SLOBODAN MILOŠEVIĆ I JA

[Ghoul]

SLOBODAN MILOŠEVIĆ I JA


Čitam jedan srpski 'urbani' roman, i naravno, nailazim na opšte mesto takve proze: 'Milošević mi je upropastio život!'
    Glavni junak je, inače, nekakav sitni muvator koji preživljava prodajući (bolja reč: uvaljujući) piratske CD-e i kasete mušterijama koje pretežno prezire i kojima se iza leđa podsmeva. Tu su opširni opisi nesumnjivo autentičnih anegdota iz života 'malog privrednika' u Slobino doba, u kojima naš pirat uglavnom ispada najpametniji, i desetostruko preprodaje bezvredne diskove i kasete (podsećam: ovo se dešava u vreme kada su te male plastične zamrsive stvarčice još uvek bile sveprisutne i čak dominantne, naspram tek-dolazećih CD-a); tu su još opširniji opisi svakodnevnih, ni po čemu posebnih i tek mlako-zabavnih 'dogodovština' sa mušterijama-seljacima koje mu traže Bregu i Merlin i Cecu, a on bi da ih prosvećuje isključivo Igi Popom. Sve to bi bilo ajde-de podnošljivo da nije prošarano patetičnim i površnim palamuđenjem o nekakvim višim ciljevima, idealima, drastičnom menjanju života, okretanju novog lista, itsl.
    Potonji ideali uglavnom su prepisani iz stihova rockera i ponekog punkera iz '70-ih, kao i iz adekvatne 'urbane' literature Keruaka i Bukovskog. Naklapanje o njima postaje inkongruentnije sa svakom novom anegdotom o još jednoj naivnoj mušteriji u radnji, ili tupavom dobavljaču, koje glavni junak (bolje reći: super-junak) bez greške zajebe za još koju tisuću dojče marona. Rečeni super-junak, inače, definiše pojam 'uspeha' u životu pretežno u okvirima firmiranih odela (sakoi, kravate, cipele, sunčani đozluci prestižnih kreatura...) i skupih parfema, besnih kola, i sisatih radodajki sa kojima će, u ispraznim one-night-standovima, gužvati Armani odelo u svojoj gajbi, baš ispod murala Korto Maltezea koji je dao da mu se naslika na zidu sobe.
     Taj isti junak je, inače, pokušao da 'pobegne' od Slobe čak u Ameriku, obećanu zemlju iz pesama kojima se napajao, ali se tamo nije snašao. 'Nisam mogao da izdržim' njegova je mantra, koju dalje ne elaborira, ali iz početnih stranica romana vidimo da je njegovo nesnalaženje više ukorenjeno u njemu samom, tako ograničenom, nego u 'negostoljubivoj' sredini. Na početku ga vidimo kako se u iznajmljenim kolima gubi po Los Anđelesu kao poslednji balkanski seljačić koji ne ume da čita plan grada, i kako ga obuzima paranoja od sve-strašnijih domorodaca među kojima se našao... Nešto kasnije, on odlazi na večeru u 'fancy' restoran, samo da bi se tamo izbljuvao po skupim tapetama i tepihu – ne zbog loše hrane već zato što stoka ceo dan nije ništa jela, već je doručkovala i ručala isključivo alkohol, cigarete i sitne grickalice.
    Bilo kako bilo, on se vraća nazad u Sloboland sa gomilom najuopštenijih predrasuda o Americi na kakvim bi mu i proverbijalni Mali Đokica pozavideo (sve je u parama, svi nekud jure, ne umeju da žive, sve je isprazno i površno, itsl.) i – upušta se u već pomenuti 'biznis'. E, tek u momentu kada po šesnaesti put ponovi platitudu: 'Sloba mi je upropastio život!' kako bi opravdao-objasnio svoje luzerstvo i svoje potucanje od budale do kretena, od jadnika preko paćenika do sponzoruše pa nazad do budale, meni prekipi.
    Muka mi je više od tog kukavičkog pozivanja na Slobu svaki put kad neko treba da se suoči sa svojom slikom u ogledalu, i kad tamo vidi nikogovića koji je svoje 'ideale' i velike planove za budućnost prodao zarad nekolicine banalnih i vrlo ovozemaljskih, ni po čemu posebnih 'projekata' egzempliranih besmrtnom srpskom maximom 'u se, na se i poda se'. Mislim, OK- nalio si skupi viski u se, metnuo si Armanija na se, udenuo čak i nekakvu prolaznu fuficu poda se.... super! Ali čemu onda Korto Malteze na zidu? Čemu naklapanja o slobodi, transcendenciji, o Kastanedi i skrivenoj životnoj mudrosti? I gde je Sloba u svemu tome? Muka mi je od nikogovića koji su jedva dočekali tako 'savršen' alibi kakav je Sloba da postanu prasci, lažovi, prevaranti, lopovi, balkanci, muvatori, lovci u mutnom, ili prizemni 'hedonisti' koji su snove o 'boljem sutra' tako hitro i bezbolno, skoro neprimetno, prodali za malo jeftinog alkoholno-narkomansko-švalerskog eskapizma, oplemenjenog patetičnim i samosažaljivim jadikovkama. 'Ej, samo da nam nije bilo Slobe – gde bi nam bio kraj!' Međutim, kad je već tako kako je, kad je već Sloba (bio, a u izvesnom smislu i ostao) tu, imamo izgovor koji uvek pali: 'Jebi ga, takva su vremena!' A pošto su vremena mutna, imamo i mi sjajan alibi da budemo mutni, a da se istovremeno pred sobom i sebi sličnim luzerima osećamo bistrim.
    Nije nego!
    Ima ona parabola o putu za Mišnori u Levoj ruci tame Ursule Legvin. Parafraziram jer me mrzi da tražim: ako se okreneš u suprotnom pravcu i počneš da se udaljavaš od Mišnorija, ti si i dalje na putu za Mišnori. Pravac je isti, samo je smer izmenjen. Ali to nije pravo suprotstavljanje, već samo menjanje predznaka. Nešto slično onome što Satanisti rade sa, pre svega, katoličkom doktrinom i ritualima, obrćući ih naopačke. To je parazitska 'doktrina' bez ičega autentičnog, individualnog. U ideologiji Miloševićevih luzera ja vidim isto to: hiniš da se suprotstavljaš nečemu/nekome a da istovremeno sve više postaješ neznatno iskrivljena slika njegova. To je, inače, stara srpska disciplina. Deprimirajući monstrumi u koje su se izrodile odjučerašnje 'demokrate', i diktatura u koju smo neprimetno ušli, još gora od Miloševićeve – diktatura DS-a, DSS-a, G17+ i ostalih svinjogojaca- samo je najnoviji, najtužniji primer toga. Površne, samosažaljive plačipičke koje kukaju na traumu Miloševićeve Srbije, dok se opijaju i travu duvaju, dok muvaju svoje sitne biznise i zamajavaju fufice nekim naduvenim pričama, samo su po imidžu različiti od Slobinih sledbenika. Možda malkice bolje odeveni, možda malko mirisniji, možda sa nešto slušljivijom muzikom i sa malko podnošljivijim manirima (barem do druge čašice, ili drugog dima džointa), ali u suštini... u suštini, u čemu je razlika? Što jedni slušaju Cecu a drugi Igi Popa, dok žive jednako praznim, jednako lažnim, jednako pokvarenim 'životima'? I jednako su daleko od 'ideala' koje besomučno proklamuju.

    Mislim da je greška ovih 'urbanih' luzera, pre svega, u odsustvu dovoljno široke perspektive. U vrlo nemaštovitom, skučenom odnosu prema životu i njegovim mogućnostima. U sleđenju linije najmanjeg otpora.

    Ja Slobodana Miloševića vidim kao katastrofu. Možda čak i kataklizmu, jedan bezbožnički cunami koji je zbrisao Srbiju kao nijedna druga pošast u njenoj istoriji, računajući i desetkovanje stanovništva nakon I svetskog rata.
    OK. Da li nam to daje za pravo da cunjamo po ruševinama koje su ostale za tim talasom zla i da pljačkamo mrtvace, praznimo im džepove i skidamo zlatne zube, da se opijamo alkoholom zaostalim u njihovim pustim domovima, i da priređujemo žurke i orgije na otpadu njihovih (i naših) života? 'Jebi ga, takva su vremena! Daj šta daš! Ko zna zašto je to dobro? Mile voli disko, a ja kolo šumadi'sko! Ožeži! Zgrabi dan! Želim sve i želim sad! Zapevaj i za patku zadeni! Šta te boli kurac?'
    Ne baš.

    Nama treba revolucija katastrofe. Treba nam pravi odnos prema katastrofi. Ne paćeničko kukumavčenje 'Mili bože, šta nas snađe, sinje kukavce, čime smo ovo zaslužili!', već muško suočavanje sa situacijom. Zapravo, možda se ovde i može primeniti stara srpska izreka 'Ko zna zašto je to dobro!' Ko zna zašto je ovaj slom, ova katastrofa dobra? Umesto da kukavički žurimo da podupiremo straćare zaostale iza Slobo-cunamija, umesto da panično jurimo da reorganizujemo sve 'kako je bilo' i vratimo se 'normalnosti' (koju nikad nismo ni imali!) – zašto načas ne stanemo na nekoj uzvišici, i zagledamo se u horizont pod nama. U otpad. U đubrište. U leševe. U zombifikovane invalide. Pa onda u ogledalo.
   Dejvid Kronenberg, inspirisan velikim (možda i najvećim) revolucionarom katastrofe, Dž. G. Balardom, kaže: 'Ako te obuzme neka surova stvarnost, umesto da budeš zgažen, uništen ili umanjen njome, zagrli je u potpunosti. Razvij je i odvedi je do još daljih granica nego što je ona sam htela da ide. Vidi nije li to kreativni poduhvat. Nije li to pozitivno. A što su čudnije i grotesknije okolnosti, to situacija interesantnija postaje.'

    Slobodan Milošević meni nije uništio život. On je, možda, uništio samo jednu verziju, jednu mogućnost, jednu od niza paralelnih stvarnosti iz obilja drugih, mogućih. I što se više osvrćem, sve sam manje siguran da mu na tome zameram.
    OK, period između svoje 18. i 28. godine proveo sam pod sankcijama. Bez mogućnosti da putujem i družim se sa ostatkom sveta. Studirao anglistiku bez stipendija, bez sponzora, bez razmene studenata, bez gostujućih profesora iz inostranstva. I dalje čuvam, kao relikviju i kuriozitet, ček studentskog kredita na 40 milijardi i 600 miliona inflatornih dinara: ček koji nikada nisam ni unovčio, jer se nije isplatilo stajati s penzionerima u redu, satima, da bih eventualno dobio ekvivalent 2-3 tadašnje marke, u brzo-isparivim, bezvrednim dinarima. Nisam imao firmirana odela niti skupa pića. Nisam vozio ni džip a ni Fiću. Nisam letovao na besnim mestima a ni u Crnoj-k'o-Noć Gori. Nisam vodao najbolje ribe Niša i okolnih sela. Da li žalim zbog toga? Da li se osećam promašenim zbog toga? Mora da se šalite! U istom smislu u kome mi je Sloba 'oduzeo' jednu vrstu života (za kojim ni u jednom trenutku svog svesnog postojanja nisam ni žudeo), on me je i 'stvorio', odnosno učinio onim što danas jesam.
   Sloba je katastrofa koja me je navela da preispitam i sebe, i svet oko sebe, i moje mesto u njemu: Sloba je katastrofa koja je izbrisala čak i potencijal iskušenja koje mi ionako nikada nije bilo previše blisko. Samo je Sloba mogao da stvori okruženje u kome ću spoznati mudrost Toroove maksime da se cena jedne stvari ne ogleda u njenoj monetarnoj vrednosti, već u količini ŽIVOTA koju sam spreman da dam u zamenu za tu stvar. Drugim rečima, Sloba mi je pomogao da spoznam, i na neki način zavolim život, ili barem da ga više poštujem. Sloba je izbrisao jedan lažni svet i naveo me da otvorim oči pred pravim stanjem stvari. Sloba mi je otkrio ko su i šta su i kakvi su ljudi, i pružio mi mogućnost da sebe odmerim prema njima, i tako se spoznam bez ostatka. Sloba je bio katalizator koji je naveo čitav svet da pokaže svoje prave boje, i brojni sociološki, psihološki, antropološki, biološki i metafizički bezdani ostali bi mi zatvoreni ili vešto zamaskirani da nije bilo Slobe –nesvesnog šta čini!- da mi ih razotkrije.
    Ko je Slobu preživeo – ali, preživeo ga otvorenih očiju, budan, bez droga i zamajavanjima bezveznim šljokicama i površnim tričarijama- ni Pakao mu neće teško pasti!
    I na tome sam mu beskrajno zahvalan!
    I zato ne kukam na Slobu. On je radio svoje, a ja –za to vreme- svoje. Možda je drugima diktirao i diktaturisao, možda je druge živote prema sebi određivao, ali moj nije. Uticao na njega, indirektno – jeste. Ali radikalno ga izmenio i pretvorio u travestiju mojih originalnih planova i ideala, mojih vrednosti, mojih želja i ciljeva – to nikako!
    Sloba je sad tamo gde je. Ne znam da li je zadovoljan, i da li bi nešto u svojoj karijeri menjao, kad bi mogao. Ja znam da u svojoj 'karijeri' ne bih ništa.
    I zato ga ne mrzim ništa više nego što bih neki veliki zemljotres, požar, cunami...

