METAL : sve (najbolje i najgore stvari)

[Meho Krljic]

Grčki power metalci Silent Winter su toliko veseli i raspevani na singlu Holy Land of Fire and Ice da ne mogu da se ne smešim dok slušam ovu brzu, izuzetno kičastu muziku. Očigledno pravljeno planski za sezonu blagdana (na B-strani je metalska verzija We Wish You a Merry Christmas), prženje koje Silent Winter nude na a-strani u pesmi koja se, za razliku od naziva samog singla zove Holy Land Of Fire And Snow je simpatično, tako upriličeno za Božić i svo razigrano.

https://silentwinter.bandcamp.com/album/holy-land-of-fire-and-ice

Iako izašao prošle nedelje, album Mostly Dead, drugi za sastav Gravenheart iz Masačusetsa vredi da se čuje jer je ovo grubi, energični, gruvom nabijeni thrash metal koji meni zvuči simpatično. Gravenheart se očigledno grdno pale na The Haunted pa je i njihov drugi album, trinaest godina nakon prvog, sav u supertvrdom, komprimovanom, stadionskom thrash stilu tipičnom za Šveđane. I, pošto The Haunted ionako slabo rade ovih dana, Gravenheart imaju brisani prostor pred golom koji uglavnom dobro koriste. Trinaest pesama je mnogo, ali album dobro čuka i brzo ide:

https://graveheart.bandcamp.com/album/mostly-dead

Čileanski sastav Sentinels prži zabavan speed metal na svom debi albumu Trasciende. Ovo je dosta melodično i lepo, kvalitetno odsvirano sa ženskim vokalom koji je, objektivno, najslabiji element muzike delom i zahvaljujući miksu koji ističe njegove najgore strane. Jacqueline Jara ima dobar glas za ovu muziku i samo ga treba lepše miksovati. No, muzika je žestoka, brza i prijatna:

https://youtu.be/SOBY8GlgmK0

Kad smo već kod speed metala, prvo izdanje jednočlanog projekta Arcaneblaze, EP Spawn of Putrefaction, je svakako po mom ukusu. Dmitrij Borodin koji dolazi iz ruske republike Urdmutije je očigledno odrastao na klasičnom speed zvuku i ranom blek metalu pa su ove četiri pesme pune lepih rifova, odličnih solaža i demonskog pevanja, sve posloženo na jednostavne ali funkcionalne ritmičke matrice. Dmitriju mogu da zamerim da je tekst poslednje pesme malko previše mizogin za moj ukus, ali sve ostalo je veoma dobro i ovaj projekat zaslužuje podršku:

https://arcaneblaze.bandcamp.com/album/spawn-of-putrefaction

Nažalost, drugi album čileanskog (blackened) (death) thrash benda Necroripper, Amulepe Taiñ Weichan izašao je prošle GODINE a ne prošle nedelje, ali pošto ja ne igram ni po tuđim pravilima, a nekmoli svojim, uvrstiću ga u ovaj pregled jer su Necroripper tek sada ovo izdanje bacili na Bandcamp i time ga učinili globalnije dostupnim. A ovo je prelep album, brz, prepun divnih spid metalskih rifova, nervoznog, napaljenog bubnjarskog rada, poštenog urlanja i generalno metalskog preterivanja najbolje vrste. Ovo je i vrlo solidno producirano pa ima najjače preporuke s moje strane:

https://necroripper.bandcamp.com/album/amulepe-tai-weichan

Naiđe tako i poneko deathcore izadnje koje mi lepo legne. Konkretno, EP Al Mumit britanskih Divine Hatred. Ove tri pesme koje izlaze tek jedanaestog Decembra (iako nema fizičkog izdanja, pa je to kao da su već i izašle) su pune solidnih rifova, mošerskog ritma i generalno dobrog gruva kakav bi, u idealnom univerzumu, bio prisutniji u deathcoreu uopšte. Divine Hatred se trude čak i da svoje jednotonske breakdown momente ukrase nekakvim harmoničnim razrešenjima pa su mi time još miliji. Lepo:

https://divinehatred.bandcamp.com/album/al-mumit

Onda, isto iznenađujuće, prijao mi je album jednočlanog projekta iz Sent Luisa, Absence of Truth, a koji se zove Hollow. Ovo je mahom srednjetempaški djent sa malo death metal i groove metal elemenata i, pogotovo kada sve to pravi jedan čovek, zvuči kao najmanje prijatna mešavina žanrova za moje uši. No, eto šoka, dobro je! Brzo sam shvatio da sam proletos već pohvalio jedan album ovog čoveka, a on je za pola godine postao još bolji. Ozbiljno, ovo je sada odlično napisana ploča koja vrlo efektno koristi te neke djent fore i ima odličan gruv većinu vremena a kada u sve ulete solaže koje su zanimljivo komponovane i osvežavajuće harmonične, stvari baš legnu na svoje mesto. Dobro pevanje, vrlo pristojna produkcija, dajte šansu ovom divnom, skromnom čoveku:

https://absenceoftruth.bandcamp.com/album/hollow

,,Hrišćanski simfonijski deathcore" nije nužno podžanr u vrhu moje liste prioriteta, ali sam poslušao album The Evil Wolf Chronicles projekta Fire From Heaven, a koji je zapravo kolekcija pet demo snimaka i, pa... ovo je simpatično. Ovaj jednočlani projekat ima već četiri nornalna albuma koja nisam slušao ali mi se na The Evil Wolf Chronicles valjda dopada taj sudar više formi kiča koji u konačnom zbiru daje nešto simpatično, dopadljivo i ekspresivno:

https://firefromheavenmetal.bandcamp.com/album/the-evil-wolf-chronicles-demos

Prošli album Contrarian mi se prilično dopao proleća 2019. godine kada smo bili mlađi, naivniji i mislili smo da se pandemije dešavaju nekim drugim planetama. Only Time Will Tell, novi album ove ekipe notabično više nema Georgea Kolliasa na bubnjevima ali ga Bryce Butler iz Abigail Williams više nego dostojno menja. Ovo je i dalje predrkan progresivni metal, sada sa malo i manje death elemenata, za jednu još eklektičniju svirku. Da se razumemo, nije death metal napušten ovde, vokali su death, bubnjevi kidaju iz sve snage, i muzika je vrlo rifaška, čuje se taj uticaj poznog Death i sve to, ali bend je zainteresovaniji za svetliji miks, harmonije koje su bliže klasičnom metalu i roku, pa i jednu pinfkflojdovsku konceptualnost. I ja sve to pozdravljam. Only Time Will Tell jeste konceptualna ploča i mada je svakako veoma ,,muzičarska", ima ovde vatre i ukusa sasvim dovoljno za mene:

https://contrarianmetal.bandcamp.com/album/only-time-will-tell

Nisam, naravno, uopšte ljubitelj ukrajinskih metalkor vedeta Jinjer ali svakako vredi da primetim da se živi album, Alive in Melbourne našao u prodaji. Na JuTjubu već par nedelja ima video verzija ovog albuma i, pa, iako ovo nije moj zvuk, moram da poštujem kvalitet:

https://youtu.be/pWjQC_DgKGM

Srećom, za starce poput mene koji ne kapiraju ništa što mladi vole, tu je i novi živi album najomiljenijeg benda svih vremena – Iron Maiden. Nights of the Dead, Legacy of the Beast: Live in Mexico City je, kako mu i ime kaže, snimljen uživo u Meksiko Sitiju na poslednjoj Legacy turneji (prošle godine, jer je ove otkazana zbog, znate već) i kako to Mejdni ionako rade svakih par godina, tačno znate šta da očekujete: set-listu sastavljenu mahom od proverenih hitova (mada i dalje sviraju Sign of the Cross, dakle, Steve pušta na volju svojim progresivističkim težnjama) sa prijatnim povratkom Revelations i Hallowed be Thy Name u rotaciju, superkvalitetnu svirku ljudi od kojih su neki već na pragu osme decenije života ali žive zdravo i vole to što rade, sjajnu atmosferu i miks koji je, ako ću da budem iskren, iznenađujušće dobar. Harris i producent i inženjer zvuka Tony Newton su reklo bi se pronašli zlatnu sredinu između superkomprimovanog zvuka koji je znao da zagadi neka Mejdn izdanja rano u ovom veku i ,,nećemo ništa da diramo" radikalizma koji je Steve gurao sa A Matter of Life and Death. Ovo je glasno, žestoko, na momente svakako prekomprimovano ali dovoljno dinamično da se lepo sluša. Pa, uz izbor nekih od najboljih hevi metal pesama ikada napisanih i nezamenljivog, šezdesetdvogodišnjeg pilota Brucea na vokalu, ovo se sluša kao u najboljim danima:

https://www.youtube.com/watch?v=3H_eyxejX3A&list=PLBzBwYhHpqLIU5sG1jp-AXhCedqfLCAHY

Half Pelican nije, kao što bi ime sugerisalo polovina benda Pelican, postmetalskih vedeta koje volimo i cenimo, nego trio iz Kolorada koji svira, er, ,,Preistorijsku Amerikanu". U praksi, i na albumu Live From The Swamp ovo je zapravo superzabavni, energični, distorzirani bluegrass sa svim očekivanim narodnjačkim elementima (keltskim, apalačanskim, skandinavskim, itd.) i zvuči sjajno. Vesela violina koja sedi u prvom planu i razigrano vozi motive i varijacije ispraćena je razobadanim udaraljkama i violončelom, sve sirovo, živo i živahno za trinaest pesama odlične zabave. Mega preporuke:

https://halfpelican.bandcamp.com/album/live-from-the-swamp

Onda malo panka: Ghetto Ghouls su Norvežani koji EP-jem Out for Justice odaju poštu akcionim filmovima sa počeka devedesetih i ovo je odličan, žestok, metalizirani (mada najviše motorhedizirani) D-beat, sa himničnim refrenima (dva pevača! Kao u najboljim danima!) i jednom slavljeničkom atmosferom. Četiri pesme, puno sreće:

https://ghettoghoulscrew.bandcamp.com/album/out-for-justice

I vašingtonski Ilsa su delom pank bend ali njihova muzika je okrenuta mračnijoj strani žanra, kombinujući tamni, distorzirani crust sa korenima u Amebix, sa metalskim izdancima slične filozofije u doom i sludge vodama. Bend sad izdaje za Relapse pa je i šesti album, Preyer pomalo i upeglan, čuvajući sirovost i težinu zvuka ali sve stavljajući u jednu disciplinovanu produkciju i uz trud da se teme i rifovi poslažu tako da se dobije maksimum iz neočekivanih melodija koje tu i tamo izniknu između treskanja i rifašenja. Lepo, bučno, sirovo i pošteno:

https://ilsa.bandcamp.com/album/preyer

Ako niste sigurni šta je tačno ,,epski hevi metal", poslušajte drugi album teksaških Eternal Champion. Sve će vam se, jelte, kasti. Ravening Iron je fino doterana mešavina žestokog, rifaškog, klasičnog metala, sa epskim melodijama i malo okultne atmosfere tako da se u konačnici dobija nešto dostojanstveno i elegantno iako koristi brojne kič-elemente raznih metal žanrova. Bend uspešno meša '80s čvrstinu sa tim nekim istraživanjima koja su hard rok i prog rok sedamdesetih podarili muzičkoj istoriji, donoseći nam nešto što je na vrlo dobroj poziciji između radničkog, hedbengerskog metala za žurke i provode i meditativnijeg, filozofskijeg zvuka koji, pored sve buke i distorzije, sugeriše dubine i promišljanja. Vokali koje isporučuje Jason Tarpey su svakako nešto što neće biti po svačijem ukusu, ali meni se sve to veoma dopada i jedini (eventualno) prigovor ide na crtež na omotu koji je radio iskusni Ken Kelly (koga znate sa mnogih Manowar i Kiss omota) a koji naprosto nema tu Frazetta-disciplinu potrebnu za ovakvu ploču. Generalno, vrlo dobro:

https://eternalchampion.bandcamp.com/album/ravening-iron

Detroitski White Magician imaju debi album, Dealers of Divinity i ovo je vrlo prijatna pokazna vežba iz sviranja klasičnog heavy metala koji opet ne zvuči ni malo derivativno niti žanrovski skučeno. Naprotiv, White Magician ovde sviraju muziku raskošno napisanu i briljantno izvedenu, a koja uzima mnogo elemenata '70s progresive a onda ih spaja sa ranim NWOBHM pristupom. Rezultati su ekspozivni, sa muzikom koja nije ravna, svedena na jednu zvučnu, ili idejnu, dimenziju, sa miksom koji je pažljivo rađen da ispoštuje sve brojne slojeve ovih kompozicija. White Magician zvuče istovremeno i starinski i moderno na ovom albumu a to je ne samo teško postići nego i lepa stvar.

https://whitemagicianmi.bandcamp.com/album/dealers-of-divinity

https://youtu.be/L3DKHHoCs5U 

Kada bend nazovete po FPS igri iz devedesetih – Shadow Warrior – a debi album vam se zove Cyberblade i na naslovnoj strani ima nekakvog futurističkog, kiber-samuraja koji katanom preseca čitavu planetu, pa, recimo da ste kod mene nazidali visoka očekivanja. Nažalost, ovaj poljski kvintet ne lansira se ovim albumom u sam vrh modernog heavy zvuka, delom zbog miksa, delom zbog određenih izvođačkih nesavršenosti, ali Cyberblade svakako nudi puno toga što ostarjeli metalac može da voli: jake NWOBHM/ speed rifove, pevačicu koja se pošteno dere, jak tempo, solaže... Ima ovde dobrog metala, ali recimo da meni Cyberblade više zvuči kao demo koji bi bend snimio da se ponudi izdavaču a koji bi u njima čuo potencijal i spakovao ih u studio sa dobrim producentom. Vokal je, recimo, miksovan previsoko i ne sedi sjajno uz pomalo potuljene gitare a bubanj zvuči programirano i prilično jefino na momente što znači da ovaj album morate aktivno slušati da biste uživali. Nadam se unapređenju kad drugi album stigne na red jer Shadow Warrior imaju štofa:

https://shadowwarrior.bandcamp.com/album/cyberblade

Debi album teksaškog dua Pneuma Hagion zive se Voidgazer i, pa, meni je njihov mračni, teški, atmosferični death metal baš po ukusu. Vidi se da je ovo projekat koji se krčkao pola decenije kroz demo snimke i rad koji je najvećma uložio Ryan Wilson a za potrebe snimanja albuma doveo je i bubnjara sa kojim svira u nekoliko bendova, Shanea Elwella i Voidgazer je kolekcija tamnih, istovremeno iznurujućih ali i prijatno hipnotičnih death metal komada gde se spori i brzi delovi smenjuju a da muzika ne menja dramatično svoju dispoziciju. Nije to ni lako postići da zvuči kako treba pa je pored odlično napisanih i odsviranih komada pošteno pohvaliti i produkciju koja je veoma dobro ugođena sa zamislima iza ovog projekta, uz lepu separaciju instrumenata i dovoljno dinamike. Devet je ovo pesama u kojima se bend ne trudi da isforsirano ,,iznenađuje" slušaoca i zvuči progresivno po svaku cenu, već koje imaju jednu disciplinovanu, prirodnu ali ne stihijsku energiju i masivnost. Izvrsno:

https://pneumahagion.bandcamp.com/album/voidgazer

Kardroz su iz Austrije, iz Linca i pored toga što vole da se slikaju u belim majicama na tregere, vole i deathgrind. Nemamo zamerki. Doduše, novi im EP Exaltation | Degradation mahom vozi u srednjem tempu što za takvu muziku skoro da je jeres, ali je ovo uglavnom dobro, sa lepo odmerenim gruvom pa i dobrim idejama kada se pređe u višu brzinu (blek metalske teme u God's Hangman, recimo). Produkcija prljava, ali snažna. Solidno:

https://kardroz.bandcamp.com/album/exaltation-degradation

Void Collapse su dva momka iz Mičigena i njihov EP Claymore je, pa... interesantan primer kako se može raditi eksperimentalni death metal koji meša klasičnu death metalsku ekspresivnost sa semplovanjem i drugim ,,elektronskijim" strategijama. Ovo je pola death metal, a pola musique concrete i meni je zanimljivo:

https://voidcollapse.bandcamp.com/album/claymore

Iz Finske nam stiže treći album veterana Lie in Ruins, nazvan Floating in Timeless Streams. Nastali kao Dissected početkom devedesetih, ovi su se ljudi brzo raspali pa se u ovom veku okupili za zreliju, napredniju svirku koja, svejedno, i dalje ponosito baštini mračnjaštvo i energiju old school death metal zvuka. Floating in Timeless Streams nikako ne izmišlja toplu vodu i ovo je jedna prijatna stilska vežba iz atmosferičnog, tamnog death metala koji voli ravnomeran tempo i gitare što hipnotišu rifovima koji podsećaju na talase što udaraju o bregove i postojano ih potkopavaju i ruše. Moram da kažem da mi je miks i mastering ovog albuma jako prijatan sa dinamičnim zvukom koji pušta da se sve te ogromne gitare i bubnjevi čuju, preko njih rasprostire demonske vokale, a da sve to, ovako odjekujući, nije natrpano i spljeskano. Naravno, programska monotonija ovih kompozicija neće biti po svačijem ukusu ali meni ovo VEOMA prija, i obožavam da dobijamo još jedan monstruozan album OSDM-a pred kraj godine koja je i inače bila izdašna:

https://darkdescentrecords.bandcamp.com/album/floating-in-timeless-streams

Ovonedeljna doza odličnog švedskog death metala dolazi iz – Francuske. Naravno, švedski death metal je estetska, ne (više) geografska kategorija pa bendovi poput Skelethal imaju legitimno pravo da se takmiče sa ,,pravim" Šveđanima kao što su, recimo, Lik, u težini i testeraštvu. Drugi album Skelethala, Unveiling the Threshold je, pa, odličan, sa dobrim rifčinama, jakim tempom i, uprkos veoma komprimovanom masteru, dobrim zvukom. Ovo je generalno jako solidno zaokružen paket na razmeđi, recimo, Carnage, Grave i Unleashed, sa moćnim, ubedljivim nastupom i podsećanjem da death metal može da bude i čista, nekomplikovana zabava.

https://skelethal.bandcamp.com/album/unveiling-the-threshold

Grindcore publika ove nedelje ima poslasticu u vidu novog albuma kanadskih Fuck The Facts posle pola decenije mirovanja. Pleine Noirceur je, da budemo jasni, sve samo ne ,,normalan" grindcore album, ali ni Fuck The Facts nikada nisu bili normalan grindcore bend, interesujući se za sve vrste progresivnih tendencija. Tako je i ovaj album miks tehničkog, vrlo kvalitetnog grindcorea (recimo apsolutno ubilačka Ailleurs) i dužih kompozicija koje naginju melanholičnijem izrazu sa solidnom količinom blek metal začina. Nothing wrong with that, rekli bi u anglofonom delu Kanade i Pleine Noirceur je vrlo spretno sklopljena mešavina klasičnijeg d-beatu sklonog grindcorea i blackened grind strategija, sa zvučnim i filozofskim konzistentnostima koje premošćuju te neke stilske jazove, ako su uopšte bitni. Zamerka ide na užasno preglasan master koji bukvalno uništava zvuk, ali jebiga, grindcore je to, ogluvi se posle par decenija. Valjano:

https://fuckthefacts.bandcamp.com/album/pleine-noirceur

Iduće nedelje Horror Pain Gore Death Productions objavljuje split EP četiri benda od kojih je jedan i naš Terrörhammer. Jednostavno nazvan ,,Split" ovaj koktel blackened speed i thrash metala donosi i bendove kao što su odlični Holanđani Vulcan Tyrant ili brazilski lo-fi teroristi Whipstriker. Terrörhammer su ovde daleko najbolje producirani i, pa, najbolji. Srbija!

https://hpgd.bandcamp.com/album/split-10

Iznenađen sam da do sada nisam pisao o projektu Codex Obscura iz Severne Karoline jer je ovo baš po mom ukusu. Nije što je Miira Cide aka Amygdala trans-žena sa masom izdanja pod imenom Codex Obscura u poslednjih osam godina, nego što je upravo izašli EP人身事故 (Human Accident) jedno autoritativno JEBANJE MAJKE. Amygdala ovde svira sve instrumente, provajduje razaračke vokale i piše muziku koja kombinuje grindcore, powerviolence i malo brutalnog/ slamming death metala sa industrial i sludge elementima (slušajte treću pesmu i njen klaustrofobični gruv na sredini) za smesu koja je visoko zapaljiva i za mene skoro idealno izmešana. Ovo su, dakle, ubistveni blastbitovi, pakleni rif-rad, neverovatno distorzirani basovi, vokali koji ubijaju, sve to spakovano u kratke ali ne prekratke i vrlo pažljivo napisane pesme pa još miksovano sa osećajem. Ja ne znam zašto ste ovo krili od mene ali nije lepo od vas. Codex Obscura je fantastičan:

https://codexobscura.bandcamp.com/album/human-accident

Za kraj: neočekivano, iznebuha, sa najavom od pola dana dobili smo novi (mini)album projekta Disfiguring the Goddess. Hoću reći, slavlje u Novembru, usred zikre, kad mu se nismo nadali. Cameron Argon, aka Big Chocolate je tokom ove decenije svoju karijeru didžeja i producenta elektronske plesne muzike eksplozivno proširio i na karijeru kreatora najbrutalnijeg death metal zvuka sa ovim projektom, mešajući slamming death metal elemente sa eksperimentalnijim pristupom zvuku za nisku uzbudljivih, moćnih ploča. Iako je u poslednje vreme rad sa Disfiguring the Goddess naoko usporio, Argon je i prošle zime a evo i sada objavio nove albume. Sooth, kako se šesti album zove je svakako do sada najeksperimentalniji rad u opusu Disfiguring the Goddess, sa sedam mahom kratkih pesama koje su mnogo bliže elektronskoj plesnoj muzici nego brutalnom slemu. Ipak, Cameron se ne odriče ni jednog elementa svog stvaralaštva pa je Sooth smela kombinacija komprimovanih gitara, dubokih, grlenih vokala, programiranih ritmova, elektronskih lupova i atmosferičnih semplova. Bilo je ovoga i na prošlim izdanjima, ali Sooth je ploča na kojoj je metalski deo lagano uglađen, izbacujući blastbitove i ekstremnu brzinu a semplovi i lupovi su gurnuti u prvi plan. I mada ovo ne bi trebalo da funkcioniše – ono ipak funkcioniše, dajući muziku koja je hipnotička i zavodljiva ako joj date šansu da vas hipnotiše i zavede. Argon jeste imao ,,čistiji" metal pristup na prethodnim DtG albumima, ali je ovde eksperimentalna priroda hip-hopa, hausa i drugih ,,semplujućih" žanrova uvedena u osnovu zvuka vrlo ubedljivo, poštujući sve prisutne elemente i od njih praveći jednu, na kraju, funkcionalnu celinu. Impresioniran sam i nadam se da će nas Argon što skorije obradovati još nekim sličnim izdanjem.

https://disfiguringthegoddess.bandcamp.com/album/sooth

[Meho Krljic]

Kažu da bogatstvo nije u tome koliko imaš već u tome koliko možeš da sa drugima podeliš. Tako da se ja osećam bogato svakog vikenda kada sa svetom delim bogatstvo metala koji sam slušao prethodnog tjedna. Dodao bih i da u bogatstvo spada i to koliko možeš toga da baciš a da ti nije žao pa tako ja mogu da priuštim da se ovom prilikom ne bavim ni novim albumom Hatebreed ni novim živim albumom Dream Theater. Divljina!


Poljaci Azarath sviraju onako kako ja volim, a na svom sedmom albumu, Saint Desecration. Ovo je bombarderski black/ death metal koji kida iz sve snage ali prevashodno impresionira kontrolom. Bend piše intrigantne, složene rifove koje sipa preko mitraljeski brzih blastbitova sa vokalom koji je više nalik Davidu Vincentu nego, recimo, Quorthonu. Zapravo, ovo i podseća koliko su Morbid Angel, iako death metal bend, bili bitni za razvoj satanističkog metala uopšte a u koji ogroman deo blek metala spada. Saint Desecration je mračna ali vrlo razgovetna, čak i pitka ploča visokog tempa, moćnih rifčina, za svakog ko voli Hate, Hate Eternal, ali i Marduk, Setherial i slično. Izvrsno:

https://agoniarecords.bandcamp.com/album/saint-desecration

Bálint Rósz je jedini član atmosferičnog blek metal sastava Bál koji je ove godine izdao već dva albuma i jedan split. No, preprodukcija u ovom slučaju nije uticala na pad kvaliteta pa je novi EP, Hirsch veoma dobra kolekcija kvalitetnih i odlično propduciranih, atmosferičnih blek metal komada koji su pisani za video radove u kolaboraciji sa Smarakandom. Rósz je ozbiljno talentovana mlada osoba za koju me čudi da ne svira i u nekom ,,pravom" bendu, ali pošto mu ovo solo-igranje odlično ide, možda ni ne oseća potrebu:

https://valentbaal.bandcamp.com/album/hirsch

Kineski Bergaisar ima vrlo ubedljiv debi album istog naziva. Ovo je črvsta, kompaktna blackened death metal muzika koja voli denflovane rifove ali voli i atmosferičnije melodije, sve producirano kvalitetno i mada ja verovatno nisam glavna ciljna grupa za muziku koja je, pa, dosta moderna, ovo je veoma impresivno:

https://bergrisarband.bandcamp.com/album/bergaisar

Italijani Malignance su mnogo dobri na svom trećem albumu, Dreamquest: the Awakening kome, istina je, naslov zvuči kao generička igra pravljena u RPG Makeru i izbačena na mobilne telefone ne bi li se otela neka crkavica ljudima u stanju hronične dosade, ali čija je muzika IZVRSNA. Ovaj duo iz Ligurije svira onako kako čika Meho voli, brzo, efikasno, epski i moćno. Malignance pritom imaju jedan zreo zvuk koji odlično uklapa taj visoki tempo i energiju sa danas popularnim melodičnijim tendencijama u blek metalu, mešajući neke prijatne, setne harmonije sa progresivnijim i interesantnijim rifovima, a u pesmama koje su taman toliko dugačke da mogu da se zakite kompleksnijim aranžmanima a bez naduvavanja preko nekih prirodnih granica. Solidna produkcija i jedan od najboljih albuma ove nedelje:

https://blacktearslabel.bandcamp.com/album/malignance-dreamquest-the-awakening

Francuski atmosferičari Oes Galliath nisu za više od deset godina postojanja snimili propisan album i sada kada jesu – raspali su se. Sous l'oeil fermé des paradis je svakako vrlo dostojanstven ispraćaj benda u istoriju, jedna od onih atmoblek ploča koje se i meni dopadaju, sa puno te, jelte, atmosfere i emocije ali i sa časnim blekmetalskim stavom i žestinom koja prija. Šteta da se rasturaju baš kad su našli pravi, jelte, gruv, ali svakako dobar album:

https://fossecommuneproductions.bandcamp.com/album/sous-loeil-ferm-des-paradis 

Mađarski jednočlani Irgalom je prošle godine izdao čak dva aluma ali ove godine je malo usporio pa smo tek sada dobili EP The Path of the Wind. No, ovih šest pesama služe na čast autoru po imenu Gergely Kovács jer je u pitanju interesantan i maštovit progresivni blek metal sa pristojnom žanrovskom lojalnošću a da se ipak pronađe mnogo načina da se kalup probije i ide u nove strane. Ja, pritom, volim kada je progresiva producirana svedenije, suvlje, pa mi prija i zvuk ovog izdanja. Lepo:

https://abran.bandcamp.com/album/the-path-of-the-wind-2

Jedna od dve frakcije poljskih heroja pravoslavnog blek metala, Batushka (verzija koju predvodi pevač Барфоломей) izdala je svoj prvi živi album, Черная Литургия. Gvožđe se kuje dok je vruće, rezonuje sigurno Барфоломей pa je ovaj pomalo kavernozni snimak strima urađenog za, jelte, samhain ove godine, dakle pre svega par nedelja odmah spakovan kao izdanje i zvuči primereno svečano i mračno. Ako volite ovu verziju Batushke, ovaj snimak svakako donosi njihovim pesmama dodatnu meru ritualnog i sakralnog. Ako ne volite, pa, ništa, siguran sam da će Христофор uskoro odgovoriti nekim svojim radom:

https://batushka.bandcamp.com/album/black-liturgy-czernaya-liturgiya

Prva reč koju ćete čuti na novom albumu čeških paganskih blek metalaca Panychida je ,,Krajina" a što će u vama sigurno izazvati nekakvu emotivnu reakciju. Gabreta Aeterna, peti album ove ekipe je svakako ploča koja je puna emocija i koja blek metal predložak bez problema meša sa klasičnijim heavy zvukom (slušajte Nikoho pán, nikoho sluha) za jednu vožnju punu memorabilnih tema i melodičnih rešenja. Ovo je muzika koja balansira između toga da se potpuno ponudi masama i toga da sačuva određenu hermetičnost i mistiku, ali Panychida udobno sede na toj poziciji i prave dugačku ali zanimljivu ploču.

https://folterrecords.bandcamp.com/album/gabreta-aeterna

Etheric, prvi EP kalifornijskog blek metal sastava Oneiros je skromna ali lepo zaokružena ploča sa pet pesama izrazito melodičnog, atmosferičnog instrumentalnog blek metala koji se kreće brzo i svira dinamično, pun zanimljivih melodija i tema. Nisam inače sklon instrumentalnom blek metalu ali ovo sa svojom produkcijskom svedenošću i jednom emotivnom neposrednošću – prija:

https://oneiros2.bandcamp.com/album/etheric

Grief moje mladosti (well, mojih dvadesetih godina) bio je bostonski doom metal sastav, ali Grief vaše mladosti je sirovi, prebijački argentinski solo blek metal projekat. Nihilistic Grief, prvi demo ovog projekta je razoružavajuće neposredan, iskren, ekspresivan, jednostavan, oslonjen na testerišuće rifove i monotone ritmove da slušaoca hipnotiše a onda demonskim vokalima ubaci u blagoslovene košmare. Prosta formula al pali kad se radi sa dušom i minimumom tehničke kompetencije:

https://griefblackmetal.bandcamp.com/album/nihilistic-grief

Slovenci Srd su odlični na drugom albumu, Ognja prerok, koji izlazi iduće nedelje. Ovo je glasan, borben black metal koji pritom voli raznovrsnost među pesmama i ne stidi se različitih ideja, odlazeći sve do blackened rock'n'roll formi koje u njihovom slučaju zvuče sveže, intrigantno i originalno. Bend ima odličnu produkciju i vredi ga poslušati:

https://onparoleprod.bandcamp.com/album/ognja-prerok

https://srdofficial.bandcamp.com/album/ognja-prerok

https://youtu.be/h4RXdTIZJ5o

Ruski Insanis je svoj drugi album nazvao Black Metal Marginals iako muzika koju oni sada sviraju nije baš sasvim blek metal. Naravno, elementi su i dalje tu, posebno pevanje, ali ovo je sada stilski mnogo manje omeđen metal, sa skoro proggy aranžmanima i filozofijom koja dopušta sve i svašta dok god se uklapa u neku generalnu thrash ideju. Bend koketira sa blackened rock'n'rollom ali za sada to radi sa prave strane, rekao bih:

https://insanis.bandcamp.com/album/black-metal-marginals

Jednočlani nemački post-blek metal projekat Irrweg na svom drugom ovogodišnjem EP-ju, Into Nothingness nudi solidan prikaz svog stila: glasan, agresivan zvuk, metalsku oštrinu  i brzinu ali i šugejzerske harmonije i emociju. Lepo se to uklapa i mada Melvyn Haas ne smišlja bogznašta novo, njegova muzika je neposredna i iskrena:

https://irrweg.bandcamp.com/album/into-nothingness

Norvežani Keiser biju ko peglom na svom drugom albumu Our Wretched Demise. Ovo je blek metal kompleksnijih aranžmana i složenih gitarskih tema, a da se ne gubi u nekakvom progresivističkom zanosu. Keiser tuku jako i brzo a to da koriste složene metrike i nestandardne harmonije je samo dobrodošao bonus. Sjajna produkcija, dobre, raznovrsne pesme, sve u svemu kvalitet na više nivoa:

https://non-serviam-records.bandcamp.com/album/our-wretched-demise

BA BLACK BATTLE QUAKE je ime za bend kakvo samo Japan ume da smisli a singl 焼き払われた餅 ～転生～ ima dve pesme veselog, crtanofilmovskog blek metala koje ovo dvoje tokijskih muzilara svira sa mnogo entuzijazma i znanja, pa makar sama produkcija bila ponešto lo-fi. Zabavno:

https://bbbq.bandcamp.com/album/-

No Life Code su dva nafarbana Španca sa solidnim pedigreom na lokalnoj sceni i konceptualnim debi albumom Maldoror's Metamorphosis. Ovo uglazbljivanje Lotramonove poeme je urađeno u žestokom stilu sirovog blek metala koji ide brzo, dere se ko nenormalan i, generalno, ne uzima taoce. Da ne bude zabune, No Life Code su na solidnom tehničkom nivou i ovo je odsvirano i producirano vrlo dobro sa fokusom na energičnim pesmama ali i sa prostorom za malo melodije i atmosfere. Lepo:

https://ukemrecords.bandcamp.com/album/maldorors-metamorphosis

Surovi i agresivni blackened thrash metal na trećem albumu italijanske metal mašine Extirpation a koji se, pompezno, zove A Damnation's Stairway to the Altar of Failure. Bend svakako ima sluha i za modernije metal tendencije sa harmonijama koje koriste alterovane akorde i aranžmanima koji daju da se neke teme malčice i razviju, ali ovo je pre svega old school koljačina koja u devet pesama zakiva velikom brzinom i zanima se prevashodno za nasilje i agresiju. Dobar provod:

https://extirpation-it.bandcamp.com/album/a-damnations-stairway-to-the-altar-of-failure

Čikaški Matianak su svoj novi album nazvali Compilación De Insaniam ali ne radi se o kompilaciji već o drugom dugosvirajućem autorskom opusu benda koji predvodi talentovana pevačica i autorka Arelys Jimenez. Ovo je album sa devet pesama old school zvuka koji nije ni malo primitivan ili nesofisticiran. Matianak se uklapaju u model proširenja polja borbe iz drugog talasa skandinavskog blek metala, sa pesmama koje su izrazito rifaški nastrojene ali ne beže od kompleksnijih tema i harmonija. Meni veoma prija da je ovo savremeni američki blek metal bend koji se ne pali na ,,atmosferičnost" i ,,emocije" nego krlja pošteno u zdravoj, kvalitetnoj produkciji a da pesme imaju organsku dinamiku i kreiranje atmosfere. Odlična, nadahnuta ploča:

https://matianakofficial.bandcamp.com/album/compilaci-n-de-insaniam

Šveđani Ondskapt imaju odličan četvrti album, Grimoire Ordo Devus. Ovo je prvo izdanje benda posle deset godina pauze i čuje se tu jedna glad da se svira, jedno obilje ideja i jedno bežanje od predvidivih, iskorišćenih formi. Grimoire Ordo Devus otud ima dosta avangardnog prizvuka u istraživanju harmonskih puteljaka i slobodnom pristupu aranžiranju pesama. Kako su pesme dugačke i album traje skoro sat vremena, a sve sa napucanim, jako komprimovanim zvukom, treba imati malo i snage da se to potroši iz cuga, ali Ondskapt su svakako napravili duboku, višeslojnu blek metal ploču koju vredi slušati makar i iz više pokušaja:

https://osmoseproductions.bandcamp.com/album/grimoire-ordo-devus

Velšani Black Pyre su simpatični na svom prvom pravom albumu, Winter Solstice. Iako postoje tri godine i od prošle izbacuju EP-jeve, splitove i žive albume, ovo je neka vrsta testa zrelosti i ekipa iz Kardifa se meni umilila jednostavnim, organski sklopljenim pesmama i jednim sirovim ali zdravim zvukom. Bend na neki način podseća i na rani death metal, svojim izborom rifova i jednom programskom primitivnošću. Meni lepa ploča:

https://blackpyre.bandcamp.com/album/winter-solstice

Iako Phil Anselmo ume da bude najgrđa budaletina svih vremena i iako većinu njegovih bendova nisam ni voleo, Scour je svakako vredan pažnje. Ova svojevrsna supergrupa pedigriranih američkih muzičara iz domena death metala, grindcorea itd. (Misery Index, Agoraphobic Nosebleed, Pig Destroyer) svira blek metal koji se ne uklapa ni u tipično američka viđenja žanra ali ni u neke druge postojeće predloške. Moram da priznam da je novi EP, Black (prethodna dva su se zvala Grey i Red) vrlo prijatan za moje uho, ovo je brz, ekstremno energičan metal, praktično blackened grindcore gde se blekmetalsko testerisanje spaja sa grindcore rifovima i gitarskim efektima. Anselmo je odličan pevač za ovakve stvari jer njegova sklonost ka kreveljenju i vokalnim stilizacijama savršeno upada u muziku koja je apstraktnija od većine onog što je kroz karijeru radio. Šest razbijačkih pesama, kako i dolikuje, izvrsno izdanje:

https://scourofficial.bandcamp.com/album/black-ep-3

Stoner! Bellowing Giant je ime za legendarni raketni bacač iz igre Destiny, ali je bend koji se ovako zove zapravo tematski okrenut jednom boljem gejming serijalu – uvek popularnom i pouzdanom Dark Souls. Bend je zapravo samo jedan čovek, Gregorio Franco, ali njemu to ne smeta da na prvom EP-ju, Age of Ancients podigne solidnu količinu paklene buke. Bellowing Giant operiše u doom metal delu spektra sa izuzetno dubokim štimom i zvukom koji prioritizuje bas-frekvencije iznad svega. Rezultat je hermetično-zvučeća, spora, izuzetno teška muzika koja i pored sve te hermetike i dubine zapravo ima određeni gruv, prijatne rifove i mada svakako zvuči malo monotono, ako je poslušate, ima dinamiku i varijacije. EP se završava solidno osmišljenim kaverom Candlemassove Mourner's Lament i Bellowing Giant ostvaruje dobar utisak svojim prvim debi-izdanjem:

https://bellowinggiant.bandcamp.com/album/age-of-ancients

Drugi album australijskih progresivaca Lucid Planet je, u dobroj tradiciji prog roka, nazvan Lucid Planet II. Mada, da bude jasno, Lucid Planet nisu bend koji svira u '70s stilu i njihova progresiva je moderna, sa raznim etničkim elementima ubačenim između ,,pametnog" progresivnog roka i metala koje bend lepo i sa osećajem spaja. Ovo nije baš ,,moja" muzika, suviše je to, jelte, odmereno, nametljivo kontemplativno itd., valjda ja volim muziku koja je za nijansu intuitivnija a malo manje intelektualna, ali ovo je zaista dobar album, sa raznovrsnim pesmama i dosta simpatičnom produkcijom. Malo je ovde metala ali dovoljno da se posluša:

https://lucidplanet.bandcamp.com/album/lucid-planet-ii

Argentinci Inferous prvu pesmu na svom debi albumu, Somos la Noche nazvali su 420, za svaki slučaj, da odmah bude jasno da vole opijate. No, ovo nije tek još jedan garažni stoner bend već malo tvrđi, ali psihodelični stoner-doom sa napucanim zvukom i dosta efekata da se njihov glasni metal lepo uklopi u drogeraški senzibilitet. Meni su Inferous prilično dobri sa jakim, tvrdim zvukom koji jeste težak za uvo ali solidno napisanim, napaljivim stonerskim temama i pomenutim efektima koji malo produbljuju zvučnu sliku:

https://inferousdoom.bandcamp.com/album/somos-la-noche

Stone Rebel ima još jedan album. A Circle in the Sky. Koji po redu ove godine? Iskreno – više ni sam nisam siguran. Je li ovo i dalje moćan a izuzetno smiren psihodelični gruv, identičan onome što su nudile prethodne ploče, a opet esencijalan? Jeste. Dali vam je potrebno da znate još nešto? Ne.

https://stonerebel1.bandcamp.com/album/a-circle-in-the-sky

Finski Wizards of Hazards omotom svog prvog albuma, End of Time, prilično jasno omažiraju Black Sabbath, kako kolornom šemom tako i lejautom, no njihova muzika nije sasvim u old school doom metal kampu. Wizards of Hazards kombinuju taj klasični, spori metal sa malčice modernijim heavy pristupom i to donosi dobre rifove ali i razvijenije aranžmane i cheesy epske melodije. Tu dakle ima i višeglasnih refrena i svakako muzike koja će se dopasti svakome kome je RJD era Black Sabbath najdraža ali i ko je volio ono što je pokojni Dio kasnije radio solo:

https://wizardsofhazards.bandcamp.com/album/end-of-time

Šveđani Void Moon takođe na svom trećem albumu The Autumn Throne mešaju lamentirajući doom metal sa malo bržeg heavy zvuka. Simpatično je to, mada bih voleo da je album nešto prirodnije produciran, ovako preagresivan zvuk malčice odvraća pažnju od tužnih, simpatičnih pesama:

https://void-moon.bandcamp.com/album/the-autumn-throne

WTF, grci Stonila imaju novi album? Kakvo je sad ovo štancovanje, jedva mesec dana nakon prethodnog (a proletos su imali još jedan)? Da li je na pomolu grčka verzija Stone Rebel? Svakako, paralela ima – iako Stonila nisu mekani i nedistorzirani kao pomenuti Francuzi, njihova muzika se svodi na nežan, sanjiv, bluziran, lako psihodelični džem u kome ima malo egejskog ukusa. I omot im je sličan! Kad ne morate da pišete tekstove i pevate, izgleda da jelakše privoleti muziku na traku (harddisk, štaveć) i eto nama albuma A Walk In The Middle Of The Future. Prijatno, svakako, iako malčice sirovije u produkcijskom pogledu, ali prijatno. Voleo bih da bend sedne malko duže i napiše kompleksniju ploču ali dobro je i ovo:

https://stonila.bandcamp.com/album/a-walk-in-the-middle-of-the-future

Za King Weed, falanečastivom, nije nikakvo iznenađenje da imaju novi album. Ove godine su vredni Francuzi izbacili već osam albuma pa ako ste se na instrumentalni, distorzirani, napušeni zvuk benda primili pre par nedelja, slušajući sempler King Weed Collection Part II, onda The Seven Sins In Doomsday dolazi u pravom momentu. Sadržeći sedam pesama, od kojih je svaka nazvana po jednom smrtnom grijehu, album, naravno, i dalje vozi prijatan, lo-fi, hipnotičan stonerski metal ove ekipe, sav u rifovima i intuitivnom soliranju. King Weed nisu neki konceptualisti, već više pouzdani praktičari i tako i treba da ostane:

https://kingweed.bandcamp.com/album/the-seven-sins-in-doomsday

Šteta da Brazilci Anúbis Stoner svoj debi EP Limbo ne stavljaju na Bandcamp jer je ovo vrlo dopadljiv, džemerski stoner metal, očigledno snimljen uživo i sa svim nesavršenostima koje to podrazumeva – ne samo u zvuku već i u izvedbi. No, bend ima mnogo šarma u svom lo-fi, ,,sve može" pristupu i ovo bi mogao biti početak jednog lepog prijateljstva:

https://youtu.be/6hMb95koUzY

Odlični švedski izdavač Ozium Records ima za nas još jedno izvrsno izdanje. Radi se o drugom albumu švedskog psihodeličnog stoner/ doom trija Void Commander. Ploča, nazvana River Lord nudi sedam pesama u izrazito '70s stilu a koji ovim ljudima zaista dobro leži, sa svojim masnim, lepljivim psihodeličnim rifovima i melodičnim, pevljivim vokalnim temama. Na sve to dodajte jako distorziran bas koji skoro da potire potrebu za imanjem gitare, ali i izvrsne bluzerske solaže na gitari (i, kad treba, i na usnoj harmonici, molimlepo) koje tu potrebu odmah ponovo vaspostavljaju i dobijate recept za izvrstan psihodelični stoner paket. Moja jedina ali solidna zamerka ide na to koliko je zvuk besomučno komprimovan što, pogotovo u miksu koji ima dosta prostora, proizvodi zaista neprijatne efekte. Ne razumem bendove koji se snime u maniru stare škole a onda kad rade mastering sve ispresuju ovako brutalno...  Jebiga. Album izlazi u Februaru ali već je tu ceo za slušanje:

https://oziumrecords.bandcamp.com/album/river-lord

Nizozemski Urfaust je za svoj šesti album, Teufelsgeist kao temu odabrao intoksikaciju alkoholom pa se muzika, konceptualno, kreće od euforije do halucinantnog horora. Meni, da budem iskren, sve to nekako onako – malo doom, malo dron, ali ništa od toga da me zbilja dohvati, no možda sam samo loš čovek. A i ne pijem:

https://urfaust.bandcamp.com/album/teufelsgeist

Ne znam odakle je izronio jednočlani kalifornijski sastav ARDI, ali pored toga što čovek ima moćan brk, on je i natprirodno talentovan za rokenrol. A to nisu loši atributi. Debi EP projekat ARDI zove se Let it Burn i donosi četiri izvrsno napisane, izvrsno izvedene i odlično producirane hard rock/ stoner pesme koje su duboko ukorenjene u tradiciji ali ne zvuče kao nekakav nostalgičarski tribjut napor. ARDI je definitivno dobro izučio lekcije koje su za sobom ostavili Hendrix, Blue Cheer, Ten Years After i stotine hard and heavy rokera iz poznih šezdesetih i sedamdesetih godina pa je njegova muzika duboko umočena u ritam i bluz nasleđe ali zatim nadgrađena kvalitetnim metal konstrukcijama i ovo je obavezna lektira za svakog ko tvrdi da se danas ne pravi onaj ,,pravi" rokenrol. Izvrsno:

https://ardi2.bandcamp.com/album/let-it-burn-ep

(Kraj u sledećem postu)

[Meho Krljic]

Da je album Earth A.D. grupe Misfits jedan od najboljih pank pa i rok albuma svih vremena nije neka kontroverzna izjava. Danzig je bio keva u svoje vreme. Sastav Wolfsblut A.D. iz Kalgarija je ovo pokušao da potvrdi snimajući svoju verziju čitavog albuma – Earth After Death (A Tribute to Earth A​.​D​.​) – ređajući sve pesme istim redosledom kao kod originala, ali ih izvodeći u ,,blackened" verzijama, dakle sa blastbitovima i ,,black" vokalom. I mada sigurno ima ljudi kojima će smetati vrištavo pevanje i čeznuti za Danzigovim prelepim baritonom, ove pesme su toliko dobre a Wolfsblut A.D. ih toliko srčano izvode da je meni sve to bilo sasvim potaman. Ovo je nešto brže od originala, nešto distorziranije, ali je dovoljno dobro producirano i – iskreno.

https://wolfsblutad.bandcamp.com/album/earth-after-death-a-tribute-to-earth-a-d

Thosar su dvojica Austrijanaca koji na EP-ju Omega sviraju baš moćan i žestok sludge metal – i to bez gitare. Ovo je vrlo dobro osmišljen kombo bubnjeva i distorzirane bas-gitare, sa vokalima koliko je potrebno, smeštajući se negde između Lightning Bolt igrarija i klasične sludge tuče. Dobar, težak zvuk i podugačke pesme znače da ovo morate slušati sa određenom pozitivnom dispozicijom, ali je u pitanju kvalitetan materijal:

https://thosar.bandcamp.com/album/omega

Undefined sviraju kombinaciju melodičnog metala i melodičnog panka, pogađajući negde u dobru tačku na kojoj se spajaju tvrđi, dobro producirani melodični pank iz devedesetih (NOFX, Propagandhi itd.) i neki metaliziraniji moshcore. Tri pesme na EP-ju Dissonance su dobro napisane, visokog tempa, sa napaljenim pank etitjudom i dobrim solažama. Meni lepo:

https://themusicofundefined.bandcamp.com/album/dissonance-ep

Jorkširski Goatchrist je ove godine izbacio masu izdanja i Apotheosis im je četvrti album samo u 2020. godini. Ovaj prolifični duo može sebi da dopusti ovoliku preprodukciju na ime prilično jeftinih, rekao bih kućnih uvjeta snimanja u kojima rade ali ovo je jedan od onih bendova koji ovakav kontekst koriste na najbolji moguć način proizvodeći višeslojnu, žanrovski agnostičnu muziku koja meša sakralno, istorijsko, metalsko i tradicionalno za produkt koji na kraju dana nastoji da slušaoca poduči ali i uvuče u filozofsku raspravu. Apotheosis je muzička (i dosta slobodna) interpretacija Knjige Enohove iz Svetog pisma i jedna veoma interesantna muzičla šetnja kroz stilove i ideje:

https://goatchrist.bandcamp.com/album/apotheosis

Infested Monastery je, složićemo se, sjajno ime za deahthgrind sastav a ovaj jednočlani francuski bend na svom drugom albumu, Awake in Death fino bije iz svih oružja. Ovo je, razume se, žestoka, brza ploča, sa klasičnim death metalskim rifovima i pankerskim aranžmanima koji se sastoje iz različitih permutacija blastbita, keca i moš-delova. Da ga ne prodam baš jeftino, Ludovic Duminy, kako se zove ovaj mladić, ima osećaj za pesme tako da ne zvuče kao nekakvi mehanički sklopovi koje je pravila bezdušna mašina, ali je ovo svakako pravljeno po jednoj solidno zdravoj formuli i pristojno producirano te meni lepo prija. Bonus, ponovo ONA slika na omotu:

https://infestedmonastery.bandcamp.com/album/awake-in-death

Ako vam se sluša malo prljavog, podzemnog italijanskog crust/grind zvuka, imamo u ponudi split EP bendova Repulsione i Inglourious Basterds izašao za Italian Extreme Underground. Repulsione su pankerskiji i snimljeni uživo, Inglourious Basterds samo malo tvrđi i snimljeni u studiju, ali ovo je u globalu prilično solidno  i prija ako je čovek u pravom raspoloženju.

https://italianextremeunderground.bandcamp.com/album/i-e-u-013-repulsione-inglourious-basterds

Još lepog deathgrind zvuka dobijamo iz Njemačke na prvom albumu trojca Brain Corruption. Profiteers of Suffering je fina, socijalno osvešćena ploča na kojoj se ,,death" komponenta zvuka očitava pre svega u čvršćem zvuku i težem tonu, ali Brain Corruption se generalno drže tradicionalne grindcore mantre o tome da je kratko i slatko, odnosno da ne treba reći u dvadeset reči ono što se da izvikati u pet. Otud imamo 23 kratke, ubistvene, lepe pesme na ovom albumu koji trči brzo ali svira kvalitetno. Meni odlično:

https://braincorruption.bandcamp.com/album/profiteers-of-suffering-2

Losanđeleski Marburg na slikama deluju kao djeca ali njihov prvi, istoimeni album je prilično impresivna ploča tehničkog deathgrinda. Zvuči kao suluda kombinacija, ali zamislite  progresivnije deathgrind bendove sa kraja osamdesetih, poput Exit 13 ili, svakako, Macabre, u nešto modernijem ruhu, sa puno atmosfere, kompleksnih deonica na bas-gitari bez pragova i smisla za humor koji nije na prvu loptu i agresivan i imaćete dosta dobru sliku. Marburg je zanimljiv album i obećanje karijere koju će vredeti pratiti:

https://marburg.bandcamp.com/album/marburg

Švajcarski goregrinderi Grotesquerie na svojoj strani split kasete sa Acid Breakup nude pet pesama opsednutih narkoticima i svedenih na udaranje tupim predmetima u mozak. Šalim se,ovo je muzika, odsvirana pravim instrumentima i razlikuje se od neslušljivog cybergrind zvuka koji inače plavi internet:

https://grotesquerie.bandcamp.com/album/split-with-acid-breakup

Nedovoljno često ovde zastupamo hrišćanski metal pa evo trija Brotality sa singlom Prisoners Of The Abyss gde ova tri klinca sviraju interesantan, tehnički thrash metal sa puno harmonskog eksperimentisanja i kompleksnim aranžmanima. Čuje se ovde djent prošlost ove ekipe ali muzika daleko nadilazi puku hromatsku opsesiju prekomprimovanim gitarama i ove dve pesme vredi poslušati čak i ako prva prilazi preblizu metalcoreu za moj ukus:

https://brotality.bandcamp.com/album/prisoners-of-the-abyss

Ruinous Crusade već i imenom sugerišu da se pale na Bolt Thrower i, čak i pre nego što vidite omot EP-ja Demonstrations of Cadaveric Destruction, stvari su sasvim jasne: ovo će biti teški, prljavi, ,,ratni", srednjetempaški death metal koji se valja napred kao oklopna divizija, piči gadne rifove i teške bubnjeve i ne zanima ga da provajduje ,,melodije" i "raznovrsnost". Ovo su pravila dva čoveka i kvalitet zvuka je pomalo lo-fi, ali srca su ovde svakako na pravom mestu i meni prija ova mučna, teška metal muzika:

https://ruinouscrusade.bandcamp.com/album/demonstrations-of-cadaveric-destruction

Parasitic Entity iz Brajtona sviraju na svom prvom albumu The Self Aggrandising Lie onu vrstu tehničkog death metala koja ne staje, samo ide napred i valja lepe melodije, neparne ritmove i solaže prepune arpeđa kao da sutra ne postoji. Siguran sam da se u ovim pesmama povremeno ponešto i ponovi, ali meni sve to zvuči kao kaskada stalno novog i ako volite muziku koja je tako nemirna i juri napred bez zastajanja, The Self Aggrandising Lie treba da probate:

https://parasiticentity.bandcamp.com/album/the-self-aggrandising-lie

Cromlech su kultni kolumbijski death metal sastav koji radi od polovine devedesetih. Jedina tri albuma snimili su tokom protekle tri decenije ali baš zato dupla kompilacija The Beginning koja nas provodi kroz čitavu njihovu karijeru ima smisla. Ovde se čuje sve od krš-demo snimaka iz ranog perioda do najnovijih, kvalitetnih, profi radova – a to su delom i iste pesme. Valjano:

https://irongoatcommando.bandcamp.com/album/cromlech-the-beginning

Zagrebački Firstborn na svom drugom albumu, Scorn of the World, valja prijemčiv prljavi death metal, sav uvaljan u telesne fluide ali i mračnu filozofsku meditaciju. Ovo je solo projekat Bernarda Špoljarića koji je već jedan album imao pre sedam godina. Scorn of the World je dosta sigurno sklopljena kolekcija čak 14 pesama uz gostovanje sešn muzičara i jedan sa razumevanjem odrađen old school death metal pun rifova i zlovolje. Ne najbolja produkcija ove nedelje, ali svejedno ekspresivno, atraktivno i zanimljivo izdanje.

https://firstborn218.bandcamp.com/album/scorn-of-the-world

Finski Warfarer umešno kombinuju death metal i folk motive i na novom singlu, March Through the Endless Snow. Ovo je muzika čiji je kontrast sitno seckanih rifova i epskih melodija na klavijaturama dovoljno dobar da izgura tih malo-manje-od-četiri minuta i mada je produkcija pomalo ,,kućna", meni je to prijalo. B strana ima karaoke verziju, bez pevanja, pa, eto, vežbajte:

https://warfarer.bandcamp.com/album/march-through-the-endless-snow

Izdavač New Standard Elite nas je ove nedelje zapljusnuo nekolicinom brutal death metal izdanja koja uglavnom nemaju u sebi dovoljno originalnog da bi mi bila zanimljiva. Iz mase sam izdvojio tajlandski Ecchymosis čiji drugi album, Ritualistic Intercourse Within Abject Surrealism sažima većinu onoga što rade kolege: nerazaznatljiva sipanja prebrzih blastbitova sa odjekujućim dobošima, rifove koji su više tekstura nego prepoznatljiva tema, zamrljan vokal i generalna opsednutost neprozirnim, a sve u ipak solidno produciranom paketu. Ko ima snage, Ecchymosis svakako nude ono što inače atraktivan omot obećava:

https://newstandardelite.bandcamp.com/album/ecchymosis-ritualistic-intercourse-within-abject-surrealism

Argentinski Cemetery Dwell nudi tri teške, jake old school death metal pesme na prvom EP-ju, Cold Visions of Nether. Ovo je negde za ljubitelje Incantation i Bolt Thrower u isto vreme sa dobrim rifovima, solidnom produkcijom i jednom nezaustavljivom, rušilačkom a opet disciplinovanom energijom:

https://cemeterydwell-ar.bandcamp.com/album/cold-visions-of-nether

Legendarni norveški death metalci, Cadaver su između prethodnog i novog albuma napravili pauzu od šesnaest godina a što je manje nego pauza između prethodna dva koja je bila osamnaest. Svakako, za ovu ekipu sa četiri albuma u nešto više od trideset godina, od čega dva u ovom veku, ne može da se kaže da štancuju ploče. Edder & Bile, novi, četvrti album je prijatan komad old school prebijanja sa besnim rifčinama, divljim solažama i nevaljalim pevanjem. Cadaver se ni malo ne zamaraju uklapanjem u ono što se danas smatra old school death metal kalupom i naprosto sviraju onako kako im dolazi prirodno. Na našu sreću, njihovo prirodno je vrlo lepo i ovo je nešto više od pola sata grčevitog, energičnog death metala koji se ne pravi da je tu sad nešto kao pametan, nego jebe kevu svom snagom. Prelepo:

https://youtu.be/XEy7MIBHoX4

Glorious Depravity iz Bruklina su nov bend, ali se savršeno uklapaju uz Cadaver. Debi album ove ekipe nazvane po demo-snimku Ripping Corpse, Ageless Violence je paket old school death metala koji je eksplozivan, energičan, predivno žanrovski mračan, a opet poletan i napaljiv. Glorious Depravity imaju prelep hrskav zvuk i pesme koje su očigledno inspirisane prvim talasom brutal death metal asova (Suffocation, Deicide, Cannibal Corpse...) pa je ovo paket kao naručen sa moje strane. Muzika je to velike hipnotičke moći ali i ogromnog energetskog potencijala i vidi se da je ovo praktično supergrupa sastavljena od članova Pyrrhon, Woe, Mutilation Rites, Belus, Cleanteeth, Weeping Sores i Seputus koji sviraju iz sve snage, kako jedino i priznajemo. Sjajno!!!!!!

https://gloriousdepravity.bandcamp.com/album/ageless-violence

Australijski Psycroptic na novom EP-ju, The Watcher of All svoj tehnički death metal uspevaju da spoje sa jednim razgovetnijim, prijemčivijim deathgrind formatom (koji me malo podseća na Misery Index) za dve pesme koje imaju, ne zezam se, priličan hitoidni potencijal a da se ne žrtvuje ta tech-death oštrica. Lepa, inspirisana kombinacija i death metal koji probija granice žanra a bez izdaje njegovih osnova:

https://psycroptic.bandcamp.com/album/the-watcher-of-all

Čim vidite da Greenwitch iz Los Anđelesa kao jedan od tagova za svoj debi album, CosmoSteelBlood Trinity stavljaju ,,HM2" znate koliko je sati. Tako je, vreme za old school death metal i obožavanje švedskih preteča. I Greenwitch solidno isporučuju, ovo je album koji nema sad neku veliku originalnost niti bogznakako svež pogled na OSDM/ swedeath ali je mračan, prljav, težak i to čoveku prija. Važno je, primetiću, da su pesme distinktne i svaka ima svoj identitet i posebnu, jelte, ideju, što jeste bitno u žanru koji se često više bazira na zvuku i rifu nego na aranžmanima, a Greenwitch su i pristojni sa trajanjem, ograničavajući se na svega šest pesama, računajući – uostalom ispravno – da je kvalitet važniji od kvantiteta. Ne znam ko je u bendu transrodan ali ekipa sebe oglašava ovako: ,,SAN FERNANDO VALLEY TRANSGENDER DEATH METAL MOTHER FUCKER." A što je dalji razlog da ovo pozdravimo žestokim aplauzom. Death metal neće umreti dok žive ovakvi ljudi i njihov izdavač, Horror Pain Gore Death productions:

https://greenwitchla.bandcamp.com/album/cosmosteelblood-trinity
https://hpgd.bandcamp.com/album/cosmosteelblood-trinity

Voltaic iz Kolorada na svom prvom singlu, Famine/Plagued Pleasure cepaju dobar, težak thrash metal koji, par falš-solaža na stranu, zvuči sigurno i žestoko, sa tvrdom mid-fi produkcijom i odličnim performansom čitavog benda. Ovo je brzo, energično, mošerski i zrelo a bez preteranog filozofiranja. Prija!

https://voltaic666.bandcamp.com/album/famine-plagued-pleasure

Hellraizerr (tako je, dva ,,r" na kraju) je ednočlani losanđeleski speed metal projekat čiji se jedini član zove Sal Hellrazierr a prvi album Life After Death. Toliko generičkog na jednom mestu! No, album odiše jednim dopadljivim lo-fi šarmom i Sal ume da napiše poletnu, pamtljivu, himničnu pesmu koja bi, da se samo malo drugačije producirala, bila čist pank. To je samo rokenrol, al gotivno je, rekli bi Stonsi:

https://hellraizerr.bandcamp.com/album/life-after-death-3

Terravore iz Varne sviraju prilično old school thrash metal na svom drugm albumu, Vortex of Perishment. Ovo ima jake mid-'80s prizvuke sa svojim spid metalskim vokalima i ponekim sodomaškim rifom. Meni to prija i kako je u osamdesetima thrash metal bendove iz istočnog bloka kočila slaba produkcija, ovi Bugari kao da su tu da osvete palu braću nudeći muziku koja ima tu izvornu čistotu rifova i napaljenosti ali sa dobrom produkcijom:

https://terrav0re.bandcamp.com/album/vortex-of-perishment 

Čileanski Thermonuclear Devastation pošteno treskaju na svom prvom EP-ju Worshipper of Darkness. Šest je to pesama primitivnog, sirovog ali duševnog blackened thrash metala koji bi mi bilo mnogo lakše da slušam da je produkcija samo malo dinamičnija. No, dobro, ovo je delom i muzika koja lo-fi zvuk smatra komponentom svog identiteta. Thermonuclear Devastation nisu preterano originalni ali zvuče autentično i napaljeno što se uvek ceni:

https://electriceyesrecords.bandcamp.com/album/worshipper-of-darkness

I Eternal Evil iz Švedske spadaju u blackened thrash mada je pošteno reći da je njihov demo Rise of Death naprosto obožavanje ranog Sodom, Kreator i sličnih speed/ thrash atrakcija iz osamdesetih. Četiri pesme, pravoverna krljaža i dopadljiva lo-fi produkcija:

https://eternalevil.bandcamp.com/album/rise-of-death

Bend Kramp koji je ove nedelje izdao debi album Gods of Death nije kultni beogradski death metal sastav već španski žensko-muški kvintet koji svira prijatan epski heavy metal sa blagim zaokretima u speed metal smeru. Gods of Death je robustan debi sa jedanaest pesama koje imaju solidnu NWOBHM osnovu, razigrane gitare i kvalitetnu produkciju. Pevačica Mina Walkure ima solidne ideje ali voleo bih da je malčice energičnija u njihovoj izvedbi, no bend generalno zvuči ubedljivo i prijati će svakome ko voli klasičan NWOBHM/ heavy zvuk. Ja sam prilično zadovoljan:

https://krampmetal.bandcamp.com/album/gods-of-death

Švedski Blazon Stone spada u taj neki ,,gusarski metal" podžanr koji spaja power metal pompu i energiju sa melodijama nalik na ono što smatramo gusarskim popevkama. Bend je upravo izbacio novu verziju svog prvog albuma – Return to Port Royal: Definite Edition sa ponovo snimljenim gitarama i bubnjevima i ovo je drusan, dopadljiv speed/ power metal zvuk sa himničnim melodijama i dobrim raspoloženjem. Skoro 63 minuta je poprilično trajanje, ali Blazon Stone su svakako prijatni za slušanje:

https://blazonstone.bandcamp.com/album/return-to-port-royal-definitive-edition

Potpuno istu stvar su uradili Rocka Rollas – čija oba člana sviraju u Blazon Stone – snimivši svoj (doduše drugi) album iz isto 2013. godine – sada nazvan Metal Strikes Back: Definitive Edition i ovo je još sat vremena melodičnog, zabavnog speed/ power metal zvuka. Rocka Rollas nemaju piratsku temu i njihov metal je cheesy na klasičan način, meni veoma prijatan, prijemčiv i za slušanje umiljat. Rifovi, metal, himnične melodije, metal, kiborzi, ratne mašine, pakao i metal – Rocka Rollas nude mnogo lepog na ovom albumu sada u kristalno čistoj produkciji. Poslušajte:

https://rockarollas.bandcamp.com/album/metal-strikes-back-definitive-edition

Londonski ženski kvartet HAWXX od prošle godine izdaje singlove a sada EP Deadlands sakuplja četiri najuspelije pesme za pojačanu promociju. Iako je u pitanju previše komercijalan projekat za moj ukus, odjeci '90s metala u vreme kada je industrial postajao mejnstrim a nu metal još delovao novo, ovm izdanju daju dovoljno interesantnih dimenzija da ga ipak poslušam. HAWXX su svakako tehnički i aranžmanski kompetentne i imajudobar zvuk i izgrađen stil.

https://hawxxmusic.bandcamp.com/album/deadlands

Sorceress of Sin je dobro ime za power metal bend a srećna je okolnost da u pitanju i jeste power metal bend iz Kembridža sa debi albumom Mirrored Revenge. Za razliku od mnogih power metal vedeta, Sorceress of Sin nisu samo ubrzani Iron Maiden/ bolje producirani rani Helloween, ne prže se na Tolkina i nemaju pesme o Mordoru. Ovo je više power metal sa dobrim uplivom klasične hevi metal pompe, onako kako su to bendovi radili pred kraj osamdesetih, bataljujući komplikovaniju progresivu i oslanjajući se na jaku produkciju da nosi pesme. Drugim rečima, koliko ovde da ima Iron Maidena, toliko ima i Manowara ili, šta ja znam, Warlocka, pa sve to umešano sa veoma epskim pevanjem koje isporučuje Lisa Skinner. Skinnerova je svakako prvi adut benda koji zapažate, uzvitlana plavuša urnebesno snažnog vokala, nešto kao Doro Pesch ali sa rasponom od četiri oktave. Skinnerova se, da budem iskren, malo i iživljava, otimajući muzici prostor egzibicijama i kad im ima i kad im nema mesta, ali dobro, prvi je album, treba ostaviti utisak a ova žena ga ostavlja. Kada čujete kako iz tenor registra odleti u bizarno visoki falseto, bićete impresionirani, a bend, iako ne piše najpamtljivije pesme svih vremena, svakako pruža dobru podlogu za pevačicu. Album koji sugeriše da bend može da napravi lepu karijeru:

https://sorceressofsin.bandcamp.com/album/mirrored-revenge

Jedan od najuticajnijih NWOBHM bendova svih vremena, Diamond Head, snimio je svoj prvi album, Lighting to the Nations pre četrdeset godina. Sada, u 2020. godini, aktuelna postava benda donosi nam novu verziju ovog klasika pod nazivom Lightning To The Nations 2020. Ovo je istovremeno i bizarna i dobra ideja jer verujem da će pesme ovog klasičnog britanskog benda pronaći put do više ušiju sada kada imaju savremenu, dobru produkciju. S druge strane, Diamond Head nikada nisu bili tipični hitmejkeri i Lightning to the Nations je i u ovoj verziji album koji se ne oslanja na klasično aranžiranje. Što je meni sjajno, da ne bude zabune, jedna od velikih stvari u vezi sa NWOBHM bendovima je bila i to da se otvorio put za nova istraživanja forme u heavy metalu ali svakako, Diamond Head zahtevaju i malo navikivanja. Brian Tatler definitivno može da se ponosi svojim legatom a podmlađena postava benda album svira sa dovoljno krvi i strasti da meni to prija:

https://www.youtube.com/watch?v=GOfINQkSEJA&list=PLx2DRJyEjlR--n9exWKqASVpGiadxKLL5

Za kraj: gore sam pominjao njemački Sodom kao uzor današnjim mladim, napaljenim metalcima a ovaj kultni bend je izdao svoj šesnaesti album, Genesis XIX i, mada nije iznenađenje da je bend i dalje aktivan – nikada nisu ni prestajali još od polovine osamdesetih i ovo im je treći album u deceniji – jeste iznenađenje koliko je ovo zdrava i dobra ploča. Sodom su se u dobroj meri vratili svom izvornom speed metal zvuku, ne odričući se potpuno thrasherskih dž-dž rifova koje su usput pokupili ali se zasnivajući pre svega na brzoj, agresivnoj svirci kao iz najboljih dana. Ovo je ploča od skoro sat vremena i sa dvanaest pesama, ali nabijena adrenalinom, energijom, agresijom, svim onim što vezujemo za izvorni ekstremni metal. Da su Sodom legende i utemeljitelji koji su osamdesetih formirali zvuk što ga nadalje mnogi baštine se dobro zna, ali da će u 2020. godini bend zvučati ovako popaljeno i energično, to, bogami nisam očekivao. Slušati Toma i Franka kako uz dvojicu novih članova zakivaju kao da imaju po dvadeset godina, samo uz iskustvo i zanatske veštine tesane skoro četrdeset godina, odličnu produkciju i težnju da – u nekim momentima – budu brži nego ikad polivajući rafale blastbitova, to je naprosto blagoslov kome se niko nije nadao.

https://youtu.be/8cjy0fJN7-4

[Meho Krljic]

Ne znam kako vi, ali kad mi nestane vode u Petak uveče i i dalje je nemam u Subotu u dva popodne osećam se baš zlo. Kakva sreća, onda, da sledi pregled muzike zla i naopakog, odnosno najzanimljivijih metal izdanja koja sam čuo u protekloj nedelji.

