Upravo čitam...

[Meho Krljic]

Slažemo se po svim tačkama, kao karte u špilu!!!

[krema]

Drago mi je cuti.

[jfk]

napao sam oluju sa sunca od artura klarka
jel zna da li se sa ovom knjigom serial završava ili ...

[sivka]

Johann's 501, Mirjana Novaković

Upravo čitam. Ovo je roman koji se teško prepričava. Radnja je isprepletana kao lavirint od stvarnosti i nekog drugog sveta u koji glavni junaci pokušavaju da pobegnu uz pomoć psihostimulansa.
Ne postoje prelazi izmedju poglavlja, u stvari, poglavlja ne postoje. Sam roman je kao reka sa mnogo zaokreta, teče, nastavlja se, i sve po nekom redosledu koji se u početku čini haotičnim, a što se radnja dalje odvija, sve više dobija neki odredjeni smisao.
Dešavanja su vezana za Beograd s kraja dvadesetog veka sa povremenim izletima van gradskog atara. Prelazi iz jedne u drugu stvarnost su nagli i šokantni.
Bilo mi je potrebno da "zagazim" preko pedeset strana da bih ušla u tok priče.
Za sada, toliko.

[Izitpajn]

A Canticle for Leibowitz. Maestralno napisano (napisano 60-ih & they don't make them like they used to), ali sad je privodim kraju i nekako mi postaje sve više klerikalno...

[varvarin]

Nije klerikalno, samo maestralno.
Podsećam te na scenu posle boja, ono  "... Blagosiljam te, sine!",   između dva umiruća ratnika na bojištu.

[milan]

Sinoc sam pocheo ovaj novi roman Vilijema Gibsona - sramota ali zaboravih kako se zove - nesto TRAGANJE ZA OBRASCIMA ili nesto slichno... Je l to neko chitao? Je l to SF uopste?

[Meho Krljic]

Pattern recognition? Kakav je? Ja ga pazario na sajmu ali ko zna kad ću ga čitati... Gibson se malko izlizao s godinama, mada ne smem da tvrdim da se baš osramotio...

[milan]

Tek sam pocheo - prochitao desetak strana i zaspao.
Meni je Gibson okej - mada mu je ona druga trilogija bila malo dosadna, osim SVE ZABAVE SUTRASNJICE.

[Meho Krljic]

Pa, nije meni bila toliko dosadna koliko je inspiracije falilo. Mislim, okej, teško je ponoviti sirovu snagu koju je Neuromanser imao (čak ni njegovi nastavci ne mogu time da se pohvale), ali druga trilogija je pored svih svojih lepih strana (a ima ih dosta: dobri likovi, zanimljive ideje koje mešaju futurizam, sociologiju, psihologiju, kibernetiku, arhitekturu, dizajn itd., generalno meni veoma prijemčiv stil) više delovala kao solidno odrađen posao nego kao umetničko delo. Centralna premisa je moćna, ali suviše tu ima sala oko nje (simpatični glavni likovi, preterano pozitivne žene, previše dece...). Valjalo bi to oštrije...

No, that said, ni ja nisam isguran je li Patern recognition SF ili ne... Videćemo.

[Mica Milovanovic]

A Canticle for Leibowitz. Maestralno napisano (napisano 60-ih & they don't make them like they used to), ali sad je privodim kraju i nekako mi postaje sve više klerikalno...

Miler je tragičan primer pisca koga je progutalo njegovo delo. Miler je počeo da piše početkom pedesetih i to uglavnom priče po SF časopisima. Novele koje je kasnije doradio i spojio u ovaj roman pisao je od 55 do 57, sa tridesetak godina, a 59, kada je roman objavljen, imao je samo 36. Međutim, on je već praktično prestao da objavljuje priče od 57.  

A to što ti ovaj roman postaje klerikalan pri kraju je, nažalost, pre tvoj problem, nego Milerov...

