Frustracije koje pamtimo

[ridiculus]

Koji dogadjaj ili situacija su vas najviše isfrustrirali ili razbesneli dok ste igrali igru?

Doduše, znam da čitavo Harvijevo iskustvo sa Wizardry-jem može na ovu temu. A pre toga sa Rogue. A pre toga...

Meni se to poslednji put desilo sa AoW (i opisao sam na odgovarajućoj temi), kad nisam uzeo u obzir da čarolija podizanja mrtvih deluje i na moje mrtve, i potom uradio ono što inače izbegavam u takvim igrama: učitao poslednju snimljenu poziciju.

Ali najviše sam se razbesneo poslednjih godina tokom igranja akcionog RPG-a Zombasite-a. Ta igra, kao i sve ostale Soldakove, ima dinamičan svet, koji ide svojim tokom i ne čeka na igrača. Elem, dobio sam u zadatak da spasem neku žensku osobu na nekom udaljenom mestu. Kada sam se konačno našao u toj oblasti, posle nekoliko "dana" u računanju vremena unutar igre, i ugledao dotičnu, bila je pod napadom od strane nekih kreatura. Krenuh ka njoj...gle, eno ga zlato* na par koraka od mene! Redak resurs u tom svetu, moram ga uzeti. Dok sam ga kupio, pogibe devojka! Kompletista u meni je počeo da vrišti, perfekcionista je udarao glavom o zid dok udubljenje nije dobilo savršen oblik, a džentlmen je ostao zabezeknut! Proklinjao sam Soldak još neko vreme, ali sam znao da sam bio kriv ja i niko drugi. Imam samo poštovanje za takve Soldakove ideje.

Sigurno ima mnogih stvari ovog tipa u mojoj igračkoj prošlosti, i pokušaću da ih se setim. (Igre tipa Myst su stvorene za ovo.)


*ili neki ekvivalent

[Calavera]

evo recimo jutros, prvo paljenje demon's soulsa. nakon sto sam 5-6 puta poginuo na red eye knightu pre nego sto sam saznao da sam jos preslab za njega, presao sam ostatak prvog nivoa, pobegao zmaju na mostu i odmah zatim umro tako sto sam propao kroz stepeniste. u sledecem pokusaju sam primetio novu zonu na samom pocetku, pomislio da se radi o precici, usao unutra, umro od strane phalanxa usled potpune nepripremljenosti i usput izgubio nekih 5 hiljada dusa.

nisam se previse razbesneo, doduse, uglavnom zato sto sam otprilike znao sta da ocekujem pre nego sto sam krenuo da igram 

[Tex Murphy]

Својевремено сам играо Metal & Lace: Battle of the Robobabes - у питању је прилично једнолична роботска табачина, АЛИ... табачина у којој, наводно, савладавањем поменутих робобејбса добијате прилику да видите њихове голишаве слике. Ако се добро сјећам (а давно је то било), прву борбу сам некако прешао, али већ на другој се појавила потпуна немогућност побједе (првенствено због катастрофалног управљачког система), а како сам ја ЈАКО желио да побиједим, фрустрација је релативно брзо достигла ниво лупања по тастатури, која је мислим чак и настрадала том приликом.

Другом приликом, играо сам LURE OF THE TEMPTRESS, игру коју сам раније већ прешао (иначе једна од мојих омиљених игара, а направили су је аутори много познатијих игара Бенеатх а Стеел Скз и Брокен Сњорд). Дотична игра, иако одлична, имала је неких ситних багова који су у појединим тренуцима онемогућавали да се игра заврши. На примјер, у једној од просторија треба да се покупи некакав кремен или нешто слично што се користи да на неком другом мјесту запалите ватру. Међутим, понекад се тај кремен једноставно не појави, па морате да играте игру испочетка. Али ово није била ситуација са кременом, већ шетња кроз неке пећине и надмудривање са некаквим змајем. Не сјећам се баш тачно шта ме је изнервирало, да ли су нека врата морала да се отворе а нису хтјела, немам појма, углавном моје нервирање је било још веће тиме што сам знао шта треба да се уради, а то нешто никако није функционисало због бага. Након неколико неуспјешних покушаја и силног псовања које није ни вриједно спомињања устао сам и шутнуо свом снагом кревет (на коме је у том тренутку лежао мој брат). Престрављен снагом мог бијеса, кревет је колабирао и сручио се на под. Искрено, оног најзанимљивијег се уопште не сјећам, а то је како сам послије надлежнима у кући објаснио ту неочекивану трансформацију кревета.

