All That Jazz

[Meho Krljic]

Veze albuma koji danas slušamo sa džezom su postojeće ali nisu odmah očigledne. Ako kažem da najmanje dvojica od trojice muzičara na albumu Placebo Domingo: First Crash imaju profile na sajtu All About Jazz, to je što se kaže, pametnom dosta. No, poenta je da ovde nećete čuti ni sving ni bluz ni saksofon ni kontrabas, ni klavir ni trubu, ali hoćete čuti tri čoveka koji improvizuju na osvežavajuće inventivne načine, hoćete čuti i prebrojive ritmove i, u nekim momentima, sasvim korektno plesan gruv, hoćete čuti i po koju melodiju i, u sumi svih stvari otkrićete da se zabavljate uz muziku koju prečesto, mada ne sasvim bez argumenata, optužuju da je preterano cerebrala, suva, distancirana od svega ljudskog, više zainteresovana za teoriju nego za sam čin susreta muzike i slušaoca (pleasoca, mošera itd.). Free improv je u slučaju trija Placebo Domingo pre svega licenca da se uradi sve što zvuči dobro, uključujući da se zapeva i zaigra, a ne stilska vežba iz askeze u kojoj muzičari više pažnje obraćaju na to kako da izbegnu da im izleti niz nota koje bi neko mogao da nazove harmonijom ili, nedajbože, da zasviraju u ritmu.

Naravno da je za ovo zaslužan Boomslang, austrijski izdavač o kome nedopustivo premalo pišem jer je njihov autput ne samo neumoljivo frekventan već i uglavnom izuzetno visokog kvaliteta, sa brojnim izdanjima koja – uglavnom evropsku – slobodnu improvizaciju predstavljaju kao preduzeće koje nije preseklo svoje veze sa džezom i fri džezom, ali im po svojoj formi ni na koji način ne robuje. Naravno da su američki i evropski džezeri koji su šezdesetih i sedamdesetih godina prošlog stoleća prvi napravili skok u nepoznato istorijski zaslužni za postojanje mnogih formi savremenog free improv izraza, ali je njihov najveći doprinos upravo to što je ,,sloboda" postala ambicija, ne samo ,,dozvola", da se istražuje, eksperimentiše i svira ne samo unutar i izvan već i između idioma, sa spojevima koji evo i u 2025. godini daju uzbudljive, iznenađujuće, na momente urnebesne a, ponekad i šokantne rezultate.

Placebo Domingo je solidna igra reči za bend koji ni jednim jedinim svojim gestom na ovom albumu ne pokazuje da uopšte zna koju vrstu muzike izvode bilo grupa Placebo bilo slavni operski tenor Plácido Domingo. Tako da, ako ste se nadali da će ovaj album na neki volšeban način ukrstiti soporifični gitarski pop koji izvodi terminalno namrgođen Englez u društvu terminalno cool Šveđanina sa arijama popularnih opera, NEĆE SE DESITI. Ono što Placebo Domingo nude je mnogo kulje od toga, zaista u skladu sa eto, tom fonetskom slobodnom asocijacijom koja je odgovorna za nastavak njihovog imena.

Vođa ovog trija, ili makar čovek čija ga je inicijativa okupila, Philip Zoubek, je u osnovi pijanista. Rođen u Austriji, 1978. godine, Zoubek je devedesetih u Beču studirao džez-klavir a pod Reinhardom Mickom, da bi 2000. godine prešao u Keln i tamo učio pod Hansom Lüdemannom. Kao što smo više puta do sada primetili, Keln je konzistentno jedan od najvažnijih gradova za muzičku avangardu raznih tipova, pa se Zoubek u njemu snašao kao riba u vodi i nadobijao se stipendija i nagrada za svoj muzički rad. Od 2020. godine ima stipendiju NICA Evropskog centra za džez i savremenu muziku.

Aktivan i kao organizator, Zoubek od 2017. godine koordinira koncertnu seriju koja se zove Facetten, u Kelnu, a kao muzičar nastupao je sa mnogo poznatih imena evropske i američke improvizacije i nove muzike. Evo nekih od njih: Tony Buck, Wilbert de Joode, Louis Sclavis, Franz Hautzinger, Xavier Charles, Tom Rainey, Jozef Dumoulin... Nastupao je na raznim džez festivalima po Evropi (Saalfelden, Berlin), Kini itd. a osnivač je kelnskog kolektiva za improvizaciju i savremenu muziku, Impakt.

U skoro dvodecenijskoj diskografskoj aktivnosti, Zoubek je izdao gomilu albuma sa raznim  zanimljivim likovima, za razne izdavače uključujući ugledne kuće kao što su Emanem, Leo, naravno Impakt. Ovde svakako vredi da se istakne berlinski izdavač WhyPlayJazz jer je za njega Zoubek izdao više svojih albuma a notabilno nekoliko albuma postave Philip Zoubek Trio, koja je ista kao i postava trija Placebo Domingo. U njoj, dakle sviraju David Helm i Dominik Mahnig i to su ljudi sa vrlo solidnim biografijama, Helm kao multiinstrumentalista (sa kontrabasom koji mu je glavni instrument) , Mahnig kao bubnjar od svoje jedanaeste godine i neko ko je upisao albume sa uglednim džezerima i improvizatorma kao što su Simon Nabatov, Mark Dresser, Frank Gratkowski. O ovim sam svim ljudima već pisao pre nepune godine kada je Philip Zoubek Trio u svojoj ,,Extended" formi snimio album Mirage, i to baš za Boomslang.

Placebo Domingo je onda isti ovaj trio samo pod drugim imenom ali i sa (radikalno?) drugačijim pristupom improvizovanju i, uopšte pravljenju muzike. Ovaj je entitet, odnosno rekombinacija već prisutnih članova izronio na površinu tokom pandemijske izolacije kao način da se izađe iz standardnog džez i fri džez formata i pronađu improvizatorski horizonti koji neće biti vezani za partikularne muzičke idiome ali se neće stideti ni da ih citiraju kada je to zgodno. U razvoju koncepta trio je išao na kreiranje ,,zida zvuka", pa je i album First Crash jedna gusta i glasna ali slojevita i dinamična zvučna skupltura, zapravo kolekcija kompozicija koje traju od minut i po do sedam minuta, sa instrumentarijem koji manifestno izlazi izvan nekakvih džezerskih međa. Dakle, Zoubek je ovde na sintisajzeru, Helm svira električnu gitaru sa raznoraznim efektima i dodaje vokale u miks, a Mahnig pored bubnjeva svira i frulu, no prevashodni utisak koji čovek ima dok sluša First Crash je da je nemoguće reći koliko ovde ljudi svira i koje instrumente koriste.

Za razliku od ,,klasičnog", purističkog free improv pristupa u kome je komunikacija između muzičara ključna komponenta a sve drugo, zvuk, dinamika, harmonije ili teme (ako ih ima), se podređuju onome što se čuje u realnom vremenu u datom kontekstu, Placebo Domingo rade ,,unatrag" i svaka kompozicija ima svoj set zvukova, boja i dinamiku, jedan senzibilitet određen unapred, i improvizovanje se dešava unutar poznatih parametara.

Ovo deluje kao antiteza ,,slobodi" koju podrazumev termin slobodna improvizacija, ali je ovakav pristup već decenijama legitiman deo tradicije slobodne improvizacije. Omeđenost zvuka, tehnike, instrumentarija i unapred zadata evokativnost koju muzika treba da pobudi su već sedamdesetih godina prošlog veka ušli u improv kontekst* a  pogotovo su se razvijali od devedesetih godina kada su ,,klasični" improv muzičari počeli da koriste nestandardne instrumente, elektronske procesore, semplere itd, što se dalje razvijalo u mnogo zanimljivih smerova, uključujući japanski ,,onkyo" pokret koji je slobodnu improvizaciju radio na praktično mikro nivou koristeći samo najsvedenije elemente zvuka, poput čistih sinusoidnih talasa.
*budite na Cveću zla i naopakog za par nedelja kada bude publikovan moj izbor muzike iz opusa Davida Toopa za praktičan primer ovog o čemu pričamo

U Evropi je nešto slično rađeno u okviru raznih scena ali notabilno u Austriji i Nemačkoj, pa još notabilnije baš u Kelnu gde je izvanredna etiketa GROB izbacivala neverovatne stvari na prelazu u novi milenijum, uključujući četvrttonsku trubu gorepomenutog Franza Hautzingera, ali i gitare Olafa Ruppa i Josepha Suchyja*.
*hmmm, imam utisak da se pomalja tema za neki od narednih DJ Meho mikstejpova, samo da iskopam stare GROB cedeove

Placebo Domingo se nadovezuju upravo na ovu tradiciju, ali sa sopstvenim tvistom u formuli, i jednom neverovatno uzbudljivom energijom u izvođenju. Kompozicije na ovom albumu su, moglo bi se reći ,,pesme" u pravom smislu te reči jer su kratke i imaju prepoznatljive ako ne baš teme a ono identitete. Hoću reći, komadi na First Crash nisu isečci iz dužih improvizacija već osmišljeni, omeđeni komadi muzike koja, ma koliko da je haotična, ima jasnu i distinktnu strukturu u odnosu na ono što joj prethodi i ono što iza nje dolazi.