[Meho Krljic]

Pod uslovom da ja uopšte shvatam šta epitet klerikalan ovde treba da znači, rekao bih da to ne bi trebalo shvatiti kao problem ovog romana već pre kao jednu njegovu karakteristiku (bez pozitivne or negativne konotacije). U pitanju je ipak delo koje se bavi filosofskim pitanjima na pozadini sociološko/ istorijske drame, religija i crkva su ovde neizbežne, a Miler svakako postavlja više pitanja čitaocu nego što nudi odgovora.

[Mica Milovanovic]

Meho, nešto si pomirljiv danas. Klerikalan znači klerikalan.

[Meho Krljic]

Š'ooo? Jel ja imam neku reputaciju svađalice? A ozbiljno, nemam pojma šta pridev klerikalan treba da znači u ovom kontekstu. Da roman favorizuje neku vrstu klerokratije (upravo sam izmislio reč - ura!!!) (dakle, vlast crkve koja sama ne veruje u Boga) kao najmanje lošeg sistema za čovečanstvo koje je u rasulu? Kao što gore rekoh, ovo je više postavljeno u formi pitanja nego odgovora.

[Izitpajn]

Podsećam te na scenu posle boja, ono  "... Blagosiljam te, sine!",   između dva umiruća ratnika na bojištu.

Misliš na ono pri kraju druge priče? Je, to je bilo jako dobro, i uklapa mi se u sveukupni cinični ton.

Doduše, tek sam počeo s trećom pričom i, kao što rekoh, samo mi se čini da pada u klerikalizam, možda do kraja ispravim mišljenje.

I pod "klerikalizmom" ne mislim na to da su glavni likovi popovi i da se sve vrti oko crkve, nego to da autor kao autor između redaka počinje propovijedati pozitivnu ulogu iste u društvu.

Okej, ovo je možda za neku diskusiju na drugom mjestu, ali mislim da je Crkva u srednjem vijeku ipak odigrala pozitivnu ulogu, usprkos inkviziciji i križarskim ratovima, jer je bila praktički jedini rasadnik znanja i kulture. Crkva je osnovala prva sveučilišta i jedina je bila zadužena za pismenost prije Guttenberga. Naravno, u trenutku kad je cijela civilizacija zaokrenula prema svjetovnom, stvari su se promijenile. Ako se nekome više raspravlja o tome, možemo se otcijepiti u drugi topic.

[Meho Krljic]

Pa što bi se odcepljivali, nije li ovo topik za raspravu o onome što se sada čita? A ovo što si ispisao je direktno u vezi ovoga što čitaš.

autor kao autor između redaka počinje propovijedati pozitivnu ulogu iste u društvu.

Mislim da je propovedanje ovde malo prejaka reč. Miler jeste bio posvećeni katolik u vreme kada jeovo pisao ali meni knjiga nije delovala ništa propovedačkije nego što su mi bile Pavane ili Gle čoveka. Jeste mi delovala provokativno, upravo u smislu koji si svojim primerom crkve iz srednjeg veka zazvao: crkva kao duhovni svetionik, a koja zapravo služi da se svetovne vrednosti (znanje, veštine, umetnosti) sačuvaju na sistematski način i sve to u miljeu jednog sveta koji dolazi nakon našeg sekularizovanog vremena. Možda i grešim, možda je tu i bilo više propagande nego što sad u retrospektivi mogu da se setim, ipak sam je čitao davno...

[PTY]

A Canticle for Leibowitz. Maestralno napisano (napisano 60-ih & they don't make them like they used to), ali sad je privodim kraju i nekako mi postaje sve više klerikalno...

Miler je tragičan primer pisca koga je progutalo njegovo delo. Miler je počeo da piše početkom pedesetih i to uglavnom priče po SF časopisima. Novele koje je kasnije doradio i spojio u ovaj roman pisao je od 55 do 57, sa tridesetak godina, a 59, kada je roman objavljen, imao je samo 36. Međutim, on je već praktično prestao da objavljuje priče od 57.  

A to što ti ovaj roman postaje klerikalan pri kraju je, nažalost, pre tvoj problem, nego Milerov...

Slažem se.
Ali moraš priznati kako je taj roman istinsko čedo inspiracije; a takva dela često budu once-off.

