Neki novi stripovi koje sam čito ovih dana

[Meho Krljic]

Evo, jedan topik pre nego što se zaletim iz sve snage da radim blog, malo da istresem iz sebe poneki komentar na nove stripove & možda dobijem neki mudar komentar zauzvrat.

Desolation Jones 7



Obaška sam se poradovao kad sam video da Warren Ellis ipak konačno nastavlja svoju ultra tamnu noir priču. Ovoga puta, u novom story arcu za volanom nije Williams, nego naš čovek (makar u širem smislu) - Danijel Žeželj. Novi arc deluje na neki način mračnije od prvog, možda jer Žeželj crta monohromnije (a, da se dogovorimo, njegov crtež UVEK deluje mračno & depresivno ma šta crtao), mada je i priča, iako za sada sasvim kriptična, nekako zloslutna od samog početka. Kako sad već znamo u kojoj je meri Jones zajeban lik, Ellis mudro odlučuje da ne treba to da nam previše objašnjava, pa je u pisanju veoma efikasan, da ne kažem skoro pa minimalističan. Ipak ima mesta i za dosta trademark suvog humora i poneku zgražavajuću scenu. Sa velikim interesovanjem očekujem nastavke.

Battler Britton



Garth Ennis mi se nešto raspisao ovih dana na sve strane. Midnighter, A man called Kev, Battler Britton... Battler Britton je, za razliku od recimo Midnightera baš njegov cup of tea, radi se o ratnom stripu koji se događa u Africi tokom Drugog sveckog rata a protagonisti su piloti-lovci. I to ne makar kakvi nego britanski piloti koji su dodeljeni američkoj jedinici kao ispomoć. Lako je zamisliti opseg međusobnih sukoba unutar savezničkih snaga koji zatim nastupa, u poređenju sa njim, rat sa Nemcima je prava razbibriga. Naravno, Britanci su prave delije a Ameri pičke, mada i jedni i drugi (tokom ove četri epizode koje su izašle) dosta porade na tome da se nađu negde na sredini & prevaziđu razlike. Pored toga dobijamo gomilu scena borbe u vazduhu i tone pilotskog žargona. Nije rđav strip ali daleko od briljantnog. Ilustrovao ga, dosta kompetentno Colin Wilson.

Midnighter



Ajde, kad ga već prozvah... Moj omiljeni gej superheroj je konačno dobio svoj zaseban serijal a sve u sklopu velikof relauncha čitavog Wildstorm univerzuma (koji, kad se sve sabere i oduzme, nije baš neka sreća). Ennis je već imao dodire sa Authority serijalom (Authority Kev) i tu je pokazao da nije raspoložen za neki ozbiljan tretman ovog tima. Otud sam ja očekivao nekakvu kemp/ slepstik varijantu Midnightera (lika koji je, ako neko ne zna, neka vrsta Warren Ellisovog sprdanja sa Betmenom kroz hipertrofiju sociopatskih i homoerotskih karakteristika tog lika), ali ne. Strip je relativno ozbiljan i vrlo nasilan, kako to sa Authority naslovima već ide, mada humora ima. Nažalost, nije i naročito dobar. Ennisov scenario je baš naglašeno razvučen i isforsiran, a crtež Chrisa Sprousea je nikad gori. Ono što me održava u nadi je sam zaplet koji IMA potencijala. Ali videćemo...

Gen 13



I dalje smo u Wildstorm univerzumu. Novi Gen 13 je zapravo naglašeno bolji nego ono od starog što sam imao prilike da pročitam. Ozbiljniji je, manje kempi i ima prilično OUTRAGEOUS premisu koja, kao i original deluje kao da je iščupana iz neke mange ali se Gail Simone MNOGO efektnije sa njom izborila. Strip su inače na svim mogućim sajtovima na Internetu ispljuvali, te da je prenasilan, te da je previše događaja u jednoj epizodi, te da su likovi tanki (helou, mislim, Gen 13!!!!), ali meni je ovo do sada pa i najbolje što sam od Worldstorm relaunch eventa pročitao (još se nisam upustio u Morisonove WildCATS i Auhtority). Crtež radio Talent Caldwell, vrlo solidno.

