Sendmen

[Fantom Tenej (1492-2003)]

PROLOG












SENDMEN KOMPANJON
I. dio


Nije lako raditi u DC-iju. Mur vas stalno čačka sa ABC-ijem; platili ste Frenku Mileru pola miliona dolara za strip koji su ispljuvali i onih pet fanova Betmana koji su tvrdili da film Betman i Robin "nije bio baš toliko loš"; još uvek niste baš u potpunosti shvatili šta je to Hajperspejs... i imate jedan od najnagrađivanijih, najpopularnijih strip serijala svih vremena, Sendmena, a ne možete ništa da radite sa njim. O, naravno, tu je D Driming, odnosno Sendmen prizents, i verovatno je da ćete izvući živu glavu ako pustite Bila Vilingema da napiše još nešto kao što je Merv Pampkinhed, Ejđent of D.R.E.A.M., ali to nije ono što donosi pare, jer naslov "Sandman" sam po sebi nije dovoljan. Potreban je još jedan sastojak, još jedna reč na naslovnoj strani. Ta reč je "Gaiman".

Naime, nakon završetka Sendmena, Gejmen je prilično decidirano rekao da više neće imati ništa sa tom franšizom, i da je DC-iju bolje da ništa ne pokušava ako ne želi da se provede kao sa Alenom Murom (Gejmen je inače par puta pogazio svoju reč, od kojih je najočitiji primer nedavna "Endless night" fan fictio..., pardon, grafička novela). Ali to nije dovoljno, tržište prosto želi da da svoje pare na nešto što na sebi ima i "Gaiman" i "Sandman".

I otud - D Sendmen Kompenion, zbirka intervjua sa Nilom Gejmanom u kojima se detaljno priča o Sendmenu, plus prepričana radnja svih knjiga tog serijala, od rok novinara Haj Bendera. Ideja sama po sebi nije loša. Postoje nedorečene stvari u Sendmenu, mada ih je takve Gejman pravio sa namerom, normalnom. Ali ima stvari koje bismo želeli da znamo, zar ne? Da nađemo poneku potvrdu za svoje teorije od dodatnim značenjima priče. DA saznamo koji je to epski sukob prethodio samom početku serijala. DA vidimo kako je prva Disper izgledala, ko ju je ubio, i zašto. I naravno, da dobijemo još neku naznaku ko i šta su Furije, ondnosno Hekate, odnosno Milosrdnice.

Imalo je o čemu da se piše, imalo je šta da se analizira, imao je Gejman šta da doda. Šteta što ništa od toga nije u "Sandman Companionu".

Jer, Kompanion nije o Sendmenu. Kompanion je o tome koliko se Haj Bender divi Gejmanu, i koliko i mi treba da mu se divimo, razgolitimo se pred njim i ponudimo mu makar svoju analnu nevinost, ako ne i život prvorođenog sina ili devičansku krv jedine ćerke. A ako ne posedujemo ništa od navedenog, poslužiće i petnaest dinara koliko ova knjiga košta.



SENdMENOVA UMIJEČA

1.

2.

3.











SENDMEN KOMPANJON
II. dio


Knjiga od dobrih 275 strana podeljena je u tri dela: Overview, The Sandman Collections i Backstory, plus apendix. Prvi deo, Overview, daje bazične informacije o serijalu i o Gaimanu, plus Gaimanova sećanja o nastanku serijala. Zatim, u The Sandman Collections imamo svaku knjigu serijala detaljno prepričanu, onda ponovo prepričanu i povezanu sa celinom (taj deo se zove Some Things Worth Noticing – iako je nejasno zašto nam je potreban Bender da nam skreće pažnju na njih, kada može da ih vidi svako ko je dva puta pročitao serijal i ima više od dva grama mozga), i na kraju opširne intervjue sa Gaimanom u vezi pojedinačnih epizoda iz te knjige. U poslednjem delu, Backstory, Bender i Gaiman nam pričaju o tome kako su nastali pojedini likovi, tj. odakle je Gaiman maznuo ideje za njih. Kroz sve to su ubačene ilustracije brojnih crtača Sandmana, antrfilei sa njihovim mini intervjuima, i mini intervjuima poznatih ličnosti koje su fascinirane Sandmanom i Gaimanom, tipa Harlan Ellison, Tori Amos i Peter Straub. U sredini knjige imamo kolor dodatak sa nekoliko trading karata Beskonačnih, slikama statua Morfeja (koje možete naručiti od DC-ija, naravno) i još nekim manje ili više zanimljivim zanimljivostima. Ne deluje loše kako koncept. Ali...