Tako je kompozicija koja album otvara, Rambo, kakofonija disonantnih gitarskih solaža, dementnih udaraca u bubnjeve i psihotičnih pretrčavanja preko klavijature, onoliko haotična da vas šokira u prvom trenutku pre nego što shvatite da u ovom ludilu postoje metod, struktura, jezik, čak i, gulp, PORUKA.

Dusk Till Dawn je odmah kontrast sa svojim forsiranjem teksture u odnosu na ritam ili distinktnu (a)tonalnost, halucinacija u kojoj ne znate da li slušate čoveka koji duboko diše ili mašinu koja i dalje radi iako je kraj sveta. Helmove ne-jezičke verbalizacije su jako oružje ovog trija i u drugim kompozicijama a ovde ćemo prvi put toga postati svesni.

Helm će zaprvo zapevati (pa i kreveljiti se) u narednoj, Fatal Crash, koja ima i primetnu meru džonzornovsko-karlstalingovske postmoderne nervoze da promeni kompletan set zvukova svakih nekoliko sekundi i kroz agresivne jump-cut mikroepizode dođe do nekakve jasne strukture. Down to Earth je onda ponovo kompozicija halucinantnih šapata ali u kojoj se ritam i gruv pomaljaju tako spontano i održavaju tako konzistentno do kraja da imate utisak da slušate neki od sporednih projekata koji su devedesetih godina prošlog veka ispadali iz Skinny Puppy dok su ovi vodili (i, uh, gubili) ratove sa heroinom. Da ste mi rekli da je ovo nekakav rani demo Downloada, JA BIH VAM POVEROVAO.

U Süßes Holz Helm opet peva dok se oko njega okreće univerzum metalnih tonova i harmonija, a taman kad ste se opustili, Astrid je kao da vam je cela magnetofonska kolekcija ranog Eugenea Chadbournea upala u mešalicu za beton a vi nesmotreno skočili za njom da spasete šta se spasti može. Radikalne smene perskeptive svakih nekoliko sekundi ponovo garantuju da niste sigurni ni koliko ljudi svira ni u ŠTA to ZABOGA sviraju, ali Astrid ima neki svoj put i nećete sa njega uspeti da skrenete.

Bowman's Lament možda najviše podseća na pomenutog Davida Toopa svojom kinematskom evokativnošću i Mahnigovim setnim tonovima na fruli koji jašu iznad Zoubekovih elektronskih talasa. Vanity Fair je ubrzani kurs iz slobodne improvizacije, minut i po proizvodnje zvuka koji je skoro nasilno otrgnut od svog izvora i nateran da igra ukrug dok se sve ne polomi, Portal je kratka, skoro religiozna meditacija u praznini a Last Voyage album zatvara šest minuta dugačkim krešendom u kome se istovremeno ne događa ništa ali se događa i sve. Savršeno. Slušajte Placebo Domingo, kupujte Boomslangova izdanja, budite srećni.

https://boomslangrecords.bandcamp.com/album/first-crash

[Meho Krljic]

Ove nedelje imamo kombinaciju brazilskog folklora i džeza a koja do nas stiže preko Talina, glavnog grada Estonije. Što ne deluje naročito logično na papiru ali ,,latin jazz" je ionako deo svetske kulturne baštine u ovom trenutku a Candango Trio: Candango Trio je ploča koja zvuči sasvim autentično i uostalom, od troje muzičara koje ćete na albumu čuti, dvojica su Brazilci. Dvotrećinska većina bi bila dovoljna da se njome radikalno promeni i ustav Republike Srbije i u njega stavi obaveza uvođenja kung fua u osnovnoškolski kuikuklum, a kamoli za ocenjivanje ubedljivosti ove muzike.

Candango Trio su, ako hoćete da budemo tehnički precizni, više folk nego jazz postava i to je fer reći na ovom mestu. Album, inače debi za ovu ekipu, sadrži prominentan saksofon – a koji svira čovek sa diplomom iz džez-saksofona – i na njemu ima harmonija koje ćemo klasifikovati kao džezerske, kao i generalnog improvizatorskog pristupa koji je imanentan džezu i, uopšte, kombinacija energičnih udaraljki i soliranja je sasvim u skladu sa džez etosom onako kako ga ja shvatam. No, ovo je prevashodno muzika bazirana na tradicionalnom nasleđu severoistoka Brazila i koristi, između ostalog, gomilu tradicionalnih perkusionističkih instrumenata. Ipak, sve kompozicije na albumu su autorske i Candango Trio se, ako vam je to baš potrebno u životu može nazvati i etno jazz albumom.

Kako u Estoniji napraviti trio koji zvuči ovoliko brazilski? Pa, lepo, uzmete dva Brazilca, jednu lokalnu violinistkinju sa dubokim interesovanjem za etnomuzikološke korpuse drugih kultura i voila! imate Candango Trio. Spoj autorskog i narodnjačkog će onda biti urađen na jedan organski način, da se tradicija uzme kao izvorište ali da izraz bude ličan i bude to na kraju dobar album.

Karoliina Kreintaal je mlada violinistkinja – i, naravno, prosvetni radnik – koja je svoju fakultetsku diplomu stekla baveći se interpretacijom tradicionalne estonske muzike na violini. No, njena su interesovanja značajno šira od bavljenja isključivo estonskim folklorom pa je Karoliina deo svoje akademske naobrazbe sticala i u Švedskoj i Mađarskoj, proučavajući njihove muzičke folklorne zaostavštine. Trenutno je šefica odseka za Narodnu i tradicionalnu muziku na Estonskoj akademiji za muziku i teatar – gde je ovaj album i snimljen – ali i aktivna muzičarka u više postava uključujući ekipu Tintura koja svoj izraz bazira prevashodno na folklornoj tradiciji ostrva Muhu i Saaremaa, ali je meša sa semplovima popularne estonske muzike iz osamdesetih, kao i Ruhnu saare viiulitrio, ženski violinski (i violski) trio koji izvodi muziku poreklom sa ostvrva Ruhnu, ali iz različitih epoha. Oh, Karoliina je takođe i organizatorka violinskog kampa na ostrvu Ruhnu.

Njeni saborci u Candango Triju su, rekosmo, Brazilci. Luiz Black je perkusionista rođen u Sao Paolu a gde je  studirao na konzervatorijumu Souza Lima, specijalizujući se za afro-brazilske i kubanske udaraljke. Kao i svaki pošten čovek, dodao bih. Počeo je da se muzikom profesionalno bavi već sa osamnaest godina i tokom svoje karijere svirao jazz, funk i slične stvari sa velikim brojem cenjenih muzičara od kojih ćemo nabrojati samo neke: Freddie Hubbard, Sadao Watanabe, Johnny Griggs (perkusionista koji je svirao sa Jamesom Brownom), Tom Zé... Aktivan već duže od četrdeset godina (bio je jedan od perkusionista na albumu Nave Maria koji je Tom Zé izdao još 1984. godine) u Estoniji je Black radio sa ljudima i postavama kao što su Rita Ray, Motown, Lexsouldancemachine...

