RADIONICA 64 - MAJ 2026 - ZADATAK

[Onaj stari Sendmen]

Tema: ZAKASNELA SMRT

Potrebno je napisati priču zasnovanu na klasičnom SF konceptu kašnjenja informacija kroz prostor i vreme. Poruke, signali i sećanja stižu sa velikim zakašnjenjem zbog ogromnih udaljenosti i ograničenja brzine svetlosti — do nekoga ko živi u udaljenoj koloniji, nesvestan da je draga osoba sa kojom komunicira zapravo odavno mrtva.

Digitalni duhovi. Vremenska dilatacija. Kosmički signali. Glasovi koji nastavljaju da putuju i nakon smrti svojih vlasnika.

Maksimalno 6000 karaktera.
Radove slati na: dilandog@gmail.com
Rok: 1. septembar 2026.

Tema je posvećena uspomeni na Lidija Beatović, koja nas je napustila pre četiri godine — a čiji glas za mnoge još uvek traje kroz vreme, uspomene i reči koje nastavljaju da putuju.

[Onaj stari Sendmen]

Postavio sam ovu temu u čast PTY jer je ona bila jedna od knjučnih osoba za vođenje radionice i izboru tema sa Bobanom, do svog odlaska sa Sagite 2016.

Ako pogledate koliko je radionica pokrenuto posle njenog odlaska, reći ču samo: nema ih baš mnogo.

Radionica je praktično umrla sa odlaskom PTY sa Sagite. I svi pokušaji da se vaskrsne bez nje bili su potpuno jalovi.

Posedovala je talenat i moć koji je razumelo malo ljudi.

Smatram da u njenu čast, u ime uspomene na nju i energije koju je ulagla dok je još bila ovde, ovo mesto zaslužuje da živi još jedan krug.

[Onaj stari Sendmen]

Da vam podsetim da je prošlo već skoro mesec dana.

Septembar se čini daleko, ali bolje je napisati i poslati odmah, nego čekati zadnji dan. 

[Onaj stari Sendmen]

Još par dana...

[Onaj stari Sendmen]

ZAKASNELA SMRT

Na radionici su nam rekli da napišemo priču o čoveku koji razgovara sa mrtvom osobom.

,,Klasičan SF", rekao je organizator. ,,Kašnjenje informacije kroz prostor i vreme. Svetlost putuje, ljudi umiru, poruke ostaju."

,,Znači, duh?"

,,Ne. Digitalni duh."

,,Aha."

Niko nije pitao šta je razlika.

Četiri godine je prošlo otkako nas je Lidija Beatović napustila, a ipak, kad god naiđemo na neku njenu reč, misao ili uspomenu, na trenutak nam se
da je stigla baš sada.

Možda sećanje i jeste neka vrsta poruke.

Ne putuje kroz prostor.

Ne meri se brzinom svetlosti.

Putuje kroz nas.

Jer glas koji smo jednom voleli nastavlja da putuje.

Kroz vreme.

Kroz uspomene.

Kroz reči.

Otvorio sam njenu priču "Priroda igre".

Na ekranu je pisalo:

,,Prestani da razmišljaš KAKO će da bude i sačekaj da jednostavno BUDE."

A u produžetku:

"Noćas, u ponoć"

Pogledao sam sat.

23:58.

Još dva minuta.

Nisam znao šta očekujem.

Valjda zato što čovek uvek očekuje da se nešto dogodi u ponoć. Kao da je ponoć granica između onoga što je bilo i onoga što još nije stiglo.

23:59.

Na ekranu je i dalje stajala njena rečenica.

Sačekao sam.

00:00.

Ništa se nije dogodilo.

Naravno.

Nema duhova.

Nema čuda.

Nema poruka iz mrtvih.

Samo priče.

I reči koje, jednom napisane, više ne znaju da umru.

Pogledao sam ponovo na sat.

00:01.

Rok je bio 1. Septembar.

Naravno da je bio.

A priča je tek tada počela da stiže.

Rok je istekao.

Pogledao sam sat.

00:15

Petnaest minuta posle ponoći.

Nasmejao sam se.

Naravno da niko nije poslao priču na vreme.

Pa ni ja.

Priča je, izgleda, kasnila.

Kao i sve ostalo.

Možda zato što radionice nikada nije ni bilo.

Možda zato što sam je izmislio.

A možda je samo kasnila.

Kao glas koji više nema kome da se javi.

Kao sećanje.

Kao smrt.

Kao Lidijin glas.