Dronjavljenje svega u vezi s knjigom

[Boban]

Gledam nešto ovih dana na svim stranama hvalospeve povodom raznih pisaca i dela,  a onda kada mi poneko od tih dela dopadne šaka, naježim se od spisateljskog beznađa koje ne bih ni pisanjem zvao, već najpre samopokušajima bez svrhe i smisla.
S druge strane, znam da su nove tehnologije donele drugačija pravila, druge sisteme vrednovanja i osobene načine probijanja i popularisanja. Pojavilo se nepisano pravilo da kada ti neko lajkuje nešto tvoje, očekuje se da uzvratiš, pa ako to ne uradiš, lajkovi od te osobe uglavnom presahnu. Pametni pojedinci umesto da vežbaju pisanje ili uče kako da naprave bolju fotografiju ili naprosto shvatajući da nemaju dovoljno potencijala za vrhunske rezultate, kreću u akciju hvaljenja, lajkovanja i veličanja svih za koje se nadaju da će im uzvratiti. Igra malih i velikih brojeva tu čini ono što i uvek, pa se prvi rezultati pojavljuju.
I šta sada raditi protiv toga?
Broj lajkova ili pregleda je postao merilo uspeha, pa rulja prećutno podržava te koji su "najuspešniji" nadajući se protivusluzi i upadanju u vidokrug onih koji već prate tog "uspešnog".
Pravo je pitanje koliko stotina priča čovek treba da pročita da bi ga strefila jedna dobra osim ako ne krene da spušta kriterijum.
Amaterizam spisateljstva izrodio je i dilentizam kritike. Retko ćete videti da iko u osvrtu na nečije delo pominje bilo šta osim pukog prepričavanja očiglednog. Kao da je prestao da bude bitan način pripovedanja, sve one uzvišene stvari poput stila, atmosfere, dijaloga... a kada se i pojavi hvaljenja tih stvari izgleda bez shvatanja šta te reči zaista znače.

Ali i knjižari su takvi. To nisu više knjižari nego čuvari rafova sa knjigama.
I izdavači... juče dobijem da radim knjigu koja je četvrto izdanje, ali sada hoće četiri puta štampan tekst da preslože u drugi format. Unutra 200 očiglednih slovnih grešaka.
Ljudi ne znaju kako izgleda srpska hifinacija, elementarna pravila preloma, pišu "neznam" i "medjutim".

Kako zadržati duševni mir i stvarati i raditi u vreme totalnog javašluka, neznanja i površnosti?

[angel011]

Retko ćete videti da iko u osvrtu na nečije delo pominje bilo šta osim pukog prepričavanja očiglednog.

Koristan pristup. Eto, rekao si nešto o delu, a nisi pohvalio ono što smatraš da ne treba hvaliti.

Kako zadržati duševni mir i stvarati i raditi u vreme totalnog javašluka, neznanja i površnosti?

Izbegavaš čitanje onoga što ti se ne čita? A ako moraš da čitaš ili da preletiš pogledom preko nečeg, zbog posla, možda rakija (ili već neka žestina, u većim količinama) ili sedativi mogu da pomognu.

[Boban]

Povod za ovaj moj post čak nije ništa s ovog foruma, mada liči... ali sve liči na ovo.
Dopala mi je šaka i rada knjiga koju potpisuje osoba koja je magistar filozofije na državnom fakultetu, a ovo joj je treća knjiga, četvro izdanje, hit takoreći, izdavana na respektabilnim mestima... dakle, totalno nepismena na nivou rečenice, slovne greške ne možeš sve ni da povadiš, stalno se gubi u rečenici šta je subjekat a šta predikat, znači, povraćajuće nepismeno; interpunkcija kao da je ubacivana random.
I to je knjiga koja ima divne kritike, hvalospevne prikaze i šta sve ne.

Retko ćete videti da iko u osvrtu na nečije delo pominje bilo šta osim pukog prepričavanja očiglednog.