Trio upotpunjava saksofonista, flautista i pijanista Marcelo Politano, kompozitor iz Brazila koji je trenutno nastanjen u Talinu. Rekosmo već da je diplomirao džez saksofon 2012. godine na Univerzitetu Campinas, a onda je prešao na kozervatorijum u Sao Paolu da nastavi da uči kompoziciju. Na kraju je master iz kompozicije odbranio u Nizozemskoj, 2017. godine na amsterdamskom konzervatorijumu gde navodi da su mu profesori bili Joël Bons, Wim Henderickx i Rafael Reina. Pošto mu se severna Evropa izgleda dopala, prešao je na Baltik i u Talinu na Estonskoj muzičkoj akademiji odbranio drugi master iz kompozicije 2021. godine a gde su mu profesori bili Helena Tulve, Einike Leppik i Tammo Sumera. Trenutno ima poziciju na dve visoke škole, kao istraživač i doktorand na Estonskoj akademiji za muziku i teatar i kao doktorand na akademiji Sibelius u Helsinkiju. Komponuje dosta muzike za audiovizuelne radove i sastave koji izvode novu muziku, od čega je deo inspirisan folklorom a što sve detaljnije možete da proverite na njegovom sajtu.

Dakle, ovde imamo spoj vrlo jake akademske zaleđine ali i propisnog terenskog iskustva i album Candango Trio uspeva da ne zvuči kao laboratorijska etnomuzikološka studija ali ni kao tek niz lakih nota prebačenih preko neodređeno ,,etničkih" udaraljki. U osnovi ploče je muzika forró karakteristična za severoistok Brazila, vezana za zemlju, zemljoradnju i stoku. Vikipedija doslovno navodi da se smatra da je forró nastao tako što su stočari pevali svojim kravama na ispaši, valjda da i sebi i njima skrate vreme, pa onda i drugi seljaci pevali jedni sa drugima tokom žetvi raznih useva (šećerne trske, kafe, kukuruza, raznog povrća), Kreirajući posebne pesme za svaku biljku i za svaku fazu rada. Nakon što je ova muzika našla svoj put i do seoskih slavlja, počela je da se izvodi uz pratnju perkusija kao što je zabumba, brazilski bubanj afričkog porekla, i violão, a što je zapravo gitara. Kasnije, između polovine devetnaestog i polovine dvadesetog veka, sa uplivom imigranata iz Francuske u forró su ušli i harmonika i violina (odnosno brazilska varijanta ćemaneta, rabek).

Candango Trio, naravno, dosta jako forsira violinu i tradicionalne udaraljke, ali prva kompozicija na albumu, Guaiamum odmah uspostavlja i nepobitno džez gruv sa Politanom koji daje osnovu na klaviru i Kreintaalovom čija violina frazira oko vrlo ,,narodnjačkih" vokalnih linija koje peva/ izvikuje/ vokalizuje Black. Ovo je vrlo ubedljiv početni iskaz, jedna jasna, energična, vrlo plesna numera sa idealnim odnosom tradicionalnog i autorskog, teme i improvizacije.

Drugu kompoziciju napisala je Kreintaalova i ona zvuči ,,najevropskije" sa prepoznatljivo severnjačkom kombinacijom tihe radosti i melanholije što je donose violinska tema i Blackove tonirane udaraljke, te saksofonom koji preko toga setno solira. Black je autor najvećeg broja kompozicija na albumu i one i daju ploči presudan element identiteta. Nonato je tako vrlo plesna, vrlo perkusionistička pesma sa sitnim, ručnim udarljakama koje daju brz tempo, saksofonom koji svira osnovnu, nemirnu frazu i džeziranim soliranjem na violini. Svašta se tu dalje događa, sa dosta unisonog sviranja saksofona i violine i hardbop soliranjima na saksofonu, pa je Nonato komad koji bi na noge podigao bilo koji festival nove muzike u našem regionu isto kao i bilo koju poštenu kafanu.

Blue Pote je sporija i kontemplativnija, ali zapravo i sama vrlo perkusionistička, sa naglašenom atmosferom džungle, barem onako kako smo navikli da o njoj mislimo u popularnoj muzici. Maracatu dos Andes je jedina Politanova kompozicija na albumu i na njoj on svira flautu preko monotonalnog ritmičkog gruva koji mu Black daje svirajući birimbau. Kreintaalova se onda uključi prihvatajući frazu i ovo postaje epski, vrlo kinematski komad muzike.

Do kraja albuma su onda sve Blackove kompozicije. Vem da Bahia je raspevan, izuzetno prijemčiv komad sa Blackovim pevanjem i tapšanjem. Afrobaltic je orgija udaraljki ali i legato džez fraziranja na saksofonu, dok je Verão da Estrada neka vrsta sanjivog ispraćaja albuma na počinak sa Blackom koji peva preko toniranih udaraljki i uprkos brzom tempu hipnotiše slušaoca da se opusti i bezbedno prizemlji u alfa stanje. Izuzetno, dakle, prijatan album i, nadamo se, početak jedne višedecenijske avanture za ovu postavu:


https://candangotrio.bandcamp.com/album/candango-trio

[Meho Krljic]

Danas ćemo slušati dva sveža američka albuma od kojih je jedan, nažalost posthumno izdat ali na sreću je da je uopšte izašao. Drugi, a koji ćemo poslušati prvi, nije posthumno izdanje i njegovim autorima možemo da samo poželimo mnogo sreće, berićeta i još dugi niz godina rada u ovom i drugim formatima.

A taj format se možda naslućuje iz imena grupe i naslova albuma. Andy Biskin and Reed Basket: Reed Basket asocira na kopu od pletene trske ako niste upućeni u džez sleng i ne znate da se ,,trskom" naziva svaki duvački instrument sa piskom, no ovde vredi ukazati da je u pitanju vrlo partikularna vrsta duvačkog instrumenta sa piskom. Naime klarineta. Reed Basket je, dakle, album, ali i kvartet – koji prevodi Njujoračanin Andy Biskin – koji ima jednu jednostavnu krilaticu: samo klarineti, sve vreme.

Klarinet je instrument koji je u džezu načelno najviše vezan za neka prošla vremena, instrument koji je bio popularan tokom doba svinga i regtajma, partikularno u vreme kada je rani čarslton ples iz dvadesetih godina evoluirao da se prilagodi modernom svingu. Lično, kao klinac sam klarinet prevashodno vezivao za narodnu muziku, najviše na ime sveprisutnosti velikog Bokija Miloševića u tadašnjoj medijskoj ponudi, ali jesam bio svestan njegovih veza sa ,,starinskim" džezom. U tekstu o Andyju Biskinu magazin Njujorker priznaje da se danas ne može govoriti o nekakvoj renesansi klarineta u džezu – njegov metalni pobratim saksofon je preuzeo primat četrdesetih godina prošlog veka i kao da nema nameru da se skloni – ali tvrdi da se njegovo pojavljivanje u džez krugovima u poslednje vreme može registrovati ,,sa većom učestalošću" i da je Biskin ovde neka vrsta avangarde u svom istraživanju Amerikana-nasleđa i njegovog povezivanja sa drugim, neispitanim muzičkim regionima.

Biskin je kompozitor, klarinetista i neka vrsta avangardnog filmmejkera, partikularno poslednjih godina gde je u projektu Goldberg Variations za turneju kreirao dvanaest video animacija i muzičkih komada za svoj sekstet. Njegove muzičke inspiracije su na očekivanom rasponu od američke akademske avangarde do avangardnog a klasičnog džeza: Raymond Scott, Charles Ives, Thelonious Monk, Igor Stravinsky. Po rođenju Teksašanin i odrastao u muzičkoj porodici, Biskin je kao klinac slušao meksičke narodnjake, diksilend, simfonijsku muziku, paradne bendove i, uh, nemačke polke. Pa je onda u srednjoj školi bio u bendu koji je svirao polke i valcere. Bavio se trubom i trombonom ali se na kraju odlučio za klarinet. Na Jejlu je studirao antropologiju i muziku i kasnije bio asistent Alanu Lomaxu da bi kasnije počeo da radi kao autor dokumentarnih filmova. Počeo je da radi kao kompozitor, kaže, praktično slučajno, nakon susreta sa kompozitorom Guntherom Schullerom u liftu u Njujorku i od tada se bavi različitim muzičkim interesovanjima. Sa trubačem Kennyjem Warrenom, recimo, ima kvartet 16 Tons a gde se kombinuju evropski folk koreni, rana američka narodna muzika i avangarda. Ibid je kvartet (klarinet, trombon i dva seta bubnjeva) u kome se radi kombinacija old school njuorleanskog džeza, polke, fanka i bluza. The Spokes je duvački trio koji i sam kombinuje predratni džez, kamernu muziku, savremenu klasiku i duvački program iz vremena građanskog rata u SAD.