Prvi je blek metal, pa još iz Amerike, pa kuda to ide ovaj svet, 2020. godina je promenila baš sva pravila! Deveneror je duo studijskog tipa iz Severne Karoline čiji je drugi album, Malleus Philosophorum (,,Fosforni malj"? Ako ovo nije najkulje metalsko ime albuma ove nedelje neka me odmah pregazi tramvaj!) sav u okultnom i magijskom, ali je i muzički izvrstan. Deveneror ne rade stvari dramatično drugačije od američke sabraće i sasestara, ovo jeste atmosferično i onako, opojno, ali je i odlično, živo producirano (slušajte tu mekanu, toplu a masivnu basčinu koja nosi pesme) i pesme su odlično napisane da se kapitalizuje na atmosferi. Deveneror znaju kako da sagrade narativ, da napetost pojačavaju dok ne dođe do priželjkivane eksplozije i, kad sviraju brzo, to zvuči urnebesno dobro. Odličan album:

https://vargheistrecords.bandcamp.com/album/deveneror-malleus-philosophorum

https://deveneror.bandcamp.com/album/malleus-philosophorum

Švedski duo Svartghast vrlo ubedljiv na svom debi albumu, Perdition koji reinkarnira simfonijski blek metal sa kraja devedesetih u prilično solidnoj formi. Ne da je ovo sad kao neka moja najomiljenija muzika svih vremena, ali simpatična je ovo pompa i iako ću radije slušati Setherial (u kome je     Göran Setitus i svirao više od decenije) nego Dimmu Borgir na koji Svartghast pomalo podseća, ovo je svakako superprofi uradak, sa solidnom produkcijom i dobro pogođenim žanrovskim rukopisom:

https://dusktone.bandcamp.com/album/perdition

Debi album norveških Varde, nazvan Fedraminne je sjajan. Ovaj trio bradatih muzičara svoju kombinaciju blek metala sa folklornim motivima i ispitivanjem nasleđa formatira kroz dugačke pesme srednjeg i sporijeg tempa koje, za razliku od većine blek metala folklorne provijencije, ne pate od viška drame i teatra već se zadovoljavaju jednom odmerenom, dostojanstvenom eksploracijom narodnih motiva. Ima ovde i bržih komada (Forbundet, recimo), ali Varde nisu agresivan bend i njihova muzika ne treba da šokira i zgrozi. Ovo je, kako rekoh, odmerena, dostojanstvena muzika koja i sam blek metal tretira kao deo folklora – što on danas praktično i jeste – i organski ga spaja sa nekim klasičnijim narodnim izrazom. Izvrsno:

https://vardeband.bandcamp.com/album/fedraminne

Sa imenom kao što je Goat Vomit Noise, neće vas iznenaditi da je ovaj trio iz Ankone na liniji sirovog, satanističkog blek metala ali će vas možda iznenaditi da njihov novi album, Wrong Side Discipline zapravo sadrži artikulisanu, pa i disciplinovanu, solidno produciranu muziku. Ovo nije blek-metal-kao-buka već blek metal koji svoju bestilajnost predstavlja na uzdržanije, umetničkije načine. Prijatna ploča:

https://goatvomitnoise1.bandcamp.com/album/wrong-side-discipline

Jeste iz prošle nedelje ali vredi da se istakne: jednočlani ukrajinski blek metal projekat Ieschure ima novi EP, Phantoms Of God i Lilita Arndt koja ovo sve pravi je, pa, odlična. Ovo je bučan, avangardan ali vrlo fokusiran, ličan blek metal koji ne upada u uobičajene lo-fi klopke spremne za slične projekte, sa kompozicijama koje se ne drže klasičnih aranžmana ali nisu ni neusmereni, pogubljeni eksperimentalni poluproizvodi. Žena je vrlo kreativna, vrlo talentovana i ovo je blek metal sa jakim ličnim pečatom koji iz sve snage podržavam:

https://ieschure.bandcamp.com/album/phantoms-of-god

Pompezan i melodičan blek metal stiže nam iz Madrida na prvom EP-ju dua Razak. Eclipse je ploča sa pet pesama koje imaju mnogo teatralnog u sebi, uz koje se provuče i dosta obrednog i to je vrlo simpatično. Ovaj bend sebe vidi negde na granci blek metala i death metala ali sa mističnim, okultnim elementima koji su svakako bliži blek metal delu spektra. Pesme su intrigantno napisane, svaka sa svojim identitetom i idejama i kao paket ovo je maltene pozorišna predstava spravljena samo u domenu zvuka. Vrlo zanimljiv EP:

https://razak.bandcamp.com/album/eclipse-ep

The Curse je split EP dva srpska blek metal benda a izašao za takođe srpski NAV Records. Simpatičan, underground i lo-fi zvuk dobijamo od pančevačkog jednočlanog Paganus Diabolous dok Strahor iz Lebana iako ni sami nemaju neku preskupu produkciju, nude nešto kompleksniji i glamurozniji blek metal. Nije originalno, nije skupo, nije inovativno, ali je autentično i meni to lepo leži:

https://navrecords.bandcamp.com/album/the-curse

Conjuring Subterranean Vortex je pak split album bendova iz njemačke. Hadopelagyal su mračan, podzemni black/ death metal bez ikakve primisli da prave ,,komercijalnu" ili makar ,,popularnu" muziku. Ovo je hermetično, ali žestoko i iskreno. Thorybos su u sličnom čamcu sa malčice većim naklonom čistom black metalu i pesmama koje su za nijansu više monotone. Prijatno onima koji vole da im ne bude mnogo prijatno:

https://hadopelagyal.bandcamp.com/album/conjuring-subterranean-vortex-split-with-thorybos

Treći split EP u ovoj miniseriji je između dva sicilijanska benda: Lich i Ossario. Solidno producirano dobro odsvirano i onako, energično, negde između blek metala i crustpunka, ovo izdanje mi je prijalo:

https://freshoutbreak.bandcamp.com/album/split-2

Echushkya je jednočlani atmosferični blek metal projekat iz, da proverim, Ohaja i posle jednog demo-snimka, jednog albuma i jednog EP-ja na red je došlo objavljivanje – kompilacije? Oh, well, život je kratak, a ovo je zapravo na gomilu sabran taj demo i taj album, pa je Earth and Sea zapravo fina ponuda od deset pesama gde su dve sasvim nove. Andrew Lampe koji sve ovo piše i svira pravi zapravo lepu, hermetičnu ali prijatnu, ličnu muziku koja se ne gubi u nekakvim meditacijama ali jeste na njima zasnovana. Lepo je to odmereno, sa pažnjom da se napiše i neka pamtljiva tema, producirano skromno ali prikladno i meni je vrlo prijalo:

https://echushkya.bandcamp.com/album/earth-and-sea

Denverski Boor su svoj EP, Sentenced to Flesh izdali krajem prošle nedelje ali simpatičan je i vredi da se čuje. To jest ako volite sirov, mračan black-death metal koji ima dosta razrađene rifove i srazmerno složene aranžmane ispod svoje brutalističke, divljačke krinke. Meni se dopada kako su Boor maštoviti i taj lepi spoj bestijalne estetike i razrađenijih kompozicija. Odlična svirka, takođe:

https://boor.bandcamp.com/album/sentenced-to-flesh

Njujorški Hierarchy za šesnaest godina postojanja nije izdao pravi album (ali jeste imao nekoliko živih ploča). To se sada menja i eponimni prvi studijski album zvanično stiže u Januaru ali je već ceo na Bandcampu. Hierarchy sviraju stamen, čvrst black-death metal i ovih trinaest pesama, nastajalih tokom prošle decenije i po su satanističke, besne ali i vojnički disciplinovane. Dobra produkcija i mada Hierarchy teško da probijaju nekakve granice u žanru, ovo je vrlo prijatno za slušanje ako volite blek metal i '90s death metal:

https://hierarchyband666.bandcamp.com/album/hierarchy

Uggligr je, priznaćete, sjajno ime za blek metal bend. Ovaj dolazi iz Norveške i debi album, isto nazvan Uggligr je baš onako, odstojali, fino sazreli skandinavski blek metal, sav u ledu i besu, ali dostojanstven i posvećen stazi s leve strane. Kad imate pesmu Satan Lives In Me, to može da zvuči kao da se malo i sprdate ali iako ova pesma blago naginje ka black-thrash delu spektra, nisu Uggligr nikakva spadala i njihova muzika je iskrena, poštena, ubeđena. Produkcija je srazmerno jeftina ali zvuk je zapraov odličan i dinamičan i ovo je prvenac baš po mojoj meri:

https://uggligr.bandcamp.com/album/uggligr

Omiljeni belgijski metal-pregalac Déhà nas je ove nedelje obradovao albumom Contrasts II isprva zamišljenim da izađe kao novo izdanje projekta Imber Luminis ali kako je u međuvremenu Imber Luminis avanzovao sa jednočlanog projekta u status pravog benda, prolifični autor je odlučio da ovaj album objavi pod svojim imenom. Déhà, kad poželi, piše jako dobar atmosferični blek metal pa je i Contrasts II nežna, hipnotička ploča lepo snimljenog, monotonog i istovremeno ekspresivnog blackgaze zvuka. Nemam ja baš MNOGO strpljenja za ovakve stvari, ali Déhà je vrlo kvalitetan i Contrasts II mi prija:

https://deha.bandcamp.com/album/contrasts-ii

Bečki Narzissus mi se dopao još letos na prvom EP-ju, kada se doduše zvao samo Narziss, a novi EP, Akt II: Fall je odličan, vrlo srčan, vrlo ekspresivan blek metal sa dosta melodije i emocija ali čvrst, žestok, baš po mojoj meri. MK, koji svira i radi sve drugo u ovom bendu napreduje gigantskim koracima i jedva čekam da snimi album:

https://narzissus.bandcamp.com/album/akt-ii-fall

Old Growth iz Njemačke za sebe kažu da su ,,Woodland Black Metal" i, bez sumnje, debi album Mossweaver je inspirisan šumama, samoćom i meditacijom u prirodi itd. Ali svakako treba naglasiti da je ovo veoma ,,post" muzika sa, istina je, vrištanjem i čukanjem, ali je istina i da je Mossweaver naglašeno blackgaze ploča sa tužnim, melanholičnim harmonijama i da ovde ne treba očekivati tradicionalniji ,,metalski" program. Ne da tu ima nečeg lošeg, post-blek metal/ blackgaze su legitimisani žanrovi i mada za mene Old Growth ipak iziskuju prevelik napor da se presluša 53 minuta sjete i emo-kontemplacije, ko voli ovakav zvuk može da se poraduje vrlo pažljivo pravljenom albumu, Pritom, daunloud se prodaje za koliko ponudite:

https://oldgrowthblackmetal.bandcamp.com/releases

https://bandcamp.supremechaos.de/album/mossweaver

Kultni ukrajinski blek metalci Shadows Ground postoje od kraja devedesetih a na albumu Wanderer – njihovom šestom – bubnjeve svira Gionata Potenti iz Blut Aus Nord (i još milijun bendova) pa to sve sugeriše pedigre i kvalitet. I to i dobijamo. Wanderer je izuzetno zreo primerak ukrajinskog/ slovenskog blek metala sa lepom atmosferom i emocionalnim nabojem ali na onaj, barem meni, prijatan način gde se sve to temperira jednom uzdržanošću, hladnoćom, dostojanstvenim odmakom. Šest pesama na ovom albumu su dugačke, oštre ali suštinski meditativne bez mnogo promena dinamike i tempa unutar jednog komada, sa produkcijom koja deakcentuje dinamiku ali naglašava interesantne melodijske teme. Lepo:

https://shadowsgroundofficial.bandcamp.com/album/wanderer

Isti izdavač, njemački Schattenkult Produktionen izdao je i drugi album čileanskih Funeralis, a pod naslovom Gateways to Esoteric Light. Kako i ime sugeriše, kvartet iz Santjaga ovde istražuje te neke, jelte, ezoterične teme a kroz muziku koja je misteriozna i atmosferična ali energična i opasna. Čileanski i južnoamerički blek metal generalno u poslednje vreme kao da se malko vraća korenima i većina onoga što čujem spada u ,,raw" kategoriju, često sa veoma lo-fi snimcima, ali Funeralis nisu iz ove ekipe, njihova je muzika razrađena i napisana da iskoristi duža trajanja pesama za složenije, maštovite aranžmane (desetominutna From the Ashes the Phoenix Flames Rises je, reći ću to, remek-delo), a produkcija iako ne ,,skupa" je adekvatna za mračni, ezoterični ton koji bend traži. Đavo ne samo da ima sve najbolje melodije nego i sve najbolje albume, Đavo ga odneo:

https://funeralis616.bandcamp.com/album/getaways-to-esoteric-light-lp-2020

https://schattenkultproduktionen.bandcamp.com/album/funeralis-chl-gateways-to-esoteric-light

Gjendød iz Trondhajma se ne zamaraju ezoterijom i atmosferom, njihov treći album, Angrep je 28 minuta brutalnog old school prebijanja, testerišućih rifčina i bubnjarske torture, sa sve krvoločnim urlicima bubnjara KK (gitarista/ basista se zove K i obojica vole da se slikaju prekriveni – nadam se lažnom – krvlju). Angrep zvuči spontano i živo, pogotovo sa produkcijom koja asocira na malo bolji podrum ali pesme, iako estetski sirove i nemilosrdne, zapravo su minuciozno napisane sa nekim od najboljih harmonskih eksperimenata koje ćete čuti ove nedelje (slušajte bizarne gitare na I et hus uten speil). Naravno, s obzirom da je sve svirano u blastbitu i da je album maltene ceo istog tempa, nije ovo za svakoga, ali ovako kratko, brutalno i kreativno spakovati dobar norveški blek metal umeju samo majstori:

https://hellthrasherproductions.bandcamp.com/album/angrep

Belgija je ove godine dala nekoliko vanserijsih metal albuma, a prvenac trija Serpents Oath, Nihil kao da žudi da se upiše na ovu listu. Ovo je kvalitetan, atmosferičan ali žestok i tvrd blek metal novije škole ali bez ,,post" stremljenja, uredno posvećen surovosti i agresiji, možda sa jednim vidnim naklonom ka švedskoj školi. Iako ploča ima 12 pesama, zapravo traje svega 36 minuta jer su gomila komada samo ukusni i kratki interludiji pa je ono što je glavno – atmosferičan, agresivan blek metal –svakako u centru pažnje:

https://soulsellerrecords.bandcamp.com/album/nihil

Isti izdavač, nizozemski Soulseller Records ima i debi EP finskih Sarvekas. Nazvan Of Atavistic Fury & Visions ovo je izvrstan početni plotun za dvojicu bradatih, namršetnih mladića, sa melodičnim, tradiciji naklonjenim temama i vrlo sigurnim, agresivnim izvedbama. Finski blek metal je već godinama u usponu i Sarvekas su bez sumnje još jedno podsećanje da je ova scena nezaobilazna u ovom trenutku naše povjesne zbiljnosti. Žestoko a osećajno, agresivno a suptilno, Of Atavistic Fury & Visions je obavezna lektira:

https://soulsellerrecords.bandcamp.com/album/of-atavistic-fury-visions

Za ovonedeljni het-trik, Soulseller Records su se potrudili pa su izbacili i treći album norveških The Deviant. Rotting Dreams of Carrion deluje kao da je u nekoj meri konceptualni album a Norvežani na njemu sviraju vrlo epski, vrlo prijemčiv black-death metal upečatljivih tema i izvrsne izvedbe. Ovo je album koji počinje pesmama o nuklearnoj apokalipsi pa je tu i primereno brz, nemilosrdan i žestok, ali nikada ne zaboravljajući melodije, no u nastavku ploča više naginje nekom srednjem tempu i atmosferi pretnje, ubacujući veću meru death metal sastojaka u mešavinu. Lepo:

https://soulsellerrecords.bandcamp.com/album/rotting-dreams-of-carrion

Da ne zaboravimo poljsku ponudu, ove nedelje imamo treći album sastava Lęk. Lęk  su kao i mnoga poljska braća & sestre (ali mostly braća) bend koji voli melodiju i atmosferu ali ne zaboravlja na propisan blek metalski fundus pa je Sennych sploty smutków minuciozna ploča lepih, slatkih melodija sviranih preko tvrde osnove. Lepo to, duševno zvuči i Lęk imaju i dobar miks. Albuma, nažalost nema na Bandcampu u slobodnoj prodaji jer izdavač i bend imaju problem sa Paypalom pa daju kod za daunloud tek ako kupite fizičko izdanje, ali se ovo može čuti na JuTjubu:

https://www.youtube.com/watch?v=4RlF3MYd0VY


Hellrot iz Tihuane su jednočlani bend koji, u skladu sa nazivom novog demo snimka - Satan's Rock n' Roll – svira vrlo rokerski blackened speed metal. Ovo je dakle, ubrzani Motorhead sa blek metal vokalima? Oh, pa skoro da jeste. Ima mnogo boljih bendova u istom žanru – Hellripper svakako pada na pamet – ali Hellrot ima svog šarma. Pesme jesu malo duže nego što možda treba i produkcija je dosta jeftina, ali ovo se drži sa prave strane lo-fi ograde:

https://hellrot.bandcamp.com/album/satans-rock-n-roll

Veoma sam uživao u EP-ju Kill the Plague kojim je meksički Green Mantis započeo svoju blackened thrash karijeru, a onda sam shvatio da je odlično pevanje (i sjajan miks) delo Vladimira Uzelca, čoveka koga unaokolo ionako stalno hvalim za All My Sins, Terrorhammer i mnoge druge izvrsne black-thrash-speed projekte. Svu muziku u Green Mantis je napisao i odsvirao Meksikanac Rodo Insaniac, jedna gotivna pankerčina i ovo je izvanredan prvi diskografski poduhvat za interkontinentalnu ekipu. Sjajni rifovi, odličan zvuk i vrhunsko pevanje za vrhunski užitak:

https://greenmantis.bandcamp.com/album/kill-the-plague-ep


Idemo sad lagano na stoner, dum, psihodeliju... Across Tundras su objavili zanimljivu kolekciju starih snimaka, Selected Sonic Rituals ~ Volume 3  a gde su retki i izgubljeni snimci sa izdanja koja su danas nenabavljiva (i nenavabljiva). S obzirom da i ovo izlazi u svega 33 primerka, rezana i pakovana ručno, pričamo o kolekcionarskom izdanju u najavi. Elem, naravno, kolekciju možete daunloudovati i kao MP3, za koliko god para hoćete, a ona će vam dati tu već oprobanu kombinaciju psihodelije i stondirane Amerikane koju ovaj bend iz Tenesija provlači. Dugačke pesme, garažna produkcija i mnogo lepog duha na ovoj kolekciji:

https://acrosstundras.bandcamp.com/album/selected-sonic-rituals-volume-3

Danski Wokeh na svom debi albumu, Where Ancients Tread prže dopadljiv blackened doom-death metal, ako mogu tako da ih opišem. Ovo je muzika koje je uglavnom sporijeg tempa ali sa ozbiljnim metalskim rifovima i teatralnom komponentom koje dolaze iz death i blek metala redom. Bend ne komplikuje sa aranžmanima i vrlo brzo ulazi u hipnotički gruv koji se pojnavlja i slušaoca nosi kao na kakvom talasu očajanja. Dobra, sirova ali pristala produkcija i kvalitetna svirka.

https://wokeh.bandcamp.com/album/where-ancients-tread

Takođe Danci, Uddød na istoimenom debi EP-ju valjaju prijatan sludge-stoner zvuk, sav u teškom gruvu i psihodeličnim temama. Pevanje na Danskom je lep detalj mada pevač svakako nije najimpresivniji deo ovog sklopa. Tu titulu pre svega zaslužuju fazirani, moćni rifovi i težak ritam. EP kroz sve četiri pesme vrti maltene isti tempo i sve na neki način zvuči kao jedna pesma ali to u ovom slučaju doprinosi hipnotičnosti:

https://uddoed.bandcamp.com/releases

Rusi The Grand Astoria na svom novom EP-ju, From the Great Beyond nude šest pesama vrlo raskalašnog progresivnog i psihodeličnog roka koji ima poštene metalske kredencijale ali se ne da zarobiti u metalskim formatima. Ovo je muzika inspiracije i rada da ode kud god je ta inspiracija ponese, uvek sa idejom da su psihodelični gruv i relaksiranost najbitniji elementi. Zanimljivo:

https://thegrandastoria.bandcamp.com/album/from-the-great-beyond

Zero One Zero iz Konektikata ne sviraju stoner. Njihova muzika je praktično hard rok sa jakom bluz osnovom i malo grandž začina i to, mada zvuči staromodno, zapravo ispada jedna zdrava i zabavna kombinacija. Bend neće osvojiti oskara za originalnost, naravno, ali unutar tog nekog ,,klasični rok kako ga shvataju belci" podžanra, njihov album Full On je sasvim prijatan.

https://zeroonezerorocks.bandcamp.com/album/full-on

S druge strane, masivno psihodeličan doom/ drone metal od merilendskih Funerary Descent na demou Tombreach. Bend ima već par izdanja a Tombreach je  navaren, i, kako sami kažu ,,Unprofessionally recorded, rife with mistakes and experimental". Ovo svakako nije profesionalna pa čak ni domišljena muzika ali ima tu žara:

https://funerarydescentofficial.bandcamp.com/album/tombreach

Evo nama i novog Satorinauta. Mađarske komšije i dalje žestoko džemuju i snimaju te džemove i to je uglavnom dosta dobro. Mišićav, psihodelični instrumentalni space rock improvizovan na licu mesta i ovom prilikom mojim ušima donosi dosta radosti sa odličnim gitarskim vratolomijama Bencea Ambrusa iz Lemurian Folk Songs. U svom matičnom bendu Ambrus je vrlo uzdržan i pušta druge da odrađuju najveći deo posla pa ima smisla da je ovde razularen i izuzetno prijatno distorzirano psihodeličan. Exclusive All Inclusive je do sada najbolji album ovog projekta a prodaje se za popularnih ,,koliko date". Ne budite životinje, dajte:

https://satorinaut.bandcamp.com/album/exclusive-all-inclusive

Kad smo već kod nauta, Hypernaut su iz Lime, iz Perua i njihov debi album, Ozymandias je vrlo šarmantan komad gruvi roka koji spaja klasičan stonerski gruv i psihodeličnu energiju sa jednom kul pankerskom neposrednošću. Ozymandias je dobro produciran i ovo nije garažna svirka ali pesme iako imaju čvrstu strukturu, takođe poseduju i dovoljno kvalitetne, spontane svirke da deluju živo i budu zabavne. Prijatnih četrdesetak minuta rokenrola:

https://hypernaut.bandcamp.com/album/ozymandias

A dok smo u Južnoj Americi, prošle nedelje su Čileanci Pies De Plomo izdali album El Gran Misterio i ovo je odlična ploča psihodeličnog stoner roka, sa velikim rifovima, kvalitetnim gruvom i nadahnutim temama. Psihodelija i narkotici su svakako u korenu ove muzike (druga pesma se zove 4.20 i, kad smo već kod toga, traje 4 minuta i 33 sekunde a nije u pitanju tišina) ali ekipa iz Santjaga je napisala i provežbala ove pesme vrlo ozbiljno sa upečatljivim, distinktnim temama i dobrim studijskim miksom. Za svakog ko voli Black Sabbath i sve što je iz njih nastalo:

https://piesdeplomobanda.bandcamp.com/album/el-gran-misterio

Kad već pominjemo Ozimandijasa, Francuzi PAMPS! Les Pamplemousses Ethyliques su na svom albumu Ozymandias zapravo slični, vozeći instrumentalni, džemerski spejs rok, ali sa ipak nešto većom lojalnošću bluz osnovama ove muzike. Ume to dobro da bude, pogotovo jer su ovo dugačke pesme, po devet minuta pa na više, gde ima mesta za lepu razradu, a PAMPS! Les Pamplemousses Ethyliques se i trude da drže stvari zanimljivim namernim promenama smera u nečemu što su očigledno uvežbani i napisani delovi. Zvuk je organski, blago garažni ali topao i prijatan. Lepo:

https://pamplemoussesethyliques.bandcamp.com/album/ozymandias

Hideous Monster iz Portlanda na EP-ju  Darkenum sviraju četiri pesme nečega što je malko metal, malo pank, ali najviše nekakav psihodelični horor-rok. I to im vrlo lepo leži. Ovo uglavnom nije ,,prijatna" muzika, sa vrištećim vokalom i ružnim temama, ali je ipak prijemčiva i ima dobar gruv:

https://hideousmonster.bandcamp.com/album/darkenum

Iz Irana dolazi death-doom duo Witness the Existence i njihov album  Enshrined Twice, pretpostaviću prvi u opusu, jeste interesantna kombinacija spore, emotivne ali i teške i glasne muzike. Witness the Existence vole dugačke pesme i sporo-razvijajuće teme ali je sve to dosta deathmetalski po senzibilitetu, dakle, prevashodno rifaški i bez mnogo bežanja u ,,atmosferu" iako bend sebi lepi i progressive etiketu. Jeftina ali solidna produkcija i album koji svakako vredi čuti:

https://witnesstheexistence.bandcamp.com/album/enshrined-twice

Belgijski Pothamus sami lepo opisuju svoju muziku kao kombinaciju tribalne muzike, post rocka i sludge metala. Album Raya je sklopljen od šest kompozicija od kojih su tri jako dugačke i naginju u vrlo hipnotičkom smeru, sa slojevima psihodelične a opet melodične distorzije i ponavljajućim bas-bubanj gruvom. Opet, sve je to vrlo čisto i disciplinovano i nema onu neku rokersku spontanost koju ja volim, ali ne mogu da kažem da Pothamus nisu dobri. Ne bi im škodio mekši mastering za ovakvu muziku, doduše, ali Raya je prijatan album koji se svojski trudi da svoj metal prikaže kao uzvišen:

https://pothamus.bandcamp.com/album/raya

Finski Opium Warlords fino, prirodno zvuči na početku svog petog albumua, Nembutal. Ovo je doom metal sa blagom eksperimentalnom oštricom, generalno spakovan u umirujuće skladan, spor tempo i melodije koje su oslonjene na '70s okultni doom, te zvuk koji je, kako rekoh, prirodan, sa lepom distorzijom i generalno dobrom dinamikom. Da ovo sve izvodi samo jedan čovek – Sami Albert Hynninen – nije nešto što je na prvi pogled očigledno jer muzika zvuči spontano i ,,bendovski" ali se posle izvesnog vremena čuje ta eksperimentalna dimenzija sa aranžmanima koji insistiraju više na kontemplaciji nego na gruvu a kada pređete na naredne pesme koje mahom forsiraju dron, atmosferu i meditaciju, velikim delom bez ritma bićete ili gorko razočarani ili VEOMA intrigirani. Zanimljiv, raznovrstan album:

https://svartrecords.bandcamp.com/album/nembutal

Da Earache još povremeno izdaje ploče koje vredi čuti dokazuju i denverski Green Druid svojim drugim albumom, At the Maw of Ruin. Ovo je dobar, vrlo klasičan doom metal sa podukcijom koja je kristalno čista i moderna, skoro neprimerena za muziku koja jbi trebalo da bude potaman svakome kome je na srcu old school sabatovsko-pentagramski okultni saund. Green Druid sviraju ubedljivo ali je zapravo važnije da pišu zanimljive, lepo aranžirane pesme koje nisu samo zametalisani bluz već imaju tu neku onostranu atmosferu i dinamiku. I od Earachea neka korist ovih dana!

https://greendruid.bandcamp.com/album/at-the-maw-of-ruin

Generalno ne jurim baš najbrže u naručje instrumentalnog stoner metala, ali ionski trio Praÿ imaju zaista neodoljivo lepo faziranu gitaru na singlu Hemerith pa su dve pesme koje se ovde čuju svakako dopadljive. Nisam, da se razumemo, raspamećen aranžmanima, ima ovde više, rekao bih, delova nego što je pesmama potrebno, ali zvuk je muljav prirodan i prijatan:

https://praymusic.bandcamp.com/album/hemerith

Kad smo već kod instrumentalnog stonera, Bantha Rider su varšavski stoner metal bend tematski okrenut prema, kao što se i iz imena vidi, Star Warsu. Inspirisano! Debi album, Binary Sunset Massacre je vrlo glasna, tvrda ploča negde na razmeđi stoner i sludge metala, sa napucanim basom, jakim tempom i nadrkanom gitarčinom. Sve to puca od energije i težine i gitarista, Krzysiek radi dosta na tome da nešto što bi bila samo jednolična parada rifova ipak bude zanimljiv narativ razigranih tema i solaža. Lepo:

https://piranhamusicpl.bandcamp.com/album/binary-sunset-massacre

Cronies iz Njujorka bi možda mogli da nazovemo sludge metal bendom ali istina je da je ovo mnogo bliže klasičnom noise rocku iz osamdesetih i ranih devedesetih sa prijatnim odjecima bendova kao što su bili Big Black, Killing Joke, Zeni Geva, naša Sexa ali i rani Therapy? Sve je to u dovoljnoj meri uticalo na metal koji je dolazio da se Cronies lagodno mogu ubrojati u metal i preporučiti ljudima koji vole Godflesh i sličan zvuk jer je EP  Fresh Ideas For Transforming Natures Most Perfect Shapes jako dobar, pun odličnog gruva i prijatnih distorzija, dinamičan i ubedljiv. Super:

https://croniesny.bandcamp.com/album/fresh-ideas-for-transforming-natures-most-perfect-shapes

Vi mislite da je vama teško ali 2020. godina je desetkovala muzičare na svim meridijanima, naravno u ekonomskom smislu. Otkada je izdavanje snimljene muzike postalo praktično neprofitna aktivnost, živa svirka je za veliku većinu bendova normalne veličine jedini način da se živi a ova godina je najveći deo te aktivnosti onemogućila. Fenomenalni kalifornijski izdavač Ripple Music (za čijeg sam vlasnika i CEO-a Todda Severina ove nedelje saznao i da je preko dana očni hirurg a onda uveče izdaje jebeni metal) se ove nedelje udružio sa Vegas Rock Revolution i izdao kompilaciju Ripple​/​VRR: The Revolution Lives koja se prodaje za koliko date i sve pare od nje idu da se pomogne bendovima. I, skoro da nije ni bitno kakvu muziku preferirate, među ovih 21 komada naći ćete neke BISERE. Na primer: Shotgun Sawyer su premoćni sa svojim bezobraznim stoner paknom, War Cloud uobičajeno zabavljaju sa svojim klasičnim, bluziranim metalom, Mothership su kao stoner verzija Ramonesa, a High Priestess su usporeni, epski, psihodelični bluz-metal. Hoću da kažem, ovo kupiti je sevap ali i garancija izvanredno provedenog vremena:

https://ripplemusic.bandcamp.com/album/ripple-vrr-the-revolution-lives


Ono što sviraju Moskovljani Спидвич je kombinacija sirovog blek metala i D-beat panka i, pa, to se vrlo lepo kombinuje. Naravno, meni će prijati pesme koje su kao da su ih napisali Discharge a da ih izvode Impaled Nazarene, ali Rusi svakako imaju dobro izgrađen stil i unutar njega odlično sviraju. Мёртвая голова/Death's Head je prvi album ove skupine i nudi devet pesama sirovine i zabave. Fotografija na omotu je finskog vojnika iz Drugog svetskog rata, Aimoa Koivunena za koga se tvrdi da je prvi dokumentovan slučaj predoziranja metamfetaminima u borbenoj situaciji. Koivunen je svoj overdouz ipak preživeo i umrto značakno kasnije, 1989. godine a, eto, i dalje inspiriše ludake :

https://spidvich.bandcamp.com/album/deaths-head

I portugalski Narcömancer na istoimenom debi EP-ju meša sirovi crustpunk i blek metal i to je prijatno. Ima ovde lepih rifova, napetosti, te mnogo distorzije, sve preko D-beata, sa vrištavim blekerskim vokalom i puno šemekerskog etitjuda. Lo-fi užitak:

https://ancienthorror.bandcamp.com/album/narc-mancer

Dire Hatred su iz Tenesija i njihov blackened thrash metal je zao, prljav  i dosta primamljiv. Novi EP, Dissecting the Priest, nije, kako bi neka dobronamerna dušica pomislila, jedna akademska analiza opusa benda Judas Priest, već fantazija o sečenju leša sveštenika i traženja u njegovoj nutrini ne znam kakvih saznanja. Neprijatno. Ali muzika je dobra, onako, sirova, napaljena, snimljena dosta džombasto ali zadovoljavajuće, puna zlih rifova, odšrafljenih solaža i gadnog dranja. Meni ovo odlično al ja sam valjda dugogodišnji bolesnik.

https://direhatred.bandcamp.com/album/dissecting-the-priest

Order Of Torment iz Australije na ovogodišnjem EP-ju, World Terror izašlom jedanaest godina nakon prethodnog (a bend još nema album!) tresu zapravo vrlo prijatan deaththrash metal, sav u vratolomnim rifovima i visokom tempu. Ovo je muzika nastala iz sociopolitičkog, jelte, gneva i tako i zvuči, ali ne zapostavlja kvalitet rifova i trud oko aranžmana. To je veoma u skladu sa onim kako je to neko dobro krilo thrash metala i radilo osamdesetih godina pa Order of Torment od mene dobijaju veoma zadovoljno klimanje glavom i palac na gore:

https://orderoftorment2.bandcamp.com/album/world-terror

Italijani Wargame na novom EP-ju, Perpetual State of Panic potvrđuju da su dobro savladali lekcije osamdesetih nudeći thrashcore/ crossover zvuk koji je u ono vreme nastajao i cvetao. Ovo je disciplinovana, himnična, dobro producirana, brza i dinamična muzika lepih rifova, sa dosta melodije ali nepogrešivo žestoka i trešerska. Odlični Italijani:

https://wargamethrash.bandcamp.com/album/perpetual-state-of-panic

Koje su šanse da u jednoj nedelji dobijemo DVA sjajna italijanska old school trashcore/ crossover albuma? Da vam kažem: velike. Jer, evo, Krangs iz Rima imaju album It Just Gets Faster koji, kako mu i ime kaže, počiva na brzini. A i žestini. Ovo je vrlo, vrlo siguran, zreo i kvalitetan crossover zvuk kao isceđen iz destlisanih onih poslednjih par godina osamdesetih kada su se brzinske granice probijale a bendovi bili raskalašno darežljivi sa rifovima. Odlična produkcija, pesme mahom kraće od dva minuta, dobar stav – sve u svemu izvanredna ploča:

https://krangs.bandcamp.com/album/it-just-gets-faster

Hrvati Attitudes To Human Extinction dolaze iz Koprivnice a njihov prošlonedeljni EP, Rotten nudi šest pesama sjajnog, žestokog death metala stare škole. Ovo je dinamična, žestoka muzika koja lako prelazi iz rafalne paljbe u veoma spor, valjajući tempo, polivajući odozgo ogromnim, moćnim rifovima kao da je 1992. godina i da smo još mladi. Dobro, članovi benda i jesu mladi ali ovo je zapravo izuzetno dobro napisan materijal, izveden uz puno žestine, srčanosti i etitjuda, pa još u produkciji koja nije neka VRHUNSKA ali savršeno hvata eksplozivnost koju Attitudes To Human Extinction imaju. Odlično:

https://athedeathmetal.bandcamp.com/album/rotten

(Kraj u sledećem postu)

[Meho Krljic]

Kanadski goregrinderi Gore Bash su svoj jedini album, iz 2012. godine nazvali Gore Forever, ali od tada su izdali samo dva singla. Jedan je izašao sada i zove se Promo 2020, sa dve pesme koje u punoj meri opravdvaju tag ,,groovy goregrind" što ga je bend stavio na svoj Bandcamp. Mislim, ovo jeste goregrind, ali ima lepe rifove, poletan d-beat i hrskave vokale. Ovo jeste muzika pravljena da bude apsurdno odvratna, ali najbolji među njima (stari Carcass, Regurgitate, Dead Infection...) od nje znaju da naprave prijatno zezanje. Gore Bash se njima, očigledno inspirišu:

https://gorebash.bandcamp.com/album/promo-2020

Tribute to Blood je, kako mu i ime kaže, kompilacija obrada kultnog nemačkog grindcore benda Blood koji od osamdesetih godina provlači tu neku prljavu neurednu deathgrind varijantu nestašnog žanra ekstremne muzike i tokom ovoliko decenija nije preterano značajno napredovao u tehničkom ili estetskom pogledu. U tom smislu, Blood se svakako doživljavaju kao autentična pojava pa i 35 bendova na ovoj kompilaciji uglavnom dolaze iz surovog andergraunda. Ako kažem da od svih imena prepoznajem samo Mastic Scum (koji, uostalom, rade skoro jednako dugo), to valjda nešto znači (sem da odavno nisam baš u toku sa savremenim grindcoreom). Elem, ako volite prlljavi deathgrind i Blood, ovo je svakako lepa kompilacija sa puno onog što čini ovu partikularnu alotropsku modifikaciju popularne muzike prijemčivom. Moja jedina zamerka? Niko nije obradio moju omiljenu pesmu: Necromancer. Eto šlagvorta za Vol. 2!

https://burningdogmarecords.bandcamp.com/album/tribute-to-blood

Direktno iz pravog andergraunda stiže treći broj fanzina  So This is Progress a uz koji se dobija Fleksi singl sa pet punk/ grindcore/ powerviolence bendova koji svi daju po jednu pesmu (ni jednu dužu od 90 sekundi) i što se sa Bandcampa može daunlodoudovati po bilo koju cenu. Nepotrebno je reći da je ovo za mene kao ambrozija – nektar bogova:

https://sothisisprogress.bandcamp.com/album/so-this-is-progress-flexi-zine-003

Odličan je i EP Planetary Cemetary konektikatskog benda Above All Born a koji nudi mastan, težak grindcore u maniru skandinavske škole. Autori su svoju stranicu tagovali i opisom ,,false grind" što, pretpostaviću ukazuje da je ovo snimljeno sa programiranim a ne pravim bubnjevima, ali kvalitet zvuka i produkcije je ekstremno profi i Above All Born zvuče kao sasvim ,,pravi" bend sa jakim prvim argumentom iznesenim u nečemu što se nadam da će biti plodna karijera:

https://aboveallborn.bandcamp.com/album/planetary-cemetary

A tu su i finski grindcore ortaci Napalm Ted koje sam voleo letos, a novi EP, Grindonesia nema mnogo veze sa Indonezijom ali ima četiri lepe, brze, eksplozivne pesme snimljene odlično i odsvirane veoma ubedljivo. Volim grindcore koji ima ovako autoritativan kvalitet, ne loži se da je ,,opasan" nego samo predstavlja vrhunsku evoluciju panka:

https://napalmted.bandcamp.com/album/napalm-ted-x-grindonesia

Još tehnički naprednog, disciplinovanog grindcorea na split EP-ju Cordell Munt Split. Cordell su iz Australije, vrlo su uvežbani i kvalitetni i njihove tri pesme su onaj neki hermetični ali i dalje humani grindcore sa stop-start aranžmanima i očiglednim naporom da se govori o tom nekom ljudskom stanju. Munt su – kakvog li iznenađenja – isto Australijanci i njihove dve (ali značajno duže) pesme koriste mnogo disharmoničnih, alterovanih akorda i jednu otuđujuću atmosferu. Vrlo lepo i mojim ušima preprijatno:

https://cordellcrust.bandcamp.com/album/cordell-munt-split

https://muntgrind.bandcamp.com/album/cordell-munt-split

Videti da slovenački Extreme Smoke 57 i dalje radi i ima novi EP u 2020. godini je baš onako, prijatno. Ekipa iz Nove Gorice spada u legende evropskog grindcorea iz tog nekog njegovog drugog talasa kada su zajedno sa Patarenima i ranim Cripple Bastards harali podzemnom scenom početka devedesetih godina prošlog veka. Novi EP, Stage V: Salvation ima četiri pesme koje zadržavaju dosta starog, primitivnog senzibiliteta benda ali su svakako disciplinovanije i urednije nego stari materijal. Dobro je ovo ako volite zaista old school grindcore i prepoznatljivi ES57 pristup.

https://es57.bandcamp.com/album/stage-v-salvation

Grindcore poslastica ove nedelje je svakako prvi album švedskih Walking Corpse, The Fear Takes Hold. Slično eponimnom EP-ju iz prošle godine, ovo je superkomprimovan, tehnički kvalitetan grindcore ali sada sa sa nešto dužim pesmama i jednim solidnim metalskim gruvom. Walking Corpse i dalje imaju tu nervoznu energiju sa puno disharmonija i paklenih vokala, ali ovo je vrlo solidno, čvrsto i na rifu bazirano, pa će se bez sumnje dopasti publici koja voli Pig Destroyer. Ovaj kvartet sa velikim autoritetom preuzima štafetu skandinavskog grinda koji nam je do sada dao klasike u formi Nasum, Gadget, Rotten Sound itd. i ovo je debi album kakav se samo poželeti može:

https://walkingcorpsegbg.bandcamp.com/album/the-fear-takes-hold

Shrimp nisu metal već free improv ekipa sklopljena od ljudi iz gomile bendova. Najpoznatiji je svakako Ryosuke Kiyasu iz kultnog japanskog benda Fushitsusha pa je i najlakše uporediti ono što Shrimp rade na istoimenom albumu sa Fushitshushom iako to nije i tačno. Shrimp jesu bučan, abrazivan free improv sa distorziranim gitarama i puno mikrofonije i uzvitlanih bubnjeva ali Fushitsusha je bend za nijansu bliži psihodeličnom roku pa bih ovaj album sa dve dugačke improvizacije pre povezao sa legatom gitariste Masayukija Takayanagija čiji je kultni album, Mass Projection star, evo već pedeset godina i predstavlja predložak na kome ovakve stvari nastaju. Shrimp su dobri i ovo je, za ljude koji vole bučan, krvoločan free improv vrlo solidna ponuda sa Kiyasuom koji ne dopušta da se svirka zarobi u nekakvim dosadnim kvazi-rok formama i gitaristima koji divljaju. Meni odlično a daunloud se kupuje za ,,daj šta daš" pa ne treba biti životinja već treba biti čovek:

https://invertedgrim-millrecordings.bandcamp.com/album/shrimp

Kad već skrećemo sa putanje ali joj ostajemo blizu, Speedball Trio nisu trio Speedball iz Šapca koji su bili najbolji srpski hardcore bend devedesetih nego ruski ,,new wave of heavy jazz" kombo koji prži agresivan, ritmički nepraštajući jazz-core-metal. Ako ste ikada voleli Zu, Gutbucket ili Tudosok, svakako Naked City iz njihov najbrže faze, onda će vam i Speedball Trio – kako se i album zove – prijati. Rusi su mladi, napaljeni, sviraju odlično i kombo rasvirane bas-gitare, lepršavog bubnja i letećeg saksofona ovde zvuči vrlo prijatno. Bend je sav u energiji ali ovo nije buka i mada, naravno, ovde ima previše nota, uglavnom je u pitanju veoma zabavan album.

https://speedball.bandcamp.com/album/speedball-trio

Nisam neki veliki ljubitelj metalcorea i melodičnog death metala, ali Finac Ville Lehto ih vrlo ubedljivo spaja na EP-ju Isolation. Ovo je solidno producirano i vrlo dobro spravljeno, bez solipsističkih zastranjivanja tipičnih za jednočlane projekte pa moram da skinem kapu i preporučim:

https://villelehto.bandcamp.com/album/isolation-ep

Belgijski Deconsecrate spajaju svašta, i death metal i metalizirani hardcore pa i malo blek metala na svom drugom albumu, Dark Night of the Soul. Ima ovde i malo slam/ beatdwon fora pa je u pitanju pravo zamešateljstvo ali Belgijanci to ipak rade solidno, sa dobrim rifovima i bez mnogo mačo loženja karakterističnog za beatdown hardcore. Može:

https://deconsecrate.bandcamp.com/album/dark-night-of-the-soul

Prijatan death metal starije škole iz Njemačke nam donose R.I.P.. EP koji se zove isto tako - R.I.P. – ima četiri pesme mošerskih ritmova i denflovanih rifova, te pevanje po uzoru na pokojnog Chucka i mada ništa od toga nije sad nešto inovativno, veoma je prijatno i lepo producirano:

https://rip-metal.bandcamp.com/album/r-i-p-ep

I Čileanci Trimegisto imaju veoma prijatno old school death metal izdanje sa EP-jem Hanged in Blissful Torture. Ovo je težak i dramatičan death metal stare škole sa velikim, dugačkim, hipnotičkim rifovima, pomalo me podsećajući na Immolation. Četiri pesme snimljene uživo na ovom izdanju (pored dve studijske) zvuče veoma dobro i bend predstavljaju u odličnom svetlu:

https://trimegisto.bandcamp.com/album/hanged-in-blissful-torture

Busanski Traitor za sebe kažu da sviraju Nu-Death Metal a što ni ne znam šta bi bilo. Njihov prvi album, Zero the Traitor je svakako sklopljen u tradiciji brutalnog death metala, kombinujući brzinu i gruv, a to što bend ima poneki slem svakako nije dovoljno da im se kači prefiks ,,nu". No, nije sad važno da se ovde da naučna klasifikacija nego da se vidi da li Traitor dostatno krljaju. Za moj ukus – da. Ovo je jednostavna, pa i donekle primitivna muzika, ali ne bez duše i sa dosta gruva. Bend možda malčice precenjuje sebe kada ovaj daunloud naplaćuje 15 dolara, ali Južnokorejci svakako mogu da kažu da imaju s čim da izađu u čaršiju:

https://traitorbsdm.bandcamp.com/album/zero-the-traitor

Kod malezijskih Disrotten nema mnogo sumnje u to šta sviraju. Demo snimak  Demo MMXX je urađen u old school death metal stilu, sa očiglednim Autopsy, Grave, Bolt Thrower itd. uticajima i Disrotten kroz tri pesme prolaze kroz formu sa dosta ubedljivosti i bez mnogo ambicije da joj dodaju nešto novo. No, ne treba fetišizovati inovativnost. Ovo je stamen, tvrd death metal starije provinijancije i ova tri čoveka – fotkana na groblju kako i dolikuje – ga izvode snažno i autentično:

https://disrottendeath.bandcamp.com/album/demo-mmxx

Nije mi jasno kako to da Kevin Talley danas ne svira u nekom velikom, bendu. Čovek je izvrstan bubnjar koji je odradio sjajne smene u bukvalno prvoj ligi američke death metal ekipe (Suffocation, Dying Fetus, Cattle Decapitation, Decrepit Birth, Misery Index, Hate Eternal, čak i u MOD, The DevilDriver i The Black Dahlia Murder), a evo, početkom Decembra ljeta gospodnjeg 2020. svira blastbitove na prvom EP-ju studijskog trija Truth Devoid, nazvanom Lair of Pestilence. Nisu Truth Devoid loši ali su generički, sa zvukom i forama koje ste već čuli kod Misery Index, Malevolent Creation i bratije. Meni se to dopada, da ne bude zabune, volim tu razgovetnu, trešerskiju formu death metala ali da li Truth Devoid imaju neku veliku budućnost? Tko zna? U svakom slučaju ja sam ovo rado potrošio i prijaće mi ako snime i album.

https://truthdevoid.bandcamp.com/album/lair-of-pestilence

Mutual Hostility iz Ohaja isto vole taj neki mid-'90s zvuk i njihov debi EP, Sacred Propaganda nudi pet pesama koje prizivaju Monstrosity, Cannibal Corpse ili Malevolent Creation u sećanje no bend svakako ima i svoj zvuk, sa sopstvenim idejama i karakterom. Ovo je definitivno prijatan, mošerski, energičan death metal koji voli svoje rifove i monstruozne vokale. Meni je vrlo prijalo, mada sam zapanjen da njihov izdavač piše stvari tipa ,,The Ohio-based shredders show Influences from death metal and deathcore titans such as Napalm Death, Entombed, Cannibal Corpse and Bolt Thrower". Kakav bre deathcore, pobogu??? No, nema veze, ovo je lepo:

https://cultofparthenope.bandcamp.com/album/sacred-propaganda

Heretic Warfare su iz nemačkog mesta Münster što ih odmah kvalifikuje za sviranje death metala. Iako oni za svoj debi album Hell on Earth kažu da je ,,ekstreman deathmetal", ovo je prijatna, dosta nekomplikovana svirka koja duguje ranom death metalu i thrashu više nego što sam očekivao. Heretic Warfare radije smišljaju lepe gitarske linije i teme nego da smaraju sa neparnim ritmovima i to cenim. Album je natrpan zakucavačkim, brzim a prijatno melodičnim death metalom* koji se lepo čuje i može se vrteti u krug:
*koji nema veze sa onim što se danas opisuje kao ,,melodic death metal"

https://hereticwarfare.bandcamp.com/album/hell-on-earth

Kopenhagenški Undergang je za deset godina izbacio dosta izdanja, operišući negde između najprljavijeg podrumskog death metala i doom-deatha, pa nam evo i petog albuma, Aldrig i livet koji ih prikazuje u jednom sazrelom obliku gde su obe tendencije pomirene. Aldrig i livet se može uporediti sa old school death metal pločama koje izdaje američi 20 Buck Spin jer je u pitanju death metal kao iz kanalizacije, sa potpuno nerazgovetnim vokalima, mrvećim bas-gitarama i psihodeličnim gitarskim rifovima, ali Undergang imaju i element goregrinda sa jasnim referencama na rani Carcass (Menneskeæder, recimo). A što se pokazuje kao lepa kombinacija – gruv je ime igre u ovom slučaju, bez obzira da li Undergang sviraju D-beat, mrveći srednji tempo, ili čukaju brzog, a teškog keca. Da je album samo za mrvicu dinamičnije masterovan bio bi skoro pa idealan:

https://undergang.bandcamp.com/album/aldrig-i-livet

Švedski jednočlani old school death metal bend Untrodden je nedopustivo dobar na debi albumu Mortal Departure. Ovo je čak i zvučno/ produkcijski vrlo solidno sa bogatim zvukom i pristojno separiranim instrumentima, a muzički je neočekivano impresivno, puno odličnih rifova, sjajnog staroškolskog gruva i death metal vonja po mom ukusu. Ispostavlja se da zvuk ranih devedesetih, jelte, nikada nije prevaziđen, samo nepravedno napušten i lepo je da ima ovako dobrih restauratora na delu. Untrodden od mene dobija sve preporuke:

https://untroddenswe.bandcamp.com/album/mortal-departure

Za slamming death metal publiku, konačno je izašao dugo tizovani prvi EP grupe A Pretext To Human Suffering sastavljene od članova iz Kanade, Meksika i SAD. Ova panamerička supergrupa (članovi sviraju u Rings of Saturn, Riftwalker, Defleshed and Gutted i još milion bendova) je sa Rotting Sanctum ponudila pet pesama brutalnog i tehničkog death metala sa lepim slemovima ali sa atmosferom koja je ozbiljnija i zrelija nego što je za današnji slem nekakav prosek. Ovo je za mene dobrodošlo osveženje i lepa kombinacija primitivne, telesne slem estetike sa nešto cerebralnijim idejama. Zvuk prenatrpan i prebudžen ali pesme dobre:

https://realityfade.bandcamp.com/album/rotting-sanctum

Sirovi, metalizirani crustcore hita nam u susret na prvom izdanju benda Soil to Ash iz Kajzerslauterna. Na albumu koji se zove kao i bend dobijamo devet pesama vrištanja i prostačkih rifova, ali i krasterskog gruva na tragu, pa, svega, od Amebix i Hellbastard pa do modernih bendova ovog usmerenja koji vole malo da koketiraju sa blek metalom. Soil to Ash u ovoj formi ne umiru od PREVELIKE originalnosti ali ovde ima kreativnih rešenja i generalni zvuk je dobar i ne jednodimenzionalan kako to ume ponekad da bude:

https://soiltoash.bandcamp.com/album/soil-to-ash

Virulencia je počela kao solo projekat mlade Argentike Ailín Alisio ali je sada, za potrebe drugog albuma, Germen humano, izrasla u kvartet. Ovo je sirov, prilično staromodan thrash metal koji može da posluži kao dobar ogledni primer za to kako su metal i pank kopulirali početkom osamdesetih da kreiraju nove, ekstremne forme. Germen humano nije ploča koja puca od originalnosti i inovacije, ali ima dušu i autentičnost, što meni prija.

https://virulenciathrash.bandcamp.com/album/germen-humano

Mančesterski BruteAllies na prvom albumu, Ash & Nails sviraju vrlo tvrdi, vrlo tehnički precizan thrash metal sa malo death metal elemenata (pre svega vokali i poneka hromatska tema) koji je impresivan po kvalitetu svirke i produkcije. Što se pesma tiče, BruteAllies svakako ne idu na to da prave hitove, bazirajući se prevashodno na kompleksnijem thrash aranžiranju. Ako imate inklinacija da se probijate kroz mnogo sinkopiranih, denflovanih rifova, ovde svakako ima obilje dobrog materijala:

https://bruteallies.bandcamp.com/album/ash-and-nails

Za grčki Exarsis prvi put čujem iako bend ima već pet albuma, sve u ovoj deceniji. Najnoviji, Sentenced to Life je prilično impresivan paket melodičnijeg thrash metala koji priziva old school pristup sa pevanjem u falsetu većinu vremena i brijućim, brzim rifovima, ali na sve dodaje i blastbitove, pa su stvari još bolje. Ovo su pamtljive pesme, upečatljivih tema, rifova i refrena, koje će se dopasti i power metal publici i okorelom thrash slušaocu. Dobra produkcija, izražena sociopolitička kritika i izvanredna svirka i velika je šteta što ovoga nema na Bandcampu:

https://youtu.be/UdZI-DxIqD0

Irski gama Bomb ima novi album i mada Sea Savage ne donosi nekakav preokret u njihovom inače kvalitetnom thrash metal zvuku, taj preokret nije ni bio očekivan niti je potreban. Gama Bomb su pedigriran, zreo bend koji trešersku matricu poznaje uzduž i popreko i ume da kombinuje sve te Death Angel/ Voivod/ Exodus/ Testament fore na sveže i originalne načine da se dobije zvuk koji  im svakako pripada. Kvalitet pisanja pesama je na zavidnom nivou, produkcija odlična a ovo je i konceptualni album sa, er, dosta humorističkom temom. Ali muzika je ozbiljan, rifaški thrash. Valjano:

https://gamabomb.bandcamp.com/album/sea-savage

Italijani Torment imaju najgeneričkije thrash metal ime svih vremena, ali im je treći album, The War They Feed odličan. Ovo je old school ali aranžmanski kompleksniji thrash metal koji bi sasvim lepo mogao da se smesti uz Testamente, Kreatore, Holy Terrore, pa i Deathrowove osamdesetih godina. Pevač (i gitarista) Fabrizio Fontana valja prljav, srednjeregistarski blackened lavež i to zapravo slušaoca pogrešno navodi na pomisao da je ovo primitivnija muzika nego što jeste. A nije, ovo je lepo sklopljen, ,,pametan" thrash metal odlične svirke i odlične produkcije čiji je jedini greh da ga nema na Bandcampu:

https://youtu.be/vqQcwA5QQEI

Hate je poznat poljski black/ death metal bend ali pre tog Hatea postojao je italijanski Hate. I još postoji. Ova ligurijska ekipa osnovana je još polovinom osamdesetih kao thrash metal bend ali danas, posle vrlo malo diskografske aktivnosti, u pitanju je hard end hevi bend stare škole. Drugi album, Save You, koji je upravo izašao zvuči kao da je nastao 1983. godine, kombinujući hardrokerske lekcije sa kraja sedamdesetih (Whitesnake, itd.) sa pomaljajućim novotalasnim  tendencijama. I da se razumemo, kada je dobro, meni je to super, On Fire je recimo, odlična NWOBHM pesma, a ni otvarač, Break it, ako se izuzme malo sterilan zvuk, ne da nije loš komad nego je baš okej. No, ostatak albuma je, takođe baš kao iz 1983. godine, mešavina generičkih hard rok komada i heavy balada i to će se svakako dopasti delu boomer populacije slušalaca (u koju donekle i sam spadam iako sam tehnički dženekser) ali je meni malo previše beživotno, sporo i, eh, ljigavo. No, Hate su svakako solidno vitalni u 2020. godini i to valja neviđeno ceniti:

https://haterockmetalband.bandcamp.com/album/hate-save-you

Nemački Stallion (jedan od dva) je snimio EP za Božić i Chrismatized je uglavnom prijatna, laka zajebancija sa melodičnim, prazničnim temama odsviranim na distorziran, jelte, način. Ne naročito sjajno, al simpatično. Pesma koja odskače je No Presents For Christmas koja je propisan power-speed metal komad što vredi da se zavrti više puta:

https://stallion2013.bandcamp.com/album/chrismatized

Raptor iz Valensije na EP-ju On the Loose sviraju simpatičnu aproksimaciju heavy metala osamdesetih. Za moj groš, ovo bi trebalo da bude jedno 25% brže i žešće da bi mi prijalo, ali svakako je to stvar ukusa. Raptor su verovatno ljubitelji melodičnije, ,,slađe" verzije '80s metala pa tako i sviraju. Ima ovde lepih solaža i dobrih rifova.

https://heavymetalraptor.bandcamp.com/album/on-the-loose

Nisam preteran ljubitelj pop-power metal inačice žanra koju sviraju hamburški Iron Savior, ali bend svakako puno radi – Skycrest im je trinaesti album za 24 godine – i ko voli njihovu vrlo cheesy, ali čvrstu muziku poradovaće se novom albumu:

https://www.youtube.com/watch?v=TDzhlYx1rTQ&list=PLBzBwYhHpqLLgWzfO-VUr_HowuiwIL_aL

Possessed Steel je bizarno ime za bend pa makar isti bio iz Kanade, a njihov debi album, Aedris bi trebalo da mi se dopada mnogo više nego što mi se, jelte, dopada. Possessed Steel sviraju klasičan heavy metal sa epskim ambicijama i imaju u sebi i nešto Iron Maiden  šmeka (slušajte, recimo Keeper of the Woods), ali muzika im je pompeznija, epskija, više, da kažem okrenuta u Tolkinovom smeru. Nije to ništa loše, naravno, ali ja svakako volim kada je heavy metal MALČICE prljaviji. Kod Possessed Steel ima dobrih rifova i moćnog gruva (Frost Lich, recimo, je dobar primer kako ovaj bend ume da valja metal unapred ko mator) ali svemu fali možda jedno 20% više prljavštine i energije da mi bude potaman. Pesme često toliko paze da plasiraju svoje rifove najpreciznije moguće da se malo izgubi spontanost a pevanje iako superkorektno takođe može da bude energičnije. Stvar je to valjda i ukusa, ja sam ipak odrastao slušajući Dia i Dickinsona, ljude koji nisu štedeli pluća pa mi je ovakvo pevanje pomalo upitno. No, Possessed Steel svakako imaju šta da pokažu:

https://possessedsteel.bandcamp.com/album/aedris

Sylent Storm iz Medforda u Oregonu su negde u sličnom čamcu: prijatna, melodična old school heavy metal muzika, solidne pesme, ali svemu kao da fali malo krvi i blata. Nekako bih i osamdesetih ovakav bend smatrao za previše uglađen i miran da bi mi sedeo u prvoj postavi a kada album nazovete The Fire Never Dies i stavite napaljenog Feniksa na omot, nekako se očekuje brži tempo, pevanje u napuklom falsetu itd. Dobro, ja sam bolesna osoba kojoj je idealan heavy metal album sastavljen od deset puta ponovljene Judas Priestove Exciter i za takve kao što sam ja svakako postoje bendovi poput Riot City, Metalian, Hell Fire i Skelator, a Sylent Storm su jedno umivenije lice metala koje pruža prijatnu muziku i pruža je, ako pogledate koliko pesama ovde ima (dvanaest!) – mnogo.

https://sylentstorm.bandcamp.com/album/the-fire-never-dies

Roadwolf iz Beča sviraju, pak, veoma zabavan, cheesy heavy metal sa izrazitim '80s mirisom na svom debi albumu Unchain the Wolf. Ovo je muzika kakvu smo voleli kao djeca, sva u horskim, šmekerskim refrenima i sa kul rifovima, spremna za radio ali i obećavajući prljavu šutku na koncertima. Roadwolf me malo podsećaju na Krokus iz perioda albuma Headhunter, sa tim oslanjanjem na bluz ali jasnim tendencijama da se svira brzo i energično i lepo dodatim cheese elementima, mada ovde ima i Judas Priesta, Saxona... Roadwolf nam, dakle, nude pregršt dobre NWOBHM energije a album je odlično produciran i generalno jako zabavan. Zašto ga nema na Bandcampu? Ne znam, al greota je:

https://youtu.be/s3l9T7PO73Y

Također iz Beča, i uredno na Bandcampu, dolazi nam duo sjajnog imena – Molten  Chains. Drugi album ovog dvojca, Torment Enshrined je kombinacija klasičnog heavy zvuka, sa okultnijom, mračnijom dimenzijom i ekstremnijih tendencija u smeru black i death metala. Ovo je zanimljiva smeša u kojoj ima i malo tehničkog thrasha (prva pesma odmah u sećanje priziva Mekong Delta) i Molten Chains uspevaju da od svega naprave upečatljiv zvuk i pamtljive pesme kojima ne smetaju dosta složeni i, jelte, postmoderni aranžmani. Vredno slušanja:

https://moltenchains.bandcamp.com/album/torment-enshrined

Ah, taman kad sam posle slušanja Sylent Storm i Possessed Steel pomislio kako je to – to i da ove nedelje neću naleteti na heavy metal album što će mi značajno podići adrenalin, natrčaše Satan's Fall iz Finske. Tehnički, njihov prvi album, Final Day izlazi tek naredne nedelje, ali su ga već pustili na slušanje na JuTjubu i ovo je, pa, superprijatan brzi metal u proverenom NWOBHM stilu sa ložačkim rifovima, jakim tempom i vrištavim pevanjem. Malo je čoveku potrebno da bude srećan a ovom prilikom to malo ubraja razigranog bubnjara, mejdnovske harmonije u solažama, galoperske ritmove, visok tempo i pevača koji zvuči autoritativno i karakterno. Ponekad pomislim kako je greota da je naš Kraljevski Apartman bio na dva koraka od toga da zvuči otprilike ovako ali je skrenuo levo kod Albukerkija. No, dobro, to su samo prolazne meditacije. Satan's Fall su vidno napredovali od svojih studijskih početaka proletos sakupljenih na kompilaciji koja je meni bila samo umereno zanimljiva i pružaju ove nedelje verovatno najbolji heavy metal ugođaj. Vrlo lepo:

https://satansfall.bandcamp.com/album/final-day

https://youtu.be/lJZ4rfqKwwI

U svom tom hevi metal programu, njemački Powergame su ponudili svoj EP The Lockdown Tapes sa pet pesama koje se, doduše, tematski bave aktuelnom pandemijom ali je u pitanju solidan NWOBHM zvuk, odsviran korektno i sa nekim lepim rifovima, dobrom produkcijom i jakim tempom. Najgori element muzike Powegame je pevanje gitariste Mättyja koji ima zanimljiv raspon i boju glasa ali prečesto falšira za nešto što se ipak u dobroj meri oslanja na melodije. No, ovo je generalno zabavno izdanje koje vredi odvrnuti glasno. Fucking Kill Records zna znanje:

https://fuckingkillrecords.bandcamp.com/album/powergame-the-lockdown-tapes

Neću ni da pokušavam da prebrojim koliko je albuma Beastial Piglord iz Sjeverne Karoline izdao ove godine, kada sam zadnji put brojao, u Junu, bilo ih je sedam. Čovek očigledno ne radi ništa sem što pravi muziku, ali jeste zanimljivo pratiti evoluciju od ,,eksperimentalnog death metala" pa do ,,čiste" elektronike koju čujemo na novom albuu, Sound Clinic. Ovo nije ni klasičan industrial metal ni danas popularni trap-metal već negde između sa psihodeličnim, skoro dub pristupom miksovanju koje me malo podseća na neku od ranijih faza Scorn ali i, naravno, mnogo buke između srazmerno hipnotičkijih matrica. Ovo jeste šloki ali je napravljeno dosta smisleno i Hudson Conner može da se pohvali da je zaista impresivno evoluirao za dvanaest meseci u kojima nas je sve zadesila pandemija.

https://beastialpiglord.bandcamp.com/album/sound-clinic

Za kraj: ako znate ko je Shlak onda ste zaista ozbiljan fan američkog rvanja. Ovaj tetovirani pitoreskni lik iza sebe ima i višedecenijsku karijeru sviranja u punk-grindcore-metal bendovima kao što su Call the Paramedics, Eat the Turnbuckle, Bottomless Pit ili Crack House i sada je za Horror Pain Gore Death Productions sastavio kompilaciju njihovih snimaka naslovljenu Kill Them All And Let SHLAK Sort Them Out: Killer Cuts Vol. 1. I ovo je fenomenalno. Shlakovi bendovi su svi redom odlični, negde na idealnoj aritmetičkoj sredini između, jelte, Black Flag, Poison Idea i Pig Destroyer, sa mnogo kvalitetne svirke, andergraund šmeka i neizmernim količinama karaktera. Plus, ovo je sve veoma dobro snimljeno i miksovano. Za ne propustiti:

https://hpgd.bandcamp.com/album/kill-them-all-and-let-shlak-sort-them-out-killer-cuts-vol-1

[Meho Krljic]

Kraj godine je obično vreme kada bujica novih izdanja malko presuši, juriš uspori i imamo više vremena da čujemo stvari koje smo propustili. Ne i ove godine. Kako niko nikud ne ide i bendovi nemaju prilike da sviraju turneje i koncerte, tako i valjda svi snimaju. Sve se snima i, kako kaže i pesnik, svi snifaju. Pa tako i ove nedelje imamo dosta zanimljivog metala za poslušati.

Prvi na redu je blek metal i njemački Pöwerback koji izvodi prljav, gadan i sirov blek metal na svom debi albumu Ov Witches, Bloodfuck and Frost. Sa ovakvim naslovom (ali bogami i crtežom na omotu) jasno je da ne treba očekivati nježne emocije niti zamišljeno prebiranje po shoegaze akordima, pa ova tri čoveka, korektno, nude lo-fi blek metal, vrištanje, zle rifove i jednostavne, agresivne aranžmane pune blastbitova i pankerskog D-beata. Pesme su ipak dugačke pet minuta i više pa je jasno da Pöwerback nije neka početnička pankerska akcija već razrađeniji projekat čiji je spoj panka i ekstremnog metala vrlo programski i prilično sazreo. Dopadljivo:

https://powerback666.bandcamp.com/album/ov-witches-bloodfuck-and-frost

Naočit britanski blek metal na prvom EP-ju dua Dusk Lurker. Nije ovo sad nešto superinovativno ali sa svoje tri pesme (+ intro), Heretic, kako se ovo izdanje zove, nudi izražajan, sirov ali disciplinovan blek metal srednjeg tempa i sa malo mesta za melodiju međ grdnim testerisanjem. Ljudi korektno sviraju i snimljeni su dobro i meni se ovo dopada više od mnogih prebudženih, preproduciranih blek metal ploča koje izlaze svake nedelje:

https://dusklurker.bandcamp.com/album/heretic-ep

Poljaci Deus Mortem vrlo ubedljivi na EP-ju The Fiery Blood kako smo i navikli da očekujemo od ove gospode. Ovo je brzo, žestoko, fantatično odsvirano i vrlo lepo napisano tako da emanira i otmenost i bestijalnost u isto vreme. Stalno ponavljamo da je poljska scena veoma jaka ali kad čovek čuje ovakvo izdanje shvati šta to znači i koliko su tu produkcijski i svirački standardi visoki.

https://terraturpossessions.bandcamp.com/album/the-fiery-blood

Što je blek metal bez Finaca, pitao je odavno pesnik, pa tako ove nedelje veterani Horna stižu da spasu stvar. Deseti album benda, Kuoleman Kirjo, nudi čak trinaest pesama vrlo lepog, organskog blek metala iz zemlje tisuću jezera sa jednom prirodnom atmosferičnošću i izražajnošću i bez upadanja u nekakve savremene ,,post" afektacije. Horna su stara škola, ali ne toliko stara da ne vole među rifove da uvale i lepe, melanholične melodije, osim što to ovde nema shoegaze konotaciju već je sve smešteno u jednu okultnu, pagansku, pa i satanističku orbitu. Lep zvuk, izvrsna svirka, odličan album:

https://wtcproductions.bandcamp.com/album/kuoleman-kirjo

Čileanski Detest demonstriraju zrelost i kvalitet na svom drugom albumu, Sacred Revelation. Ovo je ekipa koja svira već deceniju i po ali kako ne snima toliko često tako se i na albumu čuje jedna energija i obilje ideja. Naravno, ,,obilje ideja" nije nužno dobra stvar samo po sebi, ali tu je važno ponovo naglasiti ,,zrelost", način na koji se ideje koriste i razvijaju tako da dobijemo duže, vrlo dobro napisane pesme koje imaju dinamiku i interesantan razvoj atmosfere. Detest ne smaraju sa predugačkim kompozicijama i rekao bih da su pesme na ovom albumu taman toliko dugačke koliko im je potrebno da te svoje ideje razviju i zapletu a da ne ugnjave. Sve je urađeno u dosta sirovoj ali živahnoj produkciji pa meni ovo izuzetno prija. A i omot je odličan:

https://detest-chile.bandcamp.com/album/sacred-revelation

Novi ,,album" Mortiisa, Throe, je zapravo kolekcija kratkih komada, više lupova nego ičeg drugog, koje je uradio još 2009. godine snimajući The Great Deceiver. Ovo je vrlo minimalistička muzika ali zapravo se meni veoma dopada a i vama će ako volite klasičan, '70s i '80s post-industrijski zvuk Throbbing Gristle, Einstürzende Neubauten, Current 93 i slično, gde su se ambijent i radni sto u šupi susretali u eksploziji kreativnosti. Čovek ovo daje za samo jedan evro što je vrlo okej:

https://downloadmusic.mortiis.com/album/throe

Islanđani Fortíð su svoj peti album, World Serpent spremali pola decenije ali ovo je zato divna ploča vikinškog blek metala, sva u atmosferi i melodijama ali bez te neke ,,pop" dimenzije koja je danas veoma prisutna u ovoj muzici. Fortíð uspevaju da njihove epske, melodične teme zazvuče starostavno i, jelte, klasično, sa aranžmanima koji ih pažljivo razvijaju i daju propisnu metal oštrinu jednoj generalno vrlo melodičnoj muzici. Teme i aranžmani su ovde zaista impresivni i bend kreira minijaturne metal-opere u svojim komadima, donoseći album koji se sluša sa uživanjem i lako vrti u krug od prve pesme:

https://fortid.bandcamp.com/album/world-serpent

Nešto mi je neočekivano legao drugi album jekaterinburških Промозглость. Ovo je više projekat nego bend, sa jednim čovekom koji je ,,glavni" alii sa muzikom koja je nastajala, kažu, kroz improvizovanje na probama a koja je prilično očigledno slovenski elegična ali je i sirova u dovoljnoj meri da to meni bude prijatno. Album, Там, где гаснет жизни свет ima šest dugačkih pesama tužnih tema i meditativnog pristupa ali sve kroz mid-fi distorzije i sve se to nekako lepo sklopilo da mojim ušima prija:

https://promozglost.bandcamp.com/album/--2

S druge strane, sasvim mi je očekivano legao drugi album takođe ruskog (ali iz Perma) benda Inhein. Dolazeći čitavu deceniju posle prvenca, Богопадение je inspirisana, žestoka i drusna ploča blek metala koji osvaja jednom epskom širinom ali i jednom vrlo fokusiranom, brutalnom svirkom. Iako aranžmani forsiraju te epske rifove i atmosferu dopunjavaju sintisajzerskim teksturama, Inhein se ne lože na barokno aranžiranje i radije se drže klasičnog, sirovijeg pristupa u kome jedan ali dobar rif nosi pesmu a oko njega se gradi ostatak materijala. Bend svira ubitačno dobro, a varijacije u atmosferi i raspoloženju su izuzetno dobro odrađene (slušajte srednjetempašku a razbijačku Где был свет) i mada su Inhein više old school, moram da kažem da ovde čujem i mnogo elemenata koje volim u muzici Anaal Nathrakh. Izvrsna, sjajno producirana ploča, obavezna za svakog ko voli blek metal što je besan, namršten i ne mari za boga:

https://inhein.bandcamp.com/album/--2

Za ruski het-trik poslužiće Moskovljani Depths of Despair čiji debi album, Мрак Пожирающий Реальность (Tama koja proždire stvarnost, jelte), mnogo izrazitije ,,ruski" od prethodnika. Hoću da kažem, ovo su dugačke pesme sa mnogo melanholičnih gitarskih tema i kontemplativne atmosfere, no meni se kod Depths of Despair sviđa što se to radi uz jedan tradicionalniji zvuk. ,,Moderniji" bendovi prečesto insistiraju na prekomprimovanom ,,post-metal" miksu i masteru a što je ovde izbegnuto uz lepe, dovoljno dinamične gitare, prijatan zvuk basa i bubnja i generalno jednu sliku u kojoj ima dinamike. A kada bend svira brzo, to je baš razbijački. Lepo i prijatno:

https://autodafeprod.bandcamp.com/album/darkness-devouring-reality

Magdeburški Suicide Solution su ime uzeli po klasičnoj pesmi Ozzyja Osbornea koja je osamdesetih izazvala kontroverze zbog – pogrešne – percepcije da podstiče na samoubistvo iako je naslov igra reči i tekst se bavi alkoholizmom, no ovi Nemci su svakako skloniji samoubistvu kao konačnom rešenju, na kraju krajeva, imaju iza sebe demo In Suicide We Trust... Bend je uradio samo jedan album još pre dvanaest godina ali kao da se sada najavljuje kambek snimkom Promo koji ima tri pesme melodičnog ali sirovog i snažnog blek metala. Ovo su tri jako dugačke, atmosferične i solidno producirane pesme gde se jako svira i vrišti ali je opšti utisak dosta kontemplativan i, pa, iako samoubistvo nikada nije zgodno rešenje, ovo može lepo da se sluša:

https://suicidesolution.bandcamp.com/album/promo 

(Nope: izdanje je uklonjeno sa Bandcampa i ostala su samo sjećanja... žao mi je, morali ste da budete tu...)

Simpatičan, lo-fi ali ekspresivan i autentičan brazilski black-death metal na prvom izdanju benda Beelzeebubth. Sæculum Obscurum ima četiri pesme filozofskih tema ali i muzike koja bije prljavo i ispod pojasa. Produkcija je sirova ali svirka je dobra i ovo je bend koji valja pratiti dalje:

https://brazilianritualrecords.bandcamp.com/album/s-culum-obscurum

Sirov ali iznenađujuće zreo demo snimak švedskih Nigrum na kaseti Cremer Igne. Bend iz Malmea sviranjem ali i kvalitetom pesama daleko nadilazi skromne produkcijske uslove u kojima je ovo pravljeno i zaslužuje svu našu dalju pažnju:

https://nigrum.bandcamp.com/album/cremer-igne

Francuzi Lord Ketil su odlični na svom trećem albumu, Cult of the Elder Ones koji izlazi naredne nedelje ali za sada može da se čuje putem JuTjuba. Ovo je vrlo ubedljiv, dramatičan blek metal koji zvuči prirodno i spontano sa pesmama koje doduše nisu nekakvi jednostavni krateži ali svoje trajanje ne postižu ,,na mišiće" nego lepo puštaju da se aranžmani razvijaju intuitivno. Sve to odaje utisak poštenog satanističkog napora, dostojanstvenog u svom buntovništvu a produkcija, iako zapravo ne zvuči skupo, sasvim lepo podržava muzičku viziju ovog dvojca.

https://youtu.be/9DmRjev3tts

Vrlo me je prijatno iznenadio debi album trija Heretical Sect iz Santa Fea, a nazvan Rapturous Flesh Consumed. Doduše, čim sam video da ovo izdaje Gilead Media bilo mi je jasno da neće biti uobičajen američki blek metal program i, zaista, Heretical Sect nude pre svega sjajnu produkciju koja beži i od kvazipravoverne sirovine ali i od prepeglanog, nedinamičnog zvuka ,,pametnijih" američkih blek metal bendova. Ne da je ovo SUPERdinamično ali ima slojevitost i dubinu. A muzika je, pa, zapravo sjajna kombinacija vrlo old school struktura upletenih u kompleksnije, modernije aranžmane, sa moćnim rifčinama koji sparinguju sa nenametljivim horskim pasažima i puno atmosfere. U svom spotu bend pozira sa lanci i ekseri, i ova muzika definitivno nastaje iz jednog dubokog poštovanja prema ranom blek metalu i njegovim satanskim stilemama i zlim, mračnim rifovima, ali svo to poštovanje je ne sprečava da ove forme modernizuje tako da se ne izgube izvorna bestijalnost i zlo a da se dobije muzika koja je maštovita i sveža. Jedno od najboljih izdanja iz domena blek metala u poslednje vreme.

https://gileadmedia.bandcamp.com/album/rapturous-flesh-consumed

A sada spektakl. Kad bendu date ime Lautreamont to je verovatno jer želite da ostavite utisak načitanosti, intelektualizma i dekadencije pa krasnodarski trio ovog imena na svom drugom albumu, The Cult of Grinning Martyrs ova očekivanja opravdava blek metalom koji ima izraženu avangardnu crtu ali ne beži od zdravih osnova ovog žanra. Tako je ovo istinski ledena i hermetična muzika ali koja se ritmički i po intenzitetu svakako drži blek metal matrice, dok je harmonski na programu pažljivo dozirana disonanca. Lautreamont prave dugačke, veoma intrigantne pesme koje se majstorski igraju sa napetostima odmeravajući dinamiku i harmoniju da slušaoca drže na proverbijalnoj ivici sedišta pre neizbežnih isplata u vidu maštovitih razrešenja. Zvuk Lautreamont je prilično mutan ali ovo i jeste u skladu sa pesmama koje treba da zvuče jednako odbojno i intrigirajuće, sa vokalima koji uspevaju da izvuku mnogo izražajnosti iz svedene tehnike (a onda imaju i izvrsne melodične diverzije, npr. u Brotherhood of Suffering). Izvanredan album ruske braće, maštovit i raznolik a opet uzdržan i disciplinovan, jedan od najboljih ne samo ove nedelje već i u poslednjih mesec dana:

https://lautreamont616.bandcamp.com/album/the-cult-of-grinning-martyrs
https://hymnsofapocalypse.bandcamp.com/album/lautreamont-the-cult-of-grinning-martyrs

Stoner! Stoned to Death zvuči kao tipično ,,metalsko" ime za bend, sa brutalnom, nečovečnom praksom u korenu ali kako se radi o stoner rok bendu onda i nije tako brutalno. Tickle the Wizard je EP sa četiri pesme dobrih rifova, abrazivne atmosfere i lepog gruva. Stoned to Death nemaju neke inovativne ideje vezane za ovu muziku ali veoma dobro izvode svoje kompozicije, usredsređujući se na kvalitetan rif i organski, dinamičan gruv a to je zapravo i najvažnije kada čovek želi malo da se opusti uz dobar teški rok. Kao nekome ko je odrastao na Sabatima, ovo mi je veoma po meri:

https://ashevillefightsdirty.bandcamp.com/album/tickle-the-wizard

Battle Hag je super ime za doom metal bend pa mi je bilo drago da je drugi album skupine, Celestial Tyrant, prilično dobar. Ovde dobijamo tri ekstremno dugačke pesme (najkraća ima skoro trinaest minuta, najduža nešto manje od dvadeset) dobrog, teškog ali zdravog zvuka koji se ne davi u hermetičnosti a što je dobro jer je sama muzika veoma spora, ali ne i beživotna. Ima ovde i melodija i tema i jake ekspresivnosti – kako od doom metala i očekujemo – a sve zvuči veoma heavy i epski, izbegavajući opet da ode predaleko i u tu epiku, držeći se na zlatnoj sredini:

https://battlehag.bandcamp.com/album/celestial-tyrant

Beogradski The Father of Serpents ima drugi album, Years Lost In Darkness i ovo je vrlo siguran, sazreo gotski doom metal kog sviraju iskusni ljudi (na bubnjevima izvrsni Maksa iz Scared, Minimum itd.), produciran kvalitetno da osvaja emocije i lomi srca. Ja, naravno, nisam prva osoba na svetu koju treba da gađate gotskim dum metalom, ta i od Paradise Lost sam se oprostio kad su krenuli da izrazito gotišu, ali kvalitet je kvalitet i Years Lost In Darkness vrlo lepo odmerava svoje aranžmane da bude mesta i za propisno teške rifove, i za melanholične violine, i za death vokal ali i za odlične multitrekovane vokalne harmonije. Album ima osam pesama plus lepi instrumentalni autro, i ovo dobija jaku preporuku za svakog ko voli Paradise Lost, Moonspell pa i My Dying Bride. Svaka čast, mladići:

https://thefatherofserpents.bandcamp.com/album/years-lost-in-darkness-2020

Ghost Frog je iz Portlanda a znate šta TO znači: sve je moguće! Album Astral Arcade demonstrira ,,paranormalni stoner pank" pristup benda na vrlo ubedljiv način nudeći disharmonične a opet pevljive i melodične pesme u kojima je gitara pod ozbiljnim chorus efektima a o distorziji da i ne govorimo. Ovo je svakako vrlo psihodeličan materijal ali je i solidno odsviran i ima dovoljno discipline da ga uvrstim u ovaj pregled:

https://ghostfrog.bandcamp.com/album/astral-arcade

Grey Harbinger iz Zapadne Virdžinije su prijatni na jednom skromno ali dobro snimljenom EP-ju sa šest pesama masnih gitara i gruvi ritma po imenu Chaos Ascending. Ovo je prijatna, čvrsta ali ne preagresivna kombinacija sludge i doom metala, sa očiglednim omažima Black Sabbath ali i nekim svojim identitetom. Bend bi svakako još lepše zvučao sa skupljom produkcijom ali vidi se ovde mnogo pažnje posvećene detaljima (slušajte kako se koristi flendžer u I want to see it all burn) i ovo je svakako rad iz ljubavi ali i rad solidnog kvaliteta.

https://greyharbinger.bandcamp.com/album/chaos-ascending 

Supersimpatičan psihodelični stoner rok na albumu Hypnagogia sastava Willow Ash iz Vermonta. Willow Ash nisu preterano inovativni ali je njihova muzika vrlo organska, prijatna, puna gruva ali meditativna sa jakim bas-linijama i moćnim gitarama. Pevanje je vrlo rokerski ekspresivno sa jakim bluz-lavežom pa je ovo na gomili izuzetno prijatan paket čvršće psihodelije i teškog roka:

https://willowash.bandcamp.com/album/hypnagogia

Octopus Diver je francuski minimalni psihodelični bend koji zvuči kao da ste uzeli Stone Rebel pa izbacili bubnjeve. Barem tako zvuči na albumu  River Of Doom iz ove nedelje. Dakle, ono što imamo su vrlo lagodne, vrlo tihe ali apsolutno autoritativne meditacije na gitari sa malo efekata koje uprkos vrlo svedenom instrumentariju i tehnologiji što se koristi, daju pun program psihodelične hipnoze. Prelepo:

https://octopusdiver.bandcamp.com/album/river-of-doom

Finski stoner bend Yeti mi je ulepšao dan svojim drugim albumom, The Pact. Ovo je malo ,,življe" produciran materijal – slušajte kako su bubnjevi neispeglani i pršte – ali je prepun divnih rifova i lepog pevanja pevačice Kaise Kari. Bend voli da pravi lepe, zarazne melodije i pesme su im poletne, sa dosta gruva ali ovo je pre svega pevački album pa Karijeva ima ispod sebe dobre, pažljivo napravljene aranžmane preko kojih može da razapne svoje nežne ali upečatljive melodijske linije. Valjana ploča odličnog omota:

https://yetifinland.bandcamp.com/album/the-pact

Norvežani Kal-El su obradili Sabatov Paranoid i... šta sad tu da se priča, Paranid je to. Jedna od najvažnijih pesama u rokenrolu. Kal-El ga sviraju ,,stonerski", dakle, usporeno i TEŠKO, ali Paranoid i to podnosi i dobro zvuči:

https://kal-el.bandcamp.com/track/paranoid

Australijski Stone Lotus su raznovrsni i zabavni na EP-ju Convene In Silence. Ovo su tri pesme fine distorzije i gruva ali i sa malo lepo odrađenih istočnjačkih melodija i generalno dobrim, inspirisanim pristupom aranžmanima. Ovo je metal i sa dušom i sa mozgom:

https://stonelotus.bandcamp.com/album/convene-in-silence-ep

Burning Sister iz Denvera imaju debi EP koji se takođe zove Burning Sister, i nudi odličnih pet pesama sporog, masivnog ali opuštenog stoner roka. Ovo je bend sa jasnim korenima u bluzu i bez neke pretenzije da zvuči ,,metalski" i opasno sa tim teškim ritmom i masivnim rifovima, pa je kombinacija prirodna i funkcionalna. Posebno je dobar kontrast između dvojice muzičara na gitari i basu koji sviraju kompleksnije bluz-teme i bubnjarke Alison koja svira skoro mrtvački, doomerski ritam bez puno gruva, dajući muzici jednu depresivnu komponentu. Ovo je skoro sigurno snimljeno sve odjednom, sa eventualno nasnimljenim vokalima, te miksovano da zvuči ,,živo" i razne nesavršenosti su deo šarma koji Burning Sister imaju.

https://burningsister.bandcamp.com/releases

Arkanzaški Mud Lung na svom istoimenom EP-ju valja prljavi, fazirani stoner-doom koji ima mnogo Black Sabbath u svom DNK ali je mračniji, primitivniji, drogiraniji. Ovo je vrlo hipnotički nastrojeno iako veoma jednostavno, ali bend sve što treba svira odlično i ima lep, distorziran, a mekan i topao zvuk:

https://mudlungdoom.bandcamp.com/album/mud-lung

Vrlo lep singl za Tigers on Opium, nazvan Dark Electric a kojim se najavljuje novi album. Ovo je fazirana rokčina sa odličnim pankerskim stavom ali kvalitetnom garažnom produkcijom. Singl ima i dva simpatična remiksa na drugoj strani pa bih ja dolazeći album ovog benda zabeležio da sam na vašem na mestu:

https://forbiddenplacerecords.bandcamp.com/album/tigers-on-opium-dark-electric

Isti izdavač, Forbidden Place Records nudi i odličan EP benda Sleeping Tigers (sve neki tigrovi!). Darkest Cave je isto faziran, krljački ali i psihodeličan i gruvi rokenrol sa šest pesama distorzije koja je toliko prijatna i umiljata da bih mogao u njoj da spavam čitav vikend. Sleeping Tigers su ambiciozan bend i ovo je stoner rok koji nije namenjen samo ozbiljnoj narko-publici već propisan rokenrol široke namene ali sa pravovernom stoner osnovom, ljubavlju prema fazu i bez prebudžene produkcije. Izuzetno:

https://forbiddenplacerecords.bandcamp.com/album/sleeping-tigers-darkest-cave

I opet isti izdavač nudi i novi album ruskih ДЖРС odnosno JARS i treći album, nazvan samo ,,III"je sjajna kombinacija panka, stonera i psihodeličnog roka sa puno gruva ali i, bogami, hardkoraškog čukanja kad treba. Bend, uz odličan miks, uspeva da na albumu skupi mnogo toga što ja volim pa ДЖРС ne mogu dovoljno jako da preporučim a da me vi shvatite ozbiljno. Ovo je sjajno, a Forbidden Place je razbio ove nedelje:

https://forbiddenplacerecords.bandcamp.com/album/jars-iii-iii

Grci King Mountain su u naše živote ušli ranije ove godine sa svojim debi albumom Doomed Man Blues i to beše dobro. Onda su u Maju izdali i album instrumentalnih kompozicija koji je bio simpatičan ako ne sasvim esencijalan. Tu sam primetio da se ipak čuje da su pesme nastale kao džemovi i da nisu mnogo razrađene, ali King Mountain očigledno nemaju šta da rade ove godine sem da prave pesme i vežbaju pa je upravo stigao i novi album, Days of Redemption. Ovo je i dalje vrlo lepa smeša starinskog hard roka, kao ispalog iz sedamdesetih (ili, ako ste išli u KST onda... devedesdetih) sa malo grandža i ,,modernijeg" stoner izraza. Hoću reći, ovo je jako distorzirano i teško, ali King Mountain vole da pišu lepe pesme sa temama i melodijama i ne zadržavaju se samo na reciklaži bluz predložaka. Naravno, njihova muzika je VEOMA jako utemeljena na bluzu i on curi iz svakog takta ali napor da se napišu teme, rifovi, da se sve to aranžira je jako vidan. Ako volite hard rok ovo je obavezna lektira:

https://kingmountaingreece.bandcamp.com/album/days-of-redemption

Voleo sam drugi album švedskih Domkraft sa svojim spojem doom težine i sporosti i psihodeličnog sludge izraza, a novi, živi album, Live at Day of Doom je fantastičan. Ovo je snimak koncerta sa serije nastupa bendova koji snimaju za Magnetic Eye Records i em je snimljeno sjajno, tako da se sačuva sirova energija živog nastupa a da se sve čuje lepo, em je odsvirano premoćno. Domkraft su izrazito dominantni sa moćnim rifčinama koje zasipaju iz zvučnika, autoritativnim ritmom i odličnim živim pevanjem, izmičući se bez napora doom klišeima i sludge stereotipima, isporučujući šest pesama jakog karaktera i ogromnog volumena. Sjajno:

https://domkraft.bandcamp.com/album/live-at-day-of-doom

U okviru iste inicijative Magnetic Eye records živi album su snimili i Elephant Tree iz Londona i njihova ploča, isto naslovljena, Live at Day of Doom donosi sedam preteških stoner-doom komada superdistorziranih i prelepo toplih gitara i nežnog, hipnotičnog pevanja. Ovo je doom metal koji voli i bluz i hašiš ali ima jednak talenat za proizvodnju moćnih rifčina i raspevanih, višeglasnih vokalnih aranžmana. Divna, teška a opet nežna ploča:

https://elephanttreeband.bandcamp.com/album/live-at-day-of-doom

Da spojlujem: postoje još dva Live at Day of Doom albuma koja su izašla ove nedelje, jer su Magnetic Eye Records odabrali četiri svoja ,,glavna" doom benda da snime ove ploče pa evo i treće u nizu: Horsehunter iz Melburna na svom albumu ovog imena donose svoj superspori, superteški ali višeslojni, gusti, psihodelični doom koji voli rif ali voli i melodičnost što ga fino proširuje izvan orbite samo teških i moćnih rifova. Pevač (i basista) Himi Stringer ovde potpuno izgara u borbi, dajući pakleni performans promuklog urlanja dok oko njega lete modulirani rifovi i razobadani bubnjevi. Ritualno, moćno, izvrsno:

https://magneticeyerecords.bandcamp.com/album/live-at-day-of-doom

Konačno, tu su bostonski Summoner čiji je Live at Day of Doom jedna poletna proslava stoner rok rifčina i energije. Summoner su od sva četiri benda najbliži ,,klasičnom" roku što znači da su im pesme najbrže i imaju najrazgovetnije pevanje, ali ne treba ovo doživeti kao nekakav odmak od pravovernosti. Njihov živi album je veoma bučan, veoma energičan i ovo je izvrsna ponuda za svakog ko voli i klasičan metal pored sporine i težine. Uistinu pobednička nedelja za Magnetic Eye Records.