Dakle, kad god vidite, dragi pisci, da neko samo prepričava vaše delo i hvali elemente zapleta, znajte da čovek u stvari misli da je to što ste napisali bezvredno, ali da nema snage to da vam kaže.

[D.S.B.]

Na celoj planeti u jednom trenutku u vremenu postoji svega par pisaca koji pišu nešto zaista vredno, ostalo je stvaranje kritične mase koja rađa takve umetnike. Bez jednog tako loše napisanog dela kao što ti navodiš, dela nad kojim se pisac sa potencijalom zgadi, mnogi biseri književnosti ne bi bili stvoreni. To je univerzalni put stvaranja, učenje na greškama. Tako univerzum funkcioniše, evolucija, na žalost i umetnost...

[Boban]

Ovo je budalaština. Ruska književnost prošlih vremena nema trivijalne pisce. Niti jednoj jedinoj nepismenoj osobi nije padalo na pamet da išta piše.
Nema deset ili sto polupismenih da bi nastao jedan Dostojevski... ima samo onih koji su Dostojevskom do brade, grudi ili kolena, ali daleko daleko iznad prašine proseka.
Vreme interneta i ošišane latinice naplavilo je buljuk samozvanih pisaca koji se kriju iza parole da sada svi tako pišu i da pismenost i elementarno prisustvo talenta ne igraju nikakvu ulogu, te da je volja i upornost sve što treba imati.

[D.S.B.]

Ovo je budalaština. Ruska književnost prošlih vremena nema trivijalne pisce. Niti jednoj jedinoj nepismenoj osobi nije padalo na pamet da išta piše.
Nema deset ili sto polupismenih da bi nastao jedan Dostojevski... ima samo onih koji su Dostojevskom do brade, grudi ili kolena, ali daleko daleko iznad prašine proseka.
Vreme interneta i ošišane latinice naplavilo je buljuk samozvanih pisaca koji se kriju iza parole da sada svi tako pišu i da pismenost i elementarno prisustvo talenta ne igraju nikakvu ulogu, te da je volja i upornost sve što treba imati.

Naravno da ima beznadežnih dela nastalih u 18, 19 veku, ali ko se njima bavi i ko ih čita? Prosečan čovek teško da može navesti više od par imena koji su stvarali u istom vremenu kada i Dostojevski što sigurno ima značaj kada je u pitanju kvalitet tih dela.
Što se tiče samog Dostojevskog, neosporan je njegov talenat, ali da li je njegovo pisanje samo to? Čisti talenat bez prethodnog susreta sa literaturom ili pripovedanjem drugih, makar i usmenim, jer priče se pričaju hiljadama godina i ljudi ih isto toliko slušaju. U svakoj maloj zajednici i danas se zna ko kuva ukusnu hranu, ko peče dobru rakiju, ko zna sve da popravi, koga je zanimljivo slušati...

[Boban]

Ali nema kod Rusa. Oni su poznati kao slučaj u XX veku da uopšte nisu imali trivijalnu književnost.
Verovatno su slali u Sibir one netalentovane koji su pokušavali da pišu, ali štagod da je razlog, nije ih bilo. Taj fenomen se obrađivao i izučavao uveliko pre 30 godina, zato i znam za to.

[scallop]

Sve češće primećujem da kad nemamo za šta drugo da se uhvatimo, posegnemo za Dostojevskim. Ima li i tu neki sindrom kao za slučaj kad se nevoljnici hvataju za Hitlera? Činjenica je da je domaća fantastika u sunovratu, ali, nemoguće je da su svi razlozi povezani sa opštom nepismenošću kako pisaca tako i čitalaca, odnosno, sa izdavačkom opredeljenošću ka marketinškom ciljanju. Ima nešto i u našim stavovima.


Pokušao sam da iskoračim sa knjigom i da sačuvam suštinu naučne fantastike. Moguće je da će završiti u smeću našeg dvadeset i prvog veka. Šta ako se ispostavi da je knjiga žrtva sujete onih koji nisu u stanju da zamisle drugačije? Naravno, ne mogu i neću da isključim GOLE GLASOVE. Meni ne smeta kad se pojave pisci kojima zavidim.


