NE DA SE JEZIK SAPINJATI ... mozda je ABN ponekad u pravu

[Boban]

Milorad Radovanović
NE DA SE JEZIK SAPINJATI

Za postojanu brigu o standardnom (književnom) jeziku nekoliko je osnovnih razloga:

Jezik je podložan stalnim i svakovrsnim promenama (uzroci tim promenama su i u samom jeziku i oko njega). On ima svoju spoljašnju (= status, sudbina jezika, zbivanja u vezi sa jezikom) i unutrašnju istoriju (= zbivanja u samome jezičkome tkivu, korpusu, i gramatičkom i leksičkom). U tom smislu, i kada bi se on neprekidno stihijno, nekontrolisano menjao, i kada se uopšte ne bi menjao, to bi jednako otežavalo ili čak onemogućavalo komunikaciju među njegovim nosiocima. Zato se i disciplina struke koja se bavi pitanjem normiranja standardnoga jezika i naziva ,,planiranjem jezika" — upravo u ime uverenja da taj standardni jezik mora biti, kako se to ovakvim povodima obično kaže, ,,elastično stabilan" u svemu što se u njemu i sa njime zbiva. Ona mu pomaže u njegovom neprekidnom ,,odrastanju" — da bi to ,,odrastanje" bilo ,,stasanje" a ne prosto ,,tumaranje", tj. briga o njemu služi kako bi standardni jezik uvek mogao efikasno odgovarati novim i raznovrsnim funkcijama njegovim (i zadacima što mu ih zadajemo).1 Malo konkretnije rečeno — nije dovoljno odabrati jezik, pa njegov dijalekat ili sociolekat koji ćemo standardizovati, odnosno normirati, zatim ga opisati, pa njegova pravila propisati, sam jezik razraditi (za prevod Biblije ili pisanje filozofije, kakvog udžbenika računarstva, geologije, astronomije ili ekologije na primer), pa ga takvog službeno usvojiti i stvarno u govornoj i pisanoj praksi pismenih i obrazovanih ljudi, škole, izdavaštva i medijuma raznih vrsta primenjivati, u sve društvene slojeve i po celoj teritoriji proširiti, povremeno njegove osobine i promene u njemu vrednovati kritički i ponešto u njemu i prepraviti. Kao stalan posao u tom lancu koraka i postupaka nameće se i ,,kultivisanje", tj. ,,negovanje" toga standardnoga jezika, duha njegovih formi i njegovih normi rekao bih, u krajnjem — negovanje ,,kulture usmene i pisane reči" (što stoji i u podnaslovu časopisa Jezik danas kojem je ovaj moj maleni prilog namenjen). U poslovima te vrste oruđa su nam, obično: specijalizovani časopisi i odgovarajuće rubrike u novinama, pravopis, gramatike, rečnici, te priručnici, savetnici i retorike raznih vrsta.2 Uza sve, važno je znati, standardni jezik se i raslojava po raznim osnovama, pa i tu valja biti veoma oprezan i njegovu normu u tom smislu relativizovati tako što ćemo uvek voditi računa o tome da ,,što nalaže jedna potreba ne podnosi druga, što priliči jednoj temi ne pristaje drugoj...".

A kreativne energije za jezičke promene i ogromne su i zapravo nesagledive (za sada imajmo u pameti samo osnovna područja njihovoga ispoljavanja, manje-više u leksikonu, ali i drugde: terminologije, neologizme, obrasce tvorbe reči, žargonizme, metafore, posuđivanje iz drugih jezika, postupke frazeologizacije, pesničko ,,razaranje" semantičkih pravila i sl.). Zato upravo kada smo u tim našim poslovima oko jezika i u našim zahtevima u odnosu na njega isključivi, odveć kruti, nefleksibilni, on kao da se opire našoj volji i intervencijama. Pogledajmo samo neke odabrane primere za to.

Beogradski lingvista Egon Fekete u pominjanoj knjizi Slovo o jeziku objavio je tekst pod naslovom Nema govora bez tuđica (155—157). U njemu skreće pažnju na to da valjanim razlozima nemotivisane, odveć eksplicitne i nagle, a pri tom isključive intervencije u jeziku ne mogu uspevati (uostalom, dobro je poznato da je jezik podatan evoluciji, ali ne i revoluciji, te da on, nekako, prati razvoj kulture u celini), tačnije, opisuje kako je svojevremeno, 1847. godine, Društvo srpske slovesnosti ,,već u prvoj svesci svog prvog časopisa" Glasnik objavilo ,,spisak stranih, uglavnom latinskih reči s predlozima naših reči kojima bi strane valjalo zameniti". Razume se da ovakva nasilna intervencija u jezičko tkivo nije uspela. Mi, dakle, danas tamo navedene ,,strane" reči najčešće upravo prepoznajemo kao ,,naše", i obrnuto. Evo samo nekih od njih, svaka s predloženom zamenom: abdikacija/odrečenije, abolicija/uništaj, administracija/upraviteljstvo, aklamacija/priklik, akord/glasoslog, akta/delopis, akcija/delatelnost, analogija/podobnost, antropologija/čovekoslovije, apoteka/lekovnica, arhitektura/postrojnica, atmosfera/vozduhokružije, atentat/pokušaj zločinstva, banka/novčarka, barometar/vozduhomerač, bigamija/dvosupružje, botaničar/biljkoslovac, kandidat/predstavljenik i tako dalje. U komentaru, pak, toga predloga, Jovan Sterija Popović, podržavajući ga, prema Feketeu, kaže da ,,među reči koje po njegovom mišljenju nikako ne priliče jeziku učenog sveta" spadaju i sledeće, danas sasvim obične reči, i u govoru i u pisanju, i kod obrazovanoga i kod neobrazovanoga sveta: direktor, rektor, fond, cenzor, faktor, sekretar, arhivar, replika, inkvizicija, komisija, kontrola, tapija, sat, štirkati i druge slične.

Hronološki i kulturološki gledano, ovom je primeru srodan onaj što ga interpretira Meša Selimović u knjizi Za i protiv Vuka3 kada, raspravljajući o posledicama lingvističkoga prekida sa dovukovskom pisanom tradicijom, a pozivajući se pri tom i na kritiku Vukovog prevoda Novoga zavjeta koju je 1849. godine bio obznanio Jovan Stejić, daje spiskove reči, ponajviše onih veoma apstraktnoga značenja, koje je Vuk mogao za potrebe svoga prevoda, a i kasnije, bilo preuzeti iz pisane tradicije, bilo kao strane posuditi pa ,,prevesti" i srpskom jeziku prilagoditi, bilo takve reči ad hoc sačiniti (te ih zato i nema u Vukovom Rječniku iz 1818. godine). No, to je bio primer ,,životne", svrsishodne, spontane, kulturnom potrebom motivisane, odnosno u tom smislu ,,nenametnute" nefilološke promene u jeziku, a koja je, razume se, zato i uspela (većinu reči sa tih spiskova, naime, mi i danas prepoznajemo kao ,,naše", u standardnom jeziku sasvim legitimne). Evo samo nekih od onih za koje Selimović kaže da ,,izražavaju apstraktne pojmove", a potiču ,,iz gradskog života, administracije i sl.": sposobnost, gordost, čestitost, opasnost, podlost, nevinost, skromnost, samostalnost, uljudnost, čovečnost, odvažnost, zakonitost, državnost, sklonost, naklonost, pristojnost, sadašnjost, prošlost, budućnost, sličnost, istinitost, bojažljivost, neizvesnost, važnost, okolnost, nadležnost, bezbednost, žitelj, staratelj, pokazatelj, jedinstvo, neverstvo, ustrojstvo, svojstvo, rukovodstvo, odsustvo, prisustvo, ratarstvo, rudarstvo, vest, čin, dokaz, krug, poziv, uvod, opis, popis, oglas, sluh, duh, osnov, uspeh, zadatak, molba, žalba, uslov, povod, spev, posledica, pobeda, brak, propis, ustav, kleveta, oblast, posada, ispit, osoba, prosveta, spomenik, predmet, pol, bilje, površina, činovnik, predstavnik, izdajnik, obrazovan, strog, sposoban, ispravan, opasan, svojstven, besmislen, nevin, poročan, savestan, spokojan, izvanredan, uspešan, skroman, udoban, uman, buran, izvestan, važan, uzbuđen, slavoljubiv, pristrasan, uzbuditi, izvestiti, kazniti, istražiti, ispitati, odobriti, zanimati, ustrojiti, ustanoviti, obožavati, predložiti, predstaviti, pokolebati, narušiti, prisustvovati, izjaviti, opredeliti, preduprediti, sačiniti, uvažiti, rešiti, zaključiti, obnarodovati, rukovoditi, zapostaviti, uzbuđenje, odobrenje, izjašnjenje, kolebanje, opredeljenje, rešenje, sporazumevanje, poverenje, rukovođenje, nadziranje, ustrojavanje i mnoge, mnoge još druge.4

