Sve više i više, po Njegovom cvećnjaku se šetamo…

[PTY]

Dakle.

Iza ovog pomalo opskurnog naziva, (eh, ni opskurno nije što je nekad bilo...) krije se topik o poeziji.

(BTW, ovde prevodim 'garden' kao 'cvećnjak', time verovatno reklamirajući sopstveno neznanje; ali sem reči 'vrt'i 'bašta' (koje mi zvuče otužno povrtlarski te ih stoga nalazim krajnje nepodesnim u  ovom konkretno slučaju) moj skromni vokabular je u stanju da iz memorije ispabirči jedino 'cvećnjak'.

Svi vi koji možete da unapredite ovaj moj izbor predlozima – dobrodošli  ste u svojim naporima. Da se zna.

[PTY]

LM, za ovaj topik je ponajviše zaslužan jedan fascinantan mlad čovek koji, mada odavno registrovan na ovom forumu, uporno odbija da učestvuje u javnoj konverzaciji. Svejedno, znam da ponekad čita ovaj forum; a pošto je jedan od istinski retkih ljudi koji sa mnom komunicira isključivo poezijom, (i jedan od apsolutno retkih kojem sam, isključivo zbog toga, oprostila kanceroznu manu nepostojanosti)  ova posveta je apsolutno na mestu.

A možda ga posveta i dovede u iskušenje da se oglasi.  

[PTY]

Naime, u jednom našem dvodimenzionalnom razgovoru od pre nekih par godina, došli smo do zaključka kako je poezija (baš kao i citati, ali o tome planiram da otvorim poseban topik) neka vrst 'spiritual currency', dakle – neka vrst duhovne monete. Svi košmari duhovnog previranja i intimnih prevrata (verujem da bi Lurd iste nazvao 'tektonskim poremećajima', s punim pravom   ) koji nas (na)teraju da preispitamo i preklasifikujemo dotadašnji sistem vrednosti, uglavnom budu isuviše zahtevni, isuviše ogromni za uobičajenu vrst izražavanja.

Čovek naprasno otkrije kako jednostavno nije u posedu adekvatnih reči kojima bi sa lakoćom objasnio do tad neproživljeno iskustvo.  

Tu negde ulazimo u domen poezije.

Tu negde otkrijemo da je neko drugi ne samo doživeo i preživeo sličan 'tektonski poremećaj' nego je uspeo i da ga pretoči u reči, i to reči pune takve preciznosti i lepote da nama sada ne preostaje ništa drugo nego da se u njima izgubimo a onda i pronađemo.

[PTY]

Who, if I cried out, would hear me among the angels'
hierarchies? and even if one of them suddenly
pressed me against his heart, I would perish
in the embrace of his stronger existence.
For beauty is nothing but the beginning of terror
which we are barely able to endure and are awed
because it serenely disdains to annihilate us.
Each single angel is terrifiying.
And so I force myself, swallow and hold back
the surging call of my dark sobbing.

[otaku]

Odlican topik! Evo, meni ubedljivo najdraza pesma je "Nepovratna pesma"  Mike Antica i to mi je himna.



1.

Nikad nemoj da se vracas
ako stvarno u svet kreces.

Nemoj da mi nesto petljas
Nemoj da mi hoces-neces.

Opasno je kao munja,
opasno je kao metak
kad u tebi vecno kunja
i muci te tvoj pocetak.

Svud se staje.
Svud se moze.
Samo ne u iste kozhe.

2.

Ne guzvaj se, ne saplici
o sopstveni rep
i trag.

Sta ti znaci staro sunce?
Stare staze?
Stari prag?

To je ono za cim moze
da se pati.
To je ono cemu mozes
srce dati.

Al' ako se ikad vratis,
moras znati:
tu ces stati

I ostati.

3.

Ocima se u svet trci.
Glavom rije mlako vece.
Od reke se covek uci
ka morima da potece.
Od zvezda se covek uci
da zapara nebo sjajem.
I od druma: da se muchi
i vijuga za beskrajem.

Opasno je kao zmija
opasno je kao metak,
kad u tebi vecno klija
i carlija tvoj pocetak.

Nek ti chelo zore ore.

Ti za koren nisi stvoren.
Ceo ti je svet otvoren.

4.

Pa daj, budi takvo cudo
sto ne ume nista malo,
vec kad krenes - kreni ludo,
ustreptalo,
radoznalo.

Ko zna kud ces?
Ko zna zasto?
Ko zna sta te tamo ceka?

Sve su zelje uvek belje
kad namignu iz daleka.

Pa ako se i pozlatis,
il sve tesko,
gorko platis,
uvek idi samo napred.