https://summonerboston.bandcamp.com/album/live-at-day-of-doom

Kalifornijski Cardinal Wyrm su bili duo donedavno ali su odskora u postavu primili Leilu Abdul-Rauf iz death metal titana Vastum, pa je novi album, treći u opusu benda, Devotionals srazmerno više moćna i divlja ploča. Leilin distorzirani bas svakako dominira doom-gruvom kog ova ekipa proizvodi ali Cardinal Wyrm su sjajni upravo u tome da njihov doom ne može da se svede na reciklažu Black Sabbath i Pentagram. U muzici Cardinal Wyrm nesumnjivo ima bluza koji je pokretao i originatore i ona je organska, vrlo prirodno-zvučeća na Devotionals, ali ovo su pesme koje u sebi imaju barem isto toliko panka i post-panka koliko i klasičnog okultnog hard roka i bluza. Dinamično, uzbudljivo, sveže, maštovito, jednom rečju – nezaobilazno:

https://cardinalwyrm.bandcamp.com/album/devotionals

Shadow People iz Luizijane su svoja dva EP-ja iz ove godine skupili na gomilu za reizdanje na etiketi Forbidden Place i Batom Rouge / Washing in Soap Opera je dopadljiva kombinacija emo hardcorea i sludge punka. Je li to metal? Jeste u dovoljnoj meri a bend piše dovoljno zanimljive i glasne pesme da meni bude interesantan:

https://forbiddenplacerecords.bandcamp.com/album/shadow-people-batom-rouge-washing-in-soap-opera

Relativno lo-fi ali dobro odsviran crossover/ thrashcore/ metal na kaseti Decide it Yourself istoimenog sastava iz Sijetla. Ovo ima sve što treba: brzinu i eksplozivnost ali i dobre ideje i aranžmansku maštovitost. Kad jednom ovaj bend uđe u ozbiljniji studio, nebo će biti granica:

https://decideityourself.bandcamp.com/album/decide-it-yourself-2

No, Brazilci Surra nemaju šta da čekaju bolji studio, njihov drugi ovogodišnji EP, Thrashpunk Teleport: Submundo 2121 je fenomenalno snimljen i odsviran i ovo je pet pesama vrhunskog crossovera. Naravno, bend je bio vrlo aktivan tokom protekle decenije i mada iza sebe ima samo jedan studijski album, bila je tu masa kraćih snimaka i živih albuma. Jedan nam se i ranije ove godine dopao, ali novi EP je toliko dobro napravljen i toliko dobro produciran da moram da naglasim da ga ne treba propustiti. Južnoamerički trhashcore je najbolji na svetu kad je dobar a Surra ga JAKO dobro izvode. Ne propustiti:

https://surrathrashpunk.bandcamp.com/album/thrashpunk-teleport-submundo-2121

Finci Dead Shape Figure imaju pristojan EP melodičnijeg thrash metala sa malo death ukusa u formi Quatuor Post Nihil. Četiri pesme ovde imaju solidan tempo i odličnu produkciju a bend, mada je sklon melodičnim ispadima, svakako svira dovoljno žestoko da i poslovično probirljivog mene pridobije u dovoljnoj meri:

https://deadshapefigure.bandcamp.com/album/quatuor-post-nihil

Odličan niskobudžetni ali tvrd i opasan (i ispasan, sigurno) powerviolence demo snimak od strane benda Scourge Whip iz Denvera. NIHL ima 15 vrlo kratkih pesama koje kombinuju eksplozivne blastbeat ejakulacije sa teškim, moćnim srednjetempaškim slemovima, sve uz surove vokale i produkciju koja je adekvatna za ono što bend radi iako, naravno, nije konvencionalno ,,kvalitetna". Bend ovo uskoro izdaje na kaseti i ima sve moje preporuke.

https://scourgewhip.bandcamp.com/album/nihl-demo

Cro-Mags imaju novi EP, nazvan jednostavno 2020 i, evo, ja ne znam šta se dešava da NYHC bendovi koje sam batalio još devedesetih snimaju prvorazredne stvari. Agnostic Front su prošle godine imali odličan album, a Cro-Mags su početkom leta objavili ploču koja me je prijatno iznenadila. 2020 je u sličnom maniru, ali još bolja, vraćajući gnev koji je bio tako jak na Age of Quarrel, prvom albumu benda iz osamdesetih godina, ali sa razrađenijim, nešto kompleksnijim aranžmanima koji se iznenađujuće dobro uklapaju uz gnevni ulični metalizirani hardcore punk. Ovde ima prostora i za dinamička variranja pa i iznenađujuće upade melodičnosti, a sve ostaje tvrdo, masivno i moćno. Bogami, odlično:

https://youtu.be/QbGJ4twuLS8

(Kraj u sledećem postu)

[Meho Krljic]

Ogrish Demeanor iz Tihuane na svom demo snimku S​/​T DEMO 2020 čukaju vrlo abrazivnu i prijatnu (ako volite da vam ne bude prijatno, jelte), smešu death metala švedskijeg tipa i crustpunka. Ovo je snimljeno dobro, sa potrebnom težinom zvuka i moćnim gitarčinama, zakucavajućim bubnjevima, te užasno brutalnim vokalom pa meksička braća od mene dobijaju sve palčeve na gore. A i ime im je sjajno:

https://ogrishdemeanor.bandcamp.com/album/s-t-demo-2020

Prijatan grindcore na EP-ju FREExHUG istoimenog benda iz Pariza. Ovo je dobro snimljen ali po senzibilitetu primitivan grindcore koji voli proste rifove i klasične ritmove, izbegavajući da potone u ,,sobnim" cybrergrind indulgencijama ali se ne paleći da je u pitanju nekakva velika evolucija žanra. No, dobri rifovi, brzi blastbitovi i vrištanje su, kad se snime ovako solidno, često dovoljni da žena poput mene bude zadovoljna. Bend ima i jednu hip-hop pesmu (Death to False HipHop) i ovo je sjajna diverzija za sredinu izdanja. Odlično:

https://freexhug.bandcamp.com/album/freexhug

Venomwolf iz Glazgova je jednočlani blackened speed metal projekat čiji novi singl, Bloodthirster nudi tu jednu lepu pesmu himničnog, sirovog ali poštenog metala a na drugoj strani je obrada Dischargeove The Nightmare Continues koja je izvrsna. Singl se kupuje za koliko date pa ne treba biti lenj!

https://venomwolf.bandcamp.com/album/bloodthirster

Undead at the BBC je kul igra reči pogotovo kada se radi o bendu koji se uglavnom bavio zombi-tematikom kroz svoju karijeru. Radi se o skupini iz Lidsa, Send More Paramedics koja je u ovom trenutku počivša ali ovaj album snimljen uživo u studiju (dakle, bez publike) je pravljen 2005. i 2006. godine i prezentira bend u sasvim solidnom thrash metal/ thrashcore svetlu. Ova ekipa svakako u svom zvuku ima više panka od prosečnog thrash metal benda danas a uz vitke i okretne thrashcore rifove idu i staromodniji aranžmani te elementi zombi humora koji nisu nametljivi ali su tu. Generalno, ovo mojim ušima deluje i starije nego što jeste ali to nije negativno, i Send More Paramedics me sasvim uspelo vraćaju na kraj osamdesetih na ovom lepo odsviranom, dobro miksovanom i recentno remasterovanom materijalu:

https://sendmoreparamedicsuk.bandcamp.com/album/undead-at-the-bbc

Cirith Ungol su ove godine već izdali odličan album pokazujući da bend i posle bezmalo pola veka rada ima u sebi i vatre i nadahnuća. Sada su reizdali svoj demo iz 1978. godine, The Orange Album a koji je i služio pre svega da se bend ponudi izdavačima pa ovo nije nužno široko dostupan snimak. I mislim, ne samo da je u pitanju delić metal istorije nego i zabavna lo-fi heavy metal muzika sa kraja sedamdesetih, u vrlo ubedljivom stilu. Fizičko izdanje je već otišlo (a bilo je ionako samo 666 kopija) ali možete kupiti daunloud:

https://cirithungolofficial.bandcamp.com/album/the-orange-album

Yashira su bili veoma dobri na prethodnadva izdanja koja sam slušao, ali novi album, Fail To Be je naprosto impresivan. Bend i dalje vozi tu neodoljivo bolesnu, tenzijom ali i žestokom svirkom nabijenu kombinaciju post-metala, mathcorea i progresive koja se ispoljava kroz namerno neparne ritmove ali koji kompulzivnim ponavljanjem postaju ,,prirodni" za slušaoca što ne stiže ni da se izbori sa disonantnim gitarama pre nego što krenu brutalni monotonalni rifovi. Yashira kao da uzimaju sve što je bilo dobro devedesetih i ranih dvehiljaditih na toj nekoj leftfield strani metala pa kombinujući Yakuza, Today is the Day i, recimo, Burnt by the Sun, te stariji Mastodon, donose muziku koja je sjajno napisana, vrhunski izvedena, stalno zapaljiva i uzbudljiva i, čak, i odlično producirana. Remek delo? Pa, da znate da jeste.

https://yashira.bandcamp.com/album/fail-to-be

Stalno želite da proverite da li bi vam se taj beatdown hardcore dopao ali ne znate odakle da krenete? Ne znam ni ja, ali nemački izdavač 164 Beatdown Crew je svakako od pomoći sa svojim kompilacijama. Najnovija, prodavana za koliko želite, a pod prigodnim naslovom Beatdown Around The World ima čak 100 bendova iz 43 države širom sveta a što je, složićemo se, zaista dobar uzorak. Beatdown hardcore svakako nije moja najomiljenija muzika svih vremena, ali jeste interesantan primer spajanja ukusa, interesovanja i scena koje nisam očekivao. Devedesetih godina prošlog veka su mi hardcore njujorških bendova tipa Biohazard, Madball i Agnostic Front i brutalni death metal kakav su svirali (takođe njujorški) Suffocation recimo, delovali kao dve najdalje stvari na svetu ali tridesetak godina kasnije smo svedoci da su se ove dve stvari nekako spojile. Gruv kao osnovni sastavak moshcorea i slamming death metala koji su izrasli sa vremenom, poslužio je kao kohezivni faktor pa otud i sav taj beatdown hardcore na svim stranama sveta. Naravno, ova kompilacija pokazuje da tu ima i ne malog uticaja hip-hopa (i, svakako, trapa) a što i nije bilo predaleko od njujorškog hardcorea (i, ako hoćete da napravim zaista duboki zasjek, podsetiću i da je Mike Smith, bubnjar Suffocation imao hip-hop/ horrorcore projekat Grimm Real) no meni je nekako najsimpatičniji utisak to sa koliko različitih strana sveta ovde dolaze bendovi, pevajući uglavnom na Engleskom (mada ima i Španskog, Ruskog...) ali sa različitim naglascima. Naravno, beatdwon je vrlo kodifikovana muzika, sva u obaveznim formama koje moraju biti prisutne da bi pesma bila ,,real" pa slušanje 100 kompozicija za redom koje su sve u vrlo sličnom maniru – horski, gangsterski vokali, do prezasićenosti često korišćenje reči ,,motherfucker", spor i srednji tempo, vrlo svedeni hromatski rifovi, teški brejkdaun elementi i slemovi koji čine 90% muzike, supernizak štim – može da bude i zamorno, ali ako ste nasađeni na pravu stranu, ovo će biti prava proslava gruva i hipnotičkog metala:

https://164beatdowncrew.bandcamp.com/album/beatdown-around-the-world

Valjda sam ove nedelje bio žedan slemova pa mi je bilo svejedno gde ih pronalazim, tek novi EP parižana Anaptosis, a naslovljen  Simian Barbarism (i sa introom za naslovnu pesmu koji bi mogao biti ali možda i nije iz filma Monkey Shining) donosi četiri pesme slamming deathcore muzike koje su mi lepo legle. Nije ovo sad nešto vrhunski napisano, ali Anaptosis shvataju moć proste, barbarske teme u hromatskoj lestvici i ovo obilato upotrebljavaju. Ovo je i solidno producirano – mada ima malo one za deathcore često tipične ,,plastičnosti" – pa mi je bilo sasvim okej da ga malo provrtim:

https://anaptosis.bandcamp.com/album/simian-barbarism

Discretionary Kayoss iz Kolambusa u Ohaju sviraju pomalo neobičan crossover/ thrash metal na svom debi albumu koji se isto zove Discretionary Kayoss. Ovo je generalno rifaška, brza muzika sa puno energije i gruva ali Discretionary Kayoss ne imitiraju direktno predloške iz osamdesetih, pišući pesme koje imaju malo složenije, ne usuđujem se da zaista napišem ,,progresivnije" aranžmane Rezultat je muzika koje je možda za nijansu manje prijemčiva na prvu pesnicu u facu, ali koja svakako zavređuje da se posluša jer ima dubinu. Opet, Discretionary Kayoss generalno stoje u žanru i samo eksperimentišu sa formom pa je ovo meni vrlo prijatan zvuk. Album sadrži 12 solidno produciranih pesama od kojih je jedna obrada testamentovog Into the Pit a druga, bogami, obrada Vio-Lenceovog Calling in the Coroners. Discretionary Kayoss su me svakako kupili i pre nego što sam čuo ove dve omiljene stvari pa samo mogu da potvrdim da su ljudi na svom mestu:

https://discretionarykayoss.bandcamp.com/album/discretionary-kayoss

Za klasičniji crossover/ thrashcore, tu su salvadorski Hazardous Mutation koji su ime uzeli od pesme Municipal Waste da ne bi bilo ikakve sumnje u to šta vole. Inconsciencia je EP sa šest pesama ali poslednje dve su instrumentalne verzija pesama sa njihovog prvog albuma iz 2013. godine, no materijal je generalno zdrav, zabavan, odlično odsviran i dobro produciran. Ovo je brza, buntovna muzika na lepom mestu između panka i metala sa ložačkim rifovima, horski otpevanim refrenima, pa još na Španskom – milina. Hazardous Mutation nisu preterano inovativni u ovome što rade ali su više nego dobri u proizvodnji kvalitetnog žanrovskog programa i to je sasvim dovoljno:

https://hazardousmutationsv.bandcamp.com/album/inconsciencia

Isto iz Salvadora, Genetic Disorder čiji EP CRT Fascination naslovom sugeriše baš old school trešinu, ali je zapravo u pitanju nešto progresivniji deaththrash sa ambicioznim aranžiranjem i pesmama koje se ne stide različitih harmonskih rešenja i puno atmosfere. Sve je to snimljeno korektno mada ne i skupo, ali bend svira vrlo dobro i mada ovo nije muzika koja ubija na prvi aperkat i traži malo posvećenosti i vremena, Genetic Disorder zapravo fino balansiraju negde na svom odabranom mestu između Voivod i Death.

https://geneticdisordersv.bandcamp.com/album/crt-fascination

Children of Technology svoj treći album, Written Destiny izbacuju tek naredne nedelje za Hell's Headbangers ali su ga već pustili na JuTjub u promotivne svrhe, pa... da poslušamo. Od prethodnog albuma prošlo je svih šest godina pa Italijani ovde zvuče primereno raspoloženo i napaljeno, no, iako je njihov odabrani žanr mešavina thrash metala i hardcore punka (dakle, jelte, krosover), kompozicije su iznenađujuće dugačke i, pa, kompleksne je možda prejaka reč ali svakako ambiciozne. Bend ima dobar, old school zvuk sa puno prostora u miksu i bez danas popularnog preniskog štimovanja pa ploča prija ušima i automatski aludira na osamdesete iako je zapravo producirana vrlo kvalitetno i ne zvuči starinski. Najvažnije, pesme su zaista dobro napisane i zvuče sveže sa puno dobrih, motorhedovskih speed metal rifova i pametnim aranžiranjem kako da se iz svega izvuče maksimalna kilometraža. Jaka preporuka:

https://youtu.be/K_UaI2HH2fk

https://children-of-technology.bandcamp.com/album/written-destiny

Na demo snimku With Evil We Ride Španci Inverted Cross sviraju dopadljiv mada jednostavan blackened speed metal. Ovo je muzika koja zna da se zabavlja, svakako i mada tehnički dometi benda (ili snimka) nisu previsoki, Inverted Cross imaju zaokruženu, pankersku, rokersku ideju i realizuju je sa šarmom:

https://invertedcross666.bandcamp.com/album/with-evil-we-ride

Njujorčani Vantafirth su nešto bolje snimljeni na svom prvom demo snimku, jednako nazvanom Vantafirth a ovo je opet nekakav blackened thrash metal samo što Njujorčani imaju sveže ideje i pišu iznenađujuće originalne rifove/ teme, bežeći i aranžmanski od puke ortodoksije a opet ne bežeći daleko, da se ponudi ta kombinacija sirovosti i pravolinijskog čukanja koju ovaj žanr obećava.

https://vantafirth.bandcamp.com/album/vantafirth

Poljaci Deathspawn čukaju prelep, beskompromisan brutalni death metal koji je sav u brzini i žestini, bez mnogo pauza da se predahne. Nije to muzika za svakoga jer je ovo sve u nervozi, brzini i granitnoj čvrstini ali Deathspawn barem pišu memorabilne teme i dobre rifove koji ulaze u uho i čovek sebe zatekne kako klati glavom i pevuši ih iako nije baš siguran da može da kaže da se pesme međusobno supstancijalno razlikuju. Ali da ne budemo nepošteni, ovaj tip brutalnog death metala se ne zasniva na individualnim pesmama već na jednom opštijem utisku agresije i opresije koji ide tokom celog albuma/ nastupa pa je i debi album Deathspawna, Reverendus jedna kvalitetna vežba u ovoj formi, sa dobrom produkcijom, vrlo disciplinovanom svirkom, ubedljivim dubokim vokalom i pomenutim solidnim gitarskim temama i rifovima. Naravno, ja imam sklonost ka ovakvoj vrsti muzike, nekom drugom će album u kome većina rifova može da se premesti u drugu pesmu i da se ne primeti značajna razlika biti suviše stilski monoton, ali ako volite Hate Eternal, Krisiun, ili mađarski Gutted, Deathspawn su jedan veoma dobar primerak iz istog žanra:

https://deathspawn.bandcamp.com/album/reverendus

Švedski Burning Alien na svom debi albumu Crop Field Death Squad svira death metal sa dosta melodije okrenut ka vanzemaljcima i po onome kako se zovu pesme, ovo je konceptualna ploča koja se valja slušati skoro kao jedna cela sezona X-Files. Nisu Burning Alien sad nešto ludački inventivni i originalni ali ovo je prijatna, dopadljiva, lepo svirana i snimljena muzika koja će vam prijati ako volite death metal i naučnu fantastiku:

https://burningalien.bandcamp.com/album/crop-field-death-squad

Ne znam odakle su Postmorten ali ne radi se o starom brazilskom bendu istog imena. Ovi ljudi pevaju na Španskom pa pošto ih izdaje Satanic Porno Records, nagađam da su možda i sami iz Meksika. Kako god, VELANDO LA CABEZA , njihov novi EP od tri pesme nudi sirov deathgrind, prljavštinu, loše raspoloženje i jedan organski, brutalni miris. Preslatko:

https://satanicpornorecords.bandcamp.com/album/velando-la-cabeza

Novozelandski jednočlani death metal projekat Skull mi je već prijao ove godine, a novi album (treći u 2020. godini), Hell on Earth je zapravo za nijansu manje ,,paklena" ploča. Ovo je i dalje žestoka, vrlo zabavna metal svirka koja se ne zamara komplikovanim konceptima već udara jako i prži snažnim rifovima, ali Jeremy Giles kao da je trenutno u nekom malo emotivnijem raspoloženju pa je i Skull sada nešto melodičniji projekat. Ne da ćete ovde čuti ,,melodeath" stil, ali fakat je da već druga pesma,           Smashing Through the Veil of Death to Bring You Back to Me, gotovo da ima senzibilitet balade, kada bi tako nešto stvarno postojalo u death metalu. Kako god, Skull i ovde nudi zabavan, mošerski death metal koji se pokazuje kao kadar i da se protegne izvan strogih granica žanra a da ne izgubi oštrinu, pa od mene i dalje dobija palac na gore:

https://skullmetalbandnz.bandcamp.com/album/hell-on-earth

Francuski sastav Narcoleptia se raspao nakon smrti bubnjara Adhera 2012. godine. Narednog Januara im izlazi memorijalni album, World Forever Doom koji je već dostupan za slušanje na Bandcampu i ovo je dopadljiv, srednjetempaški i dosta ,,mekan" death metal koji se drži old school formi ali nije odlutao u pravcu intenzivne brutalnosti. Ploča je sastavljena od izbora sa dva demo snimka grupe i novije pesme su značajno bolje producirane ali ovo je u globalu šarmantno izdanje:

https://pagvader.bandcamp.com/album/world-forever-doom

Bostonski Inhalement su ove godine već imali jedno lepo izdanje, a sada za pouzdani Horror Pain Gore Death Productions izbacuju EP od pet pesama, snimljen uživo, Live Resin. Inhalement su sirov, spontan death metal bend koji voli da duva pa je i primereno da je ovo sirov, mutan i lo-fi živi snimak. Njihova muzika svakako zvuči vrlo prirodno u takvoj produkciji a HPGD i sa ovom pločom drži nivo tvrdokornog andergraund kvaliteta koji smo navikli da očekujemo. Udri 'n' razbi što rekoše ortaci iz Smedereva:

https://hpgd.bandcamp.com/album/live-resin

Apocryphetic iz Tenesija je u početku bio jednočlani bend ali sada je ful postava četvorice ljudi koji sviraju ,,bestijalni death metal". Zvuči dobro a i kada se posluša EP Heir to the Cosmos, ZVUČI dobro. Bend je imao tri demo snimka pre ovog ali iako je ovo prvo pravo izdanje, može se pričati o solidnoj zrelosti. Ovo je muzika kojoj je brzina i žestina u prvom planu, sa nervoznim, eksplozivnim rifovima i pesmama koje su velikim delom u blastbitu. Naravno, kad ste jedan klinac na gajbi uz programirane bubnjeve, ovakva muzika se lako pravi, no Apocryphetic uspeva da izbegne da zvuči kao prosečan sobni ,,extreme metal" projekat i ovo je zapravo vrlo pristojan brzi death metal na tragu Hate Eternal. Naravno, valjaće ovde još sazrevanja i sofistikacije ali bend ima sve što treba – dobre rifove, kvalitetan zvuk, energiju i jednu autentičnost koja je možda i najvažnija. Impresivno, a i ovo je EP sa čak osam pesama i meni je to praktično legitiman prvi album za ovaj sastav:

https://apocryphetic.bandcamp.com/album/heir-to-the-cosmos

Brutalni death metal iz Grčke stiže ljubaznošću atinskog sastava Incineration. Njihov novi EP, Deeds of Debauchery na vinilu izlazi tek u Aprilu, ali MP3 je ovde i to je dobro. Ovo nije neki suptilni, filozofski nastrojen metal intelektualaca i humanista – prva pesma se zove Hanged by the Ballsack na kraju krajeva – ali nudi odličnu zabavu sa četiri pesme brutalnog zakucavanja, divljačkih vokala, brzog tempa i puno klasičnog hromatskog rif-rada. Incineration imaju malo old-school produkciju sa jako komprimovanim gitarama i bubnjevima koji vade oči, pogotovo oštrim dobošem, ali sve je to deo šarma ovog izdanja. Meni prija:

https://incineration666.bandcamp.com/album/deeds-of-debauchery

Za još odličnog brutalnog death metala zadovoljstvo mi je da vas uputim na drugi album australijskih Depravity. Prošli album, Evil Upheaval je bio vrlo dobar, pa iako možda novi, Grand Malevolence, ne donosi supstancijalne evolutivne korake unapred, ovo je svakako jedna izvrsna ploča za ljude koji vole ,,bogatiju" stranu ovog podžanra. Hoću da kažem, ovo je producirano veoma kvalitetno, svirka je vrhunska a i Depravity prave pesme koje imaju epske rifove i aranžmane što u prvi plan stavljaju jednu teatralnost koju mnogi više ,,andergraund" brutal death bendovi nemaju i, verovatno, i ne vole. Depravity sviraju u tradiciji Morbid Angel/ Hate Eternal i Grand Malevolence je rađen upravo u ovoj formi, sa visokim tempom, mnogo kompleksnih rifova ali tečnih, prirodnih aranžmana i meni je ovo pravi užitak za slušanje:

https://depravitydeath.bandcamp.com/album/grand-malevolence-death-metal

Južnoafrički The Fallen Prophets ima vrlo solidan EP brutalnog death metala koji ima i malo ,,blackened" šmeka i atmosfere po uzoru, kako bend eksplicitno navodi, na Cattle Decapitation, Benighted, Dark Funeral i Naglfar. No End In Sight je urađen za vreme lokdauna ali sa gomilom gostiju (između ostalog iz Hate Beyond, Blood Red Throne, Vulvodynia...) a lirički i po atmosferi se svakako inspiriše pandemijom. Ovo je kvalitetna i zrela muzika koja još uvek ne lomi kalup u kome je nastala ali ne pati ni od kakvih početničkih propusta – bend na kraju krajeva postoji deceniju i ovo im nije prvo izdanje – sa dobrom produkcijom i jednim generalnim šmekom luksuza. Lepo:

https://thefallenprophets.bandcamp.com/album/no-end-in-sight

Focal Dystonia su nemačko-holandski brutal death metal duo koji se ponosno nastavlja na tradiciju davanja imena bendu po nekom zdravstvenom problemu ili stanju. Fokalna distonija je, jelte, neurološki poremećaj koji izazive grčenje određenih grupa mišića pa time i ,,neprirodno" držanje tela, a debi album, Descending (in​)​human Flesh je odgovarajuća zvučna ilustracija ovog problema. Nije ovo tek još jedan u moru brutalnih death sastava jer je u pitanju projekat dvojice vrlo iskusnih muzičara, Florenta Duployera iz Cenotaph i Floora van Kuijka iz Korpse, Carnifloor itd. Utoliko, i Focal Dystonia, iako ne izlazi iz okvira brutalnog deathgrinda (sa ukusno provučenim elementima slamming death metala), predstavlja vrlo pročišćenu, vrlo kvalitetnu viziju ovakve muzike, sa izuzetno divljačkim zvukom, kvalitetom izvedbe i dobro napisanim pesmama koje, po pravilu, osciluju između rešetajućih blastbitova i mrvećeg srednjeg tempa. Nema ovde dinamičkih uspona i padova, naravno, i album će neistreniranom uhu zvučati kao da sve vreme slušate ista četiri takta, ali ljubitelji brutalne death metal svirke će uživati u Van Kuijkovim fenomenalnim slem rifovima, ubitačnoj ritmičkoj preciznosti Duployera i doprinosu death metal kolega sa svih strana sveta što gostuju na raznim pesmama. Nemilosrdno, moćno i zapaljivo:

https://focaldystonia.bandcamp.com/releases

Naravno, tu je i novi Deeds of Flesh ali bez preminulog Erika Lindmarka. Kalifornijski kvintet je svakako institucija među publikom koja voli tehnički, brutalni death metal pa je i novi album, Nucleus, posle sedam godina nesnimanja i Erikove smrti i neka vrsta manifesta za bend koji je uvrstio i dosta Erikovog materijala na album a zatim i pozvao masu kolega da gostovanjima popuni veliku prazninu koja je iza njega ostala. Ja nisam, da budem odmah jasan, neki veliki ljubitelj Deeds of Flesh, meni njihova muzika ume da bude pomalo onaj stereotipni ,,tech-death" koji je zainteresovaniji za muzičku teoriju i kako je pervertirati nego što nastaje iz te neke, nutrine, ali to su valjda i pitanja ukusa. Ima ovde vllepih aranžmanskih zahvata i pesme su svakako napisane sa svešću o celini a ne samo kao procesija egizibicija pa Nucleus ima za mene zanimljiviih dimenzija, no, ne marim mnogo za neoklasičarske solaže na ovoj ploči niti za njenu do apsurda dinamike lišenu produkciju koja se, nažalost kod izdavača Unique Leader sve češće podrazumeva. Iako je meni ovo muzika koja me više impresionira tehničkim kvalitetima nego što mi krade srce, mislim da će se tech-death publici dosta dopasti:

https://uniqueleaderrecords.bandcamp.com/album/nucleus

Yhorm iz Sussexa su verovatno ime uzeli po divu iz igre Dark Souls III ali njihov album se tematski ne bavi (samo) Dark Soulsom i zapravo nudi interesantnu, originalnu smešu sludge metala i progresive. Recimo da bend ima tendencije ka mathcore senzibilitetu, nalik na stariji Mastodon ali Yhorm sa albumom Giants Respite nastoji da ima svoj zvuk i pristup muzici i u tome uglavnom uspeva. Mene je ovo prijatno iznenadilo i sigurnošću i dubinom i pameću da se aranžmani ne pretrpaju pa tako Yhorm zvuče manje matematičarski a više prirodno. Vrlo dobro:

https://yhormband.bandcamp.com/album/giants-respite

Death metal supergrupica Heads for the Dead na svom drugom albumu, Into the Red, ne menja previše orijentaciju koju je imala na debiju što mi se pre dve godine solidno dopao. Ovo je, dakle, horror-death metal sa švedskim predloškom – Jonny Pettersson je, uostalom, njihov – sa debelim zvukom gitare, moćnim vokalom i više nego korektnom aplikacijom D-beata u svojim pesmama. Ima ovde i melodije, taman koliko treba pa bend, iako svira energično i žestoko, ima vrlo lepo odmerenu vodviljsku dramu u svojim pesmama. Da je sve to za nijansu mekše masterovano, bilo bi idealno, ali i ovako je Into the Red vrlo lepa, prijatna ploča švedskog death metala kog, kao u nekom vicu, sviraju Nijemac, Englez i Šveđanin:

https://headsforthedead.bandcamp.com/album/into-the-red-death-metal

Turci Engulfed za ovu godinu su pripremili četiri pesme odličnog death metala na EP-ju Vengeance of the Fallen. Ovo je onako, kombinacija old school death zvuka sa malo kosmičkog death metal ugođaja, pa na sve to dodato i malo black metal melodija i, u lepoj, prijatnoj produkciji se vrlo lepo troši. Muzika koju Engulfed prave je onostrana i, čak, hipnotička, uprkos svojoj agresivnosti i visokom tempu. Ovo je ono pronalaženje mira u oku oluje i nadam se da će trojka iz Istanbula uskoro snimiti i čitav novi album jer je Vengeance of the Fallen odlična ploča:

https://darkdescentrecords.bandcamp.com/album/vengeance-of-the-fallen

Kaine iz Eseksa baš muzu svoj prošlogodišnji album Reforge the Steel. Letos su imali živu verziju u prodaji a sada nude Reforge The Steel (Collectors Edition) sa čak tridesetjednom pesmom, dakle, sa gomilom alternativnih verzija i živih snimaka. Ako baš ozbiljno volite Kaineov uredan, umiven, melodičan britanski hevi metal – a nije ga teško voleti – ovo je bez sumnje vredno da se proveri:

https://kaine.bandcamp.com/album/reforge-the-steel-collectors-edition

Italijanski power metalci Airborn su prilično iskusna ekipa koja radi skoro četvrt veka pa je njihov šesti album, Lizard Secrets: Part 2 - Age of Wonder manje-više nešto što znate da li ćete voleti i pre slušanja. Meni su Airborn isuviše mutno miksovani na ovoj ploči a i ja nisam najveći fan ovog melodičnog, prilično sleazy power metala koji oni provlače no, bend svira izvrsno i tačno zna šta hoće pa ako ste ciljna grupa, navalite:

https://fighter-records.bandcamp.com/album/lizard-secrets-part-2-age-of-wonder

A ako volite baš onaj najpopularniji power metal, Blind Guardian su upravo izdali živi album, Imaginations from the Other Side - 25th Anniversary Edition. Radi se, dakako, o živoj verziji njihovog petog albuma iz 1995. godine koji je, verujem, među njihovim poštovateljima veoma cenjen. Ja Blind Guardian svakako štujem na ime kvaliteta ali nisam neki preveliki ljubitelj njihove uozbiljene tolkinovštine pa i oaj album apsolutno mogu da preporučim na ime hiperkvalitetnih izvedbi i produkcije koja se, srećom, ne gubi u power metal plastičnsoti već ima dobar nivo ,,živosti."

https://youtu.be/csPz8zkS61k

Finski Chalice imaju debi album, Trembling Crown i mada ja nisam baš potpuno ciljna grupa, vidim da se mnogim ljudima dopada. Zapravo, Chalice sviraju jedan melodičan hevi metal sa korenima u NWOBHM zvuku pa mi se deo onog što čujem izuzetno dopada – solaže su odlične recimo – ali mi pevanje ne leži i to me malo žulja. No, probajte, svakako problem može da bude samo u meni:

https://chalicefin.bandcamp.com/album/trembling-crown
https://youtu.be/7QE4iG5bytI

Švedski veterani (osnovani još 1982. godine), Mindless Sinner godinu su počeli vrlo solidnim novim albumom za fenomenalni nemački Pure Steel , a sada je završavaju reizdanjem svog prvog EP-ja, Master of Evil za istog izdavača. Originalni materijal je iz 1983. godine a ovo reizdanje ima po nekoliko verzija svake od pesama, zaključno sa koncertnim snimcima i sjajno je ovako dobiti priliku da se upoznate sa materijalom benda koji jedva da je menjao postavu tokom četiri decenije i čiji klasični, melodični hevi metal i danas zvuči potentno:

https://puresteelrecords.bandcamp.com/album/master-of-evil


Za kraj: umetnost! Boris i Merzbow su već imali toliko kolaboracija da se na prvi pogled čini da nemamo oko čega da se uzbuđujemo kad se pojavi još jedna. Ali naravno da ima. Ovo su ljudi koji su napravili neke od najboljih komada muzike poslednjih četrdeset godina, bez obzira što su, po svim uobičajenim kriterijumima, operisali na samoj granici onoga što se doživljava kao jelte, ,,muzika" pa je i 2R0I2P0 (ime albuma treba čitati kao 2020 R.I.P.) ploča vrhunske ekspresivnosti i naizgled beznaporne proizvodnje smisla. Kako su i Masami Akita i trio Boris poznati pre svega po gruboj, abrazivnoj muzici, zanimljivo je da su njihove kolaboracije često zapravo najmekše, pop muzici najbliže ploče koje objavljuju. Naravno, ovo je i dalje puno ,,buke" – mada uglavnom u smislu nasumičnog zvuka i šuma, a manje u smislu ekstremnog volumena – ali 2R0I2P0 je ploča nežnih, meditativnih, skoro šugejzerskih tema koje se čuju negde u daljini ispod Akitinog digitalnog i analognog haosa (To the Beach), ili srazmerno ambijentalnog neidiomatskog materijala (Coma). Parče psihodeličnog roka koji je rastegnut skoro do potpunog pucanja forme kao što je Love na najbolji način svedoči o korenima i jednog i drugog entiteta i njihovoj decenijskoj nepokolebljivoj inspiraciji da svoje korene poštuju ali i nadilaze svakom prilikom. Obavezna lektira i, ako ovo bude poslednji album koji sam kupio u dvehiljadedvadesetoj, to će zapravo biti veličanstven ispraćaj:

https://borismerzbow.bandcamp.com/album/2r0i2p0

[Meho Krljic]

Još malo pa kraj godine i agonija izbora albuma koji je obeležio 2020. Srećom, ja sam taj album prepoznao još letos pa za mene neće biti problema. No, da vidimo, u međuvremenu šta je lepo izlazilo od metala tokom prethodne nedelje.

Blek metal za predjelo uvek lepo razgori apetit. Ill Tidings iz Beča imaju tako dobar omot za svoj debi album, Signa Tenebris da sam se molio svemu nečastivom da muzika bude valjana kako bih ovo mogao da iskoristim za featured image na blog postu. I, nečastivo je ispoštovalo molitve pa je ovo vrlo solidan moderni blek metal sa kompleksnijim aranžiranjem, solidnim atmosferama ali i maštovitim programom na polju rifova i tema koji odlazi daleko preko granice proizvodnje melanholičnih atmosfera – mada i toga ima u dobroj meri. Ill Tidings su i vrlo solidno producirani tako da se ti neki promišljeni aranžmani sa različito farbanim gitarama lepo čuju. Odličan album i sve preporuke:

https://illtidings.bandcamp.com/album/signa-tenebris

Ovog tjedna i vrlo zanimljiv debi album poljskog trija Königreichssaal. Ovi ljudi na slici izgledaju zastrašujuće (iz ponešto drugačijih razloga nego što je to uobičajeno u blek, jelte, metalu), a svirka je adekvatno skeri i impresivna. Witnessing The Dearth je album black/ doom metal spoja koji nije tek ,,blackened doom" odnosno doom metal sa vrištećim vokalima, već promišljeno i osobeno komponovana muzika sporog tempa i opresivne, napete atmosfere. Königreichssaal su napisali album koji hipnotiše odličnim sekvenciranjem i vrsnim songrajtingom, a koji, plus, ima odličan miks i generalnu produkciju. Fantastično:

https://cultofparthenope.bandcamp.com/album/witnessing-the-dearth

Zašto Indusi Raat svoj album Raison D'être daju za samo jedan Evro ako kupujete MP3 je misterija jer je ovo vrlo dobar paket post-blek metal atmosfera i kvalitetne svirke. Devetominutna Never Forever koja album otvara generalno postavlja okvir u u kome će se stvari kretati sa vrlo ubedljivim šetnjama od agresivnog (a osećajnog) blek metala do hipnotičkog (i još osećajnijeg) šugejza. Ako volite melanholiju i distorziju u podjednakoj meri, Raat su dobar izbor:

https://raat.bandcamp.com/album/raison-d-tre

https://flowingdownward.bandcamp.com/album/raison-d-tre

Za atmosfere i ambijente ove nedelje zaduženi su takođe i lionski Bacchus. Ovaj trio koji sebi pripisuje misterioznost i mističnost, na prvom, istoimenom EP-ju zaista prevashodno ide na atmosfere, sklapajući pesme od hipnotičkih, ponavljajućih tema koje se uglavnom ne razrađuju mnogo već grade ambijent što namerno beži od razlika u dinamici i tempu. To sasvim solidno funkcioniše ako tražite baš takav ugođaj od muzike, a, s obzirom da ulazimo u zimu pandemijske godine, naravno da ga tražite. Plus, Bacchus veoma lepo miksuju ovu muziku dajući joj i prostor i monumentalnost a bez preteranih kompresija:

https://bacchus-dionysies.bandcamp.com/releases

Wintaar se tokom ove godine transformisao u ,,pravi" bend i na novom albumu (devetom samo u 2020. godini!), Our World Is a Grave ovo sada zvuči profesionalnije i zrelije. Ovo je ruski blek metal pa je i primereno melodičan i melanholičan i iako ima kompleksnijih i zrelijih sastava nego što je Wintaar, projekat je u ovom trenutku na lepoj tački u karijeri gde izvornu naivnost i neposrednost ekspresije vezuje sa kvalitetnijom svirkom i to ima svog šarma:

https://winterblackmetal.bandcamp.com/album/our-world-is-a-grave

Kada čovek vidi omot trećeg albuma njemačkih Burkhartsvinter baš poželi da je muzika dobra jer bi bila greota ovakav crtež protraćiti na neko smeće. Srećom, iako Mordbrand nije sad neki menjač pravila i uvodilac novog referentnog sistema za analizu blek metala, ovo je solidna ploča sirove, melodične svirke. Burkhartsvinter prave dugačke ali prilično jednostavne pesme koje se voze na snazi ubeđenja (tj. satanizma, jelte) i imaju jednu spontanu, prijatnu energiju, bez ikakve ambicije da ruše žanrovske međe. Pomalo andergraund produkcija samo doprinosi šarmu.

https://burkhartsvinter.bandcamp.com/album/mordbrand

Iako je poljski Mardom jednočlan projekat, njegov jedini član, Rottensparrow, je za potrebe EP-ja, The Path of No Return pribavio i bubnjara i pevača pa je ovo korektna lepo-zvučeća ploča sa četiri pesme emotivnog, melodičnog blek metala u možda i tipično poljskom stilu. Ko voli prijatne, tužne a lepe melodije odsvirane sigurno i snimljene ne preskupo ali korektno, taman tako da čoveka zavedu, ovde ima vrlo pristojan program u ponudi:

https://mardom.bandcamp.com/album/the-path-of-no-return

Antverpenski Abrahamic Liars su nov bend ali sa upečatljivim prvim izdanjem. EP Genesis na svakoj pesmi ima drugog pevača (i autora tekstova) a sama muzika je raznovrsni, dobro napisani i odlično producirani black-death metal. Ima ovde puno melodije i atmosfere ali je u prvom planu mišićava, dobra svirka. Bend najavljuje da je ovo prvi EP u trilogiji i kvalitetom materijala obećava odličan program:

https://abrahamicliars.bandcamp.com/album/genesis

(Nope: albnum je u međuvremenu uklonjen. Promenićemo link ako se ponovo pojavi)

Australijski jednočlani blek metal projekat Tarmblod sebi kači tagove poput raw black metal i depressive raw black metal a i kasetu je nazvao Misanthropic Brutality ali muzika koja se na njoj čuje je, pa, zanimljivija nego što sam očekivao. Ovo jeste sirovo i na određen način brutalno, ali ovo je pre svega hipnotička, psihodelična muzika sa jakim zvukom klavijatura koje produbljuju teme svirane na surovo distorziranim gitarama, u aranžmanima koji su bliži industrial metalu nego klasičnoj black metal ponudi. Četiri pesme, i puno obećanja za budućnost:

https://tarmblod.bandcamp.com/album/misanthropic-brutality

Takođe jednočlani Ghâshthrak iz Arizone na EP-ju Antipathy nudi jednostavan i prijatan blackened grind. Ovo jeste sobna muzika, ali je u toj klasi sasvim dobra, sa pristojnom produkcijom i autorom koji ne filozofira nego sipa zle rifove i vrišti. Pošteno:

https://ghashthrak.bandcamp.com/album/antipathy

Njemački Totenwache je ponovo sa nama i EP Kriegswesen je lepa, raspoložena ponuda melodičnog ali sirovog blek metala koji svoju očiglednu ljubav ka old schoolu ne koristi kao izgovor za krš produkciju i nespretnu svirku. Ovo je baš gde treba na skali od sirovog do ispoliranog i meni je veoma prijalo sa svojim upečatljivim melodijama:

https://totenwache.bandcamp.com/album/kriegswesen

Nikada nisam čuo za italijanski bend Gardenjia iako iza sebe imaju čak sedam albuma. Osmi, EGOSVM me je prilično zaintrigirao svojom kombinacijom progresivnog metala i avangardnog blek metala. Bend očigledno voli Tool (i obrađivali su ih ranije) ali ovo je hermetičnije i mračnije, pa i baroknije u nekim momentima koji se harmonski dotiču klasične muzike. No, meni je drago da bend ima relativno brz, poletan tempo i mada je ovo album od čak 12 pesama, pa ga treba izdržati, ima tu u šta čovek da zarije zube:

https://gardenjia.bandcamp.com/album/egosvm

Banjalučki Zvijer na svom drugom albumu, Navia (Zadah Jalovog Svijeta) donosi melodičan, melanholičan ali i besan blek metal koji se fino uklapa uz aktuelne trendove u ovom žanru. Neću da kažem da Zvijer sada sviraju post-blek metal jer to ne bi bilo tačno ali čistota produkcije i vidno proširivanje interesovanja za post-metalski zvuk i netradicionalne harmonije govore sami za sebe. Ovo je vrlo solidan materijal koji čuva blek metalsku osnovu i folk-asocijacije u nekim temama (slušajte ,,Na kraju...") ali ih sigurno i promišljeno pomera ka nešto širem krugu publike. Lepo i kvalitetno producirano:

https://insartrecords.bandcamp.com/album/navia-zadah-jalovog-svijeta

The Devouring Void je (uglavnom) jednočlani portugalski black-death projekat čji novi EP, City of Devora zvuči dobro. Nuno Verdades u ove četiri pesme nudi epsku atmosferu ali i znojavu svirku, dobar tempo i generalno energiju. Pesme su dobro napisane i snimljene a pevač Sérgio Ramos doprinosi jednom ljudskom, ekspresivnom zvuku:

https://thedevouringvoid.bandcamp.com/album/city-of-devora

Tarbathian Fortress je ime kompilacijskog albuma koji je izdao estonski Warhorn Records, sa devet sirovih, mahom ,,blackened" bendova iz ove baltičke države. Dobra je to prezentacija ako volite muziku koja je sirova, žestoka, koja izlazi iz podzemlja nezainteresovana za nekakve nove trendove i evolucije u metalu, već se drži formula utemeljenih u ranim devedesetima, bilo u black bilo u death metalu. Ima ovde oscilacija, neke pesme su melodičnije, bliže toj nekoj ,,blackened speed" verziji metal muzike (bend Ulguränd, recimo), dok su druge ,,čistiji" death metal (bend Koffin), a neke se taru o pank (bend Igor Mortis), no sve je ovo muzika za ljude koji ne vole ništa upeglano, suptilno i prijatno. A opet je prijatna.

https://warhorn.bandcamp.com/album/tarbathian-fortress

Nihilisthröpist je solo projekat Geddona (aka Giuseppe Casafina) iz italijanskog benda Hörnhammer gde Geddon, nagađate, takođe svira sve. Elem, Nihilisthröpist ima prvi, eponimni  EP i ovo je sirov black metal sa daškom death metala, taman dovoljno neobrađen i divalj da se zadovolji mlada, napaljena publika, ali sa dovoljno sofistikacije u rifovima i aranžmanima da budu zadovoljni blaziraniji starci. Sad ja gadno stereotipiziram, ali ovo je dobra muzika. A ovo na omotu ne smem ni da pitam šta je:

https://nihilisthropist.bandcamp.com/album/nihilisthropist

Austrijanci Locus Neminis zvuče vrlo usvirano i ubedljivo na svom drugom albumu, Verborgen in der Zeit (Skriveni u vremenu). Bend se nominano vodi kao simfonijski blek metal, ali iako ovde ima orkestracija, treba primetiti i da Austrijanci idu primetno dalje preko granice blek metal forme ubacivanjem dosta ,,tehničkog" metala i death metal elemenata u svoj zvuk. Rezultat je da su meni ,,simfonijski" delovi zapravo i najmanje zanimljivi jer bend generalno pravi intrigantne i dobre aranžmane pune dobrih, kompleksnih rifova i brutalnog metalisanja. Locus Neminis sviraju više od decenije a drugi album stiže osam godina posle prvog i čuje se koliko je tu rada uloženo. Vredno pažnje:

https://locusneminis.bandcamp.com/album/verborgen-in-der-zeit

Nizozemski Grafjammer su negde na suprotnoj strani i njihov blek metal je srazmerno sirov i srazmerno jednostavan. Ne i glup, De Zoute Kwel je treći album ekipe iz Utrehta i ovo je sjajno napisana i besprekorno odsvirana blek metal muzika za šutku i dobro raspoloženje. Grafjammer nisu old school fetišisti i njihove pesme imaju priličnu količinu inventivnih ideja i kompleksnijih rifova ali ona i pored sve te pameti uspeva da odiše jednom pankerskom neposrednošću. Pritom, ovo je odlično producirano i kako se MP3 prodaje po ceni koju sami odredite, ne mogu dovoljno da preporučim ovaj sjajni album:

https://grafjammer.bandcamp.com/album/de-zoute-kwel-2

Bosnauk nažalost nije ime blek metal benda koji fiktivno premešta Bosnu i Hercegovinu u Ujedinjeno kraljevstvo već američko-meksički blek metal sastav čiji prvi EP zvuči vrlo lepo. Ovde imamo dve pesme plus intro i u pitanju je kvalitetna svirka i dobro napisana muzika koja voli melodiju i razgovetnost ali ima i lepu količinu jedne naturalističke sirovosti. Vrlo prijatno:

https://bosnauk.bandcamp.com/album/bosnauk

Stoner! Mississippi Bones su iz mesta koje se zove Ada, u Ohaju i njihov album, Wise Words from the Uninformed je prava proslava kvalitetnog, dobro promišljenog težeg roka. Ovo nije ni čist hevi metal, pa ni čist stoner rok, već najpre zaista, čvrsta rok muzika sa malo južnjačkih začina, šmekerskim etitjudom i odlično napisanim pesmama. Ovo ima i ubedljivu, dobru produkciju i svakako je u dovoljnoj meri radio friendly da bi Mississippi Bones u nekoj drugoj epohi imali vrlo ozbiljan razlog da sanjaju o svetskoj slavi i velikoj popularnosti.

https://mississippibones.bandcamp.com/album/wise-words-from-the-uninformed

Groningenski Soul Theft je dobar i težak na svom EP-ju Soul Theft. Ova ekipa svira neku vrstu sporog sludge metala koji ima i napetost i gruv, ali je onda i oplemenjen vrlo sabatovskim, elementima – od vokalnih harmonija pa do... drugih harmonija – i ovo se lepo međusobno uklapa. Soul Theft su dobro producirani a ove tri podugačke pesme se odlično slušaju:

https://soultheft.bandcamp.com/album/soul-theft

Britanski trio Superlord na svom prvom EP-ju, nazvanom ,,Vs. Gargantuan" sviraju dobar, težak, vrlo faziran stoner metal koji spaja tradicionalni bluz temelj sa metalskim rifovima i psihodeličnim emanacijama. EP ima četiri poduže pesme i lep, odmeren tempo, pa prijatna, topla distorzija u kombinaciji sa melodičnim pevanjem daje odličan ugođaj uz koji se lepo radi, spava ili nešto između:

https://superlordband.bandcamp.com/releases

Francuski Stoned Karma trenutno celu svoju diskografiju prodaju sa velikim popustom pa se sve što su do sada uradili da dobiti za manje od 20 Evra. Ko ih je do sada pratio, zna da to vredi a ako niste sigurni, upravo su izbacili kompilaciju Dark Karma Collection koju daju po ceni koju sami odredite, a koja će vas brzo uputiti u njihove psihodelične, tripozne, instrumentalne tajne. Ne propustiti:

https://stonedkarma.bandcamp.com/album/dark-karma-collection

Wormhog iz Atine imaju debi album koji su radili pet godina i Yellow Sea je jedna fina stonerska ponuda, kako to već Grci znaju da skuvaju. Wormhog se baziraju na dobrom, ljutom bluzu ali imaju i jednu širu viziju, sa pesmama koje vole dinamičke varijacije i kompleksniji razvoj tema što vuče ka doomu i progresivnom metalu. Posebno mi se dopada da je ovo malo prozračniji miks i malo dinamičniji master, što bend izdvaja od nače vrlo glasnog stila grčkih stoner metal producenata. Fina ponuda:

https://wormhog.bandcamp.com/album/yellow-sea

Pickman's Model iz Atlante je izdao prvi singl kojim najavljuje album Megalith a što će uskoro, nadamo se, izaći. Nemam ovde običaj da prikazujem singlove, sem kada su izuzetni, a ovaj je izuzetan po više osnova, ne najmanje zato što ta jedna jedina pesma, An Astronaut's Lament traje 34 minuta i 18 sekundi. Pickman's Model svoj posao sviranja svemirskog psihodeličnog stoner roka shvataju vrlo ozbiljno pa je i An Astronaut's Lament izuzetno lep komad bluziranog psihodeličnog stonera koji posle nekoliko minuta provedenog u ,,dirigovanijoj" formi pali bustere i odlazi u orbitu gde će provesti skoro pola sata u psihodeličnom džemu i frikautu. Odličan zvuk, odlična svirka, da je svaki prvi singl ovakav, ovaj svet bi bio bolje mesto:

https://pickmansmodelatl.bandcamp.com/album/an-astronauts-lament

Boveda del Sol iz Barselone na svom EP-ju Traveler Between Worlds imaju dve pesme ali su to poduže i vrlo tripozne, meditativne kompozicije psihodeličnog, svemirskog doom metala pa se mogu lako slušati i po više puta. Boveda del Sol su odlično odmerili i tempo i gruv pa je ovo u velikoj meri naslonjeno i na pred-metalske muzike poput Grateful Dead ili Milesa Davisa i zvuči spontano, živo a opet smireno i ritualno:

https://bovedadelsol.bandcamp.com/album/traveler-between-worlds

Originalno kanzaški (a sada lociran u Sjevernoj Karolini) They Watch Us from the Moon ima EP odličnog svemirskog doom metala pod naslovom Moon Doom! (The Full Experience) sa tri dugačke pesme i tri lepo odrađena interludija. Ovaj sastav, sklon kostimiranju, piše vrlo dobre pesme i ima vrlo jak koncept na ovoj ploči sa raskošno urađenim a opet prirodnim, spontanim aranžiranjem dugačkih pesama, dobrim rifovima i odličnom pevačicom. Zvuk je malo prebudžen u nekim elementima, recimo bubanj deluje prekomprimovano, ali načelno je ovo i lepo-zvučeći miks sa gitarama koje imaju lepu farbu i prostor. Vrlo dobro, psihodelično i preporučljivo:

https://theywatchusfromthemoon1.bandcamp.com/album/moon-doom-the-full-experience

Italijanski Black Spell na istoimenom albumu nudi vrlo prost, sirov, ali ipak prijemčiv psihodelični doom metal. Ovo je muzika u kojoj su teme, ritmovi i rifovi skoro samo podloga za psihodelične frikaute, sa uokvirujućim pevanjem i strofama koji nas samo pripremaju za bizarne kosmičke dubine u koje ćemo upasti. Pankerski, primitivno, al pogađa u metu:

https://blackspell1.bandcamp.com/releases

Čileanski jednočlani doom projekat Rise to the Sky je imao vrlo dobar album pre nekoliko nedelja, a sada se vraća sa EP-jem A Cold Embrace from Life i ovo je novih dvadesetosam minuta muzike koja spaja tugu i snagu, lepotu i brutalnost itd. itd. itd. Sergio Gonzalez Catalan je vrlo duboko proživeo ovu muziku, nudeći opus koji je veoma emotivan, svakako i patetičan, ali koji osvaja iskrenošću:

https://risetothesky.bandcamp.com/album/a-cold-embrace-from-life

Deep Tomb iz Los Anđelesa sviraju spor, težak i lepljiv sludge-doom metal na svom inauguralnom i eponimnom EP-ju. Ove                 četiri pesme nude sve što očekujete: jake distorzije, spor tempo i težak ritam, bolne vokale, generalno jednu muziku koja je jednako mučna koliko i prijemčiva. Deep Tomb ne izmišljaju ikakve nove forme u svom odabranom podžanru ali zvuče autentično i kvalitetno:

https://deeptomb.bandcamp.com/album/deep-tomb-ep

Vukojarac su iz Sinja i njihov EP Dead Sessions Pt. 0 nudi vrlo lep, odlično sazreo stoner-doom metal sa dobrim, teškim ali prirodnim zvukom, kvalitetnom svirkom i puno atmosfere. Vukojarac se znalački oslanjaju na klasičan doom zvuk iz sedamdesetih ali nisu ni imitatrori ni tribute bend već imaju svoju mračnu interpretaciju klasičnih matrica koja je savremena, živa i energična. Jake preporuke:

https://vukojarac.bandcamp.com/album/dead-sessions-pt-0

Poljaci Psyhoes debituju EP-jem Typhoon Trip i ovo je prijatan stoner rok sa malo southern groove elemenata, onako, spreman da se pusti i normalnim ljudima koji sebe smatraju hard rokerima i ne pale se na satanizam i opijate. Što znači da ovde ima znatno više ,,aranžiranja" nego kod prosečnog stoner albuma kakav se meni dopada, sa višeglasjem u refrenima, sintisajzerima, dosta efekata i trikova i mada to takođe znači da Psyhoes nisu sasvim po mom ukusu, svakako vrede da se čuju:

https://piranhamusicpl.bandcamp.com/album/typhoon-trip

Zato su Three Eyes Left iz Bolonje BAŠ po mom ukusu. Brutalno fazirana gitara, superteški rifovi, spor, zakucavajući ritam, razulareno vrišteće pevanje – album Legione je negde između normalnog stoner rada i abrazivnijeg, surovog sludge pristupa, sa rifčinama koje pomeraju mozak iz ležišta i u čoveku proizvode neizdrživu želju da se utopi u muzici i iz nje ne izlazi bar negde do Marta-Aprila 2022. godine da se spremi za izbore u Srbiji. Odlično snimljen album takođe, sa miksom koji izvlači svaki atom mase iz instrumenata a da opet ostaje izvan gravitacionog bunara dovoljno daleko da sve ne kolabira u singularitet. Sjajno:

https://threeeyesleft.bandcamp.com/album/legione

Sacred Bull iz Atine (ali u američkoj saveznoj državi Džordžiji) su zanimljiv trio muzičara koji sviraju post metal, sa svim melodičnim i melanholičnim elementima koje ovo podrazumeva, ali i sa velikim naglaskom na težini i ritualnim ritmovima. Ragged Mountain je instrumentalan album hipnotičkih kompozicija koje će zadovoljiti i nežne duše svojim skoro šugejzerskim melodijama, ali i surove hedbengere koji cene grubu igru i zakucavanje:

https://sacredbull.bandcamp.com/album/ragged-mountain

Estonski industrial bend Pedigree postoji od ranih devedesetih i za sebe kaže da će se dopasti publici koja voli Godflessh, The Young Gods, Neurosis, Ministry ili Swans, što je... pa, možda malo preoptimistična izjava. Ne da je njihov novi album, Funeral Child loš, nije uopšte, ali ovde ja najviše čujem The Young Gods od svega nabrojanog. Naravno, ništa negativno u vezi sa tim ali ovo je svakako više ,,pop" varijanta industrial metala od onog što ja čujem u svojoj glavi kad se nejmdropuju Godflesh ili Swans. Naravno, pesme kao što je Household Secrets su lepo sklopljene kombinacije kompulzivnog plesnog ritma, glasnih gitara i himničnih refrena tako da se Pedigree imaju čime pohvaliti. Ovo je i lepo producirana ploča i, ako volite The Young Gods, KMFDM i slične radove, svakako treba da proverite Funeral Child.

https://pedigree.bandcamp.com/album/funeral-child

Za još industrial metala tu su SaviourSkin iz Teksasa sa novim albumom za Horror Pain Gore Death Productions. Omnipotence of the Absolute je ploča epskih gitarskih tema i jednostavnih, sporih ritmova, sa vokalom koji ide celim putem od death urlika do himničnih, melodičnih refrena. SaviourSkin svakako imaju u svom zvuku priličnu količinu gothic metal grandioznosti ali mi to u ovom slučaju zaprvo ne smeta. Nekako se sve to srećno uklapa uz srazmerno svedenu ali funkcionalnu produkciju i pesme koje uspelo voze svoj srednji tempo i teški zvuk za efekat hipnotičnosti. Pa još taj zastrašujući omot:

https://hpgd.bandcamp.com/album/omnipotence-of-the-absolute

Hexorcist sa Floride sviraju sirov i bučan old school death metal na demo snimku Bestiarum Vocabulum. Nema ovde mnogo filozofiranja i ove tri pesme su u vrlo sličnom stilu, sa skoro identičnim tempom i glavnim ritmom, ali Hexorcistu to dobro ide i oni iz jednoobraznog pristupa pisanju pesama izvlače taman koliko treba agresije, snage i užitka. Produkcija, za demo, vrlo dobra, svirački odlično. Prija:

https://hexorcist.bandcamp.com/album/bestiarum-vocabulum

Molgah iz Virdžinije su kvalitetan death metal dvojac koji na albumu što se isto zove Molgah tretiraju nikada prijatnu tematiku zlostavljanja dece od strane, pa, starijih. Ovo je, dakle, u nekoj meri i konceptualni album a svakako je ispunjen dobro napisanim pesmama i odličnom svirkom. Iako je u pitanju prvi rad pod ovim imenom, autor sve muzike je Ryan Hall, basista Total Fucking Destruction i čovek koji radi u još mnogo bendova pa je ovo zrela, raznovrsna muzika. Death metak koji ne hvata toliko na agresivnost i žanrovski horor a opet je ispunjen užasom i rifčinama? Dajte, molim:

https://molgah.bandcamp.com/album/molgah

Peruanski Evil Damn i pored imena koje skoro da 100% sugeriše thrash metal, zapravo sviraju lep, razigran death metal. Promotivna kaseta Advance Promo Tape 2020 najavljuje prvi album na Hell's Headbangers ali Evil Damn su bend koji radi već deceniju i po i iza sebe ima nekoliko izdanja pa je i muzika ovde zrela, zaokružena i odlično odsvirana. Posebno prija produkcija koja nije prebudžena, već, iako skromna, podržava muziku na pravi način dajući joj dimenziju hipnotičnog. Odlična najava za album koji ću rado poslušati:

https://metalisthelaw.bandcamp.com/album/advance-promo-tape-2020

Lepi su i lionski Warside sa svojim prvim EP-jem, The Enemy Inside. Ovo je prilično pravolinijski, nekomplikovan death metal koji voli da ide brzo ali ume i da napravi lepu pauzu za mošing. Solidno producirana, ovo je muzika koja je po mom ukusu već time da prioritizuje brz tempo i žestinu pa iako se Francuzi nešto ne odlikuju superinovativnim rifovima i temama, ovo što sviraju svakako radi dobar posao:

https://warside1.bandcamp.com/album/the-enemy-inside

Kvartet Olympus iz Nanta je našao svoj identitet vezavši se za antički grčki panteon pa tako pored imena benda, prvi album nosi naziv Gods a svaka pesma je nazvana po jednom grčkom božanstvu. Dopadljivo, a muzika je umiven, prijatan povremeno melodičan death metal – sa mrvom blek metal epike – dobre produkcije i epskog zahvata. Nije ovde muzika sad nešto posebno inovativna ali Olympus imaju taman toliko finih rifova i zanatskog i produkcijskog kvaliteta da lepo provuku svoje funkcionalne aranžmane i dobar miks i da se u albumu nesmetano i neobavezno uživa:

https://olympusgods.bandcamp.com/album/gods

(Nope: i ovaj album je u međuvremenu uklonjen. Stej tjund, dodajemo novi link ako se pojavi.)

Kao što se zna, ne marim mnogo za gotski metal, ali ako već mora, onda nek bude ovakav kao što ga sviraju MidnightDate iz mesta Gljivice u Poljskoj. Ovaj kvartet, iako postoji od kraja prošlog veka je tek sada izdao prvi album, Disease of Mutual Hatred, i mada ovde svakako ima romantičnih gotskih harmonija i primereno melodičnih tema, muzika je zapravo velikim delom death metal. I to ne nekakav raskošni, teatralni death metal, već naprotiv, radnički, jednostavan i meni zapravo iznenađujuće simpatičan. Pevanje gitariste Łukasza Maruta sjajno se kombinuje sa klavirima i horovima u pozadini a tvrde, moćne matrice bubnjara Adama Skrzyniarza i sjajne basistkinje Katarzynw Biernat prosto teraju čoveka u kretanje. Naravno, možda se ovo gotskoj publici uopšte ne dopadne, ali mene je prijatno iznenadilo:

https://midnightdate.bandcamp.com/album/disease-of-mutual-hatred

Norveški jednočlani power metal sastav Gaia Epicus ima sedmi album, Seventh Rising i mada ovo ima malčice ,,kućni" zvuk – mada je power metal ionako danas muzika koja se masteruje da nema dinamiku pa se album uklapa u ovaj trend – rekao bih da je u pitanju zabavna, solidno napisana ploča brzih, poletnih pesama sa upečatljivim melodijama. Gaia Epicus, u kome je nekada postojao i drugi član ali je poginuo pre deceniju i po, je sada kompletno delo Thomasa Chr. Hansena ali za album je čovek nabavio i bubnjara i drugog gitaristu i ovo je, uz gostovanje Tima ,,Rippera" Owensa, vrlo lepa ponuda za ljubitelje oštrijeg power zvuka.

https://gaiaepicus.bandcamp.com/album/seventh-rising

Beogradski Rain Delay izbacio je svoj šesti album, This Time Next Year i mada većina muzike na njemu nije po mom ukusu, bend se svakako pokazuje u vrlo robusnoj formi. Ova kombinacija melodičnije/ gotske doom svirke, metalcorea pa i sasvim ,,nemetalskih" tema (The Grand Summer) je sigurno napisana i odsvirana i mada strogo gledano nije stilski ujednačena, bend uspeva da sve što ovde nudi učini svojim. Kvalitetno:

https://raindelaybg.bandcamp.com/album/this-time-next-year

Generalno ne volim ni simfonijski, popi metal, ali tajvanski Crescent Lament ima šarma na svom trećem albumu, 噤夢 Land of Lost Voices u kome su mi nabudžene distorzirane gitare maltene višak jer folk teme na tradicionalnim instrumentima i nežni sopran pevačice Muer Chou odrađuju najveći deo posla. Nije ovo muzika za mene, ali kako Crescent Lament operišu u istoj sferi kao Nightwish – dakle, visoki kič sa folk elementima – verujem da će se dopasti istoj publici:

https://crescentlament.bandcamp.com/album/land-of-lost-voices

(Kraj u sledećem postu)

[Meho Krljic]

Ni vranjski Mud Factory nisu nužno po mom ukusu sa svojim gruverskim metalom, ali ovaj bend ima jak kvalitet. Pobednici Zaječarske Gitarijade iz 2013. godine, momci su, evo, tek sada dobacili do prvog albuma, The Sins of Our Fathers, ali ovo je, makar, vrlo uverljiva ponuda. Bend, da bude jasno, meša groove i death metal pa je svakako bliži mojim interesovanjima nego što bi se na prvi pogled reklo i ovde ima mnogo granitno čvrstih rifova, napetih atmosfera, blastbita i brutalnog pevanja. Plus, izuzetno adekvatna produkcija (album je u Švedskoj miksovao njihov poznati metal producent, a i gitarista Dream Evil, Fredrik Nordström) i nije neko čudo da ovaj album ima i podršku Wacken fondacije. Veoma, veoma dobro.

https://mudfactory.bandcamp.com/album/the-sins-of-our-fathers

Rusi Hellbomb, pak, JESU po mom ukusu i njihov EP, Noise Worship Propaganda je fin primer za to kako bend meša blackened thrash metal i hardkor pank za jednu eksplozivnu i zabavnu smešu. Ovo je buntovna, energična muzika koja voli trešersku izražajnost ali uživa u mračnim, blekmetalskim rifovima, koja ide brzo i poziva na šutku sve vreme. Odlično:

https://hellbomb.bandcamp.com/album/noise-worship-propaganda

Teško je ne simpatisati snimak na kome je pored gitara i bubnjeva ravnopravan instrument i motorna testera. Slovenački duo Bandit ima svoj prvi EP, Metal Infantry i ovo je (blago ,,blackened") starinski speed-thrash format sa puno, eh, testerišućh rifova, jakim tempom i razularenim solažama. Ljudi sviraju dobro a malčice garažni zvuk samo doprinosi tom old school ugođaju. Prijatno:

https://banditthrash.bandcamp.com/album/metal-infantry

Metal on Metal Records su objavili nekoliko novih albuma 31. Oktobra ali ih nisu puštali da se celi strimuju sa Bandcampa, pa evo tek sada prvog od njih. Radi se o teksaškom bendu Ignitor i njihovom već sedmom albumu, The Golden Age of Black Magick. Ignitor su iskusno preduzeće i kvalitetni muzičari pa je i ovo album izuzetno dobrog metala u NWOBHM stilu, sa dobro napisanim pesmama, napaljivim rifovima, odličnom produkcijom i vrhunskom izvedbom. Metal on Metal Records su svakako jedan od najboljih izdavača tog klasičnog/ NWOBHM stila na svetu u ovom trenutku pa iako ove godine nisu imali nogo novih izdanja, kvalitet je i dalje neupitan. Odlično:

https://metalonmetalrecords.bandcamp.com/album/ignitor-the-golden-age-of-black-magick

Drugi u Metal on Metal seriji je prvenac portugalskih Hellspike, album speed metal svirke pod nazivom Lords of War. Hellspike su mladi, napaljeni, oštri i neizbrušeni i mada ne donose praktično ništa novo žanru koji sviraju (dobro, imaju povremene ,,blackened" ispade ako se to računa), oni svakako sviraju dovoljno dobro i imaju povremene pamtljive teme da budu u plusu. Aranžmani su prilično nabacani, kao da se dodavalo sve što im padne na pamet, ali prijatno je.

https://metalonmetalrecords.bandcamp.com/album/hellspike-lords-of-war

Minhenski Viper Queen sviraju '80s glam klasiku i njihov debi EP, Surrender To The Bite je onako, urbani, rokerski ali sleazy zvuk na tragu ,,hair metal" trenda osamdesetih, sa iskrenom ljubavlju prema ovakvom izrazu. Nekome će to svakako biti grozno ali ako ima iskrenih ljubitelja rani(ji)h Motley Crue i sličnih bendova sa holivudske scene, Viper Queen su puni rifova i refrena i stava:

https://viperqueenofficial.bandcamp.com/album/surrender-to-the-bite

Ništa kao malo kosmičkog brutalnog slema za hladne i pandemijske decembarske dane. Izdavač Brutal Mind iz Džakarte koji u svoje pulene ubraja takve elitne projekte poput Guttural Slug i Agonal Breathing je izbacio split album četiri benda, nazvan Heinous Interstellar Malformations. Četiri ekipe koje ovde sviraju (Gerogot, Gravitational Distortion, Facelift Deformation, Virulent Excision) sve sviraju vrlo kvalitetan, dobro produciran slamming death metal i ovde nema sobnih eksperimenata niti klinačke fascinacije bukom. Ako slem ima svoju sofisticiranu formu ova četiri benda je dosežu ovim izdanjem, svako dajući po dve pesme vrhunskih rifova, zabadačkog, agresivnog ritma, izuzetno dubokih grlenih vokala i gruva koji se dobro uklapa uz atmosferu nepoznatog i kosmičke pretnje. Sve preporuke:

https://virulentexcision.bandcamp.com/album/heinous-interstellar-malformations-split

Brutal Mind imaju još jedno izdanje ove nedelje, drugi album tajvansko-američkog projekta Umbilical Asphyxia a pod naslovom Viremic Presence of Geostygmatic Pestilence. Larry Wang i Clayton Meade su dvojica iskusnih i veoma uposlenih slamming death metal autora pa je i ovo album u vrlo prepoznatljivom stilu, muzika tvrdih rifova koji gotovo da nemaju ton već samo oštre uglove, dehumanizovanih aranžmana sa neljudskim grlenim vokalima i paklenim ritmičkim zakucavanjem. Ono što je za ovaj album osobeno je da je u pitanju očigledno konceptualna ploča bazirana na igri Final Fantasy VII pa tako prva pesma i sadrži slam-varijaciju na kultnu temu Nobuoa Uematsua koja igru otvara, a ostale pesme imaju semplove i druge reference na igru. Ovo je svejedno vrlo hermetično i ne spada u ,,zabavnije" krilo slema a da opet drži pažnju tokom solidnih četrdesetak minuta:

https://brutalmind.bandcamp.com/album/viremic-presence-of-geostygmatic-pestilence

Za treće izdanje Brutal Minda iz ove nedelje poslužio je debi album benda Sufism iz rodne Indonezije, a koji se zove Republik Rakyat Jelata. Uprkos imenu vezanom za islamski misticizam, Sufism se prevashodno bave diskusijom nacionalnog identiteta i sociopolitičkim ambijentom u delu zemlje gde bend živi (naslov albuma bi se mogao prevesti kao ,,Republika običnih ljudi") a muzika je brutalni ali suptilni death metal koji, ako mi se dopusti, po dinamici i razigranosti mene dosta podseća na odlični Cannabies, a koji su takođe sa Zapadne Jave. Nije ovo mnogo, jelte, ,,fensi" sa svojim insistiranjem na hromatskom programu i brzini ali meni se dopada:

https://brutalmind.bandcamp.com/album/republik-rakyat-jelata

I kao nekakav snek nek posluži singlić D.N.R. benda Tactosa sa Floride koji nudi vrlo svedenu verziju slamcorea sa dve pesme koje zajedno traju manje od četiri minuta. No, ovo je odlično producirano, odsvirano pa i napisano i, uz vrlo dobar ženski vokal, obećava dosta:

https://tactosa.bandcamp.com/album/d-n-r-2

Kosmos i death metal se spajaju i u muzici ruskih Dig Me No Grave čiji treći album, Under the Pyramids baštini lavkraftovsku filozofiju i jedan prijatan, zdrav zvuk. Dig Me No Grave nisu siledžije i mada je njihov death metal primereno čvrst, pun jakih rifova, dubokih vokala i neumoljivih ritmova, njegove primarne odlike su atmosfera i gruv koji ne nestaju čak ni kada se svira brzo. Pesma kao što je Moruss Templaris, recimo, demonstrira da se i sa različitim ritmom i tempom zapravo može napraviti konzistentno preteća atmosfera kada se naglašavaju rifovi. Lepo.

https://ironbloodanddeath.bandcamp.com/album/under-the-pyramids

Portugalci Skinning nisu preterano okrenuti kosmosu ali njihov treći album, Homicidal Experimentations donosi solidnu brutal death metal ponudu. Bend svira vrlo dobro i ima čistu produkciju mada valja primetiti i da im je zvuk prilično monoton, zahvaljujući miksu i masteringu koji sve zaravnjuju pa skoro da nema veze koji se ritam svira. No, dobro, Skinning demonstriraju svirački kvalitet pa iako njihov brutal death ne puca od originalnosti, valjano je to:

https://larvaerec.bandcamp.com/album/skinning-homicidal-experimentations

Jonny Pettersson je prošle nedelje imao zapažen album sa projektom Heads for the Dead a ove dobijamo i novi, peti album njegovog dugovečnog death metal (naravno) projekta Wombbath, naslovljen Tales of Madness. Peti album, a koji pada na tridesetogodišnjicu rada ekipe sadrži i sve četiri pesme sa legendarnog prvog demo snimka benda iz 1990. godine, Brutal Mights, ponovo snimljene, pa je ovo jedan lep kamen-međaš u karijeri sastava. Album ima i četiri druge pesme koje demonstriraju sazrevanje koje je bend prošao za tri decenije ali i to da ovo sazrevanje nije donelo umekšavanje zvuka, naprotiv. Ovo je pedigriran, težak, tvrd švedski death metal prepoznatljivog zvuka i senzbiliteta namenjen hardkor ljubiteljima a koji nikako neće biti razočarani:

https://wombbathdeath.bandcamp.com/album/tales-of-madness-death-metal

Prošle nedelje je Unique Leader izdao novi (i poslednji) Deeds of Flesh a sada njihov bubnjar, Darren Cesca ima treći album svog solo projekta Pillory za istu firmu. I ovo se meni, zapravo, dopada više od Deeds of Flesh. Scourge upon Humanity je razjarena ploča tehničkog, brutalnog death metala sa kompozicijama koje uživaju u disonanci i neparnim ritmovima kako se i očekuje ali koje imaju promišljene aranžmane što i u povremeno skoro totalnom haosu na koji Cescino komponovanje liči uspevaju da sačuvaju jednu jasnu liniju za koji se slušalac uhvati i ona ga vodi napred. Scourge upon Humanity ima komprimovan ali funkcionalan zvuk koji dopušta da se čuju neprebrojne bravure što ih Cesca izvodi a da opet nije PREVIŠE opterećujući za uho. Meni je ovaj album kao da ste uzeli Meshuggah od pre dve i po decenije i napili ih metamfetaminima i rakištinom tokom noći u kojoj ste im puštali samo Koltrejna pa ih pustili u studio. Hoću reći, ovo je sjajno.

https://uniqueleaderrecords.bandcamp.com/album/scourge-upon-humanity

Četvrti album španskih veterana Dormanth, nazvan Complete Downfall mi je došao kao dobro podsećanje zašto ne volim melodični death metal, ali i da ne treba svoje standarde da nužno namećem drugima. Ovo je odlično producirana, dobrozvučeća ploča melodičnih, pamtljivih tema i jednog ubedljivog, epskog stava. Sad, što se meni ne dopadaju ni te melodije ni aranžmani koji su prepuni opštih mesta, sve u radio-friendly srednjem tempu, to je više moj lični problem. Ako volite melodeath koji je zaista bliži propisnm heavy metalu nego metalcoreu, Dormanth su verovatno okej izbor:

https://dormanth.bandcamp.com/album/complete-downfall

Beatdown nešto dobro uspeva pred kraj godine. Ne da sam ja neki ljubitelj ovog krosover podžanra, ali duo Two-Piece sa Floride na svom debi albumu Learn Ur Place sviraju baš dobro. Naravno, ovde ima gangsterskog poziranja, ali Two-Piece sviraju majstorski i imaju sluha za odlične slemove koji čine jedno 50% muzike. Bend svoju muziku krštava imenom ,,Dirty South Beatdown from the Florida Swamps" ali kogod voli slamming beatdown i slemove generalno, treba ovo da posluša jer je odlično producirano i snažno:

https://two-piece.bandcamp.com/album/learn-ur-place

Contrived iz Pitsburga nisu baš beatdown ali su mu dosta blizu, mešajući hardcore i death metal na svom EP-ju Denounce Humanity. Nisam uobičajeno zainteresovan za ovakvu muziku ali Contrived imaju odličnu produkciju i dobro sviraju i mislim da će se dopasti ljubiteljima klasičnog metaliziranog moshcore zvuka:

https://contrived.bandcamp.com/album/denounce-humanity

Yaldabaoth uz Sjeverne Karoline je zanimljiv solo projekat Dustina Outena nekada iz benda Pig Mountain a koji meša sludge, melodičniji (ali jako distorzirani) post-rok pa i malo black metal elemenata. EP Disrepair ima pet emotivnih i izražajnih pesama koje su, iako sirove i, jelte, tr00, zapravo veoma dobro sklopljene i snimljene, tako da ovo ne spada u uobičajenu ,,kućnu" metal ponudu i s pravom stremi nečem višem.

https://yaldabaoth704.bandcamp.com/album/disrepair

Ser Tormenta je argentinski post-metal duo i njihov EP, Abismos de un eterno comienzo, iako nije nešto specijalno inovativan, mi je prijao jednog od ovih tmurnih jutara. Četiri pesme melanholije ali i rifova, možda mi je sve to lepo leglo zbog pevanja na Španskom? Prijatno:

https://sertormenta.bandcamp.com/album/abismos-de-un-eterno-comienzo

Lions Pride (da, bez apostrofa), je briselski bend još iz ranih osamdesetih. Snimili su jedan album 1984. godine pa još jedan 2018. i sada imaju živi album, The Return Of The Pride. I ovo je, baš onako, kao iz osamdesetih a sa dahom sedamdesetih. Ako ste voleli klasičan heavy metal, sve između UFO, Whitesnake i Riblje čorbe, onda su Lions Pride bend za vas. Ovo jeste staromodno ali je iskreno i ima jedan nezamenljiv nostalgični prizvuk i meni je simpatično:

https://lionspride.bandcamp.com/album/the-return-of-the-pride

Čileanci Emboscada su odlični na svom demo snimku Renacer, svirajući vrlo dobro formatiran NWOBHM zvuk, visokog tempa, brijućih rifova i upečatljivog pevanja na Španskom. Ovo prelazi i u speed metal teritoriju ali Emboscada vidno forsiraju gitarske harmonije nalik na britansko zlatno doba pa naglašavam da nije u pitanju nekakav sirov, neizbrušen izraz, naprotiv. Čak je i produkcija ovog snimka veoma dobra pa se nadam da je nazvan ,,demom" samo zato što bend sprema album koji će biti još boljeg zvuka. Najjače preporuke:

https://blacklegionrecs.bandcamp.com/album/renacer

Generalno po defaultu preskačem sve grindcore bendove koji su tematski vezani za anime/ moe estetiku jer 1) nemam pedofilskih/ hebefilskih sklonosti i 2) većini je muzika nemaštovit ,,kompjuterski" blurtcore u kome ima više anime semplova nego svirke a i svirka je samo blastbit i nerazaznatljiva buka preko njega. Ovo objašnjavam jer sam zbog toga i preskočio prvi album jednočlanog kalifornijskog projekta Houkago Grind Time kad je izašao pre malo više od mesec dana. No, neki me đavo natera da kliknem sada kada je album reizdao poljski Selfmadegod i, pa, Bakyunsified (Moe to the Gore) je zapravo solidna grindcore/ gore ploča. Andrew Lee iz Ripped to Shreds svira vrlo dobro, ima kvalitetnu produkciju i ovo su dobro napisane grind pesme u kojima se čuju lepi rifovi, tempo je kvalitetan a izvedba je na visokom nivou sa odličnim Leejevim vokalima. Promakne tu poneki sempl, nije da nije, ali Lee je svakako prevashodno zainteresovan za svirku i dobronamerno omažiranje Moe estetike radije nego za fetišizaciju koju rade kolege diljem cybergrind interneta. Preporuke:

https://selfmadegod.bandcamp.com/album/bakyunsified-moe-to-the-gore

Grayceon su progresivni trio iz San Franciska sa postavom gde pored bubnjara i gitariste imamo i ženu koja ne svira bas-gitaru nego – violončelo. Muzika benda je generalno konstruisana oko ove ideje pa su i pesme tvrđi progresivni rok/ metal sa naklonom ka kamernoj muzici. No, Grayceon nisu ,,tih" bend bez obzira što im muzika ima veliki dinamički raspon i dosta kamernih delova. Naprotiv, ovde ima mnogo vrlo glasne, propisne metal svirke, a što sa odličnim pevanjem čelistkinje Jackie Perez Gratz daje izuzetno upečatljiv kombo. Mothers Weavers Vultures je peti album ove ekipe i odlično mesto da se uskoči na kompoziciju:

https://grayceon.bandcamp.com/album/mothers-weavers-vultures

Za kraj: Briton Rites iz Kentakija su izuzetni na svom drugom albumu, Occulte Fantastique. S obzirom da je između prvog i drugog albuma prošla čitava decenija, jasno je da je bend ovo radio pažljivo i sistematično a kako se radi o ekipi zrelih i iskusnih muzičara, Occulte Fantastique je baš onako, ploča-događaj, album za sladokusce i ljude koji vole da čuju metal koji se drži žanra ali unutar njega ima masu svežih rešenja i pristupa. Briton Rites u suštini uzimaju okultni doom metal kao osnovu ali njihova muzika je brža i dinamičnija nego što bi doom podrazumevao, sa vrlo dobro odmerenom kombinacijom klasičnog heavy pristupa i tog okultnog rada. Pesme su poduže mada ne opsceno dugačke i mada je bend naštimovan nisko i ima težak zvuk, muzika ima lepu dinamiku. Pevanje Phila Swansona svakako je nešto što čovek prvo primeti i – da bude jasno – može biti i nešto što će odbiti deo slušalaca jer ovaj kultni doom vokalista ima osobenu boju glasa i daleko je od ,,heavy" klasike. Meni njegov glas sjajno leži sa svim svojim osobenostima i nesavršenostima, a muzika koju ostatak benda proizvodi je živa, zabavna i sveža pa i 55 minuta ove ploče lepo proleti. Odlično:

https://britonrites.bandcamp.com/album/occulte-fantastique

[Meho Krljic]

Skoro da je kraj godine. Većina propisnih izdavača je već na zasluženom odmoru, no, nakupilo se ipak raznih izdanja u poslednji čas, kao i kojekakvih partizanskih akcija. Hoću da kažem, u poslednju nedelju stare godine ulazimo sa dosta interesantnog metala. Nažalost, izgubili smo Leslieja Westa u toj istoj nedelji, samo još jedno podsećanje da stari asovi odlaze i da ih treba ispratiti uz dužno poštovanje.