Osvrnuću se na Mićin komentar, jer je ocenjen kao negativan. Meni nije. Osim poslednje rečenice. Drugo pitanje je u "kom se ključu" čita domaći pisac. Ako domaći pisac potrebuje ključ za čitanje, onda to važi i za sve strane pisce. Razlika je jedino u tome što je domaći pisac tu, sa vama, i po njemu se može, a svim stranim piscima ne možemo ništa da zamerimo. Svejedno im je šta o njihovim delima mislimo, šta bismo drugačije napisali, kako bismo neke njihove odluke drugačije interpretirali.


Ja sam svoje napisao, a ko misli da može bolje - široko mu polje.


 

[Boban]

po običaju, svaku temu skreneš na priču o svojim delima.
ja nisam u stanju da ukačim vezu između mog posta i tvoje knjige, komentara na istu i percepcije iste. Dapače, naprotiv, tvoja knjiga potpuno iskoračuje iz ovog sveprisutnog šablona koji mi ide na živce.

[scallop]

O čemu beše tvoja tema? O raspadu domaćeg pisanja? Tu smo se, nadam se, složili. Nevolja je što i ono što "iskoračuje iz sveprisutnog šablona koji ti ide na živce", tebi ide na živce. Ima li štogod šta tebi ne ide na živce?

[Boban]

Problem je što u ovom slučaju kvantitet ne dovodi do kvaliteta, a broj netalentovanih je toliki da njihovo graktanje prekriva sve, tako da ako se i pojavi solidna knjiga, oni kojima to ne odgovara će sve učiniti da je marginalizuju.
Samo da pocrtam, ja nisam rekao da je Unazad izuzetna knjiga.  To je naprosto knjiga koju je vrlo teško nekome preporučiti za čitanje. Ali na stranu sve to, imamo pored Stipanovu bezvezariju o kojoj niko sem njega i njegovih bliskih saradnika ništa nije napisao, ali on uporno, svakog dana dodaje isprazne postove da bi stvorio iluziju da se tom knjigom neko bavi. I sad zamisli buljuk takvih koji proizvode šum od koga čovek više ne može da misli...

[scallop]

Bilo bi jako zgodno da prepoznamo o čemu pričaš.

[angel011]

I sad zamisli buljuk takvih koji proizvode šum od koga čovek više ne može da misli...

I onda se lečiš Bernhardom i njegovim gunđanjem i mizantropijom. 

[Stipan]

...imamo pored Stipanovu bezvezariju...

O jebote... Pa ti si opsednut Stipanom. Imaš li možda i vlažne snove u vezi mene?

[angel011]

Nije opsednut tobom nego zatrpavaš forum u toj meri da te je nemoguće prosto ignorisati (sem, naravno, odlaskom sa foruma, što je za vlasnika istog malo teže izvodljivo).

[Boban]

Ne može da shvati to onaj koji je ograničen na tapkanje u svojoj samodovoljnosti... ono što je nekada bio Ghoul sada je postao Stipan.

[angel011]

Gde nađe njih dvojicu da porediš...   

[Stipan]

Nije opsednut tobom nego zatrpavaš forum u toj meri da te je nemoguće prosto ignorisati (sem, naravno, odlaskom sa foruma, što je za vlasnika istog malo teže izvodljivo).

Naprotiv, to je veoma lako izvodljivo.

[scallop]

Ne razumem kako uvek završimo na istom mestu. Neka Stipan gradi svoju karijeru samo bih molio da poštedi Angel. Nije pristojno.

[Stipan]

Angeli je dovoljno da me se kloni. Ni dlaka joj neće s glave faliti.

[scallop]

A da se ti malo "kloniš"?

[Stipan]

Ja bih rado. Zar ne vidiš da mi ne daju?

[scallop]

Vidim. Da im se ne omakne ne bismo znali da postojiš.

