Ok, koji vas je koncert poslednji odusevio?

[zoskoz]

šic s topika!

krasno, krasno. 
na sf-forumu moram gledati ljude koji imaju soc-zivot, pa nitko ne cita knjige, moj sf-topic nikako da ozivi.

[lilit]

crno vreme za sagitu kad si ti postao perjanica SF-a.  

[Dybuk]

Interpol, sinoć. Ne baš oduševio, ono, udario na emociju; ali jedna solidna, tehnički doterana svirka. Zvuče gotovo studijski.

Današnji rokeri baš zdravo izgledaju, zadnje vreme došlo

Uglavnom su izvodili stvari sa prvenca, Turn on the Bright Lights, sala krcata, oduševljeni francuzi (kod njih indi ima dobru prođu, pa je tako, recimo Muse bio rasprodat čak 3 večeri. Interpol 2) actually pevaju na engleskom Najbolja koncertna atmosfera dosad.

Interesantno da ovde koncerti počinju ranije, i na vreme. To kašnjenje i "fleksibilnost" su mi kod nas uvek smetali.
Interpol je izašao sa malo zakašnjenja, a publika je već oko dvadesetog minuta kašnjenja počela da zviždi i poziva na binu. Tako se to radi.
Sama svirka nije trajala dugo, mislim da su sa bisom nategli na nekih sat i dvadeset, u vr' glave.
Ovo je poslednja, i najžešće ispraćena pesma kojom su završili koncert, posle dužeg umoljavanja da izađu na bis. Malo mi je smešna cela ta predstava oko bisa, al dobro.

http://youtu.be/F0TJhw2s2SI

[lilit]

ako meho ima dve, ja imam 5 pesama od depeche mode koje mogu da slušam (i sve su iz mladosti, prokleta bila  ), al jučerašnji koncert ću pamtiti po tome što su i oni bend koji bolje zvuči uživo nego na snimcima plus imaju tako verne fanove koji rade sve što im the cat kaže i to je onako prilično fascinantno za videti. naravno, 100% je do njegove harizme, čovek je born da ubaci mase u euforiju.
kako god, izašla sam raspoloženija nego što sam ušla.

publika u delirijumu:
https://www.youtube.com/watch?v=i4Yt8g4tE7g


a martinov strangelove me pomazio po srcu, priznajem.

https://www.youtube.com/watch?v=l3JvhKCMTQk

[lilit]

GnR
Nijmegen, Goffertpark, 4. juli 2018.
taman kad sam mislila da ništa od gansa ove godine (jun bio zatrpan obavezama i svi koncerti u nemačkoj neodgovarajućih datuma), desilo se da baš tog 4. jula imam slobodno popodne, da sam u the netherlands i da mi je goffertpark na 45 minuta vozom od mesta gde sam morala da budem od 1-6. jula  .
sreća, radost. 
axl je kasnio na dejt 10 minuta, helikopter leteo sa shiphola do nijmegena. koncert počeo u 19:40, a poslednju stvar (paradise city) su odsvirali u 23:10. bez priče između pesama, bez pauza. svi snimci na jutjubu ne odslikavaju ni 10% zvuka in vivo .
na kraju smo imali i vatromet, mislim, jel independence day il nije? meni bi naravno sasvim dovoljna bila tema iz kuma (by slash) koja pređe u sweet child o' mine. i tako jedno 10x.

[Petronije]

Ne verujem da bih preživeo momenat kad Axl krene da vrišti "Du ju nou ver d fak ju aaaarrrr?!?!" a Sleš svira uvodne rifove.

Sent from my Le X626 using Tapatalk

[lilit]

ma preživeo bi, a i pivo definitivno pomaže u tim momentima 
evo recimo ovaj snimak, ni 2% ne prenosi ni zvuk ni atmosferu:

https://www.youtube.com/watch?v=kQUO-abgA0s&list=RDkQUO-abgA0s&t=4

[Meho Krljic]

Evo malo perspektive: prvi put sam Iron Maiden gledao sa petnaest navršenih godina u beogradskoj Hali Pionir Septembra 1986. godine, i zajedno se sa bratom čudio tome da je moja razredna iz osnovne škole sa našom nastavnicom fizičkog bila na koncertu. Njih dve su u svojim kasnim dvadesetim godinama bile među najstarijim pripadnicama publike i, po mom tadašnjem osećaju, žestoko odskakale od ove populacije koju su činili ljuti, čupavi metalci i njihove devojke u kožnim jaknama i sa redenicima.

Tridesetšest godina kasnije gledao sam Iron Maiden po peti put u prepunoj Beogradskoj Areni koju sada sponzoriše firma čije su prostorije bile vrlo blizu Hale Pionir u osamdesetim godinama prošlog veka i sa svojih pedeset godina nisam bio ni u gornjoj petini po starosti. Iron Maiden ne samo što je večeras gledalo bar 4-5 puta više publike nego onomad kada su Somewhere on Tour turneju počeli u Beogradu, nego je i ovaj drugi koncert ovogodišnje Legacy of the Beast turneje voditeljka Beogradske hronike Ana Manojlović najavila rečima da će biti odlično a najava je takođe pomenula da se radi o najvećem hevi metal bendu na svetu. Iron Maiden su kroz decenije postojanja i marljivog, doslednog rada od grupe za degenerike i sataniste postali mejnstrim fenomen kome više niko nikada neće poricati status jednog odnajvećih rok bendova u istoriji muzike.

,,Svi pravi ljudi su tu", rekao je neki momak dok smo ulazili u Arenu i dok to ne mogu sasvim da potvrdim – na kraju krajeva nisam video da li je Bane Lokner prisustvovao ovoj svetkovini – činjenica je da su tu bili skoro svi. I Splinter, i Jadranka Janković i Vlada Džet. Nisam imao nameru da dođem na koncert usred još žive i zdrave pandemije ali sam popustio pred ucenom pa sam se i ja zatekao na tribinama, u društvu grupice rumunskih bajkera uredno uniformisanih u kožne prsluke, među kojima je najmlađi imao možda devet ili deset godina. Uopšte, raspon godina, od dece koja su tek krenula u osnovnu školu do ljudi u osmoj deceniji žviota je svedočanstvo o statusu Iron Maiden u modernom ljudskom društvu, ali i podsećanje da ih, sasvim moguće, gledamo i poslednji put i da je par sati simulacije normalnosti koje smo večeras imali retka i dragocena anomalija u okeanu haosa u koji planeta tone iz sve snage.

Ušli smo dok su Lord of the Lost već pošteno i znojavo svirali i bend je za tih nekih pola čuke što smo ih mi gledali izudarao impresivnu količinu pesama. Zvuk možda i bolji nego što predgrupe mogu da se nadaju (unatoč zvaničnom statusu ,,specijalnih gostiju") ali ipak sa naglašenijim udaraljkama i vokalima dok su gitare bile malčice u drugom planu. No, kako se muzika LotL najvećma oslanja na vokale šefa Chrisa Harmsa ovo je možda i normalno za njih. Harms je svakako dobra scenska pojava i vredan frontmen koji sa publikom komunicira taman koliko treba i izvlači reakcije koje su sasvim dopadljive s obzirom da smo ipak svi ovde zbog Mejdna. Naravno, i Lord of the Lost su verovatno raspamećeni što sviraju sa Mejdnima na turneji i nekoliko puta javno gikuju na veterane što će svirati kasnije te večeri, a i njihova izvedba je veoma energična i kao da bend nastoji da iz sve snage dokaže da je dostojan ovog radnog mesta. Mejdni i inače umeju da odaberu bendove koji s njima nemaju puno veze po zvuku ali su na pragu velike popularnosti. Prošli put su u Beogradu ispred njih svirali Ghost, a koji su, moglo bi se argumentovati, zvučno nešto bliži, no, Lord of the Lost su tipični Napalm Records ložači sa muzikom koja jeste krenula iz gotike ali je do danas to mišmeš gotike, onog nemačkog čobnskog kvaziindastrijala i sasvim solidne količine metalcore/ nu metal klecanja. Kao da su Type O Negative i Slipknot na nekoj žurci odradili orgiju sa ugašenim svetlom i posle devet meseci se rodilo ovo... Ne moja šolja čaja, razumećete, ali kao toplo predjelo Harms i drugovi su sasvim dobro poslužili.

https://www.youtube.com/watch?v=jrghKoSRq_0

Iron Maiden kreću nekoliko minuta pre devet i sledeća skoro dva sata su verovatno najuvežbaniji, najčvršće odsviran set Iron Maiden koji sam ikada gledao. Ovo je i koncert u kome je odnos muzike i ćaskanja sa publikom bio najnaglašenije pomeren u stranu muzike od svih njihovih koncerata kojima sam prisustvovao. Bruce Dickinson, inače sklon opširnim obraćanjima između i neretko raznim scenskim glupiranjima u toku pesama večeras se publici obratio samo dvaput, veoma šturo, jednom posle prvih nekoliko pesama da nas pita kako smo i još jednom da nas podseti da smo svi braća po krvi. Dem strejt.

Nije isključeno da je izvesna uzdržanost i puštanje muzike da priča umesto, jelte, reči, posledica i neprijatne, nezgodne globalne situacije, da ne pominjem svest o tome da je Srbija ipak percipirana kao Putinovo mezimče u ovom trenutku, a Putin percipiran kao moderni Hitler koji ruši harmoniju Evrope,* no ima i nečeg čistog, iskrenog u tome da Maideni ovde protrčavaju kroz svoj opus bez mnogo koketiranja sa strane, bez obećanja da ćemo imati ludo veče ili stalnih propitivanja da li se dobro provodimo kao da smo na nekom ispitu božemeprosti.

*Doduše, Dickinson kao stari bregzitaš možda i nema tako negativno mišljenje o Putinu kako bismo očekivali, ko zna...


Nije da ovde nema pauza između pesama, puštaju se tu razni introi škripanja i treskanja, ali ovaj set je, kako rekoh, jedan od najčvršće odrađenih koje sam ikada gledao. A što, kad se uzme u obzir da su Iron Maiden bend koji jeste uvek bio najjači uživo, ali je to uvek podrazumevalo i izvesnu meru brljanja i simpatične koncertne sirovosti, jeste prijatno iznenađenje. Ima i ovde tih nekih sitnih detalja koji čoveku donesu osmeh na lice, Gers par puta omaši žice jer se majmuniše unaokolo, Murray se više ne seća solaža koje je snimio pre 40 godina i boli ga dupe da ih rekonstruiše po desetohiljaditi put pa u nekim svojim sprintanjima kroz skale ume da izleti iz harmonije, ali bend svejedno zvuči tako stameno, tako sigurno da to prosto boli.

Boli i od zvuka, ovo je bio DALEKO preglasan koncert i zažalio sam što nisam poneo zaštitu za uši, mada je zvuk bio dobar. Preglasan ali dobar. No, čak i tako, reakcije publike na mnoge delove koncerta su bile glasnije od muzike. A što je impresivno i nema baš mnogo bendova koji se mogu pohvaliti ovakvom recepcijom.

Reći da su Maiden sastavili set listu od samih hitova je besmisleno. Oni bi mogli da odsviraju koncert od pedeset pesama i da nikada ne dođu u opasnost da im ponestane hitova. Večeras dobijamo laganu šetnju kroz četrdesetdve godine evoluirajuće diskografije, a koja, ta šetnja, samouvereno i sigurno počinje sa čak tri pesme sa recentnog albuma, objavljenog prošle jeseni. Album se meni prilično dopao, pa mi se dopao i ovakav početak koncerta. Senjutsu je bio odličan otvarač za album pa je njegov ratnički ritam i poletni refern i odličan otvarač za koncert. Dickinson sa vezanom kosom deluje ozbiljno, McBrain udara ekonomično a nikada teže (ipak je to čovek koji sedamdeset godina puni za nekoliko dana), a gitaristi deluju raspoloženo. Stratego, pa onda Writing on the Wall dovode publiku u željeno raspoloženje sa potonjom koja potvrđuje svoj status uspešnog hit singla koji meša narodnjačku poskočicu u glavnoj temi i himnični, dostojanstveni društvenokritički refren.

Naravno, publika dobija podsticaj da zaista participira kad krenu neke starije pesme. Revelations je UBITAČNA i potvrđuje se kao dragocen deo živog seta ovog benda. Dickinson, to sam već više puta primetio, posle raka grla i operacije peva ne bolje nego IKAD ali bolje nego ikad u poslednjih 35 godina, pa Sign of the Cross – originalno ju je pevao Bailey – dobija njegov raskošni tretman. Fear of the Dark pravi haos u publici, kao i obično, a Flight of Icarus je tako jako, tako moćno zakucana da sam ostao bez teksta.

Iron Maiden, treba se setiti, u istoj postavi sviraju duže od dvadeset godina a ako se ignoriše Gersov dodatak (a i on je u bendu duže od trideset godina), bend je u postavi u kojoj je bio 1983. godine. Ako je za očekivati da se u muzici oseti rutina, možda i pomalo dosade, to se večeras ne događa. Dickinson, kako rekosmo, malo priča, malčice se blesavi (mačevanje sa Eddiejem na The Trooper, zbog koga i propušta dva stiha, bacači plamena na Flight of Icarus) ali peva sa nestvarnom lakoćom i dominira jednom novom ozbiljnošću i posvećenošću bendu i pesmama koja je osvežavajuća. Jeste u pitanju jedan od najvažnijh frontmena u metalu i rok muzici ali i jeste u pitanju čovek od 64 godine. Harris se mumificirao i ne menja se već decenijama, svirajući i skačući jednako napaljeno kao uvek. Murrayjevi podvaljci su dobili sopstvene podvlajke, ali on je i dalje genijalan gitarista, Smith je kao i uvek namršteni tajni adut, a Gers i pored svog blesavljenja povremeno istrese solažu od koje se trgnete.

'Arry, što je najvažnije, ne preteruje sa svojim tradicionalnim prog-folk opsesijama i pored pomenute Sign of the Cross tu je još i The Clansman koju ja ne volim i radije bih nego da je petstoti put čujem, voleo da je bend možda odabrao nešto sa The Book of Souls, ima se tu šta probrati, no, moram da priznam da kada Dickinson ne razvodnjava ovu pesmu i kada bend pogodi pravi tempo i dinamiku, ona pogađa svoju metu. Cela sala koja urla ,,FREEDOOOOOM" je ipak nekakav obred, ma koliko ljudi koji u ovim trenucima dizali rogove u vazduh i ljudi koji u vazduh dižu po tri ,,srpska" prsta imali različite definicije slobode u svojoj glavi.

Pesma Iron Maiden zatvara zvanični deo koncerta zakucavanjem u stilu Miroslava Pecarskog ali bisevi su ono gde bend pokazuje da će vrlo krvavo i pošteno zaraditi pare. The Trooper je neobična pesma za današnji istorijski trenutak sa Bruceovim mahanjem Junion Džekom koje nije čin patriotizma nego  očaja koji oseća britanski vojnik što umire sam i zaboravljen na bojištu krimskog rata. Naravno da cela Arena peva onaj refren bez reči, zaglušujući sam bend. Da ovde nema MNOGO ptriotizma podseća i to da odmah posle ove pesme ide The Clansman, pesma napisana decidno PROTIV Engleza, a posle nje razaračko izvođenje Run to the Hills, pesme koja ukazuje na genocid počinjen od strane evropskih kolonista u Americi. Aces High koja koncert zatvara jeste patriotska na jedan old school način ali i ona podseća da je najveći deo 'Arryjevih inspiracija dolazio iz bioskopa. Na kraju krajeva i The Number of the Beast koju bend izvodi sa apokaliptičnom energijom danas nije nikakva zastrašujuća satanistička himna nego samo kolekcija horor scena iz filmova tridesetih i četrdesetih godina prošlog veka koje je Harris voleo kao dete.

Iron Maiden ne možemo optužiti da nikada ništa ne žele da kažu, oni nisu bend bez stava i mišljenja o nekim stvarima, ali Iron Maiden već decenijama najpre govore o Iron Maiden. Nikada nisam bio na mestu sa većom koncentracijom Iron Maiden majica pa je njihov brending, jasno, veoma uspešan. Ali nije stvar samo u brendingu, iako je ovo definitivno bend koji je užasno profitirao od jasno dizajniranog logotipa, prepoznatljive maskote i tematske povezanosti omota ranih albuma. Iron Maiden i dan danas sviraju pesme od pre četrdeset godina sa takvim uverenjem i energijom da skoro nemam sa kime da to uporedim. Prošli put nisu svirali Hallowed be Thy Name, ali ovog puta jesu i ponovo, ovo je jedno od najčvršćih, najubedljivijih izvođenja ovog velikog komada koji sam ikada čuo. ,,Life down there is just a strange illusion" je zaključak koji zvuči mnogo ubedljivije kada ga čujete punih četrdeset godina kasnije od čoveka osedele kose koji je u međuvremenu naučio da leti. 