Reed Basket je dakle, najnoviji i na neki način najradikalniji projekat u Biskinovom portfoliju najpre zato što zaista treba biti prilično odlučan pa sastaviti bend od samih klarinetista. Biskinovi saradnici na ovj ploči, Peter Hess, Mike McGinnis i Sam Sadigursky, kao i on, sviraju po više različitih klarineta, sa različitim registrima i to, zapravo, albumu daje bogatstvo i dubinu zvuka. Ovo nije nekakav suvi avangardni eksperiment u kome se klarinet dekonstruiše i svodi na svoje osnovne vrednosti nego generalno vesela kolekcija kamernih kompozicija koje su smeštene na nekoliko udobnih pozicija između klasike (folk i džez klasike, prevashodno) i avangarde.

Najveći broj kompozicija na albumu napisao je Biskin i one imaju prepoznatjiv, lepršav, često folklorom inspirisan duh. Easy Chair koja album ottvara je, recimo, napravljena kao kasni sving ili rani bebop komad, plesnog gruva ali sa mnogo avangardnih elemenata u prolasku kroz harmonije ali i promene ritma. Glavna tema je zasnovana na kompulzivnom, jednostavnom rifu, ali njena razrada je složena i često izlazi daleko iz teritorije koju bi za sebe zahtevala nekakva istoriji verna rekonstrukcija.

Odmah iza nje je Camelot, glavna tema iz istoimenog brodvejskog mjuzikla koji je napisao Frederick Loewe, atmosferičan komad folklorom i arturijanskom legendom inspirisane muzike. Biskinova Yasmina je prilično ,,evropski" intornirana folk balada, a Moment Musicaux #3 je Franz Schubert transformisan u narodnjački plesni komad. New Fangle je ponovo Biskinova džez kompozicija koje je četrdesetih godina prošlog veka mogla biti i tema što je radosno sviraju big bendovi, sa svojim sving ritmom i velikim rifovima. Ponovo, ovaj kvartet dosta radi na poigravanju sa harmonijom i ritmom i sve su to avangardna čitanja klasike.

I kad smo već kod klasike, tu je i Pee Wee Russell sa Wailin' D.A. Blues, samo što je ovaj klasični bluz komad iz četrdesetih u verziji kvarteta pretvoren u halucinantnu, psihodeličnu procesiju nota koje ,,wailin'" komponentu originala izvlače u prvi plan.

I ostatak albuma je kombinacija Biskinovih kompozicija sa nekim klasicima, uključujući hiperoptimističnu verziju Reedove Walk on the Wild Side a onda i prilično strejt odsviran Jelly Roll Morton klasik Wolverine Blues. Dakle, Reed Basket ima nešto za svakoga, od skoro sasvim strejt svinga, preko psihodeličnog bluza, evropskog folka do kamerne avangarde i sve je to odrađeno u izuzetno sigurnim kvartet-aranžmanima i uz izuzetno lepe boje instrumenata. Ovo možete pustiti i na dečijem rođendanu i biti posmatrani kao obrazovana osoba od ukusa i sa mnogo šarma. Pa izvolite:

https://andybiskin.bandcamp.com/track/wolverine-blues

Drugi album je, rekosmo, izdat posthumno. I to DOSTA posthumno. Nekih devet godina posle smrti autora, da budemo precizni i dvadesetjednu godinu nakon što je album snimljen. Marco Eneid Quintet: Wheat Fields of Kleylehof je živi album u izdanju firme Balance Point Acoustics iz Sent Luisa, jednog ozbiljnog malog preduzeća osnovanog da bude diskografski dnevnik kontrabasiste Damona Smitha. Nedavno smo hvalili najnoviji album Roscoea Mitchella na kome je Smith svirao – takođe izašao za BPA – a danas imamo na programu  izvanrednu ploču energičnog, na momente FURIOZNOG free jazza materijalizovanog u sedam podugačkih improvizacija.

Marco Eneidi je bio sjajan saksofonista, rođen u Oregonu – i to baš u Portlandu za koji je jasno da je muzički neksus Pacifičkog severozapada SAD – ali muzički obrazovan i kaljen u Njujorku. Rođen 1956. godine, Eneidi se preselio u Njujork 1981. da uči kod Jimmyja Lyonsa a onda je krenuo i da svira sa njujorškim facama kao što su William Parker, Jackson Krall, Dennis Charles. Već 1984. godine ga je Bill Dixon zaposlio na koledžu Bennington da tamo bude predavač mlađim muzičarima a od devedesetih kreće njegova diskografska i ospežna koncertna aktivnost, između ostalog u bendu Cecila Taylora. Sa Taylorom je doputovao u Evropu pa mu se to dopalo i onda je, nakon što je jedno vreme ponovo živeo na zapadnoj obali SAD i svirao sa Glennom Spearmanom, rešio da se preseli u Beč. Tamo je živeo od 2005. godine gde je svake nedelje organizovao free improv sesije za domaće i gostujuće muzičare, da bi se 2015. godine preselio u Meksiko a onda naredne godine, nažalost, umro u Kaliforniji.

Eneidi je još kao dete učio saksofon od Sonnyja Simmonsa a svoje je akademske titule stekao na nekoliko visokih škola (Mt. Hood Community College, gde nije diplomirao ali je to učinio na Sonoma State University, a onda na Mills Collegeu i odbranio master) da bi kasnije tokom karijere studirao severnoindijsku klasičnu muziku na muzičkom koledžu Ali Akbar u Kaliforniji. No, jazz improvizacija je bila strašno važna za ovog muzičara i Wheat Fields of Kleylehof je snimak koji u prvi plan izbacuje upravo ovakav pristup žanru: džez koji je na momente nekontrolisano kreativan a na momente kreativno nekontrolisan.

Pored Smitha na kontrabasu ovde su i Darren Johnston na trubi, John Finkbeiner na gitari i sjajni Vijay Anderson na bubnjevima. Kompozicije su Eneidijeve i pokazuju na kom mestu je u tom trenutku bio u svojoj karijeri i muzičkoj evoluciji, sa jasnim odjecima vremena provedenog sa Cecilom Taylorom (a gde je sa sobom doveo i Smitha) ali i uticajima evropske, posebno nizozemske free jazz i free improv scene, gde je Eneidi već imao iskustva sviranja sa Hanom Benninkom. I onda, Wheat Fields of Kleylehof je ploča na kojoj imate ceo raspon slobodog, razobručenog džeza, od tihih, asptraktnih, gotovo nemuzičkih istraživanja čistog zvuka, preko kamernih tema i slobodnog post-bop fraziranja sa Andersonovim neponovljivim gruvom, pa do klasičnih freakout gasiranja koja nisu samo krešenda kompozicija već, često, njihov glavni sadržaj.

Svirka visokog intenziteta, velike brzine, bučna i ekspresivna je, naravno, sinonim za ,,free jazz" za mnogo ljudi, unutar i verovatno još više izvan free jazz scene, i, pogotovo ako dolazite iz orbite Cecila Taylora,  prirodna stvar. No, onako kako Taylor nije bio puki siledžija sa dobrom fizičkom kondicijom, tako ni Eneidijeve kompozicije nisu sirovi komadi buke već elegantno napisani i ubitačno odsvirani komadi avangardog džeza u kojima tepih-bombardovanje duvačima i rafalna paljba sa gitare dolaze kao deo jasno postavljenog konteksta i narativa.

Smith je Eneidija doživljavao kao svog prijatelja i mentora – i dalje, veli, koristi gramofon koji je uzeo od njega – i verujem da je veoma srećan što je u arhivima duže od dve decenije imao ovaj snimak koji je sada mogao da pošalje Weaselu Walteru na miksovanje i mastering. Walter ima svoj prepoznatljiv zvuk koji možete i ne morate voleti. Ja ga lično volim i mislim da je uhvatio i dubinu i intenzivnost ovog kvinteta a da nije album učinio napornim za slušanje. Ako ste skloni free jazzu koji zahteva od slušaoca dosta ali dosta i nagrađuje, Wheat Fields of Kleylehof je nezaobilazna lektira:

https://balancepointacoustics.bandcamp.com/album/wheat-fields-of-kleylehof 

[tomat]

https://intlanthem.bandcamp.com/album/uhlmann-johnson-wilkes

[Meho Krljic]

International Anthem vrlo retko zajebu. Jedna od najjačih firmi na svetu trenutno (mada su Clean Feed naravno za prsa ispred svih!)