Blek metalci, naravno, ne haju ni za kraj godine ni za nekakve društvene običaje koje su kolonizovali hrišćani. Oni naprosto ne haju za pravila. Nijemci Temple Ov Wrath, recimo, vole da stvari speluju pogrešno pa tako i prvi EP nazivaju The Last Daze. Dobro, ima i gorih poroka. U svakom slučaju ovo je melodičan, pompezan blek metal prepun emocija ali i dobrano distorziran i oštar tako da ja to ipak mogu da slušam. Sve su napravila samo dva čoveka, ali vidi se da su emotivci pa ko voli taj moderniji blek izraz, nek posluša:

https://templeovwrath.bandcamp.com/album/the-last-daze 

Islandski jednočlani prjoekat Ekdikēsis na svom debi albumu, Schizomenous // nudi hermetičnu, prilično eksperimentalnu ali i prilično interesantnu svirku. Ovo je album pun disonanci i neočekivanih aranžmanskih rešenja, kako je i običaj sa avangardom, semplova i snimaka ,,iz života" ali je ipak i uverljivo ,,blek metal" u dovoljnoj meri da se to računa i da bude blisko blek metal publici. Nije ni lako za slušanje, naravno, ali je intrigantno:

https://ekdikesis.bandcamp.com/album/schizomenous

Norveški Ulvhedner na svom trećem albumu, Legd, nudi kombinaciju melanholičnih, folklorom insirisanih tema ali i veoma oštar zvuk. Jako distorzirana, prštava gitara i agresivan, vrišteći vokal su donekle i u neskladu sa muzikom koja je meditativna, ali to je blek metal, gde se spaja naizgled nespojivo. Ulvhedner od monotonosti prave osnov svoje muzičke estetike i ovde svakako ima šta da se čuje, ako su vam uši spremne na mučku distorziju i treblove:

https://youtu.be/Q6RL4shveoM

Čileanci Thvnvtos već i imenom sugerišu da ćemo ovde imati posla sa, što bi mladi (bar u vreme kad sam ja bio mlad) rekli – patnjom. No, njihov prvi album (posle dosta godina izdavanja singlova), Destrvdo je slušljiv, ako volite post-blek metal koji se naslanja na vrišteći posthardkor. Letalna kombinacija za old school slušatelje, svakako, ali Thvnvtos su dobri u ovome što rade i prave ekspresivnu i prilično zrelu muziku:

https://thvnvtosproject.bandcamp.com/album/destrvdo

Švedski Nårdegaist pišu tekstove na gutničkom jeziku, izvornom govoru na najvećem švedskom ostrvu, Gotlandu, pa im je i čitava muzika u dobroj meri inspirisana starim nasleđem i paganskim tradicijama. No, ovo je vrlo čvrst i oštar blek metal u prvom redu, njihov drugi album, Haimganggsringgninggi nudi tipično skandinavski spoj discipline, agresivnosti i hladne, pomalo distancirane meditacije. Mitološki i folklorni elementi se čuju i u muzici ali su odmereni, u drugom planu, sa pažnjom da se ne ode u vodvilj i karikiranje. Nårdegaist pišu dugačke pesme ali bez nekakvih posezanja za trikovima kako bi stvari izgledale ,,epskije". Ovo je naprosto dobra, duboko razrađena muzika ljudi koji veruju u ono što rade. Odlična produkcija i album za mnogo gustiranja:

https://youtu.be/WNJWssWbfpY

Hyenism iz Bratislave imaju odličan post-black metal album The Sewer a koji je i njihov dugosvirajući debi posle nekoliko godina rada. Ovo je miksovao i masterovao Colin Marston (Krallice, Gorguts etc. ) pa Slovaci za početak imaju odličan zvuk, a onda i njih dvojica zaista imaju čime da se pohvale u domenu izvedbi i samih pesama. Ovo je, razume se, veoma emotivno i rasvirano, sa sešn bubnjarem koji ODVALJUJE ali i sa prelepo napisanim pesmama koje svu tu šugejzersku emociju uspevaju da spakuju u pesme što PUCAJU od energije i razbijačke svirke. Izvanredno, moram da priznam:

https://hyenism.bandcamp.com/album/the-sewer

Ukrajinci СТРАТА na albumu Вирок sviraju simpatičan miks black i death metala sa lepim zvukom i jednim osobenim, pomalo rokerskim ali svakako disciplinovanim i čvrstim pristupom žanru. Pevanje na Ukrajinskom doprinosi originalnosti benda a kvalitet produkcije i svirke su na zavidnom nivou.

https://strata-ua.bandcamp.com/album/--3

Simpatičan demo od strane nizozemskog dvojca Gärgäntuäh. Na kaseti koja se zove Dödenlicht dvojica članova (Unknown i Forgotten, molićulepo) sviraju moderan, melodičan ali mističan blek metal koji dosta polaže na atmosfere i dugačke, hipnotičke pesme, ali voli distorziju i da ide brzo. Dobra kombinacija i kada stignete do poslednje pesme, koja je ambijentalni autro (odličan), skoro je sigurno da ćete se vratiti na prvu jer Gärgäntuäh imaju puno potencijala i mnogo obećavaju:

https://youtu.be/_lldFdIsiXc

Kvalitetan ruski blek metal na EP-ju Exorcism sastava Pogrom, a gde su dve pesme, naslovna, Exorcism i B-strana – Satanism. Pravi užitak, pogotovo sa dobrim, borbenim raspoloženjem ali i dovoljno prostora za slovenske emocije u ovoj muzici. Dobar zvuk, lepa fotografija na omotu, lepo:

https://pogrom.bandcamp.com/album/exorcism

Messiah in the abyss je jednočlani projekat iz Venecuele koji kombinuje sirovi blek metal i dungeon synth za lepu, kako kaže autor ,,mizantropsku, antikosmičku, nihilističku poruku". Ambiciozno, ali na albumu Necromanticae muzika je vrlo prijatna sa pomalo lo-fi zvukom ali zapravo dobrom svirkom koja uspešno posreduje tu poruku o kojoj Zarathustra the Dead govori:

https://messiahintheabyss.bandcamp.com/album/necromanticae

Kad bend nazovete Bestial Warfare a album Desecrating Goat Assault, opasno mi podižete očekivanja. Srećom, trio iz Marburga ispunjava ta elevirana očekivanja i Desecrating Goat Assault je EP uraganskog blek metala koji puca iz svih oružja i ne uzima taoce. Nema potrebe da se ovo mnogo opisuje jer je svima jasno da su u pitanju divljački rifovi i primitivna, sirova izvedba, ali samo valja naglasiti da bend svira precizno i disciplinovano a da je miks odličan i čist koliko je to uopšte ovoj muzici dopušteno da bude. Prelepo:

https://bestialwarfare.bandcamp.com/album/desecrating-goat-assault

Tako sveže napaljen od bestijalnog ratovanja ponadao sam se da će i Teksašani Brüka da nastave u sličnom stilu i – nisam bio razočaran. Ne da su Brüka na svom prvom demu stilski baš identični, ali ove tri pesme su žestok, distorziran, hrapav blek metal odrađen vrlo korektno, sa mnogo gruva i dobrim rifovima a i sa, bogami, odličnim miksom. Američki black metal koji ne hvata na atmosferu, melodije i suptilnu emociju nego na rifčine i testerisanje? Što bi rekli u Teksasu, e, pa vuci me za kosu i zovi me Rejčel! Hoću da kažem, prijatno sam iznenađen:

https://bruka.bandcamp.com/album/demo

Meksički Ancestral Domains su na prvom albumu, Ira et Exilium Fraternitas vrlo prijatni sa svojim jednostavnim, ali upečatljivim okultnim blek metalom. Ovo je muzika u kojoj ima lepih, pamtljivih tema i atmosfera ali je odsvirana pankerski, sa zvukom i generalnim ugođajem koji sugeriše znoj i vrelinu radije nego hladnoću i otuđenost. A to nekako baš prija. Uživao sam iako svakako treba da napomenem i da je ovo jako dugačka ploča sa mnogo podugačkih pesama:

https://ancestraldomains666.bandcamp.com/album/ira-et-exilium-fraternitas

Irci Hatespace na zanimljiv način spajaju black metal i sludge metal nudeći agresivnu, vrlo tvrdu i oštru muziku koja ima sludge disciplinovanost i black metal agresiju. Ili obrnuto. U svakom slučaju, ovo je lep spoj agresivnih elemenata oba pravca i odličan prvi demo za ovu ekipu:

https://hatespace.bandcamp.com/album/demo

Imminent Doom iz Rio De žaneira sviraju razbijački blackened thrash metal i njihov novi EP imenovan  je vrlo adekvatno: Ataque! Tri pesme (plus intro) koje Imminent Doom ovde ispale ka slušaocu su napaljene, primitivne ali odlično odsvirane i solidno producirane a pevačica Ge Almeida razara. Praznično!

https://imminentdoomattack.bandcamp.com/album/ataque

Da ni ovaj božić (po gregorijanskom kalendaru) ne prođe bez blek metal skrnavljenja pobrinuće se recimo švedski jednočlani projekat Digerdöden, samo jedan u nizu projekata prolifičnog momka po imenu, er, Swartadauþuz. Treći album ovog njegovog projekta, Genom Dödens Svarta Törst, pati od određene monotonije jer su pesme dugačke a u njima nema mnogo varijacije, ali s druge strane, Digerdöden vrlo uspešno posreduje tu atmosferu hladnoće, otuđenosti, tog kosmičkog zla uz zrnce elegantne melanholije, a da njegova muzika nije napadno hermetična. Mislim, naravno, stvar ukusa, nekome će jako distorzirana gitara i bestijalni vokali već biti dovoljno visoka barijera da uživaju u ovom albumu, al meni je bilo okej:

https://mysticismproductions.bandcamp.com/album/genom-d-dens-svarta-t-rst

I poljski Zgroza je izbacio album na badnji dan i ŻYCIE TO ZMYSŁ, O KTÓRYM ZAPOMNIANO je dopadljiva kolekcija atmosferičnih blek metal pesama. Sve je to solidno producirano i ima svemirsku tematiku koja meni prija, plus, za razliku od atmoblek standarda, nije isključivo orijentisano na melanholiju i postrokersku izmaglicu. Pevanje je, takođe, vrlo upečatljivo sa stalnim odlascima u visoke registre izvođene kontrakcijama grla:

https://zgroza.bandcamp.com/album/ycie-to-zmys-o-kt-rym-zapomniano

Natrag u Švedsku za potrebe drugog albuma sastava Onda Makter. Ime benda u prevodu znači ,,zle moći" , a album je naslovljen The Misanthropic Blasphemy tako da ovo svakako nije nekakva melanholična, post-blek metal ponuda nego pravoverna satanska proslava, kad joj je vreme, usred najradosnijeg hrišćanskog praznika, da se skladno dopune. Da bude jasno, Onda Makter sviraju snažno, i žestoko ali ovo je i melodičan program, gde u dugačkim pesmama ima prostora i za rafalno sviranje bubnjeva ali i za meditativnije rifove. Sve to na gomili zvuči epski i mistično i ledeno kako i treba. Proveriti ovde:

https://youtu.be/0jT9IBOv_Cg

Britanski trio Saatana nudi vrlo lo-fi, garažnu verziju blek metala za ovu nedelju, a putem svog prvog EP-ja, Vermin. No, to zapravo lepo zvuči, pakujući ne samo tu neku autentičnu podzemnu energiju nego i solidne rifove, te dobru svirku u ovih deset minuta prženja:

https://saatana.bandcamp.com/album/vermin

Belorusi Death Revelation na singlu Apokatastasis nude dve pesme apokaliptičnog blek metala koji i pored prilične minutaže koju ove kompozicije nabijaju, ide solidnim tempom. Death Revelation imaju, uslovno rečeno, problem u tome da sve zvuči prilično isto, sa pevačem koji ima samo jedan stil, i ujednačenim tempom kojim se pesme kreću, ali ima tu i hipnotičke energije pa i jednog lepog, estetski zadovoljavajućeg očaja. Simpatično:

https://death-revelation.bandcamp.com/album/apokatastasis

Ukrajinski Hate Forest su se raspali još 2004. godine ali se prošle Roman Saenko odlučio da ponovo voskrsne ovo ime pa, evo, sada, u nevreme, na kraju vrlo teške, mučne 2020. godine, stiže i peti album, Hour of the Centaur. No, vredelo je jer je ovo odličan album ekstremno tvrdog, žestokog, ali otmenog, melodičnog blek metala koji uspeva da nađe idealnu meru između monotonije, brzine, distorzije, kontemplacije, melodije... Hate Forest su praktično definicija onog što zovemo hladnoćom u blek metalu, bend koji svira dugačke pasaže vrlo jednostavnih tema gde se samo smenjuje par akorda a to zvuči monumentalno pa se onda skrene u samo za nijansu razrađeniju melodiju a sve to pri brzini od 150 na sat deluje kao da uzlećete u nebo. Mislim, slušajte početak No Stronghold Can Withstand this Malice. Savršenstvo. Kada još Saenko pusti svoj brutalni vokal, ovo postaje jedna od najboljih ploča ne samo nedelje već i Decembra, ali i godine. Volim bend Drudkh sa kojim je Saenko u međuvremenu izdao više od deset albuma, ali Hate Forest je nešto posebno a Hour of the Centaur je jedan od najfinijih primera kako muzika koju pravi jedan čovek (plus gost na programiranim bubnjevima) može  da zvuči monumentalno, fokusirano, naprosto fantastično.

https://osmoseproductions.bandcamp.com/album/hour-of-the-centaur

Stoner! Times The Enemy je bend iz... Amerike? Pretpostavljam. Ljudi nemaju ni Bandcamp stranicu, niti na Facebooku daju neke informacije o sebi. No, imaju prvi album, nazvan kao i bend i ovo je šarmantan, vrlo prijatan, bluziran hard rok koji bi trebalo da se dopadne svakome ko je ikada voleo '70s rokanje ali nije gadljiv ni na to kako su se ove stvari transformisale do devedesetih. Times the Enemy sviraju vrlo raspoloženo, sa bubnjarem koji je ekstremno razigran i puno ukrasa na gitarama a da se osnovna bluz-rok atmosfera uglavnom dostojanstveno drži. Solidna produkcija takođe. Bend nije sasvim sazreo, ima ovde možda malo viškova itd. ali ovaj album pršti od entuzijazma i vredi da se posluša:

https://youtu.be/WAKTyGWVUIY

Zato su ti Grci, Universal Hippies čiji četvrti album, Road to Deliverance nudi lep program heavy, proggy psihodelije inspirisane u nemaloj meri grčkim folklornim skalama i harmonijama. Universal Hippies su počeli kao džem bend pa iako su pesme ovde pune intrigantnih metrika i kompleksnih tema, čuje se i dalje da su nastale kroz zajedničku improvizaciju. Ovde nema pevanja što kod mene ume da bude minus, ali Universal Hippies pišu vrlo intrigantne pesme i sviraju izvanredno – plus imaju onu klasično grčku, bogatu, masivnu produkciju – da mi to ni malo nije smetalo.

https://universalhippies.bandcamp.com/album/road-to-deliverance

Olde Crow iz Britanske Kolumbije izgledaju kao ovejani bajkeri ali sviraju odličan stoner rok. Album, njihov prvi, Masquerade ima elemente i sludge žestine ali je u osnovi bluzirani teški rok, čiji bes i gruv stoje u lepoj ravnoteži. Bend piše lepe, pamtljive rifove i zvuči kao jedna dobro nauljena, masivna mašinčina. Poseban respekt ide za basistkinju Malenu, jedinog bezbradog člana postave, moćnu tetoviranu pojavu i jedno teško, autoritativno prisustvo u miksu:

https://oldecrow.bandcamp.com/album/masquerade

Isoptera iz Njemačke su odlični, maštoviti, razigrani i sjajno snimljeni na albumu GLORIA VISIO ELECTRI. Ovo, doduše, treba izdržati jer pričamo o skoro sto minuta muzike ali bend svoje dugačke stoner himne pravi sa elegancijom i uverenjem u to da igrarije sa temama i gruvom mogu slušaoca da vode prijatnim putem do opijenosti i psihodeličnog transa iako bend ima zapravo vrlo čist zvuk i lepe melodije, refrene i sve te tipične delove pesama. Sjajan program kako za ljubitelje klasične psihodelije tako i za ljubitelje dooma:

https://isoptera.bandcamp.com/album/gloria-visio-electri

Grčki Ask Tomorrow sviraju vrlo lep, nežan ali i heavy rok program koji je negde između stonera i post roka sa svojim toplo-hladno pristupom i slatkim, melanholičnim melodijama. Ipak, ovo ima jednu kinematsku dimenziju koja se meni veoma dopada i izdvaja album Time Flies By od kolega koje samo nižu molske harmonije i misle da su završile posao.

https://youtu.be/PA4yNITpK3I

Poljski Whisky Baron na naslov svog prvog EP-ja (koji se i zove First EP) stavljaju stereotipan kombo seksa, droge i rokenrola i za trenutak deluje da njihova muzika mora da ide nekom rivajvalističkom, tribjutaškom putanjom, ali to nije baš tako. Ovo je stoner rok, ne naročito inovativan, svakako, ali dovoljno moderan i dovoljno metaliziran da zapravo ovo ne deluje kao muzika za bajkere koju prave ljudi što su motor videli samo u albumu sa sličicama koje su skkupljali kao deca. Produkcijski, ovo je čisto a aranžmanski prilično sveže utoliko što bend svoje bluz i metal osnove spaja na načine koji u tom trenutku deluju najpodesniji, bez unapred pripremljenih formula:

https://whiskybaron.bandcamp.com/album/first-ep

Njemački Dejected Mass su na svom drugom albumu, Abyss užasno teški. Ne u negativnom smislu, naprotiv, ovo je doom-death metal koji TREBA da bude težak, što se kaže – heavy i Dejected Mass su upravo to, sa masivnim distorziranim basom, nisko naštimovanim, debelim gitarama i teškim bubnjevima. Spori, mračni rifovi koje bend valja su usklađeni sa zvukom, kao i urlajuće pevanje ali, srećom, Dejected Mass imaju ukusa da sve ne poguraju do karikature i njihove pesme imaju finu inerciju kretanja unapred. Odlično:

https://dejectedmass.bandcamp.com/album/abyss

Italijani Druids ne kriju svoju ljubav prema Black Sabbath, omažirajući i imenom albuma (Vol. 1) ali i samim omotom najveću metal grupu svih vremena. Srećom, iako Druids nisu baš ,,novi Sabati", oni sviraju dopadljiv, bučan ali zapaljiv stoner-doom sa rokerskom osnovom i dosta lepe dinamike u pesmama. Zvuk nije idealan, ali je solidan i Druids svakom doom/ rock konzumentu imaju šta da ponude:

https://druidsovdoom.bandcamp.com/album/vol-1

Loving Jane je jednočlani projekat jednog Thanosa Vlachosa ali je ovaj talentovani multiinstrumentalista za album Isolate dobio i pomoć nekolicine bubnjara koji su ljubazno snimili svaki po jednu pesmu. Isolate nije baš stoner metal ploča ali je prijatna kolekcija gitarskih, psihodeličnih meditacija sporog tempa i hipnotičkih atmosfera. Ovo je vrlo dobro odrađen kućni projekat čiji je niski (skoro nepostojeći) budžet vrlo spretno premetnut u muziku koja ne samo da ima smisla nego i zvuči dobro. Vlachos koristi grčke folklorne harmonije (planinske, kaže on) i sjajno ih spaja sa bluz osnovom a korišćenje sintisajzerskih dopuna gitarskim meditacijama je pun pogodak. Odlično:

https://lovingjane.bandcamp.com/album/isolate

Nego, nema stonerske psihodelije dok se Argentinci toga ne dohvate. Chamán su iz Mendoze i njihov prvi album, Maleza počinje vrlo ritualno a nastavlja se dramatičnim resitalom ispod koga ide psihodelični džem. Što bi rekli na engleskom ,,What's not to like?" Chamán sviraju sporo, otmeno, ali spontano i nabijeno psihodeličnom snagom, dajući praktično definiciju ,,meke moći" psihodelične muzike koja vas obavija sa svih strana i utapa u svoj ambijent, bez oštrih uglova, pažljivo, prirodno. Bend piše dugačke pesme i u njima ima i propisnih psihodeličnih frikaut pasaža ali i sasvim pravovernog bluz-roka (Poliforme, recimo, koja je sa šest i po minuta i daleko najkraća). Samo tri poslednje pesme na ovom albumu traju kao poduži album ,,normalnog" rok benda pa poštujem ako su vam Chamán malo spori i sve to, ali meni su veoma prijali:

https://chamanmza.bandcamp.com/releases

Ako prošle nedelje niste poslušali moj mudri savet i kupili čitavu diskografiju francuskih psihodeličara Stoned Karma za male pare, pa... ispali ste pametni jer sada za skoro iste pare možete da kupite istu tu celu diskografiju a u nju je dodat i novi album. Psycho Saga, kako se novi opus zove, ne menja ništa radikalno u izrazu ovog benda, nudeći i dalje lagane instrumentalne psihodelične meditacije sa samo malo stoner rifova da stvari ne budu sasvim u domenu uspavanki. Naravno, reč ,,uspavanka" ovde ne koristim pežorativno, Stoned Karma sasvim lepo vladaju svojom formom i proizvode muziku kao stvorenu za relaksaciju uz ili bez pomoći opijata.

https://stonedkarma.bandcamp.com/album/psycho-saga

Italijani Sonic Demon za sebe kažu ,,Too slow to play, too stoned to die" što je lepa igra reči vezana za istoriju rokenrola, ali i solidan opis muzike koja je... VEOMA fazirana i psihodelična. EP A Thousand Suns je kao da ste zgutali kiselinu i valjate se po paprati u neko letnje predvečerje dok oko vas plešu jeleni a nage osobe ofarbane biljnim bojama sviraju u frule. Čime hoću da kažem da ovo ima jednu vrlo ritualnu, čak tribalnu dimenziju koja, čak i bez vokala pogađa tačno gde treba. Sonic Demon vam ovo prodaju za onoliko para koliko ste spremni da platite pa je ljudski kupiti EP koji će vam, sigurno je, doneti mnogo sreće u životu:

https://sonicdemon.bandcamp.com/album/a-thousand-suns

Nord Skin su iz Berlina a njihov drugi album, pored toga što na omotu ima čarobnjaka sa rogatom lobanjom u rukama, se zove Riff Ritual, za slučaj da nešto nije jasno. I, mislim, upravo se to dobija: mnogo rifova, spora, gruvi muzika nisko naštimovanih, jako distorziranih gitara , bluz osnova, metal nadgradnja... Sve je to jako prijatno, mada svakako moram da primetim da Nord Skin nemaju ambiciju da idu dalje od malo razrađenijih džemova. Hoću reći, ovo je kvalitetan studijski snimak ali su pesme očigledno nastale iz džemova, bez velikog truda da se ideje do kojih se tu došlo mnogo razrađuju. Ne smeta mnogo, naravno, ali i ne ide u preveliku dubinu. No, praznici su tu, možda nam i ne treba prevelika dubina već prosto, prijatna, topla muzika bazirana na fuzzu i bluesu:

https://nordskin.bandcamp.com/album/riff-ritual

Portlandski Purification su ove godine već imali jedan album koji smo hvalili, a evo ih na kraju perioda sa novim opusom. Dwell In The House Of The Lord Forever je pompezan naslov albuma za bend koji sebe opisuje rečima ,,Eternal Anti-Religious Heavy Metal Holy War", ali na omotu je Aja Sofija a naslov je i primeren za muziku koja je prelep doom metal sa jasnim gotskim korenima ali i sa jednom veoma garažnom estetikom. Ta garaža malko ovde i smeta jer je Purification ponovo snimljen i miksovan na način koji naprosto njihovoj muzici ne daje dovoljno kvalitetan zvuk da ona odistinski zablista, ali progutaćemo jer ovi ljudi pišu vrlo lepe i intrigantne pesme sa divnim temama i jednom neodoljivom atmosferom, nazovimo je, optimistične tuge. Preslušajte:

https://purificationdoom.bandcamp.com/album/dwell-in-the-house-of-the-lord-forever 

Pretorijski Double Sun na istoimenom debi albumu koristi mnogo reči da opiše muziku koju zapravo treba čuti. ,,Psychedelic Post Blues Punk Rock Experience with experimental influences" na papiru deluje rogobatno ali kad čujete izvrsnu Paralyzed, shvatićete TAČNO šta bend ima na umu. Ovo nije metal, ali je svakom metalcu od pedigrea blisko jer je rokerski, psihodelično a zaista i primereno pankerski i primereno eksperimentalno. Ali pre svega je rokerski i zabavno. Odličan album za koji se nadam da će ga bend postaviti i na svoj Bandcamp jer bi ovo valjalo i kupiti:

https://youtu.be/mSFz9dBvK0c

Šveđani I Am Low su odlični na EP-ju Illusions gde nude četiri pesme teškog roka, solidne produkcije i pamtljivih tema. Bend sebe povezuje i sa grunge zvukom, pa se ti uticaji možda najviše čuju na drugoj i trećoj pesmi ali čak i da ne volite ,,pankerske" elemente grandža, Illusions bi trebalo da vam se dopadne na ime svog sporog, teškog tempa i dobrih psihodeličnih tema (pogotovo u poslednjoj pesmi):

https://youtu.be/WqZkn0arAgs

Omiljeni australijski psihodeličari King Gizzard & The Wizard Lizard su za kraj godine izbacili dva albuma pa nek ide život. Teenage Gizzard je kolekcija snimaka iz 2010. i 2011. godine, zabavna, bluzerska, psihodelična, sirova, ali lepo zaokružena i svakako pogodna za praznične bahanalije, makar te bahanalije morali da izvodite sami. Kako je i najodgovornije. Live In London '19 je snimak iz Alexandra Palace iz Londona, napravljen Oktobra prošle godine i predstavlja bend u razvijenoj formi, sa zvukom bližim metalu (mnogo bližim, Self-Immolate je kao Motorhead na esidu) i jako je moćan. Ovde ima čak sedamnaest pesama i zadovoljiće MNOGE ako ne baš sve vaše potrebe za psihodeličnom rokačinom. Oba albuma se u MP3 formatu prodaju za koliko ponudite pa nemojte da ovo promašite, biće vam žao jer su Gizzardi na vrhuncu svojih moći:

https://softgrit.bandcamp.com/album/teenage-gizzard
https://softgrit.bandcamp.com/album/live-in-london-19

A Hellish Awakening je odličan opis za prvi EP dvočlanog blackened doom projekta Abyssal Catacombs. Ekipa dolazi iz države Njujork a muzika je bazirana na teškim rifovima i ritmovima preko kojih ide vrištav vokal, sve primereno mračno i zabrinjavajuće. Četiri pesme, dobar zvuk i naslovi pesama kao što su Satanic Coprse ili Sadistic Castration – malo je čoveku potrebno da bude srećan.

https://abyssalcatacombs.bandcamp.com/album/a-hellish-awakening

Grave Solace iz Južne Dakote su mladi trio koji svira, pa... metal. Zapravo, na prvom albumu, The Call of the Void je čvrsti, kvalitetni zvuk koga nude nekakva kombinacija thrash metala, metaliziranog hardcorea sa malo slam/ beatdown elemenata a da je naglasak malo više na promišljenom aranžiranju i trešerskim temama nego samo na slemerskom gruvu. I meni je to zanimljiva kombinacija, pogotovo kako bend odlično svira i pravi interesantne izlete iz thrasha u death metal (VNTWVN, recimo) i kako je sve to izvrsno producirano. Kad čujete ovakav debi album nekako se setite svojih početaka (a i kasnijih, jednako loših nastavaka) pa vas nekako blam. Ali Grave Solace su dobri.

https://gravesolace605.bandcamp.com/album/the-call-of-the-void

Kvebečani Chaos Wasteland prže blackened thrash koji je više thrash nego black metal na svom prvom EP-ju, Bloodlust. Hoću reći, ima ovo malo te sirove dimenzije koju ,,blackened" atribut podrazumeva, ali je muzika zapravo prilično disciplinovana i napisana sa klasičnim thrash senzibilitetom, koji forsira rifove i njihov razvoj radije nego samo atmosfere i harmonije kako to ume da bude u modernijem blek metalu. Chaos Wasteland pucaju od mladalačke naloženosti i energije alii ovo je i dobro, disciplinovano odsvirano i snimljeno. Fino:

https://chaoswasteland.bandcamp.com/album/bloodlust

Portlandski Apraxic je vrlo solidan na prvom albumu, Edge of Human, valjajući kvalitetno snimljen i dobro odsviran deathgrind. Ovo su pesme između dva i tri minuta sa dosta svirke i aranžmanskih zahvata, a opet imaju i tu neku grindcore komponentu jednostavnosti i neposrednosti. Vrlo lepo producirano i sa komponentom old school pristupa muzici a da se ne može reći da je ovo neko nostalgično, retro sočinjenije:

https://apraxic.bandcamp.com/album/edge-of-human

Midwinter Apathy iz Belog Manastira u Hrvatskoj sviraju vrlo dopadljiv melodični death metal na albumu The Unknown Presence. Mislim, da se ratzumemo, meni svi ti klaviri, molski akordi i nežne harmonije nisu nešto preterano bliske i za mene je ovo muzika sa previše kič-naboja da bih je dovoljno voleo, ali ljudi odlično sviraju i imaju vrlo lepo napisane, i dobro snimljene pesme pa ako volite melodeath – navalite:

https://midwinterapathy.bandcamp.com/album/the-unknown-presence-2020

Isto iz Hrvatske ali iz Zadra i isto u domenu melodičnog death metala su i Inceptor. Bendu je Youniverse prvi album, sedam godina nakon prvog EP-ja i čuje se da je svirka ovde dosta evoluirala utoliko da Inceptor koriste dosta harmonija koje nisu česte čak ni u poslovično promiskuitetnom melodeath zvuku. Dakle, ima tu koketiranja sa klasikom, ima mejdnovštine ali ima i svežih, neočekivanih harmonskih rešenja koja su mi pomogla da malo prebrodim pesme koje, pa, nisu sasvim po mom ukusu. Mislim, srednji je to tempo, i tako to, a ja sam poznat kao težak čovek da mu se to proda. Takođe vokal, mada vrlo dobar u svom srednjem registru, ima tendenciju da zvuči malo jednolično a to zbog miksa donekle može da se kaže za ceo album, iako Inceptor zapravo sviraju dinamično i raspoloženo. Poslušati, svakako:

https://inceptor.bandcamp.com/album/youniverse

(Kraj u sledećem postu)

[Meho Krljic]

Ispostavlja se da mi od melodičnog death metala ove nedelje daleko najviše prija urugvajski Ritual de Nacimiento čiji istoimeni debi album zapravo jeste death metal i ima melodije ali je mnogo pankerskiji od onog što inače podrazumevamo u ovom podžanru. Urugvajci sviraju dobro i imaju solidan miks ali njihova muzika je ekspresivna na jedan mnogo neposredniji način, sa pevačem koji peva izuzetno emotivno i rifovima koji su tu, reklo bi se, kao ogledalo te emocije a ne kao puko prosviravanje skala koje su drugi učinili prihvatljivim u death metalu. Veoma sveže, veoma lepo:

https://ritualdenacimiento.bandcamp.com/album/ritual-de-nacimiento

Prijatan baltimorski thrash metal na EP-ju Dawn of the Second Sun kvarteta Arsena. Ova ekipa je prošle godine snimila prvi album a novi EP je ne samo odlično odsviran i produciran već i stilski osoben, svež, sa dosta interesantnog eksperimentisanja sa tradicionalnim trhash izrazom. Ovo bendu, srećom, ne smeta da pošteno prži pa dobijamo i punokrvan mošerski program i te neke harmonske i tehničke opite. Lepo:

https://arsenathrash.bandcamp.com/album/dawn-of-the-second-sun

Jeste iz prošle nedelje ali mi je ulepšalo ovu: Olya Manevskaya, thrash pevačica iz Novosibirska je snimila novi EP, You make me who i am i ovo je moderan, tvrd, pomalo televizijski thrash metal (recimo da ovde ima elemenata koji su uporedivi sa Butcher Babies...) sa odličnim, energičnim rifovima ali zatim i vrlo uspelim ,,komercijalnim" melodičnim pevanjem. Normalno nije u mom, jelte, bolparku, ali mi je ovom prilikom vrlo prijalo. Žestina!

https://olyamanevskaya.bandcamp.com/album/you-make-me-who-i-am

Roach Eater iz Mičigena je jednočlani brutal deathcore projekat jednog Iana Ratkea koji inače svira u death metal bendu najstrašnijeg imena ikad – Anal Cockroach. Elem, Roach Eater sasvim moguće ima direktne veze sa tim imenom benda, a iako se ovo vodi kao ,,deathcore" ja bih ovo pre nazvao tehničkim brutalnim death metalom jer je muzika melodična i kompleksna, harmonski daleko ambicioznija od deathcorea. Možda je vokalna podela bliska deathcoreu ali muzika, pa, poslušajte sami:

https://officialroacheater.bandcamp.com/album/self-titled

Stoned Ghost su bili vredni ove godine pa su posle drugog albuma (prikazanog ovde) snimili i treći, Aberrant Tales from the Twisted Warp i njihov progresivni, ambiciozni metal koji je istovremeno dobrodošlo rokerski i utemeljen u jakom rifu i dobrom gruvu ovde se lepo čuje. Stoned Ghost ne veruju u hermetičnost i mada njihova muzika zahteva posvećenog slušaoca, ona mu pruža dosta konvencionalno zabavnog sadržaja. Lepo:

https://stonedghost.bandcamp.com/album/aberrant-tales-from-the-twisted-warp

Švedski sludge metalci Iron God snimili su prvi album, No Hope No Dreams i uprkos ovom engleskom naslovu, sve pesme su na Španskom. Latinski senzibilitet dobro ide uz muziku koja je besna i tvrda ali ima i soliudan gruv a Šveđani, naravno, imaju dobar, težak, meljući zvuk pa je ovo album koji se lepo sluša:

https://irongodsludge.bandcamp.com/album/no-hope-no-dreams

Leathürbitch iz Portlanda sviraju odličan heavy metal na singlu Shadow Mistress a koji ima žestinu proto speed metala, sa sve gomilom falseta, ali i jedan party štimung i sleasy preliv. Ovo je vrlo '80s ali u jednom iskrenom, poštenom, znojavom i neonom okupanom smislu i ja ga preporučujem od srca. I, mislim, još taj sačuvajbože omot! Prelepo!

https://leathurbitch.bandcamp.com/album/shadow-mistress


Meksički Black Mask svoj prvi demo, Warriors of the Night, započinju pesmom koja govori da heavy metal nikada neće umreti. Ovo je dobar, navijački hevi metal, a ostatak dema su zapaljive speed i heavy metal pesme pa su stvari skoro pa idealne. Ma šta skoro, pevačica Liz "Riot" Javier svojim stajlingom i pevanjem stvari zapravo pomera u domen idealnog i ovo je vrlo obećavajući prvi izlazak u narod:

https://blackmaskmx.bandcamp.com/album/warriors-of-the-night


Kratak, sladak, hrskav singl slamming death metala od strane dua Dormant iz Novog Meksika. Dve pesme, sve užasno komprimovano, naprženo do pucanja, sa gitarama naštimovanim tako nisko da se jedva čuju note i zakucavajućim bubnjem – ko voli, voleće i Horrid Hallucinatory:

https://dormant.bandcamp.com/album/horrid-hallucinatory

Odličan indonežanski brutalni death metal na demo-snimku sa dve pesme benda Skeptis. Ovaj trio je formiran pre par meseci ali sa ove dve pesme demonstriraju ne samo izvrsno sviračko umeće već i jasnu ideju kako žele da zvuče. Da je sve snimljeno i miksovano odlično se skoro pa podrazumeva i ovo je vrhunski brutal death zvuk za kraj godine:

https://skeptisdeathmetal.bandcamp.com/album/demo-2020

Još death metala ali iz Kanade dolazi na prvom albumu benda Chaotic Christ. Četvorka na svom debiju, Umbilicorpse svira deaththrash solidnog tempa i žestine, sa razularenim solažama i dobrim rifovima. Miks forsira glas i bubanj dok su ritam gitare malčice potisnute pa je ovo ujedno i donekle hermetična ploča koju, opet, dosta izvlače pomenute razularene solaže. Žestoko, i prilično osobeno, dopada mi se:

https://chaoticchrist.bandcamp.com/album/umbilicorpse

Nisam često zapaljen za metalizirani hardcore ali njemački ScrewHeaD su me nekako pronašli svojim albumom Compulsion koji nudi nestandardnu kombinaciju srednjetempaškog ,,nabod" zvuka i lepih metalskih rifova. Da sam mlađi verovatno bih se mrštio da je ovo sporo i suviše ,,streetwise" za moj ukus ali ScrewHeaD su me pridobili lepim rifovima i poletnom muzikom, neću lagati. Plus, plaćate kolko date, pa probajte:

https://screwheadgermany.bandcamp.com/album/compulsion

Brazilski Eternal Necrosys svoj brutalni death metal izvodi na jedan primitivan, pankerski način i to ispada dosta dobro. Mislim, ja prvi volim kad je sve to tehnički na visokom nivou i profi ali ima nečega i u ovoj podzemnoj, jebačkoj ekspresiji. Tri pesme na EP-ju Shadows Below the Corpses se ne ubijaju od maštovitih rifova ali bend sa onim što ima rukuje ljudski:

https://eternalnecrosys.bandcamp.com/album/shadows-below-the-corpses

By The Sins Fell Angels iz Džordžije su se raspali još 2010. godine ali je EP To Reign In Hell snimljen godinu dana ranije i tek sada objavljen. I dobro je da jeste jer By The Sins Fell Angels sviraju dopadljiv, vrlo kvalitetan melodični death metal koji zapravo mnogo više liči na death metal nego što je to često danas slučaj u ovom žanru koji se nesputano ukršta sa metalcoreom poslednjih godina. By The Sins Fell Angels imaju neoklasičarske harmonije i sve što treba ali su mošerski, trešerski nastrojeni i to se meni dopada:

https://bythesinsfellangels1.bandcamp.com/album/to-reign-in-hell

Njujorški Splattered Entrails na svom EP-ju Ossuary serviraju prljav, zakucavajući slamming death metal u sudaru sa goregrindom, koji je jednom nogom u old school sirovosti ali drugom ide u smeru nekih progresivnijih ideja. Lepa je to kombinacija i zanimljiv razvoj za bend koji svira već deceniju i po a sada kao da pronalazi idealnu radnu temperaturu. Ossuary je odlično odsvirano i producirano izdanje i uspeva da spoji ,,niske" instinktne svojih žanrova sa žeđu ka eksperimentisanju i avangardi. Odlično:

https://splatteredentrails.bandcamp.com/album/ossuary

Grci Blessed By Perversion su simpatični na EP-ju Remnants of Existence kojim zatvaraju godinu u kojoj se diskografski reaktivirali nakon četiri godine pauze. Ovo je prijatan, odlično odsviran i snimljen death metal mračnog zvuka koji ima korene u devedesetima ali spada u ono ,,tehničkije" krilo, spajajući uticaje, recimo, Immolation, Morbid Angel ali i Monstrosity etc. Dobro je sve to kao referenca a Grci pišu pristojne pesme dobre atmosfere i ko voli ovakav death metal poradovaće se:

https://blessedbyperversion.bandcamp.com/album/remnants-of-existence

Relapse Records slave trideset godina postojanja i tom prigodom nude (po ceni od kolko ko da) sempler, nazvan, prigodno, Relapse 30 Year Anniversary Sampler, sa 241. pesmom a  koje ilustruju svu širinu zahvata ovog esencijalnog izdavača. Hoću reći, ovde imate i Mastodon i Voivod i Merzbow i Terminal Sound System i Subarachnoid Space i Spawn of Possession i Fuck the Facts i Regurgitate i Rotten Sound i Magrudergrind i Suffocation i Pig Destroyer i Incantation i Neurosis i Morta Skuld i Exit 13 i Hooded Menace i Buzzoven i Disrupt i Cryptic Slaughter... Relapse nikada nisu imali ambiciju da budu novi Earache ali nikada nisu prestali ni da budu zainterersovani za guranje granica onog što se smatra ekstremnim metalom na svaku stranu, pa sada, kada se podsećaju svoje istorije možemo da kažemo i da su postali istorija u najboljem mogućem smislu:

https://relapsesampler.bandcamp.com/album/relapse-30-year-anniversary-sampler

Kostarikanci Demencia potvrđuju staru istinu da kad južnoamerički bend uzme da OZBILJNO svira thrash, nema ničeg boljeg na svetu. EP Ni un paso atrás dolazi nam sa crtežom na omotu koji kao da je išetao iz vremeplova podešenih na osamdesete i sa sedam pesama zaslepljujuće brzine i napaljujuće žestine. Ovo je crossover kakav se samo poželeti može sa brzim pesmama, strastvenim pevanjem na Španskom i odličnim, dinamičnim zvukom. Naravno, bend svira već više od decenije i ovde se dobro čuju pedigre i kilometraža ali Demencia nikako ne upada u nekakvu rutinu i sviranje opštih mesta žanra. Ni un paso atrás je veoma sveža, inspirisana kolekcija pesama sa kojom se i najdepresivniji period u godini dočekuje lakše. Navalite:

https://demenciacr.bandcamp.com/album/ni-un-paso-atr-s

Italijani Deriva su sjajni na svom, pretpostaviću prvom albumu, Catrame Acido, svirajući nekakav ekspanzivni hardcore punk koji ima dosta metal elemenata ali zapravo nema veze sa savremenim metaliziranim hardcoreom/ moshoreom/ beatdown hardcoreom itd. Deriva sviraju jedan malko ,,stariji" format ove muzike ali koji je mnogo muzički bogatiji, sa jako slobodnim mešanjem različitih muzičkih žanrova (uključujući, recimo, hip-hop) a na način koji me asocira na bendove koji su to radili osamdesetih i devedesetih. Odlična svirka, raznovrsne pesme, sjajna produkcija, vrlo impresivno izdanje i još se prodaje po ceni koju sami odredite:

https://deriva999.bandcamp.com/album/catrame-acido

My Ruin su bili prilično cenjen duo iz Noksvila u Tenesiju koji se kretao negde između industrial metala i alternativnog metala tokom svog postojanja. Raspadnuti od 2014. godine, Tairrie B Murphy i Mick Murphy su, hvalabogu, i dalje u braku i srećni, jedino im se ne da da prave novu muziku. No, za praznike su ponudili  The Cathartic Collection, kompilaciju od čak 40 pesama iz cele njihove karijere i ovo je odličan način da se upoznate sa radom benda koji je – iako uglavnom nije svirao muziku koja je MENI lično prioritet – ostao etalon za strastvenost i poštenje. Odlična svirka i moćno pevanje Tairrie Murphy preporučuju ovaj album svakome ko voli malo ,,televizijskog" metala, a i kompilacija se prodaje za kolko date:

https://myruin.bandcamp.com/album/the-cathartic-collection

DNR sa Roud Ajlenda su ko zna koji po redu bend sa ovakvim imenom ali u njihovom slučaju se ne radi o uputstvu hitnoj pomoći da ne treba pokušavati oživljavanje. Njihovo ime, sudeći po novom EP-ju znači Dismembered Never Return, mada se prošli zvao Demons Never Repent, tako da, tko zna... U svakom slučaju, DNR na Dismembered Never Return sviraju dopadljiv deathgrind sa kvalitetnom svirkom, jakim, duboko naštimovanim i opakim rifovima i dosta pristojnog gruva. Ovo zapravo nije toliko brza muzika kako se na početku čini i DNR su bliski i nekakvom sludge ugođaju dobar deo vremena što je svakako u redu. Dobra produkcija, pet pesama i dosta užitka:

https://dnrmusic5.bandcamp.com/album/dismembered-never-return

Argentinci Neurax sviraju za nijansu tradicionalniji deathgrind na svom prvom EP-ju, Tongue Nailing. I ovo je vrlo lepa prezentacija njihovih veština, kako sviračkih, koje su impresivne, tako i kompozitorskih. Koje su isto dobre, recimo, pesma koja EP otvara, Fucking Cops, ima sve što treba, uzvitlan tempo tokom glavnog dela ali i nekoliko dobrih moš-brejkova pa čak i odličnu solažu. I ostale četiri stvari su u sličnom maniru, sa dobrim deaththrash rifovima i kvalitetnim zvukom (osim poslednje koja je elektroakustični autro). Sve preporuke, pogotovo uz ,,sami odredite cenu" prigodu:

https://neuraxdeathrash.bandcamp.com/album/tongue-nailing-ep

Nazad na Roud Ajlend vraćamo se ljubaznošću, er, Gestapoa? Elem, radi se o bendu koji svoju muziku opisuje kao ,,BULLSHIT POWERVIOLENCE ELECTRONIC ANXIETY", sve tako, velikim slovima a što je solidna deskripcija. Deafening je album ili EP sa 11 pesama koje je sve uradio jedean čovek i koje svoju lo-fi estetiku odlično uklapaju sa grubom, jednostavnom muzikom. No, ovo je vrlo proživljeno, i onako, pankerski neposredno u svojim kratkim, efikasnim izlivima emocije, pa zvuči odlično a power-electronics pesma od skoro šest minuta koaj izdanje zatvara je savršeno finale:

https://gestapo.bandcamp.com/album/deafening

Maou Mindu iz Otave em sviraju nekakav pomalo šaljivi grindcore em im je EP Stay Inside tematski usredsređen na COVID-19 epidemiju što su u principu dva dobra razloga da ja to nikada ne poslušam. Ali pošto jesam, ispostavilo se da ovo nije tako loše. Bend (čovek?) solidno svira, ima dobar zvuk i sasvim pristojan songrajting, tako da, samo navalite:

https://maoumindu.bandcamp.com/album/stay-inside

Što je božić, makar i gregorijanski, bez goregrinda? Ništo, eto što. Otud i split EP dva goregrind benda, oba sa po jednim članom, a tvist je da je u oba benda član – isti! Matt DeMille svira gitaru u kanadskom bendu Scum, a Misericorde i Pukelust su mu sobni projekti i... nisu loši. SYRINGE FULL OF PUDDLE WATER OR: HOW I LEARNED TO LAUGH AND EMBRACE THE CHAOS je EP sa šest pesama koje, i pored toga što pripadaju goregrind stilu zapravo imaju dosta ličnog u izrazu i bave se nekim, pa, relatabilnim temama vezanim za godinu velikih lomova, tenzija i muka. Simpatično!

https://misericordeca.bandcamp.com/album/syringe-full-of-puddle-water-or-how-i-learned-to-laugh-and-embrace-the-chaos

Za kraj: prženje. Na drugi album maverika iz Lidsa, Ona Snop sam dugo čekao još otkad je jesenas najavljen. Bend nije želeo da pušta MP3 u prodaju dok se fizičke kopije ne pripreme i dadu u distribuciju tako da se Intermittent Damnation tek ove nedelje zaista pojavio. I bio je vredan svog tog čekanja! Ona Snop su onaj najbolji grindcore/ fastcore utoliko što sviraju savršeno brzo i žestoko, poštujući sve izvorne grinderske vrednosti u spajanju panka i metala, a da pritom sve guraju par koraka dalje u smeru jedne progresivne forme koja ima matematičarsku preciznost ali bez padanja u mathcore ambis i pretvaranja muzike u puko ređanje neparnih ritmova i alterovanih akorda. Otud, iako je prethodni album, Geezer, bio izvrstan, Intermittent Damnation je još bolji, jedna demonstracija moći, discipline, ali i duha, kreativnosti, slobode... Ako ste voleli Melt Banana, Dropdead, Discordance Axis i slične bendove devedesetih godina, ali i preteče osamdesetih poput Heresy, Intense Degree pa i Cryptic Slaughter, Ona Snop su perfektni naslednici:

https://onasnipsnop.bandcamp.com/album/intermittent-damnation-3

[Meho Krljic]

Ušli smo u novu godinu a vi se još pitate koji je bio najbolji album stare godine. Meni je to relativno nezanimljiva tema jer, kad se uzmu u obzir različiti ukusi, drastične razlike (u najpozitivnijem smislu) između podžanrova u metalu i činjenica da sam kroz uši propustio verovatno više od 2.000 izdanja tokom 2020. godine, biranje JEDNE ploče koja treba da nekako reprezentuje čitav taj period je prilično uzaludan posao. Ali ako mora, onda neka to bude živi album japanskog power metal benda Lovebites, Five of a Kind – Live in Tokyo 2020. Lovebites su ranije iste godine izbacile i izvrsni studijski album, Electric Pentagram, pa ako ste čistunac koji ne računa žive albume u ,,propisnu" konkurenciju za ploču godine, onda svakako možete da se zadovoljite i Pentagramom. Za moj račun, iako su oba albuma izvanredna, Five of a Kind sam na kraju više slušao na ime te ipak nezamenljive žive atmosfere i divljenja kako ove žene sve to uživo sviraju kao od šale a da opet nema ni prisenka neke kliničke ,,profi" atmosfere. Lovebites su sve ono što publika svih generacija može da voli u metalu: strastveno posvećene, surovo profesionalne, ali i gikovski napaljene, sa pesmama koje su himne ali himne koje slušateljku izazivaju da ih izdrži, ne samo da se ugodno oseća dok traju. Volite ih. I one vole vas.

Ako smo tu formalnost stavili ad akta, evo i pregleda šta je sve notabilno moje uho čulo poslednje nedelje stare i ovih prvih par dana nove godine. Bilo je tu lepe muzike.


Prvo blek metal, naravno. Raiivø su iz Sankt Petersburga i The Art Of Celebration je prvi album ovog dvojca posle skoro decenije rada u drugačijoj postavi. Drugim rečima, kada su se rešili neozbiljnih članova benda, Brudywr i Krüger su snimili interesantnu ploču. Kućni projekat, svakako, ali The Art Of Celebration je zanimljivo napisan i snimljen materijal koji se ne drži samo uobičajenog blek metal asortimana harmonija i tehnika, dodajući na matricu oštrog blek metala dosta elemenata klasične heavy svirke, a što se vrlo lepo uklapa. Pomalo robotski zvuk programiranih bubnjeva ne može da pokvari intrigantnost ove ploče:

https://raiivoe.bandcamp.com/album/the-art-of-celebration

Luce Signiferum sa Floride nude vrlo kvalitetan blek metal na svom novom EP-ju, Catalyst ov the Apocalypse. Bend je krenuo sa radom ove godine i ovo im je već četvrto izdanje, sa četiri pesme jasno oslonjenje na skandinavske predloške ali sa dovoljno sopstvenog karaktera da se ne može pričati o imitiranju. Luce Signiferum sviraju brzo, besno, vrlo disciplinovano i imaju dobar zvuk pa ako volite švedske i norveške siledžije, sva je prilika da ćete voleti i ove iako dolaze iz suncem okupanog podneblja u koje Amerika ide da se penzioniše:

https://lucesigniferum.bandcamp.com/album/catalyst-ov-the-apocalypse-e-p

Dragsholm iz Nju Džersija nudi simpatičan black metal sa malo elemenata death metala na EP-ju Vampirism in the Halls of Worship. Ove četiri pesme imaju lepu atmosferu i poneki solidan rif i mada je ovo sve uradio jedan čovek, što se produkcijski pomalo i čuje, ima u svemu određene otmenosti koja ide uz vampirizam:

https://dragsholm.bandcamp.com/album/vampirism-in-the-halls-of-worship

Rusi Икотка su imali produktivnu godinu pa je završavaju EP-jem Забавы a koji je neka vrsta rituala za ispraćaj stare i doček nove godine. To je lepo a napominjem i da ovde muzika nije blek metal u tradicionalnom smislu, već sintisajzerski, vrlo svečan, minimalistički program. Ovo ne spada u ,,dungeon synth" u užem smislu jer je još minimalnije od toga ali svakako mislim da će se toj publici dopasti, a dopalo se, prilično i meni jer Икотка umeju da napišu dobru pesmu čak i kada ona koristi samo jedan instrument:

https://ikotka.bandcamp.com/album/--6

Jednočlani argentinski Nihtymne je iskoristio poslednju nedelju godine da izbaci debi album i taj je album, jednako nazvan Nihtymne jedna simpatična kolekcija introspektivnog, ali energičnog blek metala. Ono, istina je, produkcijski je ovo dosta skromno, ali Fóranniht piše vrlo lepe gitarske teme sa blago srednjevekovnim vajbom i pod njih uvlači žestoke matrice i meni to sve lepo i tečno zvuči:

https://nihtymne.bandcamp.com/album/nihtymne

Repose Records su spremili sempler svojih izdanja kojim najavljuju 2021. godinu. Collection II (2021 sampler) se daje za cenu koju sami odredite i nudi dvadeset pesama uglavnom blek metala ali u njegovim raznim i vrlo različitim alotropskim modifikacijama. Većina bendova je više nego zanimljiva (lični favoriti: Spider God, Sørgelig, Murmur) pa ovome vredi posvetiti malo vremena:

https://reposerecords.bandcamp.com/album/collection-ii-2021-sampler

Čileanci Evilized najavljuju EP Del Interior Lleno de Fuego koji će izaći tokom 2021. godine singlom Del Interior Lleno de Fuego, Promocional 2021 a koji ima dve pesme da vam razgore glad. Zanimljivo je da je ovo sve snimljeno još 2012. godine ali je tek sada izmiksovano i, mada Evilized neće promeniti ničiji svijet ovom muzikom, pričamo o šarmantnom blackened thrash metal zvuku sa puno robusne svirke i prijemčivih tema. Taman za praznik:

https://evilized.bandcamp.com/album/del-interior-lleno-de-fuego-promocional-2021

Švedski duo Cruentus svira nekakav pankerski blek metal na debi albumu Night Embrace Me. Tehnički, ovde ima i elemenata melodičnog death metala, ali sve je nekako svedeno, jednostavno i neposredno, pa mi je otud bliže. Ovo je čisto produciran snimak, daleko od nabudženih, skupljih produkcija kakve imaju viđenija imena, ali upravo ta čistota i u zvuku i u svirci mi izuzetno prija. Melodično a bez preterivanja, lično, kako rekoh, neposredno:

https://cruentus1.bandcamp.com/album/night-embrace-me-2

Slovaci Goatcraft su rešili da, posle skoro decenije rada, svoj debi album objave baš na 30. Decembar. Kad je bal onda nek je blekmetal. Istini za volju, Spheres Below je kombinacija black i death metala, ali to su tehnikalije kad je bal u pitanju. U svakom slučaju, ovo je studiozno rađena ploča sa dugačkim, dobrim pesmama i lepim interludijima između a Goatcraft imaju mračan, kavernozan ali ne i razmazan, tj. nekvalitetan zvuk, već, naprotiv, baš onakav da sugerišu atmosferu zla i pretnje. A svirka, nadrkana i pomalo pankerska je odlična.

https://goatcraft13.bandcamp.com/album/spheres-below

Kanađane Begotten sam voleo pre par godina i ta ljubav nije prestala sa njihovim novim EP-jem. Nothing Worth Remembering donosi tri pesme depresivnog, samoubilačkog ali vrhunski napisanog i izvedenog blek metala koji uverljivo prenosi tu atmosferu leda i pustoši kakva sigurno nije daleka stanovnicima Ontarija ali, jelte, i mnogima među nama širom zemnog šara. Dakotu Džonson su proletos razapinjali što je svoju depresiju opisala između ostalog rečima da je ,,divna", jer je to, valjda, neodgovorno i ne opisuje ovu bolest ispravnim terminima da bi ona mogla da se pravilno leči, ali Begotten, na kraju krajeva podsećaju da je za mnoge depresivne osobe depresivnost jedino što osećaju i da je pronalaženje lepote u jednom suženom fokusu koga depresivne osobe imaju možda jedini način da osete određeno olakšanje u svom teškom položaju. Nothing Worth Remembering je izuzetno dobro napisan i veličanstveno izveden materijal, izbačen na prvi Januar da, koliko god to kontraintuitivno delovalo, ljudima sklonim depresiji – pa još u najdepresivnijem periodu u godini – pomogne da pronađu nadu i energiju:

https://begottendsbm.bandcamp.com/album/nothing-worth-remembering

Prvi studijski album švedskih Malakhim, a pod nazivom Theion izlazi naredne nedelje, ali izdavač ga je već dao omiljenom JuTjub kanalu na promociju pa i mi možemo da dobijemo privju kako sve to zvuči i je li vredno naših para i vremena. Mislim, vredno je, naravno, inače ga ne bih ni pominjao ovde. Malakhim su prošle godine već izdali živi album pa je jasno da se radi o usviranom i kvalitetnom bendu a ovaj materijal je ubedljiv, moderan blek metal sa dosta atmosfere i melodije ali i sa solidnim rifovima i jako čvrstim ritmovima, te jakim tempom. Ako volite Watain, Malakhim su odličan izbor za početak godine:

https://youtu.be/gl413hE2-xc

Stoner sekcija kreće u velikom stilu a uz odličan ,,sobni" psihodelični doom metal od strane osobe koja se naziva Watchman, i iz Indijane je. Behold a Pale Horse je EP sa tri pesme vrlo dobre atmosfere, te odličnih rifova i sa mnogo fino urađenih slojeva psihodelične harmonije i distorzije. Watchman odlično peva – za muziku koju izvodi – i ima izvrsno uvo za gruv. Da je ovo snimljeno u nešto boljim uslovima, bilo bi BOMBA ali i ovako je odlično i rado ga vrtim u krug, a najbolje je što je ovo tek najava dužeg EP-ja koji izlazi u leto:

https://watchmandoom.bandcamp.com/album/behold-a-pale-horse

So Long, Albatross iz Klivlenda nisu baš čist metal, ali sviraju izuzetno prijatan heavy rock koji ima u sebi i klasičnog hard roka, ali i glam rok optimizma i melodičnosti, sve sa jednom modernom pank produkcijom. Zvuči kao gadan Frankenštajn, ali Wait a Minute, Man, kako se novi album zove je pun izuzetne svirke i sjajnog raspoloženja. Ploča za sve one smarače koji se stalno vajkaju da se više ne svira dobar rokenrol, naravno, plus presladak kaver Motorhedovog Ace of Spades. Ne propustiti:

https://solongalbatross.bandcamp.com/album/wait-a-minute-man

King Weed su za kraj godine spremili i treću kolekciju pa se sa njihovom muzikom sada možete upoznavati i putem King Weed ''The Weed Theory'' Collection Part III a koja sadrži jedanaest pesama i daje se po ceni kolko date. Pošten posao, čist račun i duga ljubav. King Weed, za slučaj da baš nikad do sad niste naleteli na njih, sviraju instrumentalni stoner metal i mada nikada nisu na nekom KOSMIČKOM nivou, uvek su prijatni.

https://kingweed.bandcamp.com/album/king-weed-the-weed-theory-collection-part-iii

Nothing Is Real iz Los Anđelesa je prošle godine izdao četiri a ove godine ,,samo" tri albuma. Treći, izašao baš na novogodišnje veče je i pored preprodukcije, prilično šarmantna kombinacija doom metala i vrištećeg, recimo, er, ne znam, emo metala? Nije to baš jasno iz mog opisa, ali ovo je emotivno, i melodično u isto vreme dok je teško, sporo i brutalno a čitav album je meditacija o mračnim stvarima kao iz nekakve cyberpunk pripovetke sa početka osamdesetih:

https://nothingisreal333.bandcamp.com/album/regeneration-through-self-devourment

High Inquisitor Woe iz Belgije na svom živom albumu, Lady Saliva - Live 19​/​12​/​2020, a koji je snimak, naravno, internet strima, sviraju samo jednu pesmu ali ona traje 22 minuta. Bend proizvodi prilično dobar psihodelični doom metal sa sabatovbskim korenima ali i sa zdravim interesovanjem za malo relaksiraniji, drogiraniji pristup pesmama pa se ovo lepo posluša:

https://highinquisitorwoe.bandcamp.com/track/lady-saliva-live-19-12-2020

Eye iz Murmanska kraj godine obeležava simpatičnim EP-jem Trace on Sand. Glavna zamerka koju imam na ovu kolekciju lepih, tripoznih psihodeličnih stoner pesama su naslovi koju su skoro svi na isti kalup (Electrical Forest, Biochemical Robot, Psychedelic Desert...), ali kako to ne smeta mnogo tako i nemam neke ozbiljne zamerke na Trace on Sand. Ovo je relaksirano, sporo, prijatno, sa odličnim zvukom, lepom dinamikom i prijemčivim (ženskim) vokalom. Valjaju Rusi:

https://eyeband.bandcamp.com/album/trace-on-sand             

Mađare okupljene oko bendova Satorinaut i Lemurian Folk Songs sam već u više navrata hvalio (jednu pesmu LFS sam stavio i na godišnji mikstejp koji, ako ste propustili, slobodno prihvatite ovde) a sada su, za kraj godine, ovi ljudi sakupili neke lepe džemove koje su napravili tokom 2020. i objavili ih kao Finalizing 2020 Compilation, izdavača psychedelic source records. Ovo nisu nekakvi upeglani studijski snimci, ljudi sami kažu da ove džemove snimaju u bašti i na vikendici, ali, ako ste išta do sada poslušali što je došlo od ove ekipe, znate da vredi odvojiti vreme. O novcu skoro da ne vredi ni pričati jer se album daje po ceni ,,daj šta daš" a ja ću dati svoju najljuću podršku ovom kolektivu jer smo dobili još jednu ploču spontane, prelepe psihodelije kojom dominira kosmička gitara Bencea Ambrusa. Obavezno:

https://psychedelicsourcerecords.bandcamp.com/album/finalizing-2020-compilation

Maležani Ibliss su prošle godine imali dva singla a sada su je krunisali albumom izašlim baš na novogodišnje veče, a pod nazivom Demonic, Her. Ako niste ovaj biser satanističkog ali dobrohotnog stoner-doom metala uspeli da čujete BAŠ na novogodišnje veče svakako možete nepravdu učinjenu sebi da ispravite za srpsku novu godinu jer je Demonic, Her je album izvrsne muzike. Ovo je sirov, nisko naštimovan, ali gruvi i seksi metal sa gitaristom koji kapira da nije baš sve u rifu – mada ima izuzetne rifove – i koji se dosta uložio u vežbanje svirke sa wah-wahom. Ritam sekcija je moćna, sa ,,žvaćućim" ukusno flendžiranim  basom i razigranim bubnjevima a pevanje, tamo gde ga ima, odlično. Ibliss imaju zdrav zvuk i njemu ni pomalo jeftina produkcija ne oduzima ništa esencijalno. Odlična ploča da započnete novu godinu ako već niste stigli da je čujete u prošloj:

https://ibliss666.bandcamp.com/album/demonic-her

Londonski Dive još nije svoj prvi EP, isto nazvan Dive, stavio na Bandcamp (iako ga ima), ali nadajmo se da će se to desiti čim se autor istrezni jer je ovo vrlo lep materijal. Mešajući psihodeliju, stoner, malo garaže pa i indie zvuka, Dive kreira prilično divlju, vitalnu i zabavnu muziku za svakog ko voli teške gitare i lake, jelte, droge, mada, hitam da dodam da se ovo sluša i strejt bez ikakvih problema. Određena nesazrelost aranžmana i sirovost zvuka u ovom slučaju nisu minusi jer doprinose istraživačkoj prirodi materijala:

https://youtu.be/F-ctOkOVYiE

Ne znam šta ćemo sa epidemijom, džidipijem i takoto, ali što se stoner roka tiče, godina je počela udarnički. I Stoneforge iz Ženeve su odabrali prvi Januar kao idealan datum za izbacivanje svog debi albuma, Ash Major, i ovo je prijatan, pomalo kontemplativan stoner rok sa lepim rifovima i dosta southern groove uticaja. Čista, prijatna produkcija, odmeren tempo, lepa svirka, bluz ali i metal u dobro odmerenim odnosima, sve dakle što pošten svet voli.

https://stoneforgeband.bandcamp.com/album/ash-major

Blackjack Mountain iz Džordžije sviraju ono što smo mi, kao klinci, zvali ,,rokčina". Bend na svom debi albumu, izašlom prvog Januara, a nazvanom Holding Time vozi prijatan, u bluzu utemeljeni, solidno južnjački intonirani teški rok. Ovo nije dovoljno ,,moderno" da bi bilo metal niti ima progresivističke ili ikakve velike ambicije sem da bude kvalitetan rok da se uz njega pije pivo, tapka nogom i, eventualno, vozi kamion. Ali Blackjack Mountain barem tu ambiciju eminentno ispunjavaju i Holding Time je odlična ploča za svakog od nas ko u sebi krije jednog pravog, nepatvorenog Vladu Džeta:

https://blackjackmountain.bandcamp.com/album/holding-time

I Afghan Haze iz Konektikata su odabrali prvi Januar za izlazak svog debi albuma, Nihilistic Stoner Hymns. Kako i naslov sugeriše, ovo nije neki izčilovani, kul stonerski gruv uz koji može da se lepo rola, meditira i dremka, nego bučna, preteća ploča apokaliptične atmosfere. Po zvuku ali i po svirci ovo je barem onoliko brutalni sludge metal koliko i stoner (slušajte ubitačnu Blood Ritual), sa sve jako komprimovanim masterom, ali da su Afghan Haze dobri, jesu. Ako vam je potrebno nešto za početak godine da vas protrese, izbaci iz zone komfora i išamara krvoločnim rifovima i agresivnim vokalom, Nihilistic Stoner Hymns ima sve to i dovoljnu dozu gruva pride:

https://afghanhaze.bandcamp.com/album/nihilistic-stoner-hymns

Italijani Downfall su izvrsni na albumu Passive Regression. Ovaj drugi po redu dugosvirajući uradak ekipe iz Ankone je odličan primer ,,modernijeg" thrash metala koji nije puko ređanje tonova i fetišiziranje granitno čvrstog zvuka nisko naštimovane gitare, već kolekcija promišljeno napisanih, dobrih pesama. Downfall svakako operišu na teritoriji koju su svojevremeno izborili The Haunted, ali ovo nikako nije imitatorska muzika, već kvalitetan, osoben moderni thrash metal koji ima svu onu potrebnu napaljenost i nadrkanu produkciju što ih vezujemo za ovu formu ali ima i autentične kompozicije i ideje:

https://downfall1.bandcamp.com/album/passive-regression

Kelnski Anti Anti Anti završavaju godinu izlaskom prvog albuma, Burn Everything. Anarhistički nastrojeni a muzički očigledno uzgojeni na crossoveru osamdesetih, Anti Anti Anti pružaju solidan program kratkih, brzih pesama buntovničkog senzibiliteta smeštajući se na prijatnu sredinu između pankerske himničnosti i metalske discipline. Sećate se Septic Death ili Attitude Adjustment? Dobro snimljeno, sa par pristojnih hitova, ploča idealna za praznik:

https://antiantianti1.bandcamp.com/album/burn-everything

Bleed Out iz Londona nudi četiri vrlo kratke i slatke pesme na PE-ju Spit Proof, mešajući crustgrind i, recimo powerviolence. Solidno producirano, besno, bučno, prijatno.

https://bleedoutgodie.bandcamp.com/album/spit-proof-ep

Negative Force iz Nju Džersija spajaju siledžijski, ulični moshcore/ beatdown i nešto malo grindcore elemenata i mada to ne bi trebalo da funkcioniše – zapravo funkcioniše. Demo snimak Winter Demo 2020​-​21 je odlično odsviran i produciran i bend, ako volite tu neobičnu smešu beatdown klecanja i blastbitova, može da bude zanimljiv u budućnosti:

https://negativeforce.bandcamp.com/album/winter-demo-2020-21

Još metaliziranog hardcorea stiže od benda Palace Of Mourning. Discography je bučan, glasan i prilično kvalitetan koloplet besnih pesama koje u sebi imaju dosta metala ali i nepogrešivu pankersku neposrednost pa je u pitanju skoro idealna, a i sjajno producirana kombinacija. I kompilacija:

https://salsaverdefanzine.bandcamp.com/album/discography

Zapanjio sam se kvalitetom EP-ja You're a Mutant! benda Exfiltraitor ali onda sam pogledao ko tu svira i, naravno, vidi se odmah pedigre i znanje. Naime, bubnjeve ovde udara Kévin Paradis, veteran iz Aggressora, Benighted, Nader Sadek i još milion bendova, a ostatak ekipe, što američke, što nemačke je apsolutno iskusan i na visini zadatka, sa svom muzikom koju je napisao Tony Petrocelly iz Lord itd. You're a Mutant! znači nudi pet pesmaa izvrsnog deaththrash zvuka sa ispoliranim aranžmanima i kvalitetnom produkcijom. Ono najvažnije, kvalitet pesama, je na visokom nivou sa mnogo dobrih rifova i odličnim aranžmanima a pevač, Steve Harris (ali ne iz Iron Maiden) pruža sjajnu partiju. Vrhunski:

https://edgewoodarsenal.bandcamp.com/album/youre-a-mutant-ep


Voltaic iz Kolorada su svoj debi album, Frail Existence izbacili na novogodišnje veče i ovo je lepa, prijatna ponuda sirovog thrash metala sa blagim zanošenjima ka ranom death metal zvuku. Voltaic ne smaraju sa komplikovanim metrikama ali njihov gitarski rad podseća malo na grupu Death, a čega nam uvek treba. Dobar, abrazivan zvuk i jedan srčan, žestok nastup su takođe odlike ovog odličnog albuma:

https://voltaic666.bandcamp.com/album/frail-existence

Metal on Metal Records nastavljaju da nam na parče puštaju svoj prošlogodišnji autput pa je red došao i na novu album austrijskih CHAINBREÄKER. Relentless Night je, hvala bozima, toliko dobar materijal da ni malo ne smeta što ga čujem sa par meseci zakašnjenja. CHAINBREÄKER tresu odličan, vrlo napaljujući speed-thrash metal očigledno inspirisan klasičnim Exodus radovima ali i vršnjacima kao što su bili Razor, Exciter, Destruction itd. Bend pored odličnih rifova ima i odličan zvuk i vrlo dobar osećaj kako pesme treba da zvuče da bi imale jednake količine primitivne energije i sofisticiranosti. Još jedan klasik:

https://metalonmetalrecords.bandcamp.com/album/chainbrea-ker-relentless-night

Sjajan speed/ thrash metal na demo snimku Becoming the Yaga praškog sastava Force of Hell. Ove tri pesme idu velikom brzinom, ali je bend takođe i veoma disciplinovan, spajajući old school sirovost sa jednim očiglednim treningom i pažnjom da pesme imaju kvalitetne aranžmane. Ovo je tako negde na finoj sredini između starinskog loženja iz ranih osamdesetih i preciznog, visokooktanskog deaththrasha sa početka naredne decenije, sve spakovano u vrlo pristojan zvuk i miks i prodavano po ceni koju sami odredite. Impresivno:

https://forceofhell.bandcamp.com/album/becoming-the-yaga

Storm Siege iz madrida su thrash metal bend koji na EP-ju Masked Fear obrađuje Carnivore i Type O Negative, dajući time posvetu pokojnom Peteru Steelu. Bend ovo lepo svira, dajući klasičnim pesmama svoj pečat uz sirov ali promišljen zvuk:

https://youtu.be/7J7IaMNW-pk

Celestial Serpent iz Južnog Viskonsina na svom prvom EP-ju, Intruders, sviraju ubedljiv ako sad ne nešto preterano originalan technical death metal. Blaga zamerka odmah ide na zvuk koji zapravo nije rđav ali ovo je muzika koja, jelte, živi i umire na kvalitetu svog miksa, to joj je praktično deo identiteta, pa Celestial Serpent svakako imaju prema kom cilju da se sumere za ubuduće. Što se muzike tiče, ja sam dosta zadovoljan jer bend pored svog tehničarenja uglavnom drži liniju tvrdog death metala, bez mnogo skretanja u neke druge žanrove (da bi pokazali svoju, jelte, širinu) i to mi prija. Bend dopušta da sami odredite koliko biste ovo platili i ja tu uvek cenim. Dobar materijal, koji posle nekoliko slušanja otkriva dosta dubine:

https://celestialserpentband.bandcamp.com/album/intruders

Ukrajinski Blasphemy Squad je odličan na svom prvom i istoimenom EP-ju. Kijevska momčad nudi dve pesme (i izvrsni intro) kvalitetnog deaththrash zvuka sa opasnim, napaljenim trešeskim gitarama i poletnim, moćnim tempom. Druga pesma ima i malo elemenata blek metala koji joj vrlo lepo leže a sve je producirano odlično i zvuči super profi. Sjajna muzika i bend koji vredi pratiti:

https://blasphemysquad044.bandcamp.com/album/blasphemy-squad

Deaththrash je na programu i na debi albumu Kostarikanaca Dekonstructor. Horrid Vistas je čisto producirana i vrlo sigurno odsvirana ploča pesama koje zvuče kao Slayer koji su nastavili da evoluiraju u smeru ekstremnije muzike i u svoj zvuk uneli elemente death metala. A što je vrlo solidno mesto da se na njemu bude. Ovo je svakako više thrash nego death ploča, sa vokalima koji su razgovetni i ,,trešerski" besni pa će se svideti i publici što ne voli death metal tminu. Zamerčica ide na bubanj koji je precizan ali sasvim nedinamičan sa svojim semplovima, no, to na stranu, ovo je odličan materijal:

https://dekonstructor.bandcamp.com/album/horrid-vistas

Ako ćete da objavljujete album 31. Decembra, nek bar bude upečatljiv, rezonuju losanđeleski Civerous. Njihov prvi album, The Expedition of Illness je ružna, prljava i zla kolekcija kavernoznih death metal pesama sa old school pristupom ali i bez mnogo ambicije da se ovde kreira bogznašta maštovito. Civerous hvataju na ,,osećaj" i, pošto je ovo muzika koja dobrim delom i uspeva na ime svoje primitivne estetike, to prolazi:

https://civerousdeath.bandcamp.com/album/the-expedition-of-illness

Nizozemski Hellish Breed mi prija na svom prvom albumu Archives of Decay koji, slažemo se, ne puca od originalnosti niti ima neku preterano sjajnu produkciju ali nudi autentičan, sirov blackened death metal a to je ono što čoveku treba u ovom osetljivom periodu. Ima ovde malo atmosfere i kontemplativnih deonica ali Hellish Breed ih umešno prošaraju primitivističkim sirovim death nabadanjem. Divni ljudi:

https://hellishbreed.bandcamp.com/album/archives-of-decay

Erupsy je, nagađam, kako Indonežani kažu ,,Erupcija" a istoimeni bend priprema svoj debi album, Kaum Muak za polovinu Februara. Kažem ,,priprema", ali na Bandcampu je  već uredno moguće kupiti daunloud pa, ako vam se dopadne ovo što čujete, navalite. A moglo bi, jer Erupsy sviraju vrlo siguran i dopadljiv, blago progresivni deathcore/ death metal koji ne smara mnogo sa pozerajem i breajkdaunovima nego ide brzo i ima puno lepih rifova, zanimljivih aranžmana, dobrih ideja. Iskreno, jedina stvar koja je ovde ,,deathcore" je produkcija sa vrlo dinamički ravnim bubnjevima, ali to skoro ni malo ne smeta jer bend ima u suštini zdrav, robustan zvuk koji prija ušima. Još su i tekstovi, koliko se da ukačiti, političko-socijalne prirode, pa je Kaum Muak vredan svake preporuke. Moćni Indonežani:

https://sadistrecords.bandcamp.com/album/erupsy-kaum-muak

Inhaler dolaze iz postojbine džeza, Nju Orliansa ali njihova muzika je zabavan i pomalo komedijaški nastrojen slamming death metal. Naime, EP Ultra Brutal Extraterrestrial Squeals blago parodira slem estetiku uključujući ,,skičeće" vokale i naslove pesama poput ,,If You Aren't Damaging Your Throat You Aren't Brutal Enough" ili Exhale Screams Are For Posers". Sve je zaista na trenutak kao da smo ponovo na JuTjubu u 2011. godini, ali kvaka je što su Inhaler (nazvani tako jer ko god da ovo peva navodno koristi samo ,,uvlačeću" tehniku gde se peva na udah umesto na izdah – za koju ja i dalje ne mogu da poverujem da se ozbiljno koristi i u jednom pravom bendu) zapravo vrlo dobri, pišući odlične brutal death metal/ slam pesme sa vrlo dobrom produkcijom i generalno kvalitetnim programom za ljubitelje žanra.

https://inhalerslam.bandcamp.com/album/ultra-brutal-extraterrestrial-squeals

Italijani Congenital Deformity su za kraj godine javnosti dali da čuje njihov novi demo, Sacrifice i ovo je vrlo lep – čime hoću da kažem ,,sračunato ružan" – death metal vrlo primitivne provinijencije. Ovde se smenjuju atmosferične harmonije i spori, prljavi death gruv sa manijačkim brzim delovima, sa surovim hromatskim, denflovanim moš-deonicama kao da smo ponovo u 1991. godini, sa pištećim solažama itd. a preko svega poliva brutalan, pećinski vokal. Produkcija, s obzirom da je demo u pitanju, odlična. Sjajna ponuda:

https://congenitaldeformity.bandcamp.com/album/sacrifice

Volim kad naletim na bend kao što je Century. Ovaj švedski dvojac je upravo snimio svoj prvi demo, Demo MMXX i to su četiri klasičnog, pedigriranog hevi metala, kao iz kuhinje vaše bake. Ako vam je baka tamo negde osamdesetih mlatila kosom uz WASP i NWOBHM bendove popularne na svim meridijanima. U ovom bendu svira Leo Ekström Sollenmo iz Lethal Steel pa nije čudno da snimak tako dobro i zrelo zvuči. Produkcija iako jeste malo ,,demo" kvaliteta je svakako dovoljno dobra da izgura muziku punu jakih rifova, brzog tempa, tradicionalnih gitarskih harmonija, solaža... Ne propustiti ako volite NWOBHM i voditi računa šta će dalje ovaj bend da radi:

https://centuryswe.bandcamp.com/album/demo-mmxx

Grci Old Serpent sviraju simpatično i kvalitetno i samo malo cheesy na svom prvom albumu, Occult Portraits. Ovo je u osnovi heavy metal NWOBHM profila, ali sa dosta čvrstom, trešerskom produkcijom  i puno ,,rada". Old Serpent nisu baš progressive bend ali njihovi aranžmani su prilično kompleksni i naginju proggy filozofiji, što im lepo leži. Odlična produkcija, kako je za Grčku praktično standard zaokružuje izdanje koje bi trebalo da se svidi i speed metal i heavy metal slušateljstvu:

https://oldserpent.bandcamp.com/album/occult-portraits-2

Za kraj: Saber iz Los Anđelesa izgledaju kao da su ispali iz 1988. godine a bogami tako i sviraju, i to u najboljem mogućem smislu. Debi album ove dominantno hispanoameričke momčadi, Without Warning najavljuje da će 2021. godina nastaviti da obožava na oltaru klasičnog '80s metala sa jednakim količinama energije i čiza. Saber su veoma dobri u ovome što rade, sa kvalitetnim rifovima, dobrim solažama, odličnom, živahnom svirkom i produkcijom koja mudro izbegava najveće zamke osamdesetih a da opet ne zvuči previše ,,moderno" i beživotno. Pevač koji pola vremena piči u falsetu, himnični refreni, dobar tempo, osam odmereno dugačkih pesama – Without Warning je ploča kakva se samo poželeti može da je imate upisanu kao svoje debi-izdanje, pogotovo ako ste odrastali idolizujući našminkane, natapirane muškarce iz osamdesetih godina. A ako niste, ja vas razumem i imate moju sućut. Svaka čast Saberu:

https://saberheavymetal.bandcamp.com/album/without-warning

[Meho Krljic]

2021. godina svakako nije predugo čekala da udari po drami, ali dobro, mi smo ovde makar slavili božić i bili iznad svega. Takođe smo slušali metal. Bogougodno.