[Tex Murphy]

Potpisujem!  

[Jake Chambers]

Ovaj...wow.
Ali znas da Srbi imaju potrebu da kukaju. Te nismo mogli zbog Turaka, te nismo ovo mogli zbog Komunista, te nismo ovo mogli zbog Slobe, te nismo ovo mogli zbog DOS-a...mislim da tome nece biti kraja. A kad su u pitanju predrasude, povrsnost i klisei, mislim da ih nigdje nisam vidio vise no u knjizi "Jelena '93" Mileta Kordica, koja je toliki hit, da je izmamila i sequel, "Jelena 2001", koji ja medjutim nisam udostojio citanja. Covjek prepleo Vukov "Noz" u rat u Bosni, sa americkim novinarom u potrazi za dragom prijateljicom, za koju misli da je muslimanka koju su silovali Srbi, a ono avaj bas obrnuto i u Americi mu kazu: "Pazi se tih Srba" (to mu kao kaze djevojka). Ali hit-hitcina je izjava jednog zvanicnika UN u Sarajevu, koji mu navodno kaze kako je opstepoznato da medju muslimanima ima mnogo pedera, pa zato ovi kidnapuju srpske momke i siluju ih. Na kraju, cujem da je tip u stvari istoricar i da je doticni roman, inace tezak 580+ stana, napisao za tri nedelje!
Inace, mi Srbi imamo i megalomanskih tikova, tipa "dok je Svaba jeo rukama, mi smo viljuskom...nas car Dusan ovo, nas car Dusan ono"...zalosno je jedino sto smo mi ostali na Dusanovom nivou i brat bi brata jebao za fotelju, dok su svi ti "divljaci" prosli pored nas. Sve mozemo, kraljevi smo svijeta, a cim nesto ne ide onako brzo i lako kako smo mislili da nama, kraljevima svemira, pasuje, mi krivimo druge. Neeee, nikako nismo mi krivi. Cim Mijatovic promasi penal, kriv je sudija. Nikako nas sveti igrac.
Poenta je, nemamo muda da gledamo u ogledalo. A kazu mentalitet se ne moze promijeniti. Sto znaci da smo u govnima. I to sopstvenim. Zato "nama" koji smo "svjesni" toga ne preostaje nista drugo no da plivamo, dok oni drugi rone i mastaju.
Mozda cijela prica nema mnogo veze sa Slobom, ali je dio iste slagalice.

[morbius]

Grešiš, ovaj puno grešiš sinak.
Tačno je da ne treba sve svaljivati na Slobu, ali je po meni upravo on najveća tragedija za Srbe u 20. veku. Nažalost, ni uz najbolje moguće ekonomske stručnjake, nema teorije da se mi kao država možemo oporaviti još duži niz godina. Što je još gore, mi nemamo dobre ekonomske eksperte, nego gomilu seratora koji pokušavaju da se što brže obogate.
Pazi, cunami, požar ili zemljotres budu, pa prođu. Sloba je nas sistematski glodao deset godina, a posledice njegove vlasti će se osećati još znatno duže. Priznaćeš, deset godina cunamija je stvarno mnogo.
I ja sam izgubio dobar deo svoje mladosti i nisam uradio mnoge stvari zbog Slobinog upravljanja zemljom. Dobro, za prošlošću ne žalim, ali nema ni budućnosti. Ovde ne mogu da pronađem posao za koji sam se školovao, a za koji provereno znam da je vrlo tražen u inostranstvu. Da smo bili normalna zemlja, do sada bi bili veoma blizu uključenja u EU, ja bih jednostavno uzeo pasoš i otišao negde gde me traže. Kud ćeš veći dokaz da me je Sloba izjebao?
I ja ću jednog dana biti zahvalan Slobi što sam prošao kroz sranja kao mlad da bih kasnije naučio da cenim dobre stvari, ali samo ukoliko uspem da izgradim nekakav kvalitetniji život za sebe. Ako ostanem u govnima do guše, normalno da ću do smrti proklinjati dan kad se govnar rodio.

[Jake Chambers]

Da, samo što bi većina ljudi ovdje da leži i da pare padaju s neba. Kad pričaju o inostranstvu, pričaju kao da tamo pare na drveću rastu. A naši ljudi koji vani žive, rade kao crnci u Alabami, jdu mal' te ne hranu za pse, samo da bi mogli ovdje preko ljeta da se hvale. Ne svi, ali dosta njih.
A dok naš narod ne shvati, da ti ekonomiju ne popravlja baš samo politika, već rad, nigdje mrdnuti nećemo.
I sve dok budeš dolazio ujutro u državnu prodavnicu da kupiš hljeb i mlijeko, a prodavačica preko puta pije kafu u fotokopirnici, nećemo doći tamo gdje bi prečicom da stignemo.
I sve dok budemo plaćali da nam se nešto sredi danas a ne sutra, dok ne naučimo da stojimo u redu kao normalan svijet, a ne da se nabijamo jedni drugima na vrat kao da će šalteri nekuda da pobjegnu, nikuda maći nećemo.
Na kraju, Ghoul je i rekao da je Sloba bio katastrofa, ali ne možeš se stalno izvlačiti na druge, jer si sam nesposoban da pogledaš u ogledalo ili da preuzmeš život u svoje ruke.
Za ljenost, glupost i beskičmenost nam niko nije kriv.

[Loengrin]

Negde u genima mora da imamo sličnosti sa noćnim leptirom, pa stalno srljamo na sijalicu, tj. tamo gde nam ne valja ići - i to ne samo zato što je neko tako naredio, već zato što jednostavno ne valja.
Kladim se -  da neko sad stavi kiosk na Terazije napiše na njemu BANKA i kaže mesečna kamata za mesec 25% za šest 50%  mnogi, koji su i prošlog puta ostali na taj način bez para i sad bi stali u red.

Da je 100% ljudi reklo ne Slobi, to bi bilo ne, ali na žalost nisu. Zlatno pravilo je da se pred strancima ne pokazuje nesloga u porodici, jer to ovaj može da iskoristi, a mi smo bili i jesmo nesložni, veoma.

[drf]

Ovo vec lici na razgovor odgovornih ljudi. Hvala, Goule.
Morbius je bio na domak; nedostaje mu/vam jedna rec: samoupreavljanje. Kapa svih jahaca apokalipse. Rat prodje. Kuga. Cunami. Posledice Kardeljevog eksperimenta vuci ce se jos dve-tri generacije; ako sve vlasti nastave da joj ulivaju moc i duze.

Samo samoupravljac koji ne zna razliku izmedju plate i zarade moze da ocekuje da ce biti cascen od Dafine ili drzave. Nazalost, njihovo iskustvo, bar dosad, bilo je dobro: osecam se ponizeno, jer sam bio pametan da ne dam crkavicu lihvarima a sad placam onima sto su to ucinili!

Ima jos bezbroj primera nagradjivanja felericnih (stanovi, akcije...) i dok ta navika traje odgovorni ljudi su kolateralna steta, gubitnici tranzicije. Ako odgovorni nisu dobitnici u preokretu, akonomija/matematika kaze da to i nije neki preokred vec mnogo istog.

Nisam pesimista ali ni vecit; iako sam odlucio da ne krepam dok ne vidim kraj, sve se cesce okrecem na nocnim pecanjima, naculjim usi i pokusavam da dokucim ostri li to stara dama kosu ili sam prolupao.

[PTY]

Ima nešto u političkom životu ex-yu prostora što mi je i dan danas krajnje neobjašnjivo; većina ljudi je svesna trenutne situacije i relativno sa lakoćom može da locira problem. Ali sa druge strane, vrlo malo su voljni da konkretno urade po istim tim pitanjima.

Recimo, primer - zadnjih godina Miloševiće vladavine, svet sa strane je uglavnom sumirao tu situaciju kao "remi između najneuspešinijeg diktatora i najnesposobnije opozicije".  Malo surovo i krajnje banalizovano ali u suštini tačno, pošto ni jedan strana nije odnela ubedljivu prevagu nego su naprosto tavorili u nekakvom stendofu.

Da li je to bilo pitanje prostog nedostatka hrabrosti? Ili naprosto neorganizovanost uzrokovana manjkom ubeđenja?

[David]

Ima nešto u političkom životu ex-yu prostora što mi je i dan danas krajnje neobjašnjivo; većina ljudi je svesna trenutne situacije i relativno sa lakoćom može da locira problem. Ali sa druge strane, vrlo malo su voljni da konkretno urade po istim tim pitanjima.

Izbori, nema tu puno price...

Recimo, primer - zadnjih godina Miloševiće vladavine, svet sa strane je uglavnom sumirao tu situaciju kao "remi između najneuspešinijeg diktatora i najnesposobnije opozicije".  Malo surovo i krajnje banalizovano ali u suštini tačno, pošto ni jedan strana nije odnela ubedljivu prevagu nego su naprosto tavorili u nekakvom stendofu.

Opozicija u Srbiji, i u ostalim ex-YU zemljama, nije homogena, a svima njima (u ex-YU) su trebale 10-oclane koalicije da ih, poslije 10-ak godina, bar skinu s vlasti... Sa manje ili vise buduceg uspjeha u odrzavanju te 'nove vlasti' (u Cro ili BiH je to bilo kratkotrajno, u Srbiji iluzorno).


[/quote]

[Izitpajn]

Ja se s nostalgijom sjećam ere kad sam bio novinar i jedan od urednika u Studentskom listu. Mislim, bila je to situacija koju jedan post-pubertetlija može samo poželjeti: država u kurcu, dežurni krivac je očigledno kriv, a još k tome je kreten, autokrat i desničar. Mislim, što čovjek može više poželjeti od života? Non-stop smo dizali revolucije znajući da smo u pravu, a to što smo jednako tako mogli i svirati frulice kraj ceste s jednakim rezultatom, mislim, koga briga? Nama je bilo super, a tek smo poslije zaključili da nam sve bilo badava. No, bili su to dani ponosa i slave

Svega toga ne bi bilo da smo odrastali u normalnoj, demokratskoj državi i zato ti, Franjo, hvala.

La lotta continua  

[varvarin]

Ghoul,
vrlo dugačak, i rekao bih, vrlo iskren post. Dobro rečeno. Ne volim plačipičke. (Jedino ne reče o kojoj je knjizi reč, zato nagađam).
U vreme o kome govorimo, radio sam svoj posao najbolje što sam mogao - koliko god to smešno zvučalo pojedincima. Bili smo mala firma, i RADILI za vrlo male pare - ali opstali smo, do danas. Nije bilo jednostavno baviti se elektronikom i nekim "domaćim razvojem", a preživeli smo samo zato što smo radili sve, leteli po terenima, i niko nije pitao: A što je plata tako mala? A bila je...
Danas, drukčije je, ali nije to tema: mislim da sam te razumeo.
Ne, ne prebacujem nikome što nisam putovao dovoljno, ili što ljudi koji rade sličan posao na Zapadu imaju osam puta veću platu... Tako sam birao. Ostao sam ovde. I uspeo da za probleme koje imam u životu, ne krivim druge. Što reče ženska u jednom filmu: Sve što mi se desilo, htela sam sama...
Dotakao si vrlo dobru temu. Naveo me da se vratim u prošlost, u mislima.
Za ostale: Da, verovatno je moguće da bi se i danas našle mušterije za Jezdu i Dafinu (predlažem eksperiment: iznad rupe na tarabi napišite PIČKA, pa gledajte da li će neko da proba...)
Normalan Holanđanin ili Danac uginuo bi za mesec dana da je trpeo ono što je nama postala svakodnevica više od deset godina. Nisam ponosan zbog toga - preživeli smo, ali to ima cenu. E sad, neki su ostali na nivou najcrnjeg kič - postojanja o čemu govoriš, ali za to nije kriv samo Sloba.