Wetworks



Ovo, nažalost jesam pročitao i ne verujem da ću nastaviti nakon ova prva dva broja. Wetworks manje-više sumira sve što mislim da je loše u Wildstorm univerzumu: idiotski likovi lišeni šarma, mačističko-seksitička estetika, nemušti skriptovi prepuni nezanimljivih dialoga i pseudotehičkog žargona, puno nasilja od koga se čoveku samo zeva, sumanuto loše režirane priče koje mešaju toliko koncepata da ni same više ne znaju šta bi da kažu. Ova dva broja negde u sebi imaju interesantnu premisu i supernabudženi, nabildovani superheroji/ vampiri/ vukodlaci nisu po definiciji nezanimljivi, ali nažalost ovaj strip je jednostavno loše napisan (Mike Carey) i ni hipertrofiran crtež (Whilce Portacio) ga ne spasava.

Bullet Points



Ovo sam bukvalno malopre skinuo i ovo je razlog što sam i dobio poriv da pišem. Novi miniserijal Marvela, pisao Stračinski (koga ja, for d rekord, uprkos brojnim zamerkama koje mogu da mu uputim, generalno volim), crtao Tommy Lee Edwards (mahom vodene boje) a premisa zanimljiva. Ovo je još jedan what if? samo dosta razrađen. U ovoj verziji istorije, Steve Rogers nije postao Kapetan Amerika jer su nacisti ubili Doktora Erskina pre vremena. Umesto toga, Rogers volontira za drugi Super Soldier program koji je, surprise surprise, zasnovan na glomaznom metalnom oklopu. Dakle, Rogers postaje Iron Man i bori se protiv švaba kao neki vitez slobode. Istovremeno, Ben Parker (da, da, stric Ben) je poginuo jer je bio telohranitelj Dr Erskina i švabo je i njega upucao. Mej Parker sama podiže Pitera koji je, ez a rizalt jedno nezadovoljno, iskvareno dete (čudo jedno kako JMS uspeva da odradi karakterizaciju u bukvalno par rečenica) koje, kako vidimo na kraju epizode, greškom zaluta baš na poligon na kome će se testirati gama bomba... Lako je zamisliti šta će biti u drugoj epizodi... JMS ovo piše uobičajeno dobro i ima ovde i malo filosofiranja (ali stvarno malo) ali videćemo da li će strip imati ikakvu dubinu osim poigravanja 'istorijom' Marvelovog univerzuma. JMS je inače navukao gnev Marvelovih fanova svojim arcom o Gwen Stacy u ASM kao i Strange miniserijalom, pa bi ovde trebalo da se exxxtra potrudi, videćemo..

Inače, bukvalno na drugoj strani stripa ima materijalna greška: pominje se atentat na Franju Ferdinanda i piše kako je ubijen 28. Juna 1914. u Sarajevu, Jugoslaviji. E, moji Amerikanci. Poslao sam Marvelu mejl sa ispravkom, ali baš će da se potresu...

Eto, ja toliko, a sad malo vi...

[Meho Krljic]

I još malo

Union Jack



Christos Cage piše a Mike Perkins crta ovu, prevashodno akcionu pričicu o britanskom superheroju. Nisam čitao prethodne inkarnacije Junion Džeka pa nek mi bude oprošteno što nemam nikakav emotivni rilejšnšip sa likom, te sam stoga ove prve dve epizode ocenjivao samo na osnovu njihovih imanentnih kvaliteta. I... nisam baš oduševljen. Mnogo tuče, malo supstance. Junion Džek predvodi tim internacionalnih superheroja (Arapin iz Saudijske Arabije i Jevrejka iz Izraela među njima, ah, kako kontroverzno) koji usred ondona moraju da se izbore sa eksplozijom terorizma, sve u koordinaciji organizacije koja je neka vrsta Al Kaide sa više para i resursa. Kako znam? Pa tako što je ova organizacija angažovala supervillaine i plaćenike sa supermoćima da po Londonu uništavaju inventar i ubijaju nedužne civile, pa ih još i plaćaju 'po broju leševa'.