Trebalo je biti u Areni večeras jer, iako sasvim mogue poslednji put da ih gledamo u Beogradu, nemoguće je posle ovakvog koncerta ne zapitati se da li će imati snage i volje da dođu ponovo. I gde je sada moja razredna iz osnovne?

https://www.youtube.com/watch?v=oP35dLXLvgw

[Petronije]

Brkovi su sinoć odsvirali jako dobar jubilarni koncert na kalemegdanu. Da ne bude sve savršeno, potrudili su se zajednički organizatori i raja iz publike, koja je probila ogradu na jednom mestu negde kod druge pesme, i prepunila fan-pit, pa je bila prilična gužva napred. Ni zvuk nije bio savršen, ali daleko od lošeg, čak je možda bio i čistiji malo dalje od bine, što sam shvatio tek kasnije. Brkovi su odsvirali muški, bili su maksimalno spremni za događaj i ispoštovali brojnu publiku, tu nemam zamerki, atmosfera je bila više nego sjajna i mogu da kažem da je ovo jedan od boljih koncerata u ovoj deceniji koji sam posetio.

Inače sam posetio još jedan jubilarni koncert malo ranije, to je bio 30 godina benda Eyesburn, koji je bio potpuna suprotnost ovom, a održan je na dorćol platzu. Neću da detaljišem iz poštovanja prema svim dobrim stvarima koje je Eyesburn uradio do sada, gledao sam ih više puta kada su bili u punoj snazi i pamtiću ih tako, a ovaj debakl ću zauvek izbrisati iz sećanja.

Sent from my SM-A715F using Tapatalk

[Meho Krljic]

Stvarno? Mislim, ja Eyesburn baš, ono, ekstremno respektujem, manje samu muziku koja nikad nije bila baš moj stiyle, ali njih kao ljude i generalno njihove koncerte kao uvek sjajne. Šta nije valjalo?

[Petronije]

Nije valjalo to što se Kojotu "slošilo" na pola svirke, pa su se snalazili i improvizovali dok se on oporavljao. Na kraju se kao vratio i odradio par pesama na silu, ali daleko od njegovog standarda. Ljudi su već na pola počeli da izlaze jer su mislili da se neće vratiti, pa se sve pretvorilo u jedno prilično mučno iskustvo. Pritom je pivo bilo u plastičnim čašama, koje su šankeri dodatno razblaživali, što je meni lično dodatno pokvarilo utisak. Jer, da se ne lažemo, neće na 30 godina Eyesburna doći mlada publika koja pije sve što im sipaš (da se ne uvrede mladi, svi smo bili takvi), već je većina ljudi bila 40+, a oni baš i ne vole da piju razblaženo pivo. Za tako ozbiljan jubilej, sve je organizaciono delovalo vrlo loše. Zvuk je bio odličan, ali nisam ni očekivao ništa manje, a i prostor je relativno mali i zatvoren pa je akustika odradila svoje.

Treba naglasiti da je predgrupa očajno zvučala, ne svirka već kvalitet ozvučenja. Jasno je da predgrupa treba da zvuči malo slabije i jadnije, ali ovo je bilo katastrofalno, ne znam zašto, toliko da sam jedva čekao da završe da odmorim glavu i uši.

Sent from my SM-A715F using Tapatalk

[Meho Krljic]

O... baš mi je žao. Mislim, za pivo ne znam šta da kažem, ja sam svirao u Dorćol Placu ali ne pijem pivo pa nema iskustvo sa njim, ali baš mi žao Nemanje... Jebiga... Godine su to i, još gore, kilometraža...

[Petronije]

Očigledno je da Kojot živi rockstar life pa dokle izdrži. I meni ga je u neku ruku žao, iako ga ne poznajem lično kao ti, ali sam istovremeno razočaran i donekle revoltiran, i nisam bio jedini. Jebiga, nismo više deca, sad smo nadrkani matorci, i nije mi prijatno kad neko ne poštuje moje vreme, i to što sam došao da ga ispoštujem na njegov jubilej i čujem šta ima da isporuči. Novac namerno ne spominjem jer on ovde apsolutno nije bitan, samo vreme i trud oko organizacije da se dođe. Ovako ispada da njega boli paja za sve to, pa druže, ako tebe boli, mene boli još više, više se nikad ne vidimo, želim ti lep život.

Sent from my SM-A715F using Tapatalk

[Meho Krljic]

Da, jasno, vrlo opravdano razočaranje. Jebiga, ima više od deset godina otkako se on skidao i zapravo i skinuo sa većine stvari ali... izgleda da nije lako i ostati skinut...

[Meho Krljic]

Najbolji death metal koncert u mom životu, a i jedan, da se ne lažemo, od najboljih događaja u mom životu bio je prvi nastup Suffocation 2007. godine u maloj sali SKC-a. Nije bilo strašno mnogo ljudi, taman toliko da prostor bude popunjen, uvodnih bendova nije ni bilo ali se sećam da sam, kada je Suffocation krenuo sa svirkom, pomislio da je neko Abomination Reborn pustio sa CD-a. Zvuk je bio toliko dobar i čist, bend je svirao tako moćno i disciplinovano a opet živo i strastveno da bukvalno ništa drugo u mojoj pređašnjoj, a bogami ni potonjoj istoriji gledanja death metala nije moglo da se poredi.

Da se razumemo, gledao sam solidan deo onog što smatram nekom važnom postavom prvoboraca death metala, od Morbid Angel, Cannibal Coprse i Deicide, preko Malevolent Creation, Dying Fetus, Krisiun i Grave, do nešto mlađih superheroja kao što su bili su na primer Nile, Obscura ili Gutted i odgovorno tvrdim da NIKO nije zvučao onako dobro kao što su Suffocation zvučali u toj maloj sali, u postavi u kojioj su još uvek bili Mike Smith, Guy Marchais  i Frank ,,The Tank" Mullen.

Suffocation u 2024. godini je naravno sasvim druga ekipa. Smith je otišao sam posle tada aktuelnog albuma, Frank je poslednjih nekoliko godina u bendu bio samo formalno, spremajući se da pređe na glumačku karijeru sa punim radnim vremenom – pa ga je na turnejama menjala reprezentacija sjajnih death metal pevača iz raznih američkih bendova – a Guy je konačno digao ruke 2016. godine i čuo sam mnogo, ali baš mnogo komentara da je Suffocation danas puki tribjut bend, ekipa plaćenika koju Terrance drži na uzici da svira obrade starih hitova i okreće keš.

Osim što, naravno, ovaj bend danas zvuči UBITAČNO. Album iz 2017. godine, ...of the Dark Light, bio je više rutinirana demonstracija da se bend u tranzicionom periodu neće odricati starih pozicija, ali prošlogodišnji Hymns from the Apocrypha je, što se mene tiče, bila ploča jednog zrelog, patiniranog autora koji je zasluženo prepoznat kao jedan od utemeljivača čitavog žanra, oplemenjena apsolutno razjarenim, nadahnutim izvođenjima osvežene, mlade postave.

Tu postavu gledali smo i večeras u KST-u a u koji ja nisam ušao možda i pune dve decenije, verovatno ne nakon koncerta koji je Acroholia tamo imala neke 2003. godine. Štaviše, jesam se začudio da Suffocation danas sviraju u prostoru koji je, tačno je, pre dve i pogotovo tri decenije bio najvrelija tačka beogradskog, ajde da kažemo, andergraunda, ali je u međuvremenu transformisan u mesto na kome se pušta ,,muzika osamdesetih" i prave žurke sa vodenim pištoljima. 

Momci na ulazu, iz organizacije koncerta verovatno su rođeni otprilike negde u vreme mog poslednjeg pohođenja ovog prostora. Ljubazni su i vidi se da ovo ne rade jer haluciniraju da tu ima para. Takođe, niko me nije pretresao na ulazu što podseća na jednu važnu životnu činjenicu: death metalci su gospoda. A malograđani koji su se čudili što je Gojira svirala na otvaranju Olimpijskih igara u Parizu su, da razjasnimo, malograđani.

Sa grupicom starih drugara razmatramo tezu da je prvi koncert Suffocation u Beogradu, pre sedamnaest godina možda zaista bio najbolji death metal nastup ikada viđen u ovom gradu. Neki se i slažu sa ovom ocenom. Svi smo sada MNOGO stariji i niko od nas ne očekuje da se nešto slično ponovi.

Naravno, i ne ponavlja se. Suffocation danas JESU preduzeće kojim rukovodi Terrance Hobbs i sva muzika koju oni danas prave dolazi iz njegove glave. Sad, Hobbs je jedan od najvažnijih, najboljih autora u svom ekstremnom metalu i metalu uopšte, čovek koji je kodifikovao mnoge žanrovske postulate koje danas uzimamo zdravo za gotovo, ali stoji i da kada Hobbs dovodi nove ljude u bend to je da bi oni svirali kako on kaže a ne da bi imali svoje ideje i interpretacije žanra. Utoliko, iako Suffocation u 2024. godini ni slučajno ne doživljavam kao tribjut bend, oni JESU grupa fanova Suffocation koja daje sve od sebe da ispoštuje legendarne pesme uz koje su odrasli.

Ricky Myers je svakako najupečatljivije gikovski zaljubljen u ovu muziku; čovek već godinama nastupa uživo sa ovim bendom i kada je prošle godine konačno ušao i u studio sa njim, to je za njega bila važna inicijantska tačka. Njegovo apsolutno poznavanje svakog, pa i najsitnijeg detalja svake pesme može da dođe samo iz pozicije diehard fana kome se ostvario neverovatan san. On, da se razumemo, NIJE Frank the Tank niti pokušava da bude Frank, ali jeste jedan od najupečatljivijih death metal pevača u ovom trenutku, sa jakom fizičkom prezentnošću, pa i kada izgovara uobičajene fraze (pita nas da li bismo još posle svega 20 minuta svirke, govori nam da smo ,,sick motherfuckers" IAKO NEKI OD NAS UOPŠTE NEMAJU MAJKU, naručuje circle pitove i wall of deathove...) to je nekako šarmantno.

Naravno, ja sam zaljubljen (platonski) u Erica Morottija koji me je fascinirao još svirajući bubnjeve u Killitorous i čije je dodavanje JOŠ nota na ionako strahovito guste aranžmane koje su mu u amanet ostavili Mike Smith i Doug Bohn ume da bude na granici karikature ali uvek nekako sa prave strane. U njegovoj svirci i naglasci imaju naglaske a to da tonac ubacuje reverb na NEKE od udaraca u doboš pri sporim delovima svemu daje jednu zaista burleksnu, dobrohotnu makabr dimenziju.

Charlie Errigo je svakako dobar izbor za drugog gitaristu, sa svojom navežbanom, disciplinovanom tehnikom i sposobnošću da prati Terrancea kroz modalne harmonije, ali je on i na bini jako solidan, sa entuzijazmom koji govori da, iako je ovo POSAO, on taj posao mnogo poštuje.

O Dereku Boyeru ne znam šta bih rekao. Čovek je NEVEROVATAN i kao svirač i kao scenska pojava, jedna avetinjska prikaza koja verovatno nije sa ovoga sveta. On i Terrance kao stara garda su stub benda i ni malo ne zaostaju za ,,novajlijama" u fizičkom, telesnom proživljavanju muzike.

Oko mene su, gledam, uglavnom old school majice: Monstrosity, Carnage, Deranged, čak i, uh, Massacra??? Ne poznajem nikoga ko je njih slušao ni 1991. godine, ali čovek mlađi dvadeset godina od mene stoji metar ispred u baš njihovoj majici. Ovo je žurka za ljude koji ZNAJU i količina UPUĆENOSTI u muziku Suffocationa kojoj svedočimo je strahopoštovanja vredna. Publika zna svaki brejk, svaku promenu tempa, svako Terranceovo prelaženje na tanje žice da sa malo melodije osveži brutalno denflovane rifove. I kada se zasvira, ispred bine je bojno polje. Ako biste doveli ,,normija" na ovaj koncert, on bi verovatno zvao policiju i hitnu pomoć već na Thrones of Blood jer je količina kilodžula koji se emituju iz mošpita zastrašujuća. Na sve strane lete ruke noge i glave i NIKO tokom čitavog koncerta nije ni posrnuo, kamoli pao. Bezbedno, razdragano, gospodski. To je death metal.

Zvuk je... ne dovoljno dobar. Eto, to se nije promenilo u bašti KST-a za sve ove decenije. Derek se čuje samo i isključivo kada bend stane da on svira bas-brejkove, ali i inače, kada se krlja iz sve snage, rifove čujete samo ako baš dopro znate opus Suffocation. Većina ljudi oko mene ga zna.

Sviraju se četiri pesme sa novog albuma, a sve ostalo (do bisa) je iz devedesetih. Seraphim Enslavement otvara svirku bombardovanjem iz mesta i kada posle nje dobijemo Thrones of Blood, kreće ršum. Ricky treba samo da zatraži i ljudi uleću u circle pit kao da su za ovo trenirali šest meseci. Funeral Inception je posebno krvoločna, sa ONIM delom kada Ricky kaže ,,Help us deny this so called god. FUCK HIM" a ceo KST udara u beton vrišteći ,,GOD FORBID".

Set lista je festivalska – bend i svira skoro isključivo festivale po Evropi na ovoj turneji i samo su dan ranije u Zagrebu i kod nas svirali solo koncerte – i traje jedva malo više od sat vremena, ali ovo je dovoljno s obzirom na brutalnost muzike. Uostalom, dobili smo Breeding the Spawn kojoj se nismo nadali i ovo je bio momenat strahovite katarze, a bend svira Pierced from Within negde oko sredine koncerta, sasvim svestan reputacije ove pesme kojom su nekada završavali nastupe jer posle nje malo ko ostaje na nogama.

No, ima Suffocation sa čime da završi. Štaviše NISU svirali naslovnu pesmu prvog albuma, a što je svojevrsni greh i zločin protiv čovečnosti ali jesu svirali Jesus Wept u prvoj polovini. Pred kraj, naravno, stiže teška artiljerija: Catatonia i Liege of Inveracity, pesme kojima je bend utemeljio zvuk brutalnog death metala i zadao domaći zadatak sledbenicima za decenije unapred. Kada u Liege of Inveracity krene onaj rif kojim je Terrance izmislio slamming death metal, ovo je najteži zvuk koji su mnogi u ovom betonskom dvorištu ikada čuli u životu.

Za kraj ostaje, iznenađujuće, Clarity through Deprivation, mada, kada je čovek čuje ovako, na koncertu, posle sat vremena masakra, jasno mu je da njeno nemilosrdno prebijanje blastbitom a zatim mlevenje najsporijim ritmom na svetu obuhvata kompletno Suffocation iskustvo i na pravi način zatvara koncert. To je to, sestre i braćo. Vidimo se ponovo za sedamnaest godina.

https://youtu.be/VMcWKwwSJkA

[Meho Krljic]

Pogledali smo prvi ikada nastup grupe Bohren & der Club of Gore u Beogradu a ujedno i prvi od njihova dva nastupa u našem glavnom gradu, u do sada relativno neiskorišćenom, ali reklo bi se za određene postavke IDEALNOM koncertnom prostoru Teatar 78 u Resavskoj ulici u Beogradu. Naravno da se radi o prostoru onog što se nekada zvalo Radničkim univerzitetom Đuro Salaj (danas Poslovni sistem Đuro Salaj AD) i ova vrlo pristojna, stara ali smisleno projektovana dvorana sa starim ali PRISTOJNIM sedištima i zapravo neočekivano dobrom akustikom je podsećanje da su komunisti koje poslednje tri i po decenije toliko blate iza sebe ipak ostavili i mnogo toga ne dobrog, nego esencijalnog za kulturnu istoriju društva u kome mi danas živimo, da su oni u kulturu namenjenu, dakle, radnicima, zbilja INVESTIRALI.