[PTY]

Čitam Selinovo Putovanje nakraj noći i nikako da se odlučim da li je prevod fascinantno dobar ili užasno loš. Mislim, Selin je jadac svakom prevodiocu ali to što je ova žena uradila sa njime... ne znam.  Ponekad se tri puta vraćam na istu rečenicu i pokušavam shvatiti odakle joj tolika drskost pri mešanju vremena, recimo.

[Ghoul]

koji prevod čitaš, srpski ili engleski?

ja ne pamtim da mi je nešto smetalo u srpskom... (mislim na onaj u nolitovom izdanju: ne znam da li je on repriziran u ovom ponovljenom, ili je rađen novi)

[Izitpajn]

Pa što bi se odcepljivali

Pa kad mi Hrvati... mislim... dobro, nema veze...

autor kao autor između redaka počinje propovijedati pozitivnu ulogu iste u društvu.

Mislim da je propovedanje ovde malo prejaka reč.

The point being "između redaka", pa ti sad stavi riječ koju 'oćeš   Učinilo mi se da na dva-tri mjesta natuknjuje da se u Crkvi nalazi rješenje problema današnjeg društva.

Doduše, u situaciji u kojoj je to pisao, hladnoratovska Amerika, McCarthy, Korejski rat, možda to i nije (bilo) toliko neutemeljeno kao što meni sada i ovdje zvuči...

edit: roman je objavljen '59., a pisao ga je (tj. novele od kojih je nastao) nekoliko godina prije toga.

[PTY]

koji prevod čitaš, srpski ili engleski?

ja ne pamtim da mi je nešto smetalo u srpskom... (mislim na onaj u nolitovom izdanju: ne znam da li je on repriziran u ovom ponovljenom, ili je rađen novi)

Kako koji? pa onaj koji si mi ti poklonio, naravno.

[Meho Krljic]

Hmmm, ovo možda ne spada u kategoriju Sf i F (mada, zapravo, centralni motiv jeste čist, nepatvoren SF), a još je  i strip... Ali sam osećao potrebu da ovde nešto ispišem o ovom stripu jer mi nekako primerenije nego na strip sekciji foruma. Plus, mislim da će oni kojima bi to bilo najinteresantnije (Ghoul, recimo), pre ovde da vide ovu priču. Dakle...

Mai-chan's Daily Life



Momak koji je ovaj strip okačio na forum sa koga sam ga svukao je osećao potrebnim da nas prethodno upozori na sadržaj. Znate kako već upozorenja idu: 'ako imate manje od osamnaest godina...' ili 'ako ste osetljivi...' Međutim, njegovo upozorenje je više bilo u stilu 'nemojte downloadovati ovaj strip!!! nemojte ovo da čitate!!!' Što je, naravno najbolji način da se strip svakome od nas izreklamira (a donekle i objašnjava zašto ga posle nismo komentarisali i diskutovali). Daljim proučavanjem njegovog obrazloženja moglo se saznati da je ovo 'najekstremniji horor strip koji je ikada pročitao'. Sad, Japanci umeju da urade zaista zastrašujuće horor stripove, ali Waita Uziga se svakako nije trudio da ostavi traga u horor žanru. Mai-chan's daily life nije horor u istom onom smislu u kome Veliki Brat nije dokumentarni program o socijalnim devijacijama. To što su produkti oba ova komada entertejnmenta gađenje i neodoljiva fascinacija je, verujem, samo usputni fenomen.

Mai-chan's daily life je, dakle, manga serijal koji je u Japanu izlazio tokom 2003 i 2004 (na Internetu nećete naći išta o tome na ijednom jeziku koji razumete, verzija koju ja imam je engleski fansub) i ako bih morao da ga žanrovski kategorišem, mogao bih ga, najšire gledano proglasiti porno stripom. Znam šta mislite i, ne, niste u pravu, ovo nije hentai. Zapravo, u poređenju sa onim što možemo da vidimo u MCDL, alienovska silovanja pipcima deluju kao matine program za osnovnoškolsku publiku. MCDL je schlock pornografija, sa naglašeno eksploatativnom sadomazohističkom dimenzijom u kojoj je ona tabu odrednica, snuff, samo delić paketa. I pre nego što sa gađenjem okrenete glavu i sa indignacijom odbijete da dalje posvećujete vreme nekome ko promišlja snuff pornografiju, dodaću da je Mai-chan's daily life jedno humano, dirljivo umetničko delo koje nedostatak originalnosti nadoknađuje hrabrošću da suprotstavi gotovo neopisivu svirepost gotovo neopisivoj nevinosti.