S jedne strane, slatko je kako cage pokušava da priču aktualizuje i koliko-toliko stavi u neki relativno realističan kontest. Ipak, ovo je standardna superhero akciona pričica u kojoj su centralna stvar eksplozije, pesničenja i (ne mnogo pametni) onelineri a ne dubokoumna analiza globalne politike i odnosne antropologije. To što su umesto osvajača iz svemira u glavnim ulogama 'teroristi' ne donosi neku supstancijalnu razliku (Cage ipak nije Mark Millar...) Strip, shodno tome pati od svih mogućih mana od kojih superhero spektakli mogu da pate još od šezdesetih naovamo pa ga ni ovremeno lepršav stil pisanja ni generalno dobar crtež ne spasavaju od ponora sivila u koji tone...

Irredeemable Ant-Man



Marvel 'oživljava' jednog od svojih starih likova tako što ga zapravo potpuno menja. Novi Ant-Man nema direktne veze sa starim, u pitanju je potpuno nov lik u Marvelovom univerzumu, anonimus iz nižih slojeva SHIELD hijerarhije koji praktično slučajno postaje novi superhroj. Hm, kad sad pogledam šta sam napisao, ne zvuči mnogo različito od ostalih superhero origin priča - većina njih postali su to što jesu slučajno. Ali ovaj strip JESTE donekle drugačiji. Robert Kirkman ga piše drugačije, oslanjajući se na dosta 'goofy' humora. Akcije ima ali je ona više tu kao podsećanje da je ovo superhero strip. U prvom planu je neobičnost glavnog lika i njegov donekle sumnjivi moralni status. Takođe, crtež je drugačiji nego u većini Marvelovih izdanja danas (Phil Hester), sa mirnijom organizacijom strana i mnogo sitnih kvadrata. Videćemo kuda će ovaj strip da ode, i da li će imati šta da kaže, ali je za sada donekle osvežavajući. Malo komedije ne škodi a vo se, za razliku od Ellisovog Nextwave serijala ne utapa u izsilovanom slepstiku i poluuspelim parodiranjima.

[Meho Krljic]

Stripovi na bis

I hajde još malo da pričamo o novim stripovima...


Avengers 2006 Halloween ashcan



Uz prihvatanje činjenice da je jedan od najstarijih Marvelovih 'brendova', Avengers, 'Najmoćniji heroji na paneti' trenutno potpuno razbucan (Bendis valjda mrzi Avengerse, šta li, prvo ih je u Disassembled serijalu pobio i rasformirao a posle je osmislio i Civil War u kome ih je tek radikalno posvađao i rastavio), ipak ne ide i potpuno odbacivanje pomalo utopističkog ali svima dragog koncepta o grupi heroja koja se bori za pravu stvar. Ovaj one-shot izašao za ovogodišnji halloween je neka pričice izvan zvaničnog continuityja – nisam siguran da je ovaj sastav ekipe postojao ikada ili makar u skorije vreme – i bavi se idejom o ukidanju Avengersa i zamenjivanju nesavršenog mesa savršenim Ultron robotima. Barem tako misle američka vlada. & armija. Razume se, stvari se otmu kontroli (i to uz premisu koju je još davno Bora Pekić rabio u 1999, mada naravno u znatno ambicioznijoj i složenijoj formi) i sada je na Avengersima da pokažu da ništa ne može da zameni srce u junaka. Pošto je ovo standardna sveska mesečnog sria, na ove 22 strane nema baš bogznakako mnogo filosofije. Ovo je laka, pitka & plitka akciona priča sa dosta prihvatljive akcije i povremeno uspelog humora. Ni skript (Jeff Parker) ni crtež (Mauel garcia) nisu bogznakako impresivni ali ko voli Avengerse i žudi za manje mračnim i maje 'dekonstruktivnim' pričama o njima, u ovome će donekle uživati.