Blek metal prvo, kao i što mora. Poljski Pagan Forest rade još od 1995. godine, ali je Bogu, izašao prvog Januara, njihov prvi album, posle mase demo snimaka i jednog split izdanja. Dve i po decenije rada nisu malo i Bogu je vrlo sazreo materijal paganskog, folkom i folklorom pokretanog blek metala što priziva stare običaje i verovanja. Pagan Forest, iako koriste dosta etničkih tema (i instrumenata), srećom sviraju i vrlo ubedljiv metal kada do metala dođe i ovo je veoma uspeo spoj sirovog, jakog zvuka i suptilnijih folk preliva koji intrigira originalnošću:

https://paganforest.bandcamp.com/album/bogu-coming-out-1-january-2021

https://youtu.be/gte7c1w40j0

Ukrajinski svrm je prošli album, Занепад izbacio pre praktično tačno godinu dana. Januar je, dakle, vreme za svrm pa evo i novog albuma. Розпад je nastavak iste priče i ne menja formulu koja dobija ali pošto ona dobija – onda je sve u redu. I ovaj album je lepa mešavina melanholičniuh atmosfera i besne svirke, patetična koliko od Slovena već po definiciji očekujemo ali i iskrena baš koliko treba.

https://svrm.bandcamp.com/album/--10

Štokholmski Gravstenad na prvom albumu, Högtid imaju dosta muljav zvuk ali se to nekako uklapa uz njihov apokaliptični, možda tipično švedski blek metal. Ovo je muzika koja umešno kombinuje zasipanje lavinama blastbitova i pretećih rifova sa upečatljivim rifovima, kreirajući dinamične, zanimljive pesme. Nije da se uz ovaj zvuk mnogo te dinamike čuje ali Gravstenad pišu odlične teme i kompozicije i vredi se potruditi da se one čuju kroz maglu rata:

https://gravstenad.bandcamp.com/album/h-gtid-2

Francuzi Livets Ångest nude vrlo umivenu i prijatnu verziju blek metala na svom debi albumu, takođe nazvanom Livets Ångest. Ovo je raznovrsna i dinamična muzika koja me je u prvom redu osvojila svojim prijatnim zvukom bez gubljenja u efektima i kompresijama. Livets Ångest lepo sviraju i pišu zanimljive pesme i pravo je zadovoljstvo biti u stanju da ih slušam bez napora po uši, uživajući u raznolikosti ideja ali i jednoj pravovernoj blek metal lojalnosti na tehničkom planu. Odličan debi:

https://livetsangest.bandcamp.com/album/livets-angest

Brazilski jednočlani Dark Desires fura svoj fazon već deceniju i po pa je i novi album, Storm, kolekcija himničnih, pankerskih komada srednjetempaškog blek metala koji od svoje tehničke svedenosti pravi estetski identitet a od produkcijske nužde stil. Nije ovo preterano ekspanzivna muzika i drug     Raphael Ferreira maltene sve pesme pravi istim pristupom, ali ovo je muzika koja je vrlo iskrena, ekspresivna i ovenčana lepim, prijatnim, evokativnim rifovima. Utoliko, ako vam se dopadne jedna pesma na albumu, slobodno preslušajte sve jer nagomilavnaje istih ideja u skoro identičnom tempu, sa jednoličnim pevanjem zapravo kreira hipnotičke efekte radije nego da dosadi:

https://darkdesires1.bandcamp.com/album/storm

Isto iz Brazila dolaze Vazio koji opako krljaju na svojoj strani split EP-ja sa Xico Picadinho. A Penumbra do Lamento prikazuje Vazio u dve brze, atraktivne blek metal pesme koje imaju upečatljive, preteće teme što su i sasvim melodične ali pre svega na onaj hladan, preteći način koji ja najviše volim kod ovakve muzike. Vazio operišu na teritoriji koja me podseća na Marduk ili Mayhem iz najboljih dana i nadam se da ćemo se uskoro ponovo sresti:

https://vazio.bandcamp.com/album/a-penumbra-do-lamento-ep-split-with-xico-picadinho-2021

Nizozemsko-grčki projekat Aran Angmar je objavio prvi, hajde da kažemo ,,veći" blek metal album ove godine. Black Cosmic Elements je simpatična kombinacija black i death metala što je prave neki bivši i sadašnji članovi Pestilence, God Dethroned, Iced, Legion Massacre itd., a sa svim elementima očekivanim od modernijeg blek metala. Dakle, ovo je atmosferično, himnično, sa dosta promena tempa i dinamike u pesmama i dosta melodije ali sa ipak vrlo čvrstom ritmičkom osnovom. Dopadljivo:

https://aranangmar.bandcamp.com/album/black-cosmic-elements

Argentinac Voragine na svom prvom EP-ju, isto nazvanom Voragine i gde se svaka od tri pesme zove isto Voragine nudi simpatičan blackened crust. Ali baš solidno napisan i izveden. Tu je i crno-bela verzija Trijumfa smrti na omotu, kako bog i miluje, pa je ovo sjajno prvo izdanje:

https://voraginecrustblack.bandcamp.com/album/voragine-ep

Thundering Hooves su duo iz Londona i Bristola čiji prvi album, Vestiges, nudi satanistički black metal/ blackened thrash sa dosta old school death metal atmosfere. Zvuči kao gadno zamešateljstvo ali muzika, koju bend opisuje rečima ,,Black Heavy Metal of Death", zapravo teče sasvim prirodno i prijatno. Thundering Hooves imaju lep, zdrav zvuk koji im omogućava da sviraju i brže i sporije a da sve zvuči snažno i ubedljivo – ovde nema preterivanja sa kompresijom koje tako zna da osakati moderni metal. Aranžmanski, pesme su možda duže nego što sam očekivao, sa dosta delova ubačenih između glavnih elemenata i mada to možda tehnički jeste višak, muzika benda ovim dobija i jednu meditativnu dimenziju koju pozdravljam. Solidno:

https://thunderinghooves.bandcamp.com/album/vestiges

Rusi Vjuga skoro da i ne sviraju blek metal. Njihov blackgaze album Aeternum je intenzivno ,,post black" intoniran sa eteričnim ženskim vokalima i dugačkim periodima meditacije nedistorziranih gitara i bez ikakvih bubnjeva. No, Vjuga to odlično rade i ovo nije samo plitki pop koji flertuje sa blek metalom iza škole posle časova već zaista dobar shoegaze pop koji se smisleno udružuje sa blek metalom za maksimalan efekat. Tako će ovde i shoegaze publika doći na svoje (slušajte hipnotičnu Nurtured in a House Sin) ali će i metalci imati dovoljno energičnih momenata da se poraduju. Bend ima i dobar, prilično zdrav zvuk s obzirom u kom ogranku žanra radi pa je ovo za mene bila vrlo prijatno iznenađujuća ploča:

https://vjuga.bandcamp.com/album/aeternum

If I Were The Devil iz Ilinoisa sviraju moderan, prijatan blek metal na svom debi albumu If I Were The Devil. Ovde ima puno koketiranja sa ,,drugim" senzibilitetima, atmosfera, akustičnih uvoda ali If I Were The Devil ne sviraju post-blek metal i njihova muzika je u svojoj srži i dalje satanistički, energični, distorzirani, pržački blek. Samo nakićen, našminkan i vrlo nameran da bude raznovrstan i nepredvidiv. I, uz solidan zvuk koji bend ima, ova formula odlično pali. Album ne samo da je kolekcija dobrih pesama već i promišljeno sekvenciran narativ koji razume dinamiku čitavog izdanja i slušaoca umešno vodi od krešenda do krešenda. Odlično:

https://ifiwerethedevil.bandcamp.com/album/if-i-were-the-devil

Austrijanci Transilvania su za svoj drugi album, Of Sleep and Death dobili vrlo nisku ocenu na sajtu Angry Metal Guy, ali ja sam slab na blek metal koji je istovremeno ovako kičast i primitivan. Ne da Transilvania ne znaju da sviraju – ekipa istovremeno svira i death metal u drugim bendovima – ali ovaj album ima neobične aranžmanske zahvate i čudna rešenja, pogotovo u domenu bubnjeva pa je, pored dosta čudnog miksa sve pomalo kao da slušate demo benda koji ima interesantne ideje ali ne i iskustvo da ih realizuje. Fakat je da Of Sleep and Death ne mogu da nazovem dobro aranžiranim albumom sa beskonačnim mutiranjem pesama i stalnim dodavanjem novih delova, ali mi je ambicija da se pravi ovako grandiozan blek metal pomoću štapa i kanapa nekako supersimpatična:

https://invictusproductions666.bandcamp.com/album/of-sleep-and-death

Italijani Gates Of Doom imaju zaista upečatljiv omot za svoj debi album, Aquileia Mater Aeterna i on radi više nego dobru pripremu za njihov blackened death metal zvuk spakovan u dobru produkciju i obrade istorijske tematike. Gates Of Doom pišu pompezne, vrlo epske pesme i vidi se da su im koreni u melodičnom blek metalu, ali ovo je u dovoljnoj meri ,,blackened" muzika da meni bude simpatična sa svojim vodviljskim pristupom i produkcijom koja je prijatno odmerena da muzici da oštrinu i masu a da ne zamara uho. Lepo:

https://gatesofdoom.bandcamp.com/album/aquileia-mater-aeterna

Celestial Swarm je super ime za bend koji se i tematski bavi kosmičkim i naučnofantastičnim temama a u pitanju je projekat trojice muzičara sa tri različita kontinenta u kome se spajaju black metal, death metal i samo malčice slamming death metal začina. Dobra je ovo kombinacija za muziku koja zvuči izmučeno ali i kosmički uzvišeno, sa odličnom atmosferom i pažljivo građenim aranžmanima što demonstriraju jako disciplinovan pristup građenju svake od kompozicija. Debi album, Gateways to the Necroverse ima osam pesama u vitkih 38 minuta i vrlo jak nastup koji će, nadam se skrenuti pažnju na bend koji svojim kvalitetom i intenzitetom zaslužuje da bude slušan:

https://celestialswarm.bandcamp.com/album/gateways-to-the-necroverse

Ogasawara je japansko ostrvo u Pacifiku, ali i ime jednočlanog blek metal projekta iz Sinsinatija u Ohaju. I ovo je, sudeći po debi EP-ju koji se takođe zove Ogasawara jedan nekarakteristično odličan jednočlani bend iz Amerike. Dobro, meni su i kriterijumi malo srozani s obzirom da većina jednočlanih američkih blek metal projekata koje čujem zvuči kao da ih je pravio četvorogodišnjak udarajući nogom od stolice u stari šporet, pa je činjenica da Ogasawara ima kvalitetan zvuk i produkciju svakako dovoljna da me odobrovolji. Ali dobra volja samo dopušta da čujem da je ovo izvrsno napisano i izvedeno uz strast koja, srećom, ima i svog parnjaka u zanatskoj veštini. Ogasawara pruža agresivan, atmosferičan i energičan blek metal bez mnogo filozofije i pozeraja a autor svega, uključujući miks i mastering, Luke Sackenheim je rešio i da ovaj album preko Bandcampa podeli besplatno, dakle ne po ceni koju sami odaberete već besplatno. Ne propustite:

https://ogasawara2.bandcamp.com/album/ogasawara

Idemo na stoner! I odmah slušamo vrlo simpatičan psihodelični hard rok na EP-ju Sol Negro čileanske ekipe Puente Diablo. Ove dve pesme idu sporim, otmenim tempom i imaju lep rokerski štimung, sa teškim, jakim rifovima ali i vrlo lepim prozračnim gitarskim solažama ojačanim psihodeličnim efektima. Ovo je svakako ,,metal" onoliko koliko je potrebno ali i psihodelija onoliko koliko je to udobno, pa se može reći da spaja najbolje od dva sveta u pesmama koje tokom sedam minuta svaka imaju dovoljno vremena za kvalitetne, razrađene aranžmane. Kada gitarista il_negro udari po gitarskim ambijentima ovo zvuči izuzetno zrelo. Meni odlično a jedini razlog da ovaj bend ne postane svetski uspešan je da se anglofoni uhvate za reč ,,negro" i počnu da smaraju svojim suženim viđenjem rasizma...

https://puentediablo.bandcamp.com/album/sol-negro

Iako po imenu zvuče kao nekakvi Skandinavci, Tørnquist su zapravo iz Buenos Airesa. Dobro, dešava se, a njihov debi EP, Doomed to Rebel je znatno više mračni sludge metal nego što je doom. Ovo je glasna, teška muzika srednjeg, nabadačkog tempa, ne preterano maštovitih rifova, ali jednog čvrstog, ubedljivog zvuka. U ove četiri pesme Tørnquist se preporučuju kao bend koji ima razrađenu estetiku i zna kako se izvodi ovakva muzika:

https://tornquist.bandcamp.com/album/doomed-to-rebel

Tar Hag iz južne Kalifornije su još jedan bend koji meša sludge i stoner zvuk pa je i njihov drugi album, Bestial, kako mu i ime govori, dosta, jelte, divljački. Ne preforsirano, ima ovde dosta atmosfere i odmerene svirke, ali je na programu svakako agresivna distorzija, hrapav i ispucao urlajući vokal i mnogo mračne, nisko naštimovane svirke. Ovo su podugačke pesme, sa najkraćom od skoro pet minuta pa malo to treba i podneti ali Tar Hag imaju lep zvuk – ako volite jaku distorziju – i dovoljno elegantnosti da izguraju tu dužinu:

https://tarhagofficial.bandcamp.com/album/bestial

Još sludge metala? Nema problema. Bend se zove KOZA, dolazi iz Čatanuge u Tenesiju a album im se zove Calcification of the Human Ghost i zvuči kao da se grupa demona iz pakla dočepala gitara i pojačala pa džemuje iz sve snage. Ne da je ovo improvizovana muzika, KOZA pišu pesme pametno i ekonomično, sa dobrim korišćenjem rifova i mračnih harmonija koje su zaštitni znak ove muzike, a distorziran ali ne prebudžen zvuk je idealan za moje umorne, osetljive uši koje se obraduju kad bend ipak razume vrednost dinamike i ne svira iz sve snage svo vreme. Odličan debi album za ovaj sastav i najbolji sludge metal koji sam čuo ove nedelje:

https://kozakult.bandcamp.com/album/calcification-of-the-human-ghost-2

Dvojica Rusa iz benda Old Sea and Mother Serpent imaju tako dobar zvuk sa svojim mračnim, lo-fi ali vrlo zaokruženim doom-stoner albumom Plutonian da im je skoro lako oprostiti što pesme traju preko dvadeset minuta. Ne sve, od četiri pesme na albumu, jedna je ,,kratka" i pakuje se u svega jedanaest. No, bend, protivno svim očekivanjima uspeva da lepo svira i drži pažnju većinu vremena pa je ovo album koji nećete baš puštati onako, kežuali, da se malo prozezate ali kada vam bude bio potreban umirujući zagrljaj talasa fuzza i nežno treskanje bubnjeva, te daleki, vrišteći vokal da vas podseti kako je teško, Plutonian će biti tu za vas:

https://osams.bandcamp.com/album/plutonian

ANNORAAQ su iz Lajpciga a album Mother​-​Lode je fina, glasna, fazirana ploča modernog teškog roka. Hoću reći, ovo nije dovoljno sporo i napušeno da bi bilo čist stoner, a opet nije dovoljno seksi i poletno da bi bilo taj neki pankerski neo-grunge, pa se ANNORAAQ nalaze na pristojnoj sredini sa jakim distorzijama i niskim štimom, dosta buke, ali i sa malo jačim tempom i gotivnim refrenima (tipa ,,We're getting drunk tonight"). Za staro i mlado, dakle:

https://annoraaq.bandcamp.com/album/mother-lode

DSRT iz Hamburga imaju, pretpostaviću prvi, album The Last Wave i ovo je mešavina stonera, hard roka i malo grandža, uz veoma težak zvuk koji usisava sve oko sebe. Ozbiljno, ova gitara ima sopstveni gravitacioni bunar i malo čak i odvraća pažnju od pesama koje su simpatično raznolike. Bend je, koliko ja shvatam, za sada studijskog tipa – ista osoba svira bas i bubanj, recimo – ali je možda to i doprinelo ovakvoj raznovrsnosti pesama a opet u okviru jednog prilično jasno određenog stilskog izraza. Prijatno:

https://dsrtsrvc.bandcamp.com/releases

Novi Octopus Diver je EP sa četiri pesme vrlo tihih, sanjivih meditacija bez distorzije i sa veoma svedenim ritmovima. Ovo je toliko hipnotička muzika da ni malčice muljaviji zvuk uopšte ne smeta i Octopus Diver se sa Soul Forest sigurno svrstavaju uz Stoned Karma kao bend kome ćete se okretati kada vam treba nenametljiva instrumentalna psihodelija za pozadinu nekih vaših bludećih misli:

https://octopusdiver.bandcamp.com/album/soul-forest

Slavic Folk Songs je pomalo prevarno ime za bend koji uopšte ne svira slovenske narodnjake nego sanjiv, lepuškast psihodelični stoner rok. Možda može da ih izvuče to da su u pitanju Rusi – koji doduše žive u Bruklinu – pa na albumu Norilsk Nickel ima i dosta pevanja na Ruskom, ali generalno, ovo je atmosferičan, nežan, onako, nokturnalan psihodelični stoner sa malo bluza u osnovi i lepo napisanim pesmama koje bend zatim izvodi uz maksimum raspoloženja i psihodeličnih efekata. Prijemčivo:

https://slavicfolksongs.bandcamp.com/album/norilsk-nickel

Forbidden Place Records, drusni denverski diskografski preduzimač koji je tokom 2020. godine izdao nekoliko vrlo pristojnih stoner izdanja je u novu godinu ušao sa kompilacijom Escape to Weird Mountain Volume 6 koja  se prodaje po ceni što je sami možete imenovati i nudi 24 benda sa većinom kojih firma obećava da će sarađivati tokom 2021. godine. Naravno, videćemo na šta će godina ličiti ali ovde ima opake muzike, od njemačkih Burn Ritual koje sam jako voleo prošle godine, preko The Crooked Whispers čiji mi je prošlogodišnji album, Satanic Melodies, bio prilično obećavajući, pa do odličnih Nizozemaca Desert Colossus. Ne propustiti:

https://forbiddenplacerecords.bandcamp.com/album/escape-to-weird-mountain-volume-6

Whoa, Sonic Demon samo što su izdali odličan EP pred novu godinu a evo ih sada i sa svojim debi albumom, Vendetta. Italijani ne razočaravaju i ovaj materijal, snimljen tokom Jeseni 2020. godine je žestoko faziran i energičan psihodelični stoner rok koji ovde, za razliku od pomenutog EP-ja ima manje ritualnu a više rokersku dimenziju. No, kada je muzika ovako distorzirana, ritual se nameće sam od sebe i Vendetta je lep amalgam rokenrol zvuka i jedne gotovo apstraktne psihodelične dimenzije. Nije lako za uši, da se razumemo, ovo je prilično lo-fi produkcija, ali je lepo, mnogo je lepo i da je vam se po ceni koju sami odredite. Odredite pravično jer Sonic Demon su ljudi na svom mestu:

https://sonicdemon.bandcamp.com/album/vendetta

Rekoh već da je godina počela vrlo dobro za psihodeliju i stoner, pa upišimo na spisak i britanski Heavy Relic čiji album The Apparition of The Great Cabala ima četiri dugačka instrumentalna džema koji se izdvajaju promišljenošću i širinom ideja. Dakle, ovo nisu samo ortaci koji su se napili piva, u šupi sviraju bluz, pa pustili telefon da ih snima nego tu ima dosta ideja i koncepata koje vredi čuti. No, treba ih i izdržati, prva od četiri pesme bije duže od dvadeset minuta i mada sve što se u njoj dešava sasvim opravdava trajanje za moj groš, fakat je da bend ima malo jeftin, mid-fi zvuk pa to može da bude naporno za starije uši. Ali vredi se potruditi:

https://heavyrelic.bandcamp.com/album/the-apparition-of-the-great-cabala

Nisam do sada slušao radove meksičkog multiinstrumentaliste po imenu Jorge Beltrán del Paso a koji radi pod umetničkim pseudonimom Humus, ali album Bhang Theory koji je snimio sa raznim drugim muzičarima me je prilično zaintrigirao. Ovo je serija psihodeličnih džemova koji su svi karakterisani jednim minimalističkim pristupom gde je najvažniji gruv, ali i od kojih svaki ima poseban zvuk i senzibilitet zahvaljujuću Humusovim gostima. Tako pored hardrokerske, masnim wah-wahom oplemenjene Coast, imamo fank pesmu UIO sa sitno seckanim gitarama, a posle njih sledi ,,svemirska" Try that again Ms Toft u kojoj uopšte nema gitare i gruv se postiže neparnim ritmom, monotonim basom i hipnotičkim sintisajzerom. Humus je aktivan još od kasnih osamdesetih i na Bhang Theory se dobro čuje i ta izbrušenost vizije koja dolazi sa iskustvom ali i jedna opuštenost u pogledu toga da li je ovaj album ikakav ,,definitivan" iskaz. Humus zna da će sutra snimiti novi album, idućeg meseca još noviji i da će ga jednog dana verovatno mrtvog izneti iz studija. I to se sjajno čuje:

https://humusbandmx.bandcamp.com/album/bhang-theory

King Weed su rešili da održe visok tempo i u novoj godini pa smo na drugi dan pravoslavnog božića dobili njihov novi album, Let There Be Weed. Kako i dolikuje verskim praznicima, ovo je optimistična, radosna muzika koja, doduše, slavi supstancu što se ne koristi zvanično u našim crkvenim obredima ali je svakako tu i tamo kroz ljudsku istoriju umela da ponekog približi onostranom. Muzički, ovo je standardni program instrumentalnog stoner roka koji se ne pali mnogo na izmagličaste atmosfere i osećanja nego cepa bluzerske rifove i preko njh sipa solaže. Ko je do sada voleo King Weed tačno zna da će ih voleti i na ovom albumu. Ko za njih ne zna, sada ima više od pedesetosam minuta psihodelične stoner svirke da se dobro upozna i zavoli. Sve za samo pet evra!

https://kingweed.bandcamp.com/album/let-there-be-weed

Grave Intent iz Kalifornije debituju istoimenim EP-jem a koji je ona neka mešavina metaliziranog hardcorea i death metala koja ne daje ni jednoj od dve osnovne muzike da zaista prodišu, ali kreira dovoljno memorabilnih rifova i momenata da ne bude gubljenje vremena. Četiri pesme koje bend ovde izvodi su pune solidnih elemenata i bend ih uzvodi sa dosta autoriteta a jedino što im zaista fali je neki malo distinktniji ,,karakter" ili ,,identitet" ako hoćete. No, ko ne mari za te visokoparne koncepte, ovde ima lepih rifova i prostora za hedbeng:

https://graveintent.bandcamp.com/album/grave-intent

Indonežani Death Prohecy izdali su svoj prvi album Massacre From Meiji Ishin, baveći se, barem sudeći po naslovu i omotu, nekim prelomnim momentima iz perioda Meiđi restauracije u Japanu. Zašto? Ne znam. Ali kad se Japanom bave Amerikanci i kojekakvi drugi zapadnjaci zašto ne bi i Indonežani? Death Prohecy sviraju brutalni death metal, sa puno slamming delova i, možda tipično za bendove sabovog podneblja na njihovim prvim izdanjima, muzika je tehnički korektna ali u smislu pisanja pesama ili makar kreiranja memorabilnih slemova, prilično osrednja. Death Prohecy su dobri, znaju da sviraju, razumeju osnovne principe žanra ali mada mi je ovaj album bio sasvim okej za jedno slušanje, nema tu dovoljno kreativnog žara da se ploča izdvoji od stotina sličnih. No, svakako za početak ovo nije rđavo:

https://deathprophecy.bandcamp.com/album/massacre-from-meiji-ishin

Francuski Antropofago na svom trećem albumu, A Propensity for Violence... Cruelty Enslavement nudi vrlo solidan mada i vrlo standardan program brutalnog tehničkog death metala koji, kako i očekujete, zasipa brzim blastbitovima, basističkim bravurama (Alexis Ruinier na bas-gitari zaista izgara, sa izuzetno čistom i preciznom svirkom), dubokim, grlenim vokalima i povremeno vrlo lepim rifovima. Bend ne izlazi daleko izvan granica ovog podžanra i uglavnom operiše na Necrophagist-Origin teritoriji ali ko voli takav zvuk, ovde ima da se čuje dosta dobre muzike i lepih pesama. Album je zapravo proširenje EP-ja A Propensity for Violence iz 2018. godine, sa dodate četiri pesme i generalno nudi vrlo prijatan program brutal death svirke.

https://antropofago.bandcamp.com/album/a-propensity-for-violence-cruelty-enslavement

Fleshdriver iz Talahasija do sada nisu izdali ni jedan album ali ako je sudeći po živom EP-ju, Live: A Feast of Flesh (doduše snimljenom bez publike, u studiju, ali uživo), spremni su. Ovih pet pesama, snimljenih i miksovanih veoma dobro s obzirom da se radi o živom nastupu, predstavlja ih u autoritativnoj formi sa deaththrash pesmama koje imaju u sebi dosta pompe i karaktera. Fleshdriver me ovde malo podsećaju na Malevolent Creation time da svaka pesma ima svoj distinktni identitet, himnične rifove i pažljivo raspoređenu energiju pa mislim da će prvi studijski album benda biti vrlo vredan da se čuje:

https://frozenscreamsimprint.com/album/live-a-feast-of-flesh

Madridski Charontid ima lep prvi EP, The Bull sa dve pesme progresivnijeg deaththrasha pune dobrih rifova i mošerskih deonica. ,,Progresivna" komponenta odnosi se pre svega na to da druga pesma ima nedistorzirani uvod i klin vokale, ali prva je svakako bolje producirana i predstavlja ono kako bend, nadam se, namerava da ide dalje:

https://charontid.bandcamp.com/album/the-bull

Poljaci Abominated prže tri žestoke old school death metal pesme na EP-ju Decomposed. Ovo nije OSDM u današnjem smislu, jer ne liči prevashodno na Autopsy, Grave i razne Skandinavce, ali jeste jedan vrlo temeljno urađen starinski pristup ekstremnom metalu, sa superbrzom i tačnom svirkom koja je puna negativne energije i žestine. Odličan EP:

https://abominateddeath.bandcamp.com/album/decomposed

Finski Deathgoat su, pak, baš onaj klasični old school death metal dubokih vokala, lepih, tečnih rifova i kavernozne atmosfere. Istina je da njihov album, Regurgitated Into Existence jako liči na Grave i ne dodaje ništa značajno u oprobanu formulu, ali Deathgoat imaju prijatan, topao zvuk i pišu zarazne, lepe teme i rifove pa je slušanje albuma kao ponovni susret sa starim prijateljem. Koji je doduše opsednut ubijanjem, komadanjem i abortusima vršenim [proverava beleške] motornom testerom, ali dobro sad, prijatelju se u zube ne gleda (ko na št abismo tek tu našli):

https://deathgoat.bandcamp.com/album/regurgitated-into-existence

Poljaci Nammoth sa svojim prvim albumom, Diagnosis: Extinction, koji dolazi posle više od decenije rada, nude uredan, vrlo uvežban brutalni death metal koji ne uvodi nikakve nove ideje u ovaj žanr ali se može pohvaliti kvalitetnom izvedbom i pristojnom produkcijom. Nammoth su svakako uložili trud u pisanje pesama i ovo nije samo mehaničko ređanje rifova i blastbitova već vrlo pažljivo izaranžirana muzika koja se samo drži kao granit čvrstog zvuka i za brutal death metal uobičajenih tehnika i ne odstupa od ove estetike ni jednog momenta. Album za fanove:

https://nammoth.bandcamp.com/album/diagnosis-extinction-2

Iz sfere visokobudžetnijeg death metala stižu Teksašani (i Teksašanka) Frozen Soul čiji prvi album, Crypt of Ice, izašao za Century Media kao da sažima gomilu marketibilnih ideja u jedno fino probavljivo pakovanje. Prvo ta tematika hladnoće, smrzavanja, leda itd., fino leži uz ovako mračnu muziku i rifove, drugo, članovi benda uspevaju da pokriju čitav spektar imidža od ,,čupavi, introvertni death metalac" preko ,,indi muzičar koji gotivi taj metal" pa to ,,jako našminkana basistkinja koja kida taj bas". Treće i najvažnije je ipak da je muzika dobra, sastavljena od mase old school parčića ali vrlo funkcionalna ako već ne naročito inovativna. Frozen Souls su gotovo matematički sklopili idealnu formulu od delova nasleđa koje su iza sebe ostavili Bolt Thrower, Autopsy, ali i razni Skandinavci, za kolekciju od deset pesama koje zvuče prljavo, mračno, tvrdo i veoma, veoma poznato. Ovaj pristup znači i da bend za sada ne može da stoji rame uz rame sa najvećim imenima old school death metal rivajvl talasa poput Tomb Mold, Vastum, Carnal Tomb ili Necrot, ali ovo je dobra i vrlo slušljiva ploča:

https://www.youtube.com/watch?v=9EKV1O7gJDU&list=OLAK5uy_nA9HcH6XNLcepHmHRdzp4eu6WYbiJVJNk

(Kraj u sledećem postu)

[Meho Krljic]

Nijemci Extensive Blaze za sebe kažu da sviraju old school death metal ali njihov EP, Undermining Authority je zapravo više deathgrind, sa jednostavnim, vrlo spontanim aranžmanima i mnogo divljačke svirke. Surov vokal i moćni rifovi, brz tempo i jedna čvrstina u izrazu su sve aduti ovog jednostavnog ali izvrsno odmerenog izdanja:

https://extensiveblaze.bandcamp.com/album/undermining-authority

Labia Majora su goregrind bend iz Japana i na svojoj strani split albuma sa bendom Golem of Gore nude šest pesama visoke brzine, nervoznih hromatskih rifova i nerazaznatljivih, neljudskih vokala. Ovo je goregrind destilovan na suvu krtinu, bez gruva kakav su voleli da zapletu Carcass ili Dead Infection, pa čak i Regurgitate kad su bili raspoloženi. Labia Majora sve ovo uglavnom ignorišu za račun superbrzih, rafalnih ejakulacija i mada su im sve pesme skoro identične, one su i kraće od dva minuta i uspevaju da ostave utisak urgentnosti i energije. Ovo sve ne važi za poslednju koja ima i malo gruva i traje malo duže pa pokazuje da Japanci nisu jednotrični poni. Solidno. A kakva je strana Golem of Gore? Pojma nemam, nema je na Bandcampu, ali su mi njihovi prethodni radovi bili dosta generički goregrind.

https://labiamajora.bandcamp.com/album/golem-of-gore-labia-majora-split

Za još gadnog grajnderskog gaženja, Manuel "Skizo" Lucchini nije sedeo besposlen pa smo dobili novi album njegovog jednočlanog projekta Amputazione Spontanea Del Cazzo. Meni se njegov prvi uradak dopao prošlog leta, a Isolation Apocalypse je solidan nastavak sa kvalitetnijom produkcijom i jednom vidnom posvećenošću pisanju pesama. Skizo ovde piše neke dobre rifove a pesme su nemilosrdne brzine, ne propuštajući pritom da posluže kvalitetan gruv. Najbolje od svega je da je ovo konceptalni album koji se bavi epidemijom COVID-19 a da nije smeće, nego, naprotiv, da je vrlo dobar. Svaka čast.

https://asdcgore.bandcamp.com/album/isolation-apocalypse

Psycho Mantis, nazvani po harizmatičnom negativcu iz igre Metal Gear Solid svoju muziku opisuju kao grindcore ali njihov EP, The Decadence Of Decay sa samo četiri pesme traje dvadeset minuta. Pa to ne biva! Istini za volju, ovo nije ,,čist" grindcore, već interesantna kombinacija grindcorea, metala, panka itd. sa razrađenim aranžmanima i, eh, dosta muljavim zvukom. No, Psycho Mantis imaju dobre ideje i ovo vredi čuti:

https://psychomantis.bandcamp.com/album/the-decadence-of-decay

WRØNG iz Melburna su duo bas-gitare i bubnjeva koji svira nekakvu kombinaciju sludge metala i powerviolence/ grindcorea. Album  SNAPPING THE BONES TO MAKE THE LIMBS BEND je po prirodi stvari zvučno dosta jednoličan jer bas gitara, čak i uz izdašnu količinu distorzije nema spektar frekvencija i boja ,,normalne" gitare ali se ova dva Australijanca svojski trude da nadmeste taj nedostatak trudom oko aranžiranja svojih pesama. Ima tu dosta dobrih ideja a pošto bend uglavnom pesme ne pravi da budu predugačke, album se lepo sluša:

https://wrng.bandcamp.com/album/snapping-the-bones-to-make-the-limbs-bend


Minced Meat je perfektno ime za bend koji izvodi mrveći grindcore, da ne kažem mincecore. Duo iz Los Anđelesa na svoja dva EP-ja, Resisting to exist i Escalate in exertion ima po tri veoma kratke, satiruće pesme furioznog grinda čiji je zvuk prkosno sirov ali ne i loš. Bend ne donosi bogznašta novo u grindcore formulu ali bih ja – intenzitet zvuka na stranu – vrlo rado slušao i duža izdanja njihove muzike:

https://mincedmeatofficial.bandcamp.com/album/resisting-to-exist

https://mincedmeatofficial.bandcamp.com/album/escalate-in-exertion

Gossamer iz Ilinoisa na EP-ju  The Incredible Melting Man ima osam pesama old school grindcore zvuka koji je meni instant simpatičan. Gossamer zvuče i sviraju kao da je, recimo 1991. godina, primitivno, napaljeno, divljački, ali sa taman toliko tehničkih kvaliteta da budu udobni za slušanje. Klasičan grindcore, za ljubitelje klasike:

https://gorygossamer.bandcamp.com/album/the-incredible-melting-man

Još prijatnog grindcorea nude Britanci Onion Terror čiji EP Hummuseyed počinje obradom Unseen Terror (siguran način da me pridobijete na keca) što traje minut i 38 sekundi sa sve semplovanim uvodom a prati je sa tri svoje pesme sve kraće od minut, sve lepo napisane, sve sa smešnim semplovanim uvodima. Pošteno, bučno, brzo, energično i daje se za kolko para sami odaberete. Ne vidim ni jednu negativnu stranu ovog lepog izdanja:

https://onionterror.bandcamp.com/album/hummuseyed

Comander (tako se piše, sa jednim ,,m") iz mesta Kladno u Češkoj su snimili svoj prvi EP, Steelgrinder i ako na osnovu tog naziva i crteža na omotu gde trešer na skejtbordu pokazuje rogove zaključite da je ovo '80s intoniran thrash-crossover, vaši su detektivski skilovi izvrsni. Comander sviraju solidno i imaju pevača (po imenu Štrúdl) sa odličnom bojom glasa za ovu muziku. Najmanje uspešan deo snimka je sam kvalitet zvuka sa vrlo naglašenim visokim registrima, gde gitare reže a činele pršte ko lude a jaka kompresija čini bubnjeve preglasnim, no, ovo su sitnice & detalji. Generalni utisak koga Comander ostavljaju je pozitivan, sa nostalgičnom ali ne zastarelom muzikom i puno dobrog raspoloženja:

https://comander.bandcamp.com/album/steelgrinder

Floriđani Black Denim Rage malo previše filozofiraju na svom demo snimku State of Emergency. Ovo je vrlo ,,kosmat", vrlo '80s speed metal sa svim cheesy elementima koje to podrazumeva i solidnom količinom melodičnih heavy metal elemenata u kompozicijama, ali moja najveća zamerka je da pesme traju po pet minuta (ne sve) a da to kvalitet materijala ne opravdava uvek. Hoću reći, Black Denim Rage bi mogli svoje ideje da malo kondenzuju i naprave kompaktnije, uzbudljivije pesme. Jer ideje im nikako nisu loše, ali neke pesme kao da imaju momente praznog hoda gde se samo vrti rif koji nije TOLIKO dobar da zaslužuje toliko vremena. Dve poslednje pesme su osetno kraće i time efikasnije, te meni draže. Bend ima prilično ,,demo" produkciju ali to doprinosi nostalgičnom prizuvku snimka.

https://blackdenimrage.bandcamp.com/album/state-of-emergency-demo

Odličan thrash metal dobijamo u tri pesme EP-ja Polarity kanadskih Dead Sentry. Ovo je kompleksniji, čak progresivniji thrash zvuk sa interesantnim rifovima i složenijim aranžmanima, ali sa sačuvanom trešerskom inercijom hitanja napred, uz odličan zvuk i jedan vrlo zaokružen karakter benda. Dead Sentry me u najpozitivnijem smislu podsećaju na progresivnije momente thrasha osamdesetih poput onog što je radio pozniji Kreator ili Deathrow i vredni su vašeg vremena i para:

https://deadsentry.bandcamp.com/album/polarity

Fini su i Taskforce Toxicator iz Münstera u Njemačkoj. Bend ima ime koje prosto vrišti ,,THRASH METAL" i, svakako, to se i dobija na njihovom drugom EP-ju, Reborn in Thrash. Ovo nije sasvim revizionistička thrash ploča, ali Taskforce Toxicator očigledno vole '80s zvuk i umeju da spoje uticaje Testamenta i drugih Bay Area Thrash junaka iz ove epohe u jednu probavljivu i dobro produciranu muziku koja ima sve što treba: nešto složenije aranžmane, dobro napisane solaže, jak ritam. Pevač je takođe upečatljiv mada delom i zbog malo suviše ,,stranog" naglaska, ali opet, ovo je thrash metal, muzika preterivanja, pa je to jedna šarmantna crta. EP izlazi iduće nedelje, ali omiljeni JuTjub kanal daje privju cele ploče:

https://taskforcetoxicator.bandcamp.com/album/reborn-in-thrash

https://youtu.be/NXyKlwVYrqQ

Ako ste još sveže napaljeni na pravoslavlje od upravo prošlog božića, sigurno će vam leći EP  Guide Me Holy Ararat trija Sevanm sa Rod Ajlenda. Ova tri mladića su, očito, Jermeni u dijaspori jer je cela ploča posvećena genocidu nad Jermenima i sve pare idu u fond za jermenski razvoj. Naravno, ne mora ni da vas zanima tema da bi vam se dopao ovaj relativno predvidivi ali prijatni, bolni sludge metal koji ima teške, dugačke, skoro ritualne pesme i jak, distorziran zvuk.

https://sevanslams.bandcamp.com/album/guide-me-holy-ararat


Već sam pominjao da se severnokarolinaški Beastial Piglord potpuno reinventovao tokom 2020. godine, pa je i novi album, Visitation Hour odličan primer njegovog novog muzičkog identiteta. Na mestu nekadašnjeg sasvim intutiivnog i prilično neusmerenog nihilizma danas je iznenađujuće kompleksna i autentično istraživačka muzika. Visitation Hour je vrlo slojevita ploča sa nemirnim, cut-up pristupom nalik na neke radove Billa Laswella, recimo, gde se metal, industrial, psihodelija, dub, semplovanje, power electronics i štošta još spaja u kolaž koji nije toliko žanrovski neodređen koliko je citiranje žanrova i preuzimanje elemenata njihovih jezika njegova glavna estetska odlika. Piglord je sve spretniji u oblikovanju ovih malih, eksplorativnih zvučnih skulptura a album ima i izuzetno čist, kvalitetan zvuk. Vrlo impresivno:

https://beastialpiglord.bandcamp.com/album/visitation-hour

Poljski Atrocious Filth na albumu Ovv svira neku vrstu avangardnog metala koji se temelji na ,,primitivnijim" formulama ekstremne muzike, od grindcorea do industriala, pišući sedam pesama zanmljivih harmonija, militantnih ritmova i mračnog, lajbahovskog pevanja. Atrocious Filth mi deluju kao da su se dosta inspirisali Godfleshom ali ne samo da bi ih imitirali (mada sličnosti u zvuku ima) već i da bi potražili muziku kojom su se Godflesh inspirisali i kreirali jedan ekspanzivan a dobro zaokružen materijal koji, svakako, zvuči hermetično ali je i prijatan:

https://atrociousfilth.bandcamp.com/album/ovv

Ominous Glory su filadelfijski studijski projekat koji postoji od 2001. godine ali je tek sada, dve decenije nizvodno, snimio i izdao prvi album. Ovo svakako ne reflektuje njihov nedostatak ambicije u muzičkom smislu jer je The Elven Dream ploča raskošnog power metala sa sve multitrekovanim refrenima i simfonijskim aranžmanima. Naravno, ovakva muzika nije baš ,,moj" džem, ali Ominous Glory uprkos malčice ,,plastičnom" zvuku – pogotovo bubnjeva – zapravo nudi jednu lepo napisanu i sigurno izvedenu tolkinovštinu sa puno instrumentalnih bravura i himničnim kompozicijama. Za ljubitelje Blind Guardian i sličnih fentezi ekscesa vrlo vredno isprobavanja:

https://ominousglory.bandcamp.com/album/the-elven-dream

Mađari Elfsong ne liče toliko na Blind Guardian niti imaju očigledne tolkinovske temelje, ali ovo je svakako vrlo fantazijski, vrlo nerdi metal sa folk korenima i epskim ambicijama. Moram da priznam, koliko god ova muzika ne bila moj prvi izbor, već ta činjenica da se Elfsong otržu standardnom anglo-američkom formatu folk-power-metala, te da pevaju na Mađarskom čini album Encyclopedia Nova Creatura, njihov četvrti, instant interesantnim. Pesme su aranžirane u skladu sa ,,epskim" senzibilitetom muzike, uz puno marševskih ritmova, narodnjačkih motiva, recitacija, horskog folk pevanja, pa iako produkcija ume sve da malčice presladi, Elfsong nude zanimljiv materijal. Bend je o istom trošku izdao i kompilaciju Quintessence sa verzijama svojih pesama na Engleskom pa ako su vas zainteresovali, poslušajte i kako zvuče na jeziku na kome ste navikli da slušate o fantazijskim temama. Spojler: zvuče solidno:

https://elfsongmetal.bandcamp.com/album/encyclopedia-nova-creatura

https://elfsongmetal.bandcamp.com/album/quintessence

Njemački power metalci Stormhunter godinu počinju kompilacijom Introduction kojom se, pretpostavljam, nadaju da privuku nove slušaoce. I zašto da ne, ovo je odličan izbor sa njihovih prethodnih izdanja i pokazuje bend kao kvalitetno produciranu, vrlo usviranu mašinu za proizvodnju melodičnog, poletnog metala sa jasnim korenima u Iron Maiden ali i sa dovoljnom količinom tevtonskog cheesy svetonazora da se lepo uklapaju u nemačku power metal scenu. Meni ovo razumno prija pa slutim da će i svakom poštenom takođe:

https://stormhunter.bandcamp.com/album/introduction

Brazilci Battlechain imaju debi EP, Curse of the Cemetery i to je melodičan, raspevan power metal koji bi bolje zvučao u boljoj produkciji, ali bend nema čega da se stidi ni ovako. Curse of the Cemetery je kvalitetna ponuda ne preterano inovativnog ali lepo zvučećeg post-Iron-Maiden, post-Helloween zvuka i prijaće ljubiteljima:

https://battlechain.bandcamp.com/album/curse-of-the-cemetery


Za kraj: hevi metal! Midnight Spell iz Majamija vrlo ozbiljno pristupaju svojoj rezurekciji '80s heavy zvuka sa pevačem koji cepa moćne falsete, rasviranim solažama i agresivnim tempom. Ovde je najpoznatiji član bubnjar, Brian Wilson (ne taj, naravno), koji svira i sa Yngwiem Malmsteenom, ali bend se izuzetno trudi da pokaže koliko kapira hevi metal fazon, sa jasnim odjecima Dia, '80s zvuka Rainbow, ali i američkog sleaze metal zvuka, sve izmućkano baš kako treba i spakovano u dobre pesme. Iako su ovo mladi momci, veoma dobro vladaju formom i uz činjenicu da album Sky Destroyer ima solidnu produkciju, ovo je jedan od jakih hajlajta rane 2021. godine.

https://midnightspell.bandcamp.com/album/sky-destroyer

[Meho Krljic]

E, pa, tako. Vučić izgubio na sudu od Boška, Trampa ponovo opozvali makar u predstavničkom domu, sve se okreće naopako, a metal se najbolje i oseća u naopakim kontekstima. Evo šta smo. A jesmo. Jesmo, bogami, krenula je ova godina jako dobro, pazario sam nekoliko komada samo ove nedelje a još nekoliko zabeležio za kasnije.

Miasmic su iz mesta Eureca u Kaliforniji i čovek bi očekivao da će svirati neku srećniju i raspoloženiju muziku od black/ death metala koji valjaju već deceniju i po. Ali neće, i u Kaliforniji pada mrak, pravi i metaforički, pa je i četvrti album benda, sasvim preterano nazvan Uroborocidal Undoctrination koktel nabadačkih ritmova i opasnih, mračnih rifova. Miasmic su već dobrano ispekli zanat i njihova muzika na ovom albumu demonstrira odlično vladanje atmosferama i aranžmanima, čak iako nigde ne iznenađuje ili čudi. Dugačke pesme, malo pretrpan miks za moj ukus ali ništa od toga u krajnjem obračunu ne kvari pozitivan utisak koji Uroborocidal Undoctrination ostavlja:

https://miasmic.bandcamp.com/album/uroborocidal-undoctrination

Jednočlani belgijski blackened thrash sastav Verdoemd je dosta unapredio zvuk od prvog albuma iz prošle godine koji meni nije bio rđav. Howling Mountain, kako se novi album zove je prilično dobro produciran a Glenn Maesschalk je unapredio i svoje songrajterske veštine pa je ovo sasvim prijatna ploča da se odvrne na zadovoljstvo komšija, bez vidnih simptoma koji pogađaju one-man bendove ovog tipa. Verdoemd sada sebe vidi kao prevashodno death i thrash metal projekat ali ne samo zbog njegovog pevanja ovo ipak najpre vuče na black metal. No, raznovrsnost rifova i aranžmanski trud svakako oplemenjuju materijal, a pomenuto pevanje je izražajno i karakterno. Odlična ploča:

https://verdoemdmetal.bandcamp.com/album/howling-mountain-2

Ne slušam često depresivni blek metal, ali kad slušam, onda je on dobar kao što su dobri Rusi L'Arbre De Thule iz Nižnjeg Novagaroda. Dis Pater je njihov prvi EP ali dve dugačke pesme na njemu demonstriraju izuzetno vladanje žanrom i masu sjajnih ideja koje bend ima. Ovo je projekat već aktivnih muzičara pa se svakako čuje zrelost i klometraža a depresivna nota ovde nije u razmazanom miksu i okretanju jednih te istih melanholičnih harmonija po sedam minuta već u pažljivo napisanim pesmama i temama koje i uz razbijački tempo uspevaju da prenesu atmosferu tuge, beznađa i veličanstvenosti utapanja u sopstvenoj propasti. Izvrsno, a bend najavljuje i album za ovu godinu:

https://larbredethule.bandcamp.com/album/dis-pater

Rusi Потьма nazivaju duh blek metala ,,metafizičkim bezdanom ruske svesti" i imaju vrlo visok koncept na kom baziraju kreiranje svoje muzike. Naravno, to nije garancija dobre muzike, ali album Dubrawlag je veoma dobar, nudeći moderan a opet dobro fokusiran blek metal koji ima u sebi i tipično rusku emotivnost i atmosferu ali i puno znojavog i poštenog rada. Ovo su vrlo dobro napisane pesme sa očiglednom inspirisanošću koja karakteriše odlične debi-albume i raznovrsnošću koja ne prelazi u puko svaštarenje nego se uvek vraća do osnovnih ideja svake kompozicije. Album se prodaje po ceni koju sami odredite i apsolutno ga preporučujem:

https://potma.bandcamp.com/album/dubrawlag

Belliciste je svoju karijeru započeo na Novom Zelandu, nastavio je u Škotskoj a sada je, nakon što je bubnjar HM postao stalni član, bazu napravio u – Beogradu. Ima i čudnijih trajektorija u rokenrolu, a novo izdanje benda je demo Deathsworn, buduća kaseta sa šest pesama vrlo old school, vrlo andergraund zvuka. Spiritus Movens benda, gitarista, pevač i klavijaturista KG (aka Andrew Murray-Campbell) je veoma veran blekmetalskoj kombinaciji slatkog i gorkog sa pesmama koje su poduže ali ne zato što su im potrebni kompleksni aranžmani da se izraze već zato što je ovo muzika iz srca crnine. Crnog srca crnine, da budem još precizniji, sa svim himničnim elementima koje očekujemo, presecanim krljanjem i udaranjem iz sve snage. Balliciste imaju veoma upečatljiv melodijski program i odličnu hemiju između dvojice muzičara i jedina je šteta da je ovo muljav, podrumski snimak gde morate malo jače da slušate da sve to čujete, ali sa druge strane, ovo muzici daje i jednu dodatnu ,,tr00" dimenziju:

https://belliciste.bandcamp.com/album/deathsworn

Prošlo izdanje švedskih Bhleg je meni bilo prilično simpatično, pa je takav i novi album, Ödhin. Šest je to dugačkih, neprskanih pesama melodičnog a izrazito abrazivnog švedskog blek metala koji želi da se osećate melanholično i da meditirate dok vam deru kožu distorzijama i snimkom koji kao da dolazi iz nekog predvorja pakla. Ali to bi valjda bila Skandinavija da Rusi ukinu grejanje... Bhleg i dalje zvuče vrlo autentično, vrlo posvećeno i ovo je album što će svakog ko može da izdrži agresivnost samog zvuka nagraditi lepim pesmama:

https://bhleg.bandcamp.com/album/dhin


Stoner! Prvo ide Liquify, jednočlani psihodelični projekat iz Vašingtona koji prilično prebacuje prosek kvaliteta kakav smo navikli da očekujemo od jednočlanih psihodeličnih projekata. U prvom redu ovo je iznenađujuće lepo producirano sa divnim gitarskim bojama i pažljivom separacijom instrumenata da se dobije zvučna slika koja ima i širinu i dubinu. Bubnjevi su ovde jedina nešto slabija tačka sa (očekivanim ali primetnim) nedostatkom dinamike na činelama. S druge strane, muzika je jednostavna ali efektna sa mnogo ponavljanja fraza i inspirisanim soliranjem preko njih. Tanner Ratcliffe piše dugačke pesme uglavnom zato što mu se sviđa da ponavlja osnovni motiv i da vidi šta može preko toga da se još odsvira ali to što svira je uglavnom prijatno. Omot je, u skladu sa nazivom albuma, Illusionary Reality, pa, zanimljiv, sa sudarom fontova, dizajna, motiva i ideja:

https://liquify.bandcamp.com/album/illusionary-reality

House of Lud su iz Medisona u Viskonsinu i njihov drugi album, The Crooked and Thorny Path of Reckoning sadrži sedam pesama prijatnog stoner zvuka. Ovo je gruvi muzika, bazirana najviše na lepljivim rifovima, ali i sa lepim skretanjima u ,,slobodniju" atmosferu i dinamičniju sliku. House of Lud imaju jedan izrazito garažni zvuk pa ovaj album karakteriše i njemu odgovarajuća spontanost izvedbe. No, bend ima zanat u rukama i svira kako treba.

https://houseoflud.bandcamp.com/album/the-crooked-and-thorny-path-of-reckoning

Electric Yawn iz Sidneja je jednočlani psihodelični stoner bend koji daleko nadilazi ono što očekujem od ovakvih bendova. Album Spice Must Flow – jasno, inspirisan Herbertovom Dinom, kao i milion drugih hevimetal uradaka – pun je dugačkih hipnotičkih instrumentanih komada koji su producirani vrlo pažljivo i odsvirani vrhunski odmereno da slušaoca dovedu u izmenjeno stanje svesti. Nije ovo do kraja sazrela muzika i neka rešenja deluju kao da su maltene tu samo dok se ne smisli nešto efektnije, ali Electric Yawn ovim albumom mnogo obećava:

https://electricyawn.bandcamp.com/album/spice-must-flow

Ultra Void iz Bruklina na ostatak sveta puštaju dopadljiv doom metal na svom  prvom minialbumu, Ultra Void. Ovo je lepo odmeren odnos rokerskog, na bluzu baziranog materijala i dramatičnijeg, ,,gotskijeg" pristupa temama i harmonijama. Najveća zamerka ide na produkciju koja nije rđava za nešto što je, pretpostavljam, kućna radinost, ali ove pesme svakako zavređuju pravi bubanj i prava pojačala. No, čudesno je da se danas uopšte ovako nešto može snimiti u kući i da zvuči ipak sasvim pristojno pa su mi Ultra Void ispali dosta simpatični sa svojim teškim rifovima i napetom atmosferom:

https://ultravoid1.bandcamp.com/album/ultra-void

Full Fuzz Experience kao ime za bend je jasno da jasnije ne može biti. Naravno je ovi Grci valjaju gruvi, psihodelični stoner rok. Naravno da njihov album, Revolution is Dead ima bluzerske rifove i šmekerske, fanki bekbitove. Nema ovde pevanja, ali ima spoken word semplova koji dodaju lepu dozu kontrakulturnih referenci u muziku sklopljenu samo od gruva. Lep, topao zvuk, prijatan album:

https://fullfuzzexperience.bandcamp.com/releases

Karma Sutra iz Lila u Francuskoj imaju užasno ime – da ne pominjem da im se album zove Karmasutrized – ali dobro sviraju. Karmasutrized ima devet teških, ukusno distorziranh psihodeličnih stoner rok kompozicija koje umešno spajaju bluz/ metal osnovu stonera sa malo ,,egzotičnih" psihodeličnih elemenata. Prva pesma je vrlo prijemčiva sa svojim ritualnim napevima a mada ostale pesme imaju manje veze sa ,,sutrama", ovo je svakako dobar i veoma lepo snimljen stoner rok za sladokusce:

https://karmasutralille.bandcamp.com/releases

Tombstunner je, pretpostaviću, jedan čovek u Grand Rapidsu, u Mičigenu jer album Call to the Void ima taj distinktni miris one-man produkcije čak i ako se glasovi koji se na ploči dadu čuti međusobno dosta razlikuju. Ako ovo jeste jednočlani projekat, i muzika a i produkcija su sasvim solidni. Tombstunner je neka vrsta modernijeg hard roka, dakle bez retro mirisa, ali sa dovoljno prepoznatljivim ,,rokerskim" osnovama da bude simpatičan i hard rok i grandž i stoner publici. Najslabiji element ploče je pevanje koje je, pa, recimo, karakteristično i zapravo daje svemu dosta karaktera ali se svakako na njemu najpre čuje da je ovo donekle partizanski projekat. No, vredi poslušati:

https://tombstunner.bandcamp.com/album/call-to-the-void

Poljaci Maw na svom istoimenom debi-albumu sviraju vrlo prijatan stoner rok sa kvalitetnim gruvom, dobrim fazovima i jednom simpatično, hipnotičkom atmosferom. Veliko je osveženje čuti bend koji ima veoma težak zvuk ali razume dinamiku i ne svira iz sve snage sve vreme. Utoliko, momenti kada Maw nagaze na pedale i opiče po rifovima deluju efektnije i upečatljivije. Nisam siguran da je šaputanje i pevušenje koje isporučuje pevač Piotr Stachowiak jednako efektno sve vreme ali cenim napor da se ima osoben pristup vokalnom delu kompozicija. Maw dosta obećavaju ovim albumom i valja ih upamtiti:

https://mawcamp.bandcamp.com/releases

Prošli album švedskih Monolord je bio vrlo lep. I'm Staying Home je singl koji donosi jednu pesmu sa iste studijske sesije i ovo je, dakle, pre-COVID pesma o tome da se ostaje kod kuće, što treba ceniti. Ako ste voleli Monolord onda, volećete ih i sada sa prelepo faziranom gitarom, prijatnim gruvom i karakterističnim pevanjem. Na B-strani je koncertni snimak pesme The Bastard Son koji potvrđuje da ovaj bend i u studiju i na bini zvuči isto – moćno.

https://monolord.bandcamp.com/album/im-staying-home

Dablinski Dread Sovereign na svom trećem albumu, Alchemical Warfare imaju vrlo lep, bogat zvuk, koji jako dobro služi njihovom odabranom brendu kombinacije doom metala i epskog heavy metala. Nije to muzika za svakoga jer, naravno, ovde ima previše pompe i napaljenog pevanja za ,,normalnu" doom publiku a previše sporih, apstraktnih džemova za propisne power metalce, no, ako ste u pravom raspoloženju, Dread Sovereign imaju puno kvaliteta i mnogo lepih momenata na ploči koja fino diše, pa čak ima i malčice dinamičniji master nego što je danas običaj. I, da, naravno, naziv ploče je isti kao kod čileanskih šefova Slaughtbbath onomad. Dobra fraza vredi da se ponovi, jelte...

https://dreadsovereign.bandcamp.com/album/alchemical-warfare

Lammping iz Ontarija su bili izvrsni prošle godine na albumu Bad Boys of Comedy i zadovoljstvo mi je da potvrdim da ostaju izvrsni i na ovogodišnjem EP-ju, New Jaws. Ovo je i dalje elegantna, relaksirana psihodelična muzika koja ima i fantastičan zvuk pojedinačnih instrumenata i jedan od najlepših mikseva koje sam čuo u poslednje vreme, sa zvucima komforno raširenim po prostoru a bez gubljenja fokusa i snage. Pet pesama nežnog ali pametnog psihodeličnog roka za ljude koji sebe žele da razmaze. Ne propustiti:

https://lammping.bandcamp.com/album/new-jaws-ep

Wall je dvočlani instrumentalni stoner projekat snimljen kao način da se premosti smanjena aktivnost tokom epidemije članova matičnog benda Desert Storm iz Oksforda. EP, isto nazvan Wall je teška, moćna muzika koja se bavi arheologijom bleksabatovskog tipa, ali ne imitira Sabatove strukture pesama i aranžmane, već samo tu moć rifa i hipnozu gruva. Snažno odsvirano i producirano nabužedno, ovo je prilično prijatno za uho, a poslednja pesma je i direktna obrada Sabatove Electric Funeral, sa sve pevanjem, a za tako nešto UVEK imam vremena. Vrlo lepo:

https://wallbandrocks.bandcamp.com/releases

Ripple Music i ovu godinu počinje opasnim izdanjem. Starified su iz Moskve a njihov album Fat Hits je fantastično produciran album teškog roka koji ima i fuzz raščupanost stoner roka, i refrene grandža i jednu urednu, kvalitetnu dimenziju radijskog roka. Dakle, ovo je muzika za širu ciljnu grupu nego što je samo psihodelični stoner masiv, ali i njemu će se dopasti, sa odlično napisanim pesmama i mnogo simpatičnih ukrasa (slušajte lažno Hispano podvriskivanje u Don Loco, recimo), sve producirano besprekorno i iznad svega zabavno:

https://ripplemusic.bandcamp.com/album/fat-hits

No, drugo Ripple Musicovo izdanje za ovu nedelju je meni albumnedelje koga OBAVEZNO morate da čujete. Kabbalah su španski ženski trio sa vrlo psihodeličnim hard rok zvukom. The Omen je album atmosfera negde između art-roka i giallo horror saundtraka, sav u okultnim prelivima, distorziranim klavijaturama i odjekujućim gitarama. Kabbalah su toliko dobre da bi Tarantino, da je živ, sada snimio neo-giallo pastiš samo da bi mogao da ima njihovu muziku na saundtraku. Nije ovo samo savršeno napisana i odsvirana ploča, sa vokalima koje ćete čuti u snu, već i lepo miksovan snimak sa udaračkim, moćnim bubnjem ali i slojevitim raspoređivanjem ostatka ansambla tako da se dobije gusta ali prozračna tapiserija koju ćete istraživati mesecima. Kako rekoh, obavezno:

https://ripplemusic.bandcamp.com/album/the-omen

https://kabbalahrock.bandcamp.com/album/the-omen

I italijanski Heavy Psych Sounds Records godinu počinje u dobroj brzini, novim albumom berlinskih Wedge. Like no Tomorrow je ploča moćne kombinacije garažne svirke, faziranog, stoner zvuka i prijatnih psihodeličnih preliva. Bendovi kao što je ovaj, sa vrlo '70s mentalitetom ali sa savremenim zvukom su, valjda dokaz da su sve one gluposti koje ljudi ispali iz fazona valjaju o propasti rokenrola – zaista gluposti. Wedge sviraju moćno, ubedljivo, sa veoma šmekerskim stavom ali i sa sigurnim pristupom džemovanju što njihovoj muzici daje živost i oštricu nepredivog kakvu ,,obični" hard rok bendovi danas naprosto nemaju. Nabudžen master, ali dobar miks zaokružuju ovo izvanredno izdanje koje bi svako ko makar malo voli ,,rok muziku" ma šta ona bila, morao da čuje:

https://heavypsychsoundsrecords.bandcamp.com/album/wedge-like-no-tomorrow

Pariski Sons Of The Stone su još jedan od onih francuskih psihodeličnih rok bendova poput King Weed ili Stoned Karma koji prave lepe, umiljate psihodelične džemove, sagrađene uglavnom oko jednog gruva, instrumentalne i sasvim ujednačene po dinamici i onda kad snime nekoliko takvih, izdaju novi album. Novi album se, u ovom slučaju zove Live Long & Die Free i ovo je mid-fi kolekcija lepih pesama koje ne pretenduju da budu poslednja reč u bilo kojoj konverzaciji o pušenju marihuane, distorzijama ili gruvu ali su idealan okvir i podloga za nju. Superprijatno i prodavano po cenu koju sami određujete:

https://sonsofthestone.bandcamp.com/album/live-long-die-free

Lisabonski Miss Lava su svoj četvrti album nazvali Doom Machine iako njihova muzika, da se razumemo, nije doom metal već stoner rock. No, ovo je ploča inspirisana nekim veoma mračnim momentima u životu gitariste i lidera benda po imenu K. Raffah pa tako treba shvatiti i naslov ali i njenu faziranu, dinamičnu svirku koja u sebi ima jednake doze inspirativne energije i stonerske težine. Ovo je dovoljno raznovrstan i dinamično masterovan album da slušanje bude lako i prijatno i, zapravo, za stoner rok pričamo o prilično širokoj viziji šta sve sa klasičnom postavkom može da se uradi. S druge strane, Miss Lava su vezani za pesme, bez te neke spontanije, slobodnije dimenzije koju možda tražite od od sotner roka pa i to treba imati na umu. No, ako vam je po volji kolekcija lepo odsviranih i dobro napisanih pesama težeg roka – na pravom ste mestu.

https://smallstone.bandcamp.com/album/doom-machine

Za nešto mnogo laganije, opuštenije, pa i popičnije, tu je novi Bloody Hammers. Bračni par iz Sjeverne Karoline i na albumu Songs of Unspeakable Terror nudi svoju kombinaciju horor-panka i glam roka, kao da ste ukrstili T-Rex i Misfitse i to im sasvim simpatično ide. Devallia Anders i njen muž Manga dobro znaju da je ovo što rade jedna muzika dobrog raspoloženja namenjena nežnijim dušama među nama odraslim na šloki, jeftinom hororu i još jeftinijem alkoholu pa je i Songs of Unspeakable Terror svakako feelgood ploča, možda pravljena na autopilotu i sa malo para ali sasvim poštena:

https://bloodyhammers.bandcamp.com/album/songs-of-unspeakable-terror

Prava poslastica ove nedelje je solo album Rat​-​A​-​Tat​-​Tat! Koga potpisuje Dale Crower, bubnjar Melvinsa i koji je živa i sveža kombinacija distorziranog rokenrola i zdravog eksperimentisanja. Ovo je album koji za svaku pesmu ima drugačiji zvuk i drugačiju perspektivu iz koje gleda bluz/ folk osnovu iz koje je izrastao, dobro raspoložen, samo malo divalj i gotovo nemoguć za pozicioniranje u vremenu ako ne znate šta slušate. Hoću reći, ovo bi sasvim komforno mogli da mi prodate kao remaster neke ploče iz sedamdesetih ako biste me uhvatili sa spuštenim gardom. I ja bih ga kupio! Jer, Rat​-​A​-​Tat​-​Tat!, da se razumemo, nudi neku od najfinije rok muzike ove nedelje. Obavezno slušanje:

https://dalecrover.bandcamp.com/album/rat-a-tat-tat


Descensum iz Kalifornije svojim prvim EP-jem, Conjure Possessions predstavljaju se u vrlo solidnom svetlu publici koja voli tehnički, pa i simfonijski death metal. Ovo je, kako se i očekuje, muzika grčevitih rafala, iseckanih ritmova i puno denflovanih rifova i arpeđa ali Descensum se izrazito trude oko aranžmana i umeju da ubace orkestarske ili horske delove u pokolj sa dosta ukusa. Rezultat je da ovo nije onako veličanstveno kičasto i operetski intonirano kako smo navikli od, recimo, Fleshgod Apocalypse i da ovaj mladi bend ima prilično ozbiljan potencijal da izbori svoju poziciju na sceni:

https://descensumofficial.bandcamp.com/album/conjure-possessions

Guillotina iz Barselone su mnogo manje ,,tehnički" bend ali time će biti i draži delu publike. Njihov demo, Mil Cortes (凌遲) predstavlja bend sa pet pesama muljavog, staroškolskog death metala koji, iako nema skupu produkciju, ima dosta duše i karaktera. Guillotina sviraju u vrlo klasičnom, da ne kažem starinskom ključu i njihova muzika je mogla nastati i negde krajem osamdesetih kada su  se u andergraundu zaoštravale formule i otkrivale nove tehnike svirke u ekstremnom metalu. Ovo je, zapravo, vrlo dopadljivo i ima jednu neodoljivu, pankersku, spontanu energiju. Upozoravam da je omot vrlo, pa, uznemirujući jer je u pitanju poznata fotografija koja ni posle stotinak godina nije izgubila svoj uznemirujući potencijal.

https://guillotina.bandcamp.com/album/mil-cortes

Molten su iz San Franciska i za sebe kažu ,,Comprised of the essential metal elements: death, thrash and doom; the bullshit is left on the cutting room floor." Dobar način da me se natera da poslušam njihov debi album, Dystopian Syndrome, a koji, ispostavlja se, nije nimalo rđav. Molten vole da idu polako i postepeno stižu do svojih poenti ali njihova muzika, sa svojom trešerskom komponentnom, nije tu sad nešto prekomplikovana ili eksperimentalna. Ovo je metal koji voli bildovanje do poente, ali koji zaista sve vreme zvuči dobrodošlo jednostavno i fokusirano na nju. Ima tu malo možda i previše muzike, kad se sve sabere, sa deset pesama i podugačkim trajanjem nekih od nih, ali Molten imaju dobar zvuk i zaista lepe ideje, te energiju i žestinu, pa da njihov debi zazvuči sveže i da se izdvoji između profi odsviranih ali bezličnih albuma konkurencije. Vredi čuti:

https://molten666.bandcamp.com/album/dystopian-syndrome

Zna se da ja ne trošim baš mnogo deathcorea ali Virulence of Misconduct, duo iz Njemačke i Belgije su mi taman na pravoj strani linije prihvatljivosti. Ovo je muzika sa dosta ,,slamming" elemenata i bliža death metalu kakav volim nego ,,uličnijem" deathcoreu. Naravno, ima ovde dosta jednotonskih breakdown pasaža za ljubitelje ali bend ima dovoljno mašte i kreativnosti da napravi raznovrsniju muziku. Na album sam obratio pažnju jer na jednoj pesmi gostuje Rok Rupnik iz Within Destruction ali Virulence of Misconduct su i sami za sebe sasvim pristojni i Infected je solidan prvi album:

https://miasmarecords.bandcamp.com/album/infected

Bliži mom ukusu su svakako Bestia Ater, takođe duo, ali iz istočnijeg dela Evropske unije. Na prvom albumu, ANNO​.​BESTIA​.​CHRYSALLIS ova ekipa iskusnih death metal muzičara iz Sofije vozi prijatan, hrskav, mračan death metal koji se posvećeno bavi htonskim temama i kombinuje krvoločne hromatske rifove sa nešto atmosferilnijim harmonijama koje malo vuku na blek metal. Bestia Ater mi se dopadaju jer forsiraju brz tempo ali bez karikiranja svoje muzike, izbegavajući da nekakav imperativ agresivnosti bude važniji od kvalitetnog songrajtinga. Ovo je i solidno producirano sa, doduše, ne mnogo dinamike, ali sa lepim bojama instrumenata i jednim promišljenim miksom:

https://bestiaater.bandcamp.com/album/anno-bestia-chrysallis

Summoner iz Oklenda svira na svom prvom demu (Demo 2021) vrlo klasičan brutalni death metal sav u tvrdim, denflovanim rifovima, ukrašenim flažoletima, sve to prebačeno preko rafalnih blastbitova i oplemenjeno dubokim grlenim vokalima. Summoner nisu nimalo originalni u ovome što rade i ovakvu muziku slušamo unazad već trideset godina na svim meridijanima, ali ovo je zanatski besprekorno odrađena kolekcija pesama, sa vrlo solidnom produkcijom i dopašće se ciljnoj grupi:

https://summonerdeathmetal.bandcamp.com/album/demo-2021

Interesantan tehnički death metal snimljen od strane francuskog multiinstrumentaliste koji sebe naziva Doc Ed: Scrabs je konceptualni album sastavljen na osnovu bizarne slike koja je na omotu a muzika je iznenađujuće maštovit i dobro produciran tehnički death metal sa elementima deathcore progresive. Ovakvi projekti imaju tendenciju da budu puka masturbacija, ali ovaj to, i pored sve masturbacije nije SAMO to:

https://thediggingsquid.bandcamp.com/album/scrabs

Bleed iz Nju Džersija su odlični na novom EP-ju koji se zove Self-Titled. Ove tri pesme i intro kombinuju death/ grind zvuk sa ,,uličnim", beatdown hardcoreu naklonjenijim, sporim, teškim nabadanjima i bend ovo kombinuje vrlo uspešno sa odličnim zvukom i visokim kvalitetom svirke. Nisam neki bitdaunaš, ali ovo je sjajno pomešano:

https://njbleed.bandcamp.com/album/self-titled

Nešto mi melodični death metal ne leži u poslednje vreme (ako mi je ikada i ležao, jelte) ali su mi Francuzi Faded Echoes bili prhvatljivi na debi albumu .​.​.​Of the Dead. Svakako, ovde ima mnogo melodičnog materijala koji meni ne znači praktično ništa jer ne uspevam da se uklopim u ideju kombinacije abrazivnog zvuka i umiljate teme (npr. The Meteors), ali ekipa iz Bordoa ima dosta dobru kolekciju udaračkih momenata na ploči koji su mi dovoljno spustili nivo džangrizavosti da je preslušam. Solidno:

https://fadedechoes.bandcamp.com/album/of-the-dead

Ali su mi zato isto Francuzi Nihïlanth TOTALNO po volji. Njihov EP Graceless Planet sadrži tri odlično producirane pesme death metala koji za osnovu uzima old school death zvuk koji je danas prilično popularan ali na njega nadovezuje nešto melodičnije pesme i nešto brže svirke, i sve pakuje u miks koji je čistiji, prozračniji i mnogo manje kavernozan nego što je standard za OSDM rivajvl. Ovo su dinamične i energične pesme sa dobrim rifovima, urnebesnim blastbitovima i lepim solažama a pevač koji i kada peva na Francuskom i kad peva na Engleskom zvuči kao da peva na Francuskom je trešnja na vrhu proverbijalne torte. Izvrsno i mada deluje preskupo da date sedam evra za tri pesme, ovo su sjajne tri pesme:

https://nihlanth.bandcamp.com/album/graceless-planet

Night Hag su iz Virdžinije i na svojoj strani split EP-ja sa Cryptic Brood, a koji se zove Swollen with Rancid Phlegm (neprijatno!!!) imaju tri pesme odličnog old school death metala. Ovde je sve baš kako treba, uz masivne, atmosferične rifove i osećaj da se zajedno sa bendom probijate kroz nekakav mulj. Poslednja pesma, Rotting, sa svojih jedanaest minuta izmeće se u pravu old school death metal/ doom-death epopeju. Ne znam kakvu su ovi drugi, ali Night Hag su odlični:

https://nighthag666.bandcamp.com/album/swollen-with-rancid-phlegm-cryptic-brood-night-hag-split

(Kraj u sledećem postu)

[Meho Krljic]

Anthrocide su iz Denvera i sviraju vrlo ubedljiv brutalni death metal na debi izdanju. EP  Dissection of the Abhorrent ima pet pesama kvalitetno produciranog zvuka koji nije preterano originalan ili inovativan ali je svakako dobro shvaćen i interpretiran predložak koga su nam podarili – kako i Anthrocide nabraja svoje uzore – Archspire, Cattle Decapitation, Suffocation itd. Ako Anthrocide za sledeća izdanja izgrade malo sopstvenog karaktera biće još bolji ali i ovo je, za ljubitelje neumoljivog brutal death metala prilično dobro, uz sve uobičajene zamerke koje se već daju – pomanjkanje dinamike, sve pesme liče jedne na druge itd.

https://anthrocide.bandcamp.com/album/dissection-of-the-abhorrent

Mađare Deprived of Salvation sam već pohvalio prošle godine pa je i novi EP, The Era Of Disdain, sa zadovoljstvom ću primetiti, vrlo prijatno slušalačko iskustvo za svakog ko voli švedski death metal. Dakle, ovo je teška, jaka death muzika, sa pesmama koje nisu komplikovane i neprirodne već zvuče intenzivno, proživljeno i moćno. Odličan, heavy zvuk i sada već sjajna ekspertiza ovog benda u ponudi, sa iznenađujuće melodičnim rešenjima u trećoj pesmi. Preporuke:

https://deprivedofsalvation.bandcamp.com/album/the-era-of-disdain

Šveđani For the Pyres, pak, sviraju death metal koji iako je, očigledno, ,,švedski" zapravo jednako spada u brutal death metal. Ali ide im odlično. Artless je EP sa četiri pesme zakucavačke, brutalne svirke koja je brza i paklena, ali ima i za švedski death metal tipičnu kombinaciju težine, pitkosti i melodičnosti. For the Pyres pišu odlične pesme i jedina zamerka kod ovog izvrsnog izdanja ide na mastering koji je, očekivano, potpuno nedinamičan i sve pretvara u proverbijalni zid od cigle. Al dobro je:

https://forthepyres.bandcamp.com/album/artless


Čileanski Perseguidor je još pre deset godina snimio prvi album ali od tada uglavnom radi demo snimke. Bend, verovatno, nije previše aktivan, ali novi demo, Globalización de la Destrucción ih svakako predstavlja u dobrom raspoloženju. Čileanci piče ozbiljan thrash metal koji juri napred bez filozofiranja i osvrtanja, ne trudeći se da bude ni ,,moderan" ni ,,old school", ni suviše tehnički ni namerno primitivan. Kod Perseguidor se naprosto čuje autentičnost, zvuk koji je bend sam odnegovao i ovo mnogo znači. Sama produkcija kasete je niskobudžetna ali zapravo izuzetno solidna, a uz kvalitetnu svirku benda, jak tempo, besne solaže i upečatljivog pevača ovo ispada jedan od najzabavnijih snimaka ove nedelje:

https://diabolicalsummoningrecords.bandcamp.com/album/perseguidor-globalizaci-n-de-la-destrucci-n


Juggernaut iz Santa Catarine u Brazilu su cenjen thrash metal bend sa, evo, samo tri albuma za poslednjih petnaest godina. Najnoviji, La Bestia je potvrda da je kvalitet ipak znatno važniji od kvantiteta, sa ozbiljnim , kvalitetno produciranim pristupom muzici. Ovo su dobro napisane, kompleksne a vrlo ,,keči" pesme čija aranžmanska ambicioznost ne zaklanja nijihove centralne ideje i teme. Juggernaut voze solidnim tempom i svoju progresivističku ambiciju pakuju sa puno ukusa u pesme koje su stalno zanimljive na nov način ali ne tako da se izgubi iz vida osnovna tema, harmonija, ideja, itd. Muzika za sladokusce:

https://juggernautthrash.bandcamp.com/album/la-bestia

Ultimate Power Corrupts iz Pensilvanije apsolutno blistaju na debi EP-ju Tensions Escalate. Ovde imamo tri odlično odsvirane i producirane pesme nervoznog, razaračkog thrash metala koji – sasvim očigledno, neskriveno i namerno – ima sociopolitičku podlogu i bavi se našom osetljivom sadašnjicom. Ne da je sad to neobično za thrash niti Ultimate Power Corrupts imaju neki posebno originalan način da se izraze, ali ovo je naprosto žanrovski vrlo dosledno, sa dovoljno ,,artističkom" interpretacijom politike a dovoljno polizitovanom umetnošću da se stav, tekstovi i muzika idealno uklope. Muzika je, dakle, neiznenađujuće žestoka trešerska nabadačina, visokog tempa, nervoznih aranžmana sa strašnom napetošću u harmonijama i eksplozivnim razrešenjima. Pogotovo pevač svojim polupankerskim lavežom svemu dodaju potrebnu dozu adrenalina. Za tri dolara teško da ćete kupiti bolji komad trešine ove nedelje:

https://ultimatepowercorrupts.bandcamp.com/album/tensions-escalate

Iako se Švedski jednočlani Gaslarm navodno nedavno raspao, Anders Lindberg se ipak vratio snimanju i izbacio sedamnaesti album, Eradicator. Ovo je, kao i do sada, simpatičan speed metal sa dobrim rifovima, prihvatljivom kućnom produkcjom i Lindbergovim pevanjem koje ćete ili voleti ili mrzeti. Nisam do kraja zadovoljan ovom pločom ali neki delovi na njoj su savršenstvo:

https://gaslarm.bandcamp.com/album/eradicator

Moskovljani Mass Madness su sedam godina radili da izdaju treći album, ali je Innerbeast zaista dobar. U bendu je sada nova ritam sekcija, gde bubnjar, veteran Андрей Ищенко donosi ogromno iskustvo i besprekornu tehniku pa Mass Madness ovde zvuče veoma profesionalno. Innerbeast je ploča odlično produciranog savremenog thrash metala koji ima dovoljno gruva za mlađu publiku ali je brz, oštar i sa sasvim dovoljno ,,ekstremnijih" elemenata u ritmu i rifovima da bude i za nas, malo bolesnije. Jedan od ovih elemenata je svakako i pevačica Дарья Пирожкова čiji promukli lavež muzici daje prodornost a bendu lep identitet. Vrlo sam zadovoljan:

https://massmadness.bandcamp.com/album/innerbeast

Iznenadilo me je koliko mi je prijao EP Terrain of Inflamed Pustules kvarteta iz Birmingema (u Alabami) Miasmic Ooze. Iako i ime benda i izdanja sugerišu da je pitanju gnusan goregrind, sa sve omotom prepunim komada tela i tkiva, ovo je zapravo prilično dobar deathgrind gde, muzički gledano, gore komponenta uopšte nije naglašena. Miasmic Ooze pišu dobre, napete grindcore pesme i sviraju ih odlično a zvuk im je iznenađujuće solidan.  Vrlo prijatan EP za ljubitelje deathgrinda i još jedno podsećanje da se grindcore album ne valja UVEK ceniti na osnovu omota:

https://miasmicooze.bandcamp.com/album/terrain-of-inflamed-pustules

Fleshcreep iz Atlante naslovom svog prvog demo snimka iskazuju jednu poznatu ali značajnu istinu. Pitch Shifters are for Cowards nije najbolji grindcore koga sam ikad čuo ali ova dva momka, bez gitare, samo koristeći bubanj i basčinu te, naravno, prirodno duboke vokale provajduju osam kratkih pesama zakucavanja i haosa. Vrlo dobro producirano s obzirom šta je i zguta se bez napora. Plus, plaćate koliko hoćete ako hoćete:

https://fleshcreep.bandcamp.com/album/pitch-shifters-are-for-cowards-demo

Cursed Blood iz Atine su izvrsni na snimku Crusty Demons of Death koji sadrži po jednu obradu Terrorizer, Discharge i Anti Cimex. Ne samo da ovi Grci imaju IZVRSTAN ukus nego su i njihove verzije ovih klasika tehnički – ali i po duhu – izvanredne i kogod voli klasični grindcore i D-beat treba da im pruži podršku. Sjajno:

https://cursedblood.bandcamp.com/album/crusty-demons-of-death

Vrlo retko ovde pominjem reizdanja, ali kada se radi o našim ljudima onda to nije na odmet. Sjajni Novosađani Nominal Abuse su svoj EP Machinery of Madness izbacili još  pre deset godina ali ovo digitalno reizdanje mi je mnogo lepo leglo i pokazalo da njihov grindcore nije ni malo loše ostario, naprotiv. Nikola i ekipa ovde zvuče sjajno usvirano, sa dobro napisanim pesmama koje grindcoreu dodaju dimenziju emotivnijeg hardcore izraza, sa solidnom produkcijom za paket koji i danas zvuči sveže i energično. Najtoplije preporuke pogotovo uz cenu koju sami određujete:

https://nominalabuse.bandcamp.com/album/machinery-of-madness

Svakako najbolje grindcore izdanje ove nedelje je split EP liverpulskih HorseBastard i japanskih Retortion Teror. Ova ubitačna, kratka i ubitačno kratka ploča donosi onaj najbolje napisani i odsvirani grindcore gde se muzika kreće zaslepljujućom brzinom ali njeni autori ne samo da imaju vrhunske izvođačke veštine već i razumeju kako se pišu pesme da ne budu sve iste i monotone. Da ne pominjem uzvrsnu produkciju na obe strane. HorseBastard iz Liverpula su bend članova Corrupt Moral Altar, Confine i Chinsniffer i savršeni su a Retortion Terror je, naravno bend Takifumija Matsubare i pošto je u pitanju bog grajndkora tu nema šta mnogo da se objašnjava. Ovo izdanje je već praktično izašlo prošle godine ali sada se radi limited edition od 250 fizičkih kopija i to je, nažalost, jedini način da kupite i MP3.

https://riproaringshitstormrecords.bandcamp.com/album/horsebastard-retortion-terror-split-7

Već decenijama grindcore – sa svojim agresivnim i primitivnim izrazom – sebi privlači muzičare koji smatraju da pomanjkanje veština u sviranju i nepoznavanje muzičke teorije nisu prepreke za pravljenje muzike. To je naravno fer ali i jeste razlog što je 99% grindcore muzike koju čujemo potpuno nezanimljivo smeće. Naravno, grindcore ne mora biti ovakav, kao što se vidi iz pisanja o izdanju iznad, ali novi split EP prolifičnih Brazilaca Agamenon Project je pokazni primer da je grindcore muzika koja može čuvati svoju primitivnu estetiku a ipak imati prostora za ideje, svežinu itd. Agamenon Project su svojevrsni kraljevi split-izdanja (kao nekada – a i sada – Agathocles) pa na ovom novom, koje je sa bendom IhateYourGuts pošteno isporučuju deset zakucavačkih grind komada punih blastbitova, nerazaznatljivih vokala, ali i rifova koji umeju da budu inventivni i zanimljivi. Ovo je i dalje muzika pećinskih ljudi ali pećinskih ljudi koji je jako dobro razumeju i izvode. IhateYourGuts, pak, predstavljaju ,,sobni" grind sa 12 pesama koje zvuče kao snimljene na kasetofonu i, pa.... nije to esencijalno. No, za dva dolara dobijate sasvim dobar dil jer su Agamenon Project sjajni:

https://whocaresrecordsbrazil.bandcamp.com/album/01-21-agamenon-project-x-ihateyourguts

Kada su tamo u devedesetima hardcore punk bendovi snimali albume za metal etikete, to je nama umelo da zvuči neiskreno, ispolirano, neautentično. Dobro, možda je tako i danas donekle, ali Relapse su ipak prijateljska etiketa. Debi album hardcore thrash supergrupe iz Virdžinije, Terminal Bliss (čiji članovi potiču iz City of Caterpillar, Iron Reagan, Darkest Hour, Pg.99 i Pygmy Lush) pod naslovom BRUTE ERR​/​ATA došao je nakon svega godinu dana operisanja benda i to, znate već, godinu dana u 2020. godini. Enivej, Terminal Bliss zvuče dobro i napaljeno, isporučujući deset kratkih, brzih pesama koje su superdistorziran pank sa korenima u anarhističkim pank formulama i ranom D-beat ekscesu. Sve je to zapravo ,,jako" producirano za moje standarde ali ne žalim se, ovo je zabavna i besna pank ploča:

https://terminalblisscult.bandcamp.com/album/brute-err-ata-2

Cowboy Amazing iz Medisona u Viskonsinu svoju muziku nazivaju disonatnim hardkorom i to je dobar opis. Novi EP, Theres Nothing More American Than Wearing Something Else's Skin ima pet pesama muzike koja je gruvi i disonantna u istoj meri, koja ima dosta metal elemenata ali ne pričamo o modernom metaliziranom hardkoru već o muzici koja se oslanja na klasičan pank i metal makar isto onoliko koliko na ,,noise" i ,,alternative" inačice nezavisne rok muzike iz osamdesetih i devedesetih. Recimo da ovde čujem odjeke Scratch Acid i Jesus Lizard koji se fino uklapaju uz jak tempo i vrištanje. Prija:

https://cowboyamazing.bandcamp.com/album/theres-nothing-more-american-than-wearing-something-elses-skin

Za ovonedeljnu porciju drona, Nadja je ponovo tu, ovoga puta sa split albumom gde je na drugoj strani čikaški Disrotted. Nadja je za ovu priliku možda i malo mračnija nego što sam očekivao, sa nešto naglašenijim ritmom i generalno abrazivnom atmosferom. Disrotted su, naravno, takođe prilično abrazivni i njihova muzika je okrenutija rifovima i dotiče se sa klasičnim death-doom zvukom u nekim momentima. Ovo je u svakom slučaju odlična ponuda za ljude koji svoj metal vole najviše kad je apstraktan i jedva uklopljen u nešto prepoznatljivo ,,muzički".

https://badmoonrising.bandcamp.com/album/nadja-disrotted

Rusi GjeldRune definitivno nisu bend po mom ukusu, ali izlazak njihovog novog, živog albuma, Ветер сеяли, бурю жали njihovim ljubiteljima sigurno predstavlja pravi praznik pa još u istoj nedelji kad se proslavlja Srpska Nova godina!!! GjeldRune svoj melodični, dobro raspoloženi folk-metal uživo izvode veoma dobro i ovaj album je ne samo kolekcija kvalitetno odsviranih pesama već i lekcija iz toga kako se ova muzika može snimiti i miksovati u koncertnom kontekstu. Da mi se ova muzika u principu ne sviđa a da sam album i pored toga slušao je valjda svedočanstvo da ovi ljudi nešto rade odlično:

https://gjeldrune.bandcamp.com/album/veter-seyali-buryu-zhali

Šveđani Viral su toliko dobri na svom prvom albumu, Viral da za to treba da dobiju neku nagradu. Ovo je paket NWOBHM-inspirisanog heavy metala jakog tempa, brzih bubnjeva, napaljujućih rifova i upečatljivog pevanja, ali ono što je kod Viral karakteristično je da za razliku od mnogh drugih neo-NWOBHM bendova, ovde kao da se ne oseća potreba za cheesy sadržajima. Nema pevanja u falsetima, nema vibrato soliranja ni drugih trikova da se odmah naznači pripadnost pod-žanru. Viral veruju da su im sasvim dovoljne odlične pesme, vrhunska svirka i perfektna produkcija. I, mislim, naravno, u pravu su. Skoro pa savršeno:

https://viralofficial.bandcamp.com/releases

Mean Machines je sjajno ime za bend koji svira bajkerski hard rok/ starinski metal, pa su Španci koji se tako zovu svakako dobro pozicionirani i pre nego što čujete EP Ridin'. Ovo je prijatna, staromodna muzika za pivopije i larmadžije stare škole, slaveći bajkerski stil života uz odmeren, srednji tempo, bluzerski intonirane rifove i nežan zvuk Hammond orgulja. Mean Machines ne donose išta novo ovom zvuku ali ako vam ovakvog zvuka nikad nije dosta, dopašće vam se. Jedna pesma (Uno) sasvim otvoreno omažira Steppenwolf pa eto...

https://livingmetal.bandcamp.com/album/ridin

Fireforce iz Antverpa u Belgiji na svom četvrtom albumu, Rage of War, nude vrlo predvidiv, skoro pa iz-druge-ruke heavy metal sa power metal završnom obradom, ali time ne želim da kažem da je ovo loša ploča. Predvidivo ponekad znači i prijatno familijarno pa su Belgijanci sa ovom pločom prosto – katalog rifova, ritmova, trikova i ideja koje smo čuli mnogo puta. Pesme bi, slažem se, mogle da budu sklopljene i drugim redosledom tema i rifova ali svaki za sebe je, pa, prilično dobar. Solidna produkcija i sasvim dobar album:

https://youtu.be/46WH2OdBnQ8

Za kraj, malo slema. Prvo promo singl projekta Scorbutus u kome svira neumorni Nizozemac Floor van Kuijk iz Korpse, Carnifloor i još gomile bendova. Ovde se udružio sa jednim Rusom (basista    Stanislav Pozharnitsky iz Epicardiectomy) i Amerikancem (Clayton Meade, pevač Umbilical Asphyxia i još krda bendova) i mada sve zvuči kao početak nekog vica, nije. Ovo, Promo 2021, nudi dve pesme paklenog slamming death metala kakav i očekujemo od van Kuijka bez gangsterskih zastranjivanja, horskih refrena, beatdown gruva ili ičeg što nije najbrutalnije zalivanje blastbitovima i vokalima direktno iz pakla. Da bend ima pravog bubnjara bili bi idealni, ovako su samo prilično moćni:

https://viletapesrecords.bandcamp.com/album/scorbutus-promo-2021

Al za sam kraj, zadovoljstvo mi je da kažem da je novi EP mančesterskih Ingested vrlo hardcore zaokret ka njihovim slaming deathcore korenima i da ovde imamo mračan intro i četiri pesme ubijanja. Ovde nema skoro ni traga metalcore zastranjivanjima sa Call of the Void i album je još ,,gluplji" a time meni bolji slamcore nego što je bio prošlogodišnji solidni album Where Only Gods May Tread. Hoću da kažem, ovo su jednostavne pesme, zasnovane na mlevenju hromatskim rifovima, zakucavajućim blastbitovima i iznurujućim moš-delovima u srednjem tempu, te mrvećim slemovima, sa pristojnim trajanjem između tri i četiri minuta i bez filozofije. Dalekobilo da odričem Ingestedu ili bilo kome ambiciju da svoj izraz proširuju i da eksperimentišu sa pristupima, naprotiv, podržavam iz sve snage, ali Stinking Cesspool of Liquified Human Remnants je uz svu svoju neambiciju da se odmakne od osnovne formule podsećanje koliko ta formula zapravo ima snage kad se svira dobro, pošteno i iz srca. Dakle, muzički sasvim neambiciozno ali za moje uho familijarno i prijatno:

https://uniqueleaderrecords.bandcamp.com/album/stinking-cesspool-of-liquified-human-remnants

[Meho Krljic]

Proleće u Januaru, barem u Beogradu mi prija bez obzira što maltene ne izlazim iz kuće. A prija mi i metal. Ove nedelje još pregršt izdanja koja najavljuju fantastičnu godinu – kao da smo je zaslužili – a ima i drugih stvari.