A sada evo i jednog ,,novijega" primera iz tridesetih godina HH veka, iz vremena kada ne bismo više mogli reći da se, kao što to doista i jeste bio slučaj u prvoj polovini HˇH veka, srpski standardni jezik tek konstituisao. I šta primećujemo? Kao i u primerima koje prethodno navodi Egon Fekete, i tu se proskribuju, kako se kaže pri tom, ,,nakazne prinove", uglavnom evropeizmi, odnosno internacionalizmi, i to, ovoga puta, bez upućivanja na njihove mogućne zamene, i, razume se, ponovo bez rezultata. Iz čega ponovo možemo izlučiti srazmerno dosta pouzdan opšti zaključak da doista ne vredi nasilno u jezičkom tkivu intervenisati. I ovoga puta, naime, mi većinu tih, tada tako eksplicitno proskribovanih reči prepoznajemo kao ,,svoje", to jest kao uglavnom legitimni deo našega aktuelnoga standardnojezičkoga leksikona, barem jednoga dela njegovih funkcionalnih stilova (punih šezdeset godina nakon ovoga pokušaja njihovoga proskribovanja)! Radi se o namah pregledanoj knjizi, priručniku Ljubomira Petrovića Tehnika stila (Osnovni pojmovi)5 i o sledećem spisku reči (ovde opet u izboru iz izbora): amerikanizovanost, beskompromisnost, voluminoznost, gramatikalizovan, grupacija, degenerisanost, disciplinovanost, diferenciranost, žiriranje, izrecitovati, iskarikiran, iskombinovati, iskonstruisati, karakterizacija, kvalifikovanost, klišeiran, muziciranje, nedisciplinovanost, neorganizovanost, okarakterisati, portretski, poslerenesansni, prekategorisati, prestilizovati, profiterstvo, prokomentarisati, propagandistički, rezolutnost, reklamerstvo, reprizni, situiranost, talentovanost, ukomponovati, formulacija, frazerstvo, hazarderstvo i druge.

Pri kraju ovoga razmatranja vratimo se početku raspravljanja, to jest saznanju o tome da su kreativne energije jezika neiscrpne, te da u njih možemo (barem u oblasti leksikona, ali i drugde) ubrojati jezičke pojave tipa: terminologije, neologizmi, obrasci tvorbe reči, žargonizmi, metafore, posuđivanje iz drugih jezika, postupci frazeologizacije, pesničko ,,razaranje" semantičkih pravila i sl. Podosta od toga već prepoznajemo u ponašanju i sudbini reči sa spiskova koje smo upravo pregledali. No, pogledajmo sada još ponešto, u izboru za ovu priliku, od pojava koje nas se sada neposredno tiču.

U vremenu sveopšte ekspanzije tehničko-tehnoloških znanja i nauka, te njihove podeljenosti na sve sitnije i specijalizovane oblasti, podoblasti i međuoblasti, u informatičko vreme munjevite ekspanzije masovnih medijuma i kompjuterskih mreža i softvera s jedne strane, a ubrzanja priraštaja znanja s druge strane — stručne terminologije sve više uzimaju maha (po količini, po značaju) i u naročitim oblastima rada i u svakodnevnome životu, pa tako postaju sve važniji i sve glomazniji delovi jezika, pojedinih njegovih funkcionalnih stilova i leksikona u celini. Dakle, mi sada više i ne postavljamo pitanja o umesnosti preuzimanja terminologija iz jezika koji zastupaju prestižno razvijena središta tehničko-tehnološkog i naučnog znanja, te centre informatičke i softverske moći (danas, dakako, pretežno sa engleskog govornog područja). Kulture su u kontaktu, pa su i njihovi jezici u kontaktu (kulture u kontaktu = znanja u kontaktu = pojmovi u kontaktu = reči u kontaktu = jezici u kontaktu). Pitanje je ne samo izbora (upotrebiti vlastitu reč ili stranu) već i prilagođavanja leksičkoga unosa iz jezika izvora fonološkim i gramatičkim obrascima ovoga jezika kao jezika primaoca. Na primer: miš ali hardver, softver; jezik, društvo ali lingvistika, sociolingvistika; Zemlja ali geologija; golman ali igrač, sudija; film ali glumac; banka ali štediša... Zatim: računar ili kompjuter, ali samo ekran ili monitor; bolnica i bolesnik ili pacijent, pa lekar ili doktor... Opet: zašto mešavina domaćih i stranih reči u sintagmama tipa distinktivno obeležje, vremenska prognoza...?6

A, pravo čudo, neologizmi kod dece i kod pesnika? Kakva je kroz njih tek data kreativna moć jeziku! Prema tišina dete komotno i začas, a sasvim spontano, jednostavno, jasno i pri tom efikasno, smisli da kaže i ćutina... Kod Laze Kostića postoji, tako, otežica prema olakšica, nepokret prema pokret, podramak prema naramak, zatim venčalište, sukobište, sudarište prema obrascu čistilište, šetalište, gledalište, uvitak prema uviti odnosno razvitak, nebratim prema pobratim...7

A žargonske reči tek! Izgrađene uglavnom na načelima igre, tajnosti, metaforičnosti, slikovitosti, promenljivosti, humora, lascivnosti, pejorativnosti, hiperboličnosti, groteske čak. Ima ih svaki jezik, svaka društvena grupa, svaka generacija, pa ih ovde i nećemo, ni ilustracije radi (a i zbog njihove efemernosti), pobrojavati. Uostalom, strogo uzevši, žargonizmi i ne ulaze u osnovni fond standardizovane, normirane leksike. Ima, međutim, i izuzetaka. Tako je, na primer, još daleke, 1925. godine čuveni danski lingvista Oto Jespersen, pišući o srodnim pojavama u engleskom jeziku, naveo kako je, kroz politički žargon, reč ,,platforma" metaforizacijom počela da znači i 'partijski program', budući da su ga u to vreme govornici izlagali i obrazlagali sa ,,pravih", za takve prilike naročito sačinjavanih, drvenih ,,platformi". Reč se u tom značenju zatim uopštila, pa kao standardna iz engleskog jezika i u naš, ko zna kada, kakvim zamršenim putem, i kako, u istom značenju došla.8