Otkada je Beograd prepun Rusa dinamizovana je i njegova kulturna ponuda. Koncertni promoteri koji su zapalili iz Putinove sankcijama opterećene Rusije su ovamo počeli – pored naravno mnogo ruskih izvođača, zabavljača, muzičara, komičara itd. – da dovode i ljude koje nikada nismo videli. Tako su stigli i Bohren & der Club of Gore, sastav koji duže od tri decenije predstavlja neku vrstu deljenog tajnog aduta među ljubiteljima ekstremnih formata metal i hardkorpank muzike, kartu koju vadite iz rukava kada se zateknete u finijem društvu što ga treba impresionirati nečim suptilnijim od nabrajanja unatrag naslova svih 28 pesama sa prvog albuma Napalm Death. Dovoljno ,,jazz" da budete ubedljivi i pred sagovornicima koji Milesa Davisa zovu samo ,,Miles", kao da su se lično poznavali i lomili pogaču nad stočićem sa kašikama, špricevima i upaljačima, a opet dovoljno ekscentrično mračni da se vidi da ovo nije samo pokajničko bekstvo od tinejdž grindcore ekscesa u akademski legitimisanu muziku, Bohren & der Club of Gore još od 1992. godine spajaju emotivnu ekspresivnost džez muzike sa monomanijačkom usredsređenošću i reduktivnošću ekstremnog metala, praveći pesme koje su iz albuma u album skoro pa varijacije na jednu istu temu, kao nekakva mašina zadužena da pravi odlivke topljenog metala, sipajući usijanu leguru u jedan isti kalup, i uvek, bez ostatka, sa jednakim oduševljenjem pokazujući posmatraču kako je gotovi produkt SAVRŠEN.

To da na koncertu održanom u Petak uveče sa početkom oko devet časova skoro nije bilo moguće pogoditi iz kog je perioda benda koja kompozicija je, dakle, deo plana a ne nekakav nedostatak Bohren & der Club of Gore. Ovo nije bend koji je kreiran da evoluira ili revolucioniše formate već da večno – ili bar do smrti svojih članova – taj jedan format koji je sam za sebe napet, apsurdan, ne toliko revolucionaran koliko skoro teorijski neodrživ, istražuje sa jednakom posvećenošću, budističkom mirnoćom, diveći se svaki put iznova kako je zvuk čudesna stvar, kako su akordi nešto najbliže magiji što ljudska kultura poznaje, kako je ritam, kad malo bolje razmislite, samo prazan, ničim ispunjen prostor između dva jedva čujna šušnja kontračinele razdvojena provalijom vremena.

Bohren & der Club of Gore su iznikli iz nemačke hadrkor scene osamdesetih godina, sa korenima u bendovima 7 Inch Boots i Chronical Diarrhoea. Uticaji evropskog, notabilno britanskog mračnog hardkor panka, doom i death metala, grindcorea i nadirućeg industrial metala su bili deljeni širom evropskog andergraunda pa su i ova dva benda jednim spontanim eksperimentalnim gibanjem evoluirali prvo u Bohren, koji je bio više gitarski i ambjentalno orijentisan (sa sve pozivanjem na Black Sabbath i američki death metal instituciju Autopsy), a onda, 1993. u Bohren und der Club of Gore pa konačno u Bohren & der Club of Gore i, sa dolaskom Christopha Clösera 1997. godine u postavu, konačnom solidifikacijom zvuka benda u ono što smo slušali i sinoć.



Clöser je ne samo jedini član benda za koga možemo da posvedočimo da ume da govori (ali jedva) već i možda najupečatljiviji kao scenaska pojava. Naravno da govorimo o bendu koji je od statičnosti, neaktivnosti, jedne radikalne uzdržanosti napravio čitavu karijeru, pa im je takav i scenski ,,nastup" ali Clöser makar ima dugu kosu, pomera se po bini kada treba da ostavi saksofon i stane iza vibrafona, pije pivo i komentariše da je ,,lager" ,,tasty" i generalno priča možda i više nego što bi se očekivalo. Ima nečeg dirljivog u tome što je, na molbu benda čitava publika odustala od snimanja i slikanja koncerta (uključujući vašeg izveštača) pa Clöser onda može da vidno tronut kaže kako je ovaj prostor predivan i kako on sa bine vidi samo apsolutni mrak. Za bend čiji članovi nastupaju pred publikom skoro četiri decenije, pogled u tamu iz koje ne sijaju lampe mobilnih telefona mora delovati kao neka vrsta psihodeličnog vremeplova.

A što je dobar opis i za muziku koju bend isporučuje. Bohren& der Club of Gore su sinoć imali neopisivo – i neočekivano – izvanredan zvuk, sa dubokim, nežnim (a definisanim) vibracijama kontrabasa, prozračnim naricanjem Moog sintisajzera, toplim kapima Fender Rhodes dirki, psihodeličnim, kiselim vibrafonom i lelekanjem tenor saksofona koje gotovo da verbalizuje ,,poruku" benda. Naravno da Bohren & der Club of Gore nemaju tekstove i pevanje (mada jesu radili sa vokalima u najranijoj fazi) ali Clöserovo sviranje saksofona je – već činjenicom da prati ritam i intenzitet njegovog izdisanja – aktuelizacija ljudske emocije na način na koji to električni klavir i sintisajzer, kontrabas i činele naprosto ne mogu da urade. Bez saksofona, ovo je i dalje emotivna, evokativna muzika ali sa Clöserovim razradama tema – odnosno te jedne teme koju bend varirta preko trideset godina – ovaj se sastav zaokružuje i spasava rizika da zazvuči samo kao grupica Nemaca koji Monkov 'Round Midnight sviraju JAKO SPORO.

Jasnije rečeno: ,,doom" komponenta ovog benda je najočiglednija u glacijalnom tempu kojim se pesme izvode a koji se nalazi negde između najekstremnijih radova '90s doom vedeta poput Cathedral i My Dying Bride i modernijih funeral doom predvodnika poput Ahab i Bell Witch, ali još više u tvrdoglavo svedenom formatu koji kompozicije benda prate. Kao i većina ,,pravih" hardcore muzičara u ekstremnim krilima metal i pank muzike, Bohren & der Club of Gore su savršeno srećni da jedan isti tematski i stilski okvir istražuju iznutra, bez ambicija da napuštaju utvrđene pozicije, znajući da, ma koliko njihova muzika delovala jednostavna, čak prostačka, u njoj ima još mnogo neotkrivene teritorije.

I ima. Čuje se. I isto onako kako nikada niste kritikovali Electric Wizard, Sleep ili Winter što ne probaju nešto novo i ne ubace kalipso, mambo ili fjužn elemente u svoju muziku, kao što niste gunđali kako australijski The Necks u svom kontemplativnom džezu nikada ne pređu u makar nekakav sving, tako i Bohren & der Club of Gore nemaju ni najmanji dug da oduže ikome sem samim sebi i njihov spoj džez teksture, doom metal tempa i spore, kontemplativne ekspresije i u 2025. godini deluje kao nešto čemu se nema šta oduzeti ili dodati. Čak i kada prepoznate da Robin Rodenberg (kontrabas i udaraljke) i Morten Gass (električni klavir, sintisajzeri, udaraljke) svaku pesmu sviraju identično kombinujući spore, odmerene, meke a mehaničke gestove – čak i ako nisu sve pesme BAŠ identičnog tempa i ritma – i da Clöser na vibrafonu i saksofonu solira skoro stalno krećući od istih fraza, ta kombinacija harmonije, teksture, ritma, sinkopa i melodije uspeva da opstane kao znatno više od proste sume svojih činilaca i ovaploti se kao praktično magičan, trodimenzionalni zvuk, bilo da slušamo četvrt veka staru On Demon Wings ili Karin iz 2008. godine.

Clöserova komunikacija sa publikom je razoružavajuće neuvežbana. On će pitati slušaoce da li im se dopada ono što čuju ali njegov stidljivi, blago izlomljeni Engleski sa jakim rurskim naglaskom je miljama daleko od ,,you motherfuckers having a good time?" prozivki koje će nam statistički 100% death metal frontmena uputiti pre dvadesetog minuta nastupa. Kada napravi šalu čekaće da publika reaguje pa ako se to ne desi on će je uputiti da se očekivao aplauz (pa onda kada aplauz usledi slavodobitno dobaciti ,,PREKASNO!"), samo da bi svaku njegovu kasniju pauzu u govoru – a praviće ih mnogo jer očigledno ne može da se seti pravih reči na Engleskom a i, realno, nema pojma šta je počeo da priča – pratili ohrabrujući aplauzi. Pomenuće Trampa jer je 2025. godina i mada on to NE ZNA, oseća da imamo i mi svog Trampa koji u tom trenutku putuje od Jagodine ka prestonici. Dodaće da ćemo se ponovo videti ,,a tada će Tramp biti mrtav" što je valjda najnihilističnije ohrabrenje koje bend može da ponudi publici na koncertu, bez obzira da li svira džez, metal ili kao u slučaju Bohren & der Club of Gore i jedno i drugo odjednom. Čak će i objasniti da kad odsviraju poslednju pesmu, neće da se prave da silaze sa bine, da ne bi trošili ničije vreme i da publika samo treba malo da zapljeska pa će bend da odradi još dva komada. ALI KAKVA!

Ovaj ,,inside baseball" ne pati od cinizma i zapravo je samo iskrena, ranjivo otvorena predstava same predstave koju Bohren & der Club of Gore rade već tolike godine, a kakva im je i muzika. Jednostavna, repetitivna, uvek ista, ali uvek toliko savršeno ista da dok je slušate shvatate da čujete zvuk koji bi nastao u boljem svemiru od ovog u kome su Miles Davis, Thelonious Monk, Black Sabbath, Mournful Congregation, Tangerine Dream i Thomas Köner imali dete i da je to dete kupilo saksofon u Atini, pre svega dva dana, nazvalo ga Nicolle i priznalo pred beogradskom publikom da Nicole ne zvuči baš sjajno ali da IZGLEDA DOBRO. Clöser naprosto sebe i bend dekonstruiše tako nemilosrdno da kada kaže da je njima veliko zadovoljstvo da sviraju u ,,Belgradu" vi morate da mu verujete. Ovde nema naučenih fraza i kurtoazije i muzika Bohren& der Club of Gore je i sama takva, sa svakom sledećom notom za koju se legitimno pitate da li će doći, sa zveketom kontračinele i akordom na klaviru koji stižu iza dugih momenata praznine, jeke, prisećanja. Nastup Bohren & der Club of Gore je lišen sentimentalnosti ali je duboko melanholičan jer vam daje vreme i prostor da razmišljate o onome što vam muzika radi i da se pitate koliko ste jedno drugo zaslužili. Pa nek večeras bude jednako dobro.

[Petronije]

GNR ukratko:

Organizacija katastrofalna, od gužvi na ulazu, preko gužvi za šankovima, pa do toga da sistem tokena kojim su me bombardovali danima kroz mejlove uopšte nije radio i plaćalo se gotovinom. Dakle vi efinity i skymusicproduction što se kurčite kako ste organizovali sve i svja mogu da kažem da ili nemate pojma i glupi ste ko kurac, ili ste toliko bahati da namerno nećete da uložite sredstva kako bi sve ovo ispalo kako treba.

Svirka: Axl užasan, od njega nisam očekivao ništa osim da skiči, trčkara i krevelji se, i to sam i dobio. Došao sam da gledam i slušam bend kako svira i tu nemam zamerki, bukvalno je vredelo doći i poslušati tih nekoliko zaista vanvremenskih hitova koji ma koliko da su nam dosadili, jednostavno istope čoveka kada ih izvode GNR. Jebiga verovatno tu ima dosta i nostalgije i svega, ali ljudi bacaju magiju i tu nema priče, iako je to nekih 2 nivoa ispod GNR '92 recimo.
Zvuk je na momente bio problematičan, pogotovo u prvom delu koncerta, delovalo je da ton majstor ima problema da se izbori sa Axlom, kao da je bio previše pojačan u odnosu na bend. Kasnije je to mnooogo bolje zvučalo, i zaista sam uživao. Inače ljudi su ozbiljni profesionalci, i tačno se vidi da ono što je do njih funkcioniše perfektno, počeli su u 20:15 bukvalno u minut, i pržili tačno 3 sata, kapa dole. Opalio sam par fotki iako nisam lik koji drži telefon na koncertu u ruci, ali ovo je bila ipak posebna prilika.

[Meho Krljic]

Da, žena mi sad zapenušano priča o organizaciji i pljuje ih iz sve snage. Ćaci ekipa, jebiga.


Drago mi je da su bar Gansi bili OK. Niko mi ne priča kakvi su bili PE.

[Petronije]

PE sam slušao otprilike tokom celog procesa ulaska, eto toliko je trajalo. Još sam bio prethodnog dana sa decom na fudbalu i doživeo još gori pakao na ulasku, te sam onako nabrijan obilato koristio džulovske fore sa utakmica jer stvarno nisam imao živaca da čekam ponovo kao ovca u toru sat vremena. Mogu samo da zamislim koliko je kulturan svet koji je strpljivo čekao svoj red popizdeo.

[Meho Krljic]

Stvarno ih treba spaliti. Kaže mi žena da su i isključili komenatrisanje na svim društvenim mrežama da ih ljudi ne bi napušavali...

[zoskoz]

raspala se organizacija na tako sitnom dogadjaju; sta bi tek da vam je dosao thompson...

[Petronije]

Jebo sam im mater odmah jutros e-mailom jer sam kupio tokene a nisam mogao da ih koristim, a tek ću da ih maltretiram ako mi ne vrate pare na račun u ponedeljak ujutru.

[Meho Krljic]

Da, isto i moja žena. Jebote, ima razloga što na ovakvim dfogađajima ne ukidaš valutu zemlje-domaćina...

[12]

otiso sam na sisterse. kod sava centra je u autobus uso lik sa licem obojenim u krec. i devojjka u crnom produhovljenog izraza. a onda tramvajem dve stanice. dopada mi se put od nevskog do luke i sva ta reka ljudi. dvoumim se da popijem i trece pivo. otupeo bih tada za utiske. luka je industrijski kompleks u raspadanju. poput svih tih muzickih pokreta osamdesetih. koncert je na otvorenom. tik pored protice dunav i vlaznost je sto posto. oznojio sam se ko svinja. ostali su cudom suvi. okolo uglavnom mladji i redje stari. sta li je sa svim tim ljudima koji su slusali sisterse. sunce je na zalasku. u sunce se moze gledati na izlasku i zalasku. spljosti se na zalasku. i temple of love kao kruna. usput slusam polyphonic size
https://www.youtube.com/watch?v=3gw332CyS0Y

[Meho Krljic]

U danu kada je prolivena krv i zapaljena vatra ispred zgrade Narodne skupštine Srbije nekako je bilo primereno da se veče okonča odlaskom skoro do samog kraja grada i prisustvovanjem prvom koncertu  kultnih Sunn O))) u našem gradu. Hvala ruskoj braći i sestrama koji nastavljaju da oplemenjuju kulturni život ovog grada i zemlje. Dvojac iz Sijetla je tako, po prvi put zasvirao u Srbiji, da svoj brend satanističkih i paganskih rituala umotanih u masivne decibele gitarske buke podari publici u nekoj vrsti predujma za ono što nam se dalje sprema ove jeseni. I videli smo da će biti dobro.



Kada su se pojavili krajem poslednje decenije prošlog veka, Sunn O))) su mogli biti samo eksperiment sprženih doom metalaca i stoner rokera koji su nakon susreta sa Steveom Albinijem (sa kojim je prethodni bend članova Sunn O))), još kultniji Burning Witch, snimio jedan EP) počeli da naziru mnogo šire horizonte nego što su im do tada bili očigledni. Bendovi poput Thorr's Hammer, Burning Witch i Goatsnake su svi radili u nekoj od alotropskih modifikacija doom metala, sa sporim pesmama, teškim zvukom, stravičnim imaginarijumom. Kada je Burning Witch dosegao neki svoj prirodni kraj puta, Stephen O'Malley i  u to vreme već odavno bivši član Greg Anderson (koji je iz Burning Witch otišao da sa članovima The Obsessed radi u Goatsnake pre nego što je Burning Witch išta snimio) spojili su se u projektu koji je tada verovatno delovao i kao neka vrsta satirične redukcije doom metala na njegove gradivne elemente a onda monomanijačko usredsređivanje na te elemente dok od drveća ne prestanete da vidite šumu a od rifova prestanete da čujete muziku. Debi album projekta, ØØ Void iz 2000. godine je, međutim, sugerisao te proširene horizonte, kako obradom jedne opskurne pesme Melvinsa, tako i aluzijama i referencama na stvari decidno izvan metala ali unutar šireg polja avangardne muzike u koje su se Sunn O))) vrlo brzo i vrlo prirodno smestili. Uostalom, ovaj album imao je i violinu.