Nikad nemoj da se vratis.

Druga, znacajna pesma za mene je jedna od Rikarda Reisa (mislim da je iz zbirke "Veciti kalendar")

Da bi bio velik, budi potpun: nek kod tebe
Nista nije prekomerno, okrnjeno.
Budi sav u svakoj stvari. Ulozi citavog sebe
U najmanje sto cinis.
Tako u jezeru svakom ceo mesec
Blista, jer zivi u visini.

[PTY]

super. inače, slabo stojim sa pristupom domaćoj poeziji, tako da ste dobrodošli da me po tom pitanju obrazujete.

[PTY]

Moj drugi po redu 'tektonski poremećaj' je bio, eh, ko drugi do besmrtni Edgar Allan Poe.


From childhood's hour I have not been
As others were – I have not seen
As others saw – I could not bring
My passions from a common spring.
From the same source I have not taken
My sorrow; I could not awaken
My heart to joy at the same tone;
And all I lov'd, I lov'd alone.
Then – in my childhood – in the down
Of a most stormy life – was drown
From ev'ry depth of good and ill
The mistery which binds me still:
From the torrent, or the fountain,
From the red cliff of the mountain,
From the sun that 'round me roll'd
In its autumn tint of gold –
From the lightning in the sky
As it pass'd me flying by –
From the thunder and the storm,
And the cloud that took the form
(When the rest of Heaven was blue)
Of a demon in my view.

[Boban]

poezija... sad je već pitanje dokle može da padne ovaj forum.

[Ghoul]

pošto me je liki pretekla sa poom (mada bi se imalo još šta od njega probrati), ja se ubacujem sa 2 omiljena mi blejka:

The Tyger

Tyger! Tyger! burning bright
In the forests of the night,
What immortal hand or eye
Could frame thy fearful symmetry?

In what distant deeps or skies
Burnt the fire of thine eyes?
On what wings dare he aspire?
What the hand dare seize the fire?

And what shoulder, and what art
Could twist the sinews of thy heart?
And when thy heart began to beat,
What dread hand? and what dread feet?

What the hammer? what the chain?
In what furnace was thy brain?
What the anvil? what dread grasp
Dare its deadly terrors clasp?

When the stars threw down their spears
And watered heaven with their tears,
Did he smile his work to see?
Did he who made the Lamb make thee?

Tyger! Tyger! burning bright
In the forests of the night,
What immortal hand or eye
Dare frame thy fearful symmetry?

By
William Blake



SICK ROSE

O ROSE, thou art sick!
The invisible worm
That flies in the night,
In the howling storm,
Has found out thy bed
Of crimson joy,
And his dark secret love
Does thy life destroy.
- William Blake

[Boban]

Ovde samo nedostaje da ABN postira svoje pesme.
Da li ste znali da je ABN pesnik?

[PTY]

Ghoule, ja sam ovo Poovo izabrala kao 'tektonski poremećaj', ne samo kao poeziju koja mi se dopada; da je ovo drugo, postovala bi sve njegovo. Leži mi; mračan je.

Alone me totalno pomela sa nogu kad sam je pročitala, isto koliko i Rilkeove Elegije. E sad, stvarno mi je žao što ne baratam nemačkim dovoljno da ga čitam u originalu ali prevela sam 'u glavi' Prvu Elegiju i taj prevod mi je i dan danas neprikosnoven:

I da sam vrisnula tada, ko bi me čuo u anđeoskom ustrojstvu? A da me jedan od njih i privio na grudi, ja bih tek isčezla u zagrljaju njegovog jačeg opstanka.
Jer lepota nije ništa drugo do početak užasa kojeg smo jedva u stanju istrpeti i zapanjeni smo tom blagostivom suzdržanošću da nas se poništi.
Svaki pojedinačan anđeo je zastrašujući.
I stoga primoravam sebe, gutam i gušim kuljajući vrisak mojih mračnih jecaja.

E sad, ne znam ko bi još u ovome video precizan prevod. Ali ne trudim se toliko da prevedem reči kao takve, već smisao. Ili bolje rečeno, prevodim sopstveni utisak u celini.