Predispozicije za bivstvovanje uz hitove sa ibarske magistrale i ideale iz pesme: "KOKA KOLA, MARLBORO, SUZUKI" , starije su. Ne bih baš krivio ni komunizam. Da li smo generalno toliko površni?
(Libeat, nemoj da se smeješ, zaista ima pesma s takvim naslovom!)
Kako kaže Branko Miljković: Pali smo - jer smo bili padu skloni...

Najzad - ni JELENA 93 nije baš toliko loša knjiga. Ima svojih problema, pisana je - povremeno - da zvuči kao tekst s plakata... ali ima istine u onom sloju gde opisuje šta se ljudima dešavalo. Mene je prilično deprimirala kad sam je pročitao.
Ukratko, Ghoul, odavno me neki tekst nije ovako naveo na razmišljanje...

[Jake Chambers]

Grrrr napisah cijeli post, sa pauzama i naravno da ovaj server ovdje nema strpljenja i ode mi tekst u vraziju materinu. Ajde da probam da rekonstruisem:
Zanimljiv je podatak varvarine, da se pjevacica, koja je doticni hit pjevala, takodje preziva Miljkovic   I u istoj pjesmi ima jos jedan sjajan stih, koji glasi "Kad bi ove zvezde sijalice bile, i one bi s nama nasu tajnu skrile"...ili tako nekako. Pravi biser estradne knjizevnosti sredine posljednje decenije proslog vijeka.
No, ajde o drugim stvarima:
Mislim da si rekao pravu stvar. Nije nama niko kriv, mi volimo da kukamo i ovako. Da li zato sto je tako lakse - ne znam.
Ali Jelena 93 jeste losa knjiga. Na stranu to sto je on napisao stvari koje se jesu desavale (i to na obe strane na isti nacin), ali se takva knjiga prvo ne moze napisati za tri nedjelje, a drugo, obiluje takvim predrasudama i rekla-kazala-nazovi-podacima, koji pokazuju da autor ne da nije pravio istrazivanja, nego kao da je pisao na osnovu izvjestaja u Svetu. Evo ti tri-cetiri primjera:
1. U Sarajevu niko nikada (osim ako nije dosao odavde) majku ne bi zvao keva. To nije sarajevski zargon. I Kordic mi je neki istoricar.
2. Obican narod na zapadu se u to vrijeme nije bavio Srbima i ratom. Bio sam tada na zapadu i ljudi tamo ne da nisu znali gdje je Bosna, nego ih nije zanimalo, tako da recenica, koju je Kordic umetnuo u usta Micelovoj djevojci "Pazi se tih Srba" samo podgrijeva dodatno nasu opsjednutost nama samima i "cinjenicom" da nas cjieli svijet mrzi jer smo mi toboze nebeski narod. Stariji vjerovatno i od Adama i Eve, te sto bi mi bilo sta drugo u zivotu radili osim da kukamo kako nas svi mrze.
3. Muslimanu u Bosni ime Damir nikada ne bi smetalo. Ja u samoj Bosni nikada nisam ni upoznao nekog Damira a da nije bio musliman. Ti su bili u Hrvatskoj i ime im se drugacije akcentuje. Tako da onolika mrznja malog prema majci zbog imena ne stoji. Brat od ujaka mi se zove Damir, musliman je, i nikada to ime nije pominjano kao nesto nemuslimansko, ili ne daj Boze kao nesto fuj.
4. Ako se dobro sjecam nesto pominje i opsjednutost muslimana u Bosni Turskom i Turcima. Oni su se uvijek vrijedjali na to i o tome nikada nije ni bilo govora. Zato i jeste napravljen bosanski jezik i bosnjacka nacija.

Ima tu jos koliko hoces gluposti u toj knjizi i zato smatram da je glupa. Bez obzira na Jeleninu potresnu pricu, upakovana je lose. Da ne govorim o tome kako je covjek upakovao i svoja politicka ubjedjenja pride: sjeti se samo sastanka Micela i onog naseg intelektualca koji pljuje Srbe...prava kampanja bivseg nam rezima.
Ali kao sto sam vec rekao, cijeli problem po meni zalazi mnogo dublje. Svi odreda kod nas ce ti reci poneku losu o nasem mentalitetu, ali skoro svi ce da se guraju preko reda recimo u banci. Odnosno ne moraju ni da se guraju, dovoljno je da ne zna da stane kako treba u red, da napravi odstojanje i bla bla. Na putevima vozaci ne prave rastojanje od vozila ispred. Pojam recikliranja smeca ne postoji - sve ide u kanalizaciju. Ne daj Boze da se bavis ozbiljnom muzikom ili da citas knjigu deblju od casopisa - meni se smejao jedan urednik jednog medija sto citam Stand - zaprepastila covjeka debljina knjige. LOL. Kultura? Ko shisha kulturu? Kod nas niko. Odavno je celava.

[dexa pantelejski]

Ajde da otkrijemo tajnu

u pitanju je knjiga
VISHE OD NULE
niskog pisca/pesnika ZVONKA KARANOVICA
u izdanju Zografa iz Nisha

[Ghoul]

Pa dobro, da sam mislio da je taj podatak bitan za priču, ja bih ga pomenuo. Knjiga mi je poslužila kao inicijalna kapisla za priču koja me odavno pecka, pa sam morao da sednem i napišem je.

Knjiga, inače, ima zelene korice na kojima dominiraju: a) neki mladunac u fancy urban odeždi i b) listovi 'trave' (na zadnjoj korici je i tatula). Dakle, sve je uber-urbano. Na zadnjoj klapni su i neka imena nabacana, ne znam baš kojim sistemom i logikom, ali eto, jedni ispod drugih tu su Iggy Pop, Corto Maltese, Bukowski, Warhol, R. De Niro, Tricky, Sloba, Kerouac, Gagarin, Vanishing Point (?!), Jesus, Stones, Castaneda, Štulić, Monica Lewinsky.

Možda me je iritirala njena naglašena 'urbanost'. Ili bar kako je Mali Đokica zamišlja. Ja, priznajem, ne znam šta je urbano u Srbiji. Ne znam kakvog smisla uopšte ima taj pojam u zemlji koja ima jedan i po grad. Prva asocijacija na 'urbano' meni je (po američkom politkorektnom novo-engleskom) – crnačko. Što, ironično, ima više smisla kad se primeni na ovu zemlju cigana, crnih i belih.

Ni pakovanje ni njegov sadržaj nisu jasni po pitanju toga što nude: da li je trava, kao 1 od znakova 'urbanosti' i 'nekonvencionalnosti' (valjda, mada znam da se duva u Leskovcu i ostalim selima isto toliko, a možda i više nego u urbanim sredinama) znak prepoznavanja onih koji su 'in', ili je to možda kritika jednog vremena u kome je eskapizam postao jedini zamislivi oblik existencije, i u kome jedino alkoholno-duvansko-narkomanska isparenja mogu da ublaže preoštre ivice pregrube stvarnosti.

U tom procepu između bežanja i ostajanja, između borbe i predaje, između transcendencije i konformizma, između idealizma i pragmatizma, između moralnih principa i seljačkog zavlačenja kreće se glavni super-junak: i to je super, jer to JESU neke od najkarakterističnih dihotomija s kojima se suočava današnji Srbin koji ne sluša cecu i ne žali za Bijelim Dugmetom.

MEĐUTOA!
Nemam utisak da je pisac uopšte u svojoj glavi raščistio s tim dihotomijama, niti da je svog protagonistu na ubedljiv i konzistentan način odredio prema problemima s kojima se ovaj suočava: odnosno, umesto da spisateljski ubedljivo PRIKAŽE konfuziju tog lika, pisac tu istu konfuziju, bojim se, i sam OLIČAVA i na lik projektuje. Što celu 'priču' (iako zapleta ovde zapravo i nema) svodi na niz anegdota vrlo labavo (ne)povezanih...

Što se tiče priče o Slobi-cunamiju, i post-slobićima koji nama danas vladaju – razmere gađenja i pesimizma koje me ispunjavaju teško da mogu i da počnem da u reči uobličavam. Svakodnevno doznajem nove i nove priče o neo-fašistima, o još nesposobnijim diktatorima dovedenim na značajna mesta od strane kvazi-demokratskih vlasti, o sistematskom uništavanju i ovo malo neuništenoga, o krađi i ovo malo neopljačkanoga, da me stvano ispunjavaju neke extremne misli, i čini mi se da su neka vrlo extremna rešenja jedino što ima bar zračak smisla...
Ali, bolje da ćutim...

[ginger toxiqo 2 gafotas]

Iako podstaknut jednim zaista bezvrednim romanom,Ghoulijev mini traktat je u zarez tachan.Miloshevic nam je bio vishenamenski waste-basket za sve shto ne valja u nashim zivotima,a za shta svakako,mi sami nikako nismo mogli biti odgovorni.Sa pocetkom rata imao sam 18 godina,do 23 sam zavrshio(ovo je zaista puka sluchajnost) anglistilku,istog tog sptembra zaronio u mulj sistema i pocheo da radim(socrealistichki san-u struci)i tezgarim whereever...uspeo da iskljuchivo vlastitim naporom zakompilkujem svoj zivot do krajnjih granica,ali i da,kao u svakoj dobroj (alt)country pesmi,pronadjem put nazad!I gde je u svemu tome bio Slobodan Miloshevic?"Well,he just provided the atmosphere";jeste da je to bilo bolno ogoljeno vreme,ali i puno na dohvat ruke dostupnih izgovora za svako,ali bas svako nezadovoljstvo i neuspeh.Pokushavao sam to da nekako artikulishem pred svojim,zblanutim onim shto chuju, poznanicima-strancima,ali ja sam se umalo zbilja raspao nakon pada svog omiljenog neprijatelja-shvatio sam,a mislim da je to bilo univerzalno osecanje svih mislecih u Srbijici,da sam u tom trenutku i napokon ostao prepushten samom sebi!Shta sam radio tokom tih mrachnih godina-svesno uproposhcavao svoj zivot,instinktivno dovrashavao zapochete studije,prao savest ucheshcem u svim mogucim,najcheshce mlitavim i zaludnim,protestima(jedan sam od onih dvadesetak bezumnika koji su,necemu ili nekomu,lideru LDF ili______, u znak podrshke peshachio 'kroz uzase leda i mraka'od Novos Sada do Beograda),radio na izradi svojih mini-kolekcija sub-kulturnih artefakata,iscrpljivao se u nepotrebnim raspravama sa jednako obezglavljenim neistomishljenicima,kao i polukontaktima posle kojih sam ostajao prazan...ali sve to je bio moj izbor i teshko da bi bilo koji diktator tu neshto promenio.Jeste Miloshevic bio tiraninin(ne mnogo zainteresovan niti za prirodu niti za objekte svoje tiranije),jeste opozicija bila mlohava i nevoljna,ali to nije u znachajnoj meri uticalo na moj so-called life.
Na kraju krajeva,ne teba smetnuti s uma da je svako politichko,ili pred-politichko drushtvo,ipak manje-vishe veran odraz teznji onih koji to drushtvo tvore...        

[dexa pantelejski]

da li je neko osim gula cito pomenuti roman?