Četvrt veka kasnije Sunn O))) su institucija drone metala, bend koji je ekscentrični, ultraminimalistički pristup gitarskom rifu i brujanju što su ga Dylan Carlson i Earth na albumu Earth 2 iz 1993. godine patentirali, pretvorio u čitav žanr, inspirišući stotine imitatora i hiljade akolita, ali i premošćavajući prostor između žanrova i filozofija najdoslednijim, najdisciplinovanijim držanjem za opsesiju i nalazeći u toj opsesiji stalno nove slojeve zvuka, nove sugestije značenja.



Jesu li Sunn O))) izdali metal kada su počeli da ih intervjuišu za Wire i da ih promovišu u Njujork Tajmsu je manje zanimljivo pitanje od pitanja jesu li Sunn O))) UOPŠTE metal?

Odgovor koji su večeras dali je onako jasan i onako nedvosmislen kao što je i bilo koji album iz njihovog simpatično raznovrsnog opusa: da, a vi?

Jer, da se razumemo, ako čovek hoće da bude metodičan i da arheološki i speleološki posao uradi pošteno, pronaći će zametke Sunn O))) ne samo u Earth 2 i Melvinsima. Pronaći će ih u Godfleshu (partikularno u njihovoj monumentalnoj Pure 2 ali i inače u zvuku gitare Justina Broadricka), pa će se vratiti unazad do Reedovog Metal Machine Music pa onda još nekoliko godina unazad do vremena Iron Butterflyja i Grateful Dead. Pa će morati da prepozna da gde je Lou Reed, tu mora doći i brat po igli i dronu, John Cale, a onda se na njega prirodno nadovezuju drugi minimalistički kompozitori iz najslavnije njujorške generacije, pre svih La Monte Young. A kada ste već tu, onda u dva laka koraka stižete i do Stockhausena i njegovih eksperimenata sa mikrofonijom iz šezdesetih koji su, VEOMA slično onome što smo večeras slušali u beogradskom Drugstoreu, bili opiti UVEĆANJA zvuka, tako da se ono što normalno doživljavate kao parazitske, neželjene detalje u zvučnoj slici pretvorite u glavni deo muzike.



O'Malley i Anderson ovu turneju sviraju sasvim sami, bez ikakvih gostiju na bini, a onda naravno i bez reči ili pauze da se publika zapita je li sve u redu. Osamdeset minuta bez prestanka njih dvojica stoje ispred zida pojačala, okreću se prema njemu kao vernici prema idolu a idol čini da njihove gitare pulsiraju u talasima fidbeka, i onda okidaju teške, najteže rifove.

Sunn O))), ako niste ispratili, JESU metal. Manje zbog tog pagansko-druidskog imaginarijuma i činjenice da posle 42 minuta* belo, difuzno svetlo na bini prelazi bez najave u crveno, i grimiznim snopovima kupa čitavu salu, a više zbog činjenice da njihova muzika nije prosto rekonstrukcija DRUGE drone muzike, ali rađena sa gitarama i pojačalima, već da ona dronu – kakav su radili i Ligeti i, evo, Thomas Köner – dodaje upravo RIF.
*jer Douglas Adams jeste bio duhovit čovek ali izgleda da se nije šalio kada je ovom broju podario mističnu dimenziju



Razlika je supstancijalna i bukvalno opipljiva. Kad god se O'Malley i/ ili Anderson posle nekoliko sekundi puštanja žica da slobodno odjekuju vrati osnovnom tonu u jednom bučnom, grubom udaru po najdebljim strunama, vi osetite kako vam organi drugačije vibriraju. Ovo jeste apstraktna muzika kada je slušate sa bezbedne udaljenosti – preko JuTjuba, na telefonu recimo – ali kada ste okruženi njom, kada ste unutar te muzike, shvatate da nema ničeg apstraktnog u zvuku koji možete da dodirnete. Koji će vas dodirivati čak i ako to ne želite. Više senzualno nego nasilno, a što je posebno dobar trik Sunn O))).

Jer, ekstremna sporost i odbijanje da se u njihovoj muzici oseti gotovo ikakva progresija – harmonska, dinamička, kolorna – tokom osamdeset minuta, imaju efekat da sve ono što bi kod ,,normalnog" metala delovalo agresivno i preteće, ovde biva prijateljsko, umirujuće, hipnotično, transcendentno. Da, ovo je jako težak zvuk, da u njemu ima mnogo fidbeka, teksture su mu abrazivne, a od bas-tonova se trese čitava zgrada, ali on ne pokušava da vas smrvi, naprotiv, on vam pravi prostor da u njemu budete i da ga osećate.



U nekom JAKO starom intervjuu, pre više od 40 godina je Quorthon iz Venoma optuživao Motorhead da su fejk, jer je video kako Lemmy i Eddie pričaju na bini dok iz zvučnika šiba salva buke ka publici. Tvrdio je da u Venomu i na bini vlada takva buka da muzičari ne čuju jedni druge* i da nema šanse da bi ikako komunicirali jedan sa drugim.
*što nam nije teško da poverujemo jer dan-danas ovaj legendarni bend na koncertima svira kao da ni jedan od muzičara ne razume u kom je tempu koja pesma

Ovo je upravo ideal koji postižu O'Malley i Anderson sa svojim ozbiljnim, posvećenim, obrednim pokretima i mogućnošću da zaista komuniciraju samo pogledima i rifovima. Publika i sama to razume i tokom celog koncerta se bendu ,,obraća" samo stezanjem pesnica u vazduhu, širenjem podignutih šaka u simbolu predaje i pokazivanjem rogova.



Ali metal nije samo satanizam, niti je satanizam samo navlačenje kapuljače preko lica i ćutanje. O'Malley i Anderson su svoj najnvoiji EP, Eternity's Pillars, o kome sam pisao prošlog vikenda, eksplicitno zasnovali na inspiraciji koju su dobili od Alice Coltrane, žene koja je bila panreligiozna, prepuna ljubavi i zanosa.

I ovaj koncert nas pita da li i sami možemo da pronađemo tako nešto u svojim životima. Sunn O))) ne žele da nas smrve. Čak ni da nas uplaše. Oni žele da nam pokažu zvuk, da ga osetimo, da vidimo kako ga oblikuju svojim rukama, podsećajući nas svakim komadićem škripe i distorzije da su ovo na kraju krajeva samo metalne žice preko drvenih dasaka u koje su ušrafljeni magneti. Svako ovo može da radi, da, ali skoro niko to ne radi kao njih dvojica i ta spoznaja je nadahnjujuća.



Gledao sam mnogo bučnih koncerata u životu, od Christiana Fennesza koji je sa bine bioskopa Rex na publiku pustio gitaru položenu na sto, proteranu kroz Appleov Macbook, skoro ritualno žrtvovanu na odru buke i drona, preko Lassea Marhauga koji je na isto mestu skoro prevrnuo svoj sto dok je Johnny Racković hedbengovao i surfovao na talasima distorzije, pa do Otomoa Yoshihidea na bini kluba Doma Omladine kada je gramofon i gitaru pretvorio u orkan vrištanja, ali ništa od toga nije delovalo ovako SVEČANO kao Sunn O))). Pre jedno dve decenije, kada je ovaj bend uspevao da spoji metalce i elektroničare, ljubitelje moderne akademske kompozicije i grindcore frikove, škotski IDM bend Boards of Canada je jednom svojom pesmom proklamovao da je muzika matematika. I mada ima nečeg JAKO pitagorejskog u pravilnim, disciplinovanim oblicima zvuka i tonskim intervalima koje su nam O'Malley i Anderson ponudili da ih čujemo i zapamtimo, drugi neizgovoreni deo ove rečenice smo večeras svi čuli u svojim glavama: matematika je magija.

https://www.youtube.com/watch?v=ANMYHx2EatU

[zoskoz]

nedostaje glazbena podloga.
https://youtu.be/u0t2rFbq7gI

[Meho Krljic]

Ne nedostaje, ima link na kraju teksta za snimak celog koncerta. Al dobro, nije da sam očekivao da stigneš do kraja teksta 

[zoskoz]

ali ja sve uvijek citam od kraja!
nedostaje glazbena podloga.

[Meho Krljic]

Harsh but fair. 

[tomat]

Meni je drago da je Meho uvideo svoju grešku, prihvatio Macove i moje sugestije, i da ime benda piše onako kako Gospod zapoveda

[Meho Krljic]

Truth! Neka niko ne kaže da sam zadrt!!!!!!!!!!

[Meho Krljic]

BTW, skrenuta mi je pažnja da sam, naravno nenamernom omaškom napisao "Quorthon" kada sam, očigledno, mislio na Cronosa, pa da i ovde ispravim.

[Meho Krljic]

Četvrti koncert australijskog trija The Necks u Beogradu dolazi u okviru promotivne turneje za njihov najduži, najmonumentalniji ali i po mnogo čemu najmonotoniji album, Disquiet, više od tri sata glacijalnog pomeranja velikih, toplih grozdova zvuka preko prozračne pozadine sklopljene od odjeka i halucinacija. Kao što je i običaj, na albumu The Necks ,,varaju" tako što preko sporih, spontanih improvizacija nasnimavaju još sporih, spontanih improvizacija. Na koncertima su, pak, i dalje spartanski svedeni. Jedan klavir, jedan kontrabas, jedan set bubnjeva i vazduh ustreptao od želje da ga ispune vibracijama. The Necks sviraju onako kako bi neko božanstvo menjalo godišnja doba. Dešava se nešto veličanstveno ali ste toga možda svesni tek u refleksiji. Dok ste tu, na mestu, u situaciji, niste sigurni ni šta se dešava ni da li se nešto zaista dešava. Muzika je svuda oko vas i vi ste njen deo i ko tu koga svira nije uvek najjasnije. Kako je uvek i plan.



Moj drugar, Neman, sa kojim sam gledao mnoge koncerte polušaljivo kaže za Tonyja Bucka da ima najudobniji posao na svetu. Svira bubnjeve u bendu koji ne mora da ima probe – članovi, uostalom, ne žive ni na istoj Zemljinoj hemisferi – i ne mora da ima čak ni kompozicije. Neko zloban bi dodao da ne mora ni da zna da svira, jer, barem tokom prvih desetak minuta prvog od dva seta koje The Necks večeras sviraju sasvim legitimno možete da pomislite da Chris Abrahams zna samo dva akorda na klaviru, da Lloyd Swanton zna samo dva tona na kontrabasu, da Tony Buck ne zna ni jedan ritam i samo pokušava da otkrije kakav zvuk pravi koja činela.

https://youtu.be/iU8qLx7558I

The Necks uspevaju da naprave nešto fascinantno svaki put kada sviraju, uzimajući naizgled najjednostavnije, gotovo nemuzičke gestove, ponavljajući ih opsesivno tokom bezbroj minuta i od njih na kraju nekako izraste nešto živo i toliko moćno da se ljudi po Dansing sali Doma Omladine i ne primećujući ljuljaju u transu. Abrahams na početku zaista svira samo zametke harmonije, opsedajući se desnim krajem klavira i bodući u njega stalno iste note, kao da pokušava da se seti šifre za otvaranje vrata za koju je SIGURAN da je 1234. Swanton kao da se još uvek štimuje, ponavljajući isti pokret minutima, sa levom rukom na istom mestu na vratu instrumenta koji je veliki kao čovek a sveden na jedan jedini ton. Buck ne broji taktove niti zadaje tempo. On treperi i šušti. Ako The Necks sviraju džez – a sami kažu da to nije BAŠ tačno – onda je njihov džez napravljen da ga sviraju roboti i to ne neki moderni, fensi roboti sa finom motorikom i po tri zgloba na svakom prstu nego primitivni prototipovi iz osamdesetih koje su Japanci dovozili na sajmove a svi se divili njihovim krutim pokretima i neljudskoj gestikulaciji. Repeticija je ovde sve, u njoj se dešava nešto neobično kada se naizgled potpuno nepovezani tonovi, nepostojeće, možda samo zamišljene harmonije i ritam koji živi sam za sebe spajaju u organski sklop koji se valja napred nepravilnim, bizarnim ponavljanjima i slušaoca uvuče u svoje sopstvene misli. The Necks sviraju mehanicistički, da, ali tim pre svaka, i najmanja promena koju unesu u opsesivnu repeticiju zvuči kao da čujete tuđe intruzivne misli. A onda te misli preuzmu celu svest i odjednom ste u drugom umu.



Ovo je dobar trik da ga izvede bilo koji bend na bini pred 150 i nešto više entuzijastičnih duša koje stoje, njišu se, ćute i upijaju, ali The Necks ovaj isti trik rade skoro punih četrdeset godina a to je već POSEBNO jak trik.

Jer treba umeti. Treba isprazniti svoju muziku od tehnike. Od fraza. Od idioma. Od harmonija, ritmova i generalne muzičke teorije. Treba umeti svirati izvan. Izvan idioma, izvan teorije, izvan formata trija – džez, rok ili bilo kakvog trija – ali svirati i dalje zajedno. Kao što smo već pričali, The Necks imaju tonalne centre u svojoj muzici, oni ne napuštaju ni harmoniju ni ritam u potpunosti i time se razlikuju od hardcore free improv bendova i akademskih modernista kojima su harmonija, tonalnost i metrika anatema. Ali The Necks tonalnost koriste i kao zamku za slušaoca. Abrahams posle dvadeset minuta prve kompozicije promeni tonalitet, pređe na sredinu i levi deo dirki i vi imate utisak da odjednom čujete muziku nekim novim organom.



Ako ste od ovog nastupa očekivali ekstremnu svedenost koja se čula na Disquiet, The Necks, naprotiv, sviraju skoro razuzdano. Prva kompozicija ima srazmerno mnogo promena. Buck u 24. minutu kreće sa dairama, dajući svom nepravilnom ritmu obrednu dimenziju. Deset minuta kasnija ostavlja daire i hvata drugu palicu u ruke, udara snažnije desnom rukom dok leva svira džezersku sinkopu (nogama i dalje svira sasvim drugu metriku). Abrahams i Swanton ga pronalaze. Oko tridesetog minuta praktično svinguju. Skoro da čujemo ,,pravi" džez, sem što je ovo i daje apstraktna, robotska muzika ali takva da roboti spontano uče da plešu.

Onda pred kraj prvog seta Abrahams kao da beži iz rezervata i ulazi u zaista pravi, punokrvni solo na klaviru. Buck i Swanton i dalje polivaju užurbanu, praktično parodičnu bebop pratnju (i dalje primereno robotsku) a Abrahams sinkopira, puca modale, izleti mu i neka bluz-fraza. Staju svi u isto vreme. Aplauz razara. Zahvaljuju se, reklamiraju da ima da se kupi album ispred sale (i samo još jedna majica, pa da se stane u red), i da će odsvirati još jedan set ali moraju da se odmore jedno 20-25 minuta. Pošteno, ovo su ljudi u sedmoj deceniji života, a i organizator Aleksandar ,,Bad Music for Bad People" Delibašić je ovo uredno najavio na fejsbuku tako da smo u ovaj okršaj ušli pripremljeni.



Neman je rekao još nešto dok smo čekali početak svirke: da mu je ovo četvrti put da gleda The Necks, ,,kao da sam neki intelektualac a ne da kod kuće slušam Ramones". Ali ima nečeg prirodno-savezničkog između Ramones i The Necks. Minimalizam u formi, minimalizam u tehnici, prezir prema teatru i glumi, fokus na suštinu. Naravno, The Necks imaju duže kompozicije i nemaju pevanje, ali srodnosti su vidne.

Ima i drugih Njujorčana na koje me večeras podsećaju The Necks. Naravno, na kompozitore minimalizma od LaMonte Younga, preko Terryja Rileyja i Tonyja Conrada do Stevea Reicha. Naravno i na Johna Calea i njegov Theatre of Eternal Music. Ali mi je, pogotovo tokom drugog seta više puta na pamet pao Glenn Branca, čovek koji je spojio eksperimentalno pozorište i avangardnu rok muziku i krajem sedamdesetih pravio koncerte po njujorškim klubovima gde će gitare svirati samo jedan ton, od tišine do zaglušujuće buke alikvotnih tonova i mikrotonalnih interferencija, pa natrag do tišine. The Necks rade nešto slično sa drugom kompozicijom, sastavljenom isprva od mnogo malih krešenda, bez drajva ili makar onoliko gruva koliko je imala prva kompozicija. Onda Swanton uzima gudalo i njegov kontrabas počinje da zvuči kao ljudski glas. Onda ga Abrahams i Buck prate. Onda Swanton ostavlja gudalo, ali muzika ostaje kao kip napravljen od zvuka u vazduhu koji diše i sa svakim udahom raste. Dok shvatimo da slušamo jedan OGROMAN krešendo, već je prošlo još deset minuta. The Necks se penju sve više i više i više, dok ne krenu disonance za koje znamo da ih Abrahams proizvodi namerno ali zvuče kao da je zvuk naprosto narastao toliko da probija plafon sale, udara u nebo i rešava da naljuti same bogove.