Avengers Earth Mightiest heroes 2 no.1



S druge strane, od ovog serijala će ta ista osoba dobiti znatno više. AEMH2 je novi miniserijal (osam najavljenih epizoda) koji je, računam Marvelu praktično iznuđen od strane fanova kojima je cela Civil War priča praktično nečitjiva jer ne mogu da podnesu ideju da se tu junak okrenuo protiv junaka i da se zaozbiljno gine. Joe Casey je već imao puno uspeha sa prvim limted serijalom pod istim naslovom pa nije nerealno očekivati da ovo bude još jedan hit u njegovoj karijeri. AEMH ima svetliji ton nego trenutni Civil War event (ne i sasvim žovijalan) i smešten je negde ranije u continuity (u ovoj epizodi vidimo kako je Vision pristupio timu) a Casey dosta uspešno stvara atmosferu 'starijeg' stripa bez posezanja za veštačkim (i jeftinim) trikovima. Prva epizoda nema baš previše akcije i dobar deo vremena odlazi na remniscenciju o tome šta su nekada Avengers bili i kako to sve dovodi do ovoga danas, ali je patetično utapanje u nostalgiji uspešno izbegnuto. Uz to, zaplet koji vidimo ne deluje previše naivno, SHIELD, američka vlada i ine nepoznate sile su tu da zagorčaju život herojima. Nastavak očekujem sa dosta pozitivnog rasoloženja. Crtež Willa Rosadoa je izuzetno dobro uklopljen u lagani-retro šmek skripta tako da imamo urednu organizaciju strane, čiste boje, jasne konture itd. Ponekad je oldskool pristup pravi izbor a ovo je dobar primer za to.


Wolfskin



Što bi se reklo: another day, another Warren Ellis comic. Ja ne znam da li Ellis ovo sve radi iz ljubavi (hmda) ili ga samo dobro plaćaju, ali trenutno je razapet na toliko mnogo strana da se čovek s pravom zapita pada li kvalitet njegovih stripova kao posledica ubećanog kvantiteta. I, da ne okolišamo mnogo – pada. Na svaki Fell ili Desolation Jones koji su blizu remek dela dođe po neki Nextwave koji je na nivou plitkaste sprdnje. I s druge strane, nije da je to neočekivano – Ellis VOLI krimi-strip a ne voli superheroje, nije baš teško pogoditi šta će od ta dva da piše bolje. Wolfskin je, pak, nešto treće: fentezi priča prepuna nadrkanih mačo-likova sa mačevima i ustima punm psovki u jednom svetu kji bi najpre mogao da se uporedi sa Konanovim. Glavni junak je Wolfskin, severnjak plave kose sa dva mača i dosta razložnim pregovaračkim tehnikama (iako se, naravno sve uvek završi krvoprlićem) i nisam siguran da mi se za sada on dopada. Konanova harizma je uvek, reklo bi se bila stvar sreće nego neke velike veštine Roberta Hauarda (ili Roja Tomasa ili Džona Miliusa ili Kurta Busieka ili...), ali je bila tu. Wolfskin za sada ne deluje kao tip kome bh dozvolio da uzme moju ćerku za ženu i zapravo je poprilična mačo-sirovina kojoj ne bih ni ustao u autousu (sem ako mi ne bi zapretio prosipanjem utrobe, naravno). Ne pomaže mnogo što Ellisov skript (i crtež Juana Jose Rypa) bacaju veliki akcenat na nasilje koje je samom sebi cilj. Ako ste oduvek želeli da detaljno razgledate scene amputacija, dekapitacija i vađenja utrobe, ovaj strip je za vas. S druge strane, previše strana je istrošeno na veoma malo događaja i, iako Ellis uspešno postavlja igrače za dramu koja će u narednim nastavcima uslediti, sve je to tehnički dobro ali suvo izvedeno. Nekog velkog emocionalnog ili bilo kakvog drugog investiranja u ovaj strip sa moje strane nije bilo. Ja sam daleko od toga da mi smetau nasilje i psovke, i vrlo dobro znam da ću dobitioboje u stripu koji izdaje Avatar, ali sam istovremeno isuviše matr da bi mi nasilje i psovke uspešno zameili nedostajuću supstancu ili makar šarm stripa. Ellis je posao odradio korektno ali nenadahnuto. Ryp sa svoje strane mnogo bolje crta krajolik nego ljude u žaru borbe, a jasno je šta u ovom stripu preteže. Hipertrofirana akcija i nasilje su zanimljiviji kada su nacrtani maštovitije ili barem anatomski dinamičnije... Sve u svemu, iako ću nastaviti da pratim serijal barem neko vreme, nsam se baš usrao od sreće. Dark Horseov Konan je i dalje znatno bolji izbor, pa čak je i Dynamiteova Red Sonja za sada interesantnija.