Razume se, i (sa stanovišta standardnoga jezika) gramatički legitimna — tvorba reči je tu uvek (sa važnom ulogom) u igri kada su u pitanju kreativne moći jezika i njegovih pisaca odnosno govornika. Uzmimo, za ovu priliku, samo ogromne upravo potencijale ove vrste kada su imeničke složenice posredi: drvored, kamenolom, kostobolja, bratoubica, brodolom, krvoproliće, strujomer, toplomer, cevovod, čuvarkuća, blagostanje, divokoza, pravougao, svetogrđe, visibaba, vrtirep, mutivoda, nadrilekar, razbibriga, dvoboj, dvobroj, petoboj, petougao, prvosveštenik, stogodišnjica, tromeđa, troskok...9

Ovo je, dakle, bio samo maleni pregled tematike što smo je ovde postavili u žižu pažnje. Možda samo skica za jednu mnogo strožu, složeniju, razuđeniju i detaljniju priču o jeziku i njegovom ustrojstvu, o rečima i njihovim zamršenim, katkad i skrovitim putovanjima stazama sačinjenim od značenja i gramatičkih obrazaca — a sve u sprezi sa svešću o potrebi stalne (stručne) brige o jeziku, u smislu negovanja ,,kulture usmene i pisane reči". Dakako — i u pravcu koji poštuje uverenje da se u toj brizi o jeziku u nama i oko nas ni u kom slučaju ne smemo ni nemarno, ni olako, ali ni nasilnički ponašati. Razume se, pravu meru ponašanja u ovom pogledu nije lako pronaći. Možda je to čak i nemogućno postići. No, svest, savest i postojanost bdenja nad jezikom, nad govorenjem i pisanjem (zašto ne i čitanjem?) mogu, izvesno, biti, ako ne garancija, a ono makar razumna podloga za veru u bezbednu i uspešnu budućnost našega jezika.


FUSNOTE

1 Kolike su se i kakve promene dogodile u srpskome jeziku za samo poslednjih pola veka, od njegovoga naziva, rasprostranjenosti i statusa, do gramatičkih pojava u fonetici, morfologiji, tvorbi reči, te frazeološkim, semantičkim, sintaksičkim, tekstualnim i funkcionalnostilskim obrascima, kazuje knjiga grupe autora: M. Radovanović, B. Brborić, I. Klajn, D. Petrović, Ž. Stanojčić, M. Luković, D. ĆupiĆ, M. Pešikan — Srpski jezik na kraju veka (redaktor M. Radovanović, Institut za srpski jezik SANU/Službeni glasnik, Beograd 1996).

2 Od novijih takvih jezičkih priručnika našem bi čitaocu posigurno najkorisniji bivao stalni ili barem povremeni uvid u, recimo, ove: P. Ivić, I. Klajn, M. Pešikan, B. Brborić — Jezički priručnik (Radio-televizija Beograd, Beograd 1991); I. Klajn — Rečnik novih reči (Matica srpska, Novi Sad 1992); Pravopis srpskoga jezika. I. Pravila i njihovi osnovi. II. Rečnik uz pravopis (priredili M. Pešikan, J. Jerković, M. Pižurica, Matica srpska, Novi Sad 1993; školsko izdanje 1995); I. Klajn — Pisci i pismenjaci (Matica srpska, Novi Sad 1994); D. Ćupić, E. Fekete, B. Terzić — Slovo o jeziku. Jezički poučnik (Partenon, Beograd 1996); u prethodnoj napomeni pominjana knjiga grupe autora — Srpski jezik na kraju veka.

3 Matica srpska, Novi sad 1967, 98—118.

4 A o tome kako su Srbi (najčešće pisci i prevodioci u raznim oblastima znanja) ,,posrbljavali" reči stranoga porekla u vremenu pre Vuka (od čega je štošta ostalo legitimno u našem jeziku i do dana današnjega), ponajbolji izvor informacija predstavlja dvotomno delo Velimira Mihajlovića — Posrbice od Orfelina do Vuka I—II (Matica srpska, Novi Sad 1982—1984).

5 Geca Kon, Beograd 1937, 18—19.

6 Teorijski je ova tematika ponajbolje objašnjena, među dostupnijim, u knjizi Rudolfa Filipovića — Teorija jezika u kontaktu. Uvod u lingvistiku jezičnih dodira (JAZU, Zagreb 1986). Od dostupnijih rečnika stranih reči tu su, recimo, Leksikon stranih reči i izraza M. Vujaklije, Rječnik stranih riječi B. Klaića, Rečnik stranih reči i izraza R. Aleksića, Savremeni leksikon stranih reči Lj. Mićunovića, Rečnik novih reči i Novi rečnik novih reči J. Ćirilova, te več pominjani Rečnik novih reči I. Klajna. Da i ne pominjemo doista mnogobrojne rečnike i leksikone ustrojene tematski tako da donose terminologiju — po naukama, oblastima znanja i strukama.

7 Obimna građa o neologizmima kod Laze Kostića, kao i diskusija u vezi sa njima, može se naći u magistarskom radu Dragice Marković — Lingvistička analiza kovanica Laze Kostića (Filozofski fakultet, Novi Sad 1986; sažeta verzija toga rada objavljena je pod istim naslovom u časopisu Prilozi proučavanju jezika 22, Novi Sad 1986, 145—161.

8 Ponajbolji izvor informacija ove vrste za naš jezik može se naći u, istina, (upravo za ovakve jezičke pojave) pomalo već ,,zastareloj" knjizi Dragoslava Andrića — Dvosmerni rečnik srpskog žargona i žargonu srodnih reči i izraza (BIGZ, Beograd 1976). Pominjana knjiga Ota Jespersena kod nas je dostupna i u prevodu pod naslovom Čovječanstvo, narod i pojedinac sa lingvističkog stanovišta (Zavod za izdavanje udžbenika, Sarajevo 1970).

9 Odlični izvori detaljnih informacija i sistematizacija ove vrste jesu: Dušanka Vukićević — Imeničke složenice u savremenom srpskom književnom jeziku (Zbornik Matice srpske za filologiju i lingvistiku 38/1, Novi Sad 1995, 127—174); Jelisaveta Milojević — Gramatika reči. Algoritamsko opisivanje jezika na primeru složenica (Matematički institut SANU/Filološki fakultet, Beograd 1996).

Preuzeto iz casopisa JEZIK DANAS:
http://host.sezampro.yu/jezikdanas/

[dexa pantelejski]

sto me mrzi da citam ovija dugi tekstovi...

ima li neka sazeta verzija?

[Ghoul]

sto me mrzi da citam ovija dugi tekstovi...

ima li neka sazeta verzija?

Po mogućstvu u stripu.
Za decu ometenu u razvoju.

[dexa pantelejski]

moze i slikovnica, ne pravim pitanje...

[Boban]

A ocekujes da se citaju tvoji mnogo duzi tekstovi?

[dexa pantelejski]

naravno    

[Izitpajn]

A sada evo i jednog ,,novijega" primera iz tridesetih godina HH veka

Sjebo ti se program za konvertiranje.