Kada se The Necks na kraju ipak meko prizemlje, izbacujući molekul po molekul muzike, svodeći je na puki skelet a onda i taj skelet na puku koštanu srž i onda stanu svi u istom trenutku, publika ne može a da ne eksplodira u cunamiju odobravanja. Svedočili smo ekstazi i bili deo nje. Ponovo. I jedva čekamo da se ponovi. Vidimo se naredni put na The Necks a već iduće nedelje na Matsu Gustafssonu i The Fire.

https://youtu.be/GpEvwLIcUag

[Meho Krljic]

Prvi nastup trija Fire! u Beogradu otvara svojom najavom Bojan Đorđević jer je to najprirodnija stvar na svetu. I on naglašava da ovo nije Ring Ring festival, ali prepoznaje da malo i jeste, otkada je Aleksandar ,,Bad Music for Bad People" Delibašić otkrio u sebi avangardistu i počeo u Beograd da dovodi izvođače koji su svojim nastupima obeležili ne jedan Ring Ring Festival. Prošle nedelje su to bili The Necks sa svojim četvrtim koncertom u našem glavnom gradu a ovog Četvrtka u Karmakomi po treći put gledam Matsa Gustafssona na trećoj beogradskoj sceni i to u postavi u kojoj ga nikada nisam gledao do sada, a sa kojom on svira već decenijama.



Fire! je, uprkos imenu, jedan od mirnijih, svedenijih, čak, da upotrebimo i tu užasnu reč, konzervativnijih projekata velikog švedskog saksofoniste. Kao jedan od najglasnijih, najintenzivnijih, najbeskompromisnijih muzičara koji su na ovom kontinentu operisali u prostoru što ga je svojim prevratničkim radom obezbedio pokojni Peter Brötzmann, Gustafsson je svoje ime izgradio na ime snažne, strastvene svirke koja free jazz ovaploćuje u nečemu što se radi bez rezervi i osvrtanja, uvek sa sto posto uverenja, pa ako se gine da ginemo zajedno. The Thing su, pogotovo, bili trio koji je uzeo ime po pesmi Dona Cherryja ali su onda zvučali kao Albert Ayler, John Coltrane i Cecil Taylor ubačeni u mešalicu za beton, radeći free jazz koji je, ne sumnjajte u to, poslužio za konverziju mnogih skeptika u vernike, lojaliste, zilote. Nastup u beogradskom SKC-u pre dobrih sedamnaest godina i dalje stoji kao kamen-međaš u percepciji free jazza među publikom koja se tada još mogla nazvati mladom i neupućenom.

Fire! decidno nije takav bend. Koncepcijski, ovo je power-trio bubnjeva, električnog basa i saksofona koji svira muziku što uzima čvrste, rok i fank osnove a onda preko njih nabacuje džez improvizacije. I mada Fire! ni izdaleka nije prvi bend koji je ovako nešto radio u istoriji muzike, oduvek su mi bili i pokazni primer za ozbiljne rizike koje takav pristup donosi. Free jazz nije ,,free" samo jer ne drži jednu zadatu harmoniju i sviranje ,,free" muzike preko čvrstog, rokerskog gruva po definiciji otvara šanse za to da i muzičari koji nisu ,,ritmičari" upadnu u zamku predvidivog ponavljanja i relativno trivijalnog razvoja tema. Od Gustafssona tako nešto u teoriji ne bih očekivao, ali ne lezi vraže, još u prikazu Fire!-ovog albuma sa Jimom O'Rourkeom iz 2011. godine primetio sam: ,,Problem sa ovim Gustafssonovim projektom je najpre u tome što njihova kombinacija hipnotičkog ritma, sa saksofonom koji odozgo sipa moćne solaže, naprosto ume da zazvuči prilično šematski. Čak i Unreleased? ostavlja utisak da su muzičari album od 40 minuta snimili za pola sata i ponešto od ritualnog, magijskog elementa koji bi ovakva ploča morala da ima – izostaje."



Na večerašnjem koncertu bih mogao od reči do reči da ponovim sve ovo sem toga da su materijal od 40 minuta snimili za 30. Koncert traje korektnih sedamdeset minuta i svira se gotovo sve vreme, sa samo malim pauzama da se Gustafsson obrati publici, prospe šaku pohvala za nekog našeg zemljaka Zorana koji im je u Austriji spremio najbolje šnicle na svetu i time obezbedio da bend i dalje bude na turneji i sposoban za akciju, generalno mnogo puta opsuje jer je situacija u svetu takva kakva je (,,sjebana", kaže saksofonista, objašnjavajući šta predstavlja metafora o tamnoj unutrašnjosti kupusa a kako se zove druga pesma na njihovom prošlogodišnjem, još uvek najnovijem albumu, Testament) ali i izrazi autentičnu radost da bend svira u Srbiji. Uostalom, nije preterano reći da je zahvaljujući Ring Ringu i Bojanu Đorđeviću Beograd pogotovo ali i Srbija načelno jedna ozbiljna stavka na sceni nove muzike, improvizacije i free jazza i da to ovi iskusni muzičari i znaju i cene.

Fire! prvih dvadeset minuta sviraju bez stajanja mada su to dve kompozicije, povezane sa malo free improv stilizacija. Muzika je spori, ležerni gruv električnog fanka (sa naravno ipak malo više udaraca i sinkopa nego što je zakonski minimum jer su ipak svi u ovom bendu belci) preko koga Gustafsson radi simpatične, jednostavne fraze na bariton saksofonu. Naravno da je njegov ton prelep, uvek je bio, a ovaj veliki instrument zvuči moćno čak i kada se iz njega izvlače najjednostavnije harmonske progresije. Čim ga Gustafsson malo zalomi, pa se čuje malo prirodne distrozije i oštrih trilera srce mora da vam zakuca malo brže.



No, Fire! nisu bend napravljen da vam proizvede tahikardije i njihova krešenda su spora, uredna, lepo vaspitana. Više pokazne vežbe nego momenti u kojima se plašite da ćemo svi zajedno izgubiti kontrolu. Oko jedanaestog minuta Gustafsson uzima flautu i preko istog gruva a onda i preko apstraktne perkusionističke kavalkade radi simpatičan prašnjavi vatromet džezerskog fraziranja, zviždanja, duvanja i vikanja u ovaj instrument.

Onda ide malo priče, gde Gustafsson priča to o svetu koji je sjeban pa kaže ,,jebeš politiku i jebeš komercijalu", pa se onda priseti i doda da imaju diskove i majice na prodaju u prostoriji pored glavne. Od nečeg mora da se živi a lepo je videti da je publika posle koncerta više nego entuzijastički navalila da kupuje. Vaš izveštač je zahvaljujući ljubaznosti njegove mnogostradalne žene dobio lepu majicu sa kosturom a moj drugar koji ima iste inicijale kao Deadpool – a koji je Fire! gledao u Atini pre mesec i po dana i svedočio da je nastup u velikoj meri bio sličan – odneo je kući vrlo lep tvelvinčer Testamenta i nadam se da će u radosti da ga sluša mnogo puta.



No, dakle, bend na koncertu ne pruža MNOGO veće uzbuđenje nakon onog iz prvih dvadeset minuta ali se primećuje zagrejanost i fokusiranija svirka. Fire! su, da ponovim, uprkos imenu, često kao grupa momaka koji samo džemuju. Kada sviraju sa drugim ljudima, kao na primer na pomenutom albumu sa Jimom O'Rourkeom, onda postoji kontrapunkt Gustafssonovom sviranju saksofona i to zna da stvori zanimljive improvizatorske dijaloge.

No, kada su sami, ovo je zaista često muzika predvidive šeme, očekivanih (raz)rešenja i prijatnih ali ni po čemu posebno memorabilnih džemova. Krautrokerska, mehanicistička komponenta se malo podebljava u drugom delu koncerta, sa ritam sekcijom koja zvuči kako treba i sa Gustafssonom koji svoje solaže razvija preko dužih vremenskih perioda, organskije, prirodnije. Naravno, kada svira tenor saksofon on je na svojoj teritoriji i koncert doseže neke fine hajlajte posle dvadesetog minuta.



Posle sledi petominutno sviranje solo basa, distorziranog i monotonog i ovo je podsećanje da Fire! ima eksperimentalnu dimenziju ali da ona nije nužno njihova najbolja strana. Gustafsson nakon toga ponovo hvata flautu pa za njom tenor saksofon i ovde, preko pratnje koja je apstraktna i bez ritma ili harmonije, odsvira svoju najbolju deonicu ove večeri. Ovde nema afektacije i glume, nema readymade trikova sa preduvavanjem i sve zvuči kao posveta kosmičkim eksploracijama Johna Coltranea, sa čistim, harmoničnim linijama koje se smenjuju sa distorziranim, ekstatičnim overblowingom. Podsećanje da imamo posla sa jednim od najvećih saksofonista svoje generacije, dakle, ne dolazi ni trenutka prerano.

Bend se onda vraća u plesni gruv i nudi energični, zabavni džem pokretan kompulzivnim bas-rifom i fanki duvanjem na saksofonu. Ponovo, ovo je zaista tek džem, fali mu možda da na nekom mestu odleti sa šina i šokira slušaoca ali iako se to ne dešava, zaista je prijatan.



Poslednja kompozicija u regularnom delu koncerta malo podiže i tempo i dinamiku i ovo pokreće i jedan deo – inače solidno popunjene sale – na ples. Pored mene je brat slamming death metalac u jakni kultnih Teksašana Devourment sa prijatnim podsećanjem da su avangardni džez i ekstremni metal prirodni saveznici i mada ne pada nikakav ozbiljniji hedbeng, u ovom momentu je jasno da je muzika koju Fire! sviraju pre svega za pokret i kinetiku, mnogo manje za kontemplaciju i filozofiranje. Bend to zna i zakucava ovaj komad sa jakim autoritetom a onda se vraća na binu za još jednu pesmu na bis. To je pet minuta energičnog, skoro no-wave/ pank rok gruvanja, jednostavnog ali efektnog.

Ipak, Fire! definitivno ostavljaju utisak projekta u kome ovi muzičari sviraju kad hoće da se malo odmore od svojih drugih bendova, jednostavan, šarmantan ali ne sad nešto REVOLUCIONARNO ambiciozan ili koncepcijski dubok power trio. Gustafssona obožavam, to se valjda zna, ali stoji i da su, na primer Italijani Zu u ovom trenutku značajno upečatljiviji bend kada pričamo o OVAKVOJ muzici. No, sve ove moje kritike dolaze najvećim delom na ime Matsovog praktično božanskog statusa u mojoj kući i treba prepoznati da se ovde svejedno radilo o zabavnom, prijatnom koncertu koji samo, eto, možda nikome nije radikalno promenio ceo njegov život. A možda zaista to ne mora da se dešava baš na svakom koncertu, ponekad je dovoljno samo da se relaksirate i zabavite sa prijateljima. ZAR NE? Svakako sam srećan što sam video Fire! u rodnom gradu a sa znatiželjom očekujem naredne produkcije Bad Music for Bad People jer je ovo sve VRLO dobro krenulo.

https://youtu.be/Yi521xOPdDA

[Meho Krljic]

Nisam ovo noćas postavio, spavalo mi se jeviga:


Mislim da su Giulio the Bastard i njegov bend Cripple Bastards za mene ono što Nick Cave & The Bad Seeds predstavljaju mojim vršnjacima, supruzi, kumama, kumovima, kolegama i ostalim normijima oko mene. Znam da deluje čudno, ali nisam ja taj koji sam čudan. Oni su.

Između prvog i drugog koncerta Cripple Bastards u Beogradu prošlo je devetnaest godina. Za nekoga ceo život, za nas matore verovatno bolji deo života koji nikada nećemo dobiti natrag. Za Giulija Baldizzonea deo života u kome je uradio najveći deo svog sazrevanja, a svoj bend pretvorio u praktično ekstenziju svog duha, solidifikujući postavu i nabacujući uzde preko glave haosa na kome je jahao još od 1988. godine kada su on i Alberto the Crippler osnovali bend u kome ni jedan od dvojice drugova nije znao da svira ni jedan instrument.



Cripple Bastards su institucija evropskog i svetskog andergraunda, bend izrastao iz fascinacije italijanskim hardcore i punk herojima poput Indigesti i Nabat, ali usmeren direktno u pravcu kolizije između panka, hardkora, metala i potpune buke koja je polovinom osamdesetih, zahvaljujući Micku Harrisu iz Napalm Death dobila ime grindcore. I mada je danas globalna scena prepuna zaista dobrih grindcore bendova, na njoj ima i mnogo generičkih imitatora i ponavljača tuđih gestova. Cripple Bastards su danas, naravno, bend koji drugi imitiraju – budite sigurni da veličanstveni singapurski Wormrot ne bi postojali niti zvučali ovako kako zvuče da nije bilo Cripple Bastards – ali Cripple Bastards nikada nisu imitirali nikoga.

Najbolja stvar u vezi sa ranom evropskom grindcore scenom jeste bilo baš to da su je činili uglavnom nemuzičari koji su se učili da sviraju dok su pravili muziku i nisu umeli, čak ni da su hteli, da kopiraju jedni druge. Agathocles, Patareni, Cripple Bastards, Extreme Smoke 57, niko od njih nije zvučao kao Napalm Death, Extreme Noise Terror ili Carcass niti je svoje uzore nalazio direktno u Earache i Nuclear Blast bendovima tog vremena. Uzori su dolazili iz drugih muzičkih smerova ali velikim delom iz života i često je distanca između života i muzike bila toliko mala da niko nije mogao da je razazna. Muzika haosa je odslikavala živote haosa i obrnuto.



Đulio je onda ovo uspeo da održi tokom gotovo četiri decenije, disciplinujući prvo svoju muziku pa onda svoj život i tridesetosam godina nakon osnivanja benda je ponovo došao u Beograd, kao da je morao da nam pokaže da ako može on, možemo i mi. Ima tu i neke neporecive simetrije: devetnaest godina nakon osnivanja benda, prvi put je nastupao u Beogradu (prikaz tog koncerta možete pročitati ovde) i u zemlji koja je iz veoma neobičnih razloga postala Đulijova duhovna domovina. Devetnaest godina posle TOGA, u klubu Hellhammer publika je i pre prvog odsviranog takta skandirala ,,ĐULIO, ĐULIO" ne zato što se radi o rok zvezdi koja se spustila sa nebeskih visina i udostojila nas svog prisustva, nego zato što nam je BRAT ponovo u gradu.



Da se vratimo malo nazad jer je prvo nastupao drugi brat. Nadimač je verovatno jedini bend u Srbiji koji ikako može da izađe na binu ispred Cripple Bastards i da ostane živ. Dača i njegova ekipa diverzanata su uostalom ne samo jedini bend koji svira dovoljno brzo i dovoljno je u formi da ne obruka Srbiju na jednom od najvažnijih ispita, ali su istovremeno i bend koji je od samog početka svirao taj crossover thrash onako kako su Cripple Bastards uvek svirali grindcore: iskreno, iz srca, bez kalkulacije i bez trunke pokušaja da se imitiraju drugi bendovi. Nadimač sam od prvog albuma voleo (prikaz je i dalje ovde) jer je već sa njim bend pokazao šta za njih znači intelektualno i emotivno sazrevanje a šta za njih znači iskrenost, nudeći istovremeno odraslu, otrežnjenu verziju sudara hardkorpanka i thrash metala, ali nikad ne odustajući od tog sudara hardkor panka i thrash metala. Nadimač nikada nije mudrovao i odlazio u nekakvu ,,post" stranu, i uvek se držao vratolomnog tempa i muzike koja je napravljena da skačete sa bine naglavačke i ni ne pitate se da li će vas dočekati ljudske ruke ili samo patos.



