Šta sam lepo gledo, a da horor nije

[Tex Murphy]

U međuvremenu sam pogledao još jedan fenomenalan film, Back to the Future part 2. Ovo je definitivno jedan od najboljih nastavaka ikada (uz npr. Fantazm 2 koji je bio čak i bolji od prvog dijela i Aliensa koji su tu negdje s prvim), ponovo odlična priča, sa detaljima koji se na vrlo interesantan način prepliću sa onima iz prvog dijela. Zemekis je očigledno majstor komedije, sjajno je kako neke stvari uspijeva da ponavlja bezbroj puta a da svaki put budu sve smješnije (npr. "What the hell is that???", fazon na koji Marti uvijek uspijeva da se izvuče iz kandži Bifa i njegove blesave ekipe u kojoj su Kejsi Zimasko i Bili Zejn (?!)). Glumci su naprosto strašni (mada je šteta što nema Krispina Glovera i one cure koja glumi Dženifer), naravno tata svima je Kristofer Lojd. Generalno, mislim da ovaj film do maksimuma koristi potencijal sa putovanjem kroz vrijeme, a nijednog trenutka ne shvata samog sebe preozbiljno (kao npr. ljigavi plagijat u liku Plezentvila). Ukratko - ovaj serijal je čisti winner.

[Alex]

Ponosan sam na tebe što si sve sam shvatio. Malo je falilo da dođem u iskušenje da objašnjavam stvari na topiku o Beovulfu.

[Tex Murphy]

Zaboravio sam da napišem izviješće o trećem (i finalnom) dijelu trilogije Povratak u budućnost. Naravno, svi znamo da je ovaj film slabiji od prethodna dva (razlog tome je potpuno nepotrebna ljubavna priča i to još sa onom glumicom kojoj ne znam ime ali je ne podnosim), ali i dalje tu ima dovoljno gudiza i running gegova da konačni utisak o trilogiji ne bude pokvaren. Npr. citat "Pročuće se da je Klint Istvud najveća kukavica na Zapadu!" je sigurno dobra ilustracija. Majkl Džej Foks i Kristofer Lojd su i dalje izvanredni (mada je ovaj posljednji za nijansu manje interesantan nego u prethodna dva dijela, zbog već pomenute ljubavne priče) i da ima imalo pravde, tj. da Oskari nisu rezervisani za glupe dramurde i osrednje glumce koji se u tim dramurdama iživljavaju i dernjaju, obojica bi bili nagrađeni za izvanredna dostignuća u ovim filmovima.
Takođe, u samoj priči nema onoliko obrta, igrarija i korišćenja prilike za zezanje sa konceptom putovanja kroz vrijeme kao što je bilo npr. u drugom dijelu (jedna od mojih omiljenih scena je npr. kad Doktora spuca munja na samom kraju filma, on i DeLorean nestaju, a Marti nekoliko sekundi kasnije dobija pismo od Doktora Brauna, koji je na Divljem Zapadu. That's what I'm talking about!). U principu, uz dodatak brojnih referenci na Klinta Istvuda i njegove filmove, sve se svodi na ponavljanje gegova iz prva dva dijela (što uopšte nije loše, jer su oni od one sorte koja sa svakim ponavljanjem postaje sve smješnija), pa je stoga jedini problem ta nesretna ljubavna priča. Izuzmemo li to, ova tri filma su i dalje prekrasno iskustvo i nešto što može da se gleda bezbroj puta. Prava je šteta što se Zemekis poslije srozao na neke mediokritetske (Forest Hamp, Polar Express), pa i loše (Cast Away) filmove.

A sada, MAN ON FIRE. Konačno sam pogledao dotični film Tonija Skota i generalno sam zadovoljan. Naravno, bolje bi bilo da su ga dali nekom normalnijem čovjeku da režira, ovako ovaj klipan non-stop ubija svojom videospotovskom režijom i gdje treba i gdje ne treba, tako da se u jednoj sceni divite efektnom emocionalnom efektu koji pruža predivna muzika uz ljudsko lice u slow-motionu, a već u sljedećem mu psujete mater zbog kamere koja leti gore-dole i trese se užasnije nego u onom groznom Irreversible. A i taj slow motion koji sam maloprije pohvalio on dijeli šakom i kapom tako da nam na kraju izađe na nos. Da je normalno snimao film onako kako je napisan, umjesto što se izmotavao, bio bi za tri koplja bolji. Film, ne Toni Skot. Za njega nema nade. Još jedna fascinantna stvar je što je scenario napisao Brian Helgeland (?) a da na dotični (scenario, ne Brajana Helgelanda) nemam praktično nijednu zamjerku (?!). Naravno, jes' da je čovjek prepisao Get Cartera, ali bolje krasti kako treba nego pisati smeće kao što su Postman ili The Order ili onaj otužni Pejbek koji je čak i režirao. Mali (ali stvarno mali, sitan) problem jeste predvidljivost - čim vidite onog Mikija Rurka, jasno mu na čelu piše "đubre". Slično kao Maksu fon Sidouu u Minority Report. Međutim, to nije strašno pošto ovo ipak nije film čiji su motor plot twistovi nego psihologija ličnosti koju simbolizuje Denzel Vošington, nesumnjivo sjajan glumac. Takođe, moram da pohvalim DVD izdanje, koje je krcato raznim dodacima, alternativnim krajem i brdom izbrisanih scena (uključujući i dvije scene seksa, nažalost ne vidimo grudi ni u jednoj), tako da i to vrijedi pogledati. Naravno, za većinu tih scena izgleda da su bolje što su izbrisane. Elem, sasvim je moguće da je Brajan Helgeland ipak uradio ono što se od njega očekuje (tj. napisao loš scenario) a da je onda dotični (scenario, ne Brajana Helgelanda) neko ispeglao. Mislim neki dobar scenarista. Stiven de Souza. Hahaha. Đast kiding.

[BladeRunner]

Harvester

Film, ne Toni Skot. Za njega nema nade.

Imaš piće za ovo. Isto ono koje Will nema (i neće ga dobiti nikad). Baš bi volio da mi neko objasni šta to imaju filmovi ovog lika? Ja se ubih evo dvadeset godina da shvatim čemu sav taj silan hajp, ali džaba. Pozdrav.

[Tex Murphy]

Pogledao sam THANK YOU FOR SMOKING. Odličan film.

[Tex Murphy]

Sjajno filmsko veče! Moj drug Lazar i ja pogledali smo 4 filma (!) i ispostavilo se da je svaki sljedeći bio bolji od prethodnog. Ako uzmemo u obzir da je posljednji film bio u najbolju ruku osrednji i da je u njemu glumio Kasper Van Din, odmah znate koliko je sati.

Daklem, prvi film koji smo pogledali jeste 30000 liga pod morem (neki klipan ga je preveo kao 30000 milja pod morem, što je suludo, pošto liga i milja nisu jedno te isto). Moj drug je bio za da iznajmimo taj film, ja sam se nećkao, no kad sam vidio da je u glavnoj ulozi Lorenco Lamas odmah sam sa oduševljenjem uzeo film. Kontam, ne može da ne valja. Kad ono klinac – i te kako može da ne valja. I to njegovo nevaljanje je toliko temeljno i sveprožimajuće da nalazim da što manje kažem o ovom filmu – tim bolje. Samo da napomenem, tu je VRLO malo akcije (ko do đavola voli da gleda Lorenca Lamasa kako se ponovo smuvava sa bivšom ženom umjesto da mlati ljude???), očajni glumci i načisto imbecilna priča. Treba biti pravi umjetnik pa djelo Žila Verna pretvoriti u nešto tako dosadno da sam bukvalno prespavao dvadesetak minuta. A nisam bio pospan (!).

Ostatak filmske večeri je na horor podforumu.

[Ugly MF]

Sad sam prietio da je ovde otprilike u isto vreme neko gledao trilogiju Povratak U Buducnost priblizno kad i ja,pre neki dan!

neponovljivo,evergrin genijalnost!

[Tex Murphy]

Pogledao sam Stranger Than Fiction - sjajan, duhovit filmić, sa izvanrednim krajem gdje možete da čujete prekrasnu Vangelisovu melodiju La petite fille de la mer (ako sam dobro potrefio slova). Kao dodatak, ako vam se da da gledate ona slova na kraju filma, može da se čuje jedna naprosto sjajna pjesmica, zove se Love You, izvodi nešto što se zove The Free Design (nikad čuo do sada, da budem iskren).

[Shozo Hirono]

Léolo (1992) Jean-Claude Lauzon *****

Leolo je film koji je dugo cekao da krenem sa skidanjem,a opazio sam ga jos pre par godina na listi R.Ebertovih "Skrivenih Blaga" kinematografije.....i on zaista to i jeste !!!!!!!
Cinjenica da dolazi iz Canade,pa jos iz Francuskog dela,snimam u najvecim zabitima Montreala,verovatno ima velikog udela u slaboj distribuciji,plus tematika,koja je uvek nepopularna,a to je odrastanje i razvoj malog deteta prema adolescentnom i tinejdzerskom dobu.....naravno,propracen gomilom explicitnosti !!!!
Na IMDbu film se poredi sa filmovima Salo,Singapore Sling,Sweet Movie i Tromeo & Juliet       ,sto je potpuno nezasluzeno,jer je Leolo mnogo vise od pukog izazivanja nelagodnosti i mucnine u stomaku,plus je mnogo ozbiljniji i kvalitetniji od svih gore pomenutih.
OK,tematika je vidjena na filmu i pre 1992e,stoga su poredjenja sa Los Olvidados,400 Blows,Pixote,mnogo bolja i realnija,cak se tu mogu staviti i Tin Drum,Malena,i verovali ili ne,rani Kustini radovi.
Izuzetno izvajani likovi,svi do jednog !!!,prelepa scenografija(bez obzira sto su to uglavom siromasna predgradja Monterala,i nesto mao Italija),soundtrack je posebna prica,od Ramirezove Mise Criolle,koja najavljuje tragediju i bolan period,pa do emotivno razdrazljive Canzone for Bianca.I onda dolazimo do samog autora,a on je pokazao svoje majstorstvo i neskriveni talenat time sto je uspeo da vodi pricu kroz uspone i padove,sokirajuci gledaoca uz put,stremio je ka kraju,kojim je zaokruzio jednu od najlepsih recenica na filmu ikada,koja predstavlja negaciju negativnog stanja duha glavnog junaka:"Because I dream,I'm Not."
PETICA OD MENE KAO KUCA !!!!

[Джон Рейнольдс]

SENGOKU JIEITAI 1549

Konačno se nakanih da pogledam rimejk jednog od najdražih akcijaških filmova moje mladosti provedene u "20. oktobru". Sasvim je razumljivo da sam prema 1549 imao mnoge rezerve, jerbo mi se taj oriđinale sa Sonijem Čibom, pored svih problema, dopada i dan-danas, pa sam zbog visećeg pitanja "šta su zasrali" morao da sačekam da se oštrica istupi.

Problem ovog filma je očigledan pre trećeg minuta (a tu negde već krene krljanje – treći minut, računajući i kratku logo-špicu), a to je što prikrivena, što bolno očigledna amerikanizacija nečega što je izvorno i te kako imalo japanskog duha. Namerno ili ne, ali u svakom slučaju iz razloga koji su piscu ovih radova krajnje nejasni, originalna ideja da se vojnici slučajno vrate u prošlost, ovde je zamenjena experiment-gone-bad klišeom. Da stvar bude još gora, reč je o ideji direktno drpljenoj iz "Filadelfijskog eksperimenta", čak je i svetlucava izmaglica tu. Za razliku od FE koji ima svoje utemeljenje u klasičnim teorijama zavere i ratnom folkloru, razlog za izvođenje eksperimenta u 1549 je skoro pa sumanut, da se čovek zapita događa li se sve to u nekom paralelnom svetu gde je Sunce poludelo više nego ovo naše. Al ajde... Krljanje krene, traje kratko ali slatko i već je na petom minutu jasno da je film abiciozniji i da izgleda utegnutije, lepše i zabavnije od prosečnog be-flika.

Amerikanština je najočiglednija prilikom uvođenja u radnju glavnog lika koji nije i ne može da bude Soni. Kao da nam nije dosta bivših super vojnika koji su se povukli da rade neki bezvezni posao (ovde u restoranu) kojeg bivše kolege uvuku u neku suludu akciju (ovde, doduše, formalno-pravno u funkciji supervizora), što moljakanjem, što pretnjama. Naš se junak i tu malo nećka, ali se ipak predomisli kada mu dođe samuraj slučajno prispeo u naše vreme prilikom gorespomenutog eksperimenta (puštaju ga da luta slobodno, naravno) i održi kraće predavanje o tome kako ljudi danas, iako su slobodni (a nekad su, eto, morali da ginu za zle gospodare) neće pimpekom da mrdnu za otadžbinu i bližnjeg svog. Beš mi sve, i ja bih zbrisao kod starih gospodara od ovoliko holivudskih naklapanja u japanskom filmu! Ovde važno naglasiti da je našeg junošu više dirnuo samurajski govor nego nekakva rupčaga koja guta svet (nek propadne, nije šteta). Filadelfijski eksperiment nije ostavio traga samo na Alu Bileku, taj film je globalni fenomen.

Za razliku od vojnika iz originalne verzije Sengoku Jieitaija koji po svojim precima rokaju bez milosti, ovi današnji nose neke neletalne metke koji su, gle divote, još i biorazgradljivi! Ekološki, što bi se reklo. Naravno, samuraji ne jebu živu silu, te kad čovek pomisli da će ako ništa, biti bar krvopljusno, 1549 napravi oštar ju-trn i zapadne u nekakvo melodramatisanje koje, kada se upari sa solidno odrađenim setpissovima i kostimima, za trenutak izazove osećaj konfuzije. Nisam uzeo TO da gledam! Na stranu činjenica da su vojnici iz budućnosti za relativno kratko vreme uspeli da donesu brojne funkcionalne tehničke novotarije u stari Japan; radio je to i Eš, a bio je i malobrojniji i slabije opremljen i daleko od Japana. Ozbiljno: ovde se provlači ideja da bismo mi iz ovog vremena, kada bismo se našli među tim davnim divljacima, odmah upali u raznovrsne grandomanske tripove, doneli zlu tehnologiju i poželeli da uništimo jedan od prirodnih simbola otadžbine. U prvoj verziji, divljanje među divljacima se pojavljuje samo uzgredno u najslabijem delu filma. Poenta je nešto drugo, a to je naša percepcija prošlosti, koju doživljavamo kao vreme viteštva, časti, poštenja i lepog ti brate dočekanja. Upravo se takvo viđenje ljudi iz prohujalih vremena obije glavnim junacima o glavu, jer se ispostavi da su ljudi tada bili otprilike slični kao mi danas. 1549 taj daleko najsnažniji aspekt originalnog filma potpuno zanemaruje i prilazi kraju kompetetno odrađenom akcijom, solidnom tabačkom koreografijom i sa natpročenim CGI-jem za jedan B film. I ne samo to, sure-shot kraj, gde junaci otprilike znaju kako će da se vrate u svoje vreme podriva fenomenalnu ideju iz prvog, gde se polazi od pretpostavke da vreme samo nalazi načine da kompenzuje promene nasilno napravljene u njegovom tkanju, te će ta prirodna sila vojnike dospele iz budućnosti brže vratiti tamo gde pripadaju ukoliko oni više počnu da utiču na postojeće stanje.

Sve u svemu, ako nemate druga posla, 1549 je u svojih sat i po gledljiv. Ocena – oko dvojke. Imam i japansku verziju od skoro dva sata, međutim sa prevodom koji kao da je odrađen u nekom onlajn translejtoru; pošto ne vidim šta bi filmu moglo da bude dodato da on bude bitno bolji, gledati je neću. Tek poređenja radi, za mene originalni Sengoku Jieitai ima ocenu 4.

[Tex Murphy]

Filmsko veče prošle večeri donijelo je svega tri i po filma, umjesto planirana četiri. Nažalost, HOT ROD, po svoj prilici odličan film (nalik na Napoleon Dynamite) koji je dosta obećavao, potpuno je otkazao poslušnost nakon otprilike pola sata. Šteta, jer je u pitanju bilo vrhunsko glupiranje sa sve muzikom iz osamdesetih tipa (I Just) Died In Your Arms, a mjesto pod suncem našao je i neprevaziđeni Ian McShane (Lovejoy, Deadwood,...) u ulozi očuha glavnog junaka koji se sprema da umre (očuh, ne glavni junak). Ostatak filmske večeri nalazi se na horor podforumu.

[lilit]

Upravo odgledala reziserski prvenac Bena Afleka, Gone Baby Gone. Moram priznati da sam imala nevidjenu predrasudu da ovaj film nece liciti ni na sta, a ne samo da lici nego mi se prilicno dopao. Bas se onako lepo bavi ljudskom prirodom i njenom nesavrsenoscu.
Kejsi Aflek briljira i ne bi bilo lose da on uvek glumi, a brat da mu se bavi rezijom. Ostatak glumacke ekipe je odlican: Ed Heris, Morgan Frimen, Misel Monagan, a posebno me odusevila Ejmi Rajan.

[Ugly MF]

E,jesam davno gledo,iako nisam neki bem li ga koliki fan grupe KISS...
Ali scenario filma DETROIT ROCK CITY mi je jedan od all time favourite.
Mislim,  u filmu ima toliko detalja koji su vredni pohvala,nemam reci!

Il je stvarno genijalan il sam ja suvise detinjast...ko nije gledo ,nek overi,nece se kajati ,a ako mu se ne svidja slobodno moz me pljuje
sve mu je oprosteno.

[crippled_avenger]

Genijalan film...

[Tex Murphy]

Urgh, taj Detroit Rok Siti je taman toliko loš koliko i "muzika" "benda" kojim se bavi.

Lažem, zapravo je mnogo gori.

[Ghoul]

LEOLO
Jean-Claude Lauzon
****      
4+
ovo će, po svemu sudeći, završiti na 3. ili 4. mestu liste najboljih filmova koje videh u 2007.
pošto je u pitanju stariji film, iz 1992., neće moći da se nadmeće sa najnovijima.
u pitanju je bizaran i iznenađujuće efektan spoj selina i žan pjer ženea, odnosno duboke, organske mizantropije sa morbidnjikavom, ali u suštini (surprise?) dobroćudnom fantazijom i groteskom.
prepričano, nema šanse da poverujete da je sve to u jednom te istom filmu, a kamo li da se sve to moglo uklopiti da bude koherentno i smisleno na jednom mestu. zato i neću.
prepričano, stvorilo bi utisak nekog užasno bolesnog i mračnog filma; iako, na neki način, ovaj film jeste i to, on je mnogo više od gross-out festa. a, za razliku od TAXIDERMIJE, s kojom ima određenu sličnost po svojoj bogato-bizarnoj vizuelnosti i galeriji extremno uvrnutih likova, LEOLO ima srce i dušu, ima toplinu koja (bar donekle) ublažava ono što bi se moglo nazvati mizantropijom.
da se samo film povremeno ne gubi u izolovanim, nebitnim i pomalo samozaljubljenim epizodama, i da ima malo precizniji fokus – odnosno, da je bolje pripremio taj tragični kraj koji dolazi prilično niotkuda – ovo bi bilo remek-delo u najužem smislu reči.
čak i ovako, ovo je IZUZETAN film.

[Shozo Hirono]

da je bolje pripremio taj tragični kraj koji dolazi prilično niotkuda

Velicina majstora i jeste u tome da mlatne kad se najmanje nadas....

[Ghoul]

da je bolje pripremio taj tragični kraj koji dolazi prilično niotkuda

Velicina majstora i jeste u tome da mlatne kad se najmanje nadas....

nije tačno.
majstor je onaj ko te klepne krajem koji te natera da U RETROSPEKTU shvatiš da su brojni hintovi tokom filma imali sasvim drugo značenje od onog koje si im pridavao (ako si ih uopšte zapazio), a NE onaj ko se u zadnjih 5 minuta odluči o čemu mu je film, pa ti to onda explicitno (kroz dijalog) kaže. ok, i pokaže. ali tek na kraju, koji je u tonalnom nesaglasju sa onim što mu je prethodilo.
da ne spojlujem: nadam se da će visoke ocene koje smo dali ovom filmu naterati još nekoga da ga pogleda, pa ONDA možemo da analiziramo krah filma...

[Shozo Hirono]

da je bolje pripremio taj tragični kraj koji dolazi prilično niotkuda

Velicina majstora i jeste u tome da mlatne kad se najmanje nadas....

nije tačno.
majstor je onaj ko te klepne krajem koji te natera da U RETROSPEKTU shvatiš da su brojni hintovi tokom filma imali sasvim drugo značenje od onog koje si im pridavao (ako si ih uopšte zapazio), a NE onaj ko se u zadnjih 5 minuta odluči o čemu mu je film, pa ti to onda explicitno (kroz dijalog) kaže. ok, i pokaže. ali tek na kraju, koji je u tonalnom nesaglasju sa onim što mu je prethodilo.
da ne spojlujem: nadam se da će visoke ocene koje smo dali ovom filmu naterati još nekoga da ga pogleda, pa ONDA možemo da analiziramo krah filma...

Tonalno nesaglajse u modernom shvatanju harmonije ne postoji,nisam siguran da je autor imao nameru da bilo sta u poslenjih 5 min.resava i otkriva,niti da je zeleo da se hintovi i skrivena znacenja u hodu skupljaju,kako bi nam on na kraju dao zakljucak po kojem bi ga kudili ili postovali,vec to je sto je:ili vam se svidja ili ne(bez onakvog kraja film ne bi imao tu emotivnu tezinu,i zato se meni dopada)....svejedno bilo bi lepo cuti i druga misljenja....

[Ugly MF]

Volim da gledam Gary Sinisa...genijalac,iznenadjuje itd...
I jos skinem The Stand od Stevana Kinga....

mini serijal...

neko mozda voli stivena Kinga itd...
ali koja je ovo trecerazredna bljuzgotina.....

i onoliko nebulozno ubacivanje djavola gde god stigne....

Sto li je King toliko popularan,bem li ga mozda ima dve tri dobre stvari,ajd.....ali zato ima dvesta sranja.....


ili mu je ovo dno dna...
glupi rednek...

[zakk]

taj Detroit Rok Siti je taman toliko loš koliko i muzika benda kojim se bavi.

hm, pošto ja volem KISS i volim njihovu muziku, ignorisaću navodnike i uzeti ovo za hvalospev

a sad, nazad slušanju Red Sparowesa  

[Tex Murphy]

Pogledao sam CASHBACK i moram da priznam da je taj film jedva gledljiv. Osnovna prednost (i da se ne lažemo, razlog zbog kog sam uzeo film) jeste brdo golotinje, pretežno ženske, nažalost ne toliko veliko brdo kao što sam očekivao, ali ipak sasvim zadovoljavajuće. Opako dobra scena je penjanje švedske podstanarke uz stepenice. Takođe, valja priznati da je direktor (ili šta je već) supermarketa simpatičan lik, kao i onaj kung-fu tip, da je fudbalska utakmica interesantna, a sve ostalo je praktično dno dna. Doduše, tačno je da u osnovi leži interesantna ideja o miješanju drame i naučne fantastike, ali ta ideja je bila razrađena otprilike za film od pola sata. Ostalih sat vremena je popunjeno beskrajno pretencioznom (a zapravo šupljom kao sito) filozofijom glavnog "junaka" koji nam kao nekim ogromni maljem mlati po mozgu svojim raskidom sa curom i usamljenošću koja je nastupila poslije toga, kao da dođavola to treba nekog da zanima. S te strane, ovo pomalo podsjeća na još jedan grozno precijenjen film pod nazivom High Fidelity. Elem, gro ovog filma otpada na pomenutu naraciju praćenu melanholičnom muzikom (ovde ću da citiram Ghoula i njegov opis filma Priča o dvije sestre - lijepo urađeno ništa), a kako glavni junak ima moć da zaustavi vrijeme (i dotičnu obilato koristi), naracija nije praćena slow-motionima, nego još gore - potpunim smrzavanjem dešavanja. Stoga nije čudo što film traje i traje i traje i traje. A inače, briljantan narator u suštini ovako zvuči:
"Raskinuo sam sa Suzi."
"Ne mogu da spavam."
"Suzi i ja više nismo zajedno."
"Ona mi nedostaje."
"Nakon raskida sa Suzi ja ne mogu da spavam."
"Suzi mi nedostaje i zato ne mogu da spavam."
"Nisam dobro podnio raskid sa Suzi, ona mi nedostaje i zato ne mogu da spavam."
"Suzi mi nedostaje."
"Patim od nesanice."
"Šta da radim da se riješim ove nesanice?"
"Patim."
"Teško mi je."
"Nisam više sa Suzi."
Itd., you get the point. U svakom slučaju, recimo da je film gledljiv, ali jedva.

[Meho Krljic]

Odgledah sa ženom Shoot Em Up i dobio sam tačno ono što sam očekivao: plitak, otvoreno priglup film koji hvata na stil i buku i ni ne trudi se da sakrije omažiranje, da ne kažem krađu od boljih prethodnika.

Međutim, u tome svemu, ovo je jedna dosta dobro odmerena jeftina zabava. Doduše, jeftina po duhu, ali koliko sam shvatio Cripplea, film je na boks ofisu bio flop. Što me ne čudi jer ovo je po svemu film koji bi trebalo da je snimljen za najviše pet milijuna dolara, ali pritom ima unutra Klajva Ovena koji je verovatno sam koštao pet milijuna.

Od prve sekunde film javno pokazuje da ga ne treba shvatati ozbiljno, pa je tako scenario (farme beba, problematične medicinske teorije, suluda politička zavera u pozadini) tu samo da bi se išlo od jednog do drugog set-pisa sa pucnjavom. Likovi su providni koliko su tanki (arhetipizirani tvrdi antiheroj, arhetipizirana kurva zlatna srca, arhetipizirani antagonista koji mnogo priča i koji svoju impliciranu seksualnu neadekvatnost kompenzuje profesionalnim zalaganjem i sadizmom) i tu su samo da nose oružje. One lineri su sramotno na-prvu-loptu (čak i pisac dijaloga je to znao pa je ubacio neke interne reference ne bi li nas podsetio koliko je sve što se priča u filmu cheesy). Sve jako zaudara po ljubavnom pismu Johnu Woou.

I, što je za mene bilo najšokantnije, bilo mi je zabavno.

Naravno, daleko je ovo od Johna Wooa koji u svakom svom filmu (azijskom) ima toplinu i humanost koji su očigledno nejasni zapadnim adeptima. Plus, naravno, uz svo osmišljavanje set-pisova i koreografije borbi, ovo nema ni kameru ni montažu Wooovih filmova, nema tu šta da se lažemo. Ali otvoreno kempi pristup od prve do poslednje sekunde u sadejstvu sa jako brzim tempom filma i nekoliko uzbudljivih i/ ili nasilnih scena jako pomaže i osvaja čoveka ako je ušao u gledanje sa nevelikim očekivanjima. Brz tempo radnje doprinosi i da se nekoliko apsolutno over the top scena sasvim lako proguta (za razliku od Die Hard 4.0 koji sam pre neki dan spominjao a koji je trom u ovim momentima i time ispada preozbiljan i neuverljiv), jer prođu brzo i sugerišu da gledamo crtani film...

Naravno, pomaže i prisustvo dvoje najseksepilnijih osoba na planeti.

Sve u svemu, daleko od bilo kakve relevantnosti za bilo šta ili bilo koga, ali ne potpuno neprijatno utucanih sat i po...

[Ghoul]

THE LADYKILLERS
J. Cohen
**              
2
stoji mi već više od godinu dana na hardu; ima možda i pune dve.
nakanih se, najzad, da ga pogledam (znajući za loše kritike i sve) - u pokušaju da se psihološki pripremim za ..OLD MEN, ako je dimbov verdikt blizak stanju stvari.
pa, jednom rečju, ovo je jedan savršeno NEPOTREBAN, te kao takav još i nebitan (i što je najgore, neduhovit!) film.
zaista ne znam kako je braći uspelo da od ONAKVOG oriđinala – jednog od omiljenih mi engleskih filmova uopšte – naprave... OVO!
zabrinut sam...

[Alexdelarge]

THE LADYKILLERS
J. Cohen
**              
2
stoji mi već više od godinu dana na hardu; ima možda i pune dve.
nakanih se, najzad, da ga pogledam (znajući za loše kritike i sve) - u pokušaju da se psihološki pripremim za ..OLD MEN, ako je dimbov verdikt blizak stanju stvari.
pa, jednom rečju, ovo je jedan savršeno NEPOTREBAN, te kao takav još i nebitan (i što je najgore, neduhovit!) film.
zaista ne znam kako je braći uspelo da od ONAKVOG oriđinala – jednog od omiljenih mi engleskih filmova uopšte – naprave... OVO!
zabrinut sam...

Nepotreban je i taj i  Intolerable Cruelty;filmovi nicim izazvani;filmovi koji odudaraju od njihovog opusa
Inace,Old men *ebe kevu,sinoc sam ga gledao,a danas cu da ga repriziram.Bardem je totalni ludak.Jedno od najomiljenijih oruzja u filmovima mi je do sada bio bacac plamena(volim taj nacin termalne obrade mesa zlikovaca...a i dobro je poznato da vatra ociscava)a od sada Captive bolt pistol.

[Ugly MF]

NEXT

Nikolas Kejdz,Dzulijan Mur,   i   mala ulogsa Sergeja TRifunovica...

Meni film do jaja!
Super zabava za 1 vece!!!!

[ginger toxiqo 2 gafotas]

... za nesto verziranije i zahtevnije, preporuka za remek-delo i rezijski debi Keitha Gordona (glumio u Dressed to Kill i Christine, a later on rezirao i A Midnight Clear, Waking the Dead, Mother Night i Singing Detective) THE CHOCOLATE WAR (1987), superiornu teen angst dramu, pricu o uceniku provincijske katolicke skole koji se pobuni protiv nametnute door-to-door prodaje cokolade i  nehotice izazove kolaps raznoraznih hijerahija unutar te zatvorene zajednice... on the larger scale film se uz dposta nenametljivih finesa bavi (ne)mogucnostima pobune i supotilnim intervencijama uspostavlja majstorsku ravnotezu nadrealnog i veristickog u tonu price, pri tom ne narusivsi silovitu emocionalnost prikazanih lomova unutar jednog mladog bica u raskoraku sa svetom koji nije birao...

*** prilika je i da se na delu vide bas mladi Doug Hutchinson i Adam Baldwin, ever-spooky John Glover kao manipulativni svestenik-ucitelj i u nekoliko scena jedna for real skrajnuta diva - Jenny Wright... a i dosta novotalasne 80s tegobnog popa (Yazoo, Cabaret Voltaire, Peter Gabriel...)

[Shozo Hirono]

Smiley Face (2007) Gregg Araki ***

Da li ce mozda i Gregg Araki jednog dana rezirati neki blockbuster,i stati rame uz rame sa gomilom ljigavaca?Mislim da nece.Barem je za pocetak izasao iz HOMOfobicne tematike,i uleteo u zanr komedije,i to bas nevine,romanticne......pa i ne bas.Ali bar nije brutalan......i ceo film je nekako nasmejan !!!
Omiljena nam Scary Movie(ili ako neko vise voli May)devojcica Anna Faris je u 2 ili 3 minutu filmu povukla pozamasnu sudbonosnu kolicinu dima iz ogromnog pajpa i krenula u stoned trip a la Cheech and Chong od 90 minuta.
Problem ovakvih filmova je odrzati visok tempo dinamike unutrasnjih osecanja glavnog aktera,koja predstavljaju i sam oslonac gegova.Araki to u velikoj meri i uspeva,i prevazilazi vec pomalo zastarali Up In Smoke serijal,medjutim ne uspeva da dostigne granice remek dela ovakve tematike kakvo je film Paranoja u Las Vegasu,mozda zbog istrosenosti tematike,mozda pomalo i zbog sirove i predvidive price,pomalo naivne i bezdusne.
Pa ipak,ovo predstavlja uvek zabavu za svakog ko je bilo kada i u bilo kom momentu uzivao u onome u cemu je Anna Faris uzivala tokom citavih 90 minuta......  

[Tex Murphy]

Pogledao sam HORS DE PRIX, simpatična francuska komedijica koja nema nikakve veze s konjima. U pitanju je zapravo ljubavna priča između sponzoruše (Audrey Tautou) i nekakvog barmena (neki Jevrej, garantovano). Twist je da dotični kelner dobija otkaz i onda se i on zaposli kao sponzoruša kod neke starije dame.

[Tex Murphy]

Pogledao sam CREATOR, interesantan i duhovit film sa naprosto sjajnim Piterom O'Tulom i vrlo mladom Virdžinijom Madsen, o izvjesnom profi koji trideset godina nakon smrti voljene žene još uvijek nije prebolio istu, pa pokušava da je klonira.
U najkraćim crtama, film predstavlja "sukob" između religioznog (u širem smislu) Pitera O'Tula koji je u potrazi za nečim što on zove The Big Picture i skeptika Davida Ogdena Stiersa (još jedan sjajan i iz nekog razloga vrlo potcijenjen glumac) koji ne vjeruje u dotični koncept.
Iako film dodiruje ozbiljne teme poput smrt, ljubavi, kloniranja, religije (u širem smislu), urađen je u vrlo vedrom duhu, osim dijela kad je Virdžinija Madsen smrtno bolesna, a takođe ateističkim puritancima bi moglo da zasmeta to što pojedini likovi blatantno deklarišu svoju religioznost, a da ne budu kažnjeni za to (naravno, ako zanemarimo to što je Virdžinija Madsen rekla da je katolkinja i odmah zatim zapatila smrtonosnu bolest).
Film ima finu muziku (glavna tema podsjeća na neku pjesmu od Abbe, čini mi se The Winner Takes It All) a i vizuelno lijepo izgleda. Glumci su odlični, totalno prirodni u svojim ulogama, a što se mana tiče, citiraću Rogera Eberta:

...It tries to do too many things. It gives us two love affairs, a professional rivalry, a goofy campus, a mad scientist's obsession and a deathbed soap opera. By the end of the film, there are so many problems to resolve that the characters are reduced to running from one to another. We could, I think, have probably done without the Hemingway character - who is fun, but an unnecessary complication. And maybe we could have done without some of the all-too-heartwarming bedside scenes.

Generalno sam saglasan sa ovim, mada Meriel Hemingvej pokazuje grudi  

[Milosh]

Shadows in the Dark - The Val Lewton Legacy

Lep dokumentarac o jednom od najznačajnijih autora (u vreme kad su američki producenti još i zasluživali da se ovako nazovu) u Holivudu četrdesetih. U dokumentarcu govore njegov sin, kao i reditelji/pisci poput Romera, Fridkina, Lendisa, Metisona, Gejmena... Šteta što je film prekratak, ali sasvim dovoljno zanimljivih informacija o Lewtonovom radu i uticaju na savremen horor sabijenih u pedesetak minuta.

[Milosh]

Generalno sam saglasan sa ovim, mada Meriel Hemingvej pokazuje grudi  

I Virginia Madsen, ne zaboravimo! Inače, Creator je predivan film...

[Tex Murphy]

Generalno sam saglasan sa ovim, mada Meriel Hemingvej pokazuje grudi  

I Virginia Madsen, ne zaboravimo! Inače, Creator je predivan film...

Da, samo je problem što je Virdžinija u sceni tuširanja zajedno sa deklarisanim muškarcem Vinsentom Spanoom.

[Tex Murphy]

Cirka dva mjeseca mi je trebalo da nakon promašenog Dr. Noa (ne pobrkati ga sa Mr. Noom) pogledam sljedeći Bond film, u ovom slučaju From Russia With Love. Moram da priznam da sam zadovoljan, film je sasvim solidan, dinamičan, zanimljiv, bez nepotrebnog šupljiranja i baljezganja, a po defaultu svaki film u kojem se pojavljuje Venecija ima plus od mene.

[Tex Murphy]

Pogledao sam National Treasure, u sklopu priprema za posmatranje drugog dijela dotične trilogije koji upravo igra u bioskopima. Tjah, ne može se poreći da je priča interesantna na neki suludo-uvrnut način, kao i da film ima nekakvu dinamiku, nažalost ozbiljni problemi nastupaju zbog imbecilnog američkog patriotizma i idolopoklonstva koji djeluju naprosto razarajuće. Dodajmo fakat da je u glavnoj ulozi Nikolas Kejdž, što je činjenica kojoj ne treba komentar. Sve u svemu, ako možete da ignorišete beskrajno kenjanje o američkoj "istoriji", it's not bad. Kažu da je drugi dio bolji.

[Shozo Hirono]

Kažu da je drugi dio bolji.

Ma jok be,to samo da bi te navukli da odgledas i taj ....

[acaciA]

Pogledao sam National Treasure, u sklopu priprema za posmatranje drugog dijela dotične trilogije koji upravo igra u bioskopima. Tjah, ne može se poreći da je priča interesantna na neki suludo-uvrnut način, kao i da film ima nekakvu dinamiku, nažalost ozbiljni problemi nastupaju zbog imbecilnog američkog patriotizma i idolopoklonstva koji djeluju naprosto razarajuće. Dodajmo fakat da je u glavnoj ulozi Nikolas Kejdž, što je činjenica kojoj ne treba komentar. Sve u svemu, ako možete da ignorišete beskrajno kenjanje o američkoj "istoriji", it's not bad. Kažu da je drugi dio bolji.

Pogledah drugi deo, i slažem se da je bolji. Za razliku od prvog, u kojem su previše "kenjali" (lepo zboriš) o američkoj istoriji, ovde se radnja prebacuje sa lokaciju na lokaciju, Bakingemska Palata, Bela Kuća, Kip Slobode, Mount Rushmorea-planine u koju su uklesani likovi četiri američka predsednika. Ali nisu ni oni ludi, time što su proširili radnju van granica Amerike tipuju na veću zaradu, i neće pogrešiti, sigurna sam.
Ima svega, malo istorije, malo akcije, malo humora, i sve to lepo zapakovano. Uzbudljiviji od prvog dela, u svakom slučaju.

[Tex Murphy]

Pogledao sam THE GROOMSMEN Edwarda Burnsa, koji je ušao u moj cool book glavnom ulogom u filmu A Sound of Thunder. Nažalost, iz iste je izletio ekspresno brzo ovim filmom koji je, pored toga što igra glavnu ulogu, još i napisao i režirao.

Elem, u pitanju je generička dramurda (ako vam neko kaže da je komedija, ne vjerujte mu, laže) o tipu koji se ženi jer je napumpao neku curu, plus još nekoliko tipova, što rodbine, što prijatelja, od kojih svaki prolazi kroz neki svoj bedak, just for the sake of it.

Lično nemam problem sa filmovima u kojima se sve svodi na likove koji nešto divane jedni s drugima, eto npr. Sideways je bio odličan, međutim Burns se pokazuje kao ekstremno loš scenarista i prilično slab režiser, a iako je inače kvalitetan glumac, ovde se pojavljuje sa tako blesavom frizurom da je uspio i svoju pojavu da upropasti.

Problem sa ovim filmom jeste prvenstveno scenaristički. Naime, Burns je odlučio da pravi film o međuljudskim odnosima, ali pri tome neće da imitira ljude koji to znaju da rade (čitaj: Džad Apatou) nego pravi nešto nalik na nesretni abortus iz braka Kevina Smita i Jasmile Žbanić. Ovo podrazumijeva fakat da svi imaju neke svoje probleme zbog kojih su bijesni i onda da kasnije otkrijemo o kakvim problemima je riječ. Do tada smo izloženi gomili nasumičnih scena u kojima se likovi dernjaju jedni na druge za svaku sitnicu ili bez ikakvog razloga. Takođe, Burnsov metod upoznavanja gledalaca sa tim ko-je-kome-šta (i.e. brat, rođak, prijatelj,...) jeste (da citiram Otoa iz članka o Dinu Kuncu) ukucavanje u glavu. Primjera radi, ako želi da nam pokaže da su lik A i lik B braća, odvešće ih na pecanje i jedan od njih će da kaže:
"Želio sam da idem na pecanje sa svojim bratom".
Ako želi da znamo da je Majk rođak glavnom liku, dotični će tokom cijelog filma da ga zove "rođak Majk". I tako dalje (ima još brdo takvih primjera).
Uglavnom, što se tiče onih scena kad su svi nešto ljuti jedni na druge, najbolje je podsjetiti se filma Grbavica i načina kako je tamo prikazan odnos majke i kćerke. E pa ovde je tako sa SVIM likovima.

Basically, pored glavnog lika imamo još njegovog brata, njegovog rođaka i dvojicu prijatelja. Brat ima privatnih problema, pa se dernja na ženu (ispostavlja se kasnije da je taj problem fakat da je dotični sterilan). Rođak neutješno pati za ženom svog života sa kojom je raskinuo (ovo pomalo podsjeća na Paula Rudda iz fenomenalnog filma The 30 Year Old Virgin). Nekakav lik kojeg nije bilo osam godina poslije izvjesnog vremena odaje nam jezivu tajnu zbog koje je napustio grad i nije se vratio - on je GEJ    I nije mu bilo lako da trpi šale svojih prijatelja na račun gej komune. Siromah. Jedini lik koji nema nikakvih problema jeste član družine koji se oženio u dvaes prvoj (sad svi imaju cirka tries pet-šes) i on ovde predstavlja Glas Razuma koji često druge likove upućuje na to šta treba da rade i daje im korisne savjete.

Već iz ovoga se vidi totalna generičnost filma na nivou likova, a to se poslije produbljuje i na pojedinačne situacije gdje se oni stalno ili svađaju ili pričaju nekakve priče iz djetinjstva koje nemaju apsolutno nikakvu svrhu niti su interesantne. Treba li uopšte spominjati da je siromaha geja njegov otac prezrivo šutnuo kad je saznao da je ovaj muškoljubac? Itd. itd. itd. Sve ovo začinjeno je slabom režijom koja se manifestuje dodatnom neuvjerljivošću ionako neuvjerljivih scena. Problem nije u glumi, jer su glumci inače odlični, ali o tome više u sljedećem pasusu.

Dakle, ovako bizarnu podjelu uloga odavno nisam vidio. Dakle, Burns je glavni, Britani Marfi mu je trudna cura i to je ok (ako zanemarimo to što je i njihov odnos prikazan jednodimenzionalno, neoriginalno i loše). Šašavi rođak Majk koji isporučuje ubjedljivo najbolje momente u filmu bilo sa svojim ćaćom (koji je takođe car), bilo prilikom dovikivanja sa komšijama, bilo u razgovorima sa bivšom curom, dakle taj šašavi rođak Majk je niko drugi do mlitavi Jay Mohr, koji je u svakom filmu običan kilavac, čak i tamo gdje je monstruouzni ubica (čitaj: Cherry Falls). Eto, da mi je neko rekao da će Džej Mor da bude najveća faca u nekom filmu, nasmijao bih mu se u lice. Tome ko je to rekao, a ne Džeju Moru. Dalje, gej frend je Džon Leguziamo (ili kako god da se to izgovara) koji je inače odličan glumac ali sa onako loše napisanim liko(vi)m(a) ništa nije moglo da se uradi, te se sva njegova uloga svodi na dijaloge tipa: "Zamisli kako je meni teško bilo u životu, ja sam GEJ". Ili "Znaš zašto sam otišao prije sto godina i nikom živom se nisam javljao? Jer sam GEJ." (pauza da se lik kome se obraća i gledaoci filma povrate od šoka).
Stariji Burnsov brat (onaj sterilni) je Donal Logue koji stalno ili se dernja ili cmizdri i nikako mi nije jasno kako neko može da bude toliki duduk da ne iskoristi nijedan jedini promil ogromnog humornog potencijala tog tipa (sjetimo se samo one serije kojoj sam zaboravio ime). Ipak, najveći biser je fakat da iskusnog porodičnog čovjeka koji svima pomaže svojim savjetima igra niko drugi do Metju Lilard, onaj ludi manijakalni ubica iz filma Vrisak i ludi manijak iz raznih drugih filmova (npr. u filmu Wing Commander je čak glumio lika koji se zove Manijak, što svjedoči o njegovoj manijakalnosti). I eto, taj i takav Metju Lilard ovde je porodičan čovjek. Da se čovjek upuca.

Suma sumarum, što se ovog filma tiče, najbolje je da ga preskočite. Burns će morati dobro da se potrudi da se vrati u moj cool book (osim ako ponovo ne pogledam Sound of Thunder u neko skorije vrijeme). Prepisujem mu terapiju bataljenja režije i scenarija i koncentrisanja na glumu (samo da popravi frizuru).

[Ghoul]

ON A SILVER GLOBE -skrajnuti sf film by a. zulawski- je embarrassingly bad! kao snimak pozorisne priredbe tj skolske predstave koju prave neka nadrkana artsy deca gde sve puca od melodramaticno teatralnog bechenja i urlanja nesnosno prepotentnih i besmislenih 'filozofskih' dijaloga i gestikulacije nevidjene jos od doba nemog filma, pa usnimljeno njegovom trejd mark freneticnom kamerom koja trci kroz te mizanscene i ne staje ni trenutka... sve je to neopisivi eye-candy i izgleda bajoslovno, ali je film koji se definitivno moze gledati samo uz LSD ili slicne aditive.
160 minuta onoga na prazan stomak je zaista previse!

[acaciA]

DEATH SENTENCE - vrlo dobar film. Snažna priča i dobra gluma. Kevin Bacon je ostvario još jednu fenomenalnu ulogu (iako mi je antipatičan, objektivna sam). I soundtrack je dobar, posebno jedna stvar, za koju sam u prvi mah pomislila da je Radiohead i obradovala se, ali nije

[Shozo Hirono]

Tropa de Elite (2007) José Padilha    4,5/5


Ovde nisam imao sumnje u kvalitet proizvoda,ali sam bio skeptican da posle Pixote,Carandiru,Cidede de Deus,Brazilska kinematografija moze da isporuci jos jedan masterpiece ravan,a u mnogim segmentima bolji od fenomenalnih prethodnika.
To je donekle zasluga i samog scenariste Bráulio Mantovania,koji se vec istakao na pomenutom Cidade de Deus,ali najvecim delom za sjajnih 2 sata dugujem José Padilhi,jer on nijednog momenta ne pada u dinamici,ne ispada iz ritma,i uspeva da sokira nasilnoscu drustva i truloscu sistema cak i jednog stanovnika Balkana.
Nema sumnje da ovako smeo i bezobrazan film moze isporuciti samo par zemalja u svetu,A DA ON IMA EVIDENTNU I NEOSPORNU POTVRDU U STVARNOSTI I REALNOSTI,znaci ovakva policijska jedinica i ovakav stepen kriminala,mesanja i preplitanja svih struktura drustva imaju TRENUTNO verovatno samo Sao Paolo,Rio i Buenos Aires,imam tu u vidu ukupni svetski koeficijent zastupljenosti u export import domenu i drustveno,kulturno istorijski uticaj,velicinu i znacenje pomenutih drzava.
Mala zamerka ide na delimicnu predvidivost radnje,ali koga iskreno zabole za zestoke twistove,kada ipak na kraju ostanete zacudjeni i bez daha,zbog celokupnog eventa.....
Ovo je A must-see za one koje vole zestoke,brze akcione filmove,i obavezan materijal ako ste voleli Carandiru,Pixote ili Cidade de Deus !!!

[Tex Murphy]

Pogledao sam A HISTORY OF VIOLENCE. Meni se film sviđa, no mora se priznati da postaje sve slabiji i slabiji kako se približava kraju. Lično smatram da je kraj filma trebalo da bude odmah nakon eliminacije lika s ožiljkom i da je taj dio priče trebalo razvući na čitavu dužinu filma. Za ono što se dešavalo poslije - couldn't care less.
Inače, ovo je film sa neuobičajeno plitkim likovima i međuljudskim odnosima za jednog Kronenberga. Mislim, neko ko je režirao npr. Dead Ringers da prikazuje odnos muža i žene generičkim dijalozima tipa "Volim te", "Ti si najbolji čoek na svijetu", "Ti si najbolja žena na svijetu" itd. In fact, Kronenbergov portret prosječne američke srednjeklasne porodice iz predgrađa podsjeća na filmove sa Van Damom ili Stivenom Sigalom gdje imamo razmjenu nekoliko brzinskih romantičnih rečenica između glavnog lika i njegove žene na početku filma da bi se uspostavila slika njihove neograničene ljubavi, koja će kasnije da bude brutalno prekinuta time što ženu (i eventualno dijete, ako je pri ruci) srokaju henčmeni herojevog ljutitog bosa i da bi se shvatili bijes i motivacija heroja kada krene brutalno da se sveti.
Inače, ironično je da je Kronenberg iz filma izbacio scenu sna (scena kad Vigo raznese sačmarom Eda Herisa jer ovaj prijeti da će da mu pobije familiju) da ne bi omažirao samog sebe, a ovamo se skoro čitav film sastoji od plitkih i neinspirativnih pozajmica iz nižerazrednih filmova, naročito kad je riječ o motivaciji likova. Takođe, interesantno je da deklarisani Jevrej i ateista Kronenberg poseže za cheap hrišćanskom simbolikom na kraju filma kad Vigo nakon što pobije brdo ljudi skida košulju i (bukvalno, a bogme i figurativno) spira vodom krv sa sebe, krsti se i postaje novi čovjek. Sve je to OK, ali smo već vidjeli milion puta.
Ipak, postoji nekoliko scena koje nam nagovještavaju da je s druge strane kamere ipak onaj prljavi pokvareni kanadsko jevrejski perverznjak - razvaljivanje nosa, stepovanje po vratu, pa seks na stepenicama, sve to nekako podsjeća na onog starog Dejvida (pogotovo pomenuta scena seksa, naravno ne znam zašto ali nadam se da ste i vi evidentirali sličnosti). Speaking of seks, bizarno je što Vigo i Marija dva puta "vode ljubav" bez trunke golotinje (čak imamo i 69 scenu sa odjećom, gnusno), da bi svega nekoliko sekundi kasnije Marija Belo ničim izazvana išetala gola iz kupatila i pokazala nam svog Georgea W. Busha. Ako se sjetimo fakta da je Dejvid u Videodromu razgolitio nekad prekrasnu Blondi (mislim da sad ne liči ni na šta i to ne zbog toga što ima šezdeset godina), mogao bi da snimi film sa nekom trenutno popularnom hot pjevačicom, Marajom Keri ili sl.
Eh, da - zaboravio sam da spomenem da iako nemam mnogo simpatija za drugi dio filma, vrijedi istaći da njegovo postojanje ipak nije sasvim besmisleno. Naime, u njemu se pojavljuje uvijek sjajni Vilijam Hrt, odlična glumčina. Eto. Dakle, meni ovaj film nije loš, ni nalik na katastrofu razmjera npr. Ghosts of Mars, ali ipak je tužno što autor Shiversa, Muve, Dead Ringersa i sl. pravi nešto ovako... obično. Nadam se da je njegov sljedeći film bolji  

[Ugly MF]

Lucky Number Slevine

Nije obavezno,nekako se ukapira sve,deluje interesantno ,ali za neke klince...
Laganiiica,uzivancija,
Brus Vilis,Dzos Hartnet,Morgan Frimen,Ben Kingsli,Lusi Liu...
onako ,dosta faca u filmu.

Izgleda da nije tesko snimiti jeftin a dobar film.Ovaj je definitivno jeftin.Osim mozda honorara.

[acaciA]

The Assassination of Jesse James by the Coward Robert Ford - moram priznati da mi je prvih sat vremena filma bilo  previše razvučeno, ali na kraju i to je imalo svrhu. Ne znam koliko će se publici dopasti dug vestern bez akcije, ali u ovom filmu je sve na svom mestu. Bred je odličan, mlađani Casey Affleck je fenomenalan (iako me njegov glas 'pozitivno' nervirao- ako je to uopšte moguće). Muzika predivna (Nick Cave i Warren Ellis), Nick Cave se kratko pojavljuje i na kraju filma...Fotografija, režija, priča koja lagano teče (film traje 2h40min) ali ni na jedan trenutak ne dozvoljava da sklonite oči sa ekrana ...ma, sve je odlično!

[Tex Murphy]

Kejsi Aflek je mrljavac koji je imao sreću da dobije glavnu ulogu u jednoj od najboljih komedija svih vremena (Drowning Mona, naravno ova kvalifikacija podrazumijeva da volite tu vrstu humora). Naravno, poslije je izjavio kako se stidi dva filma koja je snimio, a Mona je jedan od ta dva. Vidi se da je brat mnogo poznatijeg (ali ništa pametnijeg) Bena.

Inače, ja sam maloprije pogledao CONTROL, film o Ianu Curtisu iz benda Divizija užasa. Pardon, Divizija zadovoljstva.
Elem, filmu sam pristupio potpuno otvorenog uma, pošto sam o njegovom životu vrlo malo znao (samo to da se ubio) a i bend nisam nikad slušao.
Pa, mogu da kažem da mi se film sviđa. Prvi razlog je očigledan -nejmli, pokazalo se da je taj Joy Division prilično dobar bend, a u filmu možemo da čujemo dosta njihovih pjesama. Nažalost, mali problem je što je nekoliko njih prekinuto u po pjesme. Mislim da bi bio dobar potez da su ih pustili do kraja, pa taman film trajao duže.
Druga stvar koja mi se svidjela jeste što u portretu likova i generalno izrazito depresivne i turobne atmosfere (zbog koje je i film crno-bijeli) nema mnogo patetike, šupljiranja i loših dijaloga. Uporediti npr. sa katastrofalno lošim filmom Prozac Nation u kome imamo jedno razmaženo derište koje se ponaša kao razmaženo derište eto čisto onako, a od nas se očekuje da prema njoj osjećamo simpatije i zadivljeno komentarišemo "Wow, pa njen život je bio tako TEŽAK, sirotica, baš se NAPATILA, prava je sreća što je uspjela da se izvuče od tih silnih droga!" and stuff. Ovaj film jednostavno prikazuje taj jedan period u životu dvoje ljudi (smatram da ovaj film ima dva glavna lika, Iana i Deboru) bez konstantnog eksplicitnog prozivanja publike i insistiranja na fidbeku od iste.
Međutim, po meni apsolutni high point filma i trenuci kada se postiže najjači emotivni naboj jesu momenti kada bend svira uživo. Iako vas nešto gurka i poziva da se smijete simpatičnim pjevačevim robotskim pokretima, taj izraz lica momentalno ubija sav humor. Ne bih znao sad konkretno da opišem u detalje, ali npr. kad vidite te oči, jasno vam je da pred sobom imate čovjeka s kojim nešto debelo nije u redu. Ja sam čovjek koji se oduševljava ovako sitnim detaljima i stoga glumu Sema Rajlija u ovom filmu mogu da ocijenim samo čistom desetkom (nešto slično je postignuto i u filmu Hitler: Konačni pad, kada glavni glumac jednostavnim pokretima ruke dočarava Hitlerovo duševno i fizičko stanje).
Elem, vjerujem da će obožavaoci grupe imati štošta da kažu o portretu njihovog idola i da dotični sigurno izaziva oprečna mišljenja, ali meni koji sam neutralan po tom pitanju ovo je jednostavno lijepo napravljen film o jednom superprerano ugašenom životu, a takvi me nekako uvijek rastuže (osim ako nisu u pitanju krševi kao što je Prozac Nation, doduše tamo taj mladi život nije ugašen, ali bolje bi bilo da jeste jer onda dotična žena ne bi napisala knjigu po kojoj je snimljen dotični loši film. Doduše, onda ne bismo vidjeli Kristinu Riči ko od majke, tako da u svakom zlu ima i nešto malo dobra).
Inače, što se muzike tiče, više od pjesama Joy Division mene je zaintrigirao jedan instrumental koji su pustili tokom njihovog odlaska na turneju. Meni se momentalno javlja "Hej, pa ja ovo slušam!" no odmah na svoj užas shvatam da ne mogu da se sjetim o kojem se bendu (ili pjesmi) radi. Tako da sam sljedećih nekoliko minuta temeljno razmišljao, slabo prateći radnju filma, a ondak mi je sinulo: "Pa to je prokleti KRAFTWERK!". Zabrinut sam za stanje svog mozga, koji se po svoj prilici polagano pretvara u sir...

[Kastor]

Nakon odgledanog Džesi/Roberta na predstojećoj dodeli oskara navijam za dva glumca koja sam ranije prezirao. Za razliku od Bardema, Asflek ovde nije imao težak posao ("budi to što jesi" rekao mu je reditelj  ), ali se uklopio savršeno. S druge strane, Bardem je morao da nosi onu frizuru, a takvu požrtvovanost treba nagraditi. Ali može biti samo jedan...

[Ghoul]

JUNO
**(*)
3-

pošto sam otkrio svoj novi fetiš – preggie horror (a pleonasm if there ever was one!) – reših da A L'INTERIEUR dabl-bilujem JUNONOM.

dakle, preslatka i pretalentovana elen pejdž zatrudni u 16-oj (don't we all?!) i onda nastaje štaću-kuću sitjuejšn.
naravno, pošto je ovo američki film koji je do sada zaradio već 100ak milijona, moš se kladiti da njen sitjuešn uopšte nije uporediv s onom jadnom rumunkom iz 4 MESECA I JEBEM LI GA KOLKO NEDELJA I DANA.
ne.
ovde su svi super-slatki i super-puni razumevanja: i tata (njen) i tata (nepažljivi) i maćeha (nije iz pepeljuge, očigledno!) – a tek da vidite što su slatki adoptive parents, pošto džuno odluči da žgepče ne baca niz kanalizaciju no da ga pokloni odabranom paru nerotkinja. njeni izabranici (iz prve!) su bogati baja koji jednim džinglom za reklamu sebi otplati besnu kuhinju, a privatno voli sonic youth i h.g. lewisa (ne zezam vas!) i njegova ženica koja u početku deluje super-scary sa svojom težnjom ka dominaciji, ali na kraju – this being an american movie, I must remind you – pokaže da je zapravo fina osoba i rođena majka ko stvorena za džunoninog neplaniranog potomka.

ovo je jedna tipična sandensovska ljiga, pa još iz mog omraženog žanra (teen romantic comedy; pod-žanr: preggie teens), i u principu ja ne bi ni trebalo da ovakvo što gledam – da u njemu ne igra elen pejdž, i da nisam bio radoznao da vidim zašto ga svi živi nahvališe.
plus da vidim kako eleni stoji stomak.
plus što me još drma post-trudnički INTERIEUR sindrom, pa ne odgovaram za svoje ponašanje.

pored toga što su SVI u filmu super fini i skloni 'alternativi' i uvrnutom humoru i nekonvencionalnom ponašanju (a sam džuno najviše od svih, of kors), ovaj film svoju tiketu sandensovštine (nebitno dal je igrao tamo ili nije, to je jebeni ŽANR) zarađuje još i obaveznom animiranom špicom i apsolutno ogavno nesnosnom paradom onih bljutavih emo-alternative gitarskih laganica od kojih dobijam ubilačke porive. 'alternative' elevator muzak! bljaaaakk!
pomišljam da harvu za rođendan poklonim saundtrek ovog filma – he'd appreciate it!

zašto sam mu onda dao (skoro) istu ocenu kao RAMBU, OGNJENKI i 4 MESECA I JEBEM LI GA KOLKO NEDELJA I DANA?
pa, evo mudrosti za danas: to što je nešto konfekcija ne znači da ne može da bude lepo i udobno.
filmić, sa svim svojim manama, mi je fino lego. zabavan je, duhovit je (u 4-5 navrata sam se GLASNO nasmejao – to treba ispoštovati), leeeep je, ima elen pejdž (makar i sa jastukom ispod bluze!) u 95,8 svojih kadrova i tako... the proof is in the pudding. ne mogu da poreknem da mi je prijao na gledanje, za razliku od mnogih filmova koje više POŠTUJEM ali u kojima manje uživam.

eto, priznajem, pokleknuo sam pred američkim vrednostima: kupili me na lažni food coloring i koncentrat i diet free ubik (neškodljiv u ograničenim količinama)!

PS: dijalozi su izvanredni, ali trenutno ne postoji – ili barem ja ne nađoh – dobar titl, bilo engleski, bilo srpski. sramotno je šta se trenutno nudi, ti imbecili nisu pohvatali ni 1/3 duhovitih i mudrijaških fora i fazona iz filma. u jednom trenu džuno shvati da je WIZARD OF GORE mnogo bolji od SUSPIRIJE (šta zna sandens šta je suspiria!?), a prevodilac pominje osobu koja se zove DARRYL ARGENTO!

PPS: now it's official: navijam za jelenče da dobije oskara!

[Tex Murphy]

Evo šta se nakupilo prethodnih nekoliko dana:
Od Džejmsa Bonda sam pogledao GOLDFINGER i THUNDERBALL. Već sam spomenuo da mi je trebalo mnooooogo vremena da se oporavim od Dr. Noa i pogledam From Russia With Love, koji mi je vratio vjeru u omiljenog nam agenta svojom interesantnom pričom. Goldfinger i Thunderball su nešto tanji po pitanju plota, ali zato imaju više akcije i onih cheesy momenata koje svi volimo kod Bonda. Moja omiljena scena jeste kad avioni ispuštaju nevidljivi uspavljujući gas nad Fort Noksom u Goldfingeru. Elem, Goldfinger i Thunderball oba imaju jako dobre negativce koji srećom nisu toliko dobri da prešišaju samog Bonda, kao što je to uradio Dr. No (svako ko kaže "Amerikanci su idioti" ulazi momentalno u moj cool book). Takođe, u Goldfingeru saznajemo šta je inspirisalo naziv Leteći cirkus Montija Pajtona (u ovom slučaju - Pussy Galore's Flying Circus), dok je Thunderball sniman na Bahamima i ima nekoliko odličnih podvodnih scena, a bogme i mnoštvo ajkula (naravno, nije to Open Water, ali ipak dobro izgleda). Suma sumarum ova dva filma - interesantni su i mnogo bolji od Dr. Noa, ali From Russia With Love mi je i dalje u blagoj prednosti so far.

Dalje, pogledao sam THE NIGHT LISTENER, gej film sa Robinom Vilijamsom. Tužno je što Robin ponovo glumi toplog brata, a još tužnije što je toliko dobar u tome. Takođe, ponovo glumi radio voditelja. Elem, film zapravo ima dosta intrigantnu priču (rađena po istinitom događaju) o radio voditelju koji uspostavlja kontakt sa dječakom koga su roditelji grozno zlostavljali kad je bio malen. Sada živi sa ženom koja ga je usvojila, ali teško je bolestan zbog sifilisa koji je zadobio i ostaje mu svega nekoliko mjeseci života. Robin se emotivno veže za dječaka (koji je, zamislite, veliki obožavalac njegove emisije), ali onda počinju da se dešavaju uvrnute stvari - naime, Robinov momak primijeti kako glas dječaka i njegove nove majke zvuče skoro isto. Nakon početnog odbijanja, Robin počinje da istražuje i dolazi do zaključka da tog dječaka actually niko nije vidio, osim na slici (na toj slici, i u dvije-tri scene u filmu, glumi ga Rori Kalkin, tako da svi obožavaoci Signsa mogu da budu zadovoljni). Odlučuje da uzme stvar u svoje ruke i odlazi u gradić gdje njih dvoje žive da bi saznao istinu. Neću dalje da spojlujem, samo da napomenem da je taj dio filma praktično odličan, sa sjajnom fotografijom i upotrebom svjetla (tj. bolje rečeno mraka) i prilično napet. Takođe, ogroman značaj ovog filma jeste otkriće da Toni Collette ima FENOMENALAN horor potencijal i nadam se da će nju uzeti za ulogu gospođe Blejlok kad budu radili neki normalan rimejk Predskazanja. Da, toliko je dobra.
E sad, šta minira ovaj film? Basically, u pitanju je nešto između drame i trilera. Kad je triler, onda je odličan, dok je dramski dio šupalj kao sir. Autori očigledno pokušavaju da ubace nekakav razvoj lika, ali to ide katastrofalno trapavo. Razlog leži vjerovatno u homoseksualnosti autora scenarija. Naime, film je snimljen po istinitoj priči, tj. kontaktu koji je neki tip imao sa nekim djetetom. Taj tip je napisao knjigu po tome i sad kad je došlo vrijeme da se radi film, dovukao je svog tadašnjeg momka i zajedno su napisali scenario (režiser je takođe dobio co-writing kredit, ali nešto mi se ne čini da je imao mnogo udjela u cijeloj stvari). Naravno, logično je očekivati da će se dva homoseksualna pisca truditi da homoseksualnu vezu dva muškarca prikažu kao nešto sasvim obično i normalno i tu su pali u zamku jer film ne kaže "Ovde imamo vezu dva muškarca" nego "Ovde imamo vezu dva muškarca I TO JE SASVIM NORMALNO, ZNAŠ, TI POKVARENI HOMOFOBNI GLEDAOČE!!!!" Naime, film počinje tako što je našeg glavnog lika nogirao momak i on je sav tužan zbog toga i to je normalno, međutim interesantne su reakcije ostalih likova u filmu koji odreda kao papagaji ponavljaju "Oh, kakva šteta!", "A tako ste super izgledali zajedno!", "Pa vi ste imali nešto posebno!" itd. itd. uglavnom ta kompletna stvar oko njihove veze je čisti davež, veoma plitka i u principu - neinteresantna. Luckily, ubrzo Robin kreće u samostalnu misiju bez tog svog tipa, tako da i gej propaganda malo oladi, te možemo da se skoncentrišemo na zanimljive događaje u filmu. Suma sumarum, film je gledljiv ali sa tako dobrom idejom mogao je (i morao) da bude znatno bolji. Da je recimo scenario pisao Andrew Kevin Walker, a režirao Fincher, ovo bi bilo remek-djelo.
Sticajem okolnosti, scenaristi su (iznenađujuće, imajući u vidu da je u pitanju gej par) "natuknuli" određenu seksualnu konfuziju u liku Robina Vilijamsa, ali to je (pošto je u pitanju gej par scenarista) ostalo samo na sitnim hintovima. Šteta, jer da su se time više pozabavili, film bi dobio neočekivanu dubinu.
Da rezimiram: Interesantan film koji vrijedi pogledati uprkos objektivnim manama, naravno ako ste tolerantni kao ja.

A sada dva odlična filma:
LITTLE CHILDREN - izvanredna drama o životu u predgrađu, jedan od onih filmova sa gomilom likova koji su na ovaj ili onaj način povezani. Luckily, to je sve izvedeno odlično, bez obzira na mnoštvo karaktera, svi su pošteno tretirani, bez pojednostavljivanja, osuđivanja i tome slično. Srećom, nemamo gej par koji pati zato što ih prezire nazadna heteroseksualna zajednica. Imamo doduše onog mrljavca iz filma Hard Candy, koji je i ovde mrljavac, ali zato odrađuje Kejt Vinslet, a žena mu je Dženifer Koneli. Inače, kad smo već kod toga, ovaj film je čak i pojačao moje pozitivno mišljenje o njoj (ako je to uopšte bilo moguće) jer sad je očigledno da ona spada u onu rijetku grupu glumica (sa Nikol Kidmen, Monikom Beluči i Virdžinijom Madsen) koje su sve ljepše što su starije. Naravno, podrazumijeva se da je odlična glumica. Elem, takođe nas ovaj film poziva da stavimo prst na čelo i pomislimo "I wonder who the real pedophiles are!" kada vidimo kako se građani gradića odnose prema lokalnom "pedofilu". Za taj dio je vezana jedna od dvije najbolje scene u filmu, nejmli kad neko provali da je taj pedofil ušao u bazen i kad se isti, uz jezive povike i paniku, isprazni za tren oka. Ako ste gledali The Host, otprilike sebi možete da predstavite majhem koji je nastupio. Vrlo duhovita scena, ali ipak ne štrči od ostatka (prilično ozbiljnog) filma. Druga scena koja me je oduševila jeste kad Kejt Vinslet neutješno plače a njena mala djevojčica joj kaže "It's okay, mommy" e pa to je bilo tako simpatično da prosto nemam riječi. Naravno da kvalitet filma ne može da se mjeri pojedinačnim scenama, ali volim kad me režiser natjera da pomislim "Kako režira!!!". S tim u vezi, sviđa mi se i što jedan od likova pred kraj filma dobija priliku da ispravi belaj koji je napravio prije i sav oduševljen grabi tu priliku. Za razliku od onog pozerskog Meksikanca kome likovi služe samo da bi se što više iživljavao na njima, tipa "Ah kako sam lijepo spavao sinoć! Vidi koliko je sati, vrijeme je da idem kod Giljerma da divanimo o našem upcumming filmu koji će po svojoj depresivnosti i teškosti da ostavi u blatu sve dosadašnje patetične i mizerne filmove! Hm, kontam da bi ona mogla da spava sa onim tipom što je dobio organ njenog pokojnog muža. A on mora da rikne, naravno... Ali dobro bi bilo da nekoga ukoka prije toga... Ništa, letim kod Giljerma i iznijeću mu svoje superdepresivne ideje, a on će sve to da uobliči u jedan mindblowing scenario sa dosta saobraćajnih nesreća i smrti i suza."
(Da ne bude zabune, meni su se svidjeli i 21 Gram i Amores Peros, ali već Babel nisam gledao jer sam mislio "Goš, men, vaj donča fajnd samtin els?")
Mane filma su sitne i odnose se prvenstveno na Madam Bovari scenu, znate ono tipa ona priča o Madam Bovari, a zapravo priča o samoj sebi i tako to, generalno mogu da živim bez sličnih plitkih metafora, ali dobro. Na kraju krajeva, ta scena je zapravo super jer je u njoj ona plavuša koja stalno ponavlja "She's a slut!". Druga mana je već ozbiljnija i tiče se naracije, koju bi dekretom trebalo zabraniti kao sredstvo filmskog izražavanja. Kao što smo već vidjeli na primjeru Blejd Ranera, film izbacivanjem toga ne gubi ništa a dobija mnogo. Slično je i ovde - imate dosadnog lika koji vam stalno objašnjava šta se dešava u glavi pojedinog lika, bez obzira što najčešće to sasvim lijepo vidimo iz njihovih postupaka (postupci, postupci, u postupcima je ključ dobre drame a ne u kenjanju). Nevertheless, lično ovo nalazim sjajnim filmom, čak je i onaj pedofil simpatičan lik, a njegov dijalog s majkom je... ne znam. Evo, pa sami prosudite:
"Mom, I have a psycho-sexual disorder!"
"Well, maybe when you find a woman of your own age..."
"I DON'T WANT a woman of my own age! I wish I did. But I don't."
Naprosto sjajno.

Konačno, svježe pogledani MATCH POINT. Dva su razloga zbog kojih sam izbjegavao gledanje ovog filma sve do sada:
1) Drama sa Skarlet Johanson? Zvuči kao metod mučenja u Paklu.
2) Drama Vudija Alena? Volim njegove komedije, a od drama sam pokušao da gledam samo Another Woman i to je bilo tako tegobno naporno da sam odustao poslije nekoliko minuta. Slično kao sa Džarmuševim Stranger than Paradise. Možete da tvrdite "hej, pa to je UMJETNOST!", "Džarmuš je GENIJE!" i slično i to je vjerovatno i tačno, ali je fakat da je malo šta dosadnije od tog filma.
Elem, da ne davim, ispostavilo se da su oba ova razloga za negledanje pobijena. Doduše, Skarlet i počinje film kao što je znamo - nadobudna gadura čija samouvjerenost (tj. egoizam) izbija iz svake scene. Za divno čudo, u kasnijem toku filma situacija se naprasno preokrene, njen lik prestaje da bude generički, a čak i gluma joj je sasvim pristojna, tako da ako nastavi ovim stopama, lako bi moglo da se desi da izađe iz mog hejt buka. Mnogo veći problem od nje je mrljavi Džonatan Ris-Majers koji je mrljav i u stvarnom životu i u filmu, ali eto SPOJLER imao je sreće KRAJ SPOJLERA. Što je doduše i poenta čitavog filma - nije bitno koliko ste glupi i nesposobni, bitno je samo SPOJLER da imate sreće KRAJ SPOJLERA, tj. da loptica SPOJLER nakon udarca u vrh mreže padne na protivničku stranu i donese vam poen. Naravno, svaki obožavalac tenisa zna da jedan poen ne znači i meč, ali oprostićemo Vudiju Alenu na ovoj previše očiglednoj metafori. Ja inače mogu da živim bez ovih pretjerano očiglednih metafora. Incidentally, obratite pažnju na početak i kraj filma. Početak govori da u tenisu dobijamo poen kad loptica nakon nećkanja na vrhu mreže padne u suprotno polje. Na kraju filma, kad primijenimo očiglednu metaforu prsten=loptica, ograda=mreža, shvatamo da je loptica zapravo pala na stranu našeg heroja, a ipak je dobio poen. Što potcrtava pretjerano energično istaknutu pouku - nije bitno koliko si pametan, bitno je da imaš sreće KRAJ SPOJLERA.
Mene je u filmu nerviralo to što klipan vara svoju supersimpatičnu ženu sa nekom tamo fuficom iz Amerike i nadao sam se SPOJLER da će on da dobije što zaslužuje, tj. da umre u najstrašnijim mukama, što se nije desilo KRAJ SPOJLERA, ali ipak je završetak filma vrlo zadovoljavajući, tj. duhovit iako ne u smislu humora. Suma sumarum, ovo je vrlo zanimljiv i vrlo dobar film i apsolutno ga vrijedi gledati iako je drama Vudija Alena i iako glumi Skarlet Johanson (jer joj je ovo, uz Ghost World i Eight Legged Freaks, jedina dobra uloga).

[Ugly MF]

TUROK .SON of STONE.

Dugometrazni animirani.
Neki indijanci se krljaju izmedju sebe,pa zaglave u pecini koja vodi u svet gde su nekakvi dinosaurusi i pecinski ljudi!
Krvavo,uopste nije za decu,al nije ni neka babaroga.
novo,najnovije,skinuo ima torrent do jaja,dvd rip.
Super stvar!
Osvezenje!

[Tex Murphy]

Nešto me oće dobri filmovi ovih dana. Pogledao sam "10" Blejka Edvardsa, debitantski film Bo Derek, dok je u glavnoj ulozi genijalni i nikad prežaljeni Dadli Mur.
Quote of the day:
"I like different kinds of music for different things. I like to listen to rock. I like to dance to jazz."
"And what do you do to Prokofiev?"
"Fuck."