Eto što se događa kad se odrekneš naslijeđa

[Loengrin]

Ma sve je sjajno, negujemo jezik, a s druge strane zaboravljamo da treba pored jezika da čuvamo, gajimo i pravilno vaspitamo one koji će u budućnosti da ga i govore.
Potomstvo je za razliku od jezika (o njemu još ima ko da misli) načisto zapušteno i zaboravljeno. Pri tom govorim o obrazovnom sistemu. Bez toga je džabe pričati o jeziku.
Lepo je da se vi veliki prepucavate ili tapšete dok vam kod kuće deca već jezički zastranjuju.

Sve više čujem kako je i tradicija smešna, a da lepota i očuvanje jezika nisu ni važni. Ko nas bre šiša kad ni nama samima nije stalo, jel' da? Tako nešto nigde drugde u svetu nisam čula. Kako ja vidim, možemo lepo i da grokćemo, a nekima bi to možda čak i lakše palo.

Ceo odnos prema kulturi se kod nas sveo na - Ti ćeš da mi kažeš! - i ja ne vidim izlaz iz toga, nikako, dok stručnjaci i dalje leče smrtonosnu bolest pomadama za lepotu. Želim im svu sreću.

[detektiv Hamfri]

Svu sreču, to je tako divno rečeno. Potpuno se slažem sa utopistima, batina je iz raja izašla.

A sada evo i jednog ,,novijega" primera iz tridesetih godina HH veka

OMG WTF? HH veka?

Eto što se događa kad se koriste rimske brojke umesto arapskih. Dobrodošli u HaHaPrvi vek... strašno, ma treba ne da bijemo decu, nego profesore koji u školama uče te X X M M LV. Več sam jednom rekao, nema efikasnijeg metoda do udariti jih po dže... ahhh niski udarci da mi je znati ko jih zabrani

[Boban]

Ja sam samo copy/paste sa originalnog sajta Jezika danas.

Inace, nas obrazovni sistem je zapusten zbog toga sto je obrazovanje dovedeno na najnize grane; u Beogradu, kada covek nigde ne moze da se upise, ode na pedagosku akademiju jer je tamo prolaz najlaksi. I umesto da oni koji ce predavati nasoj deci budu moralno i mentalno, intelektualno i ljudski vrh drustva, to je zapravo najcesce obican talog... a kako u talogu da se odgoje uspesni ljudi?

Vuk Karadzic je svojim "genijalnim" predlogom promene pravopisa zapravo inicirao stvaranje gomile jezika iz srpskog, da je ostao stari pravopis onda bi svi pisali isto, a razliciti izgovor bi bio osobenost kraja u kome se govori, kao sto je danas sa engleskim ili francuskim, pa i sa kineskim.

Primer: čovxk, gde je x zapravo staro JERI... meki znak. I sad, to može da se čita kao čovek, čovjek, čovik, ali se uvek piše isto. Ovako, svaka provincija koja počne da izgovara neki samoglasnik drugačije, odmah ga i piše drugačije i u sledečoj generaciji ga proglasi za novi jezik.

[Loengrin]

Ma još smešniji je problem sa klincima koji vole da čitaju. Time nakupe toliko raznih izraza, za koje nisu sigurni gde sve mogu da ih upotrebe, a i da znaju sve jedno ih ostali vršnjaci ne bi ni razumeli (kao ni neki roditelji), što u stvari znači da i nemaju priliku da ih koriste.

[mac]

Vuk Karadzic je svojim "genijalnim" predlogom promene pravopisa zapravo inicirao stvaranje gomile jezika iz srpskog...

Primer: čovxk, gde je x zapravo staro JERI... meki znak. I sad, to može da se čita kao čovek, čovjek, čovik, ali se uvek piše isto. Ovako, svaka provincija koja počne da izgovara neki samoglasnik drugačije, odmah ga i piše drugačije i u sledečoj generaciji ga proglasi za novi jezik.

Hrvat je uvek u pravu: ako Hrvat želi državu, ima da dobije državu! Zajedničko pismo bi ga samo malo usporilo. Ovako bar znaš ko ti piše... Recimo grafit na zidu: "DOLX CRVENA BANDA!", i sad ko ga je napisao?

[detektiv Hamfri]

Rusi, isti slučaj. Ruski jezik možda je ponekad veoma dobar primer za usporedbu sa ovim jezikom koji Boban pominje. Ruski jezik je nije imao takve reforme pravopisa, a srpski jezik je imao tu reformu, i to dvoje činjenica su uslovi, da se može napraviti veoma dobra i ekzaktna usporedba dviju teza to jest teze i njene kontrateze, jer ta dva jezika su donekle slična. Dakle, teza prva (Bobanova teza) koja kaže da su sa reformom u srbiji bili stvoreni uslovi, da iz srpskog jezika nastane mnoštvo jezika. Tako se i desilo. A kako je bilo u Rusiji? Naravno govorimo o zbivanjima u jeziku za nekih 100 najviše 200 godina unazad, dalje ne bi išli jer tu nemamo nekih podataka, za sada, ne može se napraviit dobra računica i time usporedba, ali za ovo novodobnije doba mogli bi se reči da može. Pa da pokušaimo. U Rusiji za to vreme nisu imali Karadžićevu reformu (logično, nisu imali Karadžića) drugim rečima ruski je jezik bio stabilniji i centralizovanraniji u vidu naravno kako se jezik formiše, definiše i strukturališe. U tom smislu je infrastruktura školskog sistema u Rusiji bio jedinstvenija, ne u smislu specifimčnija, nego više u smislu similaričnosti po regijama te zemlje i take sličnosti. I kontrateza, bila bi u tome, da Vukova reforma pa nije bila uslov za razvoj drugih jezika. Kao što vidimo na primeru Rusije, mogli bi že smo reči, da se iz ruskog jezika nije razvilo mnogo drugih jezika, čak obrnuto, mnogi jezici srednje Azije integrisali su se u ruski jezik. Raspadom Sovjetskog saveza (u kojem je inače Rusija kao največi dio te zemlje imala secesionističku ulogu), kome je ruski jezik bio zvanični jezik, nastalo je mnogo zemalja, u kojima je i danas ruski jezik zvanični jezik. Tako je naprimer u Kazahstanu da sad ne nabrajamo dalje. Tu je dakle očito nešto, iz ruskog jezika koji nije imao Vuk Karadžićevu reformu, nije se razvilo mnoštvo drugih jezika. A iz srpskog jezika koje je imao reformu, razvilo se. Konstantirati moramo da je prva teza možda ovde ponekad u pravu. Ne znam što bih još dodao ali mislim da sam sve rekao.

[Jake Chambers]

Primer: čovxk, gde je x zapravo staro JERI... meki znak. I sad, to može da se čita kao čovek, čovjek, čovik, ali se uvek piše isto. Ovako, svaka provincija koja počne da izgovara neki samoglasnik drugačije, odmah ga i piše drugačije i u sledečoj generaciji ga proglasi za novi jezik.

Ovaj Bobane...ja koliko znam staro- i crkvenoslovenski, na mjestu tog X je stajalo JAT a ne JERI...a ono se citalo kao JE.  

[detektiv Hamfri]

Izvinjavam se na mnogim pravopisnim greškama u gornjem tekstu, ali primetio sam da kad napravim jednu ili dvije greške mnogi me ispravljaju, pa čak i za jednu jedincatu dlačicu kvačicu Č. Na ovaj način bar neče imati živaca da me ispravljaju. Što ču kad ne volim da me se ispravlja kad sam u pravu, ustvari čak ni kad nisam u pravu.