[Stipan]

Ali im se omakne. U tome i jeste fazon sa podsvesti.

[Boban]

Savršeno mesto za još malo gorčine... neki "sajtovi" koji umišljaju da će ikada dosegnuti relevantnost traže knjige da bi ih prikazivali. To samo po sebi nije nova praksa, uvek izdavač mora da razdeli određeni broj primeraka da bi uopšte dobio ikakav osvrt, ali sada je to upareno sa pozitivnim komentarom. Dakle, daš knjigu i onda te nahvale toliko da se zagrcneš, ne daš knjigu, dobiješ po ušima, ako te uopšte pomenu. I tako oni spremni na lizanje guzice svima kojima misle da treba skupljaju hvalospeve, ostale prekriva prašina. Ili možda ipak nije tako. Na kraju, većina tih novih realno samizdata ma koliko bili cenjeni od totalnih anonimusa ne može da nadmaši svoj realni domet. I posle svega, hvaljenjem baš gomile đubreta prikazivači i sajtovi sebe potpuno diskredituju do te mere da poštenog čoveka bude sramota da ga pomenu u pozitivnom kontekstu.

A ovo što ne umeju da napišu rečenicu ako nije deo trilogije u nastajanju. To je postalo toliko iritirajuće, nepismeni kretenoidi bez trunke talenta, znanja i osećaja za lepo i vredno u literaturi, trabunjaju odmah u tri nastavka. U stvari, i samo to pisanje u trilogijama je odraz njihove nesposobnosti da budu pisci, da osmišljavaju priče, odnose, svetove, nego se dočepaju jednog koncepta i onda vrtljaju sve u krug do iscrpljenja...

[ALEKSIJE D.]

Muka je u tome što većina onih koji se hvataju pisanja nikad ne čitaju domaće klasike, već samo strane prevode. Jezik nam postao oskudan, rečenica, najviše, prostoproširena a priče imitacija stranih.
Lično, čim vidim kako nešto ima nastavak, gde se radi o prvom, drugom delu sage, trilogije, kvadrologije, u ruke ne uzimam. To se pisalo na kilo a ne na slovo.

[Truba]

Na pomen nastavaka palim bacac plamena

[angel011]

U stvari, i samo to pisanje u trilogijama je odraz njihove nesposobnosti da budu pisci, da osmišljavaju priče, odnose, svetove, nego se dočepaju jednog koncepta i onda vrtljaju sve u krug do iscrpljenja...

Ne mora da bude odraz nesposobnosti da se osmisle priča i svet; kad se radi o epskoj fantastici, jednom kad temeljno osmisliš priču, svet, mitologiju istog, i tako dalje, vidiš da se priča nije stvarno tu završila, nego teče i dalje, a i u prošlosti se gomila stvari izdešavala, valjalo bi pisati i o tome, i tako... Što temeljnije sve to osmisliš, to je teže stati.

(Ja to iz ličnog iskustva, sem nekih crtica i pesmuljaka, prvo što sam osmislila išlo je u nekih 7 knjiga, i protezalo se na nekoliko hiljada godina, i pisala sam paralelno nekoliko od tih 7 knjiga; in my defense, imala sam 9 godina).

[Boban]

akcenat na "temeljito osmisliš svet..." pa većina tih ljudi nisu u stanju da korektno odrade prosto-proširenu rečenicu.

[D.]

Nije greh to što nisu u stanju da osmisle svet, ali je moguće da je greh to što odbijaju da uče da pišu. Talenat za pisanje smatra se datošću. Svi to umeju, zar ne?