[ginger toxiqo 2 gafotas]

Pa nemaju valjda samo Nishlije tapiju na chitanje knjiga svojih sugradjana?Domaca knjizevna produkcija je sa izuzetkom par imena,jad i chemer,tako da se Karanovicevo praznoslovlje savrsheno uklapa u takvo stanje stvari(da,ja sam se namuchio i prochitao ga iako nisam niti rodbinski ni geografski vezan za dotichnog,a,Bogu hvala,nisam ni,nikada dovoljno placeni chlan nekog od 3429 ovdashnjih zirija za dodelu nknjizevnih nagrada-ja sam bedni civil sa ochiglednim vishkom slobodnog vremena i na preporuku nekoga za koga se ispostavilo da  sam nije ni procitao ovo nedelce dobrovoljno sam ga ishcitao-do kraja i nazivo!).Na stranu brojne greshke,koje se mogu pripisati shtampariji ili (nepostojecem) lektoru,radi se o bezvrednoj trichariji nategnute provokativnosti,sirotinjske leksike,mlitave dramaturgije,papirnatih likova...Jedino shto je zbilja potresno u vezi sa ovim romanom je autorovo,nadam se,iskreno uverenje da se sushtinska praznina njegovog dela da zabashuriti onim shto se nesrecno naziva atmosferom i gomilom rockerskih detalja.Knjiga je verovatno,suprotno ocenama Teofila Panchica i njemu slichnih,koji nekritichkim favorizovanjem tzv. 'r'n'r' knjizevnosti,kanda zaboravljaju da su,chak i u savremenoj ili pop-umetnosti,jednako bitni i  'kako' i 'shta',bolje funkcionisala kao projekat u povoju u ismenoj izvedbi sa drushtvom iz kraja uz pivo kraj obliznjeg dragstora.      
Tek da postavim parametre,ne mislim ni da su KANDZE mnogo bolje delo,koje je jos dodatno optereceno zbilja iritantnim marketingom,pa cu,just in case,ovde da navedem nekoliko naslova,srodne teme ali ipak neuporedivo vece vrednosti:
-naravno,BETMEN NAD ZVEZDAROM Jelene Bogavac
-ali pre toga,svakako najbolji srpski roman od 2000. up to now,naravno potpuno ignorisan od zvanichne knjizevne javnosti,istinski neponovljivi-MOJI SPERMATOZOIDI SU BRZI OD VASHIH CRNIH LIMUZINA Igora Stevanovica(Beopolis,2004)-zaista bravurozna majstorija a ipak chitljiva!
Tu bih negde svrstao i,u velikoj meri raszlichit,ali naslov vredan chitanja-PERSIJSKO OGLEDALO Miomira Petrovica(u narednom ARHIPELAGU je vec zalutao u samodovoljne apstrakcije).
A teshko mi je,uz svu toleranciju koja mi,u normalnim uslovima,ni nije jacha strana,da shvatim da neko JELENA 93(kada stize apdejtovana verzija?) navodi kao knjizevno delo-taj manipulatorski paraliterarni pamflet pervertirane dokumentaristichke prirode,kao stvoren za produhovljavanje shalterskih sluzbenica na intelektualistichkom tripu.            

[Jake Chambers]

A teshko mi je,uz svu toleranciju koja mi,u normalnim uslovima,ni nije jacha strana,da shvatim da neko JELENA 93(kada stize apdejtovana verzija?) navodi kao knjizevno delo-taj manipulatorski paraliterarni pamflet pervertirane dokumentaristichke prirode,kao stvoren za produhovljavanje shalterskih sluzbenica na intelektualistichkom tripu.            

Ajde vrati se na moje postove gdje sam pisao o doticnom djelu (pošto kakvo god da je, ono jeste djelo...i kad sereš to je djelo, jer je proizvod činjenja), i vidi šta sam ja napisao. Knjiga je prodata u xxxy primjeraka, imala nekoliko izdanja i čovjek je još napisao i nastavak.      

Nego dexo, moramo da pročitamo tu knjigu da bi mogli da pričamo, ili kako?

[varvarin]

Džejk, brate,
šta piše - ako piše - arapskim slovima , kao neka tvoja deviza na kraju posta?

[Izitpajn]

"ATIČ OK CARAGAM"

Nego, Džejče, nije li brat od ujaka isto ujak? (ujak=mamin brat)

[Jake Chambers]

"ATIČ OK CARAGAM"

Nego, Džejče, nije li brat od ujaka isto ujak? (ujak=mamin brat)

Pa po mojoj logici jeste, ali ovdje u Srbiji ono što mi u Bosnaji zovemo "rođak" zovu brat od ovog ili od onog, ako se radi o prvom koljenu, a rođak ti je bilo ko, ko ti je rod. Eto   Čisto da ne bih ljudima onda objašnjavao šta mislim.  

[PTY]

E pa, ako se ikada ijedan narod trudio da na silu utrpa u 'noble savage' mit onda su to Srbi. To je nekakvo pitanje mentaliteta, valjda.
Priznajem da nema mnogo smisla sad vući paralele i razvlačiti kojekakva poređenja ali fakt ostaje da je u pitanju nekakava izopačena svest o homogenosti koju svi Slavi praktikuju i koja jednostavno ne dopušta mogućnost da je narod sastavljen od individua a ne od klonova. Slavi uvek teže da pripadaju nečemu, da budu celina kao nacija, da svi listom budu članovi iste vere, iste partije, istog ovog-onog. Naš mentalitet jednostavno ne ostavlja prostora za individualnost kao takvu; prvo što će se batinama ulema u dete jeste maksima 'nemoj da si drugačiji'. Ako si mnogo glup zvaće te ljaksom, ako si mnogo pametan zvaće te šteberom, ako ti makar dlaka viri iz neke zlatne sredine okomiće se na tebe kao na izrod. I tako ti se još kao klincu otvore dve mogućnosti: ili da uspeš u onome što je 'društveno prihvatljivo' ili da za svoju propast kriviš Slobu, sistem, boga, roditelje, Nato, Amere, Darvina ili bilo koga sem sebe.

Jer na kraju krajeva, ti sam i jesi najmanje kriv, budući da si samo sledio pravila.

[dexa pantelejski]

Nego dexo, moramo da pročitamo tu knjigu da bi mogli da pričamo, ili kako?


A, be, jel ja pricam srpski ili sta? Lepo sam uljudno pito da l je neko cito knjigu.

Eto covek se javio reko da je cito i napisao svoje misljenje. To je i bio cilj mog pitanja. Cisto me interesuje kako se knjiga plasirala van Nisha, nista vishe...

Mogu da kazem da se slazem sa ocenom KANDZI iako je Marko jedan sasvim cool lik i pise dobre tekstove i price. Mislim da je agresivna reklama pojela taj roman.

Kad smo vec kod te "urbane" literature jel cito neko Ciru Magicnog i sta misli o njemu?

[Ghoul]

E, aj da ne rasplinjavamo ovu ođe priču, saću pokrenem drugi topik na tu temu... pa ko voli...

[Jake Chambers]

Nego dexo, moramo da pročitamo tu knjigu da bi mogli da pričamo, ili kako?


A, be, jel ja pricam srpski ili sta? Lepo sam uljudno pito da l je neko cito knjigu.

Izvini Deho, nisam mislio onako kako je zvucalo. I ja sam samo pitao. Izvini jos jednom.

[dexa pantelejski]

ma nema losho...

[PTY]

Vidi ga sad ovoga deksu! Pa lepo ti ghoul objasnio:

Pa dobro, da sam mislio da je taj podatak bitan za priču, ja bih ga pomenuo. Knjiga mi je poslužila kao inicijalna kapisla za priču koja me odavno pecka, pa sam morao da sednem i napišem je.

jel tebi taj Marko žešći ortak ili šta?

[milant]

izopačena svest o homogenosti koju svi Slavi praktikuju i koja jednostavno ne dopušta mogućnost da je narod sastavljen od individua a ne od klonova

Bas me zanima ko se po tome razlikuje od 'Slava'?

[ginger toxiqo 2 gafotas]

JUST RIGHT!!!!!!!!!!!!!

[dexa pantelejski]

Hmmm... Stvarno ne znam sta sam losho reko...

Marka znam onako, nismo "zesci" ortaci ali se respektujemo jer smo generacija (doduse on je godinu dana stariji).

Takodje i saradjuje sa PRESSING-om, dao nam je jednu pricu i tako to...

[PTY]

Ajde sad Milante, imam utisak da ti čitaš samo ono što si u stanju pogrešno da protumačiš.

Evo ti onda jedan još banalniji primer: ako ikada ispunjavaš bilo kakav formular koji zahteva podatak o tvojoj veroispovesti, ti ćeš, kao Srbin, imati opciju ili pravoslavca ili ateiste dok u nekim zemljama imaš po šest izbora i još sedmi "other" da tamo sam upišeš nešto što nije u opcijama. U većini ne-slavskih zemalja evrope imaš već treću posleratnu generaciju imigranata i to samo po sebi ometa automatsku homogenost tipa jedan narod/jedna vera/jedan jezik.

I ne smatram da je to apriori pozitivnija strana medalje, samo to prosto navela kao poredbu, ma kako banalnu, da su neke zemlje lišene bar jednog konkretno problema kojim se mi davimo.
Što naravno ne znači da te zemlje nemaju neke druge.

[ace]

u normalnim zemljama je protiv zakona traziti od nekog tako nesto.

[milant]

Ajde sad Milante, imam utisak da ti čitaš samo ono što si u stanju pogrešno da protumačiš.

Evo ti onda jedan još banalniji primer: ako ikada ispunjavaš bilo kakav formular koji zahteva podatak o tvojoj veroispovesti, ti ćeš, kao Srbin, imati opciju ili pravoslavca ili ateiste dok u nekim zemljama imaš po šest izbora i još sedmi "other" da tamo sam upišeš nešto što nije u opcijama. U većini ne-slavskih zemalja evrope imaš već treću posleratnu generaciju imigranata i to samo po sebi ometa automatsku homogenost tipa jedan narod/jedna vera/jedan jezik.

Pa nije bas tako.
Po cemu je individualnost ako je neko druge vere. To podrazumeva da je bar jos neko iste vere.  I sta je tu individualno?
Pripadnici svkog naroda/verske grupe smatraju da su bas to i uglavno su ponosni zbog toga. Kakav individualizam? Jel neki amerikanac/nemac/englez tezi nekoj 'individualnosti'? Cak i njihovi muslimani se upinjau da postanu to isto (a/n/e).

[PTY]

Ne ace, u normalnim zemljama nije protiv zakona postavljati takva pitanja. Protiv zakona je samo obavezati ljude da na ista odgovore.

I ne Milante, niko nije u stanju da ti obezbedi individualnost. Ali neka socijalna uređenja su više u mogućnosti da obezbede izvesne preduslove nasprosto tako što te, kao individuu, učine tolerantnijim na prihvatanje tuđe različitosti.

[milant]

I ne Milante, niko nije u stanju da ti obezbedi individualnost. Ali neka socijalna uređenja su više u mogućnosti da obezbede izvesne preduslove nasprosto tako što te, kao individuu, učine tolerantnijim na prihvatanje tuđe različitosti.

To je potpuno drugo pitanje.
A imamo sad bas lep primer u enlgeskoj, te tolerancije, kako su ubili onog momka, jer je pakistanac pa da mu se osvete za eksplozije u metrou.

Sve je to demagogija. Kad zaigra mecka pred njihovim vratima, odmah izlecu sve te kvazi toletrancije napolje.

Tolerancija nema bas mnogo veze sa 'individualizmom' koga, kako rece,
nema kod 'Slava'.

Vidi onomad proslavu pada Bastilje, i pitaj nekog Francuza (ne racunajuci nove 'Francuze'), da li je on pre individua ili Francuz....

[ace]

Ne ace, u normalnim zemljama nije protiv zakona postavljati takva pitanja. Protiv zakona je samo obavezati ljude da na ista odgovore.

Svaki formular za ispunjavanje bilo gde je obaveza pa i onaj za ulanjivanje u CD/DVD/VHS klub. Ne secam se da smo govorili o postavljanju pitanja na ulici.

[Ghoul]

ace, pričaš napamet.

veruj mi, popunio sam hrpu papira pre nego što sam otišao u USA, i još hrpu dok sam tamo bio.

u okviru nekih obaveznih obrazaca IMAŠ pitanje o nacionalnosti, ali ti pored njega stoji i da na njega NE MORAŠ da odgovaraš (it's OPTIONAL!)

zarad istine, čini mi se da sam nešto takvo video i na nekim domaćim obrascima, tj da ti pored pitanja o nacionalnosti stoji da NE MORAŠ DA ODGOVORIŠ na pitanje - ali ne znam koliko je to univerzalno, i gde se to traži, a gde može ali nije bitno.

inače, kad sam se učlanjivao u USA video klub niko me i nigde nije pitao za nacionalnost.

[ace]

ako je tako kako ti kazes u usa, mora da se izbaci i to optional. to moze biti jos gore. od tog lako, pogotovo u danasnje vreme moze nastati (uostalom u sva vremena gde se krivica globalno svaljuje na nekog) vrsta tihe socijalne prinude. ako ne ispuni koje je nacionalnosti, krije nesto... zato sam i bio pazljiv prilikom izbora svojih reci.

u normalnim zemljama je protiv zakona traziti od nekog tako nesto.

[Ghoul]

Zapravo, sad si me samo podsetio da potražim kopije nekih obrazaca i podsetim se da li oni uopšte pitaju za NATIONALITY (sumnjam) ili CITIZENSHIP (more likely).

Ne stavljam ruku u vatru, ali kladio bih se da pitaju samo za CITIZENSHIP, u kom slučaju je tvoj pokušaj 'vađenja' besmislen, jer su svi teroristi, i ovi u Londonu i oni u NY imali UK, odnosno USA CITIZENSHIP!