[Loengrin]

Kako bi izgledala sledeća brzalica sa знаком ? umesto ћ ili bilo kog drugog mekog znaka:
Чокан?чи?ем ?у ?е, чокан?чи?ем ?еш ме.
nije ni čudo što to deca ne mogu da izgovore         he he

A da li je neko imao priliku da vidi stare ruske knjige (ni pre 200 godina), to nikako nije bio današnji ruski. Tu su se kao i kod nas u to doba mešali ćirilica i latinica sa raznim znacima za koje sam jedva saznala kako se izgovaraju (ili uopšte nije bilo pravila) opšti haos. Ne računam pri tom na dodatna mešanja dijalekata sa rečima iz stranih jezika. Kod nas često  dva pismena čoveka nisu uspevala da se sporazumeju pismima, jer nije bilo preciznih pravila kod pisanja, te je dolazilo do zabuna pri čitanju.

Mada priznajem da nam danas štošta i fali. Meni nedostaje znak za onaj nemušti samoglasnik koga obično koristimo kad nekog ne uspemo da razumemo i najčešće ga pišemo sa - a? - a to mene nervira.

[mac]

Ja sam za to da mi lepo dodamo slova koja nam trebaju, a usput u latinici dvoslovne kombinacije da pretvorimo u jednoslovne: DŽ u Ď, NJ u Ń, LJ u Ł. Kad bismo dodali makar ono englesko th koliko bi nam lakše bilo... Doduše nama bi za to jedno th trebala dva slova (zvučno i bezvučno).

A za onaj nemušti samoglasnik lepo možemo da upotrebimo Y (ipsilon), ionako ga ne koristimo... ili nešto drugo, izbora bar imamo: Ą Á Ă Ä É Ę Ë Ě Í Î Ó Ô Ő Ö Ů Ú Ű Ü Ý

[Loengrin]

A evo nekih znakovnih predloga:

   - th
       - nemušti glas

Zar nisam novi Vuk?

[mac]

Ma Vučica! Priznaj da si bila vukovac u školi.

[Loengrin]

Ma ni kad biH me mučili  

[mac]

Ne bih sad da se izlećem izjavama tipa "a da probamo?", ne poznajemo se dovoljno

Nego, šta ono beše topic? A, da, očuvanje srpskog jezika. A što je to toliko bitno? Mislim, Srbi su zarad jugoslovenstva bili spremni da se odreknu nacionalnog identiteta, pa šta fali ako sad i izgubimo vajni srpski jezik, ionako ga nakarađujemo svaki put kad nas neko okupira...

[detektiv Hamfri]

Da ali nekima su okupatori bar ostavili svih 30 slova, dok su nekima drugima okupatori uzeli celu goticu i uvalili jim neku skraćenu verziju abecede. Čiste istorijske činjenice.

A evo nekih znakovnih predloga:

       - nemušti glas

Možda niste znali ali slovo za nemušti glas koji pominjete već postoji. Mada ga se u štampanoj literaturi rijetko može zaslediti, što je danas posledica toga što ga ISO standardizovani kompjuteri nemaju na klavijaturi. Oćito je, da akademija nauka ili koja god već strućna organizacija je bila svojevremeno zadužena za medžunarodnu standardizaciju jezika, i time oćuvanje odredženog jezika, je propustila nešto ili nisu bili dovoljno uporni, i to se slovo za to vreme izgubilo. Medžutim to nije jedini slućaj u kome se NSO (nacionalna organizacija za standarde) i ISO (inter-nacionalna organizacija za standarde) nisu uspele usaglasiti. Takvih slućajeva ima bezbroj po celom svetu i to ne samo na lingvističkom polju. Ili se kaže lingvističnom?

To slovo za nemušti glas je obićno e jednostavno obrnuto. Izgleda kao e zrcaljen preko okomite ose ili e u ogledalu ako hoćete. Da bi se taj nemušti glas napisao, u odredženim slućajevoma koji su više retkost nego pravilo, koristi se sastavljeno slovo eh. Kao naprimer:

eh?

[mac]

A ja mislio da smo i "eh" uzeli iz engleskog...

A, pronašao sam ja to izvrnuto e! Nalazi se na istoj kodnoj stranici gde su i slova lj, nj, i dž. Stranci su bili toliko darežljivi (prema Slovencima i Hrvatima, naravno, mi se tu samo šlepamo) da su za ove znake rezervisali po tri mesta: LJ, Lj, lj.

Izvrnuto e je na mestima 018E i 01DD u sledećoj tabeli http://www.unicode.org/charts/PDF/U0180.pdf i zvanično ime mu je LATIN CAPITAL LETTER REVERSED E, i za sada se koristi samo u Pan-Nigerijskom alfabetu   Da nisu i Nigerijci nastali od Srba?

[Loengrin]

Pa dobro gos'n Nigerijac nemo' se ljutite, kao što rekokste ne znamo se dovoljno te nisam mogla da vi znam poreklo i vamiliju    
-------------------------------------------------------------------------------

Koga interesuje, evo i nekih znakova iz Ruskog od kojih se većina koristila u Srpskom pre Vuka:
- ы  (jeri - ko je učio ruski zna da se ono izgovara malo manje kao neodređeni član u engl. jeziku ("a"), a malo više kao fokin zov u proleće   )
- ь (meki znak - umekšava suglasnik posle kojeg stoji)
- ъ (tvrdi znak - u prerevolucionarnom periodu u Rusiji je stajao na kraju svake reči koja se završavala suglasnikom, sada ga skoro ni nema, ponekad služi za razdvajanje reči u složenici)
- э (e - čisto kao u srpskom)
- е (je - tako se i kod nas izgovaralo, otud posle Vukove reforme imena kao što su - Jelisaveta (Елисавета), Jelena (Елена). )
Rusi nemaju "J" kao što svi znamo, a ja ga ne bih menjala i da mi odobre još 30 slova u azbuci. U Ruskom i danas imate sledeća slova:
- ë  (jo)
- ю (ju)
- й  (ij)
- я  (ja)
koja su nama hvala Bogu suvišna. I za kraj:
- щ (šć - meko se izgovara, ali mi je uvek bilo smešan znak s obzirom da je sastavljen od meko sastavljenim ŠTJ.

Da nije bilo Vuka naš jezik bi sada zvučao nešto slično Bugarskom ili Makedonskom. Bugari imaju skoro isto pismo kao Rusi danas (nemaju "ë" i "э" već samo obično "e") ali im je izgovor tvrđi i time bliži Srpskom. Bugari su u stanju da tvrde kako Makedonci govore bugarski jezik i često prisvajaju ličnosti, dela i delove istorije makedonskog naroda. Srbin i Bugarin će lakše da se sporazumeju razgovarajući svako na svom jeziku, nego kad bi to radili Srbin i Makedonac. Bugarski sigurno sadrži neke arhaizme ali je daleko od toga da bude najstariji jezik na Balkanu (kao što se tvrdi na sledećem bugarskom sajtu http://www.bulgariatranslation.com/aboutBulgarian.htm) jer time Bugari žele da istaknu kako su na Balkan došli pre Slovena, a možda i pre Grka  

Kada bi svi narodi slovenskog govornog područja mogli da se dogovore mogao bi da nastane jedan slovenski jezik, što se nikada neće desiti. Nešto slično imaju Nemci (Hochdeutsch) i taj jezik je zvaničan, dok dijalekti zastranjuju do neprepoznavanja čak i za one Nemce koji ih ne govore. Naravno, teško je (čitaj nikako) odreći se delova svog jezika, iskasapiti ga i na neke delove sasvim zaboraviti, ali to u zajedničkom slovenskom ne bi bio slučaj, jer bi svaki narod i dalje mogao da govori sopstvenim jezikom u svojoj zemlji. Ne mešajte moju neopanslovensku ideju sa Esperantom, jer se dobro zna da to nije jezik, više je posmatrajte kao emotivni ispad ili reakciju (gnušanje) na sva jezička prepucavanja na teritoriji bivše SFRJ a i šire.