Problem je što nam u prepričavanjima knjiga Bender ne kaže ništa što već nismo znali, ništa što eventualno sa još dva čitanja Sandmana nismo mogli sami da primetimo. On nam ne nudi neko svoje tumačenje stripa, čak beži od toga kao đavo od krsta. Bender navodi činjenice, i to one očiglednije. Ne hvata sve reference, praktično ne spominje antičku dimenziju Beskonačnih (davno je to bilo!), nije ni dotakao muški i ženski princip pripovedanja i priča... ali koristi svaki trenutak da pohvali Gaimana, iako očigledno ne razume njegovo delo.



SENDMENOVA BIOGRAFIJA













SENDMEN KOMPANJON
III. dio


Ni intervjui nisu puno bolji. Naprotiv, tu uvlakački Benderov pristup dolazi još više do izražaja, i čitalac se prosto zapita da li je to on, u nekom trenutku, ejakulirao od sreće što priča sa svojim idolom. Što se Gaimana tiče, stiče se utisak da je bio blago zabavljen ovim likom koji mu se toliko besramno divi i treba da objasni njegovo (jedino) remek delo, a ne uspeva da mu postavi niti jedno jedino relevantno pitanje u vezi njega. Pa ako još neko hoće i da mu da pare za to što odgovara na stupidna pitanja, do jaja.

Na primer:

# Bender o A Dream of a Thousand Cats: "Oh, I'd go a lot further; it ranks among the best issues of the series."
# Bender o dedi i unuki u The Hunt: "The interplay between him and his granddaughter was lots of fun."
# Bender o sceni vožnje vozom u The Kindly Ones: "Which remonds me: in the midst of the gourgeous "horse-drawn carriage to train" sequence, you placed a memorable poem."
# Bender o mudracu iz Exiles: "In addition to the beauty of the language, you've got some pretty hearbreaking scenes between the Sage and his dead son."

# Sandman: First appearance, 1977


I tako dalje. Najčešća pitanja tipa "A odakle Vam ideja za to?" i "Koji lik/epizoda/dijalog/kapcija/panel Vam je bio najzabavniji za pisanje?" da i ne spominjemo.

Nije da nećete saznati ništa novo – ima tu relativno interesantnih podataka o nastanku Sandmana, o tome da je eto, Destiny u stvari kreirao Marv Wolfman, ali ga nije nizašta upotrebio, da je Morfejev bledi ten u stvari nastao kao greška u kolorisanju. Uzbudljivo i vredno petnaest teško stečenih dolara, bez sumnje.

The Sandman companion nije za obične čitaoce Sandmana, jer njihov stomak ga neće izdržati. Nije čak ni za zagrižene fanove tog stripa, jer oni već znaju sve što će tamo pročitati, sa interneta ili na neki drugi način. Možda je, eventualno, za manične Gaimonove fanove koji moraju da poseduju svaku reč koju je njihov bog izrekao, a neko zapisao. Ali ta sorta ionako ne čita ovo, već u žbunju ispred Gaimanove kuće pokušava da ga vidi uživo i možda ga dodirne dok izbacuje đubre. Njima nema pomoći, oni su već kupili Companion i oduševili se što neko želi da ga Gaiman poseduje isto koliko i oni.

A mi, iole normalni stripofili? Mi treba da zaobilazimo ovo izdanje u širokom luku. Sandman zaslužuje duboku analizu, u to nema sumnje. The Sandman Companion ne daje ništa što je iole približno tome. Nije lako onima u DC-iju...










OBRAČUN SA SPAJDERMENOM

[dexa pantelejski]

Ej, bre, Vlado, pa nije knjiga toliko losa...
Ima tu dosta interesantnih stvari koje je reko Gaiman.
Najvise mi se svidelo ono kako su isprepadali ljude iz DC-a i dobili poso. To bi mogo bidne poucan primer za mnoge nase ovdasnje umisljene velicine.

[sandman]

Slazem se, Vlada je bio tu i previse ostar. To su gomile i gomile Gejmenovih intervuja davanih godinama raznim casopisima prikupljeni na jedno mesto i nista vise. I to uglavnom samo ono sto se lako moglo naci po netu. Benderov udeo, sem kao prikupljaca te gradje, zapravo je krajnje mizeran. Nije cak ni bio dovoljno metodican u sakupljanju cinjenica, mnogo toga fali

To je zapravo knjiga o Gejmenu ili njegova knjiga o Sandmanu kakvu sam nikad ne bi stigao da napise.

[Djole]

Žalim, ali za svoje pare sam očekivao više. Bacite pogled na "Heroes and monsters" Jessa Nevinsa da vidite kako se radi dobra istraživačka knjiga o stripu, ili na Kimota: Miracleman companion, gde George Khoury pravi kiss ass autorima Miraclemana, ali ne tako da vam pripadne muka.

Da sam je pozajmio na čitanje, umesto što sam je platio, možda bi mi utisak bio drugačiji, odnosno imao bih možda više razumevanja. Ovako, još sam i (dobre) pare dao za tu glupost.

[sandman]

Djole Djole, zar ne praktikujes onaj poznati random page read princip kod biranja knjige? Posebno kod onih knjiga koje kostaju brdo novca... Ja sam se upravo na taj nacin odlucio da NE UZMEM Jessa Nivena (bar za sada) posto te njegove anotacije precitao na netu i nisu me narocito dojmile

Iako su i intervui i anotacije bitne dimenzije u analizi jednog dela ja sam vremenom podosta oladio od potonjih, koliko zbog toga sto mi nisu dovoljno informativne kao kad sam bio mladji, vrve od opstih mesta, toliko i sto sam dosta cesto po intervjuima ili chat logovima naletao na mesta gde autori ukacu u usta piscu anotacije, demantujuci dubinu detalja ili referencu. Bez obzira na tezu da je autorova percepcija dela ipak samo jedna od mogucih i tvrdjenja se hipoteka autorovog tumacenja gubi kad delo ode u stampu mene je i dalje malo teze ubediti u neko radikalno tumacanje ako je sam autor decidno rekao NE, TO NIJE TAKO.

I zato - Intervjui pre svega

[Djole]

Ne praktikujem random page read. A i da praktikujem, ne bih ga primenio kod Companiona, jer sam ga na brzinu kupio u Parizu.

Što se Nevinsa tiče, da, toga ima na netu za dž, i to smanjuje potrebu da se ta knjiga kupi. Svakom po želji, meni nije bilo žao da dam pare za to.

Za tumačenje, u pravu si, to je lična percepcija, no volim da čujem i tuđa mišljenja, ako ni zbog čega drugog, a ono da bih video da ima i luđih od mene (primer: Invisibles i Barbelith forum).

[sandman]

Nemam stvarno nista protiv misljenja fanova pa makar tako otkacenih kakvi su Morrisonovi i zanimljivo mi je da citam ali cemu to zaista sluzi (a uz to i ne radi)?

Primecujem da i ti izbegavas da recenziras Morrisona iako ti je ocigledno omiljen autor i ima skromnu ali dovoljnu masu fanova na stripovi.com

[Djole]

Nailazio sam na neka interesantna mišljenja tamo, kao i na neke stvari koje su mi izmakle i posle petog čitanja Invisiblesa.

Što se textova o Morrisonu tiče, hteo sam da napišem nešto o Invisibles, međutim, to je podrazumevalo malo ekstravagantniju formu texta, za koju je Markos rekao "Ovaj... ovo ne može da se isprogramira..."

To po strani, ne volim da pišem o nečemu dok još nisam dovoljno kritički sagledao sve njegove aspekte, dok se još nisam distancirao. Da sam recimo pisao text o Milleru pre desetak godina, neposredno nakon čitanja DK i Sin City, bio bi to hvalospev neviđenih razmera. Od onda, mogao sam objektivno da sagledam koje su mu jače, a koje slabije strane, bez fanovske zaslepljenosti i idolopoklonstva. Slično je i sa Mooreom, mada tu mana ipak ima drastično manje.

Morrisonom sam još uvek opčinjen, i teško da bih mogao da budem objektivan, a ne bih voleo da za desetak godina pogledam taj text i pomislim šta sve nisam objektivno sagledao.

Plus, da se ne lažemo, na s-comu ima deset ljudi koji čitaju Morrisona, i možda još deset koji ga ne čitaju, ali bi im se dopao. Nije baš za sve ukuse.