[Meho Krljic]

Pošto je danas uskrs, i to po oba kalendara, red je da se sluša nešto bogougodno. A ima li šta bogougodnije od albuma Live In Greenwich Village – The Complete Impulse Recordings koji je posthumno, i to ZNAČAJNO posthumno, izašao da kruniše opus jednog od najvećih saksofonista, najglasnijih GLASOVA avangardnog džeza šezdesetih godina prošlog veka, Alberta Aylera? Ako ima ja ga nisam čuo a ja sam ipak neko ko je ekstenzivno preslušavao snimke Djivana Gasparyana, monaha iz Kovilja i diskografiju Nusreta Fateha Alija Khana...


Live In Greenwich Village – The Complete Impulse Recordings je izašao tek 1998. godine, dakle, skoro pune tri decenije nakon Aylerove smrti i u moj život je ušao kao nenadana eksplozija radosti i duhovnog zanosa nakon što sam pažljivo preslušavao ranije Aylerove snimke rađene za ESP ili Debut. Albumi poput Spirital Unity, Ghosts, ili živog Bells su prikazivali jednog od najvećih saksofonista svoje epohe kako ispisuje istoriju avangardnog džeza i upisuje se tik uz kolege kao što si bili John Coltrane, Archie Shepp ili Pharoah Sanders – da pomenemo samo njih trojicu kako ne bismo ovde bili do uveče – osobenom tehnikom i glasom ali istim zanosnim, neopisivo snažnim iskazom koji će mobilisati emocije, intelekt, duh i fizički rad u svojoj i generacijama koje će doći. A ipak nisu bili DOVOLJNA priprema za Live In Greenwich Village – The Complete Impulse Recordings.

Šezdesetih je godina saksofon u džezu postao ne samo zaštitni znak celog žanra – onako kako su u prethodnim deecenijama to bile truba ili klarinet – već i više od toga, vesnik novog doba, poziv na pobunu i na evoluiranje čitave filozofije muziciranja i življenja. Saksofonisti više nisu bili samo majstori svog zanata kao što su samo nekoliko godina ranije bili Sonny Rollins ili Coleman Hawkins već politički i duhovni vođi koji su svom narodu pokazivali da sećanje na ropstvo i život u i dalje jakoj diksriminaciji ne mora niti sme da bude kompeltan horizont njihove percepcije. Coltrane, Sanders, Shepp i mnogi drugi su svojim saksofonom rasparali nebo i pokazali ljudima zvezde, učinili da shvate da su ONI zvezde, dali im u ruke vatru znanja i pozvali ih da se izdignu iz prašine, blata, asfalta i betona koji su im predstavljani kao jedina sudbina i da se uspnu na sasvim nove duhovne nivoe. Albumi novog džeza više nisu bili imena dobijali po romantičnim ljubavnim baladama ili sleng-izrazima za seksualne činove, već su se zvali ,,Muzika vatre", ,,Uspenje", ,,Ljubav vrhunska", ,,Tauhid", ,,Heliocentrični svetovi Sun Ra",  i, ako računamo i posthumne ploče, ,,Zvezdani regioni", ,,Međuzvezdani svemir", ,,Sveti duh"...

Ayler je na sugestiju baš Johna Coltranea svoj prvi album za Impulse!, izdavača koji je u to vreme izdavao Coltranea i bio superteški šampion novog jazza, snimio uživo u nekoliko klubova u Greenwich Villageu u Njujorku i izbacio ga na jesen 1967. godine, dakle, suviše kasno da bi ga Coltrane, koji je umro sedamnaestog Jula, čuo. Ayler će, naravno, i sam biti mrtav jedva tri godine kasnije, sa svega 34 leta spojena na ovoj Zemlji i, nakon nestanka od tri nedelje, proglašen samoubicom kada mu je telo nađeno u Ist riveru 25. Novembra 1970. Čovek koji je svirao najekstatičniju muziku na svetu je na kraju sam sebi oduzeo život, iako se dosta dugo pričalo da je ubijen od strane mafije i bačen u reku vezan za džuboks.

Albert Ayler in Greenwich Village je imao samo četiri kompozicije ali je bio dovoljan da raspameti tadašnju publiku i otvori brzometnu seriju albuma izašlih za Impulse! koji su Aylera, u odsustvu Johna Coltranea stavili u ulogu nosioca baklje, čoveka oko koga će se dalje skupljati svi oni što sanjaju o slobodi, o istini, večnosti i pravdi.

Impulse! je 1978. godine izdao The Village Concerts, album sa ostalim materijalom snimljenim 1966. I 1967. godine po Greewich Villageu da bi konačno 1998. godine album o kome danas pričamo ujedinio kompletan materijal i u jednom raskošnom duplom CD formatu nam dao čak dva sata i četrnaest minuta muzike koju gotovo da je reduktivno nazvati džezom.

Ayler je na ovim snimcima spojio post-boperski free jazz, gospel, marševsku muziku, bukvalno molitvene pesme i onda sa dve postave od osam ljudi (na kontrabasu ZAJEDNIČKI po dva od trojice muzičara: Bill Folwell, Alan Silva i legendarni Henry Grimes, da bi zvuk bio topao i dubok) kreirao nešto potpuno magično.

Kada sam prvi put čuo ovaj album te 1998. godine, mislio sam da sam spreman. Na kraju krajeva, već sam slušao Coltraneove radove iz poznije faze, kosmički, slobodni džez intenziteta i masivnosti od kojih otpada glava. Znao sam modernističke i afrofutirističke radove Sun Ra i neprozirni, hermetični urnebes Cecila Taylora. Na kraju krajeva, slušao sam Aylera, kako već rekoh, njegove kompleksne, guste improvizacije na albumima za ESP i Debut. Ali nisam bio svestan koliko su Albert i njegov brat Donald – koji na ovim snimcima svira trubu – daleko otišli u spiritualnoj potrazi za istinom, pravdom, pravom na istoriju i na slobodu. Naravno, svi njujorški saksofonisti su u to vreme gledali u Johna Coltranea kao u vođu, ali samo je Ayler napravio takav NAREDNI korak da je delovalo kao da je otvorio NOVI svemir da se u njemu svi zajedno izgube. Uostalom, ovo je čovek koji je kompoziciju For John Coltrane, koja originalno otvara Albert Ayler in Greenwich Village – a ovde je prva na drugom disku – odsvirao bez bubnjeva i duvajući u alt-saksofon, instrument koji ni on ni Coltrane nisu svirali na svojim studijskim radovima. Ova kompozicija, posveta iz najdubljeg poštovanja i ljubavi prema Johnu Coltraneu je istovremeno i jasno rekla ,,Hvala ti, beskrajno. Ja nisam ti. Ali radiću da budem dostojan tebe."

I itekako je bio. Ostatak albuma je, hajde da kažemo, spoj free jazza RAZORNOG intenziteta i spiritualnih himni u kome, tom spoju, truba, saksofon, violončelo, klavir, violina i dva kontrabasa, te bubnjevi, zvuče kao da doslovno iz primordijalnog haosa originalnog postanja izvlače koncepte svetlosti, istine, slobode, radosti. Kompozicije poput Divine Peacemaker, Our Prayer, ili Spirits Rejoice su ispunjene takvom nepatvorenom radošću da čak i kada iz optimističnih marševskih tema pređu u uzvitlani, furiozni free jazz ovo nije moguće tumačiti drugačije nego kao čistu, nepatvorenu sreću koja dolazi sa životom u slobodi i sa životom koji ima svrhu. Naravno, Truth is Marching In, koja je bila i na originalnom albumu je možda najpoznatija, neka vrsta himne koja će mnoge glave okrenuti u Aylerovom smeru i učiniti ga jednim od najuticanijih i najimitiranijih saksofonista u muzici dvadesetog veka.