[Ghoul]

pa dobro, i meni je Po bio tektonski poremećaj samim sobom, tj celim svojim opusom – a ALONE especially, for obvious reasons.

na sličan način na mene je delovalo otkrovenje lika i dela Emily Dickinson, jedine žene u istoriji čovečanstva koju bih, bez trunke ironije ili ikakvog odmaka, mogao da nazovem genijem.

a TYGER nije ovde kao nešto što mi se samo 'dopada' već je za mene jedna od najlepših i najpametnijih i najdirljivijih (in a weird sense) pesama na engleskom.

kad sam kod Emily, evo jedne tipično razdrmavajuće prelepe pjesme:

One need not be a Chamber—to be Haunted
Emily Dickinson

670

One need not be a Chamber—to be Haunted—
One need not be a House—
The Brain has Corridors—surpassing
Material Place—

Far safer, of a Midnight Meeting
External Ghost
Than its interior Confronting—
That Cooler Host.

Far safer, through an Abbey gallop,
The Stones a'chase—
Than Unarmed, one's a'self encounter—
In lonesome Place—

Ourself behind ourself, concealed—
Should startle most—
Assassin hid in our Apartment
Be Horror's least.

The Body—borrows a Revolver—
He bolts the Door—
O'erlooking a superior spectre—
Or More—

[Armagedda]

Odličan domaći autor, Zoran Radosavljević, u svojoj zbirci Rođendan za mrtve ima sledeću pesmu:

ODSUSTVO ZLOSTI

Savesti moje belino sveta!
Zlokobi žari otkle u suši
Kažnjava žeđu zaplete spleta
Licemer koji diše u duši

Mnoge sam činom čarao čase
Galopom slepca sapet i sam,
Mutnilo muka nasuo na se
Tog crnog crva da Ti dam

I crnu ćutnju usana slijem
Gde glavom sudnja crnica luta,
Da, potom pužjem, u crn se skrijem
Koračaj crnom daljinom puta.

Šta li to stajuć po mome tragu
Lutanju lišnom tumara tla
Besani besput a nema snagu
Brazdama brsti zrnadi zla

Korenje vrežno što preduboko
Rije i ralju zariva svu
Tamo gde nekad bistrinom oko
Beleše postelj mirnome snu?

Te, kako stati? I zar da stanem
Pred pragom doma jedinog mog,
Gde ću sred mračne kuće da planem
Lepotom luče kad sami Bog

Savesti moje prisustvo zlosti
Satre u žari otkle i zlobu
I dobro svoje daruju kosti
Na poklon bujne pregršti grobu!

[Armagedda]

Zbirka Severnjača, nešto stariji pesnik - Miloš Dušanovič Jovanov:

BISER

Sve se raspada i truli i mre,
i nokti i kosa i pluća i krv -
zvezdani, spiralni, ogromni crv
preživa, da ništa ne bude kao pre.

Ne, ne žalim ja svoj davni pogled blag,
niti patim za onim osmehom mladim,
i što će smrt prekriti sve što radim
pokrovom zaborava, da ne ostane trag.

Ne tužim ja ni što ću kao tvrdica škrt,
drhtavih prstiju jednom noći da brojim,
i što će me Mlečni put želucem svojim
izmetnuti, tek da uprlja nečiji vrt.

Ja ovu opštu tugu kao prokletstvo nosam,
zbog skučenosti nam uma granicama oka,
zato što je za Ronioca Školjka preduboka,
čiji biser zna zašto jesmo i ja ko sam.

1979.

[mac]

E, ja sam operisan od te vaše poezije. Ne znam ni što se javljam uopšte, želim valjda da vidim da nisam jedini. Kad krenem da čitam tako poeziju ništa mi nije jasno. Ne shvatam šta pesnik hoće da kaže, ni zašto prosto ne kaže to što želi, nego utapa smisao u more veštačkih jezičkih konstrukata. Ovo od Mike Antića mi je shvatljivo, Ogden Neš mi je shvatljiv (ne bih da dajem dublje ocene, nisam kompetentan), ali kad krene pesnik da se razbacuje rečima koje nigde drugde ne vidim osim u poeziji (uzdržaću se od navodnika), odmah mi padne mrak na oči.

[PTY]

Pa dobro bre, ima raznih vrsta poezije, ne možeš sve da strpaš u taj svoj mračnooki koš, Mac.

Armagedda, sad si me potsetio da iskopam nešto iz raznoraznih kutija u garaži...

[Ghoul]

suzdržaću se od komentara na MAC-a (ne znam šta mi je danas... ), ali reći ću da mi se dopao onaj BISER (by Jovanov, not by mac)

[Mica Milovanovic]

Bobane, molim te da ovaj topik smestiš gde mu je mesto...

[otaku]

ajte, Mico i Mace, ne budite pateticni, ko da smo vas zaprosili  

[Boban]

Ne znam na šta si mislio, Mićo, ovo nije ni za deponiju.
Toliko ne znam šta da uradim da verovatno neću uraditi ništa.

