William Prochnau - Trinity's Child

[crippled_avenger]

Roman Williama Prochnaua, inače poznatog američkog novinara i publiciste, postao mi je poznat kao proza koja je ekranizovana u veoma zanimljivom televizijskom filmu koji je za HBO snimio Jack Sholder.
Struktura filma A HOUSE OF DYNAMITE Kathryn Bigelow me je podsetio na ovaj televizijski film, i to je me je podstaklo da pročitam roman koji mi pre toga nike bio na nišanu.
I, moram priznati da je reč o veoma zanimljivom romanu koji se bitno razlikuje od Sholderovog filma. Dok film ima zanimljivo profilisane, pre svega zanimljivo postavljene konflikte, u romanu su oni bitno drugačiji i ne samo da su situaciono već i stilski interesantno postavljeni.
Prochnau svakako nije napisao ujednačeno delo i njegov roman nije savršeno balansiran, ali ono što jeste je zanimljiv rukopis koji čini da sve deonice romana - uz rezerve prema formi pre svega - budu jako interesantne za čitanje.
I roman prati nekoliko paralelnih radnji. U jednoj imamo posadu bombardera B52, ikonične letelice koju znamo iz Kubrickovog STRANGELOVEa i koja je već osamdesetih kada je pisan roman bila manje bitan deo američke nuklearne trijade. U drugoj pratimo američkog predsednika a u trećoj nekoliko garnitura dežurnih oficira i njihovu reakciju na iznenadni nuklearni napad iz SSSR.
Slično filmu A HOUSE OF DYNAMITE imamo okolnost da je krenuo iznenadni napad, doduše ovde se zna od koga, sa kojim ciljem i kojim željama i imamo različita viđenja koliko daleko treba otići u reakciji, a sve to u raznim sferama američke civilne i vojne moći.
Iako u filmu Kathryn Bigelow nemamo razrađenu temu ekipe u bombarderu ali imamo likove u bombarderu B2 koji je na dežurstvu, u suštini imamo i taj aspekt, spremnosti junaka da izvedu napad ako do naređenja dođe.
Kod Prochnaua se postavlja pitanje kakav je ovo roman? Šta čitamo?
On je u tom pogledu jako zanimljiv jer je u neku ruku reč o vojnom tehnotrileru u maniru Toma Clancyja, doduše mnogo pre nego što će on postati aktuelan. Roman je pisan 1983. i govori o bliskoj budućnosti. Međutim, ovo svakako nije tako redukcionistički postupak kakav ima Clancy.
Naprotiv, naime, pored celog tog vojnog imaginarija, procedure, postupaka, koje Prochnau veoma dobro poznaje (iako ima par neobičnih Easter Eggova koji su me zbunili, ali to je nešto što je više za ljubitelje i poznavaoce vojske i rata) ovde imamo i jednu zanimljivu egzistencijalističku dimenziju promišljanja nuklearnog rata koju bih nazvao gotovo balardovskom.
Naročito se balardovskim segmentom može smatrati segment sa posadom B52 koja je već i u STRANGELOVEu imala tu dimenziju gubitka razuma, ali ovde se dešava nešto drugo u psihološkom pogledu, gde su junaci već načeti presijom svoje profesije, ali onda u trenutku opšte destrukcije loše podnose njenu egzistencijalističku dimenziju.
Naime, Prochnau polazi od objektivne premise da je nuklearni rat nešto gde će ljudi prosto biti žrtvovani, u milionima i da on zbog razornosti oružja i linearnosti njegove primene ima praktično jasnu štetu koju proizvodi, pa samim tim i ljudske žrtve. Međutim, isto tako se kreće od premise da će sami učesnici nuklearnog rata biti žrtvovani jer će oni kao piloti strategijske avijacije, operatori balističkih raketa, oficiri na komandnim mestima itd. biti mete, i da će moći sa sigurnošću da računaju da će oni i njihovi bližnji biti prvi pobijeni.
Ta pomisao da su svi koji vode nuklearni rat u stvari u jednoj relativno kratkoj deonici između života i smrti je vrlo potentna i Prochnau je živopisno razvija.
Premisa po kojoj sovjetski Premijer pokušava da proizvede jednu kontrolisanu nuklearnu razmenu sa ciljem da uspori napredovanje SAD i da onda usled destrukcije, ta kontolisana razmena počinje da se otima kontroli, a da onda junaci svaki na svoj način pokušava da je zauzda, ali naravno uz razne prepreke među kojima su "jastrebovi" na obe strane, deluje možda prejednostavno, pa gotovo i banalno u odnosu na onu egzistencijalističku dimenziju.
U raznim slojevima romana ima cinizma, ima sočnih, visceralnih opisa života pre rata, a i tokom njega, i nekako ova trilerska potka deluje "premalo" u odnosu na ove snažne elemente koji pokreću roman u smeru nečega mnogo meditativnijeg.
Ipak, na kraju, uz sve disbalanse koje to proizvodi, zapravo ja ne mogu da kažem da TRINITY'S  CHILD u čitanju knjige sugeriše kroj koji je na kraju Sholder imao u filmu BY DAWN'S EARLY LIGHT.
Prochnauov roman je svakako po motivima bogatiji i adaptacija Briana Gilberta je više nego redukcionistička a o izmeni pojedinih elemenata da ne govorimo.
Teško je poverovati da ovakav susret Ballarda, Clancyja a možda ponegde i Conrada može imati smisla, ali uprkos nesavršenosti te lančane reakcije ovo je veoma ubedljiv roman o dubokoj suicidnoj ideaciji nuklearnog rata.
Istovremeno, ovo je svakako i triler koji je uzbudljiv, a u rešavanju nekih problema veoma kreativan. Čak bih rekao da Prochnau kao pisac hladnoratovskog tehnotrilera, ako ovaj roman silom uguramo u to, automatski spada među maštovitije i ubedljivije pisce.
Kao i mnoga dela koja mešaju žanr sa višim književnim ambicijama, tako i TRINITY'S CHILD na neki način ne može baš zadovoljiti svakoga. Ako bih birao one kojima bi manje odgovarao to su onda svakako čitaoci romana na aerodromima jer bi njihovom trilerskom senzibilitetu toliki egzistencijalizam mogao biti odbojan.
U svakom slučaju, ovaj rukopis je bio zver koja nije pripitomljena i ostao je takav do danas. Čitalac u svakom slučaju iz ovoga neće dobiti nešto jednostavno i sterilno.