A opet, NIKO NIKADA nije zvučao kao Ayler. Možda jer niko nije osećao tavkvu SVRHU? I takvu slobodu? Možda je to trajalo jako kratko, kako rekosmo, Albert Ayler je izvađen mrtav iz njujorške reke krajem Novembra 1970. godine, ali je svrha iza njega opstala i ostala. Live In Greenwich Village – The Complete Impulse Recordings je ploča koja nadahnjuje i danas jednako onako kako je nadahnjivala kada sam je prvi put čuo pre dvadesetosam godina i, verujem, jednako onako kako je materijal sa te ploče nadahuo ljude još dobre tridesetdve godine pre nego što će biti kompetiran na dvostrukom CD-u. Kako je i Carla Bley rekla: ,,Ljudi koji se čak i nisu razumeli muziku mogli su da uđu u ono što je svirao jer je to bila ta radosna vrsta sviranja, optimistična, ali sa nekim veoma tamnim elementima. Bilo je prelepo, i svi smo ga jednostavno voleli—svi koje sam poznavala u to vreme, a to je bila gomila frikova." Pa, bez obzira da li se osećate frikom ili ne – a ako ste do ovde sve pročitali onda, da, osećate se – ovo je muzika takve čistote, takve neposrednosti, lišena akademske distance, ali i nekakve ,,eksperimentalne" nedorečenosti da će za vas biti doslovno lekovita. I ne budite škrtica, podelite je sa drugima, biće vam zahvalni.


https://www.youtube.com/playlist?list=OLAK5uy_mvqq1u3ahmarvr4KiOq2LJGtD2sLy9VXY

[Meho Krljic]

Danas se osećamo velikodušno pa možemo da preslušamo dva recentna albuma koja, svaki na svoj način, rastežu granice onog što znamo kao jazz, mešaju ga sa rokom, pa, reći će neki, i sa metalom, ali na najdobronamernije načine, koji bi svakome trebalo da budu makar interesantni.

Prvi bi na redu bio Dead Kenny Gs: House With An "R", živi album sastavljen od snimaka sa dva nastupa koje je ovaj trio održao na Floridi 2011. godine tokom turneje gde su svirali kao podrška Primusu. Ako znate išta o Dead Kenny Gs onda znate i da je njihov saksofonista, klavijaturista i elektroničar, Eric Walton, poznatiji možda pod nadimkom Skerik, takođe bio i osnivački član postave The Les Claypool Frog Brigade (danas poznatije kao Colonel Les Claypool's Fearless Flying Frog Brigade),a u kojoj je Les Claypool, proširujući koncepciju matičnog benda Primus, gledao da zahvati široku lepezu uticaja progresivnog i avangardnog roka, od King Crimson, preko Pink Floyda do Zappe.

Naravno, sa Dead Kenny Gs Skerik svira muziku bližu jazz zvuku, ali ne toliko blisku da biste ovo mogli da podmetnete Voji Pantiću i da on baš ni ne trepne. Često opisivani kao punk-jazz ekipa, Dead Kenny Gs već i samim imenom potvrđuju ovu klasifikaciju, parodirajući ime jedne od najvažnijih američkih pank rok grupa, time što u njega umeću ime jedne od vodećih faca komercijalnog, smooth jazz zvuka Amerike 21. veka, mutliplatinastog saksofoniste Kennyja G-ja. Ako vam kažem da je Kennyja jedan Pat Metheny na snimku koji još ima da se vidi na JuTjubu sa osmehom na licu opisao kao ,,najgluplju muziku koja uopšte može da postoji", jasna je šaljiva subverzija u korenu filozofije ovog benda.

Dead Kenny Gs imaju vrlo malo studijskog materijala u divljini, jedan EP i dva albuma, od čega je poslednje izdanje izbačeno 2012. godine, a kada su, koliko umem da vidim, ovi ljudi i poslednji put nastupali u nekom ozbiljnijem kapacitetu. Imajući u vidu da Bandcamp stranica sa živim albumom na koji danas ukazujem bend vodi kao da je smešten u Nju Orleansu – originalno ovo je bila postava iz Sijetla – možemo da se nadamo  novoj kreativnoj ili bar aktivnoj fazi grupe. House With An "R" svakako služi kao fino podsećanje da je ovo bend uz koji se možete dobro provesti a da pritom drugima možete da nabijate na nos da ste se provodili uz konceptualno ambicioznu muziku.

Naprosto, Dead Kenny Gs su skup dobrih uticaja, od postpankerskih eksperimentatora poput Minutemen, preko fanka izašlog iz mantije Georgera Clintona, pa do proggy pustolova koje svakako epitomizuje Frank Zappa. Kolega koji je na Jazzinu pisao prikaz njihovog drugog albuma dobro je primetio da se kod ove ekipe može primetiti i prilična Rock in Opposition komponenta i, naravno, da su Skerik i ortaci počeli da sviraju petnaest-dvadeset godina ranije i da su iz Evrope, vidim da bi ih istorija pamtila kao RiO bend.

Sve to znači da House With An "R" nudi zagarantovan provod, sve dok volite dobar plesni ritam, čvrstu, mišićavu svirku i dosta eksperimentisanja sa spajanjem žanrova unutar iste kompozicije. A ako ne volite, nisam siguran kako ste zalutali već u šesti pasus ovog teksta, no divim se vašoj istrajnosti i hrabrim vas da nastavite dalje pa ćemo se već sresti u paklu jednog dana, vi i ja.

Možda je najimpresivnija komponenta ovih nastupa to koliko kvalitetnih i distinktnih jazz-funk-rock-noise minijatura možete da napravite u trio-postavi. Iako liberalno koriste elektroniku, Dead Kenny Gs na ovim snimcima ne posežu za semplerima i sve što čujemo odsvirali su muzičari u realnom vremenu. Tako, kada krene obrada jednog od ranih Dead Kennedys hitova, Kill the Poor pa čujete dva saksofna, ne morate da se pitate kako Skerik svira dve potpuno odvojene linije na dva odvojena instrumenta u isto vreme. Iako inspirisani Rolandom Kirkom između ostalih uticaja, i uprkos onome što piše na Bandcamp stranici za ovaj album, Dead Kenny Gs MOGU da imaju dvojicu saksofonista u postavi kada im to treba jer basista Brad Houser, kao i na studijskoj verziji ovde svira bariton saksofon u uvodu pesme, da bi se kada krene prva strofa dohvatio svog vernog električnog basa i počeo Biafrine satirične stihove da bljuje u mikrofon.

Pored klasičnog pank roka ovde se čuje i mnogo jazz-funka, punk-funka, distorziranih vokala, distorziranog basa, saksofona proteranog kroz efekte, ali i izvrsnih perkusionističkih bravura od strane Mikea Dilliona koji svira i vibrafon kada je to potrebno. Bend nema problem ni da upadne u hip-hop teritoriju kada je to oportuno (na Black Death gde mešaju repovanje i pankerski gruv) ali ni da radi komplikovane kombinacije punk-jazza i egzotike (Melvin Jones) i sa dvadesetčetiri pesme i solidnim živim miksom, zabava vam je ovde praktično zagarantovana bez obzira na to da li možda bend smatrate pretencioznim ili, naprotiv, mislite da su se suviše zajebavali i nikako nisu uspeli da realizuju ogroman potencijal koji su imali. Pratićemo da li će ovde biti daljih aktivnosti, a do tada, House With An "R" nudi odličan provod:

https://deadkennygs.bandcamp.com/album/house-with-an-r


Drugi album dolazi sa teritorije jazz rocka, a i sa teritorje severne Evrope, a na njega sam naleteo brauzujući najnovija metal izdanja. STANITE GDE BEŽITE. André Drage: Wolves je drugi album talentovanog norveškog bubnjara po imenu, jelte, André Drage i nalazi se na idealnom brisanom prostoru između jazz-fusion ekstremizma i progressive rock dekadencije. Postava na Wolves je, da se razumemo, VRLO električna, jedini EVENTUALNO akustični instrument pored bubnjeva je violina a ni za nju nismo sigurni da li nije ozvučena nekim malenim pikapom, i ovo je mnogo bliže Mahavishnu Orchestra fjužn-formatu nego bilo kakvoj majsldejvisovštini ili herbihenkokovštini kakve sam u ovoj životnoj fazi statistički mnogo skloniji da slušam.

No, kako to kaže i stara sprska poslovica: ,,ko baš nikada nije voleo Mahavishnu Orchestra u svom životu taj nije uopšte ni živeo", i prepuštanje ovom mišićavom, energičnom progg-jazz-rock albumu, električnom i napaljenom, sve dok vas ne uznese u vrhunce zadovoljstva  je jedna etički sasvim nekontroverzna odluka.