I večeras je Nadimač bio na visini zadatka, uvežban, strašno brz, rezigniran i umoran kao i svi mi, ali odlučan da se ne preda. Pola sata su sa bine dolazili strahoviti bubnjarski rafali, gitarska kanonada i Dačina vokalna akrobatika i sve je, a što je neizmerno važno za ovakvu muziku, bilo razgovetno, komunikativno, precizno i jasno. Prvi put sam stupio u Hellhammer klub – klasičan ,,fire trap" u kakvima već toliko decenija gledam hardkor i metal koncerte – i bio prijatno iznenađen kvalitetom zvuka koji je se čuo tokom nastupa oba benda, bez trunke mikrofonije i drugih haotičnih elemenata što su na ovakvim koncertima više pravilo nego izuzetak. Naravno, bunt i gnev koje Nadimač ispaljuju sa bine su samo jedna nota u disonanci bunta i gneva, razočaranja i očaja koji trenutno cepaju ovo društvo, ali bili su lekoviti.

https://www.youtube.com/watch?v=H3DeROrbaAQ

A onda Cripple Bastards. Bend koji je istovremeno i neverovatna mašina teleportovana iz drugog univerzuma sa drugim zakonima fizike i biologije, ali i nešto najljudskije, najtoplije, najneposrednije što sam čuo na koncertu mnogo godina unazad. Možda i ikad. I, da, to zvuči malo kontradiktorno, pogotovo kada znate da je ovo bend koji je čitav svoj izraz izgradio na gotovo uniformno lošim emocijama, besu, mržnji, strahu, razočaranju, očaju, osvetoljubivosti, stidu, ali ljudske emocije nisu zaista loše same po sebi. Loše ili dobro je ono što zbog njih učinimo.

I onda, onako kako je beogradska publika bend dočekala skandirajući ,,ĐULIO! ĐULIO!" tako je i Đulio posle desetak pesma počeo da se publici obraća sa ,,braćo" i ovo više nije imalo mnogo veze sa nekakvim njegovim opsesijama Srbijom i Srpstvom što su mu, da se razumemo, dosta odmogle u životu, već sa prostom činjenicom da JESMO svi u prostoriji ove večeri bili braća (da, čak i žene koje su prisustvovale) i da on JESTE naš brat.



Postoji nešto neopisano, a možda i neopisivo što živi između ljudi koji stanuju u različitim zemljama i rade različite stvari ali imaju istu, celoživotnu opsesiju ekstremnim, a koje za njih više nije ekstremno već jedini način da se izraze, jedini način da ih razumeju i da oni razumeju one sebi bliske. Pre trideset ili četrdeset godina smo razmenjivali fanzine i kasete, danas imamo internet i pametne telefone, ali i tada i sada je momenat u kome smo se zaticali na istom mestu, u istom prostoru bilo moguće definisati jedino kao transcendenciju. Razumevanje bez reči, mnogo glupavih osmeha, osećaj sreće, ispunjenosti, osećaj bliskosti, osećaj da smo MEĐU SVOJIMA.

Večeras sam se sreo sa ljudima od kojih neke nisam video po deset ili više godina. Sa saborcima i braćom, ljudima koji su decenijama radili i gradili taj naš andergraund krš, muziku, kulturu, mišljenje i život margine koji su svi zajedno BESMISLENI i luzerski ali su NAŠI i svako od nas to prepoznaje. Večeras je, naravno, u Beogradu bio i drugi hardkor koncert, promocija fanzina Out of the Darkness – čijem uredniku po ko zna koji put moram da se izvinim što sam ga po ko zna koji put ispalio za tekst – ali mislim da je, bez ikakve negativne konotacije u tekstu ili podtekstu, jasno zašto smo mi bili OVDE a oni tamo.



Tamo je verovatno bio dobar koncert nekoliko dobrih bendova. Ovde je bila grupna terapija. Pedeset minuta najbrže, najljuće, najžešće muzike koju je planeta ikada imala. Bend koji svira praktično bez stajanja – sem za par ,,Hvala, braćo" i jednu molbu da se manje puši jer nema vazduha – pevač koji uvek deluje kao posednut duhovima svih ubica iz svih VHS slešer filmova osamdesetih, apsolutno RAZARANJE sve trojice ostalih muzičara koji, kao i Đulio, ovu muziku već dugo žive i nisu samo izvođači već vlasnici njenih rituala i značenja.

I Cripple Bastards zvuče kao nijedan drugi bend na planeti. Jer nikada nikoga nisu imitirali ali i jer je Đulio sa svakom pesmom koju je napisao otkinuo deo sebe i ostavio ga da u njoj živi. I onda kada svira i noisecore ejakulacije iz osamdesetih poput S.L.U.T.S. (a čiji je tekst, uzgred, South Leads Us To Shit i govori o konzervativizmu južne Italije a ne o nekakvim pravim ,,droljama") to i dalje zvuči i aktuelno, i ,,stvarno" i potpuno ubitačno.

A tu je i puno drugi starih, omiljenih pesama koje u publici izazivaju solidan delirijum. Problem sa činjenicom da je prosek godina na ovakvom koncertu značajno iznad trideset je i to da tokom nastupa Nadimača, pa i tokom najvećeg dela svirke Cripple Bastards nema pravog mošpita ispred bine. Ali stvari počinju da se kuvaju već kad bend kao drugu pesmu svira Get out and Bite Them, proleterski poziv na delanje sa meni i dalje najdražeg split seveninčera ovog benda.



Naravno, tu je onda Misantropo a Senso Unico koja podiže temperaturu na opasne razine, pa Polizia, pa Italia Di Merda, a tokom koje sve izgleda kao da je ponovo 1994. godina i da smo toliko mladi da nas je baš briga kolikoj količini ozleđivanja ćemo izložiti svoja tela jer ionako nećemo živeti večno. Bend, narodski rečeno, jebe i ne vadi, i postaje vrlo jasno tokom ovog pedesetominutnog nastupa, zašto su Cripple Bastards jedno, a gotovo cela ostala grindcore scena drugo. I sam Đulio nam u priči nakon koncerta kaže da su nakon četiri japanske turneje momci iz benda, gledajući Gauze i Death Side kako sviraju cele nastupe bez stajanja, odlučili da i Cripple Bastards ima da tako zvuče, ali naravno, Cripple Bastards sviraju MNOGO brže od ijednog od ovih bendova. ,,Imamo i brži set", doda onda Đulio, ,,ali tu već ni oni ne mogu da izdrže."



No, izazivam vas da nađete grindcore bend koji svira ovako brzo ovako dugo bez pauza. Volim Wormrot, volim Rotten Sound, ali ni jedni na koncertu nisu kao Cripple Bastards. Ovo nije samo grupa fenomenalno uvežbanih ljudi, već ekipa braće koji žive to što sviraju više nego što većina ljudi živi svoje cele živote. I onda kad dođu I Hate Her – antimalograđanska nihilistička himna, ovom prilikom plasirana uz posvetu  jednom beogradskom grindcore bendu – pa odmah posle nje antimafijaška salva mržnje Padroni, svi u sali znaju da smo braća i u dobru i, eto, u velikom zlu.



Naravno, koncert kruniše Stimmung, pesma čiji refren peva cela sala i koja, ta sala nastavlja da ga peva i nakon što bend završi nastup. Onda je bis, naravno, još jedna doza ljubavi i zajedništva uz ponovo Stimmung i ostaje onaj osećaj da smo bili na drugom, boljem mestu nekih par sati. I da je ono, to mesto, moguće. Nekada, negde, ono je moguće.
https://www.youtube.com/watch?v=qrJ9-8yeHfg

[Petronije]

Bio sam sinoć u areni odgledao Ramazzotti-ja. Tehnički vrlo dobro realizovan koncert u svakom smislu. Nisam nikad slušao Erosa sa nekom posebnom pažnjom, ali mu fino zvuči muzika uživo, dosta izvođača na sceni (3 gitare + bas, klavijature, 2 ritam sekcije, prateći vokali, duvački instrumenti), zvuk čist i glasan, bina i rasveta odlični, sve potaman. Plašio sam se da ne dođem na koncert lika koji je nekad bio pevač ali čovek zvuči identično kao na studijskim snimcima, dosta energičan i zabavan, mnogo komunikacije i kontakta sa publikom van bine. Ipak je on odavno izašao iz evropskih okvira i to se vidi, niko nije otišao kući nezadovoljan.
Ono što mi se nije svidelo a što sam primetio, je to da muškarci nose isti outfit kao i na utakmicama. Dakle buvljak stajl, šuškavi prsluci, trenerke i slično. Nisam ni ja otišao kao na svadbu, ali valjda neki minimum elegancije mora (ili bi trebalo) da se ispoštuje ako ideš na događaj ovog tipa, nije koncert Yale brata ili onog što bije patikom u glavu. Teške smo seljačine postali. Žene su uglavnom izgledale lepo i elegantno, što implicira da su ipak malo osvešćenije u tom smislu i da prate situaciju.

[Meho Krljic]

Anthrax su večeras prvi put svirali u Beogradu – mada ne i u Srbiji – posle punih četrdesetpet godina karijere, no ovo se ne primećuje. Ne samo da im je setlista sastavljena gotovo isključivo od pesama iz osamdesetih, već je i publika uniformisana onako kako su metalci izgledali kada sam ja kao tinejdžer išao na hardcore i thrash metal koncerte po tadašnjim dvoranama u SKC-u i Domu Omladine gde su nas mrko gledali kada bismo se peli na binu i gurali nas odande ako ne bismo uspeli da prethodno sami skočimo.

Večeras u Beogradu nije bilo stagedivinga, ali majice Anthraxa, Metallice (ni jedna novija od 1991. godine, sem one na mojoj ženi), Megadetha, Exodusa, Motorheada i Iron Maiden (beše i jedna Obituary, ali sa motivom Slowly We rot, pa je i to nekako u tonu), jakne sa otkinutim rukavima prekrivene DRI i Slayer prišivačima, kačketi Suicidal Tendencies i najmanje po jedna GBH i UK Subs majica predstavljaju kostimografiju kakvu bi nekakav beogradski rimejk Stranger Thingsa sebi samo mogao da poželi. Frizure na repove su na sve strane, jedan klinac ispred mene izgleda kao što je Dan Spitz izgledao 1986. godine – ista kosa, iste bermude, isti bezobrazni izraz lica – osim što je verovatno rođen negde 2008. Osamdesete su večeras toliko snažno u kući da samo spontano skandiranje ,,Vučiću pederu" pred jednu pesmu Nadimača podseća da se zapravo nalazimo četrdeset godina nizvodno i da živimo, kako to reče Šopenhauer, u najgorem od svih mogućih svetova, da je (još uvek) proleće a mi živimo u, tako je, Srbiji.



Na Nadimač stižemo tek pri kraju Hapsi sve – uglavnom jer je u našem kraju Beograda postalo maltene nemoguće dobiti taksi u bilo koje doba dana. No, gledali smo ih pre tačno dva meseca kako zagrevaju pun klub grindcore publike za Cripple Bastards i zadovoljstvo mi je da kažem da su se za ovaj nastup ispred Anthraxa Dača i ekipa još više dotegli. Nadimač je večeras toliko brz i precizan, toliko brutalno satire taj svoj crossover thrash da se jako nadam kako je Charlie Benante iz bekstejdža slušao šta ovi ljudi rade i mislio u sebi ,,i ja sam nekada mogao ovako".



Kako smo već pričali, kod Nadimača je sjajno to da posle toliko godina rada, iskustva i građenja sebe kao, jelte, muzičara i autora, oni ne napuštaju tvrdo jezgro svoje muzike, nudeći sve rezigniraniji kritički pogled na našu usranu stvarnost, ali i sve sažetiju, fokusiraniju muziku da taj pogled dobace do publike. Ovo je apsolutni hardcore sve vreme, sa zaslepljujuće brzim kečevima i nervoznim skakutavim moš-delovima. Jedna pesma, koju Dača najavljuje kao avans za novi album što se trenutno snima je nešto najbrže što su Nadimač do sada uradili, skoro kao da slušamo S.O.B. ili Cryptic Slaughter sa sredine osamdesetih. Spakovan u nekih 45 sekundi ovo je i najubitačniji komad koji smo čuli za celo veče. Odličan nastup i bend koji prolazi drugu mladost.

https://youtu.be/kUFHuW7rH2c

Drugi domaći gosti su Quasarborn i njihov pevač i gitarista Luka Matković će na kraju nastupa imati izliv emocija, uz napomenu da mu je Anthrax najomiljeniji bend ikada i da je prilika da sviraju ispred njih, naravno, nešto posebno. Quasarborn su jedan od zanimljivijih beogradskih thrash bendova sa svojim balansiranjem između progresivnih ideja, power metal teatra i thrash žestine. Njihov treći album, od pre tri godine, Novo oružje protiv bola, je meni bio veoma dobar, sa skoro savršenim odnosom energične, agresivne svirke, dobrog miksa i melodičnog pevanja na srpskom. Večeras su oni vidno inspirisani da pruže maksimum jer sviraju ispred jednog od članova velike četvorke koji su izmislili 80% muzike što je oni sviraju (i 100% poza koje zauzimaju dok sviraju) i publika ovo nagrađuje veoma dobrim reakcijama.



Sviraju se stvari i iz ,,engleske" i iz ,,srpske" faze benda i dok je sve ovo uglavnom stilski ujednačeno, sa trešerskim rifčinama, progesivnim metrikama i ubedljivom, efektnom vokalnom polifonijom, nova pesma koju sviraju i kojom najavljuju naredni album što se trenutno snima prilično odskače od ostalog materijala. Ovo je uredniji, komunikativniji komad harmonski mnogo manje razbarušen od svega drugog, sa melodijom u prvom planu i samo jednom promenom ritma i zapravo je bliži emo i metalcore izrazu nego thrashu. Zanimljiva evolucija za Quasarborn, ali i veoma dobar nastup u kome samo treba promisliti fenomen ,,zvuka predgrupe".



Čini mi se, naime, da bi Quasarborn u ovakvim kontekstima dosta profitirali od svetlijeg zvuka gitara – ili čak, o jeresi, od višeg štima – jer je ovako dobar deo rada na debljim žicama sa denflovanjem ostao nerazaznatljiv za publiku pa su onda i melodični višeglasni vokali stajali praktično ,,sami".

No, svejedno, vrlo dobar nastup, odlična reakcija publike, gostovanje Dače iz Nadimača na jednoj od pesama, i podizanje temperature na satanske razine – spremni smo za glavno jelo.

https://youtu.be/WUeHuhN8Mow

Anthrax su bend institucionalne važnosti. Ostatak velike četvorke thrash metal bendova, one koja je prevrednovala sve vrednosti muzike osamdesdetih godina i ekstremni metal ubrizgala u tkivo pop-kulture sterilisane varikinom da iz disko muzike ekstrahuje beživotni beli elektronski pop na kome su producenti zaradili milione, ostatak, dakle, te četvorke dolazio je iz Bej Ejrije, standardizujući kalifornijski thrash kao uzor na kome će i danas, četrdeset godina kasnije mnogi zasnivati svoje  muzičko i životno obrazovanje.

Kao ekipa Italijana i Jevreja iz Njujorka, Anthrax su ne samo izgledali i živeli drugačije nego su i zvučali drugačije. Inspirisani podjednako klasičnim metalom i pankom, kao i braća sa zapadne obale, Anthrax su već polovinom osamdesetih baštinili ideju kulturnog melting pota i plemenitog ukrštanja različitih, nominalno često i uzajamno neprijateljskih tipova muzike i ulične kulture.

Metalika je obrađivala Misfitse, da, ali Anthrax su na svoje ploče stavljali NYHC tagove i bili, uostalom jedan od formativnih uticaja na njujorški hardkor. I ovde ne mislim samo na Charliejeve i Scottove ekstrakurikularne aktivnosti sa Dannyjem Lilkerom i Billyjem Milanom u SOD – koji JESTE temeljna ploča hardcore i crossover thrasha – već i na to koliko je Anthrax svojim fokusom na tvrdi mošerski gruv oblikovao mozgove generacija njujorških hardkorpank muzičara, od savremenika poput Agnostic Front, Crumbsuckers ili Cro-Mags, pa preko prve ,,zvanične" moškor generacije (Biohazard, Pro-Pain), sve do danas.



Ovo se čuje već na prvoj pesmi na koncertu, A.I.R., prvom komadu sa njihovog drugog albuma, a prvog na kome je Joey Belladona pevao, gde posle srazmerno više ,,hevimetalske" konstrukcije smena melodičnih strofa i refrena bend upada u svoj prvi pravi ,,moš-deo" i zakiva publiku u asfalt tvrdim, denflovanim rifovima teškim kao neutronska zvezda.