[Krsta Klatić Klaja]

in my defense, imala sam 9 godina

kako je ovo uopšte opravdanje!?!?!

kacam imo 9 godina, igro sam se policije i lopova. Najviše sam volo bit lopov. I gledo sam žan dam van kloda. Normalno odrastao, ane piso knjige, ccc

[Boban]

Kako izreći mišljenje a ne biti shvaćen pogrešno?
Nikad nisam razmišljao o ovom problemu, pa zato i imam tako malo prijatelja i saradnika.
I kako vreme prolazi jaz između moje vizije dobrog SF&F-a i onoga što je u domaćoj ponudi je sve veći.
Ljudi jednostavno nemaju literarni zanat, ponekad imaju poneku solidnu ideju koju upropaste razradom i posebno pokušajem efektnog završetka.
Kriterijumi svega su srozani do valjanja u blatu. Umesto metafora i stilskih figura imamo ubogaljene polurečenice.

U neka prastara vremena, imao sam poznanika koji je po svaku cenu hteo da ode u Englesku. Nije imao vizu i pokušavao je na sve moguće načine, avionom, trajektima, plivajući... godinama i godinama. Svaki put je odbijen, na kraju je dojadio britanskim carinicima i zveknuli su mu u pasoš ogroman pečat: ZABRANJEN ULAZAK U VELIKU BRITANIJU. Nakon toga, na bilo kojoj granici, gde i nije trebala viza, skidali su ga do golog jer ako mu je zabranjen ulazak u Britaniju, mora da je mnogo grešan, da vidimo šta krije.
Elem, šta je smisao ove pričice? Upornost se nije isplatila. Upornost nepodobnih se nekada nije isplaćivala, nikada. Kako je moguće da je došlo vreme da jedva pismeni, netalentovani skribomani na kraju postanu nagrađeni za smaranje kojem nas izlažu? Da li je baš sve toliko otišlo u kurac?

[Truba]

Jel se docepao britanije na kraju???

[Boban]

Koliko ja znam nije... na kraju je oprao pasoš u mašini za veš da dobije drugi da ga ne bi skidali na svakoj granici.

[Kimura]

E, Bobane! Poznajem bar trojicu nemuzikalni gluvaća koji su naučili da sviraju gitaru zato što je to relativno lak (ili lakši) put do ženske pažnje za smotanog i introvertnog tipa. Upornost im se isplatila. Uvek se isplati, a ti zaboravljaš da u pisanju, kao i u bilo kojoj delatnosti, nemamo svi isti cilj.

Kako izreći mišljenje a ne biti shvaćen pogrešno?

Bez metafora. I konkretno. Kad staneš u po reči - svi se uvrede. 

[mac]

Smotano i introvertno nije isto. Takođe, postavljaš žensko srce kao nešto što treba osvajati, i dokle god ga tako postavljaš do tog vašeg srca će grabiti samo takvi osvajački tipovi.

Mislite o tome.

[Kimura]

Nije isto. Zato i velim smotani i introvertni.


A što se osvajanja tiče, šta da ti kažem? Neki osvajaju, nekima pred noge pada. Stvar ukusa.

Mislite o tome.

Sreća te ne moram više da mislim o tome. 

[Boban]

Neko ide u ribolov da pobegne od žene, a neko da uhvati ručak... znam da su ciljevi pisanja različiti, ali koliko vidim svi imaju spreman govor za švedsku akademiju ili bar za dodelu NINove nagrade.
Kimura, nemoj sada da kažeš da ti nemaš... Imaš, ali kriješ od sebe.

[scallop]

Imaš i ti. Mogao bi da ga umnožiš da naučimo napamet.

[Boban]

moj govor se od višedecenijskog povlačenja po džepovima raspao, pa ću tom prigodom morati da improvizujem.

[Kimura]

Neko ide u ribolov da pobegne od žene, a neko da uhvati ručak... znam da su ciljevi pisanja različiti, ali koliko vidim svi imaju spreman govor za švedsku akademiju ili bar za dodelu NINove nagrade.
Kimura, nemoj sada da kažeš da ti nemaš... Imaš, ali kriješ od sebe.

Немам.  Мене не хвале ни они који ме воле. Да имам таквх амбиција, давно бих се обесила.
А ако ме баш заскоче са даривањима, потрудићу се да смислим нешто пригодно.