André Drage je svoju izdavačku kuću osnovao koliko prošle godine, upravo da izda svoj prvi solo album, Journeyman (a odmah za njim i ovaj album), no, to je bila znatno ,,mekša" fjužn ploča, više okrenuta perkusijama, sanjivim atmosferama, naglašenijim uticajima afričke folklorne tradicije na nekim mestima. Beše to sasvim solidan album, sa dosta fine ritmičke komplikacije, ali i sa mnogo mirnih pasaža meditacije i nekako je Wolves kao naredni korak došao skoro i sasvim prirodno. Ako je na Jorneyman Drage ispitivao sebe i tražio svoj partikularni izraz, zahvatajući u nasleđe Mahavishnu Orchestra, ali i bendova poput Gong ili Soft Machine, te narodne muzike Malavija, sa Wolves je, u jakoj kvintet-postavi on pozvao druge da se usele u njegov svet i kreiraju nešto ekspanzivnije i bučnije ali, možda ključno, ekspresivnije, sa mnogo izvrsne međuigre sjajnih muzičara.

Drage je inače bubnjar hard rok postave Draken, ali svira i sa drugim ekipama u raznim mutacijama roka, nojza, etno-džeza , fanka (Kennel, Aquafaba, De la transistor...), a ideja o osnivanju sopstvene etikete došla je kada se posle pandemijskih pauziranja zatekao sa gomilom snimaka u raznim stilovima kojima je trebalo naći nekakvu kuću ali i jasan identitet. Drage Records je osnovan kada je Drage već imao prva dva albuma praktično gotova, sasvim programski spremajući Journeyman kao uvodni iskaz i postavljanje temeljnih vrednosti a onda Wolves kao građenje kuće na tim temeljima.

Ekipa koja sa Drageom ovde svira je mlada ali jaka. Gitarista Viktor Bomstad je master stekao na Muzičkoj akademiji Oslo, baveći se folklornim nasleđem Samija i tražeći mu mesto u savremenoj muzici. Takođe je strastven improvizator. Violinista Jørgen Krøger Mathisen je radio sa mnogo džez postava, pozorišnih orkestara ali ima i solo izdanja, basista Petter Asbjørnsen takođe svira sa gomilom džez postava u Oslu a u Berlinu je pripremao pa u Kopenhagenu (Rytmisk Musikkonservatorium ) odbranio svoj master. Konačno, klavijaturista Vegard Lien Bjerkan svira sa gomilom bendova (Relling, Soft Ffog, Sondre Ferstad Ensemble) i oni zajedno čine André Drage Group, čvrstu, snažnu postavu koja na Wolves EKSPLODIRA od entuzijazma.

Ali ne eksplodira nekontrolisano, Drageove kompozicije su perfektno odmerene i izbalansirane da ponude i atmosferu i gruv i ritam i munjevitu, blistavu improvizaciju, ali i zvučne pejsaže koji se u nekoliko slojeva i u nekoliko različitih brzina kreću pred opčinjenim slušaocem pre nego što upadnu u kompleksne, sinkopirane a zarazne teme vođene violinom ili gitarom. Drage navodi Soft Machine, i King Crimson kao dodatne tačke orijentacije pored Mahavishnu Orchestra i ovo su sasvim dobre reference jer pored električnog, psihodeličnog džeza sa indijskim uticajima, a koji je bio karakteristika McLaughlinovog projekta, na Wolves se zaista čuje dosta britanske prog-ekscentričnosti i eksperimentacije i puno čvrstog gruva uz koji se, ako ste kao i Drage, metalac i metalskoga roda, da pošteno hedbengovati.

No, ne želim da ostavim utisak da je ovo nekakva ,,ekstremna" muzika. Drage piše lepe teme – ma koliko ritmički kompleksne umeju da budu i ma koliko da im je harmonski program pustolovan – i ovo je uvek, od početka do kraja, album dobrog raspoloženja, pozitivne energije i dostojanstveno svetlih tonova. Čak je i najsporija pesma, Nesodden, u kojoj se najviše čuju uticaji folklora, napravljena sa jednim naglašeno kinematskim, naglašeno ,,narativnim" aranžmanom na pameti, da bude ne samo mesto na kome se istražuje tema i njene konsekvence već i mesto na kome će tema moći da se pronađe u neobičnim, neočekivanim okruženjima, sa promenjenim atmosferama, mutirajućim harmonijama i dosta propisne rok-energije u krešendu. I to je jako lepo.

Naravno, album se zatvara poliritmičkom orgijom pod naslovom Brainsoup u kome Asbjørnsenova bas-gitara kao da prkosi zakonima fizike, Drage se detonira na bubnjevima, a Mathisen, Bjerkan i posebno Bomstad upadaju u frenetične improvizacije i sve je baš kako treba da bude. Andréa Dragea obavezno dalje pratiti jer je već do sada pokazao da je vanserijski kompozitor, aranžer i izvođač:

https://dragerec.bandcamp.com/album/wolves

[Meho Krljic]

I ove nedelje slušamo dva albuma, najviše zato što mi se čini da ovog proleća izlazi nesrazmerno mnogo dobrog džeza (i, hm, ostalih srodnih muzika koje ja trpam u isti koš) pa se trudim da se ne ogrešim o neke ljude čiji su mi se albumi dopali. Ove nedelje jedna ,,klasičnija", da ne kažem ,,konzervativnija" ploča iz Filadelfije a posle i malo tople, intimne slobodne improvizacije iz Portugalije. Lep raspon, fina muzika, idemo:

Norman David and The Eleventet: Copious Moteefs je album kompozicija muzičara i kompozitora po imenu Norman David, iz Pensilvanije, aranžiranih za, praktično big band. Doduše, ,,eleventet", kako se njegova ekipa zove je postava od jedanaest članova, što je mrvicu ispod donje granice onog što se smatra big bandovima u džezu, ali su aranžmani definitivno rađeni sa estetskim horizontom ,,klasičnog" big band zvuka pred očima, ali je onda i dodata fatalna mera autentičnog, autorskog, avanturističkog tako da Copious Moteefs zvuči sveže i interesantno.

Norman David je veteranski kompozitor, bendlider i saksofonista sa istočne obale SAD. Njegov primarni instrument, u ovom periodu rada, je sopran-saksofon ali svira i druge saksofone kao i klarinete. Tokom duge karijere svirao je, veli sa mnogo poznatih džez-muzičara, i bio edukator za mnogo budućih džez-velikana. Vlasnik je doktorata iz muzičke kompozicije koji je odbranio na Univerzitetu Templ a master iz takođe komponovanja je branio na Konzervatorijumu Nova Engleska u Bostonu, gde mu se i dešavao prvi deo karijere nakon što je diplomirao na Univerzitetu McGill u Montrealu. Da bude jasno, David je vrlo akademski obrazovan muzičar pošto je paralelno na Berkliju završio napredne studije aranžiranja i saksofona, tako da je samo prirodno da je on danas i, rekosmo, edukator, i da je predavao na Berkliju, Templu i još pregršt visokih škola, a da sada najviše vremea ulaže u predavanje sopstvene tehnike aražiranja. Objavio je i dve knjige, od kojih je prva, Jazz Arranging, edukativno štivo što se koristi na različitim koledžima i univerzitetima a druga, The Ella Fitzgerald Companion je akademska studija rada slavne džez-pevačice.

Prva verzija Eleventeta je nastala još krajem osamdesetih godina prošlog veka u Bostonu i David je onda imao nekoliko varijanti ove postave koje su bile situirane u Mejnu, Njujorku i Bostonu. Na svom sajtu on nabraja dosta jakih muzičara koji su prošli kroz Eleventet a mi ćemo pomenuti samo ljude kao što su Seamus Blake ili, jelte, profesor Greg Hopkins. Od 2001. godine Eleventet je aktivan u Filadelfiji a od 2007. godine je to glavna verzija ovog orkestra i Copious Moteefs je sedmi album pod ovim imenom, sa muzičarima kao što su talentovani mladi saksofonista Andrew Urbina ili veteranski filadelfijski trubač Tony DeSantis.

David je prolifičan kompozitor, ne samo striktno u džez domenu i on redovno kompozicije klasične muzike po narudžbini za različite orkestre i izvođače širom SAD. Kako i rekosmo, sve pesme na ovom albumu je napisao baš on, a i svi aranžmani su njegovo delo i ovo je rad jednog iskusnog, veteranskog kompozitora koji aranžiranje smatra svojim najjačim oružjem pa je i muzika takva. David u tekstu o albumu sam kaže da je ovo ,,tour de force, sa svakom kompozicijom koja je moćan iskaz. Kao i obično, muzika je nepredvidiva i provokativna. Ansambl svira oštro kao žilet, a soliranje je vruće."