[Jake Chambers]

Loen, 'mal' da te ne opsujem sa sve ruskim.
Kakve veze on ima sa nama osim sa slavjanoserbskim kojim je pisao Orfelin??
A Staroslovenski?
I gde je tu JAT? Ono koje je gosn Knezevic zamenio sa JERI?

[Loengrin]

Ah izvini zaboravila sam JAT koje se inače piše kao ћ samo sa spojnom linijom na dnu.
Ruski pominjem jer se već u par postova govori kako su Rusi zadržali neke znakove i kako ih imaju a mi ih nemamo itd. Činjenica je da nam tu i tamo fali poneki značić ali ja i dalje verujem da izgovor oblikuje i brusi pismo, a ne obrnuto. Mi možemo da uvedemo i "DZ" u Azbuku, ali ga nećemo koristiti jer ga ni ne govorimo.
-----------------------------------------------------------------------------
Krajem 9. veka Ćirilo i Metodije su stvorili  pismo Glagoljica sa 38 slova.
Pocetkom 10. veka prihvata se ipak ćirilica, koja je u osnovi grcko uncijalno pismo poznato pod nazivom Ustav.
Oba pisma stvorena su za staroslovenski jezik koji je bio knjizevni jezik od 10-12 veka, a koji danas nije maternji jezik ni jednog slovenskog naroda.
Od 12. veka pa nadalje tri slovenska jezika srpski bugarski i ruski, počinju sasvim nezavisno da se razvijaju.
Srpskoslovenski jezik se u crkvenim pisanjima koristio od 12 do prve polovine 18. veka kada je usvojen ruskoslovenski jezik kao bogosluzbeni i knjizevni jezik.
Jezickom i pravopisnom reformom Vuka Karadzica 1818. promenjen je knjizevni jezik, dok je Srpska Pravoslavna Crkva do danas zadrzala ruskoslovenski kao bogosluzbeni jezik.
---------------------------------------------------------------------
I nemoj da me psuješ jer ja ne mešam slova, a i mislila sam da je naziv teme "Ne da se jezik sapinjati" te da ne moramo sve vreme da ponavljamo tri reči, kao papagaji.

Ja i dalje tvrdim da je smešno što se veliki ljudi raspravljaju oko jezika, dok im buđavo školstvo kulturno osakaćuje potomstvo. Povodom toga najviše volim onu rečenicu "A šta mi tu možemo da učinimo?", pa da blejimo kao ovce, k'o i do sad. Možda uspemo blejanjem da dozovemo nekog novog Vuka, a možda i boljeg od njega?

[mac]

Situacija je teška, okolnosti nam ne idu na ruku, nema se para, zemlja je u traziciji... hm, da se setim još nekog... A, da, imali smo sankcije...

Inače, čuo sam jednu reč sa dz: budze - usne. Mada nije to baš preteran razlog da uvedemo novo slovo.

[Loengrin]

MAC, zaboravio si glavni okidač - Černobil!  
Naravno preskočiJo si i boNbardovanje  
Sigurno ni ne računaš koliko je zatrovane tamiške ribe pojedeno, ta to mora da je ostavilo nekog traga.  

----------------------------------------------------------
Sad da ti objasnim besmislenost raznih opravdanja za opšti krah kod nas. Zaista ništa ne može da opravda krajnju lenjost, prostakluk, neodgovornost i sujetno insistiranje na proguravanju sopstvene nestručnosti pod izrazom "nova metoda".
Ja želim protiv toga da se borim, a kulturni, inteligentni i vredni ljudi treba da razgovaraju i da se, dopunjuju i dogovaraju, a ne nadgovaraju radi veličanja sopstvenog ega.
-----------------------------------------------------------

Budze kažu oni s YUGA, a Makedonci imaju to DZ i pišu ga kao latinično S, valjda, još uvek.

[mac]

Kako zaboravio, pa šta misliš odakle mi treće oko?

Evo, ajde daj ti neki predlog, neki petogodišnji plan, nešto čime možemo da pritisnemo naše poslanike, jer ja stvarno ne znam. Kako se boriti protiv društvene entropije? Kako se boriti protiv ljudskih slabosti? Teško mi je da samog sebe poboljšam, a kako ću drugog?

Malo je defetistički ali je istina: stvari su takve kakve jesu, ljudi su takvi kakvi su, jedino na šta možeš da utičeš si ti i tvoji najbliži. Znači jedini način da učiniš svet boljim je da učiniš svoju decu boljim osobama. I da imaš što više dece

[Loengrin]

Mnogo je truda potrebno da postanemo ljudi u punom smislu te reči, a tek par trenutaka da se pretvorimo u zveri, što nije neprirodno, ali u svakom slučaju nije, niti će ikada biti, ljudski. Koliko je potrebno da od zveri ponovo nastane čovek? Večnost. Zašto? Najčešće jer, ne umemo da praštamo, ni sebi ni drugima. Dopuštamo da nas borba protiv nečeg lošeg, navede da se i sami loše ponašamo, a sebe ubeđujemo da ne možemo biti jaki na drugi način. Ljudi priču o dobru često smatraju ispiranjem mozga, nerealnim bajkama, koje za sada dovoljno ozbiljno najčešće shvataju samo deca. Možda su životinjski instinkt i reakcije opravdani, ali nas menjaju zauvek i svakako ne na bolje. Da li je moguće da u ovolikom svetu zaista niko ne veruje u ljudski instinkt.

Činjenica je da su nam prioriteti izmešani. Zbog toga često ne umemo da izbalansiramo svoj život. Dešava se da ljudi do kraja života zapostave bitne stvari i posvete se glupostima, a da toga najčešće prekasno postanu svesni. Teško je onima koji shvate da celog svog života za sebe, a ni za druge ništa lepo ni korisno nisu učinili, pa bilo to zbog sebičnosti ili iz straha da ne budu povređeni, sasvim je sve jedno, jer dobar nije onaj što ne čini ništa loše, već onaj koji se trudi da čini što više dobra.

Kakve ovo veze ima s jezikom, ima onoliko koliko i sa svim ostalim. Da bi očuvali sve dobro što jesmo treba nam samopoštovanje. Bez samopoštovanja nema dostojanstva, a bez dostojanstva nas ni drugi neće uvažavati. Čak i neke životinje imaju dostojanstvo. Bez toga smo samo gomila egoističnih, preplašenih pojedinaca spalih samo na to da do smrti čuvamo svoja tela. O jeziku, tradiciji, kulturi, kao i budućim delima tu nema ni govora.
---------------------------------------------------------------------

Mac, ! Pa i činio si mi se nekako poznat  
I da, za sva ova trabunjanja trebaju nam deca da bi ih nasledila, zaista, iako dosta ljudi danas zabole đon za sve, po sistemu "besplatno sam se rodio, besplatno ću i da crknem".  