Dva brza obrazloženja: 1. 'nedostatak originalnosti' najviše smera da ukaže na to da su mnogi od motiva koje Uziga koristi odavno deo naše kolektivne kulture posredstvom radova velikog Markiza De Sada. 2. jukstapozicija svireposti i nevinosti koju sam pomenuo je kvalitativni, da ne kažem paradigmatični skok u odnosu na velikog prethodnika, ne zato što De Sad to nije imao (imao je), već zato što Uziga sve smešta u grafičko okruženje uobičajeno za mange koje potencira oba koncepta i kulturno okruženje Japana koje oba vidi na svoj način.

Dakle, MCDL je serijal epizoda koje su pretrpane prizorima najradikalnijih zamislivih eksploatacija ljudskog tela (i duha) u širem seksualnom kontekstu. Od podsmeha i verbalnih poniženja, preko ropstva i služenja, do silovanja, sakaćenja,  ubijanja i kanibalizma... Ovo nisu prijatne teme ali svako ko se makar marginalno zanima za BDSM kulturu zna da su ovo česti motivi u proznoj (i stripovskoj) pornografiji ovog tipa. Uzigin kec u rukavu je inspirisani centralni motiv: u duhovitoj paraleli sa nekim zapadnim superherojima (Wolverine ili Deadpool), glavna junakinja MCDL, Mai-chan ne može biti ubijena.

Tako je. Nisam siguran da li je Uziga ikada čitao Wolverinea, Japanci nisu baš poznati po inspiraciji koju otimaju od zapadnih stripova, ali Mai-chan ima istu natprirodnu moć regeneracije koja krasi Wolverinea ili Deadpoola. Ergo - Mai-chan može da bude izložena situacijama koje ni jedna druga osoba ne bi preživela. Ergo - Mai-chan prolazi kroz torturu koja bi bez ovakvog literarnog trika bila nezamisliva. Dok se spremate da zaurlate od besa što je jedan motiv korišćen u relativno nevinim dečijim stripovma (hmda) iskorišćen na tako nizak i bedan način, možda ne bi bilo loše da razmislite o tome koliko je pošteno i uzvišeno to što se preko bola i agonije koju Wolverine ili Deadpool moraju iskusiti svaki put kada pretrpe veliku ozledu, prelazi uglavnom bez mnogo razmišljanja.

Sa Mai-chan nije tako. Mai-chan reaguje na bol baš onako kako bismo reagovali vi ili ja da nam neko odseca udove ili gura ruku u mašinu za mlevenje mesa. Zastrašujući grafički prikazi torture i sakaćenja koje Uziga obilato stavlja čitaocu na raspolaganje vrlo brzo transcendiraju nivo obične šok-taktike i eksploatacijske alatke. Ovaj strip čitaoca tera da se zaista zamisli nad sopstvenom krhkošću i ranjivošću.

Ovo je, ironično, sa druge strane kombinovano sa odsustvom jednog od najvažnijih motiva u stripu uopšte a u snuff pornografiji posebno: straha od smrti. Mai-chan ne može da umre. Iako postoji način da se ona uništi (Uziga demonstrira sumanut smsao za humor dok u dodatku pruža neku vrstu FAQ sekcije vernim čitaocima), ona ne može uobičajenim tehnikama biti ubijena. Koliko god da je osakate sečivima, tupim predmetima i vatrom, Mai-chan ostaje živa i regeneriše se tako da na početku sledeće epizode izgleda kao nova (a pošto je ovo manga, to znači kao devojčica od petnaestak godina).