I to, da se razumemo, nije netačno. Ovde jedanaest ljudi zaista svira vrhunski disciplinovano i prolazi kroz Davidove pažljivo postavljene aranžmane tako da se slojevi duvačkih instrumenata (dva trombona, dve trube, četiri saksofona) postave po dubini i po vremenskoj liniji na najefektnije načine, dajući muzici masivnost i grandioznost. No, i same solaže JESU pažljivo osmišljene i mada se ovde tačno zna ko ima koliko taktova na raspolaganju da pokaže svoje improvizatorske veštine i nema izletanja iz harmonija i zadatog ritma, album ne ostavlja utisak sterilne, kliničke egzekucije Davidovih kompozicija. Naprotiv, ima ovde zaista mnogo suptilnosti, od toga kako pijanista James Collins sparinguje sa duvačima spretno menjajući dinamiku, pa do činjenice da su kompozicije istinski kompleksne sa dugačkim, marljivo urađenim aranžmanima koji osnovne teme razvijaju tokom dužeg vremenskog perioda i provlače orkestar kroz različite piruete, a da se praktično uvek čuva kinetička, plesna dimenzija muzike.

Štaviše, ovo je i glavni element koji će Copious Moteefs činiti zanimljivim širem slušateljstvu. U osnovi, David piše bebop za big band i uz taj se bebop skoro uvek može igrati, skoro uvek je tu ritmičko svingovanje, skoro uvek su tu melodične, prijemčive teme. Kada se od ovoga odstupa to je planski, sa jasnom aranžmansko-narativnom idejom na pameti (na primer u finalu Isolation Riffs koje doslovno izoluje rifove u praznini), i album takođe neretko beži iz standardne harmonske matrice za bebop i ulazi u modernistička rešenja i eksploracije. No uvek je to dobronamerno, podvlačeno tom umirujuće poznatom bebop matricom i mišljenja sam da čak i konzervativnija publika uz Davidov Eleventet može da se veoma lepo provede a da se ni avangardisti neće osećati prevareno:

https://normandavid.bandcamp.com/album/norman-david-and-the-eleventet-copious-moteefs


Druga na redu je danas ta portugalska avantura dvojice muzičara koji zajednički improvizuju. José Lencastre & Flak: Cloudy Skies je, po prirodi stvari značajno intimniji i hermetičniji materijal. Uz ovo teško da ćete plesati, ne najmanje zato što ovde i nema ritam-sekcije i muzika se ovaploćuje u seriji atmosferičnih halucinacija i na licu mesta izranjajućih tema koje ne beže od emotivnosti – možda čak ni od sentimentalnosti – ali se neće nužno razrešiti onako kako bi to bilo u muzici koja je pisana, aranžirana, analizirana, sintetizovana tokom dužih vremenskih perioda. José Lencastre i Flak ovde ne rade onu potpuno slobodnu improvizaciju u kojoj se programski beži od bilo kakve harmonije, melodična tema ili, uopšte TEMA u kojoj se redosled nota ponavlja se smatra anatemom (izvinjavam se) a prebrojivi ritmovi ne postoje. Ovo je slobodan kontekst, da, ali su harmonski i tematski kompozicije dobrim delom unutar džez idioma i kako ovakvi eksperimenti često znaju da se završe pukim džemovanjem muzičara koji vrte klasične rifove i oprobane trikove, zadovoljstvo mi je da izvestim kako to ovde NIJE slučaj i kako je Cloudy Skies vredan dokument smelog eksperimenta.

José Lencastre, alt i tenor saksofonista (oba instrumenta svira na ovom albumu), je jedna od istaknutijih figura savremene portugalske scene avangardnog džeza i improvizacije a koja je, ta scena, poslednje dve-dve i po decenije sigurno jedna od najzanimljivijih i najdoslednijih u Evropi. Lencastre smatra da muzika ima ,,transformativnu i isceliteljsku moć" a što u (mom) prevodu znači da se on u svojim improvizacijama i eksploracijama ne vodi samo tim, jelte, standardnim modernističkim idejama da se zvuk valja osloboditi konceptualnih i istorijskih naslaga i posmatrari bezinteresno, fenomenološki itd, već da on u muzičkoj tradiciji prepoznaje jasne uzore koji su njemu pomogli da bude bolje i da bude bolji. Kao izvođač, nastupao je po mnogo festivala širom Evrope (Area Sismica, Krakow Jazz Festival, Copenhagen Jazz Festival, Aarhus Jazz Festival, Dragon Social Club, Jazz em Agosto, Konfrontationen Festival), sarađivao sa brojnim uglednim muzičarima iz orbite džeza i avangarde (Kresten Osgood, Peter Evans, Vasco Trilla i MNOGI drugi) a studijski trag mu kreće od pre dvadesetak godina sa raznim postavama u kojima je učestvovao a onda sa autorskim potpisom od 2017. godine i to je za sada više od šezdeset albuma.

Sa druge strane je gitarsta poznat pod imenom Flak (a pravo ime mu je João Pires de Campos). Ko prati portugalsku pop i rok scenu poslednjih pola veka – a sigurno je NEKO prati – on zna i za bend Rádio Macau, legendarnu postavu začetu još početkom osamdesetih kada su Flak i još dvoje budućih članova bili cimeri, pa odlučili da i zasviraju zajedno. Bend je imao dosta uspeha osamdesetih, svirajući vrlo strejt, vrlo radio-friendly pop-rok svojstven onom dobu, pa je prestao sa radom devedesetih, vraćao se krajem te decenije i u punoj meri reaktivirao u ovom veku sa novim zvukom. No, Flak je imao i paralelnu karijeru eksperimentisanja i istraživanja avangardnih puteva u muzici pa njegova saradnja sa Lencastreom nije pala s neba. On je i poslednjih godina intenzivno radio sa nekim jakim imenima portugalske avangarde – kao što je na primer Rodrigo Armado – a sa Lencastreom već ima i prethodna izdanja, na primer album Magpie Live iz 2021. godine koji je rađen u formi septeta (i na kome svira i Armado).

Cloudy Skies, snimljen u Flakovom studiju u više sesija je zvuk dvojice ljudi koji nikuda ne žure i, naprotiv, sebi ostavljaju vremena da upoznaju jedan drugog, da čuju i promisle ideje koje pravi osoba sa druge strane, da stanu kada ne ide, da naprave pauzu, vrate se sutra. Otud ovaj album ne samo da ima neužurban, intiman kvalitet bezvremene, zaista SLOBODNE improvizacije već i svaka kompozicija zvuči posebno, sa drugačijim zvukom, drugim efektima, drugim instrumentima, drugim raspoloženjem. Ovo je praktično antiteza onome kako statistički najčešće izgledaju free improv izdanja, uglavnom rađena kao živi snimci iz jednog udarca, na festivalima, bez prethodne pripreme i sa idejom da će biti šta će biti i da je album naprosto zapis procesa a ne nekakav produkt u klasičnom smislu.

Cloudy Skies je nešto, dakle, bliži ,,produktu" ali ovo kažem u najpozitivnijoj mogućoj konotaciji, sa idejom da podvučem da ovo nisu samo komadi editovani iz jedne dugačke improvizacije odakle su izbačeni bezidejni, neusmerenui delovi, već zaista kratke, distinktne kompozicije za koje su pripremljene posebne boje instrumenata, setap efekata i mikrofona i koje svaka za sebe daju nešto posebno.

I to meni jako prija. Lencastre ima lep ton i kada svira melodične teme ovo je čist, ugodan džez, a kada radi proširne tehnike, beži od skala, tretira svoj instrument kao pronađeni predmet koji zvukove može da proizvede na mnogo načina, i to bude lepo, sa finim skicama ideja koje dobijaju taman dovoljno vremena da se razigraju u ovim dvo-, tro- i četvorominutnim komadima. Flak je sa svoje strane naglašenije apstraktan, sa povremenim čistim akordima, ali češće redukovan na boju i apstraktne pojedinačne zvuke. Ima ovde derekbejlijevske ,,čiste" improvizacije, izvan idioma, izvan ritma, harmonije i teme, ali Flak svom sparing-partneru voli da ponudi i osvetljenu pozornicu na kojoj on može da zapleše, provlačeći svoj instrument kroz efekte i svirajući ga tako da posle nekoliko sekundi zaboravljate da je u pitanju gitara i čujete samo ZVUK.

Odlično je ovo, na finoj razmeđi između jake, radikalne apstrakcije i stilističkih rešenja koja čuvaju sponu sa džez-tradicijom, intimno a opet moćno. Jake preporuke:

https://joselencastre.bandcamp.com/album/cloudy-skies