[informer]

Od srpskog jezika nije nastao ni jedan jezik, a i sam srpski službeni jezik je jedva nastao intervencijom Vuka Karadžića. Dotada ste govorili zbrda zdola dijalektima, često međusobno nerazumljivim. Da ne govorim o tome kolika je to bila mješavina slavenskogrčkoturskog jezika.
Ako misle neki od vas da je HR jezik jedan od onih koji su "nastali" od srpskog, da vam kažem. Službeni jezici svih naroda i država su nastali
standardiziranjem i intervancijom. Talijani su za službeni uzeli dijalekt kojim je govorilo 1% stanovništva. Talijani iz različitih regija su se razumjeli kao npr. Hrvati S Bugarima. Ni nakon dugo vremena još se nisu razlike anulirale. Slično je bilo i sa HR jezikom. Hrvati su govorili, i danas govore različitim dijalektima. Štokavski, čakavski, kajkavski, sve to ispreturano ikavicom, ijekavicom i ekavicom. Za službeni je izabran jedan od naših dijalekata,  štokavska ijekavica, a  u cilju romantičarske naklonosti prema Srbima kao narječje koj će istaknuti bliskosti između dva naroda. Većina naroda je govorila štokavsku ikavicu s djelomičnom ijekavicom. Tako je bilo od Drave do Jadrana. I u cijeloj BH do ulaska većeg broja Srba nakon turskih pogroma.
U srednjem vijeku niti jedan narod na planeti nije imao standardiziran jezik. Pisalo se na različitim narječjima, ako se pisalo na narodnom jeziku.
Ni Hrvati ni Englezi ni Srbi nemaju za svoj službeni jezik onaj kojim su govorili prije 500 god. zato što ni prije 500 god. nisu svi govorili isto.
Evolucija jezika se događa iz različitih razloga, a standardizacija iz prijeke potrebe da se ljudi lakše razumiju. Kriteriji po kojima se intervencijom odabire službeni jezik su različiti od naroda do naroda i uglavnom su politički. Da nešto olakša ili oteža.

Svi mi Slaveni vodimo porijeklo od praslavenskog jezika i nije čudno ako su međusobno slični, neki su više, neki manje slični, a npr. Poljake bih mogao gotovo sve razumjeti da mi u uho uđe njihov naglasak. A tako i Ruse i vjerojatno i ostale. Raseljavanjem Slavena su se dogodile s vremenom sve veće različitosti između slavenskih jezika. Uostalom tako se i Germanima dogodilo, a i latinskkim jezicima. Da intervencijom nisu stvoreni službeni hrvatski i službeni srpski jezik i mi bismo se međusobno teže sporazumjevali, a motiv za to je bio politički, u cilju približavanja dva naroda.

[Loengrin]

Baš lepo zaokruži temu.  

Znaš, samo mi je žao što ne postoji intervencija kojom bi mogli da ubijemo glupost.  

[informer]

Kako ne postoji? Postoji. Za početak preporučujem odlazak u knjižnicu i
čitanje ili razgovor s nekim pametnim, a ako ne upali onda ne znam što da preporučim. Možda netko drugi zna. Ne daj se, budi uporna.  Imaš moju punu podršku.

[Izitpajn]

Baš lepo zaokruži temu.

Bez brige, već će Boban to ponovo razbucati.

[Paramecijum]

Hrvatski je evolutivno zakržljala varijanta srpskog jezika sa mnoštvom izraza koje Hrvati svojataju a upotrebljavao ih je car Dušan.

[Jake Chambers]

E sad si nas bas prosvijetlio...pitam se samo ko se prvi odrekao istih izraza      

[Mica Milovanovic]

Hrvatski je evolutivno zakržljala varijanta srpskog jezika sa mnoštvom izraza koje Hrvati svojataju a upotrebljavao ih je car Dušan.

Oces li da kazes da smo jedan narod?
Ili ukazujes na hrvatsko poreklo cara Dusana?
Nikako da mi posaljes tog srpskog Dubrovcanina italijanskog imena. Mozda se u toj knjizi kriju sve tajne...

[sivka]

   

[Loengrin]

Prijateljsko obaveštenje:

Mićo promašio si stvar za celu svetlosnu godinu.

[Mica Milovanovic]

Samo da vam kažem, to je zato što Boban neće da me edukuje...
A on sve zna...

[informer]

HR jezik je jezik puno dijalekata, a svaki narod na planeti ima više dijalekata. Srpski službeni jezik je jedan od HR dijalekata koji je Vuk Karadžić, čovjek turskog prezimena uzeo za službeni srpski jezik jer je do tada vladao kaos. Zapravo, točnije bi bilo da je promiješao nekoliko HR dijalekata i napravio srpski. Dotada se govorila neka čudna slavenskogrčkoturska mješavina jezika. Od HR jezika je nastao današnji srpski jezik.
Zar je car Dušan stvarno bio Hrvat katolik, znao sam za Stjepana Nemanju da je Hrvat katolik iz Duklje, ali za Dušana nisam znao.

[IM]

Hrvatski je evolutivno zakržljala varijanta srpskog jezika sa mnoštvom izraza koje Hrvati svojataju a upotrebljavao ih je car Dušan.

Ima jedno vrlo ozbiljno istraživanje (rađeno prilično davno) na temu "prebega" reči na relaciji srpski-hrvatski i obrnuto. Uradio ga je prof. Franjo Grčić iz Zagreba (ako sam dobro zapamtio ime).

Pomalo iznenađujuća činjenica je da je najčešće, kad bi jedna reč "otud" bila usvojena "ovde", njen par prebegavao u suprotnom smeru mehanizmom "čim oni to koriste, onda je ovo drugo naše".

Kaže da je rekorder par šibica-žižica (ili žigica), koji se SEDAM puta klackao tamo - ovamo.

Lep nastavk zabave želim zadrtima!

[milant]

Zar je car Dušan stvarno bio Hrvat katolik, znao sam za Stjepana Nemanju da je Hrvat katolik iz Duklje, ali za Dušana nisam znao.

Naravno da nije. Cak je i dobio anatemu jer je uspostavio Srpsku pravoslavnu crkvu kao patrijarsiju.
Stefan Nemanja je dva puta krsten, prvi put u katolickoj a zatim u pravoslavnoj crkvi.
Nikad ne bi postao svetac da nije pravoslavac - Sveti Simeon - prvi srpski svetitelj (iz groba se pojavljivalo Sveto miro).

[informer]

Koje je godine uspostavljena SPC?
Kad je okrunjen prvi srpski kralj?
Je li se onda koristio naziv Raška ili Srbija?

[Loengrin]

Po tome onda nije bilo ni Vizantije, jer se u svoje vreme nije tako zvala, a ko zna možda bi možda ovde besneo međuhrišćanski rat da se onaj Boldvin malo više predao vladanju a manje plandovanju i tako zadržao Konstantinopolj u latinjanskoj vlasti.

Da vidimo sad, šta se sve nije zvalo kao što se danas zove ... pa valjda skoro sve. Sve u svemu bili ili ne zvali se ili ne, neki ima više da zahvale Mariji Tereziji, a neki čak i Turcima nego svom poreklu, pameti ili ambiciji.

I umesto da određeni naprave pauzu u velikom iznošenju svog bogatog znanja (kao da je lično iskustvo), oni, baš sada kada zbog nacionalne mržnje određena deca (izmanipulisana roditeljima) ne žele u školu jer im neke predmete predaju Srbi, na sva usta veoma primitivno i nezrelo prave sebi veličinu gaženjem celokupne istorije umesto da probaju i nešto sami da učine.