[saturnica]

Smotano i introvertno nije isto. Takođe, postavljaš žensko srce kao nešto što treba osvajati, i dokle god ga tako postavljaš do tog vašeg srca će grabiti samo takvi osvajački tipovi.

Mislite o tome.

Mac, svaka riječ ti je na mistu. 🙂

[Boban]

Pošto je ovo moj topik o mojim trilemama vezanim za domaće pokušaje stvaralaštva, onda je mesto sasvim prigodno da se razglaba i o sledećem.
A pre toga, moj talenat da slučajnog prolaznika u roku od 15 sekundi pretvorim u smrtnog neprijatelja me ne napušta. Nema veze. Što reče starac Vujadin, kad nisam popustio zbog nogu koje su me toliko puta spasle i ruku koje su toliko Turaka potamanile, zar ću zbog varljivih očiju koje me prevariše?

Dakle,baviću se ukratko Mirom Satarić, laureatom Marsonikona, zlatno pero svih dosadašnjih manifestacija i tako to. Nema razloga da ne sumnjate da sam iste večeri, otprilike u istoj nanosekundi kada je ta vest stigla do mene, rekao organizatorima, da ako nisu imali boljeg,treba svi zajedno da se bace u Savu. Bilo je to na neviđeno, jer sam vrlo malo dotične čitao. OK, meni jeste jezik brži od pameti, ali pamet me ipak još nije napustila i sakupim ja sve marsonikone te počnem da išćitavam uratke Mire Satarić. Zapravo,pokušam. Nije to uopšte bilo jednostavno.Za nesreću,krenuo sam od priče iz pretposlednjeg broja. Ja bre nisam u stanju da čitam priču koja nema fokus,koja samo nabacuje razne situacije i rečenice i likove i traži od mene da valjda uživam u toj vrcavosti, te čekam da me konačni smisao opandrči po glavi. One neke japanske stvari su joj bolje,verovatno je iz strahopoštovanja ka japanskom koji je učila/studirala tu pristupila za moj ukus bolje.
I onda shvatim, u nekom trenutku,kada sam i treću priču bacio bez želje da saznam o čemu je i šta će se dogoditi, da sam ja možda beznadežno zastareo u poetici Viktora Igoa i nisam u stanju da ispratim najnovije pristupe izmenjene književnosti XXI veka, oblikovanu generacijom odraslom na mobilnim telefonima,društvenim mrežama i skraćenoj komunikaciji.
Dakle, bio sam čitav dan u tom bedaku da je greška možda do mene i da se to verovatno neće nikad popraviti.
A onda, iz potpuno neobjašnjivog razloga uzmem da čitam jednu priču koju mi je poslao poznanik,inače nepoznat i neobjavljivan... jebote, kako je to ultimativno dobra stvar. Kakav je to pisac u nastajanju, potpuno drugačiji ritam od onoga što volim, brzo, zbrzano,uvrnuto, tačka gledišta iz sjebanog mozga nekog klinca koji se bori za opstanak u razorenom Beogradu, ali bre, čovek ima fokus i slike i viziju.
I tako, večeras sam opet onaj stari, kao da se ništa nije desilo... vredi rovariti po blatu, jer i dalje ima bisera.

[Truba]

Ma tako se i meni dogadja
Krleza banket u blitvi I whaaaat????
Henri dzejms okretaj zavrtnja zbijenooooo what???
Isak samokovlija....pisma???? Whaaaaat???

I onda dodje orvel niko i nista u parizu i londonu
Fenomenalno

I tako u krug

[Kimura]

Ako si ti starac Vujadin, evo ni ja neću biti srca udovičkog: čitam šta si napisao o Miri Satarić i ... ne znam. Pokušavam da shvatim šta joj upravo zameraš osim što je

laureat Marsonikona, zlatno pero svih dosadašnjih manifestacija i tako to

Menjanje fokusa, mnogo likova, vrcavost... To mogu da budu vrline, čak i za XIX vek. Iz svega što si napisao izbija nedopadanje, što za ''skakanje u Savu'', a bogami i za neprijateljstvo nije dovoljno. Budi konkretniji.