[Armagedda]

Evo jedne optimističke pesmice za maca (macu?) – isto od Radosavljevića. Ovde je sve jasno:

APOKALIPSA

Doći će dan i taj:
Otrovan trona trn;
Gasnuće bivši sjaj
I pasti venac crn.

To nije vetar blag:
Vatra u gladni gled,
Ostaće krvav trag –
Grobova red na red.

Blisnuće neba luča
Krilima ptice čaplje,
Tada će led da ključa,
A vatra će da kaplje.

Jurnuće bes pa stat,
Zinuti svetski plač,
Moćni će reći: Rat!
I pasti na svoj mač...

Puknuće trbuh tla,
Izići crni dim,
Zvaće se otac zla –
Mnogi će poći s njim.

Naći će vatra dom
(I voda voli plam!),
Kad ode kući grom
Trnuće tamo tam.

Spaliće vazduh grud,
Ući će veni led...
Stigao božji sud!
- Staćemo svi u red...

Savet: koristiti uz diabolical fullmoon mysticism.

[ginger toxiqo 2 gafotas]

...ovo je malo manje apstraktno i poneseno,ali ubitachno...u 2.razredu srednje shkole na pismenom zadatku na temu 'moze li chovek ikada istinski biti slobodan?',jedna od devojaka iz mog odeljenja je napisala sledece(ona je bila autor na licu mesta,a i ovo je chitava pesma!):

"Hocu da budem za sebe luda
da mogu ici bilo kuda.
Jeshcu tishinu,popicu kishe
jednoj ludi i ne treba vishe!"

poetry in motion...poetic justice...whatever,zar ne?

[Mica Milovanovic]

U pravu si, Bobane, može da bude i gore.
Mogu da počnu da postuju svoje pesme  

[Jake Chambers]

Libeat, svaka cast na topiku.
Bobane... no comment.

Evo jedne meni veoma drage pjesme od DIS-a.

MOŽDA SPAVA

Zaboravio sam jutros pesmu jednu ja.
Pesmu jednu u snu što sam svu noć slušao:
Da je čujem uzalud sam danas kušao,
Kao da je pesma bila sreća moja sva.
Zaboravio sam jutros pesmu jednu ja.

U snu svome nisam znao za buđenja moć,
I da zemlji treba sunca, jutra i zore;
Da u danu gube zvezde bele odore;
Bledi mesec da se kreće u umrlu noć.
U snu svome nisam znao za buđenja moć.

Ja sad jedva mogu znati da imadoh san.
I u njemu oči neke, nebo nečije,
Neko lice ne znam kakvo,možda dečije,
Staru pesmu,stare zvezde, neki stari dan,
Ja sad jedva mogu znati da imadoh san.

Ne sećam se ničeg više, ni očiju tih:
Kao da je san mi ceo bio od pene,
Il' te oči da su moja duša van mene;
Ni arije, ni sveg drugog, što ja noćas snih:
Ne sećam se ničeg više, ni očiju tih.

Ali slutim, a slutiti još jedino znam.
Ja sad slutim za te oči da su baš one
Što me čudno po životu vode i gone:
U snu dođu da me vide šta li radim sam.
Ali slutim, a slutiti još jedino znam.

Da me vide, dođu oči, i ja vidim tad
I te oči, i tu ljubav, i taj put sreće;
Njene oči, njeno lice, njeno proleće
U snu vidim, ali ne znam što ne vidim sad.
Da me vide, dođu oči, i ja vidim tad;

Njenu glavu s krunom kose i u kosi cvet,
I njen pogled što me gleda kao iz cveća,
Što me gleda, što mi kaže da me oseća,
Što mi brižno pruža odmor i nežnosti svet,
Njenu glavu s krunom kose i u kosi cvet.

Ja sad nemam svoju dragu, i njen ne znam glas;
Ne znam mesto na kom živi ili počiva;
Ne znam zašto nju i san mi java pokriva;
Možda spava, i grob tužno neguje joj stas,
Ja sad nemam svoju dragu, i njen ne znam glas.

Možda spava sa očima izvan svakog zla,
Izvan stvari, iluzija, izvan života,
I s njom spava, neviđena, njena lepota;
Možda živi i doći će posle ovog sna.
Možda spava sa očima izvan svakog zla.

[Mica Milovanovic]

Apelujem da se uvede pravilo - svako da otkuca pesmo koju želi da postuje - no copy/paste

[Boban]

"Hocu da budem za sebe luda
da mogu ici bilo kuda.
Jeshcu tishinu,popicu kishe
jednoj ludi i ne treba vishe!"

Imaš li njen telefon?

[PTY]

A šta bi ti, jadan, sa njenim telefonom?
Stolkir'o je?  