Krenimo, po običaju od blek metala i to od albuma koji me je oduvao. Les Chants De Nihil su interesantan projekat sa izrazito ,,francuskim" pristupom žanru kroz tematiku koja se bavi erotikom, umetnošću, diktaturom itd. Novi album, peti po redu, Le tyran et l'esthète je, kao i prethodni, sav na Francuskom sa ubitačnom ali višeslojnom muzikom koja zaista uspeva da spoji lepotu melodičnosti sa avangardnim idejama o formi muzike, ali i sa žestinom propisnog blek metala. Les Chants De Nihil sviraju uraganski, nudeći verovatno najbrži album koji sam čuo ove nedelje ali stalno sa izuzetno dobro osmišljenim programom tema rifova i aranžiranjem ideja da se očuva energičnost a da se izbegne monotonija. Pevanje je fantastično, pogotovo sa melodičnim pasažima koji osvežavaju kompozicije (slušajte Ma doctrine, ta vanité, recimo), a omaž Posvećenju proleća Igora Stravinskog je, dakako, potez ljudi od ukusa. Obavezno:

https://ladlo.bandcamp.com/album/le-tyran-et-lesth-te

https://leschantsdenihil.bandcamp.com/album/le-tyran-et-lesth-te

Hulder je one-woman black metal projekat koji poslednje tri godine operiše u demo-sferi ali je prvi album, Godslastering: Hymns of a Forlorn Peasantry sasvim ubedljiv iskaz koji pokazuje da je autorka, Belgijanka Marz Riesterer sazrela kao autor i izvođač. Ovo je lepa kombinacija sirovijeg blek metal izraza sa malo himničnijim, na narodnoj muzici baziranim temama i Riestererova odlično svira, peva i aranžira nudeći pesme sa prijatnom višeslojnošću i monotonijom koja ima hipnotičke elemente. Lepo:

https://hulder.bandcamp.com/album/godslastering-hymns-of-a-forlorn-peasantry

Indonežanski Tvsk (dakle, ne američki bend istog imena) je zapanjujuće dobar sa svojim albumom Hymn for the Gloom. O bendu ne znam ništa, ali momci sa Sumatre sviraju ubistven black-death metal sa teškim, masivnim zvukom što podseća na švedsku death metal školu ali lepršavim pesmama koje odlično kombinuju moćne rifove, brz tempo i melodije. Tvsk prolaze na drugu stranu švedskog death metala na nekim mestima, dolazeći sve do D-beat hardcore uticaja na kojima je ovaj podžanr i izrastao, a iz sve to lepo dolaze blastbitovi i ekspresivno pevanje. Odličan album za bend za koji se nadam da će i na zapadu ostvariti određeni uspeh jer kapiram da ih u Indoneziji smatraju za šefove:

https://sadistrecords.bandcamp.com/album/tvsk-hymn-for-the-gloom

Ne znam da li finski Raljarn uopšte spada u black metal s obzirom da oni sami sebi kače post metal etiketu. No, album Practicing Death, konceptualna ploča za koju autori kažu da meša post metal, math metal i ,,malo bleka" je svakako onako žanrovski raznovrstan i ambiciozan da uzme sve što mu treba iz svih žanrova koji mu se sviđaju a da zvuči autentično pa mislim da će se dopasti blek metal publici otvorenija uma. Ovo je vrlo umešno spravljena i kompleksna ploča sa velikom dinamikom i mnogo dobrih ideja, sa pesmama koje imaju posebne karaktere i identitete a da album opet zaista ostavlja utisak zaokruženog, doslednog narativa. Ovo je na momente i sasvim ,,komercijalno" sa melodičnim refrenima i himničnim temama ali Raljarn imaju vrlo doslednu želju da budu barem jednako hermetični koliko i prijemčivi pa je ovo ploča i za stidljivije među nama. Atraktivno:

https://raljarn.bandcamp.com/album/practicing-death

Belgijsko-portugalsko-argentinski projekat Thermohaline tematski vezuje svoj avangardni, dosta kompleksni black-death metal za okean. Album Maelström ne samo da lirički istražuje oceanske teme (prva pesma se zove Obra Dinn, treća Sirens itd.) već i u muziku ubacuje semplove strujanja i brbotanja vode. Posvećeno! No, ovo nije nekakav šaljiv bend već duboko promišljen projekat sa kompozicijama koje su dugačke i ambiciozno aranžirane sa mnogo modernih ideja i spektrom atmosfera i raspoloženja. Bend, srećom, ume da pošteno krlja kada je to opravdano pa je ovo ploča koja se fino proteže od kontemplacije do hedbenga i nazad:

https://thermohaline.bandcamp.com/album/maelstr-m

Dortmundski Grabunhold ima prvi album i ovo je izdao Iron Bonehead a što sugeriše određeni nivo kvaliteta. Grabunhold svakako imaju veštine potrebne da se napravi epski, prilično čizi ali i dalje oštar i energičan blek metal. Heldentod znači ,,herojska smrt" i muzika na albumu evocira epske tolkinovske okršaje i ljude koji u smrt idu pevajući. Kičasto, ali i dovoljno svedeno da meni prija:

https://grabunhold.bandcamp.com/album/heldentod-2

No, izuzetno mi se dopao debi (mini)album finskog dvojca Caestus. Ova dva momka su u svega pet ekonomičnih pesama na Nordic Luciferian Discipline pružili praktično sve što je najnužnije u finskom blek metalu: energiju i sirovost, melodičnost i nepatvorenu emociju, ali i dostojanstvenu uzdržanost primerenu blek metalu koji se nije transformisao uzimanjem shoegaze pelcera. Caestus pišu vrlo dobre pesme čiji aranžmani ne ukazuju na ikakav napor da se kompozicije ,,veštački" obogate, ovo su prirodno, tečno aranžirane pesme sklopljene oko pamtljivih tema i sa izvođačkom autentičnošću koja veoma godi. Gitarista Vexd je ovo i vrlo pristojno snimio, praveći bučan, glasan miks i master ali sa dovoljno životnosti da ne deluje veštački. Odličan album:

https://caestus.bandcamp.com/album/nordic-luciferian-discipline

Aethyrick su takođe Finci ali njihova muzika je atmosferičnija i nešto meditativnija. Apotheosis je njihov treći album i ovo je dobro produciran i sigurno odsviran atmoblek, sa svim potrebnim elementima da vas drži u hipnotičkom transu a da opet ne deluje kao puki zvučni tapet. Lepo:

https://aethyrickfinland.bandcamp.com/album/apotheosis

https://youtu.be/YFOouGNzQ6k

Iako je Ferriterium zvanično jednočlani projekat Francuza pod umetničkim imenom Raido, za treći album, Calvaire, čovek je regrutovao i basistu i buubnjara pa je ovo odličnozvučeća, ubedljiva muzika dobre produkcije i dugačkih, ambicioznih pesama. Calvaire počinje kompozicijom dužom od jedanaest minuta i nema ni jednu kraću od devet i mada ne smem da tvrdim da to sve MORA baš toliko da traje, Ferriterium nije amaterski niti nedomišljen projekat i ovaj energičnim emotivni, melodični ali žestoki blek metal mi je držao pažnju:

https://ferriterium.bandcamp.com/album/calvaire

Nemci Eranthos svoju muziku nazivaju ,,kosmičkim nihilističkim blek metalom" što je sasvim dobra reklama za moj ukus. Nije loše ni kad čujete da to zvuči dostatno epski i moćno. Debi EP, Eternal Decay je baš onako kako ja volim, energičan, brz black-death metal sa doduše isuviše glasnim masteringom koji malčice razmazan zvuk čini još neprozirnijim, ali Eranthos sviraju vrlo solidno, pišući pesme oslonjene na preteće rifove i iznenadne upade nešto kompleksnijih harmonija, sve odrađeno visokim tempom i sa puno ubedljivosti:

https://eranthos.bandcamp.com/releases

Kultni japanski black-thrash metal, Sabbat, koji radi još od 1983. godine ima i novu kasetu za tajlandskog izdavača Withchammer Productions. Sabbatical Maniac Vol​.​2​/​Jerasak C​.​/​WHP Kult Edition je predugačko ime za nešto što ima samo dve pesme, snimljene uživo i to sa dosta butleg kvalitetom zvuka, ali Sabbat su Sabbat i ovo je zapravo ispalo odlično. Mislim, sirovi black-thrash bez filozofiranja i sa autentičnošću koju je teško odglumiti – šta tu čoveku ima da se ne dopadne? Nisam siguran da bih platio osam dolara za fizičko izdanje samo dve kompozicije, ali ovo je odlično:

https://witchhammerproductions.bandcamp.com/album/sabbatical-maniac-vol-2-jerasak-c-whp-kult-edition

Ellende iz Graca imaju već tri albuma i dosta iskustva pa je ovogodišnji EP Triebe sa svoje tri pesme i trajanjem od skoro pola sata svakako primamljiva ponuda. Ellende imaju već izgrađen post-black metal zvuk koji je u ovim dugačkim pesmama razvijen do visoke forme sa smenama atmosfera i emocija ali i sa izvođačkom ubedljivošću i žestinom koji mene impresioniraju. Ima mnogo bendova koji spajaju šugejz i blastbitove, ali samo bolji među njima umeju to da urade sa dinamikom potrebnom da nas ta kombinacija istinski dotakne. Ellende su izrazito emotivni, melodični i melanholični ali na jedan način koji zaziva ono najbolje u konceptu kiča.

https://ellende.bandcamp.com/album/triebe

Pređimo sad na stoner. Australijanski Dirty Pagans sebe nazivaju stoner metal bendom, ali njihov prvi album, The Family pored stonerske težine, niskog štima i jedne stamene, valjajuće svirke, zapravo ima i heavy metal elemenata, sa vokalima koji vole da idu daleko u falset i tempom koji prevazilazi uobičajenu stonersku sporost. Ovo fino dopunjava uobičajeni program masivnih, teških rifova (slušajte početak Pagan's Blood) i napor benda da piše pesme koje će biti raznovrsne i dinamično aranžirane se dobro čuje, sa programom koji nema previše spontanosti ali svakako osvaja tim obiljem ideja i smelih rešenja kako da se one povežu u funkcionalne celine.

https://dirty-pagans.bandcamp.com/album/the-family

Mariujana Johnson je valjda najmanje prikriveno ime za stoner rok bend svih vremena ali ova trojka iz Dejtona u Ohaju sasvim pristojno zvuči na svom novom albumu. Gem City Kush je kolekcija velikih rifčina i teškog, a poletnog gruva, kao stvorena za lude žurke i slušanje u kolima, radije nego za samotne meditacije uz čibuk. Hoću da kažem, ovo je stoner rok oblikovan oko ideje pesama više nego oko ideje džemovanja i ako to volite, mislim da ćete uživati. Mariujana Johnson imaju dobre rifčine, seksi refrene i rokerski, napaljen etitjud koji će prijati i garažnoj pa i klasičnoj metal publici, rasloj uz ZZ Top i tako te neke bendove. Dobra produkcija, dobar paket:

https://marijuanajohnson.bandcamp.com/album/gem-city-kush 

Legba iz Južne Karoline su vrlo upečatljivi već na prvoj pesmi četvrtog albuma, The Demon Inside. Njihov doom metal ima u sebi više folk i bluz elemenata nego gotike i romantike, pa tako treba i čitati ovaj najnoviji paket sporih, tužnih, teških pesama. Legba imaju i distorzije i odlično zvuče kada su glasni, ali su jednako ubitačni kada su spori, sa pevanjem koje zvuči kao dostojanstvena posmrtna tužbalica i lepim, pretužnim ali lepim melodijama tokom celog albuma. Sjajno:

https://legba.bandcamp.com/album/the-demon-inside

Black Sky Giant iz Argentine je bio veoma prijatan prošlog leta na svom prvom albumu, pa je i novi, naslovljen Planet Terror odlična ploča instrumentalnog, faziranog, psihodeličnog roka koji hvata na topao zvuk i prijatan gruv. Black Sky Giant nisu TOLIKo teroristički nastrojeni koliko sugeriše naslov i ovo su zapravo sasvim lepe i meditativne pesme čijim se jakim distorzijama i teškim zvukom rukuje pažljivo i nežno sa prioritetom ostvarivanja jednog meditativnog, psihodeličnog transa. Kao i na prošlom albumu, i ovde ima prijatnih ,,svemirskih" efekata i atmosfera, pa je Planet Terror, pogotovo po ceni od samo jednog dolara za daunloud, obavezan za svakog ko voli da uz muziku meditira:

https://blackskygiant.bandcamp.com/album/planet-terror

Schlock 9mm je zabavno ime za bend a njihov istoimeni EP nudi pet pesama raspoloženog, šmekerskog heavy rocka koji je skoro tačno na sredini između panka i metala. Ovo je melodično ali bluzerski, žestoko ali disciplinovano i teško ko TUČ, idealno za žurke i autoput. Ova dva čoveka pritom izvanredno sviraju a snimak je i izvrsno miksovan. Rokenrol za sve pare:

https://pulprecords1.bandcamp.com/album/schlock-9mm

Grci Around the Fire su svoj album Celestial Keepers izbacili potkraj prošle nedelje ali ovo je vrlo ubedljiv primerak grčke stoner škole i vredi da se pomene. U prvom redu, ovo je, naravno, svirka i produkcija za Grke uobičajeno visokog kvaliteta sa energičnom isporukom kompozicija i miksom koji materijalu daje snagu i težinu. No, u drugom redu, Around the Fire, i pored toga što su ,,rifaški" bend, dakle, bazirajući pesme na rifovima i čvvrstim aranžmanima oko njih sklopljenim, imaju u pesmama gomilu ritualnih elemenata koji na interesantan način oplemenjuju ,,običnu" stoner ponudu. Teme koje se ovde čuju imaju pogolemu količinu egejskih i bliskoistočnih elemenata pa su Around the Fire izvrstan spoj istoka i zapada, ma koje nedelje da ih slušate:

https://aroundthefire.bandcamp.com/album/celestial-keepers

Čileanci Mortajas su mi slatki sa svojim debi albumom koji se isto tako zove i pun je melodičnog, emotivnog doom metala koji ide sporo, ali nije hermetičan. Mortajas nemaju sjajnu produkciju ali imaju ideje, i o tome kako zvuk treba da se namesti, i o tome kako aranžirati dugačke pesme, a pogotovo kako pevati u dva glasa i učiniti to centralnom ,,temom" ploče. Vrlo dopadljivo:

https://mortajas.bandcamp.com/album/mortajas

Weedian je Marokanac u Portlandu koji pravi sjajne kompilacije stoner roka i doom metala. Trip to Norway je tako album na kome ćete čuti devetnaest fenomenalnih norveških postava koje obožavaju na oltaru Tonyja Iommija i Black Sabbath ali imaju i raznovrsnije pristupe psihodeliji, stoneru i hard roku generalno. Ovo je dugačka kompilacija ali je kvalitet bendova prilično bezobrazno visok a pošto cenu sami određujete, navalite:

https://weedian420.bandcamp.com/album/trip-to-norway

Vandrer je norveški jednočlani instrumentalni doom projekat i drugi album, In Search of the Path of Return pakuje četiri dugačke, melanholične pesme u više od četrdesetpet minuta muzike, posvećeno se držeći meditativne, tužne atmosfere. Ovo je instrumentalni doom pa time malo i manje zanimljiv za mene ali Vandrer vrlo solidno svira i ima odličnu produkciju sa masivnim zvukom bas-gitare koji dopušta gitarama da budu srazmerno prozračne a što opet muzici donosi dobrodošlu slojevitost. Takođe, ovo ima i sasvim pristojnu dimenziju kontemplativnog sa dugačkim soliranjima preko glavne teme a koja mi prijaju pa je Vandrer u globalu ovde postigao vrlo dobar skor:

https://vandrer.bandcamp.com/album/in-search-of-the-path-of-return

Monstroid su iz Kejptauna i još jedni od predstavnika prilično solidne južnoafričkorepublikanske stoner/ desert rock scene. Mislim, prva pesma na albumu Set 2: Burnt Sky zove se Hyper Fuzz i isporučuje baš to što reklamira: jako faziran, mastan rok koji vas je uhvatio i drži čvrsto mnogo pre nego što utrči solaža sa wah wah pedalom koja je fantastično ekspresivna i evokativna. Posle ovakvog otvaranja bend nastavlja još jače sa pesmama koje su psihodelične, jako fazirane i pune izvrsnih rifova i melodičnog, zapaljivog pevanja. Monstroid imaju zvuk koji je dosta abrazivan, sa snažnim basom i jako distorziranom gitarom i pošto sviraju snažno sve vreme, svakako nisu laki za uši. Ali pesme su toliko dobre da je ovo album koji ne smete propustiti makar ga slušali na komad, po jednu pesmu svakih par sati:

https://monstroidfuzz.bandcamp.com/album/set-2-burnt-sky

Forbidden Place Records ima ove nedelje dva lepa izdanja. Frack su iz Sakramenta i sviraju, pa, recimo mešavinu teškog roka i pank roka, sa ,,noise" i ,,post punk" elementima. Korišćenje lap steel gitare i specifičan stil pevanja (malo izvikivanje, malo zapevanje), sa sve prljavim bluz podtekstom u pesmama podsećaju malo na Jesus Lizzard, ali Frack pritom sviraju brže, u ovom trenutku žešće i napaljenije, sa dosta Nomeansno energije na basu. Odlična svirka, sjajan zvuk, fenomenalne pesme. Album Accelerant nije nužno baš metal (i izašao je još 1. Januara na Bandcampu samog benda), ali je dovoljno blizu da se ne primeti:

https://forbiddenplacerecords.bandcamp.com/album/frack-accelerant

Drugo izdanje je novi EP Tigers On Opium koje smo u Decembru hvalili za odličan singl. 503​.​420​.​6669​.​Vol​.​1, kako se novo izdanje zove, ima sedam pesama energičnog, faziranog rokenrola sa teškim zvukom i lepršavom svirkom. Ovo je muzika koja se ne zamara pitanjima da li je u pitanju pank rok, stoner rok, faz rok ili samo rok i koja šiba napred, puna ideja i spontane, autentične energije. Moćno! Forbidden Place se izrazito trude poslednjih meseci i moram da priznam da se lagano pretvaraju u jednog od meni najvažnijih izdavača ovog momenta naše povijesne zbiljnosti.

https://forbiddenplacerecords.bandcamp.com/album/tigers-on-opium-5034206669-vol-1

Midrift Guillotine je ,,antotorijevski grindcore", a pravi ga jedan jedini čovek sa gitarom i laptopom, pretpostaviću u Liverpulu jer sva zarada od EP-ja DIG UP THATCHER AND BURN HER BONES ide banci hrane u ovom gradu koja hrani nesrećne i siromašne. Naravno, ne treba očekivati nekakav inovativni zvuk ili vrhunski kvalitet od ove postavke (sasvim suprotno, ovo je agresivno retro, čak zastarelo), ali Midrift Guillotine se simpatično nadovezuje na britanski grindcore talas iz osamdesetih sa sličnim temama koje su i tada bile aktuelne (toriji, kraljica, Tačerka, uaaaa) i svira pankerski iskreno, jednostavno i prijateljski ako volite ovu vrstu neprijateljske muzike.

https://midriftguillotine.bandcamp.com/album/dig-up-thatcher-and-burn-her-bones-ep

Unbounded Terror postoje već trideset godina i jedan su od prvih death metal bendova osnovanih u Španiji. E, ali za to vreme su izdali, evo, tek tri albuma, od kojih prvi 1992. godine, drugi prošle a treći, Infernal Judgement, evo, ovog Januara. Ne mnogo produktivni ali, slušajući ovaj album, sasvim duševni Španci novim opusom nude ugodno staromodan ali nekako ne i prevaziđen pristup death metalu koji u njihovoj interpretaciji ima tu neku ljupku primitivnost i efektnu jednostavnost. Ne da je ovo tehnički ikako slabo – pesme su napisane i izvedene odlično, produkcija je kvalitetna – nego je naprosto ovo estetski zasnovano na vrlo primalnim death metal pozicijama. Ovde se cene jaki rifovi, duboki glasovi, brzi bubnjevi, atmosfera pretnje i Unbounded Terror zvuče najviše kao death metal sa početka devedesetih, kada su i nastali, sa finom patinom i jednom lojalnošću mračnim harmonijama i pretećem zvuku. Meni je ovo vrlo šarmantno:

https://unboundedterror.bandcamp.com/album/infernal-judgement

Kinezi Narakam sviraju još od 1992. godine i njihov novi živi album, Loudness Perseverance prikazuje ih kao ekipu čija death metal filozofija zahvata duboko u osamdesete i oslanja se na manje ekstremne, melodičnije obrasce. Narakam uslovno rečeno operišu na nekakvoj deaththrash teritoriji ali sa muzikom mahom srednjeg tempa gde je death komponenta prevashodno u nemelodičnom vokalu, dok su rifovi i teme prilično melodični. Kvalitet svirke i produkcije je vrlo dobar za živo izdanje, a da li će vam se pomalo staromodne ali šarmantne pesme dopasti zavisi najpre od vas. Narakam obrađuju i Motorheadov Orgasmatron za stariju publiku i ja to pozdravljam:

https://narakam.bandcamp.com/album/loudness-perseverance

Kanađani Expunged su mi bili odlični na prošlogodišnjem isotimenom EP-ju, a ovonedeljni kasetni singl, Promo 2021 je još bolji. Prva pesma, Early Tragic End je izvrsno napisan odsviran i produciran komad skandinavskog death metala koji bi, da death metal ima hitove, bio apsolutan hit, a druga pesma, u demo verziji, podseća na Autopsy korene već jasno vidljive kod Expunged. Ovaj bend odavno zaslužuje da snimi album pa se nadamo da će nas 2021. godine obradovati:

https://expunged.bandcamp.com/album/promo-2021

Nizozemske legende Asphyx su nas poradovale novim albumom i Necroceros – a što je valjda nekakav mrtvački rog??? – samo potvrđuje da ova ekipa nimalo ne slabi kako godine prolaze. Doduše, Asphyx jesu proredili izdavanje poslednjih godina, prošlo je pola decenije od prethodne ploče, ali valjda zato Necroceros i zvuči sveže, napaljeno, živo. Asphyx odavno ne filozofiraju u proizvodnji pesama odlučujući se umesto toga za jedan pristup fetišizovanja kombinacije death i doom zvuka u kome se tako dobro snalaze, praveći pornografski moćne rifove i opsceno teške pasaže. Necroceros je izvrsno snimljen, pun buldožerskih rifova i isporučuje tačno ono što se od Asphyx očekuje:

https://www.youtube.com/watch?v=GxZCp-mlmec&list=PLBzBwYhHpqLJUw5ewZBchT5FQKE9W_bPb

Kaatorituaali su finski bend koji svoju interesantnu smešu metala na EP-ju Rämesielu izvodi ubedljivo i sa solidnom produkcijskim kvalitetima. Kako su ovo Finci, ima tu malo i blek metala, ali ovo je i melodičnije i bliže nekakvom ,,normalnom" metalu, sa lepim treš gruvom, prijatnim melodijama i jednom lepo odmerenom sirovišću izvedbe (pogotovo u domenu pevanja) koja ne kvari sofisticiranost kompozicija. Vrlo lepo:

https://kaatorituaali.bandcamp.com/album/r-mesielu

Džordžijski trešeri Krypt imaju lep logo, sa sve kozjom lobanjom a prvi demo, Enter the Krypt im je takođe vrlo prijatan. Ovo je radnički, pošten i znojav thrash metal koji ide napred brzo, ima horski izvikivane stihove u refrenima i generalno je pravljen za šutku i ludilo, manje za filozofiju i promišljanje složenih matematičkih teorija. No, rifovi su ovde odlični, svirka veoma kvalitetna a bend zvuči autentično i ovo je sjajan primer kako thrashu ne morate dodavati ikakve ,,nove" elemente ako formom vladate ovako dobro. Krypt izbegavaju puku reciklažu tuđih ideja a da pružaju suvi žanrovski program, sa produkcijom koja je, za demo, sasvim solidna pa ovo od mene ima jake preporuke:

https://kryptx.bandcamp.com/album/enter-the-krypt

Belushi Speed Ball su ponovo sa nama i Stella 1 and Stella 2 je ne album već izdanje koje spaja dva njihova EP-ja u jednu dvostruku ekstravagancu. Kako god, ovo ima osam pesama intenzivno šaljivog thrashcorea koji se i dalje veoma inspiriše osamdesetima ali i pored svog sprdanja i zajevancije, nudi vrlo korektnu muziku i produkciju. Lepo to iscuri:

https://belushispeedball.bandcamp.com/album/stella-1-and-stella-2

Brazilske trešerke Nervosa (koje više nisu striktno Brazilke jer u postavi od prošle godine pored jedne Brazilke imaju i jednu Grkinju, Italijanku i Španjolku), se vraćaju posle tri godine i pretumbacija u postavi i njihovo četvrto dugosvirajuće izdanje, Perpetual Chaos, je do sada najžešće i najenergičnije, sa sada praktično deaththrash pristupom svirci koji spaja moćne, nabadačke rifove, brze ritmove i paklene, demonske vokale na najubedljiviji način. Liderka Prika Amaral, jedina ostala iz originalne postave, svakako ima uho i za melodije, ali ovo se mahom čuje u solažama. Većina ostatka muzike posreduje se paklenim rif-radom, okrutnim ritmovima i paklenim lavežom nove pevačice, španskog ,,alternativnog fotomodela" pod umetničkim imenom Diva Satanica, i mada svo to prebijanje sa punih trinaest pesama na albumu može da bude i malo iznurujuće, Nervosa demonstriraju izvrsno ispečen zanat pisanja pesama pa ovo itekako vredi slušati po više puta (u jednom danu):

https://nervosa-brazil.bandcamp.com/album/perpetual-chaos

https://www.youtube.com/watch?v=e4pUy0Red_I&list=PLBzBwYhHpqLKDNtwcSgyOY6N1Iv3G8Zmm

U principu ne volim groove metal, ali nešto mi je kod voronjeških Magnetic Storm bilo simpatično. Njihov treći album, my Own War ima u sebi valjda i malo starinskog šarma Sepulture iz devedesetih a koji je meni ipak prirastao srcu pa je ova groove ploča sa malo death metal elemenata mom uhu prijala. Bend svira zaista ,,gruvi", koristeći sve proverene i funkcionalne trikove žanra, sa tribalnim elementima i kornovskim razbrajalicama  u pevanju (pa i gajdama), a ima i odličan zvuk. Dvanaest pesama je svakako previše za mene da se odsedi u jednom cugu, ali neko ko je naklonjeniji ovakvoj muzici nego što sam ja će bez sumnje voleti My Own War:

https://magneticstormband.bandcamp.com/album/my-own-war-2021

Slično, i Holy Wretched spajaju death metal sa nu metal i metalcore elementima što opet nije sasvim u skladu sa mojim interesovanjima, ali ovaj trio iz mesta koije se zove Corona, u Kaliforniji, na svom drugom albumu, Tales from The Dark Side svakako svira ubeđeno i srčano. Ovo je dosta gruverska muzika, ali uz dostatnu količinu death metal elemenata da meni bude ne samo prihvatljiva već i  da sasvim kulturno preslušam materijal i pohvalim Holy Wretched za svirku i produkciju:

https://holywretched.bandcamp.com/album/tales-from-the-dark-side

Last Year's Tragedy svakako nisu moj tip metala plus, album je iz prošle nedelje ali kako ovde suviše retko imamo prilike da pokrijemo izdanja koja dolaze iz Afrike, onda vredi malo izaći iz zone komfora. Elem, bend je iz Kenije, sastavljen od ekipe prijatelja sa fakulteta i radi već duže od decenije. Amongst Lions im je prvi album i ovo je vrlo sigurna, ne napadno ,,afrička" ali osobena interpretacija modernijeg metala koji je negde na koordinatama melodičnijeg metalcorea, sa zrnom posthardcore emotivnosti. Kako rekoh, nije to baš muzika za mene ali Last Year's Tragedy zvuče ubedljivo i, važnije, iskreno, sa vrlo emotivnom ali discipliovanom i dobro produciranom svirkom. Album ima jedanaest pesama epskih tema i dualnih muško-ženskih vokala pa ekipa iz Najrobija svakako treba da bude interesantna publici koja voli melodičniji, popu bliski metalcore:

https://lastyearstragedy.bandcamp.com/album/amongst-lions

(Kraj u sledećem postu)

[Meho Krljic]

Fortress iz Los Anđelesa su osnovani još 1983. godine i nikada ništa nisu izdali a njihov album Waiting for the Night snimljen još krajem osamdesetih je neka vrsta bijelog kita publike koja voli klasičan, blago radijski orijentisan ali i dalje žestok, pošten hevi metal. Najave da će album konačno izaći prošle godine su bile blago preuranjene – verovatno je pandemija i to pokarabasila – ali evo njih sada, na početku nove dekade i, pa, za ljubitelje ovakvog zvuka svakako se isplatilo čekanje. Ne sad da će Waiting for the Night promeniti ono kako gledamo na istoriju metala ali ovo je kvalitetan, ubedljiv rad iz druge polovine osamdesetih sa jednom tipičnom kombinacijom mačo energije i te neke muške ranjivosti koja je karakterisala dobar deo scene onog vremena. Da su Fortress ovaj album uspeli da izdaju onda, jahali bi na talasu popularnosti koji su izazvali bendovi poput Quiet Riot, Ratt, Cinderella, Motley Crue, Bon Jovi i W.A.S.P. ali njihova priča je očigledno bila predodređena za nekakav drugačiji tok pa je Waiting for the Night više arheološki rad sa kvalitetom zvuka koji je možda i malčice lo-fi (uporediti sa kasnije snimljenom bonus pesmom na kraju) ali i sa pesmama koje su veoma ubedljive i sasvim na nivou koji biste očekivali od benda što pretenduje da se umeša u elitno društvo. Vredi čuti:

https://fortressband.bandcamp.com/album/waiting-for-the-night

Njujorški Holy Mother su na svom sedmom albumu, Face This Burn ubedljivi i energični i, pa, bez obzira što je ovo vrlo ,,komercijalna", ,,televizijska" muzika, meni to prija. Holy Mother nisu neki filozofi i već četvrt veka sviraju heavy metal koji je polovinom devedesetih zvučao modernije da bi danas zvučao ugodno retro, ali imaju uvo za dobar rif, dobru temu, te veštinu za kvalitetan aranžman. Album ima i malo produkcijskih obogaćenja (slušajte uvod za Legends) koja i sama zvuče retro, kao da je ponovo 1995. godina i Nine Inch Nails su najvrelija stvar na MTV-ju. Da budem iskren, verovatno devedesetih ovom bendu ne bih posvetio puno vremena, pa ni danas ovaj album nije nešto što bih vrteo bez prestanka, ali ima ovde dosta prijatnih momenata:

https://www.youtube.com/watch?v=UgkxnAL0uGM&list=OLAK5uy_nG0QfSui2tKYdhcf6BfF-vqVVl6sKfBzQ

O istom ću trošku pomenuti i da su Therion izbacili novi album, Leviathan i mada ja zaista ne volim naročito oper(et)ski metal koji ova štokholmska ekipa provlači, ne mogu da ne respektujem posvećenost formi koja se demonstrira. Leviathan je napisan i aranžiran sa ljubavlju i, možda i još važnije, miksovan da se sve lepo čuje, tako da imamo i energiju + težinu metala ali i raskošnu slojevitost horskog pevanja i orkestarske svirke. Je li to paklen kič sve na gomili? Ma, jeste, naravno, ali metal je 99% kič a 1% inventivnost i ogrešio bih se o ceo žanr da ne kažem da Therion ovde ne ispoljavaju barem malo inventivnosti. Plus, ovo je album spakovan u vitkih 45 minuta bez apsurdnih preterivanja kakvima je bend bio sklon u prošlosti i lepo se presluša:

https://www.youtube.com/watch?v=pnzS50GuBgw

https://www.youtube.com/watch?v=m0sJNfbVvhQ&list=PLSBWvYm8t6ubTGzVq5UeUNxF1AMM4-Hzl

Viskonsinski Tantivy su odlični na svom prvom EP-ju, Eyes in the Night. Ova dva momka kroz pet pesama kreirala su vrlo prijemčiv, zarazan omaž NWOBHM uzorima sa zvukom koji nije ,,najskuplji" što ćete ga čuti ove nedelje ali izvesna sirovost apsolutno pristaje ovoj žestokoj, rokerskoj, napaljenoj muzici. Četiri dolara za pet ovakvih komada je izvrstan dil:

https://tantivyrocknroll.bandcamp.com/releases

Hjustonski (ili barem delom hjustonski) power metalci The Fabled Fallen imaju vrlo robusne kompozicije na paru debi albuma, Nightmares i Dreams, i prilično sam impresioniran kako ovaj projekat, nastao koliko razumem, sasvim kroz onlajn kolaboraciju muzičara sa raznih strana zemnog šara, zvuči ambiciozno i dobro. Svirka je vrlo dobra, pevanje Mirande Miller upečatljivo a aranžmani, čak i pre nego što pomenem umešno ubačene orkestracije, impresivni. Ono što muzici oduzima malo radosti je opšti kvalitet zvuka koji nije idealan, sa mestimično daleko prekomprimovanim masteringom. Shvatam, naravno da ovo nije ,,pravi" bend u nekom old school smislu ali to svakako nije razlog da se ovako solidan materijal na kraju, u postprodukciji, dovede na rub slušljivosti. Poslušajte sami:

https://thefabledfallen.bandcamp.com/album/nightmares
https://thefabledfallen.bandcamp.com/album/dreams

Generation Steel su mladi nemački bend koji voli heavy metal i imao je sreću da ga producira Uwe Lulis iz Accept na debi albumu The Eagle Will Rise. Kako je ovo izdao Pure Steel, jasno je da je u pitanju ploča za koju vredi odvojiti vreme a Generation Steel svakako umešno hvataju to uzbuđenje metala koji se ranih osamdesetih godina lagano odvajao od bluz nasleđa i usmeravao ka ekstremnijim tendencijama. Ovo je, dakako, i melodično i bezobrazno, nostalgično ali sa autentičnom energijom koja nije samo rezultat imitiranja slavnih prethodnika nego, jelte, dolazi iznutra. Album je podugačak sa trinaest pesama i skoro sat vremena trajanja ali je vrlo dobar i odlično produciran pa ga preporučujem svim hevi metal manijacima starije škole:

https://puresteelrecords.bandcamp.com/album/the-eagle-will-rise

Okapi Busdriver je svakako ekscentrično ime za metal bend ali muzika na debi-albumu ovog moskovskog kvarteta nije toliko ekscentrična. Road To New Existence je zapravo vrlo upečatljiv debi koji kombinuje te neke ,,eksperimentalnije" i ,,tehničkije" pristupe metalu za kolekciju žestokih, moćnih pesama koje imaju ritmički diktat math metala, ali i puno gruva. Kod Okapi Busdriver mi izrazito prija što eksperimentisanje sa metrikama i harmonijama nije prepreka da se naprave dobre pesme sa očiglednim naporom da se sve ,,progresivno" što momke interesuje spakuje u po tri-četiri minuta znojave svirke. Ovo ima i radijski ili već, određeni mejnstrim potencijal sa svojom pažnjom da pesme imaju smislenu formu, svojim pamtljivim refrenima i dobrom produkcijom pa Okapi Busdriver preporučujem ljubiteljima Gojire ili, već, sada svakako ne-više-funkcionalnih Rush:

https://okapibusdriver.bandcamp.com/album/road-to-new-existence

,,Black Sabbath ali kada bi svirali Afrobeat" zvuči kao pijani tvit nekog šaljivdžije koji nema šta pametnije da radi u tri ujutro ali kalifornijski Here Lies Man od ovoga napraviše karijeru. Ritual Divination je četvrti album ove ekipe iz Los Anđelesa i fora, da se izrazim mladalački, još uvek pali. Ovo su poletne, ritmički vrlo naglašene pesme sa praktično ritualnim, ali izuzetno dobro raspoloženim pevanjem koje izvlači jednostavne teme i uvlači slušaoca u vrtlog plesa i transa čistim ponavljanjem prostih fraza, a onda preko toga dobijamo distorzirane, bluzerski ofarbane ali nedvosmisleno heavy gitare. Petnaestpesama obećava podugačak program ali Ritual Divination ima lep, prijatan zvuk i ne opterećuje uši, nudeći plesni gruv i hardrokerske gitare u miksu koji je neodoljiv. Izvrsno:

https://hereliesman.bandcamp.com/album/ritual-divination

À TERRE su francusko posthardcore/ screamo bend koji na EP-ju Notre Ciel Noir svira sporo, teško i dovoljno (post)metalski da bude zanimljiv i nama ovde. Ovo je dobro snimljeno, žestoko odsvirano a opet uz svu potrebnu disciplinu da emocije koje se daju budu pažljivo kanalisane u umetničk iskaz bez patetike i prenemaganja. Prilično solidno:

https://aterre.bandcamp.com/album/notre-ciel-noir

Švedski tročlani Helvetestromb kombinuju crust punk i blackened thrash metal na zabavne načine. Već su pseudonimi članova benda ukusno infantilni (Überführer ov Sadistic Violations, Grym Ejakulator i Anal Desecrator) a EP Massive Urban Assault daje šest pesama satanističkog, metaliziranog panka koji je prljav taman koliko treba a onda i disciplinovan taman koliko treba. Poletno, zabavno, energično, pankerski:

https://helvetestromb.bandcamp.com/album/massive-urban-assault-ep

Hollow Corpse je sigurno neka metafora za modernog čoveka a u pitanju je sludge metal bend iz Finske čiji materijal za split album Yhdeksän Ennusmerkkiä zvuči šarmantno i zarazno. Pod uslovom da volite teške, mračne rifove, neumoljivi srednji tempo i izmučene, urlajuće vokale, naravno. Ovde nema zavrtanja ka bluzu i drugih ,,prijemčivih" elemenata sludge metala. Hollow Corpse sviraju pažljivo i razumeju dinamiku ali većina njihove muzike je brutalno gaženje duplim bas-bubnjevima i ponavljajućim, mračnim rifovima najniže naštimovanih gitara, preko kojih ide pakleni vokal pevača po imenu Eloton. Ne znam kakva je druga strana splita na kojoj su Noitasapatti ali ovo je vrlo lepo:

https://hollowcorpse.bandcamp.com/album/yhdeks-n-ennusmerkki-split 

Teksašani Cara Neir su za više od deset godina rada naređali dosta izdanja i malo sam iznenađen da ih do sada nisam pominjao. No, bolje ikad nego nikad pa je novi album, Phase Out, kojim započinju ovu godinu odlična prilika. Cara Neir su nekakav, recimo, post metal duo sa korenima u ekstremnijim žanrovima, poput grindcorea i slično, ali ne zvuče kao tipičan post metal bend. Phase Out je raznovrsna i rastrzana kutija distorzirane i psihodelične muzike koja ima elemente progresive i videoigračkih saundrtraka u svojoj produkciji. Zapravo, ovo je konceptualni album o tome kako je bend završio u retro video-igri i mada ovde ima mnogo nerdi trikova u muzici, ovo je svakako zdrav i interesantan program:

https://tombtreetapes.bandcamp.com/album/phase-out

Za kraj, pakao, džigoku. Japanski legendarni death metal sastav Coffins ovu godinu pošinje kompilacijom EP-jeva na Horror Pain Gore Death Productions. Defilements, kako se ova kolekcija zove nudi skoro dva sata radikalno tvrdog, teškog i dementnog death metala sa doom metal elementima, povlačeći slušaoca u bezdan crnila snagom svog neumoljivog ali i neodoljivog gravitacionog polja. Coffins sviraju old school death metal u meri u kojoj su sami osnovani polovinom devedesetih i od onda nisu menjali zvuk jer za tim nema potrebe pošto ovo i dalje zvuči kao da su buldožeri i rovokopači stekli samosvest i naučili da sviraju. Defilements sadrži i gomilu sjajnih obrada (Death, Eyehategod, Buzzoven, Iron Monkey, Grief), te koloplet koncertnih snimaka koji zvuče izvrsno. Ako ste ikada voleli Coffins, ova kolekcija je apsolutno obavezna a i ako niste, poslušajte je jer se radi o iskrenom, jednostavnom i ekstremno efektnom death metalu koji ne pametuje, ne filozofira, ne istražuje i ne eksperimentiše već stalno udara u isto mesto dok bol ne postane opsesija i želja.

https://hpgd.bandcamp.com/album/defilements

[klem]

meho, preporuči mi neke dobre grindcore bendove ali da ne eksperimentišu mnogo . čitao sam tvoje liste, zanimljive su za čitanje ali su mnogo dugačke

sviđa mi se system destroyer i ratflesh pa nešto u tom stilu

[Meho Krljic]

Meth Leppard
Walking Corpse
Ona Snop
Napalm Ted
Above All Born
Shit Life
Formless Master


Recimo. Ona Snop su tu najeksperimentalniji ali su pitki.

[Meho Krljic]

Ne znam da li su samo meni pali kriterijumi ali početak godine nam je doneo pregršt jako dobrog metala. Kad pogledam koliko mi se muzike dopalo tokom prošle nedelje toliko da sam se naterao da nešto o njoj i napišem, malo se i prepadnem. Svi žanrovi kao da cvetaju, od najklasičnijeg heavy zvuka do najekstremnijeg užasa i raznoraznih avangardi i satanizama. Možda je baš 2021. godina ona u kojoj će nam svima kolektivno krenuti na bolje?

Kolumbijski Luciferian postoji već više od dvadeset godina i Luciferian je njihov četvrti album na kome se pedigre i kilometraža odlično čuju. Ovo je blek metal starije škole, bez ,,atmosferičnih" i šugejz elemenata tipičnih za noviju produkciju, ali izrazito melodičan i karakteran. Luciferian na vrlo prijemčiv način spajaju eksplozivnost i brzinu sa melodičnošću i vrlo naglašeno harmoničnim radom, demonstrirajući kvalitetnu, mišićavu svirku i osećaj za kreiranje pesama koje osvajaju energijom i idejama. Vrlo dobro producirano, takođe i meni jako simpatičan ,,fentezi"omot. Slab sam na mačkoidne životinje, čak i kad imaju tri (ljudske) glave:

https://luciferian.bandcamp.com/album/luciferian

Zofos je grčki jednočlani blek metal projekat izuzetno talentovanog Mariosa Papaioannoua sa Krfa čiji je drugi album, Erevothen, napravljen čitavih četrnaest godina posle prvog jedna od najboljih demonstracija zašto je helenski blek metal tako osoben i prijemčiv. Papaioannou na ovom albumu ima pet dugačkih kompozicija osobenog zvuka (slušajte meki, džezerski bas, recimo), velike kompleksnosti, prepunih folk-harmonija i nadahnutih motiva, ali izuzetno pažljivo posloženih da se dobiju prirodne, tečne pesme koje ni jednog trenutka ne beže od tradicionalnog blek metal zvuka, iako ga smelo proširuju. Zofos je u ovom trenutku i vrlo dobro produciran projekat, sa kvalitetom kakav naprosto ne očekujete od jednočlanih akcija, a Erevothen je ploča za sladokusce i brojna slušanja:

https://zofos.bandcamp.com/album/erevothen-full-lenth-2021

Odour of Sanctity su zanimljiva trojka iz Omahe u Nebraski čiji je prošlogodišnji demo, When The Dead Smell Divine sada dobio izdanje za malog izdavača Moonworshipper Records iz istog grada, a time je dospeo i do mojih ušiju. I ovo je zapravo izvrsno, spajajući u tri pesme melanholični, atmosferični blek metal sa svom silom klasičnog instrumentarija. Retko u metalu čujete kontrabas, violončelo ili trubu, a još ređe je to u kontekstu gde je muzika veoma sirova, veoma verna raw black metal predološcima, pa Odour of Sanctity, za moj groš, imaju dobitnu kombinaciju u spajanju onog najgrdnijeg u metalu sa sofisticiranim idejama i maštovitim aranžmanima. Ovo se prodaje po ceni koju sami odaberete a nadam se da će Nebraščani uskoro napraviti i čitav album ovakve muzike jer ovo vredi da se sluša i voli:

https://moonworshipper.bandcamp.com/album/when-the-dead-smell-divine

O kanadskom projektu Gloamus ne znam ništa – ni da li tu svira više od jednog čoveka – ali prvi singl, Prelude To The Coming Haze Of Winter's Glass nudi dve pesme vrlo slušljivog blek metala koji ima elemente klasične sirove estetike ali ih kombinuje sa disciplinovanom svirkom i aranžmanima koji se umešno pomeraju izvan zone komfora te neke blek metal klasike pa imaju sasvim osobena harmonska i ritmička rešenja. Solidno je ovo i producirano pa Gloamus vredi držati na radaru:

https://gloamus.bandcamp.com/album/prelude-to-the-coming-haze-of-winters-glass

Hell-Born su iz Sopota, ali u Poljskoj, i u pitanju je bend koji radi od polovine devedesetih, sa niskom od pet albuma u prvoj deceniji ovog stoleća. Posle pauze od dvanaest godina, bend se vraća opusom Natas Liah i ako ovaj naslov albuma zvuči kao pomalo detinjasta ,,šifra", svakako valja ukazati da Hell-Born sviraju decidno old school muziku koja nema mnogo veze sa onim što danas pomislimo kada kažemo ,,poljski blek metal". No, old school u ovom slučaju ne treba shvatiti kao ,,primitivan" ili čak ,,sirov" metal, naprotiv, Hell-Born su vrlo umešni u pisanju pesama koje, iako fokurisane na mračnu atmosferu i jači tempo, imaju minuciozno aranžirane elemente i lepo kombinuju klasičan blek metal sa samo malo death zvuka. Osnivači benda su svirali i u Behemoth i to se ovde lepo čuje.

https://odiumrecords.bandcamp.com/album/hell-born-natas-liah

Škotski atmosferični blek metal je letvicu kvaliteta odavno podigao tako visoko da treba imati hrabrosti pa baciti svoju rukavicu u ring. Tom Perrett iz Glazgova prihvatio je izazov pa je prvi album njegovog solo-projekta Aonarach, nazvan jednostavno ,,1" napravljen vrlo ubedljivo i nudi četiri dugačke pesme prijemčive muzike i dobrog zvuka. Perrett je iskusan muzičar i meni se kod Aonarach dopada što ovo nije uobičajen melanholični program gde dobijamo samo šugejz prebiranja po gitari preko brzo programiranih udaraljki. Aonarach ima atmosferu koja, svakako, nosi i određeni melanholični naboj ali ovo je žestoka muzika – pogotovo uz pevača Alexa Vogela koji odrađuje sjajan posao svojim emotivnim vriscima – bazirana na prilično old school ritmovima i gde se folklorni motivi prolagođuju blek metalu umesto da se on prilagodi njima:

https://aonarach.bandcamp.com/album/1

Nizozemski duo Sagenland je izdao jedan EP još 2005. godine a onda im je bila potrebna decenija i po da završe album Oale groond, no, kako Ameri kažu, ko čeka-dočeka, pa je ovo zapravo vrlo prijemčiva ploča introspektivnih pesama utemeljenih na folklornim mitovima i pevanih na lokalnom dijalektu. Muzički, Sagenland su izrazito ,,studijski" projekat utoliko što je ovo album na kome, i pored klasične blek metal ponude rifova, vrištanja i brzog tempa, veliki deo muzike nose bas-linije i harmonije koje dodaje akustična gitara a što se sve da čuti zahvaljujući miksu koji ih pažljivo naglašava. Rezultat je vrlo prijatna, vrlo slušljiva ploča koja ima lep zvuk i lepe pesme, sa tim nekim nostalgičnim, bajkovitim senzibilitetom ali sa pažljivo aranžiranim, fokusiranim kompozicijama. Daunloud košta samo četiri evra i ovo je vrlo lako preporučiti:

https://heidenshart.bandcamp.com/album/oale-groond

Zane Young svoj jednočlani blek metal projekat Elegiac gura nekih šest godina i već je snimio osam albuma, a ja na njega nisam obratio dužnu pažnju. Tim me je više oduševio album Father of Death koji nudi odlično iskomponovan i vrhunski izveden blek metal. Young ima pored ovog projekta još nekoliko takođe jednočlanih bendova i prosto ne uspevam da shvatim kad stigne da napravi toliku muziku ako ovo ovako dobro zvuči. Father of Death je album vrlo upečatljivih, što se kaže paganskih blek metal tema odsviranih momački, sa mnogo žara i veštine i sa zvukom koji je neočekivano ,,živ" i ubedljiv. Odlično:

https://elegiac.bandcamp.com/album/father-of-death

Poisonous Wind je iz Denvera i debi album, Conflagration of the Sty nudi jedan sirov i divljački blek metal sadržaj kakav i očekujete iz Kolorada. Generalno, meni je ovo na prvu loptu bilo simpatično jer je napravljeno od vrlo jednostavnih elemenata, bez ikakvih ambicija da se kreira nekakav ,,umetnički" ili ,,intelektualni" blek metal, a da opet imamo posla sa spretnim, tehnički korektnim muziciranjem koje pored relativno lo-fi produkcije, uopšte ne zvuči loše već samo pankerski svedeno i vrlo energično i ubedljivo u tome što radi. Tehnički, kaseta izlazi tek za mesec dana a kada ćete moći da kupite i daunloud ali ovo vredi slušati i kao strim jer prija ušima što su se navikle na mrak. Što poslovica kaže, Jokić kuca, a Poisonous Wind zakucava:

https://nailbattapes.bandcamp.com/album/conflagration-of-the-sty

Pensilvanijski Silvanthrone su mi se (ne)iznenađujuće mnogo dopali na debi albumu, Forbidden Pathways to Ancient Wisdom. Ovo je brz, zakucavački blek metal koji ne beži od melodije i atmosfere ali se vozi na brzim ritmovima i jakim gitarama. Druga pesma, Melancholic Journey to the Abyss naslovom a i sadržajem sažima misiju benda, da pruži i paklenu ali i introspektivnu, emotivnu muzičku avanturu koja emituje mnogo znoja i emocija u isto vreme. Lepo:

https://nihilisticnoisepropaganda.com/album/forbidden-pathways-to-ancient-wisdom

I mančesterski Völniir su prilično solidni na prvom albumu, All Hope Abandon. Ja ovde često ponavljam kako mi u principu britanski blek metal ne leži, ali iako ovaj bend ne izmišlja neke nove forme ili pristupe, All Hope Abandon je ubedljiva prezentacija materijala koji ima moderan miris sa svim tim interesantnim gitarskim temama i harmonijama ali se drži i tradicionalnijeg ritmičkog pristupa. Album je produciran bučno, sa prštavim bubnjevima i mada to muzici daje ,,punch", ume da bude zamorno za uši, no, Völniir svakako zvuče karakterno i snažno:

https://volniir.bandcamp.com/album/all-hope-abandon

Idemo sad na sporije forme. Wrektomb iz Baltimora su dvojac sa dosta osobenim pogledom na doom metal. Muzika na prvom EP-ju, Hollowed Socket Nystagmus se ne uklapa u dosta tradicionalne forme sledbeništva Black Sabbath ili gotsko-romantičarskih predložaka, već je više utemeljena u nelagodi i pretnji koje se protežu od recimo ranih Swans pa preko Terminal Cheesecake, Cable Regime i Godflesh dolaze i u treću deceniju XXI veka. Ima ovde i klasičnijih doom-death elemenata (npr. Ingrained in a Mossy Bank) ali dobar deo EP-ja odiše jednom osobenom hermetičnošću i čini da odskoči od onog što rade kolege:

https://wrektomb.bandcamp.com/album/hollowed-socket-nystagmus

Kanađani Black Wizard na naslovnici svog singla Deuce // Riff Raff poziraju sa šminkom koja omažira Kiss, što je adekvatno jer iako ove dve pesme imaju stonerski heavy zvuk i nizak štim zapravo su klasičan hard rock/ heavy metal iz sedamdesetih. Mislim, da se razumemo, Deuce je pesma Kissa, a Riff Raff pesma AC/DC i Black Wizard ih sviraju odlično, pa ne da nemam zamerki nego sam prilično uživao u ovoj muzici. Pogotovo u Riff Raff! Bend ovaj singl daje po ceni koju sami odredite, pa, eto, odredite pravično:

https://blackwizard.bandcamp.com/album/deuce-riff-raff

Takođe kanadski Hexerei na istoimenom EP-ju pružaju prštav, distorziran a simpatičan psihodelični teški rok koji svoju konačnu formu doseže u poslednjoj pesmi sa sve pevanjem na ruskom i disonantnim orguljama. Ni ovo pre toga nije rđavo, sa jednom pankerskom energijom i meni simpatičnim elementima haotične emotivnosti u izvedbama. Probajte:

https://hexerei1969.bandcamp.com/releases

Meksički Los Mundos su psihodelični dvojac čiji album  La Fortaleza del Sonido zvuči veoma toplo i prijateljski. Ovo nije preteška, rifaška muzika, već psihodelija koju vode masivan bas i bubnjevi, dok gitare i sintisajzeri pletu oko njih mrežu svemirskih efekata, sa pažljivo odmerenim, hipnotičkim pevanjem. Los Mundos nisu striktno metal bend i njihova psihodelija, kako i sami kažu, dosta duguje psihodeličnom popu, od Beach Boys do Jesus & Mary Chain, ali ovaj album ima sasvim dovoljno heavy blues osnove i čvrstog zvuka da ga ja sa zadovoljstvom uvrstim u ovonedeljni pregled. Raznovrsno nadahnuto i svedeno u pravoj meri:

https://losmundos.bandcamp.com/album/la-fortaleza-del-sonido

Belgijanci Splendidula na svom trećem albumu, Somnus nude još svog teatralnog, pa malo i kičastog koktela (post)dooma i sludge metala. Ima to svoga šarma, sa monumentalnim zvukom i vrlo raznovrsnom vokalnom tehnikom pevačice Kristien Cools koja jednako uspelo valja i melodične ,,pop" vokale i promukli death metal lavež. Bend svira sporo i stameno i mada ovde nema mnogo ,,gruva", i muzika nije nimalo seksi, ako izdržite agresivan zvuk, svakako u Splendiduli možete uživati.

https://splendidula.bandcamp.com/album/somnus

Grci Stonila vraćaju se sa još jednim lepim albumom bluziranih stonerskih instrumentala. Ovo su odlično snimljene, pa i dobro zaokružene pesme, očigledno izrasle iz džemovanja ali je zatim napravljen častan napor da se to sve aranžmanski zaokruži i dovede u jednu višu formu. Sasvim ljudski i rezultati su odlični. Stonila su već legende a ovaj album, prigodno nazvan Electric Soul, prilično sigurno potvrđuje zašto:

https://stonila.bandcamp.com/album/electric-soul

Berlinski Black Magic Tree donosi odlično raspoloženje na svom albumu Through The Grapevine. Ovo je energičan, veseo heavy rock, koji se ne gubi u ponekad zaista self-indulgnentim dubinama ogromne stonerske distorzije i težine, već koji uživa u lepom rifu, melodičnom refrenu, pratnji dairama... Black Magic Tree su blago nostalgični ali ovo je zdrava, energična muzika, jakog, teškog zvuka ali lepršavih pesama, sa adekvatnim miksom i produkcijom. Mene je, očigledno lako zadovoljiti, samo treba da zvučite kao da ste vaskrsli Hendriksa i uparili ga sa popičnijim heavy zvukom sedamdesetih po uzoru na, šta ja znam, Wishbone Ash. Znam, zvuči prosto, ali Black Magic Tree ovo rade na skoro idealan način. Izvrsno.

https://blackmagictree.bandcamp.com/album/through-the-grapevine

Dortmundski Zen Trip sebe opisuju kao ,,Enthusiastic-Heavy-Psychout-Fuzz-Trio" i mada je istina da ovde ima faziranih gitara, istina je i da je njihova muzika daleko tripoznija od onog što biste dobili prostim paljenjem faz pedale i sviranjem standardnih bluz-tema, a kako, po poslednjim istraživanjima, nastaje nekih 75% svog stoner roka na planeti. Album Music From Another World I & II je pun vrlo ritualno obojenih instrumentala gde razni popularni psihodelični elektronski efekti prave samo deo atmosfere, dok je za drugi deo zadužena furiozna svirka trojice Nijemaca. Kompozicije su uzvitlane, improvizovane oko po jednog zvučnog ili tematskog jezgra i sasvim očigledno urađene uživo u studiju, pune spontane energije i sa usredsređenom kolektivnom ambicijom da se postigne taj efekat, jelte, zen tripa. Fino, mada, ako će ovako da pevaju, ovi ljudi ne treba da pevaju:

https://zentrip.bandcamp.com/releases

Tribulation imaju novi album, Where The Gloom Becomes Sound i mada ja ove Šveđane cenim, apsolutno nemam afiniteta ka njihovom gotskom metalu. No, ovo je svakako lepo sklopljeno, melodično, melodramatično, sa vrlo malo inovacija u odnosu na prethodna izdanja ali sa, koliko mi se čini, još spretnije sklopljenim pesmama. Mislim da će se ljubiteljima dopasti.

https://www.youtube.com/watch?v=ywwAzhQgxTM&list=PLecTrtBzqwBhhDK-CpcwRodElkRI-GTUw

Paralyzed su iz Bamberga u Njemačkoj i njihov debi album, isto nazvan Paralyzed je smeša doom metala i hard rok psihodelije, sve izmućkano na prilično srećan način. Ploču otvara prilično težak i hermetičan uvod u vidu naslovne pesme, ali se ovaj doom intro do kraja transformiše u nešto bluzerskije i psihodeličnije i to je solidan opis posla za sledećih devet lakih komada. Paralyzed vole bluz ali vole i težinu pa je ovo ploča na kojoj se '70s hard rok i moderna studijska tehnika sudaraju sa povremeno prilično zeznutim rezultatima gde se muzika davi u prejakoj kompresiji zvuka, no bend piše dobre pesme i dobro svira i da je ovo producirano samo malo drugačije bilo bi veoma dobro. A i ovako je vrlo solidno, sve dok pevač ne pokušava da peva tiho i osećajno, kada promašuje više nota nego što ih pogađa:

https://paralyzedband.bandcamp.com/album/paralyzed-2

Stonerska poslastica nedelje je svakako album japanskih Sonic Flower, nazvan Rides Again. Bend je osnovan kao sajd projekat članova Church of Misery početkom stoleća, bacajući akcenat na bluzerski, sirovi hard rok radije nego na doom metal originalne postave i eponimni debi album je izašao 2001. godine. Italijanski izdavač Heavy Psych Sounds ga je upravo reizdao, ali je onda ove nedelje izdao i drugi, snimljeni ali nikada izašli album, Rides Again. Odmah da kažem da je ovo obavezna lektira, bez obzira što je, eto, čekalo deceniju i po da se pojavi pred publikom (Church of Misery su se nešto posvađali i raspali u to vreme), te da je u pitanju ponovo kolekcija gruvi, bluzerskih instrumentala koji za osnovu uzimaju hard rok zvuk sedamdesetih godina i bendove poput Grand Funk Railroad ili Cactus ali onda sve odrađuju sa jednim povišenim nivoom intenziteta i improvizatorske energije. Snimak je čist i prijatan mada svakako više zvuči kao da je u pitanju odlično snimljena proba nego upicanjen studijski rad. Ali uz muziku koja ovoliko polaže na spontanost i živost, to naprosto prirodno ide. Ploča ima i ukusno ubačene funk elemente i ovo mi izvanredno prija:

https://heavypsychsoundsrecords.bandcamp.com/album/sonic-flower-rides-again

Šveđani Cabeza na svojoj promo fotografiji poziraju sa majicama Dark Funeral, Behemoth ali i Led Zeppelin, kao da pokažu da njihovu muziku nije tako jednostavno žanrovski odrediti. Well, pod-žanrovski, pošto je njihov prvi EP, Broken Wanderer svakako metal. I u njemu zaista ima po malo od različitih formi metala pa Cabeza spajaju i thrash i black i death metal u jednu celinu koja treba da bude i kul i malo konfrontativna, i da ima pamtljive teme i refrene, ali i mošerske ritmove... Sve je to dobro producirano što pomaže da nam se proda ova salata elemenata koji, da ne grešim dušu, nisu sklopljeni bez reda i rezona. Cabeza ima dobar zvuk i dosta dobrih momenata u ove četiri pesme koje vredi čuti, a što posebno naglašavam zbog tog imena koje, što se kaže, na našem ne znači ono što oni misle da znači...

https://cabezaswe.bandcamp.com/album/broken-wanderer

Torture Rack iz Oregona imaju iza sebe već dva albuma pa ovogodišnji EP, Pit of Limbs zvuči vrlo sigurno i ubedljivo. Bend se očigledno inspirisao pretečama poput Autopsy i Cannibal Corpse za svoj brutalni, old school deathgrind pa je Pit of Limbs paklena vožnja kroz VHS horor kasnih osamdesetih i ranih devedesetih godina prošlog veka, sa svirkom koja je organska, neprskana, spakovana u kratke pesme koje ne izmišljaju ,,atmosferu" i ,,gruv" tamo gde je potrebno samo časno, radničko krljanje. Miks i produkcija su ,,andergraund" kvaliteta ali to mislim u najboljoj konotaciji. Meni odlično a u ovonedeljnoj, jakoj konkurenciji old school death metala Torture rack se eminentno izdvajaju:

https://torturerack.bandcamp.com/album/pit-of-limbs

ScareTape iz Zapadne Virdžinije deluju vrlo mlado na slikama, ali njihov novi EP, Conform to Rot, zvuči prilično zrelo, usvirano, čvrsto i solidno napisano. Ovo je death metal sa elementima thrash metala i grindcorea, napaljiv, spakovan u kratke pesme (deset komada u 17 minuta), sa zujećim, snažnim rifovima i atraktivnim mošerskim ritmovima. Čuje se tu malo i slema i koječega i mada bend svakako ima još prostora za sazrevanje, ovo je i dobro producirano i mojim ušima izrazito prija:

https://scaretape1.bandcamp.com/album/conform-to-rot

Indonežani Extreme Hate voze od 1998. godine i Where The Faith Left In Darkness of Greed je njihovo novo izdanje posle skoro šest godina pauze. Bend još nema snimljen album pa je i ovde u pitanju EP sa sedam pesama primitivnog, brutalnog deathgrinda koji ne izmišlja nikakve nove fore u svom podžanru ali zvuči ubedljivo i svirano iz srca. Extreme Hate svakako deluju malo monotono sa svojim granitno čvrstim zvukom i istim idejama koje se ponavljaju iz pesme u pesmu ali ima tu autentičnosti koja mi je simpatična:

https://extremehatexgc.bandcamp.com/album/where-the-faith-left-in-darkness-of-greed-ep

Malezijski R.I.P. sviraju vrlo bučno na svom debi EP-ju, Unconditional War. Ovo je ekipa sastavljena od članova već postojećih bendoiva pa njihov prljavi, brutalni deathgrind ima potrebne nivoe zanatske veštine u pisanju i izvođenju pesama, ali i u produkciji. Ovo je agresivno, divljački i bestijalno, ali i dovoljno kvalitetno napravljeno da ne izgori u svoj toj strasti. R.I.P. imaju precrtani notni znak već u svom logou ali ovo je muzika sasvim korektnog tehničkog nivoa i prijatna za ho ako volite partikularni žanr kome bend pripada:

https://ripwargrind.bandcamp.com/album/unconditional-war

Filipinski jednočlani death metal projekat Terrorgore je simpatičan na svom prvom albumu, Inferno, konceptualnoj ploči inspirisanoj slasher filmovima i hororom. Naravno, ovo je kućni projekat i kao takav pati od određenih produkcijskih i aranžmanskih (dečijih) bolesti, ali mislim da Cyrus Pimentel može da se ponosi rifovima, gruvom i energijom koje demonstrira.

https://terrorgoreofficial.bandcamp.com/album/inferno

Necrosadist je ime koje zvuči kao nekakav kućni projekat cybergrinda što ga prave od dosade izvitopereni tweenageri, ali zapravo je u pitanju pravi, tročlani bend iz Kentakija koji svira izuzetno ubedljiv brutalni death metal/ grindgore. Dead Ass Pussy, drugi album ovog benda donosi sve što pošten čovek može da poželi od ovakve muzike, granitno čvrst zvuk, muziku koja je brza, nemilosrdna, jednom rešju brutalna, sa kao nožem odsečenim rifovima i bubnjarskim rešetanjem, te, razume se, bestijalnim vokalima, ali Necrosadist svakako znaju i da napišu pesme, pakujući svoje rifčine i nabadanja u lepe aranžmane koji imaju gruv, prostor za malko atmosfere itd. Ovo je, naravno, masterovano skoro nepodnošljivo glasno ali takva je to muzika pa se ne žalim previše. Necrosadist su dobro podsećanje da i u muzici koja živi od ružnoće mogu da se prave lepe stvari. Respekt:

https://necrosadistbdm.bandcamp.com/album/dead-ass-pussy

Kanađani Altered Dead na svom drugom albumu, snimljenom posle petogodišnje pauze i nazvanom, adekvatno, Returned to Life, nude vrlo težak, mračan, prljav i neodoljiv death metal stare škole. Već zvuk, dubok i moćan (doduše onda nemilorsdno odvrnut u masteringu da se izgubi sva dinamika, ali ovim pesmama čak i to odgovara) je dovoljan da čovek obrati pažnju a kada ovaj dvojac počne da valja teške, kao od brega odvaljene rifove, pusti duboku glasinu i krene da melje bubnjevima, stvari odmah dođu na svoje mesto. Altered Dead ne traže nekakav originalan izraz i njihova muzika je negde između švedskog death metala, jako inspirisanog D-beat punkom i ,,američkijeg" old school izraza Autopsy i Incantation, ali oni ovaj partikularni podžanr odlično razumeju i sviraju divljački i sa autoritetom. Fantastičan album koji se pritom završava i odličnom obradom Celtic Frostove Into the Crypt of Rays:

https://altereddead.bandcamp.com/album/returned-to-life
https://fuckingkillrecords.bandcamp.com/album/altered-dead-returned-to-life

(Kraj u sledećem postu)

[Meho Krljic]

Mafia iz Sjeverne Karoline nije prava mafija, nego death metal bend koji sve piše velikim slovima i ne haje za greške u kucanju. Tako na svom Bandcampu sebe opisuju rečima ,,WE ARE A DEATH META BAND FROM NORTH CAROLINAS", a koliko je ovo ,,meta" proverite sami. Mala pomoć: ne mnogo, prvi album benda, BURN THE ORDER je jednostavan death metal sviran iz srca, sa moćnim rifovima, upečatljivim vokalima i bez nepotrebnih kompikacija u aranžiranju. Time ovo ima jednu hardcore punk komponentu a koja se ne oslanja na prostačku svirku već pre svega na tu neku neposrednost i ekspresivnost koje mi se jako dopadaju u zvuku Mafije. Šteta da je produkcija takva da zvuk gotovo ostaje samleven u masteringu, ali ovo je svakako album koji vredi čuti:

https://mafiadeathmetal.bandcamp.com/album/burn-the-order

Devotion iz Valensije su svoj prvi album iz 2016. godine nazvali                Necrophiliac Cults, pa nije neko čudo što im je trebalo više od pola decenije da snime drugi jer se na nekrofiliju ipak loži samo mali deo metal populacije. Šalim se malo, ali fakat je da je drugi album, The Harrowing, ono pravo, sa sazrelim zvukom, odmerenim kompozicijama koje imaju taman koliko treba pompe i epike, a onda taman koliko treba old school death metal prljavštine i težine i da je sve to spakovano sa razumevanjem kako ploča treba da teče, kako kreirati utisak slušanja jednog višeg narativa umesto samo kolekcije nadrkanih rifova itd. Devotion su vrlo prijatni na ovoj ploči sa rifovima koji mogu da idu pravo u udžbenike i što ne bi bili strani ni boljim izdanjima Bolt Thrower ili Autopsy (slušajte Valley of Death, recimo) i vrlo dobrim zvukom koji bi svakako još više profitirao od dinamičnijeg masteringa, ali i ovako pričamo o odličnoj ploči death metala starije škole koju svako sa malo ukusa treba da overi:

https://devotiondeathmetal.bandcamp.com/album/the-harrowing

Evo nam i još mračnog, prljavog death metala stare škole, ovog puta na albumu Bushmeat kalifornijskih Dipygus. Dipygus sviraju u sasvim prepoznatljivom stilu masivnog, teškog death metala koji se kreće od doom metal sporosti do bržih, energičnijih momenata ali nikada ne pokušava da bude ,,poletan" ili komunikativan. Umesto toga, ovo je jedna sahrana od pola sata, koja zatrpava slušaoca moćnim, maštovitim rifovima, teškim ritmovima i gotovo infrasoničnim vokalom pevačice Clarise Bermudez-Eredie. No, Dipygus izdvaja to što njih ne interesuju crowdpleasing trikovi niti isprobane forme i njihove pesme idu napred na osobene načine, smišljajući sopstvene putanje kroz dinamike i harmonije. Sve to bude vrlo hipnotički na kraju, sa sve puno zanimljivo upotrebljenih smeplova (slušajte epsku Plasmoidal Mass (Slime Mold)) i Dipygus se vrlo uspešno smeštaju uz neke već popularne zatočnike aktuelnog OSDM talasa poput Vastum ili Sempiternal Dusk a da imaju svoj zvuk, duh i pristup. Dipygus  su naprosto izrazito maštoviti i u jednom prilično omeđenom podžanru pronalaze svoj identitet koji mene tera da im se vraćam. Odlično:

https://dipygus.bandcamp.com/album/bushmeat

Seven Doors su sa juga Engleske a njihov EP The Gates of Hell nudi još tri pesme mračnog i zavodljivog old school death metal zvuka. Pored malo ,,veštačkog" zvuka bubnja čiji semplovi nemaju dovoljno dinamike za moj ukus, nemam bogznašta da zamerim Seven Doorsu. Ovo je moćno, glasno i energično, sa puno atmosfere i velikih rifova, kako ja volim pa sam The Gates of Hell sa zadovoljstvom preslušao više puta.