[informer]

Ako misliš na događaje u Dalju, to nije zato što su Srbi nego zato što se
služe jezikom koji je službeni u Srbiji, a ne u HR. Moraju znati jezik po
kojem će vršiti predavanja, a neki od njih su bili umiješani u protjerivanje Hrvata s tog područja, jedan od tih učitelja je ispisivao obavezu napuštanja tog područja u roku 24h.

Ima li itko da bi bio ljubazan odgovoriti na moja pitanja?
Imati ću ih još poslije.

Bizant je imperij, carevina sastavljena od mnogih zemalja i naroda te se kao takav baš i ne može uspoređivati sa Srbijom ili HR i bilo kojom drugom nacionalnom državom.

[Loengrin]

Da vidim da li sam shvatila, škola je zaposlila te ljude iako je bilo poznato ko su, pustila ih da rade, a onda je neki Hrvatski Simon Vizental u obliku Perice iz prve klupe shvatio veliku strahotu i istinu.
     
Neka se neko već jednom odluči. Pa kad se odluče nadležni, onda ću da razumem i eventualno čak i prihvatim ono šta su odlučili, a ovako i dalje tvrdim da sve tamo boli levi čukalj za dotičnu decu.  

Moja je učiteljica Hrvatica. Ne čini mi se da zbog nje danas govorim jekavski. Daleko sam od bilo kakvih predrasuda ili glupavih pravila, time se samo troši neprocenjivo vreme.  I mislim da ipak treba malo više od jednog nastavnika da bi se deca pokvarila.

[Boban]

Pre samo sto godina Srba je bilo 10x vise nego Hrvata... ubijanjem, proterivanjem i prekrstavanjem stiglo se do odnosa 2:1.
To su neosporne cinjenice, sve ostalo je prica za malu decu.
Kao sto rekoh, tigar i pacov su uvek jaci od vuka... da nije bilo podrske fasisticke Nemacke koja preko Hrvatske izlazi na toplo more i koja ne moze da oprosti Srbima ratne poraze iz XX veka sadasnji prostor ex-Yu bi izgledao sasvim drugacije.

[Jake Chambers]

Koje je godine uspostavljena SPC?
Kad je okrunjen prvi srpski kralj?
Je li se onda koristio naziv Raška ili Srbija?

1. 1217 kao samostalna
2. 1219
3. Srbija

[informer]

Raška je u jednom potezu dobila crkvu, kraljevinu a i narodnost joj je tad formirana. Nakon stoljetnog koprcanja od Bugara i Bizanta, Raška poluautonomija je prešla put od bugarske pokrajine , kneževine do kraljevine s vrhuncem za Dušanovih osvajanja a onda je došla potpuna propast. Ukupno od 12-14st. je trajalo formiranje nove političke nacije od Istočnih Hrvata tzv. Crvenih Hrvata kako to mi ovdje zovemo i drugih manjih slavenskih plemena. Nisu današnji Slaveni jedini koji su ovdje bili, bilo je još manjih i nespretnijih plemena, rodova, rodovskih zajednica koje su nestale i postale politički Srbi ili Hrvati.
Hrvati su naselili cjelokupno područje današnje HR, BH i dalje na jug je tzv. Crvena HR koja uključuje i Duklju i Rašku, a Hrvati su išli i dalje prema Grčkoj ali nisu ostavili traga osim u toponimima hrvatskog imena kojih ima i danas u Grčkoj.
Na tom velikom teritoriju su se razvili  vremenom i brojni dijalekti od kojih su neki i nestali iz svakodnevne upotrebe. Hrvatska formira svoj politički teritorij i naciju od 8. st. do kraja 11.st. kad ulazi u zajednicu, Personalnu uniju s Mađarima, iako tada gubi samostalnost političkog odlučivanja a pogotovo samostalno vođenje vanjske politike ne gubi državnost. HR je već otprije bila podijeljena na banovine, a ove na županije. Ban jedne banovine, bosanske ambiciozno teži samostalnosti i Bosna prolazi out od banovine do kraljevstva nakon polaganog otcjepljenja od HR do kojeg je i došlo neposredno pred savez s Mađarima a u tijeku građanskog rata za vlast. Prvobitno malena Bosna sljedećih stoljeća raste prelaskom pograniččnih feudalaca pod okrilje Bosne zbog manjih poreza.  Zbog te samovolje feudalaca Bosna je kasnije i šaptom pala. Nakon pada Jajca 20000 Hrvata katolika je prešlo na islam, potomci tih ljudi su 100 godina poslije deportirani u Anadoliju nakon što se otkrilo da još potajno obavljaju katoličke obrede. Viđeniji su , naravno, pogubljeni. Broj Hrvata je stalno padao zbog turskih pogroma, poturčenja i danka u krvi. Dolaskom pravoslavnih doseljenika, Vlaha i Srba, koji su imali i neka veća doseljenička prava mnogi Hrvati prelaze na pravoslavlje, a i zbog nedostatka katoličkog klera koji nije mogao djelovati pod Turcima. Nakon najvećeg doseljenja Srba pod patrijarhom Crnojevićem ubrzava se i posrbljivanje lokalnih Hrvata tako da je ogroman broj današnjih HR i BH  Srba hrvatskog porijekla. Iseljavanje Hrvata se nastavlja i u kraljevini YU i u SFRJ. Ukupno je iseljeno pod srpskim žandarskim pendrekom ,a kasnije komunističkim oko milijun Hrvata, a oko 300000 je ubijeno u 2.sv.ratu. Između 2 rata ih je oko 300000 prešlo na pravoslavlje iz osobne koristi, zbog boljeg posla ili čak cijela sela zbog vodovodaili izgradnje ceste. Srba nikad nije bilo više od Hrvata, ali danas ih ima zbog iseljavanja Hrvata ili njihovog posrbljavanja i poturčivanja. A i zbog nikakvog nataliteta. Hrvaticama se više ne da rađati. Oko 3 milijuna Hrvata danas živi vani, to su oni otišli unazad 100-150 god. a gdje su oni otišli kao pomorci, trgovci ili vojnici plaćenici još prije. A da ne govorim o poturčenima otišlima u Tursku.
Vuk Karađić je napravio katastrofalnu pogrešku koje posljedice i danas osjećamo. Odlaskom na put iz Srbije i susretom sa Hrvatima on je prostodušno pomislio da se radi o Srbima samo zato što ih je razumio što pričaju. Tako je buduća srpska pokoljenja ostavio u zabludi da su Hrvati zapravo Srbi, a mogao je i zaključiti da su Srbi zapravo Hrvati. ne znam je li se vatreno zalagao za to, ali je takav dojam ostavio svom narodu a mnogi i danas misle tako. Srpska država je formirana tek kad je Hrvatska propala a opet , nisu sve HR države propale, ostao je Dubrovnik i Bosna još neko vrijeme. Srpska ili Raška je trajala od 12.st. do pada pod Turke i oept 1878.-1918. i još nije obnovljena, dijelite državnost sa CG kao što smo mi s Mađarskom i poslije Austrijom.
Nejasan je naziv i nastanak imena Srbija i Srbin. Otkud od Raške Srbija.
Zašto tek pod Turcima a u 17 i 18st. se počinje jače koristiti srpsko ime.
Zasad toliko, nastavak u sljedećem broju. Pozdrav. Laku noć.