakciju.