Eh!
Prolog:
Heroje sam poceo da igram kada se pojavio prvi deo, par meseci kasnije u ranu 1996. godinu. Preziveo sam sve inkarnacije, sa tim da mi je ekspenzn za dvojku, "Price of loyalty" najbolja stvar na svetu. Generalno, kako su nastavci dalje odmicali u igri je bilo sve vise zajebancija i stvari za lakse igranje, a sve manje magije. Svaki nastavka sam igrao do smrti, bukvalno dok nisam dobio sledeci.
Zaplet:
Onda je dosla bagovita cetvorka koja nije mogla da se igra. Proveo sam nekoliko nedelja uz nju a onda vise nisam imao zivaca da se bakcem sa poluprozvodom. Po staroj navici i posle godina self-conditioninga (sto bi rekao Simons), nisam mogao da se vratim na staro. Kada je izasao ekspenzn, shvatio sam da je stvar u slaboj igri, a ne samo u bagovima.
I tako, posle nesto vise od sest godina, ostadoh bez stvari koje sam radio osam sati dnevno, bez igre kroz koju sam u zivotu, bez stvari za koju bez blama i bez zadrske mogu da kazem da znam da je radim, a prijtelji i poznanici su prestali da me zovu "Master" i lepo sam se odrekao titule najveceg poznavaoca i najboljeg igraca (da, da) Heroja i opsteg autoriteta za materiju.
Eksplikacija:
Upraznjenog zivota, bez crvstog oslonca, bacio sam se ozbiljno na stvari koje su mi pravile pauzu u Herojima i koje su pomagale da shvatim koliko je vazno provesti 14 sati nepokretno u stolici, govoreci "jos samo ovaj potez", lupati sakom o sto i beskonacno vezbati dok se ne dodje do stadijuma kada je nedopustivo izgubiti i jednog pezenta i koliko volim one male avatarcice i sam svet gde se krecem, koliko mrzim zle elfove i koliko ih volim i (tako do u beskonacnost) - Folaut, Arkanum, Dijablo, NBA, avanture.
Otkrovenje:
Tako, taj poluzivot (half-life) je trajao sve dok mi kolega (gad bles him/curse his soul) nije rekao da je vreme da se proba i Konkurencija. Naravno, kao i svaki pravoverni Heroj, ranije nisam ni zeleo da probam Disciples/Age of Wonders govna, ali sada, kao izlecena osoba, bivsi Thundax, rekoh sebi daj da probam i to cudo. Posto nisam bio vezan ni za jedan nastavak, rekoh njemu (kolegi) (flesbek) "srezi ti meni odmah dvojke, ionako necu igrati keceve" (kraj flesbeka).
Eeee...sa tim diskovima sam otisao na trening, pa posle kuci oko 22 casa sam se vratio i odmah raskomotio za tusiranje. Kako mi je jedino kupatilo u kuci bilo zauzeto, resih da instaliram igru dok cekam. Bilo je to oko 22:10...sledece cega se secam je da me ledja bole, da mi je noga malo utrnula i da se u mom sobicku siri neki neprijatni miris. Tada sam postao svestan da je sve neobicno mirno, a neumoljivi sat je pokazivao 4:03.
Posle jos jedno pola sata "samo jos ovog poteza", snimio sam poziciju i otisao na long overdue tusiranje...a onda se vratio, ukljucio kompjuter i pikao jos neko vreme. Legao sam oko petice i kusur, a sutra ustao u devet da bih nastavio kampanju.
Cini mi se, barem na kratko, da zivot ponovo ima smisla, lepo mi je sto mi u glavi opet sviraju neke divne a nezvane melodije, sto razmisljam kako da se rasporedim u autobusu da napravim sto veci demidz. Koji pousn da opremim, a koji skil da uzmem.
Argh!!!
Prokleta li je smena!!! Ocu kuci
Zakljucak/Pitanje:
Da li je to to? Da li ce se vratiti stari osecaj masteraja? Da li ce se vratiti redovno dranje naivaca i konstantno skidanje mapa sa neta? Da li cu nastaviti sa dranjem "vezbao sam, razbicu te" naivcina? I konacno: Ima li moj zivot ponovo smisla?