https://sevendoorsdm.bandcamp.com/album/the-gates-of-hell 

Death metal poslastica ove nedelje je drugi album beloruskih brutal/ tech death metalaca Eximperituserqethhzebibšiptugakkathšulweliarzaxułum. Ovaj tajnoviti orkestar (konvencionalno skraćivan u Eximperitus) je pažnju na sebe skrenuo 2016. godine debi-albumom koji je i sam imao apsurdno predugačko ime ali i odličnom svirkom, a nova ploča, Šahrartu ga pokazuje u izvrsnoj formi. Za razliku od mnogih tech-death kolega, Eximperitus ne hvataju na preterivanje i njihova muzika iako dostatno ,,tehnička" ne oslanja se na bizarno prekomplikovane aranžmane i namerno egzotične metrike i harmonije. Šahrartu odiše jednom epskom, otmenom dimenzijom gde se ,,tech" element muzike odnosi pre svega na kvalitet izvođenja i umešno ubacivane detalje pre nego na umiranje u lepoti, a šest kompozicija na albumu tvore jedan jasno uokviren narativ, napisan i odsviran sigurno, gotovo svečano, sa odličnom produkcijom i prijatno dinamičnim masteringom. Tako se to radi:

https://eximperitus.bandcamp.com/album/ahrartu

Za publiku koja ne voli mutni, tamni old school death metal niti hermetičnost beloruskih tech death majstora, tu je novi Werewolves. Australijanci na svom drugom albumu, What A Time to be Alive piče vrlo čist, vrlo tečan deathgrind koji je tehnički impresivan a bez odlazaka u nekakve komplikacije. Werewolves, slično starijem Aborted naprosto fokusiraju svoje resurse na proizvodnju dobrih rifova oko kojih se sklapaju logični, skoro pa hitoidni aranžmani bazirani na zaraznim temama i brzom tempu. Kao i Aborted, i Werewolves tematski obrađuju klasične žanrovske horor teme i ovo je ploča koja pre svega treba da zabavi, ne da otvori neke nove horizonte, ne da izazove na dvoboj, već da vas ponese brzinom i energijom. Lepo:

https://werewolvesdeathmetal.bandcamp.com/album/what-a-time-to-be-alive

Prva stvar koju ćete reći kada čujete prvi album bergenskih Relentless Aggression je da liče na Slayer. A to pre nego što vam kažem da je bend osnovan još osamdesetih i da se prvo zvao Hell Awaits. Norvežani nisu ništa snimali sve do 2018. godine, kada su uradili jedan singl i to im se toliko dopalo da je sada stigao i album, A Shadow of All Things Broken. Ono što je sjajno je da album nije puka arheološka ili nostalgičarska rekonstrukcija old school thrash metal zvuka već savremeni thrash koji ima utemeljenje u '80s zvuku ali je svež i primetno inspirisan. Vidi se, naravno, da su ova dvojica muzičara radila svo ovo vreme u drugim bendovima i ovo je jedan vrlo sigurno napisan album raznovrsne muzike koja je uvek u osnovi thrash metal ali sa brojnim drugim uticajima od panka do death metala, sve napravljeno sa puno osećaja i očigledne ljubavi prema žanru. Vrlo lep album:

https://relentlessaggression.bandcamp.com/album/a-shadow-of-all-things-broken

Diabolical Evil već i imenom sugeriše da se ne radi o nečem dobrohotnom i bogougodnom, ali ovaj jednočlani brazilski projekat momka po imenu Rodrigo "Infernal Rider" je korektan i simpatičan primerak sobnog spid metala, sa demom Evil Command koji nudi tri pesme dranja, čukanja  i pržećih rifova. Sve to zvuči sasvim primitivno i divljački a da se opet ne utapa sasvim u sivilo kućne, amaterske produkcije koje ima tako mnogo na internetu. Meni simpatično:

https://diabolicalevil666.bandcamp.com/album/evil-command

Vrištav i mračan sludge metal na EP-ju  Vacuous Self​-​Existence kanadskog sastava Weeper. Ovo je prvo izdanje kvinteta i predstavlja ih u vrlo solidnom svetlu sa prljavom muzikom punom disonanci i psihodeličnih efekata ali i pesmama koje su solidno upakovane u četvorominutne forme, sa dobrim miksom i zvukom. Ovo nije, kao mnoga moderna sludge izdanja, preglasno i prebučno, već baš kako treba da bude preteće i teško, a da se lepo sluša:

https://weeper-metal.bandcamp.com/album/vacuous-self-existence

Kad smo već kod vrištavog i mračnog sludge metala, italijanski Wojtek imaju novi EP, Does This Dream Slow Down, Until It Stops? i to je kao da vas neko dvadeset minuta udara macolom u glavu na kojoj nosite vojnički šlem. Agresivan zvuk benda i nabildovan, nedinamičan master znače da se ove četiri pesme zaista teško slušaju ali u pitanju je estetski izbor koji se, uostalom uklapa uz muziku prepunu besa, rezignacije, pretnje, patnje itd. Wojtek su odlični ali voleo bih samo da sludge metal nije kolektivno, kao podžanr, odlučio da su najbolji snimci oni bez trunke dinamike. Svejedno, ovo je vrlo dobro:

https://ripcordrecords.bandcamp.com/album/does-this-dream-slow-down-until-it-stops

Dead Man Risen je jednočlani projekat iz Južnoafričke Republike i mada je ovo prevashodno melodični death metal, meni se ovde čuje i malo elemenata groove metala a što, ni jedno ni drugo, nisu baš neke moje muzike. No, Shaun Mitchell ovo dobro radi, svirajući muziku koja je tehnički kvalitetna – sa odličnom produkcijom – a i čisto estetski vrlo solidna sa prijemčivim temama i dobrim aranžmanima. Mitchell drži oči, što bi se reklo, na balunu, ne pravi kompleksnije pesme nego što je potrebno pa njegov prijatni srednji tempo, hrapavi vokal i evokavitni rifovi fino rade posao:

https://deadmanrisen.bandcamp.com/album/die-with-me

FreeHowling su francuski deathcore kvartet čiji novi EP, Journey of a Dead Man uspeva da spoji elemente nu metala i slamming (death) metala na način koji mi je na momente zapravo šarmantan. Nisam veliki ljubitelj slamcore formula ali FreeHowling imaju momente kada sve dođe na svoje mesto i njihovo bombardovanje bubnjevima i sečenje na komade napetim gitarskim temama, sa urlajućim vokalom postigne željeni efekat tenzije i oslobođenja tenzije kroz nasilnu emisiju energije. Okej:

https://freehowling.bandcamp.com/album/journey-of-a-dead-man-ep

Palaces iz Atlante u Džordžiji se vode kao, recimo nekakav hardcore, ali ovaj trio svira tako besno, moćno i energično na svom živom snimku  Live From West End Sound da su u stanju da oduvaju bilo koji ,,pravi" metal bend sa bine. Ovih pet pesama prepune su razjarenih gitara, uzvitlanog ritma, očajničkih vokala i uz dobar zvuk i vrhunsku usviranost benda predstavljaju idealan saundtrak za ovo naše moderno doba tjeskobe, tenzije, neizvjesnosti itd. Palaces su izvrsni a EP se prodaje po ceni koju sami odredite pa ovo nikako ne treba propustiti.

https://palaces.bandcamp.com/album/live-from-west-end-sound

I THE MISSING Inc. iz Nju hejvna u Konektikatu su nekakav hardcore, ali ovo je matematički kompleksna, progresivna muzika koja ima u sebi više metala nego panka, a onda i više progresive nego metala. MEGA​-​LO​-​MEIN​-​EAR je album intenzivno sinkopiranih ritmova, harmonskih eksperimenata i aranžmana za koje ste svesni da u svakom trenutku mogu da odu bilo kuda. No, nastupajući u dobroj tradiciji prethodnika poput, recimo, Nomeansno, Victims Family itd. i THE MISSING Inc. od svega prave na kraju dobre pesme koje ćete čak i pevušiti na sopstveno iznenađenje. Atraktivan album:

https://themissinginc.bandcamp.com/album/mega-lo-mein-ear

Kod benda Impose iz Teksasa nema nekih dilema, EP Duress Grove je baziran najviše na D-beat hardcore pristupu, sa dosta švedskog D-beat zvuka, tako da se spoje težina, agresivnost i određena himničnost. Impose sviraju vrlo solidno i imaju dobru produkciju pa mada njihove pesme ne odaju ambiciju da budu naročito inovativne unutar dobro etabliranog žanra, one svakako ispunjavaju sve žanrovske domaće zadatke:

https://imposetx.bandcamp.com/album/duress-grove

Scavengers iz Olbenija u državi Njujork su blackened hardcore bend, sa D-beat osnovom ali lepim harmonskim programom koji se dešava u pesmama na novom albumu, Anthropocene. Ovo ima u sebi elemente post-blek metal atmosferičnosti i jedan dobro promišljen, dinamičan aranžmanski rad gde pesme imaju tu apokaliptičnu, preteću dimenziju ali ne idu svom snagom sve vreme niti upadaju u nelogične, prekomplikovane situacije. Ovo je taman kako treba, energično, emotivno, žestoko a suptilno taman gde treba. Solidno i producirano:

https://scavengersny.bandcamp.com/album/anthropocene-lp

I ruski Vólan sviraju kombinaciju emotivnog hardcorea i post-blek metala, i singl Искупление / Сотни часов je izuzetno dobro snimljen, napisan i odsviran materijal sa dve pesme koje majstorski prolaze kroz spektar raspoloženja i dinamika, sve sa virtuoznim sviračkim programom koji nije nametljiv već uvek u službi same pesme. Odlično:

https://filtheyerecords.bandcamp.com/album/--2

I još metaliziranog hardcorea nam stiže, ovog puta, sa Islanda. Une Misère su petočlana ekipa sastavljena od članova već etabliranih hardcore postava a njihov živi album, Sermon Live je na koncertu odsvirana verzija albuma Sermon iz 2019. godine sa vrlo uspelim apdejtovanjem zvuka i izvedbi za živi kontekst. Une Misère nije sasvim lako kategorisati jer njihova muzika ima elemente i klasičnog mošerskog hardcorea (pa i nu metala), ali i black metala, deathcorea itd. pa je sve na gomili mračna, tvrda, veoma disciplinovana ali i emotivna muzika koja možda ima malo previše ,,streetwise" elemenata za moj ukus ali je izvrsno napisana, izvedena i snimljena. Mislim, čovek se mora diviti ovakvim koncertnim albumima:

https://unemisere.bandcamp.com/album/sermon-live

Sav taj hardcore! Evo nam i filadelfijskih Wolves Attack!! koji za omiljeni Horror Pain Gore Death Productions izbacuju EP Rest in Piss sa šest metaliziranih, glasnih i žestokih pesama idealnih, kako izdavač naglašava, da nastavite da pijete i pesnicom udarate u zid podruma vaše majke. Ah, Amerikanci... Elem, Wolves Attack!! ovde sviraju zaista žestoko, uz paklene vokale i mada ja hardcore u principu volim kad je brži, ovo je bez sumnje vrlo prijatno i u sporijim pesmama, a kada se zabrza, pa, skoro da je idealno. Sve to i obrada Misfitsove We Bite:

https://hpgd.bandcamp.com/album/rest-in-piss

Nopes nisu ,,klasičan" hardcore a pogotovo jer ih izdaje etiketa Magnetic Eye Records, koju više znamo po doom metalu, ali treći album kalifornijske ekipe, Djörk, je gadno jebanje keve. Nopes spajaju neposrednost i spontanost panka sa noise rock strategijama kakve smo voleli osamdesetih i devedesetih da sklope kolekciju od trinaest ubitačnih pesma koje pank rok pakuju u energičnu, bodljikavu košuljicu, dajući nam razigrane gitare i pobesnelu ritam sekciju. Bend piše zarazne, zapaljive pesme i svira ih na granici izdržljivosti, sa zvukom koji je naporan za uho ali uprkos kojem ne možete da prestanete sa slušanjem. Mnogo dobro:

https://hellanaw.bandcamp.com/album/dj-rk

Argentinski duo N.H.G svira fantastičan grindcore i njihove pesme sa split kasete sa bendom Prolapso se mogu čuti na donjem linku. I u njima se može uživati jer je ovo injekcija čiste energije!!!! Za sada se download ne može kupiti (sem ako ne biste da potrošite 100 dolara, mada bend naglašava da cenu ne treba doživljavati kao pravu), jer se čeka kaseta, ali ovo je toliko dobro da ga, evo, beležim ovde pa da se pazari kad stigne. N.H.G su kao da Cripple Bastards vode ljubav sa LARM i Insect Warfare i rađaju prelepu bebu. Izvanredno:

https://nhgfastgrindcore.bandcamp.com/album/n-h-g-split-w-prolapso-3

Teksaški Doom Prophet zapravo ne svira doom metal. Istoimeni debi album ovog, pretpostaviću jednočlanog projekta je zapravo smeša prljavog, teškog roka i psihodeličnog panka, prilično haotičan, snimljen, reklo bi se, u kućnim uslovima, ali ultimativno zapravo uzbudljiv. Nije ovde sve dobro, pesama ima mnogo, neke su duže nego što im prija, produkcija na momente malo posrne, ali Doom Prophet ima jednu vitalnu energiju i uho za dobru rok pesmu a to su valjda dve najvažnije stvari za rokenrol. Treba ovo čuti, a ako biste da kupujete, cenu određujete sami:

https://doomprophet.bandcamp.com/album/doom-prophet

Beastial Piglord nastavlja sa svojom fascinantom proizvodnjom opresivnog, psihodeličnog metala koji se oslanja na industrial osnove i uspeva da već nekoliko albuma kreira izuzetno evokativne, intrigantne sonične pesjaže koji funkionišu i kao pesme. Lepo je čuti ljude koji razumeju kako da eksperimentalni pristup muzici usklade sa idejom ,,kompozicije" a kod ovog momka iz Sjeverne Karoline treba istaći i da je produkcija na poslednjim izdanjima vrlo dobra. Oddball stiže jedva nekoliko nedelja posle prethodnog albuma (izašlog ove godine) ali u pitanju je još jedna interesantna kolekcija lupova i atmosfera. Ako ste ikada voleli Muslimgauze, Dissecting Table i razne offhand projekte Justina Broadricka, ovo valja čuti:

https://beastialpiglord.bandcamp.com/album/oddball

Crystal Viper iz Katovica sviraju napaljen hevi metal već više od jedne decenije i The Cult im je već osmi album. I ovde svakako može da se priča o sofisticiranosti i jednoj izbrušenosti stila i izraza koje veoma prijaju uhu. Vipere često porede sa nemačkim Warlockom, najpre na ime vokalnog stila pevačice i gitaristkinje Marte Gabriel mada je fer reći da ona zapravo ima ozbiljniji vokalni raspon i bolju tehniku od legendarne Doro Pesch. Bend na novom albumu piše himnične, stadionske hevi metal hitove, ali ne stidi se i odlaska u brzi power metal tempo (npr. u mejdnovskoj Down in the Crypt) i ovo je album lepe dinamike i sekvenciranja. Pritom, produkcija je, iako nabudžena, ipak dovoljno odmerena da se sve ne pretvori u neslušljivu, spljeskanu crticu, pa moram The Cultu dati najviše ocene. Dok je ovakvih kćeri i sinova metala, metal nema rašta da se plaši budućnosti:

https://listenable-records.bandcamp.com/album/the-cult

https://youtu.be/oLkSfftLbvA

Prošli Screamerov album, Highway of Heroes mi se prilično dopao onomad pa mi je njihov novi, koncertni album, Live Sacrifice, legao ko budali šamar. Šveđani, kao i svaki pošten hevimetal bend, potpuno procvetaju u koncertnom kontekstu pa je ovaj album ne samo kolekcija nekih od njihovih najboljih pesama već su i izvedbe inspirisane, energične, prave domaćinske. Screamer, kako i onomad rekoh, ne inoviraju, ali vrlo dobro razumeju stil kog su se dohvatili pa je Live Sacrifice procesija vrhunaca koji idu odličnim tempom, sa himničnim refrenima i vrlo mejdnovskim solažama. Produkcijski, ovo je veoma kvalitetno, sa malo prejakim masteringom za moj ukus ali svakako ubedljivo. Valja:

https://wearescreamer.bandcamp.com/album/live-sacrifice

https://youtu.be/jDTQMvLdh2M

Isto švedski Trial su me u sekundi kupili kada su na B stranu svog novog singla, Sisters of the Moon stavili vrlo dobru obradu Sabbathove Die Young. Mislim, nije uopšte rđava ni A strana sa naslovnom kompozicijom koja je njihov original napisan i izveden sasvim u skladu sa herojskom metal estetikom ranih osamdesetih, ponosno gazeći srednjim tempom i nudeći svoje himnične foršpile i melodično pevanje. Svakako lepa pesma, ali Die Young je jedna u milion, i momci je izvode sa potpunim razumevanjem Diove rekonstrukcije Black Sabbath zvuka da se dobije spoj epske širine a da se ne izgubi sasvim ,,dark blues" koren njihove muzike. Odličan singl, odlične produkcije za samo dva dolara.

https://trialheavymetal.bandcamp.com/album/sisters-of-the-moon

Teksašani Militia nemaju najsrećnije ime na svetu, uzevši sve u obzir, ali bend je osnovan još 1984. godine pa im se da štošta oprostiti na ime nastajanja u jednoj nevinijoj eposi. Elem, raspadnuti pa ponovo osnovani 2008. godine, Militia sada imaju tek drugi album, And the Gods Made War i to posle prvog koji je bio još 2012. godine, i ovo je dopadljiv heavy metal sa elementima thrash i power metal stila. Militia u ovom izdanju imaju savremen zvuk i pristup komponovanju ali i dovoljno old school elemenata (na primer često pevanje u falsetu) da album ponudi prijatan program glasnih, žestokih ali dostojanstvenih hevimetal pesama gde se melodičnost voli ali se ne beži ni od mračnije, ekstremnije metal svirke. Militia su, ako verujete njihovom izdavaču ,,legende" ali nije potrebno da se ovaj album sluša sa tom vrstom biasa da bi se prepoznalo da je ovo časna i poštena metal muzika koja stoji sama za sebe bez ikakvog balasta legendarnosti:

https://militiatexas.bandcamp.com/album/and-the-gods-made-war

Pounder iz Los Anđelesa su jedan od onih bendova u kojim ekipa što za hleb zarađuje svirajući ekstremni metal reši da napravi projekat u kome će praviti klasični heavy zvuk jer su na njemu odrasli i žele da se izraze i na taj način, a možda se okrene i još koji dinar. U ovom slučaju, članovi Exhumed, Carcass i Nausea izdali su prvi album pod imenom Pounder 2019. godine a sada je stigao i nastavak, nazvan Breaking the World. Nije ovo rđava ploča i Pounder u svom zvuku imaju elemente Accept pa i Angel Witch u kojima je njihov gitarista Tom Draper svirao, nudeći lepe solaže i brzu svirku u otvaračkoj Spoils of War da bi se već za drugu, naslovnu pesmu prebacili u himnični Manowar mod. Muzika je solidna, kombinujući klasični rifaški i melodijski rad klasične heavy i NWOBHM ponude sa preciznom, modernom ritam sekcijom i pesme su zdravo raznovrsne, sa sve zvukom koji je spakovan u dinamičan master i stvari možda jedino kvari uglavnom ne naročito sjajno pevanje Matta Harveyja koje se kreće između bezkarakternog odrađivanja posla i čistog falša, pa onda melodični refreni samo podsete da bi valjalo da se malo razmislilo o pevanju generalno. No, nije ovo uopšte loše:

https://poundercalifornia.bandcamp.com/album/breaking-the-world

Naravno, ako biste nešto ,,klasičnije", pa, imate sreće, njemački veterani Accept su izdali novi album, šesnaesti u karijeri koja sada traje duže od četrdeset godina (duže od pedeset ako računate početke pod imenom Band X) i Too Mean to Die je, sa zdravo podmlađenom postavom, pravi spoj klasike i moderne. Hoću reći, gitarista Wolf Hoffmann i dalje ima uho za klasičan metal rif i ume da napravi pesmu koja diže na noge i tera čoveka da se pokrene pa je par kompozicija koje album otvaraju baša kako otvaranja treba da budu: vrelo, seksi i tačno ono što čovek želi da čuje od benda kilometraže kakvu Accept imaju. Pevač Mark Tornillo sa Acceptom je već duže od decenije i njegov stil je idealan za muziku benda, i u brzim komadima, ali i u nešto bluzerskijim komadima kao što je Overnight Sensation. Accept u ovom trenutku naprosto sviraju ono što je u svojoj glavi čujem kad pomislim na Accept, savršeno ujedinjujući sve elemente žanra kojim su pomogli da se iskristališu još početkom osamdesetih i To Mean To Die je prosto odličan album klasičnog hevi metala bez ambicije da išta inovira u formi ali i sa jasnom porukom da u njoj itekako i dalje ima života.

https://youtu.be/huudZ0wyjhU

https://youtu.be/uVRR6Now28M

https://youtu.be/uiGmlISwPZ0

Kad smo već kod klasičnih nemačkih heavy muzičara, i Michael Schenker Group ima novi album, Immortal, prvi za, evo, skoro trinaest godina. Slavni gitarista, naravno, već decenijama ne operiše u Nemačkoj pa je i Immortal ploča snimljena sa masom muzičara sa raznih kontinenata i iz raznih generacija koji, kolektivno, imaju karijere što spajaju Rainbow, Dream Theater, Whitesnake, Black Country pa čak i Toto. Schenkerov autput u MSG je uvek bio nešto ,,komercijalniji" nego kada je svirao sa Scorpionsima i UFO pa je i novi album svakako okrenutiji široj publici nego što je Acceptova nova ploča. Himnične, melodične pesme poput Don't Die on Me Now imaju u sebi jedan starinski senzibilitet koji bi trebalo da prija i slušaocu što ne sluša metal a čak i brže, ,,rokerskije" pesme poput Knight of the Dead imaju u sebi zvuk, recimo, Rainbow sa polovine osamdesetih sa samo malo nemačkih power metal začina. Nije to rđavo, uopšte, ali jeste malčice penzionerski. No, nije da ja nisam za penziju pa je ovo donekle po mojoj meri:

https://www.youtube.com/watch?v=bcrU9ZS6CZA&list=PLBzBwYhHpqLKjhvloR8gaQHDDfu22azyy

Želite još nemačkog hevimetala? Nema problema. Kerrigan su, doduše, svoj demo nazvan jednostavno Heavy Metal 2020 izdali još pre malo više od mesec dana ali sada ga možete kupiti i na kaseti zahvaljujući vrednom Chrisu iz Fucking Kill Records. Ovo je snimak sa četiri pesme klasične heavy ponude koja je prilično melodična i lepo će leći ljubiteljima Generacije 5 koji traže nešto za nijansu žešće. Prijatno:

https://fuckingkillrecords.bandcamp.com/album/kerrigan-heavy-metal-2020-preorder

Da čujemo još šta ima novo od slema pa da se razilazimo. Uvek me obraduje novo izdanje ruske etikete Inherited Suffering jer znam da, čak i ako mi se muzika ne dopadne, ova firma specijalizovana za slamming death metal uvek ima sjajne crteže na omotima. Tako je i sa novim, drugim albumom irkutskog dvojca Manifesting Obscenity koji ima za oko prijatnu kakofoniju boja, oblika i motiva. Ova dva mlada momka pritom sviraju vrlo dobro (doduše, jedan od njih svira, drugi peva, poštena podela rada) i album je solidno produciran. Najveći problem na njemu su zapravo pesme koje bi, i pored dobrih elemenata zaista profitirale od promišljenijeg aranžiranja. Ovako Mahapralaya zvuči kao da je Артём Ширман poubacivao u Soundforge sve rifove, slemove i druge ideje koje su se nakupile poslednje tri godine i pustio da se pesme spontano naprave. Bend ima mnogo potencijala jer je ovo u bazičnim elementima izvrsno, samo im treba disciplinovaniji songrajting. Plus, intro od skoro puna tri minuta? Auh, bre, momci...

https://inheritedsufferingrecords.bandcamp.com/album/manifesting-obscenity-mahapralaya

https://manifestingobscenity.bandcamp.com/album/mahapralaya 

Drugo izdanje Inherited Suffering za ovu nedelju me je, pak, iznenadilo. Anal Stabwound je vrlo detinjasto ime za slamming death metal bend ali ispostavlja se da je i adekvatno jer je autor sve muzike na ovom albumu – dete. Dobro, 15 godina je, barem po našem zakonodavstvu već prelazni oblik između deteta i odrasle osobe, ali da se ne zajebavamo, imati petnaest godina i potpuno sam napisati i snimiti album kao što je The Visceral Sovereign je neka vrsta podviga. Nikhil Talwalkar živi u Konektikatu ali fizionomija i ime sugerišu indijsko poreklo i ovaj album je, pa, iako možda ne najbolja slem ploča koju sam čuo ikada, zapravo iznenađujuće sigurno napisan sa pesmama koje, za razliku od stvaralaštva gorepomenutog ruskog dvojca imaju ,,tečne", gruvi aranžmane kakvi pogoduju slamming death zvuku. Anal Stabwound nije nekakav intelektualni projekat, ovo je brutalan, prost slem, ali slem koji apsolutno ima potrebne porcije seksepila i plesne energije. Pritom Nikhil odlično svira, i poneki rif mu je izuzetno nadahnut, sa prijatnim iznenađenjima u pesmama i dovoljnom količinom inovacije da sve ne deluje kao provežbavanje od strane talentovanog ali nenadahnutog omladinca. Svaka čast majstore:

https://inheritedsufferingrecords.bandcamp.com/album/anal-stabwound-the-visceral-sovereign

[Meho Krljic]

Pre nego što zaronimo u ovonedeljnu metal poplavu, evo malog reklamnog bloka. Naime, ako ste do sada čitali ove moje metalne preglede i u sebi mislili ,,ovo je mnogo dobro, tako želim da se brendiram Mehmetom", e pa, neko je čuo te vaše neizgovorene i, da bude jasno, sasvim sramotne misli i molitve. Taj neko je Krobilad, cenjeni ovdašnji dizajner, talentovani ilustrator, infamozni strip-kreator (,,patrioti" mu cepali izložbu zimus), bivši uspešni gejm-diveloper i autor mnogobrojnih grafičkih rešenja za odevne predmete koje moja žena i ja rado kupujemo i nosimo (da se razumemo, ona ih kupuje – ja sam odavno prerastao kupovinu odeće). Inspirisan valjda aliterativnim naslovom koji dajem ovim metalnim pregledima na svom blogu, Krobilad je napravio ubedljiv metalski logo i stavio ga na neke lepe majice i dukseve. Njegova onlajn prodavnica je ovde, a istaći ću da posebno cenim to što pred muškog modela postoji i ženski kroj majice, detalj neretko previđan od strane proizvođača metal merčandajsa. Narano, pošto sam ja sada gojazan čovek, najbolje mi stoji (uniseks) dukserica koja je ne samo udobna već i od veoma kvalitetnog materijala, kao što su i majice. Utoliko, preporučujem ove odevne predmete bez ikakvih rezervi uz napomenu da ja nemam apsolutno nikakve ekonomske veze sa njima i da ih je autor, zapravo, kreirao potpuno samostalno te da sam za njihovo postojanje saznao tek kad su bili gotovi. Zahvalnost i respekt! A sad da vidimo šta smo imali tokom nedelje:


Blek metal! Pa još iz Hrvatske! Zagrepčani Muka na svom novom EP-ju, Patologija Poniznosti sviraju veoma dobar, veoma dobro napisan i izveden black/ death metal. Ovo je muzika koja uspešno nosi svu potrebnu dramu modernog blek metala, sa jakim, ekspresivnim emotivnim nabojem ali i progresivnim harmonskim sadržajem, dok su aranžmani zadovoljavajuće kompleksni i nude ne samo uzgbudljive, nepredvidive pesme već i uvid u odličnu uvežbanost benda. Ako kažem da me ovo u vrlo pozitivnoj konotaciji podseća na novija izdanja 1349 onda je to valjda dovoljna pohvala. Povrh svega, EP je odlično snimljen i produciran, sa zvukom koji se veoma dobro uklapa u složene, dinamične ali ne besmisleno prekomplikovane aranžmane. Izvrsno izdanje za komšije koje još malo pa slave deceniju rada.

https://muka.bandcamp.com/album/patologija-poniznosti

Za svoje prvo izdanje u 2021. godini ruski Wintaar spremio nam je album Ice Heart Of The Urals. Za bend koji je samo u prošloj godini izdao devet albuma, Wintaar su prilično solidni na ovom izdanju. Čuje se da je sada ovo ,,praviji" bend a ne samo kućni solo-projekat momka po imenu Евгений Пильников, pa je i ovaj album, iako sirov i vrlo ,,andergraund" po senzibilitetu, spravljen prilično sigurno, spajajući tu ,,zimsku", pustošnu estetiku melodičnosti i meditativnosti sa jednom organskijom, prijemčivijom svirkom. Пильников je i ovde autor sve muzike i odsvirao je sve gitare i odradio sve vokale, ali bubnjeve je uradio prošle nedelje vrlo hvaljeni Zane Young pa je i Ice Heart Of The Urals primetno zreliji materijal ugođen sa vašim zimskim potrebama za hibernacijom i kontemplacijom:

https://winterblackmetal.bandcamp.com/album/ice-heart-of-the-urals

Oclofobia je strah od gomile ljudi, a istovremeno i sjajan čileanski blek metal bend. Njihovo prvo izdanje, EP nazvan Vendémiaire donosi četiri pesme epskog zvuka i ubedljive, snažne svirke pune emocija ali onih propisno metalskih, bez mnogo skretanja u ,,popičnije" vode i koketiranje sa šugejzom i post rokom. Oclofobia su meni zato veoma dobri ovde, sa dvojicom članova koji izvrsno sviraju i pevaju i gde su pesme melodične ali sirove i snažne. Obojica članova Oclofobije sviraju već zajedno u drugim bendovima pa se ovde svakako čuje iskustvo i znanje, a meni je neočekivano sjajno legla ova emotivna, ekspresivna muzika koja je pritom energična i abrazivna baš koliko treba. Pa još i Fridrih na omotu.

https://oclofobia.bandcamp.com/album/vend-miaire

Prošle nedelje pominjani Elegiac, a Zane Young nam je za nastupajuće proleće spremio i treću kompilaciju u svojoj seriji prepakivanja starih snimaka. Archaic Dissonance, Vol.3 treba da izađe u Maju, a već sada se može priorederovati (i to uz popust os 20%) i mada je ovo manje fascinantno za moje uši od izvrsnog recentnog albuma Father of Death, Young ovde svejedno nudi lep uvid u svoje ranije radove i različite facete sirovog, psihodeličnog blek metala koji pravi:

https://carelessrecords.bandcamp.com/album/archaic-dissonance-vol-3

Throne Of The Black Moon su iz Spokejna u Vašingtonu i njihov debi album, Upon the Altar of Wrath nudi dopadljiv, raznovrstan blek metal koji je tehnički vrlo impresivan (sa sve aranžmanima koji imaju i horske deonice) i čuje se da se bend izrazito potrudio oko kompozicija i produkcije. Ovo nije muzika koja hvata na prvu loptu odmah pamtljivim rifovima, ali ima svoju dubinu i zapravo me je album vrlo lepo držao celim svojim tokom nudeći interesantne i maštovite kompozicije:

https://throneoftheblackmoon.bandcamp.com/album/upon-the-altar-of-wrath

Brazilski solo projekat atmosferičnog, depresivnog blek metala, Pessimista, ima novi EP, Ocaso i nudi četiri pesme prijatnog, sanjivog, melanholičnog blek metala koji je istovremeno vrlo sveden, produkcijski i aranžmanski. Time meni više i prija. Naravno da je lepo da muzika ima raskošniju produkciju ali kod depresivnog blek metala se ovo često pretvori u jednu zvučnu supu koju ja ne mogu da svarim. Pessimista sa svojim demo-kvalitetima produkcije i pesmama usredsređenim na osnovne teme zapravo vrlo lepo, pankerski, kanališe potrebnu emociju i meni je to na ovom izdanju potaman:

https://pessimista.bandcamp.com/album/ocaso

United in Demonic Warfare je idealno ime za split album dva krvoločna andergraund blek metal benda. Ovo izdaje Nuclear War Now! Productions tako da odmah znate da je tr00, a na jednoj strani splita su Demonic Apparition iz Kanade, nov bend sastavljen od nekih iskusnih članova, pružajući šest pesma gadnog, lo-fi, pankerskog blek metala. Slušljivo ali kad su na drugoj strani brazilski veterani bestijalno-militarističkog blek metala, Goatpenis, rekao bih da Demonic Apparition treba da se zahvale nečastivom na prilici koja im je pružena. Goatpenis su, i posle trideset godina, u finoj formi, pružajući takođe prilično pankerski, mid-fi blek metal koji ima osećaj za dinamiku i dramu i nije samo zakivanje sve vreme. Lepo:

https://nuclearwarnowproductions.bandcamp.com/album/united-in-demonic-warfare

Za ovonedeljnu porciju atmobleka, evo prvog albuma solo projekta Udånde. Ova reč na Danskom znači ,,izdahnuti" i, kao i na našem jeziku, podrazumeva i onu mračniju konotaciju ispuštanja poslednjeg daha. Idealno za atmosferični blek metal, svakako a Rasmus Ejlersen, koji, kako nas izdavač obaveštava, sada svira bas-gitaru za (takođe nominalno jednočlani danski projekat) Afsky, na albumu Life of a Purist ima sedam pesama vrlo agresivnog zvuka ali hipnotičkih kompozicija, što je kombinacija koja će prilično testirati vašu izdržljivost. Da ne bude zabune, ovo je vrlo solidno, ali agresivan miks i mastering zaista od čoveka zahtevaju svestan napor da izgura ceo album a da se ne udavi. Ako ste mladi, snažni i izdržljivi, Life of a Purist je za vas:

https://vendetta-records.bandcamp.com/album/life-of-a-purist
https://udande.bandcamp.com/releases

A ako biste pre da čujete zvuk čoveka koji se potpuno rastače kao ličnost i sasvim predaje Sotoni na korišćenje, pa, Bandcamp je PREPUN kućnih solo-blek metal projekata ovog tipa. No, Death Wailing iz Londona je par bitnih nijansi iznad proseka, sa nešto boljom produkcijom i značajno više truda uloženog u komponovanje pesama pa njegov novi EP, A Vehicle For Satan, vredi da se posluša.

https://deathwailing.bandcamp.com/album/a-vehicle-for-satan

I drugi album norveških Misotheist stiže sa samo tri pesme, baš kao i prvi, ali pesme koje imaju dosta supstance i kvaliteta. A i traju, poslednja, Acts of the Flesh je pravi ep od šesnaest minuta pa ne bi trebalo da se iko oseti zakinuto. Misotheist i dalje sviraju dosta moderan blek metal ali sa tim prepoznatljivim nordijskim, ,,hladnim" zvukom, dosta hipnotičkih ponavljanja istih fraza i žestinom koja meni prija. Acts of the Flesh koja album zatvara je kompleksan i zanimljiv komad muzičkog teatra i Misotheist za svoj drugi album, nazvan, pompezno, For the Glory of your Redeemer svakako nude odličan program:

https://terraturpossessions.bandcamp.com/album/for-the-glory-of-your-redeemer

Ne valja da bez Grka prođe i jedna metalna nedelja, pa tako ove imamo fenomenalno nazvani trio iz Lamije, Human Serpent sa svojim četvrtim albumom, Heirlooms Eternal. Sam bend za album veli da je ovo ,,the most aggressive, soul-suffocating and mind-destructive Human Serpent album" i to će vas adekvatno pripremiti na količinu krljanja koje pravoslavna (a satanistička) braća priređuju. Ovo je duševan, emotivan album, sa dosta melodije, ali odsviran apsolutno ubitačno, uz jedan sasvim organski, ljudski pristup. Heirlooms Eternal, i pored nabudženog mastera, zapravo ne zvuči kao ploča koja je preterano peglana u studiju, sa muzičarima koji su iz sebe izvukli daleko najbolje izvedbe i osećajem da prisustvujete maltene živom izvođenju ploče koju su nosili u sebi godinama. Odlično!!!

https://humanserpent.bandcamp.com/album/heirlooms-eternal

Šta tek reći za ukrajinski duo Ulvegr kome je Isblod šesti album za deset godina rada? A zvuči kao da je sam pakao naučio da svira gitare i bubnjeve i uleteo u studio posle noći provedene igrajući Street Fighter protiv cele japanske reprezentacije odjednom. Ulvegr uopšte ne zvuče tipično ukrajinski, naprotiv, ovo je, kako i ime benda (sugeriše ali i nazivi pesama koji su svi na Norveškom), muzika u najvećoj meri inspirisana skandinavskim blek metalom pa ovde nema melanholičnih, slovenskih pasaža već je na programu samo brutalno rešetanje. Ima mnogo bendova koji misle da je ,,blastbit sve vreme" način da prikažete da ste tr00, ali samo mali procenat istih ima dovoljno dobre pesme da opravda ovaj pristup. Ulvegr su baš ovo, sa pesmama koje, iako miks forsira bubnjeve i vokal a gitara poliva iz pozadine, imaju teme, rifove i melodije što izdržavaju besomučni juriš Odalvovih bubnjeva i vode vas pravo u satanističku nirvanu.

https://ulvegr.bandcamp.com/album/isblod


Pređimo na sporiju muziku, odnosno na stoner, doom, psihodeliju... Wolves Like Me iz Manhajma su dopadljiv bend braće koji na albumu Who's Afraid? vrlo lepo kanališe svoje '60s uticaje, kombinujući klasičan, bluzerski rok, nešto pankerskiji faz-rok i vrlo lepo odmerenu, sanjivu psihodeliju. Sve je to izrazito vozački, ima gruv i energiju a da nije nužno glasno i agresivno i dva brata i njihov treći drugar pišu jako prijatne pesme koje umeju da kreiraju i vrlo kinematsku atmosferu (slušajte Pills kojoj ni Tarantino ne bi oprostio). Bend je raznovrstan ali u svakoj pesmi ima izražen karakter a dodatne pluseve dajem na prijatan, prostran miks. Trešnja na vrhu torte je to da daunloud izdanje albuma dobijate po ceni koju sami odredite. Fenomenalno:

https://wolveslikeme.bandcamp.com/album/whos-afraid


Split EP House Arrest nudi nam interesantnu kombinaciju žanrova. Gravity Kong na A strani sviraju skoro ,,čist" bleksabatovski doom metal i mada imaju određene sirovosti u izvedbi, njihove tri pesme su pune prijatnog gruva i velikih, lepih rifova koji bluzu daju onu okultnu, metalsku oštricu što je tako volimo. Torvus, pak, na drugoj strani, sviraju sve, od thrash metala preko sludge metala pa sve do dooma, nudeći malo dezorijentišući ali zdrav materijal ispunjen snažnim rifovima i znojavom svirkom. Kvalitet zvuka oba benda je malo sirov, ali to ovom izdanju svakako daje i miris pravog andergraunda pa ga vredi poslušati a i kupiti po ceni od ,,kolko date" koju bendovi nude:

https://torvus.bandcamp.com/album/house-arrest

https://gravitykong.bandcamp.com/album/house-arrest

Pensilvanijski Gloom Doom je izbacio simpatičan EP, Torn sa četiri pesme abrazivnog, distorziranog ali sasvim elegantnog garažnog metala koji kombinuje hardcore, sludge i doom metal. Ovo nije ni preterano inovativno niti je snimljeno nešto specijalno skupo, ali Gloom Doom imaju srca i karaktera pa je meni to bilo simpatično:

https://gloomdoompa.bandcamp.com/album/torn-ep

Nijemci The Ruins Of Beverast su mi već bili zanimljivi prošle godine, a novi album, njihov već šesti po redu, naslovljen The Thule Grimoires sadrži praktično sve što pošten čovek može da poželi od savremene kombinacije black metala i doom metala. The Thule Grimoires je ploča epske širine (i dužine, sa skoro sedamdeset minuta trajanja), te pesmama koje se ne žure nikuda, čak ni kada idu brzo. Za The Ruins Of Beverast najvažnija je jedna svečana, pomalo distancirana amtosfera koja se ne menja ni u pesmama vrlo visokog tempa, pa čitav album zvuči najpre kao serija obrednih pesama koje savršeno kombinuju različite metal pristupe a ne plaše se ni da se pomere malo preko granice metala, uvek, ipak, suštinski ostajući, duboko u mračnim ambisima ekstremne metal-muzike. Pomalo ravan zvuk gitara me je isprva malo žuljao, ali bend me je pridobio odličnim kompozicijama i mnoštvom dobrih ideja. Vrlo dobro:

https://theruinsofbeverast.bandcamp.com/album/the-thule-grimoires

Mađarski psihodelični asortiman obogaćen je upravo još jednim vrlo lepim albumom improvizovanog, psihodeličnog, instrumentalnog roka. Ovo je ekipa koju već znamo, Bence Ambrus iz Lemurian Folk Songs ovde svira bas i ostali članovi se takođe provlače kroz bendove koje inače svako malo pominjem a aktuelni projekat je imenovan Pilot Voyager. Nuclear Candy Bar ima pet pesama odličnog psihodeličnog džemovanja sa lepim zvukom i vrlo prijatnim, izrazito spontanim izvedbama koje mogu da se slušaju ukrug i po nekoliko sati. Pri svemu tome i cena je onoliko koliko date, pa, svakako, dajte:

https://psychedelicsourcerecords.bandcamp.com/album/nuclear-candy-bar

I meksički Rostro Del Sol nudi na svom istoimenom albumu vatrenu psihodeliju i energično džemovanje. Ova ekipa svoj zvuk ne bazira samo na bluziranom hard roku već ovde ima i solidna količina fank pa i džez elemenata sa razigranim orguljama i saksofonom u postavi. Rostro Del Sol time nude jedan eksplozivan, psihodelični a progresivni instrumentalni program koji pritom zvuči prirodno, skoro garažno a dobro producirano i hvata pravo za srce. I ovaj album i pored toga što je FANTASTIČAN prodaje se po ceni koju sami odredite pa nikako ne čekajte da vas molimo:

https://rostrodelsol.bandcamp.com/album/rostro-del-sol

Portugalski ShiMa razbijaju na svom drugom albumu, prosto nazvanom Vol. 02. Ovo je robusna, energična instrumentalna rokčina negde između psihodeličnog stonera i progresivnog hard roka, sa pesmama koje zvuče spontano i prirodno, radije nego komplikovano i ,,matematički". ShiMa imaju snažan, vrlo stonerski zvuk i neke pesme (Iguana, recimo) bazirane su na teškim, valjajućim stonerskim rifovima, međutim album u celini voli spontanost, improvizaciju, soliranje i neke pesme se vrlo uspelo odriču težine i distorzije (Kangribôque) da bi proširile polje borbe. Sjajno:

https://shima-pt.bandcamp.com/album/vol-02

GUNLÖD su iz Bordoa u Francuskoj i na svom istoimenom, prvom albumu, nude užasno teški doom metal sa stonerskom, spontanom energijom i nežnim ženskim vokalima. Ime benda i albuma odnosi se na asteroid koji je opet vezan za ime iz nordijske mitologije, ali teme samo nekih pesama su ,,kosmičke", dok su druge prizemljenije, prva se zove Elephant, druga Good Fuzz i tako redom. Ovo je, dakle, doom metal koji voli da se igra i da mu publika igra, a mada je miks malo problematičan, sa vokalom koji kao da pluta nad matricom (doduše, treba uzeti u obzir da je ovo snimano uživo), bend svakako ima svoje kvalitete. Album se nudi po ceni koju sami birate i nesumnjivo je vredan da mu posvetite određeno vreme:

https://gunlod.bandcamp.com/releases

Živi album portlandskih Jesus Christ Muscle Car naslovljen Play It to the Back: JCMC Live počinje rečima da je u pitanju poslednji koncert benda i u svirci koja sledi svakako se čuju vatra i energija koje potiču iz osećaja da se završava jedna era u životu muzičara. No, ovo je koncert odsviran još 2015. godine, nakon otprilike godinu dana funkcionisanja benda, kao poslednji na turneji a pre nego što će se članovi raseliti u različite gradove i države. No, kako se pokazalo, Jesus Christ Muscle Car su nastavili da funkcionišu, da drže turneje i snimaju pa je ovaj dokument više podsećanje na gorkoslatki momenat koji na kraju nije ništa pokvario. Svejedno, album je ubistven, sa teškim, moćnim heavy rockom koga Portlandjani valjaju, dobrim snimkom i odličnom svirkom. JCMC imaju u svojoj muzici dosta bluza ali ona je veoma teška i snažna, sa dovoljno udica i za normalnu publiku tako da ovo ne treba nuditi samo nekakvim desert rock i stoner rock džanikjima:

https://jesuschristmusclecar.bandcamp.com/album/play-it-to-the-back-jcmc-live

Tia Carrera iz Ostina u Teksasu na albumu Viral Sessions nudi baš ono što očekujete: improvizovani, instrumentalni stoner rok snimljen u kućnom studiju i mada daleko od toga da mislim da je ovo esencijalna ploča za Februar 2021. godine, zapravo sam se iznenadio koliko su ovi bluzirani, fazirani heavy džemovi na kraju prijatni za uho. Nije to suptilna muzika, niti je suptilno snimljena, ali momci vrte dobar gruv a gitarista Jason Morales ume da nagazi wah wah kako treba i odradi masne, vrlo prijemčive solaže. To je ponekad sasvim dovoljno:

https://tiacarrera.bandcamp.com/album/viral-sessions

Njemački Endlingr nažalost nemaju Bandcamp pa njihov prijatni album From the Molten Vaults morate da ili kupite fizički ili da ga strimujete. Dobrom, preživećemo, a Endlingr nude instrumentalan i prilično sanjiv – ali u dobrom smislu – psihodelični (post?)rok zvuk, koji voli da se kreće između dinamičkih ekstrema, kreirajući ponekad čistu meditativnu atmosferu, a ponekad mišićavi gruv. I jedno i drugo im lepo polazi za rukom bez preteranog oslanjanja na volumen i ovo je izuzetno prijatna ploča:

https://youtu.be/vxpXdapMqdc

Moskovljanin Сергей Косин nastavlja da izbacuje izdanja u okviru svog jednočlanog melanholičnog doom projekta Dog Chasing Sun. Najnoviji album, odgovarajuće nazvan The Lowest Point (jer gde biste se uopšte nalazili na početku Februara 2021. godine) donosi teške, moćne gitare, spori tempo i dugačke pesme gde se uživa u tužnim, odjekujućim melodijama koje nose sav taj depresivni, melanholični senzibilitet bolje nego što bi riječi ikad mogle. Косин je popravio produkciju i mada Dog Chasing Sun i dalje ima jednu prepoznatljivo ,,kućnu" dimenziju u svom zvuku, ovo je vrlo slušljivo i prijatno, podsećajući malo na neke projekte Justina Broadricka. I daje se za onoliko para koliko sami volite da date. Dajte:

https://dogchasingsun.bandcamp.com/album/the-lowest-point

Bleeding Antlers iz Londona su bend koji na svom prvom albumu, Stagmata (kapirate – stag je jelen na engleskom) ima osvežavajuće originalan pristup stoner/ doom podžanru, kombinujući mitološke motive i folklorne melodije sa energičnim, teškometalnim zvukom. Dobro, nije ovo prvi bend koji radi tako nešto ali Bleeding Antlers sve ovo rade sa jednim proggy naklonom, a da je njihova muzika pritom srazmerno jednostavna, prirodna i prirođena publici koja bi samo da pije i da pleše. Album je podugačak, sa trinaest kompozicija i mnogo ideja koje bend gleda da istraži, ali se uvek držeći te gruvi-stoner/ doom estetike pa je i pored prebudženog zvuka ovo vrlo uputno da se čuje:

https://bleedingantlers.bandcamp.com/album/stagmata

Kalifornijski Garbeast je imao jedan demo pre nekoliko godina pa dugo šutao da bi se ove godine vratili kao dvočlana operacija, sa EP-jem Blood Eagle koji je, pa, odličan. Ovo su četiri pesme ekstremno moćnog, teškog, valjajućeg sludge-doom zvuka koje imaju neizdrživo zarazan gruv ali i tu neku preteću, a prijemčivu atmosferu. Skoro idealna kombinacija, posebno sa bendom koji ume da napravi i predigru i ozbiljno nas pripremi za momente kada krene da roka glasno i puca iz svih oružja (slušajte Firewater!!!!). Naravno, sve to zvuči jednostavno kad se čuje, ali treba umeti praviti muziku koja ostavlja utisak ovakve prirodnosti i spontanosti, a treba je znati i snimiti. Garbeast umeju i jedno i drugo i nadam se da je Blood Eagle početak njihove dinamične i uspešne diskografske aktivnosti:

https://garbeast.bandcamp.com/album/blood-eagle

Space Caravan su iz Pensilvanije a njihov album, takođe nazvan Space Caravan je prijatna procesija toplo distorziranih heavy rock pesama koje imaju fazirani zvuk jakog stonera ali i poletnu energiju desert rocka. Ovo je, dakle, muzika dobrog raspoloženja, lepljivih bluzerskih rifova i tek toliko psihodeličnih efekata da se ne bude sasvim strejt. Prijatno, udobno, ukusno i prijemčivo i jedino ne shvatam zašto digitalna verzija albuma košta isto koliko i fizička – 20 dolara. Malo, ipak, prejako, ali ovo je dobr amuzika:

https://spacecaravanusa.bandcamp.com/album/space-caravan

Hot Box Sound Machine iz Čikaga su za svoj prvi, istoimeni album odabrali da nam pruže jednu neprekinutu improvizaciju od koro 48 minuta. I ovo je prilično dobro. Naravno, ima tu malo praznog hoda i traženja, ali je trio zapravo zadovoljavajuće kadar da se snađe u stalno evoluirajućem gruvu i kreira dovoljno prostora za gitaristu J-ja da isproba sve svoje pedale i efekte, ne bi li pronašao po koji momenat transcendencije u svemu. I pronađe ga, naravno. Platite koliko želite, ovo vredi slušati:

https://hotboxsoundmachine.bandcamp.com/releases

Appalooza su ekipa iz Nanta koja je oligledno gradila svoj muzički ukus slušajući desert rock iz devedesetih, počev od Kyuss pa preko QOTSA i tako dalje. Pošteno, svakako, jer album The Holy Of Holies zvuči upravo kao nastavak te priče, nudeći snažan gruv, ekspresivno pevanje i malo ritualnog ugođaja za sve kojima pomisao na sunce, pesak i meskalin izazove mali grč apstinencije. Ovo je dobro snimljeno, snažno odsvirano i mada bend svakako zvuči dosta nalik svojim uzorima, rekao bih ipak dovoljno autentično da čovek obrati pažnju. Appalooza ne samo da očigledno BAŠ VOLE ovakav izraz već i pišu dobre pesme i zavređuju pažnju, a ovo je izdao i izvrsni Ripple Music što znači da album možete dobiti i uz mesečnu pretplatu od pet dolara:

https://appalooza.bandcamp.com/album/the-holy-of-holies
https://ripplemusic.bandcamp.com/album/the-holy-of-holies

Za petama su im nizozemski Komatsu koji svoj četvrti album, Rose of Jericho izbacuju za legendarni italijanski Heavy Psych Sounds Records. Rose of Jericho je paket atmosferičnog, kvalitetnog desert rock zvuka u kome se meni sviđa lepa dinamika u zvuku i kompozitorski pristup što beži od standardnog strofa-refren rasporeda i trudi se da pesme osveži pamtljivim temama i harmonijama. Slušajte recimo Solitary Cage sa svojim lepim kombinovanjem blago orijentalne teme i propisnog stonerskog zakucavanja. Sa Heavy Psych Sounds uvek znate na čemu ste u pogledu produkcije pa i Komatsu ovde nude vrlo dobar, profi zvučeći program:

https://heavypsychsoundsrecords.bandcamp.com/album/komatsu-rose-of-jericho

Forbidden Place Records su u šestoj brzini poslednjih nedelja, zasipajući nas besplatnim albumima iz svog kataloga putem nuđenja kodova kroz email pa ko pre devojci njemu i devojka, a samo ovog Petka su izbacili tri nove ploče, i svaka se, u MP3 formi da platiti koliko sami želite. Pa koliko je to ljudski! A i muzika je dobra. Prvi na spisku su Yuka Zolo sa albumom Bleed, komadom psihodeličnog stoner panka koji mi sjajno prija, svojim jakim tempom, hipnotičkim gitarama i moćnim ženskim vokalima. Ovo možete kupiti i na kaseti ako poželite a bend poput Yuka Zolo je baš nekako pogodan za taj medijum:

https://forbiddenplacerecords.bandcamp.com/album/yuka-zolo-bleed

Drugi po redu album Forbidden Placea za ovu nedelju je proizvod sjajnog ročesterskog dua Dead Mammals, eponimni debi album koji prikazuje mlade (pretpostaviću mlade) Britance kao dostojne nastavljače abrazivnog noise-rock pristupa bendova iz osamdesetih godina prošlog veka, poput Big Black ili Jesus Lizard. Tačno je da to ,,tehnički" nije metal ali tačno je i da metalci ovu muziku slušaju sa vrlo malo brige za vaše tehničke definicije. Dead Mammals krljaju, šibajući superdistorzirane gitare, moćnu basčinu, vokale pod efektima i militantne ritmove, sa taman toliko bluza u svojim pesmama da vam se žena ili majka na prepadne potpuno kad vidi omot. Odlično:

https://forbiddenplacerecords.bandcamp.com/album/dead-mammals-s-t

Treći i poslednji album je The Secret Teaching of Sorrow franckuskih Melt a koji su oni izbacili još prošle godine. Dakle, ne radi se o novom izdanju ali ova kombinacija jakog basa, duševnih ženskih vokala i zvonkih gitara je vrlo prijatna i ne treba joj lako oprostiti. Melt vole da koriste i klavir i generalno da mešaju melanholičnije teme sa žestokim izvođenjem, pa svakako treba da se čuju, a za ove pare i da se kupe (kao što sam ja i uradio):

https://forbiddenplacerecords.bandcamp.com/album/melt-the-secret-teaching-of-sorrow

Poljaci Diuna svoj novi EP, Piła do pomników przyrody (Testera za spomenike prirodi) otvaraju vrlo ambiciozno, najdužom pesmom, puštajući slušaoca da se krčka devet i po minuta u sporom tempu i odjekujućim gitarama preko kojih idu emotivni napevi. Diuna nisu čist stoner niti doom ali svakako njihov psihodelični rok programski ide na težak zvuk i spor tempo. Ostale pesme su kraće i dinamički raznovrsne i bend pruža interesantan program na ovoj ploči, iskačući izvan uobičajenih drogeraških i psihodeličarskih tema koje inače slušamo. Vredi poslušati a ako vam se dopadne, sami određujete cenu:

https://diuna.bandcamp.com/album/pi-a-do-pomnik-w-przyrody

Evo nam ponovo i bristolskog amfibijskog stoner-projekta Froglord. Novi EP, Save the Frogs je, pa, odličan, sa četiri pesme teškog, preteškog stonerskog gruva i mračnim, pretećim vokalima koji se lepo uklapaju uz zarazne, dobre rifove. Froglord se ne loži da je izmislio nešto novo u domenu same muzike, ali čitava ta tema vezana za žabe vrlo lepo kulminira u ovom izdanju koje je zapravo dobrotvorno i svi prihodi idu fondaciji Save the Frogs koja se bavi spasavanjem, jelte, staništa žaba (da li ste znali da je skoro trećina žabljih vrsta pred istrebljenjem?). Plus, muzika je ovde stvarno odlična. Uvodna pesma, Ecocide je jedan od najboljih muzičkih komada koje sam čuo ove nedelje a bend nastavlja vrlo sigurno i u ostalima, nudeći momački fazirane gitare i odličan gruv. Budite ljudi, spasite žabe, slušajte Froglord, kupite ovo (po ceni koju sami odredite):

https://froglord.bandcamp.com/album/save-the-frogs

Uvek mi je zadovoljstvo kada imam priliku da predstavim metal bend iz Afrike a Omination iz Tunisa sa svojim trećim albumom NGR (a što bi bila skraćenica za New Golgotha Repvbliq) pritom donose uzbudljiv, moćan primer kako na najcrnjem kontinentu može da nastane najuzbudljiviji i najmoćniji doom metal. Iako je bend sada trio, NGR, kao i prethodna dva albuma Omination je sam snimio Fedor Kovalevsky aka Fedor Souissi, talentovani muzičar i kompozitor koji već prvom kompozicijom, nazvanom Crossing the Burned Wasteland kreira praktično manifest i priprema nas za pakao koji će nastati kada krene desetominutna Apocalyptic Ignis Fatuus. Omination je funeral doom bend, sa izuzetno sporim tempom i apokaliptičnim zvukom. Ovde ima vrlo malo ostataka bluza koji je inspirisao Black Sabbath ili Pentagram, i muzika je puna horskih pasaža i psihodeličnih, sakralnih momenata na orguljama. Korišćenje programiranih udaraljki je na NGR zapravo ispala prednost jer Kovalevsky ima priliku da u sve uplete interesantne ritmove koji svojom artificijelnošću podvlače ekstremnu ekspresivnost njegovog komponovanja i pogotovo pevanja. Moja jedina stvarna zamerka ide na gotovo neljudski prejako iskomprimovan master i bilo bi lepo ovaj album čuti u dinamičnijoj verziji ali čak ni taj faux pas, srećom, ne oduzima ovoj moćnoj muzici previše:

https://omination.bandcamp.com/album/ngr-2

Kako sam već ranije pominjao, italijanski Metal on Metal Records ima izvanredan katalog, ali je vrlo spor u puštanju da se to što izdaju čuje na Bandcampu. Drugi album italijanskih doom majstora Legionem, nazvan Sator Omnia Noctem izašao je još potkraj Oktobra, ali tek sada ga možemo u celosti preslušati na Bandcampu. No, kako je sa MoM izdanjima obično slučaj – isplati se i ovo je ploča vredna kupovine. Italijani sviraju relativno brz doom metal sa prijatnom okultnom dimenzijom, i ovde se Black Sabbath uticaji solidno čuju iako Legionem zapravo imaju sasvim svoj zvuk sa mnogim uticajima sa različitih strana, kreirajući odličan spoj klasičnog, na bluzu utemeljenog dooma i giallo horror zvuka, sa sve orguljama i primerenim količinama teatralnosti. Vrlo dobro:

https://metalonmetalrecords.bandcamp.com/album/legionem-sator-omnia-noctem

(Kraj u sledećem postu)

[Meho Krljic]

Osma po redu kompilacija u inicijativi za promociju nepoznati(ji)h bendova, Unsigned Not Unheard zove se Volume 8: Quarantine Manifest i, kao i prethodne, daje se za onoliko para koliko sami procenite da je adekvatno a zauzvrat nudi dvadesetjednu pesmu vrlo širokog žanrovskog usmerenja. Ovo je sve, naravno, nominalno, glasan gitarski zvuk, pa u okviru toga dobijamo svašta, od kul rokenrola Raising Ravens, preko blackened crusta Gravehuffer, do industrial metala Micropanik. Kao i na svakoj sličnoj kompilaciji, ovde sigurno ima stvari koje vam se neće dopasti ali ove tri koje sam nabrojao su meni sjajne pa svakako preporučujem da sami poslušate i nađete svoje favorite.

https://unsignednotunheard.bandcamp.com/album/volume-8-quarantine-manifest

Finci Wrathrone u svom zvuku kombinuju old school death metal i malo death 'n' roll prizvuka za jednu smešu koja prijatno zvuči, ne preterujući ni u jednu stranu. Nisam preteran ljubitelj tog mešanja death metala sa konvencionalnijim rokenrolom, niti specijalno volim melodični death metal no, novi, treći album Finaca, Eve of Infliction ima vrlo pristojan rifaški program, mošersku muziku sa aranžmanima koji su lepo promišljeni, te korektnu produkciju pa mi je ovo bilo zadovoljstvo da čujem. O kozi sa sisama koja meditira na omotu neću ni da pričam:

https://wrathrone.bandcamp.com/album/eve-of-infliction

Detroitski Portal of Pazuzu svoj istoimeni debi album započinju mujezinskim pozivom sa džamije na molitvu što je prilično zanimljiv način da se uđe u muziku koja ni na koji način nema orijentalni prizvuk niti, koliko umem da kažem, dotiče islam na ikakav značajan način. Portal of Pazuzu su ,,klasičan" brutalni death metal, starije forme, sa jasnim uticajima – koje uostalom i sami navode – u Morbid Angel ili Suffocation ili Deeds of Flesh a ja bih svakako naveo i Monstrosity i slične sastave. Mičigenci nisu specijalno originalni, ali njihova svirka je čvrsta, zdrava i puna dobrih rifova, te dobrog gruva. Meni dovoljno:

https://portalofpazuzu.bandcamp.com/album/portal-of-pazuzu

Nemački Scut su izvanredni na svom drugom albumu, Chronicles of Human Abyss svirajući dinamičan, energičan tehnički death metal koji i pored sve razmetljive svirke uspeva da pre svega misli na pesme koje treba da profitiraju od sve te muzičarske ekspertize a ne da budu puki poligoni za egzibicije. Otud je ovo izuzetno pažljivo producirana i minuciozno napisana kolekcija jedanaest brzih, energičnih kompozicija (dobro, deset plus intro) koje u prvi plan guraju death metal mračnjaštvo i energiju a onda ih ukrašavaju odličnom svirkom i pametno napisanim aranžmanima:

https://scut.bandcamp.com/album/chronicles-of-human-abyss

Montrealski Miscreated na svom debi-EP-ju, Different Breed servira vrlo ubedljiv brutalni death metal. Miscreated ne izmišljaju bogznašta novo ovde ali umeju da napišu mrveće rifove, dobro da aranžiraju pesme pa čak i da iznenade povremeno kompleksnijim temama i kompozicijama koje oko njih izrastaju. Sve je ovo uvek i stalno muzika najvećeg intenziteta i pokolja ali pametna i dobro odsvirana:

https://miscreated.bandcamp.com/album/different-breed

Danci Deiquisitor na novom EP-ju, Humanoid serviraju šest pesama prijatnog, udobnog brutal death metal programa koji me podseća na to da je ova muzika umela da ima i topliji zvuk pre nego što su inženjeri masteringa izmislili brickwall. Šalu na stranu, Deiquisitor nisu loši ni sami za sebe i njihov brutal death metal zvuči kao da je nastao negde u prvoj polovini devedesetih sa jednim organskim pristupom kompozicijama, bez namernog ,,oneobičenja" aranžmana, ali ono što mi izrazito prija je da je ovo producirano sa puno dinamike pa iako bend u samoj svirci nema velike dinamičke ekstreme, moje uši prosto uživaju u ovome:

https://darkdescentrecords.bandcamp.com/album/humanoid

Još u Januaru su izašle kaseta i vinil sa drvenmim pakovanjem u koje će sledeći split singlovi istog izdavača moći da idu kada izađu, ali sam se nadao da će Chris iz Fucking Kill Records najaviti i samo MP3 izdanje split singla Sinister Congregation izvrsnih nemačkih bendova Carnal Tomb i Gravehammer. To se nije desilo, pa makar da ukažem da je ovo fenomenalno. Gravehammer za sebe kažu da su death metal bend koji je odavno ispao iz mode i mada njihova pesma na ovom singlu zvuči starinski, ona svakako zvuči i izvrsno, sa ubitačnim tempom i jednom ekspresivnom izvedbom. Carnal Tomb su bolji nego ikad, nudeći fantastičan death metal gruv i izvanredan zvuk na svojoj strani. Da još imam gramofon, ovo bih kupio bez razmišljanja:

https://fuckingkillrecords.bandcamp.com/album/carnal-tomb-gravehammer-split

Prilična je retkost čuti brutalni death metal koji ima pozitivan hrišćanski stav, ali Nyctalopia iz Arizone su baš to. Pretpostavljam da je ovo jednočlani projekat i kao takav, nudi sasvim solidnu produkciju ali i songrajting na svom prvom dugosvirajućem izdanju, Flesh Slayer. I pored brutalne muzike bazirane na slemovima, denflovanim hromatskim rifovima i dubokim/ ,,zrikavac" vokalima, omot i naslov albuma treba shvatiti metaforički, kao odricanje od tela i oslobađanje duše, u vrlo hrišćanskom maniru. Ne znam koliki je tačno presek između slam publike i posvećenih hrišćana ali ovo je svakako odlična ponuda za one koji se na tom preseku pronalaze:

https://nyctalopia.bandcamp.com/album/flesh-slayer

Ekvadorski Vril na svom EP-ju The Coming Race svira simpatičan tehnički death metal koji forsira melodičnost i emotivnost radije nego agresivnost, brzinu i instrumentalne egzibicije. Ja nisam, naravno, preterano zaljubljen u melodični death metal u koji se sve to dobrim delo izmeće ali ne mogu da odreknem Vrilu ne samo dosta šarma već i dobro definisan stilski pristup gde se death metal elementi koriste sa autoritetom a melodične teme i njihov razvoj idu u kompleksnim smerovimaa da se opet održava vizije celine. Vredi poslušati:

https://vriltechdeath.bandcamp.com/album/the-coming-race

Lord Loss je jednočlani deaththrash metal projekat iz Ročestera u Njujorku i 2019. godine je objavio jedan album a sada je izbacio i EP Slaughter sa šest pesama vrlo solidne svirke. Mitchell Markowitz piše dobre rifove i pravi kvalitetne, profi pesme koje iako imaju death metal format, sasvim očigledno svoj koren drže u thrashu. Ovo potvrđuje i obrada Slayerove Tormentor koja ovaj EP zatvara, ali i pre nego što se do nje stigne, Lord Loss bi trebalo da vam pruži prijatan program masaže rifovima od koga ćete se osećati bolje i mlađe.

https://lordloss86.bandcamp.com/album/slaughter

Artoov teatar surovosti je tako lepa fraza da je zazivaju i oni koji u teatar nikada nogom ne stupaju (ja prvi među njima). Tako se i novi EP death metal benda Cyffrous Indignus iz Denvera zove baš  Theatre of Cruelty i donosi četiri teške, mučne pesme koje odjekuju, gaze, biju i generalno se trude da opravdaju svoj ,,dungeon grind" tag. Ovo je kavernozna, teška muzika ali ne i sasvim hermetična i Cyffrous Indignus svakako žele da im se rifovi čuju a da pevanje bubnjara Bishopa Aquinasa ne bude puki zvučni efekat već ekspresivni krik ljudske osobe kojoj nije lako. Pa je tako i ovo izdanje vrlo lepo ugođeno sa mojim preferencama i preporučujem ga svim ljubiteljima blur-core estetike:

https://cyffrousindignus.bandcamp.com/album/theatre-of-cruelty

Revulsion su iz Finske i izdavač njihovog istoimenog debi albuma ih naziva najbolje čuvanom tajnom finskog death metala. Što zvuči pompezno, ali činjenica je da ova ekipa radi već duže od deceniju a da je tek sad dobacila do prvog albuma urpkos visokom kvalitetu muzike u ponudi. Revulsion nude brutalni death metal koji uspeva da muziku baziranu na energiji i agresivnosti oplemeni određenim elementima amtosferičnosti, ne napuštajući granitno tvrdi zvuk i brzu svirku. Ovo svakako negde u pozadini ima elemente skandinavske death metal škole, odlučujući se za aranžmane koji ne forsiraju stalnu promenu i skretanja pod pravim uglom već jedan prirodniji izraz koji vrlo lepo leži Revulsionovom heavy zvuku i izvedbi. Odlična ploča koja na vrlo svež način spaja instinkt brutalnog death metala da bude jako nekomunikativan i hermetičan sa ekspresivnijim, ,,prijemčivijim" zvukom skandinavskog death metala:

https://revulsiondeath.bandcamp.com/album/self-titled-death-metal

Asada iz teksasa svoj goregrind na EP-ju nazvanom Should've Been A Split sviraju sa zapravo mnogo elegancije i ovo je u suštini najmanje goregrind onako kako ga klinci danas razumeju. Prva pesma je, da bude jasno, više slamming death metal a ostale su klasičniji grindcore koji meša blastbeat i d-beat deonice u kratkim ali ne samo skiciranim pesamama koje imaju dobre rifove i solidan zvuk. Pokušavam da kažem da je goregrind koji sviraju Asada takav da se meni izrazito sviđa jer mu fokus nije toliko na neljudski brzim blastbitovima i neljudski mutiranim vokalima već na rifovima i komponovanju tako da postoji dinamika i krešenda. Sjajno a daje se po ceni koju sami smislite:

https://asadagrindstx.bandcamp.com/album/shouldve-been-a-split

Kad smo već kod goregrinda koji mi se dopada, pouzdani Horror Pain Gore Death Productions imaju novi split EP. Serotonin Leakage zapremaju prvu stranu i ovo je brzi, energični goregrind koji ima taman dovoljno gruva i šmeka da ne bude sasvim monoton. Naravno, gitare su toliko komprimovane da se rifovi razumeju na jednom podsvesnom nivou, bubanj rešeta ko iz mitraljeza a vokal je potpuno nerazaznatljiv, ali pensilvanijska jednočlana goregrind mašina uspeva da učini da sve to funkcioniše. Na drugoj strani su dvočlani a takođe pensilvanijski Charcuterie čiji mi garažni, no-fi goregrind nešto manje leži, ali svakako im dajem poene za autentičnost:

https://hpgd.bandcamp.com/album/split-11

Finski Wonder za sebe kažu da sviraju sludge metal ali sa pank stavom. Pa baš! Svakako, prvi EP, takođe nazvan Wonder je komad lo-fi, loše raspoloženog distorziranog metala, ali ima ovde gruva i šmeka dovoljnih da sam ja to rado poslušao. Produkcija gadna, ali tako valjda mora:

https://wonder666.bandcamp.com/album/wonder

Casing je jednočlani sludge metal bend sa vrlo agresivnim pesmama i jako distorziranim zvukom. S obzirom da je sve ovo radio jedan čovek, moram da priznam da je (mini)album Patterns of Deterioration napravljen odlično, sa kvalitetnom produkcijom i vrlo zrelo spravljenom muzikom koja ima potrebnu nervoznu energiju, tenzije i eksplozivna razrešenja. Nije lako za slušanje ali je dobro:

https://casing.bandcamp.com/album/patterns-of-deterioration

The Sept je iz Dablina i ovaj irski dvočlani (mada suštinski jednočlani gde drugi član samo provajduje pevanje) sastav kreira interesantno hermetični metal koji ima elemente grindcorea, sludge metala ali bogami i industrije/ elektronike. Tako je svaka pesma na EP-ju  A Nonmoral Sense stilski, brzinski itd. dosta različita ali ih povezuju sličan senzibilitet i zvuk. Zanimljivo, plus nudi se za onoliko para koliko ste spremni da ponudite:

https://the-sept.bandcamp.com/album/a-nonmoral-sense

Stiff Meds sviraju brz, vrlo tvrd hardcore thrash, sa dosta old school šmeka u svojoj muzici. Ovo je producirano moderno, sa neizdrživo tvrdim gitarama i bez dinamike u zvuku, ali je svirka meni dosta nalik na crossover stvari koje smo voleli u osamdesetima pa još ubrzana i obrutaljena. Exciting Violence je prevashodno kaseta pa da biste dobili download istu morate naručiti.

https://affairrecords.bandcamp.com/album/exciting-violence-cassette-only

Gravedäncer su još jedan predstavnik brazilskog black-speed metala, duo dve gadne njuške od kojih jedna svira vrlo masnu gitaru i peva a druga čuka mrzak bubanj. Upravo izdata demo-kaseta isporučuje baš ono što piše na omotu, a na omotu piše Ripping Metal i ovo je starinski, jednostavni speed metal sa vrlo prostim ritmovima, jednostavnim rifovima, vrištavim vokalom i dosta šarma, mada ne PREVIŠE inovativnosti ili inventivnosti. Gitarista Gravedäncer piše lepe rifove i svira odlične solaže, tako da smo s te strane svakako obezbeđeni:

https://helldprod.bandcamp.com/album/graved-ncer-ripping-metal

Čim sam čuo prvi singl sa albuma Forgotten Frozen Lands ruskih blek-trešera Hungry Wölf, a koji se zvao Satanic Halberd, znao sam da je ovo ploča za mene. Hungry Wölf rade već desetak godina a ovo im je prvi dugosvirajući produkt i čuje se da su se ozbiljno spremali za ovakav debi. Forgotten Frozen Lands je ploča dobrih rifova, znojave svirke i pesama koje su možda i malo predugačke (i ima ih MILION), ali su lepe. Rusi dobro kombinuju D-beat osnovu sa rifovima koji su između Motorheada i speed metala, i sve izvode disciplinovano, demonstrirajući povremeno uho za lepe melodije koje osvežavaju inače surovi rif-program. Album nije produciran skupo ali sirovost snimka je u skladu sa opštom estetikom:

https://grotesquesounds.bandcamp.com/album/forgotten-frozen-lands

Product of Hate iz Viskonsina nisu na pravoj strani granice koju ja povlačim između thrash metala i groove metala/ metalcorea ali se danas nešto osećam dobronamerno pa ću ukazati da im je drugi album, You Brought This War izašao i da je, ako volite melodičan a tvrd zvuk gde se pevač promuklo ali svakako seksi dere i gde se iz pozadine čuju i Pantera i The Haunted, Lamb of God ali i melodeath jednih The Black Dahlia Murder (slušajte prvu pesmu na albumu), sve producirano kvalitetno, Product of Hate bend za vas:

https://productofhate.bandcamp.com/album/you-brought-this-war

Beatnik Scat zvuči kao sumnjivo ime za bend u ovim našim smutnim vremenima u kojima reč je ,,scat" skoro potpuno izgubila svoje nevino značenje i povezuje se samo sa egzotičnijim seksualnim preferencama. No, ovaj bend, iz Detroita, nema mnogo veze ni sa skatologijom a ni sa bitnicima, koliko se da čuti sa njihovog trećeg albuma, The Beatnik, Chapter One: Trio of Torture. U pitanju je kolekcija čak osamnaest pesama kvalitetno produciranog thrash metala/ krosovera koji određeni hermetičniji pristup materijalu pravda time da je ovo, koliko mogu da shvatim konceptualni album sa mračnom pričom. No, muzika je svakako odlična sa jakim rifovima, mnogo dobrih solaža, pevačem koji korektno recituje/ izvikuje stihove i jednim vrlo profesionalnim zvukom u celini. Albumu fale ,,hitovi" ali zapravo, kako rekoh, ovo je pre svega konceptualni narativ i kao takav ga treba trošiti:

https://beatnikscat.bandcamp.com/album/the-beatnik-chapter-one-trio-of-torture

Španski trešeri Angelus Apatrida već više od deset godina snimaju za Century Media, pa je i novi album, njihov sedmi, a nazvan po samom bendu, vrlo dobro produciran i nudi metal koji će rado slušati svi koji su devedesetih počeli da slušaju thrash i čeznu za tom kombinacijom gruva, pevljivih refrena i kvalitetne produkcije. Sve je to meni kao da ste u blender ubacili Death Angel/ Megadeth/ Annihilator/ Testament i sa mnogo ljubavi iscedili sok i mada taj tip thrasha definitivno nije MOJ prioritet, ja sam ipak seljak-čovek i kod mene važi što brže to bolje, ne mogu da kažem da ovo nije veoma dobro. Angelus Apatrida su više nego ubedljivi na ovoj ploči i zaslužuju pažnju:

https://www.youtube.com/watch?v=cCReKPDMubs&list=OLAK5uy_mMMy9-gNPhzoVLAqne97qrNTZL1VP1650

I poslednje Metal on Metal izdanje izašlo prošle godine a koje smo čekali da čujemo za dž jer smo škrtice je debi-album nemačkog jednočlanog blackened thrash projekta Vomit Division. Mladi Desmotes koji sve ovo piše i izvodi je očigledno vrlo duboko pronikao u koncept rokenrola koji spaja popularne poroke sa tim nekim ,,đavolskim" pogledom na svet, te se album zove Hell in a Bottle i nudi pesme namenjene dobrom raspoloženju loših momaka i još gorihdevojaka. Sve je to zapravo vrlo romantično, sa pevanjem o alkoholu, kurčevima, pičkama, kokainu ali i demonima i gulovima. Poletno, zabavno, prilično osrednje produkcije, ali svakako dopadljivo:

https://metalonmetalrecords.bandcamp.com/album/vomit-division-hell-in-a-bottle

Caribbean Extreme Metal Attack je kompilacija portorikanskog izdavača Targoviste Records i nudi zaista solidan izbor bendova sa ove teritorije, a koji uglavnom operišu na mestu negde između death, thrash i black metala. Ni jedan od ovih sastava nije specijalno poznat ali skoro svi su zapravo solidni, počev od lo-fi ali ubedljivih blek metalaca Carpathian Wrath koji otvaraju album, preko blackened thrasha Necronomic, izvrsnog black-death razbijanja Argyla, monumentalnog black metala Niohoggr pa do blackened doom zvuka benda Avatos. Činjenica je da većina ovoga nije skupo producirana ali jedini esktremno loše producirani su grinderi Mauling Warmachine, a kao kontrast njima dolaze izvanredni deaththrasheri Out of Hand koji mogu odmah da idu da snimaju album što se mene tiče. Zanimljivo:

https://targovisterecords.bandcamp.com/album/caribbean-extreme-metal-attack

Teksaški portrayal of guilt je mladi trio muzičara koji na svom albumu We Are Always Alone kao da dostiže svoju pravu formu. Ovo je sada dobro producirano izdanje, napisano sa zrelošću i raznovrsnošću na umu, a da sve ima prilično ujednačenu mračnu, melanholičnu atmosferu. Žanrovski ovo je recimo blackened (post)hardcore, ali svakako žestoka, energična muzika koja ume i da uspori i da pusti malo atmosfere u sobu a da se ne izgubi tenzija i snaga. Vrlo solidan album:

https://portrayalofguilt.bandcamp.com/album/we-are-always-alone

78 bendova iz 22 države, više od osam sati muzike, kaže škotski Ripcord Records za svoju kompilaciju Refuge: Part II, a koju će vam prodati za onoliko novca koliko sami odredite. Ovo bi bio dobar dil čak i da ovde ima samo jedna dobra pesma a ima svakako više od jedne. Ripcord Records se interesuju pre svega za post-metal, post-blek muziku, razne kombinacije sludge metala sa raznim podžanrovima, dakle, ne zanima ih toliko tradicionalni metal izraz i ova kompilacija je na neki način idealna prilika da prošarate po tim novijim ,,post" podžanrovima i vidite šta vam se tu actually dopada. A, naglasiću, ima mnogo toga da vam se dopadne, album počinje izuzetno jako sa dve teške, moćne pesme pa krene u emotivnije, prozračnije vode, da bi se vratio ubistvenom post-blek zvuku u četvrtoj pesmi. I tako dalje! Naravno da je nerealno da vam se jednako dopadne svih 78 pesama na ovom albumu, ali ako vam se baš ni jedna ne dopadne onda, hm, verovatno zaista ne volite ovakav zvuk. A i to je saznanje vredno truda! Odličan album.

https://ripcordrecords.bandcamp.com/album/refuge-part-ii

Sarin iz Toronta su post-metal bend sa dosta sludge težine i distorzije pa je njihov album You Can't Go Back prilično glasan i energičan, a istovremeno dotojanstveno uzdržan i emotivan. Ne mogu da kažem da Sarin sad tu nešto suštinski novo donose na metalni meni, ali ovo je prijatna muzika odmerenog tempa sa povremeno eksperimentalnim gestovima i to se kod mene ceni:

https://sarin.bandcamp.com/album/you-cant-go-back

Za još post-metala, tu su nam Cult of Luna sa novim EP-jem. The Raging River ima pet pesama i prosto ne znam šta bih rekao o njemu sem da je ovo još jedno tipično Cult of Luna izdanje. Ovaj bend svira već tako dugo da praktično svako zna da li će mu se novo izdanje dopasti ili ne, a kako sam ja mahom indiferentan prema Cult of Luna, možda je zapravo dobra vest da mi se ovo prilično dopada. Sve počinje vrlo pompezno i monumentalno, sa puno emocija, ali ima mesta i za tiše, ne manje emotivne komade (Inside of a Dream, recimo, a gde gostuje Mark Lanegan iz QOTSA/ Screaming Trees) i mada se ovim Cult of Luna nisu transformisali u moj najomiljeniji bend post-metal ponude, svakako sam ga preslušao sa uživanjem:

https://cultofluna.bandcamp.com/album/the-raging-river

https://www.youtube.com/watch?v=kAWVAu6cvLM&list=PLHTo__bpnlYUGCUokzTS0QwK_zOsxlSGg