[Boban]

pa vidiš da sam i sam imao dilemu šta je u pozadini svega. Ali me je srećom prošlo.

[varvarin]

...I onda shvatim, u nekom trenutku,kada sam i treću priču bacio bez želje da saznam o čemu je i šta će se dogoditi, da sam ja možda beznadežno zastareo u poetici Viktora Igoa i nisam u stanju da ispratim najnovije pristupe izmenjene književnosti XXI veka, oblikovanu generacijom odraslom na mobilnim telefonima,društvenim mrežama i skraćenoj komunikaciji.
Dakle, bio sam čitav dan u tom bedaku da je greška možda do mene i da se to verovatno neće nikad popraviti.

Koliko puta sam se osećao slično! Sad znam da nisam usamljen.
Kad smo kod toga, nedavno pročitam ponovo VANDEJA SE BUNI, od Igoa. Dopalo mi se i prvi put. Romantizam na vrhuncu.
I šta da kažem više, taj Igo dobro piše!

[Kimura]

Ne znam da li sad da i ja kažem kako mnogo volim Igoa (a volim), toliko da mi uopšte ne smeta devetnaestovekovna opširnost, obilje istorijske građe, detaljni opisi, pisma, dokumenti ili njihovi fragmenti, jednom rečju sve ono što iritira nestrpljivog modernog čitaoca?
ZVONAR BOGORODIČINE CRKVE mi je jedna od omiljenih knjiga - ladno sam proutala uvod na nekih 50-60 strana, studiju o starom Parizu i njegovim običajima, što nema neku neposrednu vezu sa pričom, nego je značajno tek kao okvir. JADNIKE sam čitala predavno, kao devojčica, i prolila toliko suza da se više, bogami, nisam usudila tu knjigu da uzmem u ruke. Verovatno sam popustila u sentimentalnosti, ali opet... ne bih da rizikujem onoliko plakanje.


Igou svaka čast i slava, tu ćemo se, verujem, svi složiti, nego mene zanima gde nesta Boban koji je tvrdio da će objaviti i ono što ne voli i ono što ne razume zato što ne smatra da njegov ukus treba da bude merilo svih stvari i poslednja reč? Šta bi sa etalonom tolerancije?


Ovo o dopadanju.


Sad, ako je nešto sranje, treba i to reći. I objasniti zašto.

[Boban]

pa vidiš da se preispitujem.
ono što sam nekada glatko proglašavao za sranje sad je uzelo toliko maha da sam počeo da se kolebam.
Čak pomišljam da je moj sud postao irelevantan. Otud prizivanje na Igoa i traganje za trajnim vrednostima. Danas skoro niko ne piše kao Igo. Da li to znači da ništa od ove sad hiperpodukcije neće izdržati bilo kakav sud osim autorovog samohvaljenja?

[varvarin]

Htedoh da napišem  Čini mi se da će se Boban javiti posle ovoga, ali on me pretekao.   
Kad pročitam nešto i osetim se, jednostavno, prevarenim - puno praznoslovlja, poze, puno ničega... Kad ostanem potpuno, ali potpuno ravnodušan posle pročitanog...  Onda ću reći - moguće je da grešim, ali  ovo je sranje.
OK, na taj način izbaciću i poneku bebu sa prljavom vodom iz korita, ali to je rizik u ovom poslu.


Da pomenem Igoa još samo jednom: U meni toliko dragom Vandeja se buni, on uspeva nešto što ni jednom piscu nije lako: Na početku podeli uloge, odmah znamo ko je kapetan Dobrica a ko njegov arhineprijatelj... A onda, na sopstveno zaprepašćenje, polako shvatam da tom neprijatelju, koji mi je mrzak klasno, ideološki, često psihološki... Da tom neprijatelju počinjem da se divim.
Pre kraja romana, tog neprijatelja poštujem.

Mislite da je ovo jednostavno napraviti?