Sigurno, imala je i Metalika slične rifove ali NIKO nije kao Anthrax od njih pravio čitav ritual. Drugi bendovi – na primer Slayer – su na pločama u tekstovima pesama navodili koji gitarista svira koji solo, a Anthrax su pisali kada ide ,,mosh part" da ga neko slučajno ne propusti. Ovo je toliko fundamentalan deo zvuka Anthraxa da je Scott Ian koji, koliko ja znam, nije nikada odsvirao ni jedan jedini solo na svim albumima svoje grupe, svejedno može da se računa u jednog od najuticajnijih gitarista u metalu sa svojom kombinacijom superteškog, jako komprimovanog zvuka i rifova svedenih na ritmičke udarce po hromatskoj skali kao da je ona nešto kriva a od kojih će posle nastati četiri petine thrash metala, pa slamming death metal, pa deathcore, pa beatdown hardcore... Pre par meseci sam naleteo na neki intervju sa momcima iz Internal Bleeding koji vele da su svoj mošerski death metal nazvali ,,slamming death metal" kako ih niko ne bi pomešao sa Anthrax i, mislim, volim Internal Bleeding ali oni ne bi postojali bez Anthraxa.

I to da Anthrax posle 40 godina mogu da sviraju set sastavljen skoro isključivo od pesama sa prva četiri albuma je, pored svih sentimentalnih i nostalgičnih dimenzija koje nisu zanemarljive, i dokaz da su u pitanju ploče koje JESU bile formativne i revolucionarne za metal i popularnu muziku uopšte, da su bile vektor evolucije rokenrola, ali da su i danas relevantne. Anthrax nisu bili samo gomila njujorških klinaca koji su u metal ikonografiju uveli bermude, dresove i kačkete – dok su se braća iz Kalifornije i dalje okivala u gvožđe i prekrivala kožom – već i naglašenu kritičku komponentu u sagledavanju sveta, pa su se između pesama inspirisanim prozom Stephena Kinga,  filmovima Davida Lyncha i stripovima Pata Millsa bavili socijalnim temama, rasizmom i diskriminacijom, možda iznad svega autentičnošću kao vrednošću koju mlada osoba najviše od svega treba da neguje.



Anthrax inače, da bi sve bilo BAŠ nostalgično, pre nastupa puštaju Iron Maiden (The Number of the Beast, naravno) a posle nastupa Rainbow (Long Live Rock 'n' Roll, naravno), jasno se pozivajući na svoje uzore i stavljajući svoju muziku u istorijski kontekst. To da na binu izlaze uz muziku Braće Bluz je dakako beskrajno šarmantno.

A onda, posle AIR odmah dolazi Joe Jackson. Anthrax su njegovu Got the Time odavno pretvorili u svoj komad barem isto onoliko koliko je Metallica Helpless učinila svojom, u oba slučaja uzimajući važan komad, pa i hit ograničenog dometa i dajući mu u kritičnom trenutku priliku da se čuje na stadionima širom sveta. Got the Time večeras publiku odmah podiže u vazduh svojim elastičnim rifovima a Frank Bello tokom ove pesme pokazuje ko je sve ove godine STVARNI MVP u bendu. I ne poslednji put za večeras.

No, bend je, mora se i to reći, izvrstan. Joey nije NAJBOLJI pevač u istoriji metala, ali jeste karakteran, sačuvao je glas i izvlači visoke falsete kao da nije ove godine nabio 65 komada u dupe. Ovo je pevač koga su svojevremeno IZBACILI iz Anthraxa, onda ga čak i olajavali po intervjuima pa ga posle zvali da se vrati i to posle Johna Busha a koji je, u čisto tehničkom smislu, najmanje za klasu ispred Belladone. Jednostavno, ovaj mladi penzioner ima harizmu. Kada priča, to je kao da je za mikrofonom Joe Pesci, onaj neodoljivi naglasak njujorških Italijana koji nas fasciniraju čak i kada ZNAMO da su džiberčine. Kada peva, tu nema nekih bravura, ali nema ni brukanja, sve je prljavo, znojavo i REALNO ko ulica.

Charlie je, naravno, MAŠINČINA. OK, usporio je sa godinama i Indians i pogotovo Caught in a Mosh zvuče kao da on nema snage da prebaci ni u treću, ali srednjetempaški gruv a koji čini najveći deo koncerta mu je i dalje najjači na svetu sa savršenim deljenjem ritma na sve sitniju metriku gde će on uspeti da ubaci note i tamo gde bi vam se svaki drugi bubnjar zakleo da NEMA MESTA. John, a koji je imao dve godine kada je Anthrax počeo da svira i jedini je član današnje postave koji nije bio u Anthraxu pre četrdeset godina, je izvrsna zamena za Spitza već godinama i sve solaže su mu efektne, ekonomične i čiste, a kad svira ritam dostojan je stajanja preko puta bine od Scotta koji, pa, i dalje trpa taj treš metal kao da je mladić. Franka sam već pomenuo, ali vredi da se pomene još  jednom jer ne samo da svira basčinu onako kako MMA borci udaraju u džak na treningu, nego i peva savršene bek vokale, čak i kada su potrebna melodična višezvučja. Novak Đoković Anthraxa – ni manje ni više.



Belladona počinje Madhouse pevajući uvod iz Judas Priestovog Rippera, podsećajući još jednom koliki su ovi ljudi FANOVI muzike, rokenrola i metala, a onda bend zakuca Madhouse iz sve snage dajući publici da peva refren onako kako dolikuje punoj kući ludaka.

Slede spontane ovacije ,,Anthrax, Anthrax" na šta s Scott vidno ganut zahvaljuje i kaže ,,Ne, ne, sve ste to VI", pa kaže da ima da postavi glupo pitanje: ,,Da li volite thrash metal?" Onda kaže da jedan momak u publici izgleda kao mladi Dan Lilker i da on nije podigao ruke pa mora da pita ponovo. Naravno, svira se Metal Thrashing Mad, koja je – ako ćemo da cepidlačimo – više speed metal pesma napravljena za prvi album, dakle, pre nego što će Anthrax razviti svoj karakteristični zvuk. No, to je i ODLIČNA metal pesma a Belladona je peva skoro jednako dobro kao Neil Turbin kad je ovaj imao dvadesetjednu godinu.

Frank Bello onda svira onaj pakleni, mrveći rif kojim kreće Caught in a Mosh i ovo su Anthrax u svom najboljem spoju thrash metala i hardcorepunka, sa konfrontativnim tekstom, geng vokalima u refrenu i ubitačnim gruvom.

Atmosfera odavanje pošte istoriji metal i rok muzike preovlađuje na koncertu, pogotovo kada bend svira In the End, posvetu prerano otišlima (konkretno Dimebagu Darrelu iz Pantere i Ronnieju Jamesu Diu) i to je emotivan, melodičan momenat. Odmah iza nje ide Breathing Lightning sa još uvek poslednjeg albuma Anthraxa iz 2016. godine i ovo je, za moj ukus, bilo i malo problematično skretanje u nešto bliže alternativnom roku nego thrash metalu, ma koliko da Anthrax mogu da široko zahvate.

Ali naravno, Scott onda pokazuje na crtež iza bine, objašnjavajući da je to omot za album Cursum Perficio za koji znamo da izlazi u Septembru. Naravno, svira se It's for the Kids, prvi singl koji je, opet za mene, MNOGO bliži Anthraxovoj srži i jedna od boljih pesama koje su napisali u svojoj zreloj fazi. Ne škodi da je Charlie svira BRZO ali ni to da ima MONSTRUOZAN moš-deo u sredini koji u publici izaziva haos.



(Naravno, ta ista publika tokom koncerta sasvim spontano skandira PUMPAJ i VUČIĆU PEDERU, čisto da se zabeleži gde su metalci u ovom trenutku naše povjesne zbiljnosti. I ne, ne odobravamo da se kao vrhunska uvreda za najvećeg lopova u istoriji naše zemlje ustalilo to ,,pederovanje", ali makar nema nedoumice glede činjenice da majke metalke nisu rađale ćacije.)

Ponovo smo nazad u osamdesetima sa Medusom, jednim uvek solidnim heavy metal komadom a onda Belladona najavljuje ,,war dance" i znamo da je vreme za Indians. Joey, kome je pravo prezime zapravo Bellardini, je po majci poreklom iz plemena Irokeza i mada odavno više ne nosi perjanicu kada izvodi ovu pesmu, ona je svakako jedan od hajlajta svakog pa i večerašnjeg koncerta Anthrax – od tribalnih bubnjeva na početku preko trešerskihs sprintanja i mošerskih strofa do tog brejkdauna u sredini kada pevač kombinuje WAR DANCE a mošpit kreće u akciju, Indians je apsolutni klasik socijalno osvešćenog a jebeno COOL metala, i večeras ubija.

I Anthrax su zaista naprosto cool. Ne smaraju nekakvim filozofijama sa bine, vidno se zabavljaju dok sviraju, obučeni su kao da vise sa nama ispred dragstora svako drugo veče, u crnim farmerkama, bermudama i majicama sa metalskim motivima i prosto VOLE taj metal.

A to potvrđuju sviranjem druge obrade za večeras, i druge koju su učinili TOTALNO svojom. Antisocial je Trustova najpoznatija pesma isključivo zaslugom Anthrax i Joey sigurno diriguje horom ispred bine u izvođenju uvodne teme, pre nego što bend krene da sašije antikapitalističku himnu koja četiri decenije kasnije zvuči RELEVANTNIJE nego kada je nastala.



Kao malo iznenađenje Charlie, Scott i Frank izvode (polovinu ) I'm The Man, još jednog od kamenova međaša metala osamdesetih. Scott je još na spotu za Indians nosio  Def Jam majicu i Anthrax su sa ovom pesmom legitimisali rap i hip-hop za publiku koja je slušala ekstremni metal, samo da bi nekoliko godina kasnije imali i zvaničnu kolaboraciju sa Public Enemy i time cementirali veze između dve scene a koje su, te veze, onda donele mnogo novih muzičkih formi u devedesetima i kasnije – Nu Metal, slam, beatdown...

Konačno, koncert se završava sa Judgeom Dreddom. I am the Law dolazi kao finale, bez bisa ali na vrhuncu energije i cepačine i tog prefinjenog satiričnog preokreta u kome američki bend peva himnu autoritarnom policajcu iz stripa kojim su Britanci ismevali Amere. Svi, naravno urlaju I AM THE LAW i, evo, možda je za njih ovo bio samo jedan nastup u nizu i samo su dobro glumili, ali nama je bilo predivno. Anthrax su jednostavni, neposredni i sviraju čist, znojav, neukaljan rokenrol. A tek su u sedmoj deceniji života! Nadamo se da ih vidimo još koji put dok smo još svi živi.

https://youtu.be/jtNPG0kKvLQ

[Meho Krljic]

Jedno je slušati albume Merzbow, puštati sebi njegovu muziku u kontrolisanim uslovima i sa uvek bezbednom odstupnicom, a sasvim drugo suočiti se sa njom na njenom terenu, u živom kontekstu, tamo gde ni ona ne zna šta će da uradi a vi niste samo jedan gest skidanja slušalica sa ušiju udaljeni od normalnog, svakodnevnog života i zvukova koji ne pokušavaju da vam naude, već ste, naprotiv, muzikom i zvukom potpuno okruženi, a kada Masami Akita pusti one njegove bas-grmljavine u niskim dvocifrenim hercnim vrednostima onda, možda sa ushićenjem a možda i sa stravom – verovatno sa mešavinom ove dve senzacije – shvatite da je muzika u vama. Da je zvuk ono što sada definiše ovaj prostor a vi ste u njemu u najboljem slučaju još jedno rezonantno telo, a u najgorem samo prepreka koju će on lako savladati.



Masami Akita nastupio je prvi put u Beogradu dobrih šest meseci pre svog sedamdesetog rođendana. Bilo bi lepo da smo ga videli ranije, da, ali u vreme kada se Akita otiskivao iz rodnog Japana na prve evropske i američke turneje krajem osamdesetih i ranih devedesetih, mi smo tonuli u ponor korozivnog nacionalizma i izolacije. Kada su se stvari samo malo stabilizovale posle polovine devedesetih, imali smo sreće – najviše zahvaljujući nadljudskim naporima šačice entuzijasta poput Bojana Đorđevića i Belgrade Yard Soundsystem ekipe – da vidimo neke od najbitnijih aktuelnih umetnika koji su radili u polju avangardne i eksperimentalne muzike, apstraktne, amorfne, istraživačke, često neshvaćene, ali istorijski dragocene. Videli smo, tako, Toshimarija Nakamuru, Satchiko Matsubaru, Otomoa Yoshihidea, slušali smo Kazuhisu Uchihashija, Franza Hautzingera, Christiana Fennesza, Thomasa Könera, Metamkine i Pan Sonic, ali jedan beli kit nam je umicao tolike decenije. Konačno, jedan dan nakon što su najgori ljudi na svetu morali da uzmaknu pred gnevom građana i bar neke zarobljene ptiće poštedeli smrti od gladi, u Beograd je stigao verovatno najveći ljubitelj ptica među avangardnim muzičarima još od Oliviera Messiaena. Ima tu neke simbolike.

Merzbow, naravno, znaju i oni koji nikada u životu nisu čuli za termine power electronics ili harsh noise. Delom zbog povoljnog spleta okolnosti, delom zbog mudrog držanja sopstvene filozofije i nula koketiranja sa bilo kakvim trendovima – u andergraundu ili izvan njega – delom jer je njegova diskografija legendarno preogromna sa više stotina albuma u katalogu za četrdeset i kusur godina koliko Akita radi pod ovim imenom – tek Masami Akita je s lakoćom preskočio mnoge (objektivne i subjektivne) prepreke koje noise muzičare drže u – često voljno odabranom – getu. Od devedesetih njega intervjuišu ,,pravi" novinari (isprva za metal magazine i publikacije koje su se bavile avangardom) i o njemu pišu ,,ozbiljni" autori i Akita je neka vrsta umivenog lica japanskog i svetskog harsh noisea, čovek koji govori artikulisano, zapravo ga uopšte ne zanima provokacija radi provokacije, svoju muziku ne pravi kao izazov opinion-mejkerima i verovatnije je da će sa vama pričati o pravima životinja i veganizmu nego o fascinaciji serijskim ubicama, kao što je za neke druge harsh noise kolege praktično pravilo.

A ipak je trebalo da dođe 2026. godina da bismo ga videli u Beogradu. Da nije bilo Rusa ne bismo ga videli ni sada. Hvala im.



Pre Akite, kao zagrevanje nastupa Bad Sector. Massimo Magrini je ,,kompjuteraš" po vokaciji ali umesto da ,,razvija aplikacije" ili radi na bekendovima nekakvih velikih sistema, nedajbože da ,,vajb koduje" u nekoj velikoj softverskoj kući, njegova ekspertiza tiče se zvuka i muzike. Magrini je od polovine devedesetih, kada je na Univerzitetu u Pizi diplomirao informatiku, radio na integrisanim multimedijalnim projektima u kojima su se muzika i slika prožimali. Danas on radi instalacije i nastupe na kojima muziku i slike kontroliše/ proizvodi/ manipuliše u realnom vremenu i mada ne dolazi iz iste estetike niti sa iste scene kao Akita, u njihovim respektivnim muzičkim opusima ima dosta tačaka na kojima se seku i prepoznaju slične ideje i senzibiliteti.

Bad Sector je glavni Magrinijev muzički projekat poslednjih četvrt veka sa više desetina albuma i dosta nastupanja po Evropi. Večeras je njegov set prijatno zagrevanje, 45 minuta lupova, analogne elektronike kontrolisane u realnom vremenu, mutirajućih rentgenskih snimaka i glasovnih semplova koji ponavljaju svima dobro poznatu mantru (Whiskey, Tango, Foxtrot itd.).