Iako je i ovo očigledna literarna dosetka da se strip podigne na eksploatacijske nivoe o kojima drugi mogu samo da sanjaju, Uziga stvari posmatra iz malo više perspektive. I, čak i ako to nije odmah vidljivo, ovaj strip ispituje pravo bogatstvo filosofskih motiva koje nismo navikli da uobičajeno viđamo bilo u stripu bilo u pornografiji.

Saosećanje je jedna od najočiglednijih stvari koje se ovde preispituju, pre svega saosećanje čitaoca sa Mai-chan. Mai-chan je za razliku od mnogo BDSM pornografije koju sam imao prilike da pročitam, lik sa dubinom. Iako na početku izgleda kao jedva nešto više od lutke, Mai-chan je duša u istinskom značenju te reči, neko ko svoj život i život uopšte ne shvata kao prokletstvo niti kao dar, već kao jedan fenomen vredan sam po sebi zbog svoje lepote. Ova Uzigina sposobnost da sred krvoprolića i najradikalnije seksualne eksploatacije posadi seme čistote treba da bude prepoznata i pozdravljena. To naglašavam jer je pored gomile strana sa agresivnim crtežima na kojma ljudska tela bivaju sečena na komade, čerečena i proždirana lako ispustiti iz vida naivnu (u najboljem smislu te reči) prirodu glavnog lika. Glavnog lika koji je žrtva, ne samo kao posledica spleta okolnosti (koji nikada do kraja nije ni razjašnjen) već i kao svesnog odabira: Mai-chan bira da bude robinja, Mai-chan svesno žrtvuje sebe (i ne samo sebe), pristajući na neljudske muke i agoniju. Zašto?

Ono što sam našao kao vrlo osvežavajuće u ovom stripu je bilo što je upravo martirska paradigma izostala. Ovo nije samo još jedno prepričavanje hrišćanskog mita (što Japancima zna da bude i blisko). Mai-chan se ne žrtvuje u sadašnjem životu da bi otvorila vrata jednom transcendentnom cilju -  večnom životu (ni sebi ni drugima), Mai-chan se žrtvuje u ovom životu zato jer razume da je život sam za sebe cilj, da je život, pored sve agonije kroz koju prolazi (a koja je predstavljena više nego uverljivo) jedini i najveći izvor lepote koji nam je dostupan. Kusturica je onomad svoj film nazvao 'Život je čudo'. Činjenica da moram ovu frazu da iskoristim u prikazu japanskog snuff porn stripa je duboko zadovoljavajuća.

Dalje, pored ove velike simbolike ima još puno manjih: recimo kako Mai-chan, koja bi u nekom drugom stripu bila superheroj koji ni od koga ne prihvata ni da ga popreko pogledaju, ovde i pored svoje neuništivosti demonstrira decidirano ropski mentalitet. Ovo je sub-ničeanska ideja obilato prisutna/ eksploatisana u BDSM kulturi a Uziga je čini uverljivom prikazujući Mai-chanin u određenom smislu nezreli karakter i njen nagon da bude zaštićena i pažena.

Pa onda njen odnos prema drugim robovima i istraživanje njihovih motiva, psihologija i profila (osakaćena gluvonema devojka kao radikalnija forma čestog BDSM ponygirl fetiša; Mai-chanin 'mlađi brat' sa identičnim regenerativnim sposobnostima i sopstvenom sklonošću ka bolu).

Pa motiv tigra kao nezaustavljive, (gotovo) sudbinske sile prirode.

Možda najsnažniji a svakako najviše zastrašujući momenat je samo finale u kome ne samo što Mai-chan do ekstrema dovodi svoju ideju o tome da je život i pored svega vredan, nego se može videti i verovatno najradikalnija snuff scena ikada objavljena u zvaničnom štampanom mediju. Da je ovako nešto publikovano u Americi, ni hiljadu prvih amandmana američkog ustava ne bi bili dovoljni da autora spasu od linčovanja.

Posle svega, Uziga nam na kraju ne pruža nikakav filosofski pat on the back, nikakvo namigivanje iza leđa koje bi trebalo da nam potvrdi da smo čitali hrabro umetničko istraživanje granica egzistencijalne filosofije a ne samo odvratan, eksploatatorski snuff porn. Ostajući veran neutralnosti koja ga je dobro poslužila kroz čitav strip, umesto toga on nam pruža dodatak za koji bi opis 'crnohumoran' bio svakako preblag.

Nije ovo savršeno umetničko delo - kao što sa mangom često zna da bude, detinjasti ton ume da iznenadi i deluje neprimereno. U ovom konkretnom slučaju, rekao bih da je doprineo čitljivosti stripa - 'normalno' nacrtan i režiran strip ove tematike jednostavno ne bi postigao ovaj rezultat. Takođe, naravno, bilo ko osetljiv na scene ekstremnog bola, sakaćenja itd. teško da će uspeti da izdrži duže od dvadesetak strana - filosofska poenta ove priče za nju ili njega ostaće potpuno misteriozna.

Ali u tome i jeste snaga MCDL i Uzigi treba skinuti kapu na beskompromisnosti i doslednosti. Na kraju Mai-chan ostaje zapamćena kao tragična heroina za koju smrt ne postoji kao dostojansveni izlaz iz pakla svakodnevnog života. Života koji, i pored sve agonije, bola, umorne rezignacije i beznađa, Mai-chan shvata onako kako nama treba tako puno podsećanja da ga shvatimo: kao čudo.

[Mica Milovanovic]

Š'ooo? Jel ja imam neku reputaciju svađalice?

Ma, ne... Suština je u kritičkom izboru s kim da se svađaš...
Ili diskutuješ...

[Meho Krljic]

Uh... Nisam siguran ni da želim da saznam šta sad to znači. U svakom slučaju poznat sam po nekritičnosti u izboru sagovornika...

[Mica Milovanovic]

Kad smo već kod čitanja... Skrobonja me zarazio sa Kafkom na obali, pa nekritički čitam sve od Murakamija...

Ima li neko u elektronskoj verziji njegov prvi roman Pinball?

[Kastor]

Ima li neko u elektronskoj verziji njegov prvi roman Pinball?

pm

[Meho Krljic]

Evo link za Pinball

Edit, neće ovako

Nego ideš ovamo, pa onda već klikni di treba

http://www.esnips.com/doc/f78e3373-ecc2-43f9-941f-cef5bf87e6fe/Pinball---Haruki-Murakami.pdf

[Meho Krljic]

U kuras, nisam bio dovoljno brz

[Mica Milovanovic]

Nema veze, hvala...  

[Mica Milovanovic]

Nobelova nagrada za književnost Orhanu Pamuku me je podsetila na gotovo neverovatan doživljaj sa letošnjeg odmora u Alanji, kada u gradu od svojih 230.000 stanovnika nisam uspeo da pronađem nijednu knjižaru... Možda će sada više da čitaju...
Nažalost, ja sam od Pamuka sam pročitao samo Belu tvrđavu, a Zovem se crveno i Novi život još uvek čekaju u redu... Bela tvrđava je veoma dobar roman, ali ne bez mana... Kažu da je Pamuk jako komplikovan za prevođenje, pa je možda i to problem...
Pitanje za upućenije... Da li mislite da je Pamukov politički angažman imao presudnu ulogu kod dodeljivanja Nobelove nagrade?

[Boban]

Pitanje za upućenije... Da li mislite da je Pamukov politički angažman imao presudnu ulogu kod dodeljivanja Nobelove nagrade?

Nisam upućen, ali naravno znam odgovor
Siguran sam da ima.
Kao što su zli jezici rekli da je moj roman glatko objavljen u Americi jer u jednom svom delu tretira Srbe kao genocidan narod.
Voli Zapad da polivamo govnima i samobacamo u blato.

[zakk]

čitam Dinu (Živković, Kentaur) evo... hm hm hm... treći put. možda i drugi.
(mentati imaju crvene zube)

ono što sam shvatio je da sam postao jedan smoreni bradonja, jer dopuštam da me takve sitinice kao što su izbor reči, prevod, gramatika i pravopis nezadovoljnog izbace iz ritma čitanja. ništa tog tipa mi nije smetalo pre deset godina.

u isto vreme povremeno nastavim da čitam Awaken me darkly  by Gena Showalter. podseća na Vampirske hronike En Rajs, ukršteno sa Anitom Blejk, lovecem na vampire Lorel K Hamiltom, al sa vanzemljacima umesto vampira. neviđeno me smara što mi je ovo sranje zanimljivo, a recimo Jonathan Strange and Mr Norrell Suzane Klark nije, naročito jer vidim da je ovo što čitam bezveze, a ovo što ne čitam makar bolje.

[Cornelius]

ono što sam shvatio je da sam postao jedan smoreni bradonja, jer dopuštam da me takve sitinice kao što su izbor reči, prevod, gramatika i pravopis nezadovoljnog izbace iz ritma čitanja. ništa tog tipa mi nije smetalo pre deset godina.

Postao si zahtevniji bradonja jer ti se umnožilo znanje, profinio ukus i izoštrila čula.

[Nightflier]

@zak

Okusaj se sa Wen Spencer, da ti iskustvo bude kompletno.

[Mixitron M. Storm]

Postao si zahtevniji bradonja jer ti se umnožilo znanje, profinio ukus i izoštrila čula.

Svakom od nas preti opasnost da u jednom trenu kažemo da su naše najbolje stranice (čitanja) odavno iza nas, i tu ostavimo knjigu.
Ili se vratimo na te najbolje stranice, i otkrijemo da baš i nisu nešto, nego smo ih malo izobličili tokom vremena?

Skupo, skupo... naravno, to ne znači da treba gutati svako smeće, ali da ne treba ni dopustiti da te sve izbaci iz takta.

[zakk]

ono što sam shvatio je da sam postao jedan smoreni bradonja, jer dopuštam da me takve sitinice kao što su izbor reči, prevod, gramatika i pravopis nezadovoljnog izbace iz ritma čitanja. ništa tog tipa mi nije smetalo pre deset godina.

Postao si zahtevniji bradonja jer ti se umnožilo znanje, profinio ukus i izoštrila čula.

ne, jer

u isto vreme povremeno nastavim da čitam Awaken me darkly by Gena Showalter. podseća na Vampirske hronike En Rajs, ukršteno sa Anitom Blejk, lovecem na vampire Lorel K Hamiltom, al sa vanzemljacima umesto vampira. neviđeno me smara što mi je ovo sranje zanimljivo, a recimo Jonathan Strange and Mr Norrell Suzane Klark nije, naročito jer vidim da je ovo što čitam bezveze, a ovo što ne čitam makar bolje.

       

[angel011]

neviđeno me smara što mi je ovo sranje zanimljivo,

Ta vrsta sranja ume da bude neviđeno zarazna. Prosto te bude blam što toliko uživaš u čitanju takvog đubreta, naročito dok ti mnogo bolje stvari skupljaju prašinu nepročitane.

I know the feeling, obviously...  

[Kastor]

da li da se pomirim sa činjenicom da mi Metison ne leži i da odustanem od daljih pokušaja?

Ne, procitaj njegov roman "Ja sam legenda", takodje u Kojotovom izdanju.

Jok.
Ne vredi... Ne ide...Ne podnosim njegov stil nikako.  

[Nyarlathotep]

Jbg, ni ja nisam neki njegov ljubitelj.... mada mi je ovaj roman bio idejno zanimljiv i solidno tehnicki ostvaren. Ali, iskreno, ni ja se necu nesto zaletati da ga dalje citam...

[Milosh]

Nedavno, posle skoro dve godine odlaganja, pročitao sam Zlatnu krv. Roman je izuzetno vešto napisan, ali je zato potpuno isprazan. Mnogi smatraju (Ghoul to voli da istakne) da je za pisca najvažnije da ima šta da kaže tj. da ima razlog iza svake priče, romana... zašto je baš to napisao. Šepard je pokazao da zna kako, ali da nema ama baš ništa vredno da nam saopšti.