Ajde idi radi šta god već ti se već radi...

Šuš!

[PTY]

Bobane, molim te da ovaj topik smestiš gde mu je mesto...

Mićo, ti i dalje ignorišeš činjenicu kako svako zlo ima svoju svrhu.
(znaš za onu staru izreku kako, kad padne sneg, osvane na njemu mnogo tragova... i tako to... znaš šta hoću time da kažem, zar ne?   )

[PTY]

Nego, samo za mog Miću, tek mu pokažem kako se istorija uglavnom ponavlja, (a on će sam već morati da provali zašto) i ponavljaće se:


Otpušteni vojnik (1886)



Zaboravio u taj par
I pusta polja, muku ljutu...
A zarđala ona stvar
Zadr'jemala je u svom kutu.
I sniva: kud je čovjek lud
Pa gubi ruke, lomi kosti –
I – dragi Bože – za sav trud
Tek krstić mu je jedan – dosti!




Astrea (1890)

Ja sam Pravdu svijeta gled'o,
Rek'o sam joj: Evo – ti si!
Osvetićeš ovo čedo
Ako dosle nikog nisi!
...ali ona naglo zginu
Kao svjetlo ispred noći;
Izgubi se u prazninu –
K'o da neće više doći.


E pa Mićo, ovo je moglo biti napisano i u ovom veku; aktuelno je koliko i onda, ako ne i više, zar ne?

Inače, stihovi iz pera S. St. Kranjčevića.

[Truba]

U zvonima gracanice
u pesmama pastirice
i u miru i u boju
ja osecam dusu tvoju
srbijo, moja srbijo
i u miru i u boju
ja osecam dusu tvoju
srbijo, moja srbijo

srbijo,
najlepsa bajko srbijo
oce i majko
Bog tek ti pruzi spas
jer mi te volimo
ko sto ti volis nas

I u znoju tvok seljaka
u poljupcu devojaka
kad se slavi, kad se voli
kas se visnjem Bogu moli
srbijo, zemljo srbijo
kad se slavi, kad se voli
kas se visnjem Bogu moli
srbijo, zemljo srbijo

srbijo,
najlepsa bajko srbijo
oce i majko
Bog tek ti pruzi spas
jer mi te volimo
ko sto ti volis nas

tebe grli drina, sava
plavi Dunava i Morava
svi putevi tebi vode
od ljubavi do slobode
srbijo, moja srbijo
svi putevi tebi vode
od ljubavi do slobode
srbijo, moja srbijo

srbijo,
najlepsa bajko srbijo
oce i majko
Bog tek ti pruzi spas
jer mi te volimo
ko sto ti volis nas

[Mica Milovanovic]

Znaš, libe, istrpeo je ovaj forum svašta, pa istrpeće i pesme i pesnike. Ali posle samo kažite da boban nije liberalan.

[PTY]

Ko to kaže, taj besramno laže...

(PS. Ponekad prosto ne mogu da verujem koliko su izvesni pojedinci libearalni. Uprkos svemu...)

[mac]

poetry in motion...poetic justice...whatever,zar ne?

Stand-up poetry...

[otaku]

Tek juce sam saznala iz Knjizevnog lista da je ove godine (15.8.2005.) umro Miodrag (Misa) Stanisavljevic, pesnik kog se sigurno svi secamo po decijoj pesmi "Zec sa govornom manom"(Zalajase kerovi strasno i grmnu lovceva puska i vidite rezultat: poceo sam da suskam (...)"), za koju je dobio ideju kada je sastavio neku staru pisacu masinu na kojoj nije bilo slovnih oznaka za slovo s(uma). Inace, on je, pored Mike Antica, jedna od licnosti iz domace kulture kojoj se divim. Rodjen je u Pozezi, 1941., i radio je jedno vreme na televiziji, pisao je drame (najpoznatija je "Vodja" koju su u to vreme odbijali da bilo gde igraju). Sad cu da prekucam jednu njegovu pesmu jer je lepa, pa da je imate.

Neverovatno je koliko si
nepotreban,
I koliko za to niko ne mari,
I koliko se kad neko ode
Malo menja u celoj stvari.

O kako fantasticnom brzinom
Razlozi ostajanja blede!
I koliko tudji zivoti imaju
nacina
Da se lepo odvijaju bez tebe.

Da li si ipak ucinio sve?
Da l' cvrsto na zemlji stojis?
Kako si malo prisutan
Koliko malo postojis!

Neverovatno je koliko si
nepotreban
I koliko za to niko ne mari,
I koliko se kad neko ode
Malo menja u celoj stvari.