Трећом приликом, а било је то у вријеме кад сам свакодневно играо НБА ЛИВЕ 2000 (у вријеме кад су моји вршњаци већ увелико јурцали за сукњама, ја сам вријеме трошио на НБА ЛИВЕ 2000 и Мицрософт Цхат, бемте будало неопјевана), намерачим се ја да забиљежим побједу над селекцијом деведесетих година, која је у првој петорци имала Стоктона, Џордана, Пипена, Мелоуна и Шакила. Повремено сам успијевао да их побиједим (пошто та игра није била много тешка), али тог дана ми се баш нешто узнедало. Како сам ја по природи тврдоглав човјек, обећао сам себи да не устајем од компјутера док их не побиједим. Епилог је био да сам "играо" буквално цијели дан, од јутра до мрака. Наравно, нисам успио да побиједим.

Имао сам и велику фрустрацију у Халф-Лифе 2, сцена кад треба да збришеш од неког хеликоптера што рока одозго. Мени то из неког разлога никако није успијевало, нисам могао да нађем излаз, а стално сам се спотицао о некакво камење или жице или који ли већ ђаво и није ме ту толико нервирао тај хеликоптер колико то што ми игра не да да се нормално крећем. Међутим, мислим да се ово завршило на псовању Гејбове комплетне фамилије и да никакав хардвер није настрадао.

О фрустрацијама везаним за Принце оф Персиа игре мислим да сам већ писао. Довољно је рећи да је кутија са играма прилично осакаћена лупањем о зид. Кад се сјетим оне Дахаке из двојке, аутоматски добијем порив да неког задавим. (ово се односи на нови серијал)

Од фришких фрустрација... Рогуе. Игра има 26 нивоа. На 26. нивоу треба да се покупи некакав амулет и онда се треба вратити назад - дакле ефективно 52. нивоа, али кажу да је друга половина игре много лакша. Елем, рекорд ми је стизање до 20. нивоа, већ то само по себи је спектакуларан подухват за који треба имати лудачку количину среће. Углавном, играм своју најбољу партију откако сам почео са игром (томе има већ пола године), двадесети ниво, имам одлично оружје и оклоп, гомилу добрих штапова, прстења, ју нејм ит. Налазим степенице за 21. ниво, али... одлучујем да "још мало разгледам". О посљедицама не морам да причам. Слично ми се десило неки дан, мислим да сам стигао до 19. нивоа, нашао пролаз за 20., опет одлучио да "још мало разгледам", али овог пута да добро пазим да имам отворен пут према степеницама, па ако ме загања грифин, само се сјурим назад и побјегнем му низ степенице (непријатељи нису бржи од играча и не прате га кроз преласке на сљедећи ниво). И заиста, не лези враже, набасам ти ја на грифина, клепим га једном или двапут за сваки случај да видим како би евентуално прошла борба, он ме зажага тако жестоко да ми је одмах јасно како би прошла борба, те одлучим да лијепо здимим на сљедећи ниво... и онесвијестим се на по пута и он ме убије. Испоставља се да сам, наравно, заборавио да поједем порцију хране, што је довело до тога да се онесвијестим од глади. Љепота је у томе што сам то узимање хране одлагао до посљедњег тренутка, иако за тим није било потребе, јер сам имао сасвим довољне залихе, плус прстен који смањује потрошњу хране.

Визардри. Играм са ликовима који су десети ниво (за чије је достизање потребно неколико дана грајндовања). Спремам се за атак на локацију на четвртом нивоу дунгеона гдје добијам главни (и једини) квест, пролаз за лифт и гомилу пара. Сређујем неке непријатеље, шаљем лопова да отвори сандук с благом који је остао иза њих... и идиот активира замку, која је по несрећи била телепорт, који ме је по несрећи телепортовао у дио нивоа из којег нема излаза, тако да сам морао све да почнем испочетка.