Sad čitam Dika i Marsovsko vremensko iskliznuće (u apokaliptičnom ABN prevodu koji očigledno nije video lektora). Dik ne može da se podiči posebnim stilom, ali zato ne da ima šta da kaže (čak i kada nije skroz skoncentrisan kao u ovoj knjizi) nego je jedan od pokazatelja da SF u svojim vrhuncima predstavlja neku vrstu evolucijskog koraka napred u odnosu na tzv. glavnotokovsku književnost.

[Milosh]

Kad smo već kod čitanja... Skrobonja me zarazio sa Kafkom na obali, pa nekritički čitam sve od Murakamija...

Šta si do sada pročitao od Murakamija i šta bi posebno izdvojio? Ja sam samo Sputnjik ljubav i Igraj, igraj, igraj i to mi se poprilično svidelo, naročito to kako uspeva da ubaci neku epizodu (npr. vožnja ringišpilom u Sputnjik ljubav) koja po atmosferi zna da odskoči od ostatka a da se opet uklopi u celinu, kao deo nekakve slagalice, iako može da stoji i kao kratka priča za sebe. Izdala je Geopoetika nedavno prevod romana Južno od granice, zapadno od sunca, pa to planiram sledeće da čitam...

[Mica Milovanovic]

Sve, osim prva dva romana...
Ne mogu tačno da definišem šta mi se kod njega sviđa... Lakoća pripovedanja... Način razmišljanja... Njegove reference su mi bliske... Blaga i nenametljiva sentimentalnost...
On provlači neke svoje omiljene ideje kroz sve što piše, a opet uspeva da u svakoj knjizi bude poseban... Nije to uvek vrhunska proza, ali meni je vrlo draga...
Ima tu svega - od gotovo čistog SF-a do "mainstream-a" , ali uglavnom je mešavina naizgled nemogućih ideja koje se čine tako običnim i realnim kada ih on iznosi...
Verovatno je Kafka na obali najcelovitije delo, Wind-up  Bird Chronicles najambicioznije, a Norveška šuma je za preporučiti onome ko počinje da ga čita... Za ljubitelje SF-a možda Hard-Boiled Wonderland and the End of the World...

[Nyarlathotep]

Priznajem, nisam citao Murakamija i smatram da je to zaista sramotno.

Trenutno se cita pretposlednji roman Ramseya Campbella "The Overnight". OK, necu ga pamtiti kao remek-delo do kraja zivota, ali ovaj covek mi generalno toliko lezi da se plasim detaljnijeg razmisljanja na tu temu.

Od skolske lektire se trenutno cita Igo, "Poslednji dan na smrt osudjenog".  

[---]

taj igo je baš umeo da piše

[Alibaba]

Simons : Olimp  

[krema]

Pa, Viruse, da li znaci da ti se svidja ili suprotno?

[Alibaba]

Pa tek iscitavam prvi deo Olimpa. Ja kao istoricar nisam imao mnogo zelje da se ponovo borim sa Ilijadom ali ispalo je bolje nego sto sam mislio. Mada priznajem da su mi najzanimljiviji do sada bili dogadjaji na pravoj Zemlji.

Sto se dela tice mislim da nema tu neke velike filozofije od strane Simonsa. Vidim da je on u stvari sastavio nekoliko prica koje se odvijaju paralelno i na kraju verovatno dozivljavaju sjedinjenje i neko univerzalno objasnjenje. Pa mi to nekako i najvise drzi paznju.

Za mene su relativno nove ideje o moravecima.

Ok je... dakle... videcu do kraja.. mozda se razocaram. A mozda i ne.

[krema]

Iskreno se nadam da ces naci u knjizi nesto vise nego sto sam ja nasao.
I ne ocekuj neko univerzalno objasnjenje, Simons ga je prosto izostavio...
Ajd, da ne kvarim citanje dalje...

[Bab Jaga]

Počela sam čitati essekonsku zbirku. Večina priča po moijm kriterijama nisu ni marginalno SF  

[Ubik]

Upravo sam poceo da citam "Pesme boginje Kali" od Den Simonsa.Jel neko citao.To je valjda njegov prvi roman.