Ima nečeg ugodno familijarnog, čak old school u tome kako Bad Sector u svojoj muzici spaja apstrakciju i ipak neposrednu, ličnu ekspresiju – ovde ne mislim samo na te vokalne semplove, već i na Massimove pokrete nad svojom opremom, gde će širenjem i skupljanjem šaka iznad antena zvuk praktično doslovno oblikovati sopstvenim rukama. Istovremeno, ovo je uredna, čak vrlo formalna muzika jednostavnih, primalnih ritmičkih lupova i oštrih zvukova koji su disciplinovani da produkuju jednostavne harmonije i proste, neposredne teme. Bad Sector ne radi ništa naročito novo u polju u kome deluje i u njegovoj muzici ćete čuti sve od teškog, primitivnog zvučnog vajanja kakvo su radili Pan Sonic dok je Mika bio živ, preko minimalnog techno nabadanja Christiana Vogela ili Porter Ricks, pa do digitalnih aproprijacija egzotične matematike iz kuhinja Autechre ili Aphex Twin. No, Magrini ovo sve radi izuzetno uredno, pa i uvežbano, sa nastupom koji jeste jedan kontinuirani set ali u kome se jasno čuju distinktne ,,pesme" koje opet imaju distinktnu – i, ponovo, formalnu – strukturu tako da su u stanju da zadovolje i publiku koja u normalnim uslovima ne dolazi na avangardne koncerte i ovde je pre svega jer je čula da je Merzbow ipak BIG DEAL.



I to bude dobro – Bad Sector završava najupečatljivijim – pa ako hoćete i najemotivnijim , svakako najevokativnijim – komadom u kome njegova kombinacija mašinskih petlji i jednostavnih, melanholičnih harmonija doseže prirodni vrhunac i publika – u kojoj je verovatno 60% Rusa jer smo mi stoka koja ne zaslužuje dobre stvari – ga nagrađuje veoma srdačnim aplauzom.

https://youtu.be/Hz-ElKvZkFg

Akita izlazi na binu bez ikakve pompe, puštajući svoje AI projekcije na ekran iza sebe, paleći mašine jednu po jednu, prebirajući po metalnim  strunama i neidentifikovanim semplovima (koji bi MOGLI biti zvuci njegovih kokošaka-ljubimica jer ih on često koristi u poslednjih dvadesetak godina) i pružajući publici najminimalniju moguću predigru od nekoliko desetaka sekundi praktično tonalne muzike pre nego što ceo Drugstore potone u okean apsolutne buke.

Koncerti Merzbow su uvek takvi: čovek dođe na binu i proizvodi zvuk, to traje sat vremena, čovek prestane da proizvodi zvuk i siđe sa bine. Akita, za razliku od japanskih kolega iz svoje generacije, nikada nije pravio ,,šou" niti ga je ikada zanimao performans. Hijokaidan su polivali publiku izmetom, Hanatarash su testerisali mrtvu mačku na bini (posle je Eye Yamatsuka probio i zid dvorane, valjda da bi bio siguran da će ga uhapsiti jer što je avangarda bez malo sukoba sa establišmentom), Maso Yamazaki je izgubio verovatno hektolitre krvi na raznim binama po svetu, bacakajući se u spastičnom transu i ozleđujući se na svim svojim nastupima.



U kontrastu sa njima, Akita je uvek samo gledao u mašine i pravio zvuk. Kada je krajem prošlog veka kupio Apple Mac i u intervjuima sa oduševljenjem pričao da sada ne mora da sa sobom tegli ni kablove i pedale na koncerte jer sve ima u kompjuteru, njegovi nastupi su postali još minimalniji. Publika se, sećamo se, žalila i da to više nije to jer, dobro, zvuk i dalje RAZARA sve u dvorani i prekida vam svaki tok misli, ali Akita sedi za kompjuterom i – koliko iko može da kaže – samo je pustio unapred pripremljen wav fajl i koristi ovo vreme da iščita pristigle mejlove.

Poslednjih petnaestak godina, on je našao zlatnu sredinu između digitalne – distancirane, hiperapstraktne – dimenzije svoje muzike i analogne dimenzije, neposrednije, apstraktne na jedan old school, topao način, u kojoj on i dalje vrti reglere, koristi analogne sintisajzere, ritam mašine, oscilatore i efekte, pa su i njegovi nastupi dinamičniji.

Naravno, to i dalje nije ,,šou" – Akita večeras prelazi sa leve na desnu stranu pozornice i radi nešto sa opremom i mi vidimo čoveka koji zaista PRAVI taj zvuk što ga čujemo, ali taj nam se čovek nikada neće obratiti niti nas naročito zainteresovano pogledati.

Uz rizik da ovo zazvuči kao najbanalnija opservacija svih vremena: Akitina muzika je važnija od Akite kao njenog autora, i on je prvi koji će se sa ovim složiti. Ona a ne on su ovde u centru pažnje, nju a ne njega moramo da pokušamo da razumemo – ne i savladamo, to je, uostalom, nemoguće – jer je ona naša koliko i njegova. Merzbow je uvek bio otelovljenje one Cageove doskočice kako je muzika pedeset posto napor kompozitora a pedeset posto napor slušalaca i ako mi (kompozitori) ne uradimo ništa, oni (publika) će morati da urade sve. Cage je voleo zen-budizam i voleo da se izražava u ovakvim pseudo-koanima, ali Akita je, možda i bez velike namere da PROGRAMSKI radi po ovoj formuli, zapravo oduvek pravio baš to: muziku u kojoj VI morate da radite da bi ona vas radila.



I ovde ne mislim, da još jednom kažem, da treba da se sa njom konfrontirate, uostalom, da ponovimo, izgubićete: ni jedna žena, a svakako ni jedan muškarac ne može da bude jači od OVOLIKO decibela najdistorziranijeg zvuka na svetu. Akita od nula do sto stiže unutar prvih šest minuta, uplićući lupove udaraljki sa brujanjem oscilatora i elektronskim fidbekom, da bi preko svega toga bacio odjekujuće komade čiste elektronske buke i ovo je trik koji on izvodi već decenijama, pa onda i nekoliko puta na ovom koncertu i uvek je to veličanstvena magija: dok slušate najglasniji zvuk na svetu i kažete sebi da ste nekako pronašli ravnotežu i da možda dolazi trenutak u kome ćete ga razumeti, Akita na vas baci JOŠ GLASNIJI zvuk, bukvalno vam u sekundi menjajući perspektivu, terajući vas da evoluirate svoje shvatanje zvuka nekoliko puta tokom ovih sat vremena.

Dakle, nema konfrontacije – ova muzika je jača od nas, ali ona nas i ne napada. Akitina muzika je užasno glasna, sklopljena od belog elektronskog šuma, moduliranog fidbeka, strahovito amplifikovanog zvuka metala iznad magneta i malih rezonantnih tela, ali ona nije nasumična. Spontana, to da, ali Akita na ovom koncertu, kao na mnogim mojim omiljenim albumima Merzbow, postepeno i sa velikom spretnošću kreira komplementarne slojeve gde će vas duboke bas-frekvencije (kakve često nedostaju kolegama iz Evrope i SAD što misle da su visoki tonovi distorzije jedini ,,the real deal") ugodno voziti, dok preko idu wah-wah modulacije fidbeka i visoka škripa, različitim brzinama, sa spontano izranjajućim repetitivnim, na momente ritmičkim strukturama i njihovom interakcijom.

Na ovom nastupu je vrlo malo naglih prelaza i Akitina pažnje je pre svega na zvuku, izvlačenju srži tog zvuka iz uragana buke, pa onda posmatranju te srži sa svih strana dok se pratnja stohastički ali dovoljno pravilno menja u realnom vremenu.



I onda je osećaj ne kao da ste pod stalnim napadom demona iz neke istočnjačke verzije pakla – mada Akita JESTE bio pod velikim uticajem black i death metal i grindcore bendova tokom devedesetih i početkom veka, pa je i objavljivao za etikete koje su prevashodno izdavale takvu muziku – već, naprotiv, kao da ste pušteni na predpremijeru kreacije samog kosmosa i jedina ste osoba u prostoriji koja sluša zvuk big benga i shvata da je ovo nešto VELIČANSTVENO.

Ili to ili, možda... možda slušate zvuk hiljadu traka koje se premotavaju preko glave kasetofona u isto vreme i shvatate da se davite u usijanom gejziru informacija koje nikada nećete biti u stanju da klasifikujete, isprocesujete, svarite, i da to nije ni bitno jer su ovako ubrzane i bačene na vas u najgušćim slojevima, one zapravo PRELEPE.

Bilo je ovde publike koja je igrala – od metalaca sa dugim kosama koji su hedbengovali, do ,,običnih" scene kids likova koji su zaista plesali – i uvek je ima na koncertima Merzbow. Uvek su tu metalci koji na intenzitet odgovaraju onako kako uvek na njega odgovaraju – euforičnim pražnjenjem – i uvek su tu oni koji čuju ritam koji vi, što stojite na korak od njih UOPŠTE ne čujete. A kada ga čujete, TO NIJE TAJ ISTI RITAM. I to je prelepo.



Akita svakoj pojedinačnoj osobi u publici kreira njen sopstveni prostor da u njemu čuje ovu muziku, da u njemu o njoj – ili o sebi – kontemplira na miru, u blaženoj izolaciji zvuka koji je drži snažno ali meko, sa svih strana je obuhvatajući bez pretnje i agresije, čvrsto i sa poverenjem da će se ona snaći.

A što je, da ponovimo, prelepo. Merzbow je onaj Lemov okean iz Solarisa, koji radi NEŠTO što mi ne možeo da razumemo, ali nam, kao nekakvo bizarno ogledalo, pomaže da bolje vidimo sebe.

I ostaje još samo da raspravimo činjenicu da Akita poslednjih godinu i po dana ili tu negde, koristi AI-generisane crteže i animacije na svojim nastupima i da mu poslednjih dvadesetak albuma imaju AI-generisane omote.



Čujte, bilo bi lako reći da je Akita od početka svoju muziku VELIKIM delom zasnovao na estetici đubreta, koristeći odbačene predmete i ,,ružne" zvuke da se izrazi, pa da je onda SLOPČINA što je prave generativne veštačke inteligencije naprosto samo sledeći logičan korak.

I delom, verovatno ima i toga.



Ali delom, a ovo je nekako posebno ljupko i strašno u isto vreme, delom moramo da se setimo da Akita nije došao samo iz smera stroge, formalne avangarde, dadaizma i njegovog potomstva u Evropi, SAD i Aziji. Akita, kao i veliki deo njegove noise generacije svoj identitet podjednako duguje i psihodeličnom i progresivnom roku i ekstatičnom džezu poznih šezdesetih i ranih sedamdesetih godina prošlog veka i verujem da su njegove slike ptica, oktopoda, slonova, insekata, a onda i bizarnih zgrada i svemirskih brodova što eksplodiraju u stotine raznobojnih komadića i rekonfigurišu se u druge predmete, zgrade, životinje i letelice, da su te slike i animacije za njega oživljavanje svih onih omota albuma prog i psihodeličnog roka koji su se u njegovoj glavi slepili u jednu metasliku što je nosi sa sobom poslednjih šezdesetak godina. I to je strašno cheesy i istovremeno strašno slatko. I, da, i prosto je i STRAŠNO kada jedan od najvažnijih muzičara svih avangardnih scena proteklih pola veka kao deo svog izraza u sedmoj deceniji života ima skoro klasičan Brainrot, ali Akita JESTE neko čiji je izraz uvek bio vođen vajbom i instinktom i njegovo poverenje u to da će mašine uraditi dovoljno dobar posao uz njegove minimalne intervencije nije počelo prošle godine već još u osamdesetima. I nekako, na kraju, on pred publiku izlazi sa programom koji ostavlja utisak optimističnog, dobro raspoloženog čoveka koji u budućnost gleda sa velikom strašću i žudnjom da vidi koje je još avanture ona spremila za njega. Kako da mu se na TOME ne divimo?

https://youtu.be/SZsTnRqo7Qs

[Petronije]

Sad čitam tvoj opis Antrax-a, prosto mi je neverovatno da ni u jednom trenutku do mene nije stigla informacija. Dosta aktivno pratim koncertna dešavanja, ne stižem baš svuda ali uglavnom znam ko dolazi jer me algoritmi na mrežama redovno obaveštavaju. Od velike treš četvorke, Antrax sam najmanje slušao, ali velika je verovatnoća da bi se sreli tamo, jer je red da se ovakvo ime ispoštuje. Baš mi je krivo. 

[Meho Krljic]

Ufjebote. Pa baš mi sad žao da nisam ovde digao malo veću buku unapred, ali računao sam da, kad JA znam za Anthrax a ja sam POTPUNO van tokova, onda nema ko ne zzna.

Enivej, da najavim da ću biti krajem meseca na Cavalera Conspiracy u Dorćol placu, pa ako se tamo vidimo TO JE ODLIČNO. Sviraju ceo Chaos AD od Sepulture i nadam se i neke starije pesme...

[Petronije]

To je 14. jula, nije krajem meseca. Teško da ću ići tamo jer vikend posle tog idem na kalemegdan da konačno vidim i čujem Moby-ja, a i iskreno ne sviđa mi se Dorćol Platz za letnje događaje, osim ako ne postoji neki otvoreni prostor tamo. Ona sala je ok ali generalno izbegavam zatvorene prostore, pogotovo ako je metal u pitanju. Mada Sepulturu/Soulfly obožavam i baš bih voleo i to da vidim uživo.

[Petronije]

Najgora stvar na svetu je što ću propustiti  i Judas Priest jer sam na odmoru. 

[Meho Krljic]

Ahhh, OK, mene je žena uhapsila da idemo i na Mobyja koji mene, da se razumemo najstrašnije smara ali izgleda da ću morati. Ni ja nisam oduševljen Dorćol Placom preko leta, ali jebiga, da ispoštujem braću Kalavera....


A ovo za Judas priest saosećam, mi ćemo naravno ići da ih gledamo al meni je to već treći put.

[Petronije]

Ništa onda, ako natrčim na smorenog visokog strejt bradonju na kalemegdanu, javiću se. 

[Meho Krljic]

I nisku ali prelepu ženu ofarbanu u plavo!!!!!!!!

[Petronije]

 

[tomat]

Sećam se prvog Mobyjevog gostovanja u Srbiji u rahmetli Industriji tamo negde polovinom 90-tih (negde oko Animal Rights albuma), došli ljudi očekujući neku elektronsku glazbu, a Moby je tada bio u svojoj hardcore/punk fazi te je drljao nešto po gitari, ljudi otišli sa koncerta ne baš zadovoljni.

Bilo tu i nekog hvatanja Mobyja za mošnje od strane publike, posle se prepričavalo.

[Meho Krljic]

Kako ne baš zadovoljni??? Ja sam odande otišao sa potpuno suprotnim utiskom, da smo svi bili oduševljeni.

Bilo je malo pre Animal Rights, on je izašao Septemra 1996. godine, a ovo je bilo u Junu. Mislim da je tačan datum bio 24. Jun jer je 23. Juna bio u Skoplju a 25. u Budimpešti.

I, Ok, možda je bilo nezadovoljne publike što je 70% koncerta bio hardkor, ali ja sam bio u prvom redu sa tadašnjom, jelte, beogradskom hardkor ekipom i nama je bilo mnogo lepo     


I istina je da tada nije bilo informacija dostupnih u meri kao danas, pa se zapravo nije ni znalo kako će koncert izgledati. Njegov album Everything is Wrong je tada bio aktuelan a on jeste bio plesna elektronska muzika pa je zato i koncert bio rađen u Industriji i većina publike jeste očekivala rejverski set. I prva pesma jeste bila elektronska a onda je posle nje uzeo gitaru, rekao "Let's fuck it up" i krenuo  da krlja hardkorpank. Znam da smo žena i ja bili pored Đure i Boška iz Svaroga, da smo se pogledali u neverici i uleteli u mošpit ko da smo srednjoškolci       

I super je bio ceo koncert, i kad je na kraju išla Feeling so Real, SVI su bili u delirijumu. E, sad, jebiga, verovatno je bilo ljudi koji su posle gunđali...

[tomat]

Ja imam samo posredna svedočenja ljudi koji su bili tamo, jer sam nešto pre koncerta naleteo na neki njegov intervju gde je rekao kako je pričao sa Lijamom iz The Prodigy i kako su obojica zaključili da više ne mogu u potpunosti da se izraze kroz elektronsku glazbu, i da bi voleli da rade više sa "pravim" instrumentima, pa sam zaključio da taj koncert možda neće biti po mom ukusu, te sam ga propustio. E sad, ljudi sa koijma sam pričao su mahom bili orijentisani na ono što je Moby radio ranije, pa su i izveštaji verovatno pristrasni.

[Meho Krljic]

Moby je ranio i svirao hardcorepunk, ovo je bio povratak na originalne pozicije. Ali naravno, razumem šta govoriš i poštujem da su neki ljudi bili disapojntid. Ali tamo se to nije osetilo, baš je bilo uzbudljivo i dinamično.