Teško da će te iko u civilizovanom svetu pitati za NATIONALITY (a i ako to učini, neće INSISTIRATI da odgovoriš), jer oni tamo odavno ne razmišljaju u tim kategorijama – za njih je čovek samo CITIZEN, i kraj.

[ace]

to i ja mislim. da li je u nekoj zemlji tako ili nije zavisi od njihovog svatanja demokratije.

kakav pokusaj vadjenja? ti zivis ili bar poznajes amerikci way of life, ti bi trebao znati bolje. ja ne govorim o teroristima, ja govorim o onima koji to nisu. (kad smo vec kod toga americki teroristi su uvezeni britanski home grown) teroristicki napadi na ameriku i london su uspeli u odredjenoj meri. zakoni koji se provlace sad u uk nove id kartice, koje smanjuju slobode ili zadiru u privatnost je unistavanje onoga sto se brani. way of life itself.

ja sam se po malo bavio filozofijom, dopusti da govorim iz pameti. nije demokratija rodjena u usa niti je stara 50 godina da bih morao da znam neku birokratsku peripetiju odnosno poznavanje nekog od obrazaca iz brazila (jedne velike birokratije kao sto je usa) kako bih pokazao znanje nauceni iz istih knjiga iz kojih su ucili i graditelji (ugrozene) demokratije u americi.

[PTY]

Ok, pošto je ova sporna tačka iskrsla povodom primera koji sam navela, da razjasnim; zadnji od takvih formulara ispunila sam prilikom apliciranja za posao. Pitanja o veroispovesti (pored još nekolicine) su bila naznačeno opcionalna i sam uskratila te konkretno odgovore. Nije u pitanju bila samo paranoja već naprosto moj stav da aplikacija za finansijsku poziciju prosto ne zahteva takvu vrst privatne informacije. Kasnije sam shvatila zašto su i koliko takva pitanja čisto informativne prirode.
Recimo, u zemlji sa desetak religija i sedamnaest oficijelnih jezika, podaci o veroispovesti korišteni su interno za efikasniju organizaciju rada. Recimo, da se u kantini muslimanu ne servira svinjetina ili hindusu govedina, da se od jevreja ne traži da radi prekovremeno subotom, da se napravi provizija za slobodne dane na jom kipur ili gujarati ili Ramadan.
Naravno, taj primer nije trebao da parira fakt da se pod pritiskom terorističke pretnje izvesne civilne slobode ako ne već krše ono bar malo uvijaju, fakt ostaje da se ta konkretno privatna informacija i dalje daje na volunterskoj osnovi.
Također, daleko bilo da američku demokratiju smatram idealnom ali ne mogu da joj osporim izvesnu funkcionalnost.

[Alexdelarge]

vaistinu vaskrse!

Slobodane, Slobodane, ti si komunista, volimo te, volimo te, k'o Isusa Hrista!

[Ghoul]

nije bašza ovaj topik, al ne znam de da metnem - pregenijalnu parolu reformističke stranke - ULTRA:

kaže:

MI SMO PROTIV NJIH
-PRIDRUŽI NAM SE!

ko iz alan forda!
   

[Alexdelarge]

Kad vec pominjes AF da se nadovezem. Po prirodi posla, susrecem se sa svim mogucim bizarnostima birokratije, i mogu ti reci da nema vecih protuva od aparatcika beogradskog sreza. Medjutim, najvece nistarije su namestenici Zemljisno-knjiznog odeljenja u Zemunu. Danas sam bas bio da predam zahtev za izdavanje vlasnickih listova i zao mi je sto nisam imao fotoaparat da uslikam vrata soba. Sva vrata su oblepljena velikim brojem obavestenja: " Rad sa strankama od 8 do 12 casova", "Petkom ne radimo sa strankama", "Pauza od 10 do 10 i 30 casova", "Od 8 do 11 casova se diktiraju resenja, molimo da ne ulazite", " Posle 12 casova ne ulazite". Sve me to asociralo na jednu epizodu AF gde je na  ulazu u bolnicu istaknuto na tabli "Posete su svakog radnog dana od 12 do 12 i 5". Inace, sprat iznad zemljisno-knjiznog, dakle u istoj zgradi (ne treba ni da napominjem da je zgrada sklona urusavanju jer je sva trosna,dok je drvenarija crvotocna) nalazi se Katastar nepokretnosti. To su tek hulje i lupezi. Imaju dve pravnice, od kojih je jedna na trudnickom pa se i ne pojavljuje, dok druga dolazi kad joj se prohte, a to ce reci ne svakog dana, a i kad dodje na posao ne radi puno radno vreme. Naravno, ja sam se zalio kod nacelnika (koji u kancelariji ima lcd monitor od 22 inca, al' se zato greje na kaljevu pec  )ali je od toga bila slaba vajda. Na kraju kad sam iz 15. puta  dobio famozni List Nepokretnosti, on je bio snabdeven pecatom Socijlisticke Republike Srbije. Nije da me je briga za insignije, ali koristiti se pecatom drzave koja bezmalo ne postoji vec dve decenije  je prevrsilo svaku meru.

[Ghoul]

kad već odosmo ustranu i nastranu – ili možda nismo, jer slobin duh je i dalje među nama – tvoja priča o administraciji me je podsetila na moje iskustvo, malo manje slikovito, ali svejedno meni neverovatno:
prilikom jednog dolaska u Bg poslao me moj čika da svratim u republički penziono-invalidski fond (ili tako nekako, jebem li ga sad za tačan naziv: nalazi se 100m od želez. stanice) jer mu trebaju neki papiri od njih.
tačnije, treba mu informacija dokle je stigao njegov predmet za inostranu penziju: da bi se informisao o tome sa strane (a iz n. banje je), ima telefon koji radi samo 2 ili 3 dana u nedelji, od 13-14h.
mo'š misliti koliki svet nahrupi da zove baš u tom terminu i kolika je šansa da dobiješ vezu!
pošto nije mogao da ih telefonom navata, pošalje mene da odem.
ispadne da ta kancelarija koja meni treba radi sa strankama utorkom i četvrkom (recimo od 11-13h, il tako nekako), a bio petak kad ja došo u bg. ipak, objasnim situaciju onom na portirnici, kaže – nema veze, uđi, zamoli, možda te prime.
začudo, ne prave mnogo buke oko toga što sam im ušao nezvan, valjda vide ranac na leđima, poveruju da dolazim izdaleka, i učine mi: pogledaju u svoje kompjuterče (staro bar 15 godina), nađu broj predmeta i... stanu da kopaju po fasciklama. naime, u tom zavodu, u toj kancelariji – taj prizor je zaista kafkijansko-alanfordovsko-terigilijamovski pakao kakav nisam mogao da verujem da danas, u XXI veku, postoji: to su kartonske fascikle, naređane u police, pa pošto ih ima mnogo, ove što nisu stale su u stubovima, gomilama, svuda okolo, uskraj zidova, kraj radnih stolova, bukvalno se sapliću o njih i obaraju ih!
...i da ne dužim dalje, u međuvremenu je čika umro, sad se njegova žena a moja strina i dalje preganja sa njima, a po svemu sudeći nešto su žešće zabrljali sa tim papirima koje su slali u švajcarsku, pa se to rasteglo na bar 5 godina otkad su poslali prvi zahtev...

eto.

serbia today.
sa slobom, i bez slobe. sve je isto, samo njega nema.

[scallop]

Birokratija je svuda ista, samo mi malo imamo posla sa različitim državama. Moja ćerka je rodila tri Amerikanca i bila skoro 15 godina u SAD kad je dobila državljanstvo. U međuvremenu su je papiri jurili po SAD.

[DušMan]

Kad vec pominjes AF da se nadovezem. Po prirodi posla, susrecem se sa svim mogucim bizarnostima birokratije, i mogu ti reci da nema vecih protuva od aparatcika beogradskog sreza. Medjutim, najvece nistarije su namestenici Zemljisno-knjiznog odeljenja u Zemunu. Danas sam bas bio da predam zahtev za izdavanje vlasnickih listova i zao mi je sto nisam imao fotoaparat da uslikam vrata soba. Sva vrata su oblepljena velikim brojem obavestenja: " Rad sa strankama od 8 do 12 casova", "Petkom ne radimo sa strankama", "Pauza od 10 do 10 i 30 casova", "Od 8 do 11 casova se diktiraju resenja, molimo da ne ulazite", " Posle 12 casova ne ulazite". Sve me to asociralo na jednu epizodu AF gde je na  ulazu u bolnicu istaknuto na tabli "Posete su svakog radnog dana od 12 do 12 i 5". Inace, sprat iznad zemljisno-knjiznog, dakle u istoj zgradi (ne treba ni da napominjem da je zgrada sklona urusavanju jer je sva trosna,dok je drvenarija crvotocna) nalazi se Katastar nepokretnosti. To su tek hulje i lupezi. Imaju dve pravnice, od kojih je jedna na trudnickom pa se i ne pojavljuje, dok druga dolazi kad joj se prohte, a to ce reci ne svakog dana, a i kad dodje na posao ne radi puno radno vreme. Naravno, ja sam se zalio kod nacelnika (koji u kancelariji ima lcd monitor od 22 inca, al' se zato greje na kaljevu pec  )ali je od toga bila slaba vajda. Na kraju kad sam iz 15. puta  dobio famozni List Nepokretnosti, on je bio snabdeven pecatom Socijlisticke Republike Srbije. Nije da me je briga za insignije, ali koristiti se pecatom drzave koja bezmalo ne postoji vec dve decenije  je prevrsilo svaku meru.

Heh... Kako se zove aktuelni načelnik Katastra? Stojke?

[Shozo Hirono]

Heh... Kako se zove aktuelni načelnik Katastra? Stojko?

Nije nego Cvetko.

[Shozo Hirono]

kad već odosmo ustranu i nastranu – ili možda nismo, jer slobin duh je i dalje među nama – tvoja priča o administraciji me je podsetila na moje iskustvo, malo manje slikovito, ali svejedno meni neverovatno:
prilikom jednog dolaska u Bg poslao me moj čika da svratim u republički penziono-invalidski fond (ili tako nekako, jebem li ga sad za tačan naziv: nalazi se 100m od želez. stanice) jer mu trebaju neki papiri od njih.
tačnije, treba mu informacija dokle je stigao njegov predmet za inostranu penziju: da bi se informisao o tome sa strane (a iz n. banje je), ima telefon koji radi samo 2 ili 3 dana u nedelji, od 13-14h.
mo'š misliti koliki svet nahrupi da zove baš u tom terminu i kolika je šansa da dobiješ vezu!
pošto nije mogao da ih telefonom navata, pošalje mene da odem.
ispadne da ta kancelarija koja meni treba radi sa strankama utorkom i četvrkom (recimo od 11-13h, il tako nekako), a bio petak kad ja došo u bg. ipak, objasnim situaciju onom na portirnici, kaže – nema veze, uđi, zamoli, možda te prime.
začudo, ne prave mnogo buke oko toga što sam im ušao nezvan, valjda vide ranac na leđima, poveruju da dolazim izdaleka, i učine mi: pogledaju u svoje kompjuterče (staro bar 15 godina), nađu broj predmeta i... stanu da kopaju po fasciklama. naime, u tom zavodu, u toj kancelariji – taj prizor je zaista kafkijansko-alanfordovsko-terigilijamovski pakao kakav nisam mogao da verujem da danas, u XXI veku, postoji: to su kartonske fascikle, naređane u police, pa pošto ih ima mnogo, ove što nisu stale su u stubovima, gomilama, svuda okolo, uskraj zidova, kraj radnih stolova, bukvalno se sapliću o njih i obaraju ih!
...i da ne dužim dalje, u međuvremenu je čika umro, sad se njegova žena a moja strina i dalje preganja sa njima, a po svemu sudeći nešto su žešće zabrljali sa tim papirima koje su slali u švajcarsku, pa se to rasteglo na bar 5 godina otkad su poslali prvi zahtev...

eto.

serbia today.
sa slobom, i bez slobe. sve je isto, samo njega nema.

Cekaj bre, pa kad si ti to bio? Iz pouzdanih izvora znam da ce i vojne i inostrane penzije uvaliti iz Bga nasem zavodu. Tako da ako strina ne casti, ti ces.

[Kler_Vojant]

Milošević, nemotivisano zlo        
Srđa Popović    
11.03.2009.

Tokom svih osam godina ratnih sukoba na tlu bivše Jugoslavije, zapadnu, a pre svega američku politiku karakterisale su konfuzija, uljuljkivanje u neosnovane nade, odlaganje i izbegavanje odluka; nedostatak fokusa i odlučnosti.

Najverovatnije da razlog za ovakvo ponašanje Sjedinjenih država treba tražiti u činjenici da se 1991. Jugoslavija nalazila pri dnu liste prioriteta Stejt departmenta[1]. Bilo je to vreme velikih previranja u svetu. Kraj Hladnog rata, pad komunizma i ujedinjenje Nemačke bili su nesumnjivo događaji čiji je epohalni i globalni značaj uveliko nadilazio sitničave etničke razmirice jugoslovenskih lidera. Naročito s obzirom na to da je Jugoslavija u to vreme smatrana kandidatom koji je, u poređenju sa drugim bivšim komunističkim zemljama, imao najveće šanse za bezbolnu tranziciju, kako prema parlamentarnom sistemu i otvorenoj tržišnoj ekonomiji, tako i ka integracijama sa evropskim ekonomskim i političkim institucijama. Usredsređeni na velika globalna zbivanja i uvereni u sposobnost Jugoslavije da obavi svoju mirnu tranziciju, zapadni diplomati su potcenili latentnu mogućnost da sitničave svađe eskaliraju u ogromno nasilje.

Bilo je to vreme gromoglasnog optimizma; Sjedinjene države su se zaklinjale u ,,multilateralnost" nadajući se da će privoleti Rusiju na aktivnije učešće u Savetu bezbednosti, što bi omogućilo rešavanje globalnih problema konsenzusom. U to vreme nije bilo dovoljno razumevanja za užasne posledice sa kojima su bili suočeni ljudi posle pola veka života pod teretom komunističke vladavine, nije se dovoljno razumelo poniženje Sovjetskog saveza, nekadašnje moćne imperije, koja je sada bila gurnuta u bankrotstvo i politički haos. Što je najtragičnije, slavljenička atmosfera sprečila je Zapad da shvati kako, uprkos tome što je pretnja Sovjetskog saveza nestala, Sjedinjene države ne mogu tek tako da se povuku iz Evrope, kao i da NATO nije postao nepotrebna organizacija već da i dalje ima značajnu ulogu. Opasnosti koje su nastale nestankom bipolarnog sveta, dezintegracijom čitavog polja ravnoteže političke moći, bile su potpuno ignorisane. Zapad takođe nije shvatio da je nestankom starog svetskog poretka, koji su svetu odozgo nametala dva hegemona, stvorena mogućnost za rađanje novog ,,poretka". Njega su, odozdo, stvarali mali igrači koji su, tek oslobođeni krutih starih struktura, sada nesmetano mogli da rešavaju sporove sa svojim susedima.

Za Zapad, a posebno za Sjedinjene države, pad komunizma predstavljao je pozitivan razvoj događaja – pobedu. Zbog toga nisu shvatali da je iz unutrašnje perspektive ova situacija puna nestabilnosti i skrivenih opasnosti. Upravo iz ovih razloga Sjedinjene države su bile potpuno zatečene sukobom u bivšoj Jugoslaviji, te im je prva reakcija bila da taj problem prepuste Evropljanima; ipak je Jugoslavija bila ,,evropsko dvorište". Sjedinjene države su bile preokupirane smanjivanjem vojnog budžeta, izvlačenjem iz recesije, slavljenjem kraja Hladnog rata i svojim predsedničkim izborima.

Kada se ispostavilo da Evropljani, lišeni američkog vođstva, nisu sposobni da formulišu zajedničku spoljnu politiku prema Jugoslaviji, Sjedinjene države su odlučile da problem prebace u krilo Ujedinjenih nacija – da deluju samo ,,multilateralno".[2] Izgleda da je u tom trenutku američkim stratezima već bilo jasno da Ujedinjene nacije nisu u stanju da izvrše ovaj zadatak i da potez služi samo kako bi se problem gurnuo ispod tepiha UN.[3]

Ujedinjene nacije su ubrzo zauzele ,,neutralan" i ,,uravnotežen" stav, i ceo proces zapao je u ćorsokak, dok su se Sjedinjene države pretvarale da to ne primećuju. Amerika je bila zadovoljna situacijom u kojoj su se ,,neutralni" UN-mirotvorci držali kao samoimenovani taoci i tako sprečavali bilo kakvu vojnu akciju. Međutim, jedino je takva akcija mogla zaustaviti krvoproliće koje je organizovao Milošević, prvo u Hrvatskoj a zatim i u Bosni.

Naravno da do ,,multilateralizma" nije došlo, jer je Rusija jedva dočekala priliku da povrati ulogu globalnog igrača i činioca u međunarodnoj areni. ,,Nepristrasni" stav koji su Ujedinjene nacije zauzele nije ni mogao da ima efekta pošto je za čitavu jugoslovensku dramu bio odgovoran gotovo isključivo Milošević. Ujedinjene nacije i Sjedinjene države strahovito su pogrešno procenile tog čoveka oko koga se okretao vrtlog nasilja. To možda predstavlja najveću grešku Sjedinjenih država, Ujedinjenih nacija i cele međunarodne zajednice od početka jugoslovenskih ratova. Ova pogrešna procena, uz nerazumevanje prave prirode sukoba, kasnije će prouzrokovati lanac pogrešnih odluka.

Svi, a posebno Sjedinjene države, doživljavali su sukob u ideološkim okvirima: Milošević je bio ,,komunista" a Tuđman i Izetbegović – ,,demokrate".

Međutim, ono što se u tom trenutku odigravalo u Jugoslaviji nije imalo nikakve veze sa ideologijom; bila je to naprosto borba za moć.

Nakon što je umro Tito, koji je vladao kao apsolutni diktator, u zemlji se osetio ogroman vakuum vlasti. Predsedništvo koje ga je zamenilo, i koje je trebalo da donosi odluke konsenzusom, bilo je praktično paralisano. Decenijama je stvaran takav politički sistem koji se okretao isključivo oko jednog čoveka i jedne volje. Tito nije crpeo svoj autoritet iz predsedničke funkcije već iz funkcije vođe komunističke partije i, što je još važnije, iz uloge vrhovnog komandanta. Tokom partijskih čistki, posebno sedamdesetih godina, postalo je očigledno da glavni deo Titove moći dolazi iz Jugoslovenske narodne armije[4]. Nijedan pojedinačni član predsedništva, pa čak ni svi zajedno, nisu bili u stanju da ispune tu funkciju.

Prvi rezultat ove borbe za moć bilo je cepanje komunističke partije na šest posebnih partija. Pošto Tito više nije delegirao vlast odozgo, partijski lideri su potražili podršku odozdo, predstavljajući sebe kao zastupnike posebnih interesa svojih pojedinačnih republika.

Suočene sa globalnim kolapsom komunizma, ovih šest partija počelo je da stvara saveze koji su se bazirali na podeli na reformiste i tvrde konzervativce. Milošević se, pritisnut srpskim militantnim antikomunistima i rojalistima, opredelio za tvrdu konzervativnu opciju; uskoro je zbog toga doživeo politički poraz i izolaciju.

Važno je podvući da on takav izbor nije napravio na osnovu bilo kakvog duboko ukorenjenog političkog uverenja. Pre će biti da je shvatio da taj izbor predstavlja najbolji način da prigrabi realnu moć, moć koja više ne pripada komunističkoj partiji već se nalazi u rukama snažno indoktrinirane Jugoslavenske narodne armije.[5]

Tako je Milošević, mada očito poražen i izolovan u jugoslovenskim okvirima, još uvek u rukama držao džokera – vojsku. U tom trenutku niko u Jugoslaviji, osim Miloševića, nije shvatao da će se borba za vlast razrešiti silom. On je razumeo da je politička bitka izgubljena, te je zauzeo poziciju za vojne bitke u kojima će imati ogromnu nadmoć. Ovo je i nedvosmisleno saopštio tokom svog čuvenog govora na Gazimestanu, kada je svoju borbu za moć prikrio nacionalističkom retorikom tipa ,,mi protiv njih", obećavajući da će ,,braniti srpske interese" ako bude neophodno i ,,vojnim sredstvima".

Ovaj govor uveliko je zastrašio ne samo nesrpsko stanovništvo u Jugoslaviji već i same Srbe koji su odjednom ,,shvatili težinu situacije" i počeli da naziru koliki će biti ulog u ovoj igri.

Iako je u tom trenutku Milošević imao podršku vojske, nije se usuđivao da jednostavno izvede puč iz straha da bi time mogao izazvati spoljnu intervenciju. Dve stvari su Miloševiću nedostajale da bi efikasno upotrebio vojnu silu koja mu je stajala na raspolaganju: institucionalna kontrola nad vojskom i causus belli (uverljiva provokacija).

Prema tada važećem ustavu, vrhovni komandant je bilo predsedništvo, u okviru kojeg je Milošević imao kontrolu nad svega četiri glasa: predstavnika Srbije i njihovih marioneta Crne Gore, Kosova i Vojvodine. Da bi obezbedio te glasove, Milošević je morao da Kosovu i Vojvodini oduzme suštinsku autonomiju, te da orkestrira puč u Crnoj Gori. I posle svih ovih manevara, ipak mu je nedostajao jedan glas koji bi mu omogućio potpunu kontrolu nad vojskom.

U tom je trenutku Milošević povukao lukav i smeo potez: izbacio je Sloveniju iz Jugoslavije (istovremeno je svojim karakterističnim ,,dvostrukim govorom" optužujući za separatizam). Na taj način je jednim udarcem rešio oba problema: nakon što je Slovenija otišla, kontrolisao je većinu glasova u predsedništvu i, što je još značajnije, stvorio je causus belli. Odlično je razmeo da će Hrvatska potrčati ka izlazu onog trenutka kada Slovenija napusti Jugoslaviju i kada se on dokopa komande nad vojskom. Znao je da će mu se tada ukazati prilika da upotrebi vojsku kako bi navodno sprečio da Hrvatska iz Jugoslavije sa sobom odvuče i srpsku manjinu.

Slovenija je spremno pristala na odlazak. Miloševićeve pretnje i agresivna retorika već su posejale strah širom zemlje. Slovencima je bilo kristalno jasno da će njihovo iskakanje iz čamca dovesti do njegovog prevrtanja, no ulog je bio preveliki i oni su se odlučili za nezavisnost.

Milošević se u maju 1991. sastao sa slovenačkim predsednikom Kučanom. Posle sastanka je izdato zajedničko saopštenje u kojem se Milošević složio da Slovenija napusti federaciju, a Kučan je izrazio svoje ,,razumevanje za želju svih Srba da žive u jednoj državi".

Dogovoreni ,,rat" sa Slovenijom trajao je deset dana. Imao je samo nekoliko žrtava i bio je čisto pozorište: Milošević i nije imao nameru da ih zadržava. U neku ruku, ovo je bila samo uvertira u glavnu temu, samo rani nagoveštaj onoga što će se desiti ukoliko Hrvati odluče da slede Slovence. Hrvatska je pošla stopama Slovenije, a Milošević je upotrebio vojsku kako bi ,,zaštitio Srbe" u Hrvatskoj. Sa praktičnom upotrebom vojske, potencijalna moć kojom je Milošević raspolagao postala je tragično stvarna.

Rasprostranjeno uverenje na Zapadu kako je oružani sukob posledica Miloševićeve borbe protiv separatista bilo je takođe pogrešno. Borislav Jović, predsednik predsedništva i Miloševićeva desna ruka, svedoči u svojoj knjizi ,,Poslednji dani Jugoslavije" o razgovoru koji je vodio sa Miloševićem u junu 1990. godine: ''On se složio sa planom da Sloveniju silom oteramo (...) iz Jugoslavije''.[6]

Milošević i Jović su znali da će, kada jednom Slovenci budu otišli, ugroženi Hrvati pokušati da ih slede. Jović u svojoj knjizi takođe tvrdi da je Veljko Kadijević, načelnik generalštaba, imao ovakav plan za Sloveniju: da ,,odgovori energično, (...) zatim se povuče (...). Ovo bi vojsci podiglo moral, zastrašilo Hrvate i odobrovoljilo Srbe".[7]

No, izbacivanje Slovenije nije bilo dovoljno. Milošević i njegovi aparatčici morali su da budu sigurni da će Hrvatska pratiti njihov scenario. Na dan 26. januara 1991. Jović je u svom dnevniku zapisao: ,,Rat bi trebalo da započne Hrvatska".[8]  U tom cilju zamislili su plan kojim bi Hrvatsku naterali da povuče prvi potez, naizgled bez ikakve provokacije Beograda. 25. februara 1991. Jović je izvestio Miloševića o ideji Veljka Kadijevića, načelnika generalštaba: ,,Trebalo bi tajno, nikako javno, ohrabriti Srbe u Krajini da se otcepe od Hrvatske".[9] U svojoj knjizi, Kadijević se takođe hvali kako je JNA ,,ispunila svoj zadatak političke i vojne pripreme Srba u Hrvatskoj za rat".[10] Suprotno tadašnjem uverenju, Milošević nije ušao u rat da bi sprečio otcepljenje Hrvatske i raspad Jugoslavije. Prema Joviću, 21. januara 1991, tokom telefonskog razgovora povodom tekuće krize, hrvatski predstavnik u predsedništvu, Stipe Mesić, obavestio je Jovića da će Hrvatska možda morati da napusti Jugoslaviju zbog pretnji koje dolaze iz Beograda. Jović upozorava Mesića da je u tom slučaju ,,izabrao rat" i smesta obaveštava Miloševića o ovom razgovoru. Miloševićevu reakciju Jović opisuje sledećim rečima: ,,Bio je oduševljen: savršeno!"[11]

Sklonost Zapada da bez rezervi prihvati Miloševićeve tvrdnje kako on brani Jugoslaviju od separatista još je teže razumeti ako se ima u vidu činjenica da je Srbija načinila prvi separatistički ustav još 28. septembra 1990. To je bilo više od godinu dana pre 8. oktobra 1991, kada su Hrvatska i Slovenija proglasile svoju nezavisnost.

Po članu 72 ustava iz 1990. godine, Srbija je ,,suverena i nezavisna" država, sa sopstvenom vojskom, ministarstvom spoljnih poslova, narodnom bankom itd. U članu 135, Srbija proklamuje da je više ne obavezuju zakoni SFRJ. U proleće 1991. parlament Srbije donosi grupu zakona koji se odnose na monetarnu i fiskalnu politiku, međunarodne odnose i carine (oblasti ranije u isključivoj nadležnosti savezne skupštine). Kada je kasnije Jović Mesiću, tokom 125. sednice predsedništva, uputio prigovor na separatistički sadržaj ustava Hrvatske, Mesić mu je opravdano odgovorio: ,,Učinili smo potpuno isto što i Srbija, samo smo prekopirali vaš ustav i znali smo da ćete nas zbog toga napasti". Teško je razumeti kako su zapadne sile, uključujući i SAD, toliko dugo mogle biti zbunjene i zaslepljene Miloševićevim apsurdnim tvrdnjama da on samo štiti jedinstvo i teritorijalni integritet Jugoslavije, kada je bilo toliko mnogo očiglednih dokaza koji su govorili suprotno.

Razni diplomati, novinari i samozvani eksperti napisali su na stotine knjiga u pokušaju da objasne sve začkoljice, zaplete i obrte, glavna i sporedna dešavanja jugoslovenskog rata,[12] ali osnovni scenario je u suštini bio prilično jednostavan. Suština svega svodi se na vrlo prostu činjenicu: na trenutak kada je Milošević stekao kontrolu nad vojskom. Od tog trenutka, jedino što su sve ostale republike (Slovenija, Hrvatska, Bosna, Kosovo pa čak i Crna Gora i Vojvodina) želele, bilo je da pobegnu iz Miloševićeve jurisdikcije i uspostave čvrstu međunarodnu granicu između sebe i njegovog agresivnog, opasnog i nepredvidivog režima.[13] Čak je i stotine hiljada Srba iz Srbije, posebno mlađi i obrazovaniji deo stanovništva, emigriralo sa istim ciljem, da umakne od njegove nadležnosti. Svi događaji koji su usledili u suštini su predstavljali komplikaciju osnovnog zapleta, pobočne priče i odvraćanje pažnje.

Sjedinjene države su propustile da od početka zauzmu jasan stav. Tokom posete državnog sekretara Bejkera Jugoslaviji, par meseci pre početka rata, SAD su se zauzele za očuvanje teritorijalnog integriteta Jugoslavije u skladu sa principom nepromenljivih granica formulisanih Helsinškim sporazumima.[14] Ali, pošto su Sjedinjene države pozdravile ponovno ujedinjenje Nemačke, sada su bile prinuđene da izmene svoj stav u korist principa samoopredeljenja.[15] Sjedinjene države su slale protivrečne signale: s jedne strane dozvoljavale su Miloševiću da se skriva iza ,,očuvanja teritorijalnog integriteta Jugoslavije", a sa druge su ohrabrivale hrvatsku secesiju kao akt prava na samoopredeljenje hrvatskog naroda.

Pogrešna percepcija da su sukobi motivisani ideološkim razlikama (,,komunisti" protiv ,,demokrata"), te ambivalentan stav prema dva različita i kontradiktorna gorepomenuta principa (teritorijalni integritet naspram samoopredeljenja), učinili su da je takva zbunjena politika Sjedinjenih država prema Jugoslaviji zbunjivala i druge. SAD su propustile da ugledaju sliku čoveka koji je stekao kontrolu nad vojskom neustavnim sredstvima (aneksija Kosova i puč u Crnoj Gori), u borbi za vlast koja se razbuktala nakon Titove smrti, i koji je odlučan da tu vojsku upotrebi kako bi pobedio svoje političke protivnike. Miloševićeva kontrola armije, kao i njegova spremnost da je upotrebi, pripremila je pozornicu za njegovu monodramu.

Milošević ne samo da je želeo rat, već mu je rat bio neophodan kako bi bio u mogućnosti da diktira razvoj situacije. Od trenutka kada je zapretio da će upotrebiti vojnu silu, svi ostali učesnici, uključujući i međunarodnu zajednicu, samo su reagovali na njegove poteze. Za svoj obeshrabrujući uspeh mogao je da zahvali samo očiglednoj činjenici da SAD nisu imale nameru da vojno intervenišu i da je Jugoslovenska armija bila ubedljivo nadmoćna nad svim ostalim učesnicima sukoba u Jugoslaviji.

Budući da je Milošević bio glavni akter predstave, ko zna kako bi se cela stvar razvijala da je on od početka bio pravilno shvaćen. Ali Miloševićevi motivi su od samog početka bili pogrešno protumačeni. Pokušaji da ga se odobrovolji, da se s njim stupi u nekakvu komunikaciju, da mu se ponudi puno šargarepe bez štapa, da se s njim pregovara, da mu se pomogne da ,,sačuva obraz", te da se uzme u obzir i nepostojeća ,,druga strana" problema, bili su koraci u pogrešnom pravcu.

Ne samo da ovakvi koraci nisu zaustavili njegovu agresiju već su je zapravo ohrabrili. Istini za volju, Miloševićeva ličnost i karakter bili su prilično neobični. U njegovom slučaju, analogija, omiljena diplomatska metoda, uopšte nije ,,vršila posao". Razlog je ležao u činjenici da su tipovi poput Miloševića zaista retko dolazili na vlast osim u izvanrednim i veoma turbulentnim, revolucionarnim okolnostima.[16] Njegovo ,,ničim motivisano zlo", da se poslužim Kulridževim rečima, retka je osobina političara u normalnim vremenima, čak i u komunističkoj partiji preko koje se domogao vlasti.

Šteta je što diplomate izgleda retko čitaju poeziju. Ovakav tip ličnosti opisan je u književnosti sa kristalnom jasnoćom i dubokim razumevanjem:

,,Negativni junak je, s druge strane, od početka prikazan kao nezadovoljnik, kao osoba koja je kivna na život i društvo. U većini slučajeva ovo je razumljivo jer je negativnom junaku stvarno naneta nepravda od strane Prirode ili Društva. [Oba Miloševićeva roditelja izvršila su samoubistvo.]

[Njegovo] prevashodno zadovoljstvo sastoji se u nanošenju patnje drugim ljudima ili u nasilnom nametanju svoje volje drugim ljudima. [On nalazi] zadovoljstvo u tome da mirnog, običnog čoveka pretvori u agresivnog kriminalca (...). Neće ga ostaviti na miru sve dok ga ne privoli na zločin.

[Njegovo delovanje je] dokaz (...) da čoveku nije uvek neophodan ozbiljan motiv kako bi obmanuo drugog. [On je] sklon neslanim šalama (...), a sve takve šale zapravo predstavljaju antisocijalni čin. Ovaj šaljivdžija nalazi zadovoljstvo u zapanjenosti ljudi kada iznenada shvate da su bili u zabludi dok su mislili da se ponašaju i rasuđuju po sopstvenoj volji, a da su sve vreme zapravo bili marionete u tuđim rukama.

Šaljivdžijin uspeh zavisi od toga koliko dobro procenjuje slabosti drugih, njihovo neznanje, socijalne reflekse, njihove neupitne predrasude, opsesivne želje, pa se tako čak i najbezazlenija praktična šala pretvara u izraz njegovog dubokog prezira prema onima koje vara.

Šaljivdžija prezire svoje žrtve ali im u isto vreme i zavidi na njihovim željama, jer ma koliko bile detinjaste ili pogrešne, za njih su te želje potpuno stvarne dočim šaljivdžija nikakvih sopstvenih želja ni nema.

Šaljivdžija-profesionalac je, kao i kockar, ovisnik o svojoj aktivnosti. Taj je njegov nagon, međutim, negativan jer predstavlja strah od nemanja sopstvene suštine, svog stvarnog ja, strah od činjenice da je šaljivdžija zapravo niko i ništa.

[S obzirom da je njegov] ultimativni cilj – ništavilo, on mora ne samo da uništi druge već i samoga sebe."

,,Negativni junak" koji je gore opisan je u stvari Jago, a citati su preuzeti iz eseja W.H. Audena ,,Džoker u špilu" (Joker in the Pack).[17] Analiza ovog fiktivnog lika, napisana pre pedeset godina u obliku književnog eseja o Šekspirovoj tragediji, definiše Miloševićeve postupke, njegovu ličnost i motive preciznije i bolje od stotina strana koje su o njemu ispisali novinari, diplomate i politički analitičari.

Milošević je prepoznao slabosti srpskog stanovništva do kojih je došlo usled deficita čvrstog nacionalnog identiteta nastalog posle Titove smrti, i na njih je primenio svoju morbidnu neslanu šalu. Nametnuvši se kao snažan vođa na kakvog su i dotad bili navikli, poveo ih je u najgore kriminalno i agresivno ponašanje – u izvršenje genocida. Karta nacionalizma je bila najjednostavnije sredstvo za ostvarenje ovog cilja.

Ako prihvatimo Audenov opis Miloševićeve ličnosti, lako možemo razumeti kako Milošević nije bio ni komunista ni srpski nacionalista, te da uopšte nije bilo moguće umiriti ga popuštanjem, niti se s njim pogađati, niti ga potkupiti ili postideti. On je uspevao da bude uvek jedan korak ispred u ovoj političkoj igri u kojoj su vladali interesi (uključujući i ličnu korist) i trgovina, jer on takve interese nije imao; u toj igri on nije imao nikakav stvarni ulog, jer je igrao - krivotvorenim novcem.

Čak se i današnje uobičajeno shvatanje, po kome je on bio ,,isključivo zainteresovan da se održi na vlasti", čini pogrešnim; za Miloševića, vlast je bila samo oruđe koje mu je omogućavalo da morbidno namagarči druge. Bilo je uočljivo da je izbegavao uobičajene prilike da uživa u vlasti kao što su intervjui, javna pojavljivanja, mitinzi i ovacije, a njegove pristalice, kao i  njegova žena, o njemu su govorili kao o veoma skromnom čoveku i, po rečima Mihalja Kertesa, bivšeg ministra unutrašnjih poslova, o ''vanzemaljcu''.[18] Svoje političke izjave uglavnom je davao kroz usta marioneta, čije je pokrete kontrolisao iza scene kao pravi trbuhozborac: svoje žene, Srpske akademije nauka, Šešelja i članova ,,vlade" (čudne skupine čiji je sastav neprestano menjao).

Da je na vreme i na pravi način bilo shvaćeno ko je zapravo Milošević, broj njegovih žrtava bio bi znatno manji, i protraćilo bi se mnogo manje vremena na uzaludne pokušaje da se sa njim ,,pregovara". Pasivnost administracije SAD samo je, paradoksalno, porasla kada je, kao rezultat opšežne medijske pažnje kojom je praćen rat u Jugoslaviji, u svetskoj javnosti počela da narasta kritika američke spoljne politike i kada su pozivi na vojnu intervenciju postali sve učestaliji. Još se opirući da se vojno angažuje zbog visoke političke cene koju bi za takav angažman morala da plati, administracija SAD razvila je u javnosti ekstenzivnu kampanju kako bi izbegla sve češće kritike na svoj račun, što je nažalost rezultiralo duboko netačnom interpretacijom jugoslovenskog konflikta.

Administracija je pokušala da ubedi američku javnost da, ma koliko strašne bile slike koje CNN svakodnevno emituje, ,,ništa ne može da se preduzme" jer se radi o konfliktu koji je posledica ,,vekovne mržnje", plod ,,istorijske stihije", reč je o ,,paklenom problemu", o sukobu u kome ,,nema dobrih i loših momaka" te je jedino moguće primeniti strategiju koja se koristi za šumske požare – ,,pusti da sve samo sagori do kraja".

Ovakvo glajhšaltovanje javnog mnjenja bilo je veća greška od greške koju je trebalo da zataška. Pasivnost je sama po sebi bila greška, no objašnjenja kojom se takvo ponašanje pravdalo, na primer, ,,ništa se ne može učiniti protiv istorijske stihije", bila su opasnija, jer su u potpunosti išla Miloševiću na ruku. Njegova propagandna mašina stalno je ponavljala istu mantru: konflikt je izbio spontano, on nema ništa sa tim, Srbija nije u ratu.

Naravno, konflikt je bio sve samo ne spontan. Većinu žrtava prouzrokovali su profesionalci JNA, kao i srpska policija i paramilitarne grupe koje je ta policija organizovala, naoružavala i prebacivala preko granice.

Tek u svojoj kasnijoj fazi konflikt je poprimio i neke odlike građanskog rata – bilo je nemoguće da civilno stanovništvo ostane neutralno. U toj poodmakloj fazi, negde 1992. godine, članovi različitih etničkih grupa okupljali su se i naoružavali u cilju elementarnog samoodržanja. Pored toga, u ovoj fazi je i nesrpsko stanovništvo počelo da se sveti svojim srpskim komšijama za zločine koje su počinili Miloševićevi profesionalci. Milošević je sigurno bio oduševljen izjavom Stejt departmenta kako ,,u ovom konfliktu nema nevinih". S obzirom da je bio glavni krivac, podstrekač i izvršilac, on se u više navrata spremno složio da su ,,sve strane počinile zločine", na taj način izjednačio žrtve sa agresorima, i u isto vreme zauzeo ,,objektivnu" poziciju.

Milošević je bio duboko svestan da mržnja između Srba i Hrvata s jedne, i Hrvata i Bosanaca s druge strane, nije uzrok već posledica sukoba, brutalnih i ničim isprovociranih zločina (posebno u Bosni) sa srpske strane (njegove vojske i policije). Takođe, znao je da su ovi zločini toliko stravični da će stvoriti dovoljnu količinu mržnje kojom će onda rat moći sam sebe da obnavlja.

Naravno da je bio zadovoljan kada je čuo da se radi o ,,vekovnoj mržnji". I američki i srpski mediji su iz dana u dan nebrojeno puta ponavljali ovakve mantre. Milošević je uočio ovu slabost u američkoj poziciji, i iskorišćavao je do maksimuma. Poricanje koje je još i danas prisutno među Srbima velikim delom je prouzrokovano upravo činjenicom da su američka spoljna politika i mediji strasno potvrđivali ovakvu Miloševićevu propagandu. To je onda među srpskim stanovništvom stvaralo osećaj svemoći i trijumfa, jer, ili je Milošević uspeo da prevari Amerikance, ili su zapadne sile, svojom pasivnošću u stvari svesno dopuštale Miloševiću da se otarasi muslimana – mišljenje koje se tokom rata često moglo čuti u Srbiji. Nastojanje Stejt departmenta da opravda pasivno držanje SAD tvrdnjom da je sukob spontana erupcija vekovne mržnje imalo je razorni uticaj na tok rata. Objektivno gledajući, pasivnost se pretvorila u saučesništvo.

Ovo je omogućilo Miloševiću da održi inicijativu sve do samog kraja. Kao što Auden piše o tragediji Otela: ,,Ne pada mi na pamet ni jedna druga drama u kojoj samo jedan lik vrši radnju – sva dela su Jagova, a svi ostali, bez izuzetka, samo reaguju".[19] Sva dela su bila Miloševićeva, svi ostali su samo reagovali uključujući i Sjedinjene države.

Čak i veliko finale, u kojem su SAD konačno povele koaliciju u vojnu intervenciju kako bi sprečile genocid na Kosovu, ne može se razumeti drugačije nego kao Miloševićevo ,,delanje". Ričard Holbruk je posvedočio da je prilikom poslednjeg susreta upitao Miloševića: ,,Da li ste svesni šta sada sledi?", na šta je Milošević hladnokrvno odgovorio: ,,Da, vi ćete nas bombardovati."[20]

Teško da se preduzimanje akcije na Kosovu može podvesti pod ,,delovanje" Stejt departmenta; pre će biti da je Stejt department sam sebe saterao u ćošak prejakom retorikom u Rambujeu i pretnjama za koje se nadao da nikad neće morati da ispuni.[21] Miloševićeva nepopustljivost u trenutku kada je bio suočen sa bombardovanjem, kao i njegova tvrdoglavost tokom bombardovanja, predstavljali su potpuno iznenađenje za Stejt department.

Čak i u samoj završnici, Stejt department nije shvatio da Milošević ne mari mnogo za patnje ,,sopstvenog naroda" niti za razaranje ,,svoje rođene zemlje" ili izolaciju Jugoslavije, te da je oberučke prihvatio novu priliku da ,,mirnog i običnog čoveka pretvori u agresivnog kriminalca". U jednom od Miloševićevih sudova u Valjevu, predsednik Klinton je ,,osuđen (u odsustvu) za ratne zločine". Koliko god to izgledalo nadrealno, korišćenje sudnice za promociju Miloševićevih političkih ciljeva savršeno je odgovaralo njegovom tvrdoglavom karakteru.

Milošević je u početku profitirao od antizapadnog osećanja izazvanog bombardovanjem Srbije, kao i od očajanja građana koje je bombardovanje gurnulo u siromaštvo. Izolacija koja je usledila, bez obzira na kratko trajanje, omogućila mu je da poravna račune sa prozapadnom ,,petom kolonom" i ,,izdajnicima" iz redova opozicije, a da pri tom ne mora da brine o finesama ljudskih prava i demokratskim standardima. Milošević nije mnogo mario za gubitak Kosova.

I na kraju, šta je moglo biti učinjeno drugačije? Prvo, trebalo je na svaki mogući način pomoći poslednjem jugoslovenskom premijeru, Anti Markoviću, da sačuva formalno jedinstvo Jugoslavije; čak i ako bi to značilo pomoć od nekoliko milijardi dolara, koje su kasnije ionako utrošene na intervencije, mirovne misije, obnovu i mirovne konferencije. Čak je i ponuda dolaska plavih šlemova koji bi blokirali zaveru Miloševića i JNA – makar to na koncu i dovelo do raspada Jugoslavije – mogla da spreči krvoproliće koje je kasnije usledilo.

Drugo, nakon što su Hrvatska i Bosna uspostavile sopstvene nezavisne države, koje su zatim postale i međunarodno priznate, međunarodna zajednica je morala da ih zaštiti kao članice Ujedinjenih nacija koje su doživele stranu agresiju. Nesumnjivo je da je obaveza svih članica Ujedinjenih nacija, uključujući i Sjedinjene države, bila da, prema Konvenciji o sprečavanju genocida, intervenišu u Bosni. Stejt department se silno namučio da izbegne da makar i šapatom izgovori reč ,,genocid", pa je umesto toga koristio Miloševićev pažljivo i nadasve cinično izbaždaren eufemizam – ,,etničko čišćenje".

Čoveka Miloševićevog psihološkog profila, koji je u rukama držao smrtonosno oružje, trebalo je zaustaviti u najranijoj mogućoj fazi. A to je bilo ostvarivo jedino uz pomoć superiorne sile. Međutim, Sjedinjene države su u početku odbijale da se ponašaju kao svetski policajac, da bi kasnije, u potpuno neprikladnom trenutku, odlučile da to ipak učine, ali na jedan neodlučan i traljav način koji je previše koštao. Napale su jednu suverenu državu i umešale se u njene unutrašnje poslove. Naravno, jasno je da je ovo moralo biti urađeno, ali je obavljeno prekasno, neumesno, neubedljivo i neodlučno, pod Miloševićevim uslovima.

Na kraju, bio je potreban ogroman pritisak, kako međunarodne javnosti tako i one u Srbiji, koja se podelila između pokojnog premijera Zorana Đinđića i predsednika Koštunice, da bi se Milošević iz Srbije oterao u Hag, gde je na kraju i umro dok mu se sudilo za zločine protiv čovečnosti na Kosovu, u Bosni i Hrvatskoj. Ozlojeđen do samog kraja, sam je vodio svoju odbranu i osporavao legitimnost Haškog suda. Iako je umro pre nego što je pravda zvanično bila zadovoljena, može se reći da je ,,nezadovoljnik" ipak dobio svoje.


Esej je objavljen u knjizi/zborniku "War and Change in the Balkans" (priređivač Brad K.Blitz), Cambridge University Press, 2006.

S engleskog prevela Lana Budimlić


[1] Vidi Warren Zimmermann, Origins of a Catastrophe, New York: New York Times Books, 1996. Ova knjiga je posebno dragocena ako se ima u vidu autorov dugogodišnji odnos sa Miloševićem.

[2] Vidi Mark Thompson, Paper House:The Ending of Yugoslavia, New York: Pantheon Books, 1994.

[3] Za oštar napad na poteze Evropske zajednice i efekte prebacivanja problema na UN vidi Mark Almond, Europe's Backyard War: The War in the Balkans, London: Heinemann, 1994.

[4] Vidi James Gow, Legitimacy and the Military: The Yugoslav Crisis, London: Pinter; New York: St. Martin's Press, 1992.

[5] Za izvrsnu analizu postepenog propadanja titoizma tokom osamdesetih, sa naglaskom na povećanju koncentracije legitimiteta na republičkom nivou, kao i o kontraproduktivnim pokušajima Jugoslovenske armije da ponovo uspostavi legitimitet federalnog režima vidi Gow, Legitimacy and the Military.

[6] Borisav Jović, Poslednji dani SFRJ, Beograd: Politika, 1995, str. 161.

[7] Ibid, str. 349.

[8] Ibid, str. 263.

[9] Ibid, str. 277.

[10] Veljko Kadijević, Moje viđenje raspada, Beograd: Politika, 1993, str.128.

[11] Jović, Poslednji dani SFRJ, str. 256-7.

[12] Vidi, na primer, Robert Thomas, Serbiaunder Milosevic: Politics in the 1990s – How Milosevic Won and Exercised Power, London: Hurst & Company, 1999.

[13] Vidi Branka Magaš i Ivo Zanić (ured.), The War in Croatia and Bosnia-Herzegovina 1991-1995, London: The Bosnian Institute/Frank Cass, 2001.

[14] Baker, 1995.

[15] Za prikaz kraja Hladnog rata vidi analizu iz perspektive tadašnjeg državnog sekretara: James Addison Baker i Thomas M. DeFrank, The Politics of Diplomacy: Revolution, War, and Peace, 1989-1992, New York: Putnam, 1995.

[16] Knjiga Adama LeBora Milosevic: A Biography sadrži nekoliko razgovora sa porodicom Milošević i njima bliskim ljudima. Ona prikazuje hladnu, proračunatu odlučnost kako Miloševića tako i njegove supruge Mirjane Marković, koja je i sama bila optužena za zloupotrebu službenog položaja pred sudom u Srbiji 2003. godine.

[17] W.H. Auden, The Dyer's Hand, Random House: New York, 1967.

[18] Mihalj Kertes, bivši ministar unutrašnjih poslova i šef jugoslovenske Carine bio je ključna osoba kad je u pitanju sveukupna logistika srpskih ratova u Hrvatskoj, Bosni i na Kosovu. Omogućavao je šverc oružja, opreme i novca za srpske paravojske u Hrvatskoj i Bosni, tokom priprema za ratove 1991-95.

[19] Auden, Dyer's Hand.

[20] Vidi Richard Holbrooke, To End a War, New York: Random House 1998.

[21] Peter J. Boyer, 'General Clark's battles',The New Yorker, 17. 11. 2003. Ovaj članak opisuje nevoljnost Klintonove administracije da se umeša u konflikt sve dok to nije postalo apsolutno neizbežno, kao i njihovu potpuno pogrešnu percepciju Miloševića.