Jefe Sapo je meksički hardcore/ grindcore bend koji na svom albumu (EP-ju? Ovo ima deset pesama ali traje svega nekoliko minuta) La sombra de cientos kombinuje spastičnu, brzu svirku sa mučnim, sporim pasažima punim mikrofonije i bolnog urlanja. Bend navodi i powerviolence kao jedan od stilova koje svira a što je legitimno, ovo je svakako muzika sa dosta elemenata i ovog smera ali bih svakako mogao da navedem i sludgecore, sa svim tim sporim momentima i ekstremnim razlikama u volumenu, pa i power electronics/ free improv kojim se izdanje i završava. Iako je ovo naizlged lo-fi i prostačka ploča, ona ima iznenađujuću širinu vizije i žanrovski melanž vredan vaše pažnje. Sami određujete cenu:

https://jefesapo.bandcamp.com/album/la-sombra-de-cientos

Ne znam ni u koji bih podžanr metala strpao Škotlanđane Jorogumo. Njihov novi (prvi?) EP, Rot ima šest pesama koje su negde između death metal i sludge metal ekstremizma, sa mrvećim rifčinama, lomećim srednjim tempom i pevačem koji je verovatno posle snimanja morao na višemesečnu terapiju, ali ima i nekih, neću da kažem ,,komercijalnijih" ali svakako komunikativnijih deonica sa pamtljivim melodijama i klin vokalima. Tako da je moguće da je ovo delimično namenjeno i metalcore/ nu metal slušateljstvu. Svakako interesantno a valjda će pronaći svoju publiku:

https://jorogumo.bandcamp.com/album/rot-ep

Ne znam odakle su Glitter Strip – neka Amerika, garant – ali njihov Demo 2021 odvaljuje. Ovo je kombinacija brzog hardcore/ powerviolence pristupa i tvrdog sludge zvuka kakva uvek dobro dođe kada se čovek oseća besno i bespomoćno u isto vreme, da da podrži, osnaži, možda ne oraspoloži ali svakako pogura u pravom smeru. Devet pesama, glasno, teško, besno:

https://lastriderecords.bandcamp.com/album/demo-2021

Da je sav beatdown hardcore kako što je dobra kaseta benda portlandskih Lock Down nazvana Hellbound, pa ja bih slušao beatdwon hardcore po ceo dan. Lock Down su tvrdi, teški, a imaju sjajan gruv, odlične rifove i jako dobru produkciju. Najvažnije od svega, ne dopuštaju da elementi pesama zasene same pesme pa tako ni jedan breajkdaun ili rif nisu fetišizovani i pesme se kreću lepim tempom, nijedna značajno duža od dva minuta. Odličan EP i nadam se tek uvod za nešto duže i još moćnije:

https://moondecayrecords.bandcamp.com/album/lock-down-hellbound-tape

Italijanski jednočlani power metal bend, Arcane Tales nikako nije po mom ukusu, ali bilo bi neprofesionalno da ne ukažem da je ove nedelje izašao njegov peti album, Tales from Sharanworld i da je ovo izrazito kvalitetna, vrlo profi snimljena, napisana i izvedena kolekcija pesama sa melodičnim temama, simfonijskim aranžmanima i puno epske atmosfere. Luigi Soranno je bez sumnje majstor svog posla i njegova muzika je sada na nivou onoga što biste želeli od, recimo, Rhapsody ili, čak Blind Guardian. Soranno ne samo da jako dobro svira već je i Tales from Sharanworld produciran iznenađujuće bogato, pa je za sve ljubitelje tolkinovski intoniranog power metala ovo ploča koju moraju čuti:

https://silverstreamrecords.bandcamp.com/album/tales-from-sharanworld

Francuzi Hellrock svakako se trude iz sve snage da zazvuče autentično pa im se i debi album zove This is Metal. Pored možda najgore dizajniranog sajta koji sam video poslednjih desetak godina, Hellrock nude i dopadljiv, melodičan heavy metal stare škole izveden moderno i sa savremenom, kvalitetnom produkcijom, dajući nam da čujemo koliko su dobro savladali '80s formule iz NWOBHM i drugih škola. Sasvim je to prijatno i mada ne otkriva ništa novo u ovom zvuku, i dosta se oslanja na cheesy formule kakve ni onda nisam previše voleo, svakako mi ne napreže uši:

https://youtu.be/28u3_fWsYck

Finski narodnjaci Korpiklaani ne usporavaju sa diskografskom aktivnošću pa nam je posle godine u kojoj su izdali milion singlova sada stigao i novi, jedanaesti album, Jylhä. Korpiklaani svoju kombinaciju power metala i narodnjačkih instrumenata vrte već dvadeset godina i pretpostavka je da znate šta je u ponudi. Jylhä svakako ne menja ništa značajno u njihovom pristupu, nudeći gotivne folk-poskočice, puno dobrog raspoloženja, pregršt tradicionalnih instrumenata... Sve je to dobrohotno i mada ne puca od neke velike ambicije, uvek je korektno i garantuje solidno raspoloženje. Ako od muzike ne tražite da nužno ima neke ontološke dubine, ovo je vrlo pitko i preporučljivo. Naravno, harmonika i metal su kombinacija koju bismo pre 35-40 godina smatrali svetogrdnom, ali valjda smo malo i sazreli u međuvremenu:

https://www.youtube.com/watch?v=7jfJsvruhWI&list=PLBzBwYhHpqLIa4916uVR5tnEGOQUVc8pN

Za kraj slem, ili u ovom partikularnom slučaju – slamcore. Konkretno, izašao je dugo čekani  i najavljivani split EP južnoafričkih slemkor zvezda Vulvodynia sa britanskim sada duom Acrania. Iako za Vulvodyniju ne marim previše (mada cenim njihov rad generalno), Acrania su redak primer izraženo socipolitički orijentisanog benda u žanru koji se ovim stvarima uglavnom ne bavi a kako od 2018. godine ovi ljudi nisu ništa radili (i sada vidimo da su ostali i bez bubnjara), pitanje je bilo hoće li se ikada vratiti. Iznenađenje je da mi je na split EP-ju Societal Lobotomisation Vulvodynia zapravo prilično prijala. Mislim, i dalje ne marim preterano za njihove nasilničke deathcore aranžmane ali ovde ima odličnih slem rifova uz koje čovek može baš pošteno da se zanese i napravi od sebe budalu na radost svih prisutnih i Južnoafrikanci vrlo časno melju u svoje dve pesme. Acrania voze svoj tehnički, brutalni deathcore sa dosta ubedljivosti, mešajući superbrze blastove sa mnogo teških brejkdaun i slem pasaža i ovo je ploča koja kvalitetom pesama ali i produkcije sasvim opravdava i svoju cenu od pet dolara za daunloud ali i čekanje da čujemo kako će ova saradnja izgledati. Valjano:

https://vulvodyniaslam.bandcamp.com/album/societal-lobotomisation

[Aco Popara Zver]

Živo Blato - Estrada

https://www.youtube.com/watch?v=bxV-l1Npa3w

[Meho Krljic]

Metal je najpotrebniji kada je najhladnije. Zato ćemo sad do daske:

I prvo blek metal, naravno! Nisam očekivao da me ove nedelje prijatno iznenadi baš kubanski blek metal, ali upravo  se to dogodilo. Svartmass su iz Havane a njihov prvi EP, Beyond the Veil of Death donosi pet pesama iznenađujuće odlično produciranog sirovog blek metala. Sirovost je ovde u pod-žanrovskoj odrednici, čime sugerišem da je ovo bend sklon rifovima i klasičnim blekmetal ritmovima, aranžmanima itd. ali su svirka i zvuk izvrsni. Svartmass su jako ubedljivi i imaju sve što dobrom blek metalu treba: brzinu, oštrinu, malo pompe, ali i noge kojima se čvrsto stoji na tlu. Odlično.

https://svartmassbchr.bandcamp.com/album/beyond-the-veil-of-death

Zašto nikada nisam čuo za Ninhursag i Necrolepsy iz mesta Valpovo kod Slavonske Požege? Dobro, Pannonica Regnum Diaboli im je praktično prvo izdanje ali ova dva slavonska blek metal benda su toliko dobra da se malčice i stidim. Necrolepsy su dvojac koji svira moderan ali fokusiran, vrlo siguran blek metal sa kvalitetnim old school pristupom rifovima ali i savremenim shvatanjem aranžmana, da se kao rezultanta dobije jedna lepa smeša koju momci dobro guraju kroz tri pesme na ovom izdanju. I produkcija je solidna, ako ne već preskupa, sa zvukom koji kvalitetno podržava vrlo profi, vrlo ubedljivu svirku. No, Ninhursag je ono što me je oborilo s nogu na ovom izdanju. Ovo je u principu projekat pevača i gitariste Necrolepsy, a bubnjeve je aranžirao čovek koji je ovo sve i producirao, ali ovo je toliko zrelo i kvalitetno da čak ni informacija da su tekstovi kreirani prevođenjem staroegipatskih i sumerskih zapisa nije mogla da me izbaci iz ravnoteže. Ninhursag sa svoje dve podugačke pesme kreira ubitačan black-death metal koji u sebi ima dozu bestijalnosti ali i prizvuk jedne profesionalnosti, kao da je ovo projekat sa dužim stažom. Plus odlična produkcija. Ne znam koliko godina imaju autori i članovi ovih projekata ali dok je ovakvih momaka, blek metal nema čega da se plaši od budućnosti.

https://necrolepsy69.bandcamp.com/releases

https://ninhursag.bandcamp.com/album/pannonica-regnum-diaboli

Nizozemski Countess sviraju već skoro pune tri decenije pa svako verovatno već unapred zna da li će mu se dopasti njihov šesnaesti album, Banners of Blood. Bend je tokom proteklih pola decenije mahom izbacivao singlove pa je i Banners of Blood neka vrsta povratka u dužu formu, ali sa ponavljanjem hit-pesama poput Last Man of Honour ili Pagan Man. Muzika Countess je primitivna na osoben način, držeći se istovremeno jedne vrlo pankerske, 1st wave estetike, sa jednostavnim rifovima i recitatorskim pevanjem, ali onda i sa prominentnim klavijaturama u miksu koje svemu daju jednu žovijalnu, skoro prazničnu crtu. Verujem da ima publike koja ovo obožava a i svi drugi treba da čuju:

https://countessmetal.bandcamp.com/album/banners-of-blood 

Montrealski Keys of Orthanc su, jasno, tolkinovski blek metal bend (mada ne treba zaboraviti ni da je Burzum dobio ime po reči za mrak iz orkskog jezika...) koji spaja dosta sirov zvuk sa ambicioznijim, melodičnim kompozicijama na svom četvrtom albumu (izašlom za svega tri godine), Lineage of Kings. Ovo rade dva čoveka od kojih jedan sve svira a drugi sve peva i sasvim je solidno, sa muzikom koja, priznaću, nije naročito po mom ukusu na ime te melodične, epske crte ali je izvedba strastvena i ubedljiva:

https://keysoforthanc.bandcamp.com/album/of-the-lineage-of-kings


Stoner! Novi Stone Rebel je, praktično, isti kao i svi prethodni ali to nije loša stvar. Francuzi na albumu Echoes At The End Of The World nude još deset relaksiranih, odmerenih džemova sa bluz osnovom i mirnom psihodeličnom nadgradnjom, ne mrdajući ni za korak od svojih uobičajenih pozicija ali ne nudeći ni za mrvu slabiji materijal ni ovom prilikom. Ako ste do sada slušali Stone Rebel, tačno znate da li vam njihov brendirani psych-blues prija i treba li vam još jedno njihovo izdanje (mislim, naravno da treba). Ako niste, poslušajte, možda se prijatno iznenadite i navučete:

https://stonerebel1.bandcamp.com/album/echoes-at-the-end-of-the-world

Portlandski From the Ages su mlad, nov bend i njihov prvi EP, nazvan samo ,,I" je lep komad gitarske buke i gruva. Ovo je instrumentalni, gruverski ali agresivni i abrazivni stoner sa psihodeličnim elementima, odsviran veoma spontano i živo – verovatno sve odjednom – i sa zvukom koji sugeriše bolju garažu radije nego nekakav skupi studio. To je sve u slučaju From the Ages velika prednost jer EP zvuči autentično, dinamično i moćno a bez nekakvog poziranja i usiljene monumentalnosti. Vrlo lepo:

https://fromtheages.bandcamp.com/releases

Njujorški La Otracina na albumu Woke on Waves ne svira ni čist stoner ni čistu psihodeliju ni čistu improvizaciju ili elektronsko eksperimentisanje, već sve to spojeno u jednu nepredvidivu, divlju ali uzbudljivu mešavinu. Album kreće naslovnom pesmom koja traje duže od dvadeset minuta a ako do njenog kraja budete upecani, ostatak materijala je još bolji i izbudljiviji. Nije metal u užem smislu ali je vrlo tvrdo, abrazivno a puno života:

https://laotracina.bandcamp.com/album/woke-on-waves

Mađari okupljeni oko Psychedelic Source records i ove nedelje imaju album lepih instrumentalnih, psihodeličnih džemova. Diviner Blues Sessions je samo delimično bluz a velikim delom propisan psihodelični rok koji, da bude jasno, u vreme tog nekog svog nastajanja jeste imao jasnu ukorenjenost u bluzu. Bence Ambrus ovde svira bas-gitaru a David Nagy koji svira Stratokaster je prilično dobar i maštovit gitarista koji voli efekte ali ih ne pušta da sviraju umesto njega. Bubnjar
Máté Varga zaokružuje ovaj power trio koji me je veoma obradovao a i vas će ako volite ovakav zvuk. Po običaju, ovo plaćate koliko želite:

https://psychedelicsourcerecords.bandcamp.com/album/diviner-blues-sessions

Disout su bend iz Poljske sa ambicijom da proizvode moderan, tvrd zvuk koji se neće zaglibiti u žanrovskoj fetišizaciji već, pretpostavka je, biti blizak različitim profilima metal publike. Dakle, ovo je nedvosmisleno metal, sa sasvim izraženim elementima (tvrdi, denflovani rifovi, nabadački bubanj...), ali se unutar te metal kategorije kreće između ,,hermetičnijih" stoner i sludge formula i nekih, uslovno rečeno ,,komercijalnijih" sa melodičnim pevanjem, aranžmanima kojo forsiraju ples i pevljive refrene. Nije to rđavo uopšte, sa bendom koji se izrazito trudi i oko produkcije, i mada je ovo delom i izvan moje sfere interesovanja, ne mogu da kažem da album Mien nema dobrih rifova koji su mi prijali, pa i lepih trešerskih pasaža koji prizivaju sasvim spontan i častan hedbeng:

https://disout.bandcamp.com/album/mien

Blóð su, uprkos imenu, iz Francuske i ovaj žensko-muški dvojac na svom drugom albumu, Serpent, proizvodi masivan, dramatičan doom metal. Ovo je, međutim, muzika dosta odmaknuta i od Black Sabbath i od tipičnih bluz ili gotskih sadržaja, pa bend sebi pripisuje i sludge metal komponentu, a koja se čuje u tim jednostavnim, nemelodičnim rifovima. Na njihovoj podlozi je zapevanje Anne Lynn prilično efektno i mada bend ima jedan hermetičan zvuk, potopljen u odjeke i prostor, ovaj album svakako drži pažnju i ako vam se dopadne jedna pesma, verovatno će i sve ostale, samo je pitanje hoće li vam monotonost malčice smetati da ga slušate ceo odjednom, ili će, naprotiv, imati snažan hipnotički efekat.

https://malpermesita.bandcamp.com/album/serpent

Britanci Indica Blues imaju drugi album, We Are Doomed i ovo je vrlo kvalitetan desert/ stoner rock sa lepim, masivnim rifovima i masnim solažama, kako je i red. Spor tempo i valjajući gruv, kao i mračne teme ovome daju i dovoljno doom metal šmeka da sve bude u skladu sa naslovom albuma, ali bend će svakako biti blizak publici koja voli ,,klasičniji" teški rok koliko i onoj koja se pronalazi samo u sporim, nihilističkim vizijama pokrenutim narkoticima ili, već, takvim svetonazorom. Sedam dobrih pesama, dobra produkcija, pevač koji nije baš u svakom trenutku siguran u kom registru peva, ali i to se uklapa u ovaj tečni, gruverski rad, pa album mogu bez mnogo ograda da preporučim za slušanje svakome:

https://indicablues.bandcamp.com/album/we-are-doomed

U sličnom, samo malo prljavijem stilu rade i DayGlo Mourning iz Atlante u Džordžiji. Dead Star, njihov prvi album, a posle dva EP-ja, daje šest pesama odličnog stoner gruva, a bogami i gruvanja, sa snažnim zvukom, energičnim vokalima, bubnjevima koji zakucavaju i činelama koje zvone ispod masivnih rifova. Ovo sve zvuči vrlo organski i svedoči o tome da je u pitanju bend koji najviše energije crpi iz živih nastupa, no album pritom ne odaje utisak sirovosti i nedorađenosti, naprotiv, nalazeći idealno mesto između te ,,žive" energije i studijske discipline. Vrlo solidno, rifaški i heavy:

https://dayglomourning2.bandcamp.com/album/dead-star-2

A Borrowing Kid Generation je grčki jednočlani stoner prtojekat koji izbacuje snimke velikom brzinom pa je, evo, za tri godine rada stigao do sedmog abuma. Alive Ruins je spora, teška i vrlo pažljivo producirana kolekcija teških, jako faziranih rifova i spore, odmereno gruverske ritam-sekcije. Ništa mu više, da bude jasno, nije ni potrebno jer autor savršeno razume gde su njegove jake strane i na njih igra. Moćan zvuk gitare, pažljivo miksovani elementi pesama, sve ovo daje Alive Ruinsu jednu prijatno hipnotičku notu pa ako ste se uželeli teškog, glasnog stoner-roka koji zanosi u apstraktniju stranu, bez pevanja i drugih ,,komercijalnih" elemenata, ovo vredi čuti:

https://aborrowingkidgeneration.bandcamp.com/album/alive-ruins

Fistful of Ash iz Filadelfije na demo snimku The Deftone 3 Demo sviraju izuzetno dobar, eksplozivan i ubedljiv grindcore/ powerviolence sa visokim tempom, odličnim rifovima i pevačem koji zvuči kao da silazi sa uma svakih nekoliko sekundi. Prva pesma, There's no bears over there! traje skoro tri minuta a da sve vreme održava visok nivo tenzije, jak tempo i taj osećaj moćnog kidanja. Ostale su kraće ali Fistful of Ash u svakoj demonstriraju odlično uho za kompoziciju i atmosferu. Ako volite Discordance Axis, ovo je obavezno, a plaćate koliko hoćete:

https://fistfulofash.bandcamp.com/album/the-deftone-3-demo

Axe to the Face je maltene knjiški primer imena za grindcore bend, a ovi Britanci na EP-ju Black Hymn zapravo kombinuju grindcore sa poweviolence pristupom, nudeći nabudžene gitare, bolne krike i muziku koja osciluje između rafalne paljbe i sporijih, teških delova. Vrlo udarnički, zaista, vrlo prijatno. Sami birate cenu za ovih pet minuta muzike.

https://axetotheface.bandcamp.com/album/black-hymn

Nekrofilth iz Denvera na svom split singlu sa japanskim Unholy Grave nude dve pesme, svaka jedva duža od minut, kreirajući sasvim prihvatljiv deathgrind zvuk koji je relativno sirovog kvaliteta ali odsviran korektno i drusno. Međutim, Unholy Grave su ovde zvezde, i njihova dvominutna pesma Hijacked je odlično podsećanje zašto se ovaj legendarni sastav iz Nagoje toliko ceni. Hijacked je naprosto komad izvanrednog, meljućeg deathgrinda sa sjajnim lo-fi zvukom i kvalitenom izvedbom. Nažalost, šestoinčni vinil je već rasprodat a daunloud košta kao da je u pitanju pun album, ali ovo je mnogo dobro:

https://nekrofilth.bandcamp.com/album/split-w-unholy-grave

Indonežani Tsunami možda malko precenjuju sebe kada za album (EP? Demo?) nazvan isto kao i bend žele da vam naplate sedam dolara. Mislim, ovo ima šest pesama ali traje manje od deset minuta i dok je muzika sasvim solidna, ipak se radi o polugaražnom grindcoreu. No, dobro, ko ne ceni sebe ni drugi ga neće ceniti a Tsunami su vrlo pristojni, svirajući onu južnoazijsku formu grindcorea kakvu ste voleli kod singapurskih Wormrot sa spontanom, živom svirkom (isto bez bas-gitare, kao i Wormrot) i jako eksplozivnim izvedbama. Lepa ploča:

https://maketsunamiplayfast.bandcamp.com/album/self-titled-2021

Narakh iz Pitsburga su vrlo prijatni na svom drugom EP-ju, Blast Haven koji nudi stamen grindcore  gde se blastbitovi i emotivno vrištanje smenjuju sa kvalitetnim, mošerskim srednjetempaškim delovima. Ovo je svakako moderno, možda čak i pomalo ,,blackened" u tome kako bend pravi ,,tečne" a izrazito emotivne pesme, koje u sebi imaju značajno više harmonije nego klasičan grindcore. Sami autori pominju Burnt By the Sun, Anaal Nathrakh, Discordance Axis i još milion bendova kao uzore i ovo svakako zvuči kao muzika koja se svim tim inspirisala pa našla svoj put. Lepo:

https://narakah.bandcamp.com/album/blast-haven

Apsolutni biser grinda je prvi EP argentinskog jednočlanog projekta Hatefilled. Violent Disembowelment Of Hatred je, praktično, kao da su se Regurgitate ponovo aktivirali i snimii album koji bi se lako smestio između njihova prva dva dugosvirajuća uratka, prirodno i udobno spajajući D-Beat osnovu, tečne blastbitove, zarazne moš-delove i grgoljave vokale. Ovo je, dakle, goregrind ali od one najukusnije sorte, sa puno izvornog hardcore punk šmeka u svojoj osnovi i mudrom nadgradnjom. Čak petnaest pesama u dvadesetak minuta odlične svirke i odlične produkcije, Hatefilled mi je ulepšao nedelju i podsetio me da još ima ljudi koji KAPIRAJU.

https://hatefilled.bandcamp.com/album/violent-disembowelment-of-hatred

Blindside Assault iz Nove Skotije su onaj klasičan, vrlo tradicionalan hardcore thrash kakav ja mnogo volim. Njihov album, nazvan Self Titled Full Length me je odmah podsetio na osamdesete i bendove na potezu Attitude Adjustment-Accused, ali Blindside Assault svemu dodaju i samo zrno modernijih ideja sa povremenim blastbitovm i neočekivano suptilnim harmonskim istraživanjima. Ovo je, a to je ipak najvažnije, brzo, žestoko, sa odličnim sirovim vokalima pa i produkcijom koje je prilično ,,garažna" a da to ne smeta. Plus, album je kratak, sa deset kratkih, žestokih pesama i ne da ne može da dosadi nego ćete ga rado vrteti iz početka po nekoliko puta. Mislim, ako ste kao ja. Plaćate koliko želite:

https://blindsideassault.bandcamp.com/album/self-titled-full-length

Meksički trešeri Aggressor imaju treći album, Osculum Infame i ovo je jedan tvrd, stamen primerak hiospanoameričkog thrasha, možda nekarakterističan za ono kako ja shvatam ovu muziku, uglavnom spakovan u srednji tempo i vrlo disciplinovanu svirku, te jako čistu produkciju (bubnjevi su zapravo i previše čisti, sa zvukom koji je snažan ali bez dinamike). Aggressor ovde kroz šest pesama rade stvari koje su thrash bendovi radili krajem osamdesetih i početkom devedesetih, nudeći jednu srazmerno meditativniju muziku i to je sasvim okej ako volite pesme koje nemaju mnogo ,,napaljenih" momenata već procesiju urednih rifova i čvrst ritam. Gitarista Jack Daniel nije idealan vokalni solista ali ovo je svakako muzika koja želi da zvuči malko negostoljubivo i hermetično pa njegov stil ima smisla. Sve u svemu pristojno:

https://agggressor1.bandcamp.com/album/osculum-infame

ChainWolf iz Los Anđelesa na svom snimku Dispel &Third Eye promo sa dve pesme reklamiraju album koji će uskoro izaći. I to ga odlično reklamiraju, ovo je nabadački, brz, žestok thrashcore sa kratkim ali vrlo stamenim pesmama, energičnim izvedbama i svakako ne preskupom ali adekvantom produkcijom. ChainWolf biju ko iz haubice ova četiri minuta i sa zadovoljstvom ću preslušati album kada izađe:

https://chainwolf.bandcamp.com/album/dispel-third-eye-promo

Češki trešeri Genetic Mutation ne samo da su uzeli ime koje nose već dva thrash/ core benda nego su i EP kojim se predstavljaju svetu po prvi put imenovali Game Over. To je prilično impresivno pomanjkanje istorijske perspektive, ali dobro, muzika nije uopšte rđava, naprotiv. Ne da je ovo sasvim po mom ukusu, Genetic Mutation su naklonjeniji groove varijanti thrash zvuka nego bržem, eksplozivnijem čukanju kakvo ja volim, ali da dobro sviraju i da imaju karaktera, to ne može da se porekne. Odlilna produkcija, pritom, pa Genetic Mutation vredi čuti:

https://geneticmutation.bandcamp.com/album/game-over

Nijemci Tortureslave taguju svoj prvi album, Tools of Tortute, između ostalog, i deskripcijom ,,ear raping thrash metal". Ovo je svakako malo preterano, čak i ako prhvatimo ideju da je korišćenje koncepta silovanja u ovom kontekstu nekako adkvatno (nije), jer je u pitanju kvalitetan, ali uglavnom mid-tempo thrash metal sa dobrom produkcijom i izvrsnim izvedbama, ali bez sad nekog preteranog ekstremizma u pristupu. Tortureslave naprosto pišu lepe rifove, dobro ih aranžiraju i imaju pevača koji kvalitetno vrišti, i ovo je sve tečno i prijatno; daleko od toga da će vam se uši osećati napadnuto na bilo koji način, naprotiv, verovatno će uživati:

https://tortureslave.bandcamp.com/album/tools-of-torture

Forbidden Messiah je ime za bend kao da ste spojili dve svoje omiljene grupe u jednu, ali ovi Kanađani zapravo ne zvuče kao kombinacija Forbidden i Messiah. Ono kako debi-album No Hope Left, zapravo, zvuči je kvalitetan, brz i oštar thrash metal sa staroškolskim pristupom, kratkim pesmama, horski izvikivanim refrenima i dobrim rifovima. Forbidden Messiah svakako znaju šta vole a to je stari thrash, na nekoj Bay Area transverzali između Exodus, Death Angel i Vio-lence, recimo. Album je nastao razradom starijeg demo snimka i ovo je meni vrlo lepo leglo sa svojim retro, ali nikako prevaziđenim pristupom metal muzici:

https://forbiddenmessiah.bandcamp.com/album/no-hope-left

L​.​M​.​I / VULTUREPEAK SPLIT je split album dva benda iz Pensilvanije, a koji kombinuju stoner, posthardcore i gitarski nojz za ekspozivnu smešu žetsoke rok muzike koja prija duši i pokreće telo. Lazy Middle Class Intelectuals su više u posthardcore delu ringa, sa muzikom koju nosi nabrijana bas-gitara i gitarski rad oslonjen na sviranje jako distorziranih akroda, te vrištav, nervozan vokal. Ritmički ubistveno i moćni. Vulturepeak su, uslovno, nešto bliži stoner metal formulama, ali i njihova muzika je u velikoj meri izrasla iz panka i hardkora, sa zanimljivim ritmovima i jakim, ekspresivnim izvedbama. Sve je ovo producirano garažno ali pristojno i nudi mnogo dobre, jake, izražajne muzike koju je teško ne voleti. Bendovi ovo prodaju po ceni koju sami odaberete, pa svakako poslušajte:

https://vulturepeak.bandcamp.com/album/l-m-i-vulturepeak-split

https://lmiband.bandcamp.com/album/lmi-vulturepeak-split

Poznato je da nisam baš neki ljubitelj moshcore zvuka, ali Šveđani R.A.T.S. sa albumom Another Day in Helvete zapravo šarmantno spajaju taj ,,urbani", plesni zvuk sa energičnom pank svirkom, kreirajući prilično uzbudljivu  muziku koja ima sav potreban gruv ali onda i dovoljno potrebnog čukanja da meni to bude lepo. Početak albuma (Shit's Fucked i B-b-b-bullshit) su tipične moshcore poskočice, sa horskim, ,,geng" vokalima ali rifovi su dobri i produkcija odlična. Kako album ide prema kraju, sve mi više prija kako R.A.T.S. kombinuju pankersku energiju i moshcore gruv a onda pretposlednja pesma, Saprophytes ponudi vrlo ubedljiv brzi hardcore thrash i tu sam kupljen. Poslušajte:

https://ratshc.bandcamp.com/album/another-day-in-helvete

Singapurski Error svira vrlo nabadački, vrlo metaliziran hardcore/ beatdown pa je singl Emptiness Within jedna odlično producirana, energična procesija mošerskih ritmova, nervoznih, disonantnih gitara i bučnih vokala. Vrlo lepo i nadam se da ovaj bend priprema i album:

https://errorhc.bandcamp.com/album/emptiness-within

Sinister Wand su iz Masačusetsa i njihov EP, Never Ending Night je predivan šoukejs za pank kakav metlaci obožavaju. Tri pesme koje Sinister Wand ovde izvode su vrlo siguran, energičan D-beat hardcore, sa korenima u Discharge ili Anti-Cimex ali sa uverljivim sopstvenim zvukom i stilom, sve puno odličnih rifova, sjajnog pevanja i dobro producirano. Platite koliko hoćete ali ne propustite da uzmete ovaj biser hardkora:

https://sinisterwand.bandcamp.com/album/never-ending-night

Iako volim rege i volim metal, njihove kombinacije su me istorijski ostavljale prilično neuzbuđenim. Produkti devedesetih, poput Dub War su mi bili više kuriozitet nego nešto što bih stvarno slušao a jedan magični nastup Eyesburna koji sam gledao u Hali sportova kada su Marleyjev Exodus i Kojotovo sviranje trombona podigli metalnu masu na noge su bili možda jedini momenat transcendencije koji mi je ovakav krosover priuštio. No, evo, slušam album Siniestro projekta ORC (Outternational Reggaemetal Connection) i iznenađen sam koliko mi je ovo solidno. ORC su dvojica argentinskih muzičara, jedan prevashodno rege veteran, drugi prevashodno metal veteran, sa skoro drsko uspelim projektom spajanja dva žanra u nešto što zapravo odlično funkcioniše. Na albumu Siniestro se bezobrazluk i mangupstvo modernog regea susreću sa pozom i šmekerstvom modernog metala u pregršti kompozicija koje su napravljene vrlo promišljeno i imaju sav potreban gruv, a da se koriste razumno prepoznatljivi elementi obe muzike. Naravno, pomaže i što vokalne dužnosti na sebe preuzima ekipa odličnih južnoameričkih emsijeva i toustera koji jako osvežavaju matrice, ali čak i poslednja kompozicija, u kojoj nema (rege) pevanja vrlo dobro drži liniju fronta i nudi odličan materijal za ponovljena slušanja. Album se prodaje po ceni koju sami odredite i ovo je od mene vrlo preporučljivo štivo:

https://outternationalreggaemetal.bandcamp.com/album/siniestro

Degenesis je simpatično nazvan debi album američkog tech-death trija Colossus koji sa svojih sedam pesama u 25 minuta apsolutno insistira na tome da je kvalitet važniji od kvanititeta i izrazito se trudi da ponudi suvu krtinu. Što je legitimno i Colossus svakako sviraju odlično, sa svim potrebnim veštinama za tehnički, brutalni death metal koji ne želi da zvuči laboratorijski, sterilno, već živo i znojavo. Meni to bude prilično simpatično i Colossus imaju solidne ideje mada je svakako potrebno da se više ulože u pisanje pesama jer kvalitetni delovi nisu uvek uvezani na dobre načine i album ima, čak i za svoje kratko trajanje, dosta momenata gde se samo popunjava prostor rifovima koje ćete zaboraviti u narednih deset sekundi. Ne pomaže malo muljav (mada dosta prirodan, to cenim) zvuk koji svemu dodaje crtu apstrakcije, ali Collosus nikako ne bih nazvao rđavim bendom. Ovde ima mnogo potencijala, pa i zadovoljavajuća količina momenata koji su mi se dopali. Bend će, nadam se, nastaviti da raste i razvija se jer se vidi da umeju i da vole:

https://comatosemusic.bandcamp.com/album/degenesis

Italijani Namtaru na svom EP-ju The Cosmic Call promo 2021 sviraju mračan, kavernozni ,,abyssic death metal". Ovo je samo sirov miks nekih pesama koje će se pojaviti na albumu, kasnije u toku godine, ali i ovako je to simpatično ako volite kavernozni, lavkraftovski death metal koji živi na velikim rifovima i zvuku koji kao da je snimljen u pećini što ima direktnu poveznicu za sam pakao. Namtaru dobro sviraju i imaju osećaja za ovaj podžanr pa je meni ovo bilo slatko:

https://namtaru.bandcamp.com/album/the-cosmic-call-promo-2021


Prošlog sam ljeta zaista voleo prvi Skeletonov album. Momčad iz Teksasa su pokazala kako se lako svira death metal koji zvuči kao pank, a njihov izdavač, 20 Buck Spin za ovu godinu priprema i drugi album, ali nam u međuvremenu nudi demo nazvan Ordainment Of Divinity sa četiri supersirove, ali zarazne pesmice. Skeleton sa ovim izdanjem, iako zvuče kao da su se snimali u podrumu, na vrlo zadovoljavajući način evoluiraju svoju muziku, kombinujući melodičnije, skoro blek metal teme sa vrlo pankerskom, ali disciplinovanom svirkom. Odlično predjelo za drugi album i masivan zid buke za sve propisne podrumaše:

https://listen.20buckspin.com/album/ordainment-of-divinity

Kanađani Last Retch su vrlo dobri na svom prvom demo snimku, koji se zove Last Retch – Demo. Tri su to pesme old school death metala kakav je lako voleti sa njegovim velikim, teškim rifčinama, mosh-friendly tempom, kvalitetnim vokalima i dobrom produkcijom. Last Retch ulaze u baru vrlo naseljenu krokodilima, ovakav tip death metala danas sviraju mnogi, ali rekao bih da imaju šta da ponude, ne lutajući daleko od predložaka ali svirajući stil sa uverljivošću i autoritetom. Sami birate cenu ako biste ovo da kupite, a inače, vrlo lepo za slušanje:

https://lastretch.bandcamp.com/album/last-retch-demo

I finski Brainspoon ima EP od tri pesme, Monstrous Chains i ovo je takođe old school death metal sa mrvicom deaththrash zvuka i još jedan odličan komad muzike koja prija ušima i sa strane zvuka , doduše malo muljavog ali to se ovde sasvim uklapa, i sa strane samih pesama koje su mračne, oštre i uzbudljive. Finci sviraju odlično i pišu dobre pesme po starim, oprobanim formulama gde gitare zlokobno režu a bubnjevi rešetaju, sve zvučeći prirodno i ljudski, pa je cena od jednog evra za daunloud više nego povoljna:

https://brainspoon.bandcamp.com/album/monstrous-chains

Za još old school death metal kvaliteta, obratimo se Kaiforniji. Prvi album losanđeleskih Swampbeasts zove se Seven Evils Spawned of Seven Heads i ovo je kolekcija odličnih jedanaest pesama death metala pravo iz kanalizacije sa muljavim, moćnim rifčinama, groznim vokalom i vrlo klasičnim šaltanjem između vratolomno brze svirke i meljućih sporijih delova koji ističu dobre gitarske teme. Swampbeasts svakako veoma liče na 20 Buck Spin bendove, ali to ne da nije problem nego je prelepo imati JOŠ jedan bend u stilu Tomb Mold, Skeleton, Vastum, Ulthar ili, možda Necrot (koji ne snimaju za 20BS, ali ih ovi distribuiraju). Swampbeasts imaju odlične pesme, jako dobar zvuk i generalno karakter. Naravno, neće baš svakome biti po ukusu ovako sirov i prost death metal, al ovaj bend u okviru ovakvog žanra ispoljava sasvim dovoljno sofisticiranosti da se izdvoji. Vredi poslušati:

https://swampbeasttl.bandcamp.com/releases

Grand Cadaver je neka vrsta švedske death metal supergrupe sa članovima koji su svirali ili sviraju u bendovima tima Dark Tranquility, Treblinka, Tiamat, Mr. Death, Katatonia, Let Them Hang itd. itd. itd. Prvi EP, nazvan Madness Comes time sasvim neiznenađujuće nudi četiri pesme – švedskog death metala. Sve je tu baš kako očekujete, sa velikim, teškim zvukom, masivnim rifovima koji su i mračlni i melodični, energičnim svirkom. Grand Cadaver se izdvajaju od tipične swedeath formule time što su im aranžmani malo kompleksniji, sa dosta promena ritma, a da se oseti i trud da se ne izgube glavna tema i raspoloženje pesme. Sasvim je to solidno, sa dobrom produkcijom i dopašće se svakom ljubitelju:

https://grandcadaver.bandcamp.com/album/madness-comes

Silver Tiger iz Meksiko Sitija na albumu Burning Nightmare sviraju melodičan heavy metal relativno svedene i jeftine produkcije ali sa dosta ljubavi i ideja. Ovo je izrazito gitarska muzika u kojoj naglasak nije toliko na rifovima koliko na melodijskim temama koje gitarista Memo Rivas svira u intervalima u prizivanju nekih lepih momenata klasične NWOBHM ere. A što je prijatan pristup. Uz poletne ritmove i pevača koji se izrazito trudi da bude i muževan i melodičan, ovo je materijal koji prosto vapi za boljom produkcijom i nadam se da će Silver Tiger, sa svojim lepim idejama i kvalitetnom izvedbom za iduće izdanje imati sredstava da se više potroši na studio. Pevanje na Meksičkom se čuje u par pesama i toliko je šarmantno da bih voleo da je ceo album ovakav. Lepo:

https://silvertiger.bandcamp.com/album/burning-nightmare

Pravo je zadovoljstvo, ma šta zadovoljstvo, SLAST, kad naletite na snimak kao što je demo Fighting Spirits kanadskog benda Tower Hill. Mislim, oni kažu ,,demo", ali ovo je snimak bolji od 99% svega što sam čuo u ovoj godini ne samo u pogledu kvaliteta muzike, već i izvedbe, a bogami i produkcije. Hoću reći, ako Tower Hill ovako zvuče na demo snimku, pa kad će da snime album i kakvo će čudo to tek biti? Elem, Kanađani sa ove tri pesme kreiraju jedan od najboljih heavy metal radove ove nedelje, i godine, dajući nam brz, eklsplozivan, energičan rad u NWOBHM stilu sa dovoljno epskih/ power metal elemenata da sve to bude blisko i publici koja više voli Skelator nego, recimo, Riot City. No, kako ja zaista volim i Skelator i Riot City, Tower Hill su na praktično idealnom mestu, praveći pesme žestokog, epskog metala koji ima moćne rifove, masne solaže, brz tempo, pevača koji voli da izvuče falset kada je oportuno, spajajući neposrednost NWOBHM-a sa himničnošću power metala. Ovo izlazi tek za par tjedana ali ga možete preorderovati već sada za jeftina tri kanadska dolara (ja jesam), a onda i slušati na Jutjubu i salivirati, brojeći dane do izlaska:

https://towerhillmetal.bandcamp.com/releases

https://youtu.be/y3ia7HWobA0

Odlični su i Poljaci Rascal, mlađan bend osnovan 2019. godine a koji meša klasičan NWOBHM metal obogaćen visokim (prijatno cheesy) vokalima sa nešto tehničkijim speed metal pristupom. U praksi je EP Headed Towards Destruction kao da slušate zaista dobru ploču snimljenu 1984. godine ali sa kvalitetom zvuka koji obezbeđuju savremena tehnologija i znanje. Rascal se izrazito trude da kreiraju kompleksnije rifove i teme koje će iskoristiti te dve gitare koje imaju, te da same melodije u pesmama budu upečatljive i emotivne. Prijatno, malo nostalgično i, što se kaže, igra za publiku:

https://rascalband.bandcamp.com/album/headed-towards-destruction

Slaves To Fashion su norveški progresivni metal bend koji na konceptualnom albumu The History of Heavy Metal pokušava da sažme pola vela istorije metala (od 1970. do 2020. godine, molimlepo), u deset pesama koje će ovako ili onako biti inspirisane velikim bendovima iz tih proteklih decenija. Tako se recimo MCMLXX može povezati sa Deep Purple a The Priest of Maidenhead sa Judas Priest, Iron Maiden i Motorhead. No, ovo nisu pastiši i mada Slaves to Fashion emuliraju stilove popularne u određenim erama, oni ne pokušavaju da direktno skinu zvuk konkretnih grupa. Sex, Drugs & Rock 'N' Roll je, recimo, sažetak svih hair metal hitova iz osamdesetih, urađen vrlo ubedljivo, a Thrash of the Titans, iako pravi omaže Metallici, Mefadethu i Anthraxu, zapravo počinje rifom koji je praktično skinut iz legendarne igre Doom id Softwarea (a koji je, naravno, napravljen početkom devedesetih, inspirisan klasičnim thrashom). Garden of Chains je smoreni, gruvi grunge komad itd. Poslednja pesma spaja metalcore i deathcore sa blackgazeom itd. i mada je ovaj album impresivan u svom analiziranju i sintetisanju stilova, moram da priznam da na kraju dana koncept ovde pojede same pesme koje, uglavnom, nisu sjajne i ne izdižu se mnogo iznad ideje pačvork omaža. Ali dobro, smela ideja i pristojna realizacija:

https://slavestofashion.bandcamp.com/album/the-history-of-heavy-metal

Za kraj, umetnost. Bilo je dosta dobrih, ali uglavnom old school death metal albuma ove nedelje. Ad Nauseam iz Vićence svakako ne spadaju u old school death metal fioku i njihov drugi album, Imperative Imperceptible Impulse je jedan od najboljih primera za to kako tehnički death metal može da zvuči zbilja avangardno i da, bez obzira na sve vrlo jako naglašavane ritmičke i harmonske ekscentričnosti i eksperimente, ne izgubi iz vida da kompozicije treba da imaju ,,smisla" na makro, ali i na mikro nivou. Otud je ovo album sa ,,samo" šest pesama, ali najkraća – Sub Specie Aeternitatis, koja ga i otvara – traje osam minuta i četrdesetjednu sekundu, no hoću da naglasim da pesme imaju, pored sve svoje avangardnosti, vrlo jasan smer u kome se kreću i čak i kada ubacuju brojne distrakcije i digresije (a to je skoro sve vreme), one nisu tu da slušaoca skrenu sa te putanje, naprotiv. Ad Nauseam su retki među tech-death bratijom u tome kako kompleksnost onoga što prave ne stoji nasuprot ,,gruvu" ili ,,tečnosti" ili, naprosto MUZIKALNOSTI njihovih kompozicija. Uvek sam voleo tehnički nabrijan, avangardno nastrojen ekstremni metal i za ove skoro četiri decenije koliko pratim ovu muziku, mogu da kažem da sam čuo tek nekoliko albuma koji ovako dobro spajaju agresivan avangardni pristup ritmu i harmoniji sa kvalitetom kompozicija. Pritom, album je izašao i u ,,Full Dynamic Range DR11" verziji što znači da i pored, naravno, agresivnog zvuka pojedinačnih instrumenata, sam master zvuči dinamično i prostrano pa ne postoji skoro ni jedan jedini razlog da ovo ne kupite praktično bez slušanja. Naravno, kako je prikazivač na Angry Metal Guy ovome dao peticu – jednu od retkih u istoriji sajta – pojavilo se mnogo ljudi da kažu kako oni ovde čuju samo buku ili ljude koji se iživljavaju ali za moje uši ovo je bend koji je uzeo sve što sam cenio kod bendova tipa Deathrow, Atheist, Atrocity pa i Liturgy i preneo ga na sledeći nivo. Obavezno.

https://adnauseam-official.bandcamp.com/album/imperative-imperceptible-impulse-full-dynamic-range-dr11

[Meho Krljic]

E, pa umro nam je Đorđe Balašević i dok bi bilo malo nategnuto tvrditi da je on svirao metla, ne bi bilo ni malo netačno reći da su ga praktipno svi metalci voleli. Uostalom, jedna od najboljih doom metal pesama napravljenih kod nas je obrada njegove Devojke sa čardaš nogama... Slava mu. A mi idemo redom.

Blek metal. Überchriist je sjajno ime za bend i mada ova ekipa iz Atlante nominalno svira (post) blek metal, istina je i da njihov prvi EP, Et Veniens sasvim bez problema može da se ponudi i publici koja voli thrash metal ili thrashcore. Ove četiri pesme svakako imaju malo melodičnijeg i atmosferičnijeg sadržaja koji vezujemo za post blek metal, ali imaju i poštene, krljačke rifove, bez tempo i energičnu izvedbu pa Überchriist, skoro kao i sam Hrist, šire ljubav među ljudima i metalcima/ pankerima različitih profila. Odlična svirka, solidna produkcija, lepo izdanje:

https://uberchriistatl.bandcamp.com/album/et-veniens 

Švedski Shadows of Paragon nisu ništa snimali više od decenije ali je novi EP, Amendment time prijatnije iznenađenje, nudeći tri pesme za švedsku tipično energičnog, zakucavačkog blek metala (sa malčice death metal elemenata) koji ima i melodije i emocije, ali je prevashodno definisan svojom energijom i brzinom. Bend svira odlično, sa dualnim, žensko-muškim gitarskim napadom i odličnom ritam sekcijom, te pesmama koje imaju puno dobrih ideja ali i pamtljivih tema. Kompleksno, a opet tečno i spontano, sve se to na kraju sažima u odličnoj Your New Identity koja EP zatvara i ovo od mene ima najtoplije preporuke:

https://shadowsofparagon.bandcamp.com/album/amendment

Jednočlani britanski bend Wynter Myst sa svojim prvim albumom, Frore, nudi dosta solidan blek metal koji ima sirovost i energiju drugog talasa ali i melodičnost i atmosferu koju ja povezujem sa savremenijim gibanjima u ovom izrazu. Kombinacija je dosta dobra i Steve Blackwood koji sve ovo svira i piše se pokazuje kao vrlo talentovan momak čiji mi matični bend, Old Corpse Road, nije bio toliko zanimljiv ali Frore je prijatna, lepo zaokružena ploča koja izlazi tek za nedelju dana ali ovde možete da je poslušate i nađete linkove za priorderovanje:

https://youtu.be/nOqHtLj9QiI

Kolumbijski trio Dantalian na svom novom albumu, Death Magick Blood donosi vrlo robustan, odlično odsviran i produciran blek metal sa izrazito himničnim svojstvima. Ovo su pesme melodičnih tema i poletne atmosfere, odsvirane brzo, energično i veoma disciplinovano, sa tekstovima na Engleskom i Španskom i ovo je jedno od najboljih izdanja cele nedelje, sa podsećanjem da Dantalian sviraju već dvadeset godina i itekako mogu da nauče mnogočemu kolege sa raznih krajeva planete:

https://officialdantalian.bandcamp.com/album/death-magick-blood

Poljaci Szary Wilk sa prvim albumom, Wrath, podsećaju na kvalitet i vitalnost poljske blek metal scene. Ovo je epski i melodičan blek metal koji je istovremeno sirov u zvuku sa jako distorziranim gitarama i zvonećim bubnjem. Nije to lako za varenje ako ste nepripremljeni ali je kontrast između lepih, himničnih melodija i onoga kako bend zvuči prijatan. Pet podužih pesama srednjeg tempa, marševske atmosfere, omot sa bijesnim vukodlacima, te sempl iz Bergmanovog Sedmog pečata na kraju – šta nam više treba?

https://szarywilk.bandcamp.com/album/wrath

Stake Driver je solidno ime za blek metal bend a taj bend ima i vrlo pristojan debi album, Lycanthropy 666. Ekipa je iz Dejtona u Ohaju, gradau kome smo svojevremno potpisali mir, a muzika na albumu je, pa, zaista pomalo vampirski, tj. likantropski blek metal sa sjajnim korišćenjem klavijatura (i klavira) da se doda jedna epska, vodviljska dimenzija pesmama koje su već primereno dramatične i cheesy na onaj najbolji način. Pritom, Stake Driver sviraju brzo i zapravo su vrlo kvalitetni i u pogledu izvođačkih veština, ali i aranžiranja i produkcije. Blek metal VEOMA po mom ukusu a samo pet dolara za daunloud:

https://stakedriver.bandcamp.com/album/lycanthropy-666

Poslastica za old school blek metalce je svakako kompilacija The Endless Cycle of Total Destruction (A Russian Tribute to Bathory) na kojoj ruski bendovi krljaju, cepaju i sa puno ljubavi izvode 24 pesme projekta koji je ceo taj podžanr i, jelte, začeo. Kako sam i sam svirao u postavi koja je bila skoro pa čist Bathory-tribute-band u to vreme, vrlo mi je leglo ovo sasvim strejt čitanje Quorthonovih pesama, bez mnogo ambicije da se ode izvan prirodnih granica i sa pažnjom da se prevashodno uhvate strast i žestina koju vezujemo uz Bathory. Naravno, Quorthon je napisao neke od najvažnijih pesama u istoriji metala, spajajući jednostavnost panka sa epskom dimenzijom metal-muzike i kavera njegovih pesama ne manjka diljem zemnog šara, ali ova kolekcija u proseku drži vrlo solidan nivo kvaliteta svirke i produkcije, sa dovoljno sirovosti da bude jasno kako je u pitanju prava andergraund akcija, ali i sa dvoljno profesionalnosti da se ovo može nuditi i civilima. Neke od meni omiljenih pesama ovde dobijaju sjajne verzije (vrlo pankerska Bestial Lust, odlična Reaper, furiozna Born for Burning), neke su, eh, manje unapređene (pogotovo mi je bedak kako su BASTÄRD odradili dve vrlo drage stvari), a imamo i to kako recimo Blazing Rust pretvaraju One Eyed Old Man u maltene propisan power metal a Sceneries and Forms izmeću The Messenger u akustičnu folk-baladu... za samo tri dolara ovaj album će vam doneti MNOGO lepih trenutaka pa sugerišem brzu, odlučnu reakciju:

https://discomfortproduction.bandcamp.com/album/the-endless-cycle-of-total-destruction-a-russian-tribute-to-bathory

Australijski duo Spire posle petogodišnjih priprema vraća se sa drugim albumom, Temple of Khronos i ovo je jedna vrlo prijatna, vrlo sigurna ploča mračnog, dramatičnog, pomalo i teatralnog metala koji vrlo uspelo spaja blek metal oštrinu sa uzdržanošću svojstvenijom doom metalu. Ne da je ovo zaista nekakav blackened doom, Spire su zapravo skloniji nekakvom ukrštanju blek metala sa post-metal strategijama kreiranja atmosfere i ambijenta, pa je ovo puno ponavljajućih tema i rifova koji idu u grupama, naoko nezavisno od tempa kojim ispod njih sviraju bubnjevi i bas. Lepo je to sklopljeno pa Spire zbilja kreiraju hipnotičku atmosferu nekakvog pretećeg futurizma a ono što posebno cenim je da pesme i pored toga nisu ni predugačke ni preopterećene idejama već umešno aranžirane da se obezbedi pojedinačni identitet svake. Miks je takođe dosta solidan s obzirom koliko ovo ima slojeva i da se bavi hipnozom. Veoma preporučljivo:

https://sspiree.bandcamp.com/album/temple-of-khronos

Vindsval, šeg francuskih kultnih avangardista Blut Aus Nord ima nekoliko projekata sa strane koji uglavnom nisu ništa snimili, tako da je pojavljivanje albuma njegovog projekta Forhist, a koji se isto zove Forhist priličan događaj. Doduše, ovo izlazi tek za par nedelja, ali JuTjub daje da se ceo album čuje na omiljenom kanalu, pa možete poslušati, priorderovati itd. Za razliku od recentnog Blut Aus Nord autputa, a koji je skrenuo u smeru psihodeličnog metala, Forhist je atmosferični blek metal sa jednostavnim strukturama pesama, akcentom na ponavljanjima i talasima gitarskih akorda koji zasipaju slušaoca odvodeći ga u alfa-stanje. No, Vindsval ne bi bio to što jeste da i ovu jednostavnu formulu ne pravi sa jasnim razumevanjem kako da je učini zaista hipnotičkom, gađajući dobrim temama i aranžmanima sve naše čakre i ostale tačke u organizmu. Lisica koja smotana spava na omotu nam govori sve što treba da znamo. Vrlo lepo:

https://blutausnord.bandcamp.com/album/forhist

https://youtu.be/MqvouF6fUzw

Thron iz Njemačke imaju treći album, Pilgrim i ovo je, rekao bih tipično nemački robustan blek metal sa puno svirke, promena ritma i tema koje nisu prosti rifovi već razrađenije, a opet vrlo ,,metalske" linije, sa malo melodičnosti i puno energije. Dosta to traje, da se razumemo, ali Thron imaju kvalitet i dobru produkciju:

https://listenable-records.bandcamp.com/album/pilgrim

https://youtu.be/g3G72tdh7e4

Argentinski Los Males del Mundo zvuči izuzetno ubedljivo i mišićvo na debi albumu Descent Towards Death. Ovaj projekat započeo je saradnjom dvojice iskusnih muzičara pa vremenom izrastao u ,,praviji" bend, mada je ovo i dalje samo studijski entitet, ali, da budemo iskreni, u ovo doba pandemije, to je 99% svih bendova na svetu. Elem, Descent Towards Death ima svega pet pesama u četrdeset minuta i u pitanju su epske, dugačke i herojske kompozicije sa puno melodičnih, pa i melanholičnih elemenata, ali i sa dosta snažne, energične svirke. Ovo je maštovito kreirana muzika, sa dosta za blek metal nestandardnih rešenja, ali to čini da zvuči zrelo i čini je bližim i drugim metalcima:

https://losmalesdelmundo-northernsilence.bandcamp.com/

https://youtu.be/ljUto9UP_94

Konačno, izašao je i peti album austrijskih post-blek metal vedeta Harakiri for the Sky, nazvan Mære i mislim da će fanovi biti u raju ili već, paklu, gde god se najbolje osećaju. Ovo je, za moj ukus, prilično preslađeno i praktično bi moglo da se vrti na MTV Rocks da MTV Rocks nije ljetos ugašen, na kraju krajeva, album se završava obradom Placeboa, ali da je dobro – dobro je. MS i JJ znaju šta rade i ove emotivne, bogato producirane power-balade sa blastbitovima i urlanjem su svakako vrhunac u svom podžanru. Činjenica da nema problem da ovo slušam i pored svih tih ,,emocija" svedoči o jednom tvrdom, kvalitetnom osnovu na kome su pesme izgrađene, pa, svakako, poslušajte:

https://youtu.be/ZwQQOVbb91c

Stoner! Grande Fox iz Soluna za sebe kažu da su svemirski psihodelični stoner, ali njihova muzika, makar na novom albumu, Empty Nest, je mnogo više zasnovana na rifovima i bluzu nego na prebiranjima po prozračnim gitarama priključenim na neprebrojne efekte. Ne da to govorim u ikakvoj lošoj konotaciji, au contraire, Empty Nest je još jedan kvalitetan primerak grčkog stoner roka sa svim elementima koje smo naučili da od njega očekujemo: dobra produkcija, jak gruv, pažljivo napisane pesme, a na sve to ide i malo ,,prave" psihodelije. Lepo:

https://grandefox.bandcamp.com/album/empty-nest

https://youtu.be/mq4JpIiVyxs

Argentinci Nostone donose vrlo simpatičan stoner rok na albumu Road Into The Darkness. Ovo ima sve te lepe, velike rifove i gruv koje želite da čujete, naravno, ali i vrlo melodičnu, blago psihodeličnu, skoro pop dimenziju u pevanju i vokalnim aranžmanima. Odlična kombinacija i čak ni relativno nizak kvalitet snimka ne čini mnogo na tome da ovaj prijatni album unazadi. Bend koji valja pratiti:

https://nostone.bandcamp.com/album/road-into-the-darkness

Kanađani Stuntwoman na svom, pretpostaviću prvom albumu Captain American Standard nude vrlo prijatan fuzz-rock, sa mid-fi zvukom ali vroma prijemčivom svirkom i dobrim pesmama. Već sam zvuk gitare je ovde dovoljan da se čovek razneži a ovo su i kvalitetne rokenrol pesme na lepom secištu panka i hard roka za svakog koga ne zanimaju toliko oštre žanrovske granice koliko ga zanima da se krlja:

https://stuntwoman.bandcamp.com/releases

Naravno, Grci Cargo Lift imaju izuzetno kvalitetnu produkciju i zvuk na albumu Then a koji prave već godinu i po dana. Ovo je muzika inspirisana, kako sami kažu, bendovima kao što su Faith No More ili Tool, Foo Fighters, Deftones, QOTSA itd., dakle, ne nužno nešto iz moje ekspertize, ali su Cargo Lift vrlo dobri izvođači i pišu kvalitetne hard rok pesme. Probajte:

https://cargolift.bandcamp.com/album/then

Još jedan provereno dobar grčki proizvod je album B.L.E.V.E. atinskog sastava Degenerate Mind, ponovo odlično producirana i drusna kolekcija heavy rock pesama koje su kao stvorene za puštanje na radiju, u kolima, na plaži itd. Degenerate Mind sjajno sviraju i pišu energične pesme nabijene bezobrazlukom, ali i melodijom i gruvom. Možda za nijansu previše ,,komercijalno" za moj superdegenerisani ukus, ali svakako preporučujem slušanje iz sve snage bilo kome ko voli stoner, desert ili uopšte savremeni teži rok:

https://degeneratemind.bandcamp.com/album/b-l-e-v-e

Šveđani Evocator na novom EP-ju, Chronicles of Pestilence valjaju svoj brend teškog, moćnog, ali atmosferičnog death-doom metala koji se ovde pakuje u tri dugačke, bučne, teške pesme pune teških gitara i urlanja. Evocator su ,,atmosferičan" metal bend pa umesto komplikovanih denflovanih rifova polivaju jako distorziranimn harmonijama i dugačkim jednotonskim deonicama i to kod njih sve deluje smisleno i odlično zvuči. Tri pesme, ali pola sata vrlo heavy i vrlo emotivne muzike, izvolite:

https://evocator.bandcamp.com/album/chronicles-of-pestilence

Apsolutna lektira ove nedelje,barem što se tiče stoner roka je najnovija kompilacija pouzdanih Doomed & Stoned. Najavljivana uz dosta ponosa i sa čak 56 bendova, Doomed & Stoned in Russia (Volume 1) je verovatno najbolji vodič za rusku stoner rok i doom metal scenu koji možete dobiti, a ovi ljudi vam ga daju za cenu koju sami odaberete. Naravno, kvalitet muzike je garantovan prethodnim izdanjima istih kuratora, a ovde svakako imamo i neke svoje stare znance, od Dog Chasing Sun preko Sheva, pa do EYE. Kao i uvek, nešto od ovoga vam neće biti nimalo zanimljivo a u nešto ćete se zaljubiti, pa, zarad te buduće ljubavi ne propustite najnovije D&S izdanje, pravljeno s pažnjom i posvećenošću:

https://doomedandstoned.bandcamp.com/album/doomed-stoned-in-russia-volume-1

Vrlo setan i nežan doom metal dobijamo na albumu 9 Mile Square projekta Crawl Below. Kako se jedini autor i izviđač muzike ovde zove Charlie Sad Eyes, jasno je da je ovo i blago ,,emo" ploča sa post-metal elementima, pa i malo folk motiva. I to će da bude jasno, biti prijatno dosta širem krugu slušatelja od samo doom metal hardkor masiva. 9 Mile Square je treći album benda i konceptualno  se bavi Konektikatom pa svakako poslušajte, ima tu štofa.

https://crawlbelow.bandcamp.com/album/9-mile-square

No, za mnogo manje setnu i nežnu muziku idemo na – Orknijska ostrva. Electric Mother su izbacili svoj drugi album, nazvan samo II i ovo je devet pesama energičnog, mišićavog teškog roka. Bend je vrlo kvalitetan u svirci i jedino mogu da budem u dilemi da li bi pevač Calum Elder mogao da bude glasniji u svojoj izvedbi, no, pesme su odlično napisane, sa zaraznim temama i melodijama i odličnim solažama. Ovo nije striktno stoner ili desert rock, ali deli sa njima masivne, na bluzu utemeljene rifove, svirajući ih solidno jakim tempom i podsećajući da dobar metal ne izlazi iz mode. Odlična produkcija, zabavan album:

https://electricmother1.bandcamp.com/album/ii

Francuzi Carcolh na svom drugom albumu, The Life And Works Of Death (štagod TO značilo) pokušavaju da venčaju težinu, sporost, ali i sjetu klasičnijeg doom metala (negde na transverzali Candlemass-My Dying Bride) sa klasičnijim, ,,epskim" heavy metalom. To je sasvim časna ambicija i rekao bih da su ljudi u tome prilično uspešni, mada album na kraju nije sasvim po mom ukusu. Ali nije da sam ja jedini koga treba zadovoljiti na ovom svetu.  Carcolh umeju da kreiraju dramu i dobro su producirani a ako im je muzika malčice previše emotivna za moj ukus, to je verovatno više moj problem:

https://carcolh.bandcamp.com/album/the-life-and-works-of-death

Više ugođen sa mojim ukusom je nizozemski solo-umetnik Tjeerd de Jong koji ima više različitih muzičkih projekata ali pravi doom metal albume pod imenom Phantom Druid. Stages Of Twilight je drugi album ovog projekta i mada Phantom Druid malčice pati od te solipsističke kletve jednočlanih metal bendova, što se čuje i u miksu i u pesmama – svemu nedostaje samo MALO živosti – ovo je svakako konceptualno blisko mojim potrebama. A te potrebe su da slušam varijacije na Black Sabbath do smrti. De Jong upravo to pruža sa nimalo prikrivenim omažiranjem Ozzyjevog stila pevanja i masivnim rifčinama koje su praktično lekovite. Da se ovo snimi u pravom studiju i da de Jong sedne sa makar bubnjarem koji bi dinamizovao svirku, bilo bi izvrsno, a ovako je makar solidna ponuda:

https://phantomdruid.bandcamp.com/album/stages-of-twilight

Mars Era iz Firence sviraju, pa, recimo, progresivniji stoner rok na albumu Oniro. Ovo je ploča koja će vas malčice podsetiti na Tool kad čujete šta radi sa ritmovima i atmosferama, ali će se Mars Era kroz šest pesama pokazati kao sasvim samosvojna ekipa koja voli teži rok i psihodeliju i ima sopstveni način da ih spoji. U konkretnom slučaju, dobre teme i dinamika pesama dopunjeni su osobenim pevanjem koje nije tipično za ,,heavy" vrste muzike ali ovde se vrlo lepo uklapa:

https://marsera.bandcamp.com/album/oniro

No, naši stari znanci, varšavski Dopelord su tu da novim EP-jem, Reality Dagger, pokažu da klasičan stoner nije istrošena formula. Ovde se nudi sve što pošten čovek može da poželi: spor, masivan ritam, jako fazirane gitare i dobro upotrebljene modulacije, ozijevski melodičan, psihodeličan vokal, prijatne solaže. Dopelord znaju šta vole i vrlo se komotno osećaju svirajući to što vole:

https://dopelord.bandcamp.com/album/reality-dagger

Ripple Music za ovu nedelju imaju novi album pistburških Jakethehawk koji je, pa, vrlo hitoidan ako volite stoner/ psych/ desert rock i sličnu muziku. Hinterlands je ploča koja vrlo dobro spaja proto-metalski, na bluzu utemeljeni hard rok iz sedamdesetih sa psihodeličnim, faziranim eksploracijama prostora ali i savremenijim, ,,televizičnim" težim rokom. Ovo je svakako dramatičniji album nego prethodni, sa pažljivo pravljenim aranžmanima da se akcentuju svi važni delovi pesama, od moćnih rifova, preko glatkih, melodičnih vokala, pa do psihodeličnih kovitlaca a nagađam da je i ovde mastering radio Jim Plotkin jer zvuk uspeva da bude istovremeno (pre)glasan ali i slojevit. Vrlo dobro:

https://ripplemusic.bandcamp.com/album/hinterlands

Stariji metalci među nama sećaće se da je osamdesetih godina postojao beogradski speed-metal bend, Demoniac, ali ovaj Demoniac o kome danas pričamo je iz Čilea. Radi se o ekipi koja ima već dva studijska albuma a upravo je izašao i njihov živi album, En Vivo En Valparaíso, nudeći pristojan izbor pesama i solidnu svirku. Demoniac iz Valparaisa sviraju blackened thrash i ovo je muzika sa izraženom retro komponentom ali tehnički kvalitetna i ubedljiva. Kvalitet živog snimka je u najboljem slučaju osrednji ali to sakako doprinosi šmeku i daje svemu sloj patine kakav ovakva muzika u principu potrebuje. Lepo:

https://demoniac.bandcamp.com/album/en-vivo-en-valpara-so

Brazilski Saldo Desigual Moral na svom albumu Somos Nós a Doença sviraju veoma old school grindcore pa je ovo kolekcija pesama za zaista matoru publiku. Brazilci su jednostavni, brzi, energični i haotični, smeštajući se negde između sumanutog hradcore thrasha Olho Seco i trešerskog krasta G-Anx. Sve je to sasvim ružno, mračno i, ako volite taj patinirani, starinski zvuk, vrlo šarmantno. Nema ovde ni šmekerskih refrena ni demonstracija tehnike, već samo mračnog, prljavog krljanja za upućene. Plaćate koliko želite:

https://sdmgrindcore.bandcamp.com/album/somos-n-s-a-doen-a

Camera Obscura Two (skraćeno CO2) je svojevrsna grindcore/ thrash supergrupa iz Italije, okupljena oko Albertoa Penzina iz legendarnog benda Schizo, sa Guilijom the Bastardom na vokalima, i članovima još nekih uglednih bendova u ostatku postave (koja ima dve bas-gitare). D.O.D. je prvi album ove ekipe i nudi temeljit, metaliziran zvuk sa pesmama koje umeju da budu i cele u mid-tempo brzini, oslonjene na kvalitetne rifove i mošerski ritam (na primer Swamp Angel). Drugde dobijamo mešavinu thrash rifova i energične svirke, uglavnom u srednjoj brzini i mada su Camera Obscura Two sasvim sposobni i za brze, spastične momente, od njih pre svega treba očekivati stamene ritmove i jake rifove, sa odličnim Giulijovim pevanjem odozgo. Vrlo solidno:

https://selfmadegod.bandcamp.com/album/d-o-d

Kvebečki duo Afterpill stavlja sve što treba da znate već u naslov svog albuma: Powerviolent Blasting Attack košta jedan (kanadski) dolar i ima 23 kratke, eksplozivne pesme izrasle iz panka, provučene kroz metalnu šibu i ispaljene ka slušaocu najvećom dostupnom brzinom. Afterpill su mogli nastati i 1985. godine, s obzirom da zvuče kao da su jutros slušali LARM, Youth of Today, DRI i Septic Death a onda uveče uleteli u studio i sve ovo snimili u jednom dahu. Mislim, prelepo. Bend za isto toliko para nudi i svoj prvi album, snimljen 2017. godine i ovo je takođe sjajno:

https://afterpill.bandcamp.com/album/powerviolent-blasting-attack

https://afterpill.bandcamp.com/album/the-parasites-kingdom

Nažalost, češki Psychocontrol Records ne nude samo daunloud na kupovinu svog novog izdanja a koje je split album takođe čeških bendova Needful Things i Controlled Existence. Kažem ,,nažalost" jer je ovo jedna od najboljih grindcore ploča koje sam čuo ove godine. Needful Things su ,,klasičniji" grindcore sa dubokim vokalima i d-beat osnovom između rešetanja brutalnim blastbitovima, a iako je ovaj bend krenuo kao više goregrind orijentisana ekipa pre dvadesetak i nešto godina, ovo je sada vrlo ,,pametan" grindcore sa izvrsnim gitarama, sjajnom svirkom, sociopolitički osvešćenim tekstovima i kvalitetom produkcije kakav se samo poželeti može. Sa druge strane, Controlled Existence su možda još i bolji, svirajući ,,fastcore" varijantu ove muzike, sa vrlo kratkim, ultrabrzim pesamama i za nijansu razgovetnijim vokalom. I oni su sjajno producirani i ovo je izvanredna ploča koji bih kupio bez razmišljanja kada bih još uvek imao gramofon.

https://psychocontrolrecords.bandcamp.com/album/psycho-068-needful-things-controlled-existence-split-lp

Collapsor iz Tampe sa demom Devastation Path sede na ivici onog što je meni slušljivo. Ovo je vrlo sirov snimak, urađen, čini se u prostoriji za vežbanje, ali muzika je šarmantan, vrlo old school deathgrind kakav smo voleli ranih devedesetih godina pa sam svakako bio malo opijen i slušao sve to sa osmehom na licu:

https://collapsor.bandcamp.com/album/devastation-path

Svakako preporučujem novo izdanje uvek pouzdanog pitsburškog izdavača, 20 Buck Spin a u pitanju je debi album njujorčana Gravesend, nazvan Methods of Human Disposal. 20 Buck Spin su, generalno, firma koju danas prepoznajemo po bendovima koji u death metal unose razne disruptivne strategije, ali Gravesend su prevashodno (blackened) grindcore ekipa pa je i ovo album sa 15 pesma ali, zapravo, mnogo atmosfere. Mislim, kad ploča počinje sa ne jednim nego dva instrumentalna intro komada, znate da bend ima osećaja za dramatiku pa je ovo ploča na kojoj sintisajzeri imaju važnu poziciju i na kojoj se standardno blackened grind prebijanje kontekstualizuje na organski način. Ovo je, konsekventno dosta ,,spor" album za grindcore, na kome su atmosfera i ,,prelazni" delovi između nabadanja važni koliko i spastična krljanja, sve odsvirano jako besno, neraspoloženo, za pun ugođaj. Vrlo lepo:

https://listen.20buckspin.com/album/methods-of-human-disposal

Pensilvanijski Controller sviraju bučan i veoma lep hardcore thrash na albumu The True Sense Of Strength Within, uzimajući od preteča iz osamdesetih i devedesetih vrištave, ekspresivne ženske vokale i gomilu jakih rifčina, ali i solidan tempo. Ovo je i solidno miksovano i mada je master preglasan i naporan za uši, svakako pričamo o albumu koji spaja najlepše delove panka i metala i izvodi ih sa ubeđenjem i energijom:

https://controllerlv.bandcamp.com/album/the-true-sense-of-strength-within

Britanski System of Hate BAŠ vole Killing Joke. Njihov novi album, There is More Madness Here (prethodni se zvao  There is no Madness Here) je zapravo remiks-album na kome gomila ortaka i poštovalaca prerađuje pesme sa prethodnog albuma i dobijamo jako bogat program od 29 pesama post-panka, industrije, gotike i darkvejva. Nije da ja jednako volim sve od toga, ali sami System of Hate su šarmantni i vrlo verni žanru koji sviraju a velika većina remiksa ovde je takođe urađena sa mnogo ljubavi i pažnje i ovo je album koji se sluša uz mnogo osmehivanja i potvrdnog klimanja glavom:

https://systemofhate.bandcamp.com/album/there-is-more-madness-here

(kraj u sledećem postu)

[Meho Krljic]

Česi Kal sa singlom Hora ma vola imaju jako ubedljiv debi. Ovo je snažan, moderan a dobar thrash metal bez mnogo pozeraja i proseravanja, nudeći agresivnu, mračnu muziku i solidno napisane pesme izvedene odlično i u dobroj produkciji. Bend ovo nudi po ,,kaži sam, tbr" ceni koštanja i u pitanju je odlična vizit-karta i obećanje za buduća izdanja. Poslušati:

https://kal-metal.bandcamp.com/album/hora-ma-vola

Jednočlani rvački blackened speed metal projekat Atromic Drop ima novi EP, Macho Madness i ovo je pet pesama muljavog ali šarmantnog krljanja sa ponekim odličnim rifom i solidnim tempom. Lucas Taylor je svakako našao svoj zvuk i sada samo treba da poradi na produkciji, no kako je ovo praktično demo i daje se za pare koje sami odredite, ne mogu mnogo da se žalim:

https://atomicdrop1.bandcamp.com/album/macho-madness

I Sadistic Force sviraju šarmantan blackened thrash metal, direktno iz Teksasa, i njihov drugi EP (ove godine a i u životu), Black Moon Sadism je naravno, blago lo fi, ali sa dobrim idejama, sjajnim rifovima i energičnom, solidnom izvedbom. Ovaj duo verovatno nikada neće nastupati uživo, jelte, ali ovo što spremaju kod kuće je ukusno.

https://sadisticforce.bandcamp.com/album/black-moon-sadism

Kvebečki Maudiir je simpatičan jednočlani blackened thrash sastav koji, za razliku od većine kolega izvog podžanra ne ide na sirovost, brzinu i staroškolski ugođaj. EP La Part du Diable je sastavljen od promišljano napisanih, odlično produciranih pesama uglavnom srednjeg tempa i ambicioznih aranžmana, sa deakcentovanjem rifova i trudom da se ponude složenije teme. Rezultat je da ovo nije muzika koja hvata na prvu loptu ali je svakako raskošna, dovoljno kompleksna – na momente razmetljivo melodična – a da ipak ima tu prijatnu thrash neposrednost. Lepo:

https://maudiir.bandcamp.com/album/la-part-du-diable

Kanađani Naitaka za svoj prvi, eponimni EP nude, kako i sami kažu ,,lep spoj kanadskog thrasha i melodičnog death metala" i ovo baš pristojno funkcioniše. Pevačica Cara odlično vrišti, gitare imaju mnogo sjajnih momenata a tempo je pošten i muzika u celini energična, sa ambicioznim skretanjem u vode klasičnijeg NWOBHM zvuka kada je to oportuno. Ovo je relativno ,,demo" kvaliteta što se tiče produkcije ali prija mi:

https://naitaka.bandcamp.com/album/naitaka

Broken Paradise iz Mičigena sviraju prljav death-thrash metal na istoimenom EP-ju koji solidno treska u pet kratkih, efikasnih hrskavih pesama. Ovo je melodičnije nego što očekujete ali i sporije, sa duplim deathgrind vokalom praktično sve vreme i mada je sirovo producirano, odsvirano je odlično i zapravo nudi pristojno osveženje:

https://brokenparadise.bandcamp.com/album/broken-paradise

Dark Sorcerer iz Virdžinije na kaseti Pure Act of Sorcery​/​.​.​.​From the Emerald Tablet spajaju svoja dva EP-ja iz 2019. i 2020. godine i ovo je lep, mid-fi blackened thrash metal, sa puno simpatičnih rifova, znojavom svirkom, mračnim, jedva čujnim vokalom i puno klasične energije. Nema sad tu neke originalnosti u zvuku Dark Sorcerer ali momci ovo sviraju srčano i sa potpunim ubeđenjem da rade ono što vole i, naravno da se to čuje i prija. Izdavač kasete vam neće prodati digitalni daunloud (sem ako ne platite 666 evropskih maraka) ali bend oba EP-ja daje po ceni koju sami izmislite:

https://advictoriam666.bandcamp.com/album/pure-act-of-sorcery-from-the-emerald-tablet
https://darksorcerer.bandcamp.com/album/from-the-emerald-tablet
https://darksorcerer.bandcamp.com/album/pure-act-of-sorcery

Sunhurt su ruski žensko-muški duo koji na singlu Sheltering nudi jedan distorzirani gitarski dron (vrlo solidno) i jednu gruvi, glasnu sludge metal pesmu. Bend radi već par godina i ovo je konzistentno sa njihovim dosadašnjim autputom, emotivno, ekspresivno i snažno pa, kako se nudi za tačno onoliko para koliko ponudite, svakako poslušajte:

https://sunhurt.bandcamp.com/album/sheltering-single

Meksički Becoming the Entity na prvom albumu, Beyond Cygnus trpaju moćan, energičan brutal death metal zvuk koji ima ukusa u tome da samo povremeno ide u tech-death komplikacije i dobar deo vremena troši na prijemčive, zarazne, ma skoro pa himnične teme (slušajte početak Black Hole Inversions), a koje onda preseca brutalno krljanje. Vrlo lepo, vrlo autoritativno odsvirano sa, po običaju, preglasnim masteringom, ali bez obzira, ovo je impresivan brutal death album naučnofantastične tematike i nekih lepih ideja:

https://becomingtheentity.bandcamp.com/album/beyond-cygnus

Zna se da uopšte nisam naklonjen melodičnom death metalu i metalcoreu, ali eto, zalomilo se da mi je između gomile smeća koje sam ove nedelje čuo, prvi album teksaških Darker By Design, nazvan Necrolatry, na kraju bio dovoljno upečatljiv da mu posvetim malo više vremena i uz malo osmehivanja uživam u njegovim cheesy, theblackdahliamurderovskim melodijama, dualnim vokalima i vrhunski kvalitetnom izvođačkom programu. Darker By Design nisu baš originalni, daleko od toga, ali svakako predložak koji su ponudili The Black Dahlia Murder, Rose Funeral i drugi slični bendovi sviraju sa mnogo autoriteta. Ovo je i bend koji, pored dve gitare ima i violončelo u stalnoj postavi pa su pesme na Necrolatry sve spravljene oko ideje da će ovaj instrument imati da svira teme i kreira efekte paralelno sa svim ostalim što se tu dešava. Rezultat je melodična, cheesy ali epski zabavna kombinacija metalcore nabadanja i setnih violončelističkih linija i, uz dobru produkciju i vrlo pristojno napisan materijal, Darker By Design, mislim, ostvaruju dovoljno pobeda da zavrede pominjanje u ovom pregledu:

https://darkerbydesign.bandcamp.com/album/necrolatry

So humanity burns je split između dva jednočlana death metal sastava iz Belgije i vrlo vredan pažnje. Humanity Defiled, aka Iwein Denayer sa svoje tri pesme nudi vrlo kvalitetan materijal, šetajući se između sporijeg, masivnog death metala prema thrash formulama, pa do skoro hardcore thrasha. Poslednja pesma traje više od deset minuta i u pitanju je pravi metal ep. Na drugoj strani je belgijski metal heroj Déhà koji sa četiri pesme nudi razbijački, brzi deathgrind, puno moćnih rifova, visok tempo, opako pevanje. Ovo košta samo tri evra za daunloud i vredi da se podrži:

https://backfromthegravetapes.bandcamp.com/album/so-humanity-burns

Pre malo više od mesec dana sam rekao da ne znam kako zvuči strana split albuma Swollen with Rancid Phlegm na kojoj su Cryptic Brood, a preporučujući stranu na kojoj su Night Hag. E, pa sada znam i mogu da preporučim kompletno izdanje. Cryptic Brood sviraju dopadljiv, sirov i neprskan old school death metal koji ne pati ni od predobre produkcije niti od previše originalnih ideja ali je iskren, iz srca, i mada su ove četiri pesme snimljene, reklo bi se, na dva različita sešna, sve je to dopadljivo:

https://burningcoffinrecs.bandcamp.com/album/swollen-with-rancid-phlegm-split

Sa imenom The Lump, francuski death metal sastav iz Rennesa ne mora ni da objašnjava da je njihov brend death metala ,,smrdljiv, buboničan i zarazno grlen", jelte, a EP The Urge to Purge urađen je prošle godine u rasponu od tri dana u kojima su pesme napisane i snimljene, sve u svojevrsnom katarzičnom protestu protiv 2020. godine. Ovo je mošerski, moderan death metal bez mnogo kompikacije u aranžmanima ili produkciji, sa forsiranjem gruva i atmosfere i mada je sve to vrlo jeftino i mid-fi, mani, naravno, izrazito prija:

https://thelump.bandcamp.com/album/the-urge-to-purge

Instrumentalni death metal je relativno retka pojava, s obzirom na to koliko ova muzika forsira teksturu (sa vrlo malim procentom death bendova čije tekstove zapravo možete razumeti pukim slušanjem), a pogotovo na to da tech-death ima sve preduslove da muzika bude bez pevanja, sa svojim akcentom na instrumentalnoj izvrsnosti. Kako god, Malignant iz Oskforda u Njujorku su instrumentalni tech-death sastav i njihov drugi album, Killdozer je, ako volite takve stvari, zabavna kolekcija ,,tehničkih" instrumentala kojima pevanje ne bi ništa supstancijalno ni dodalo, jelte. Dobra svirka i produkcija:

https://malignant607.bandcamp.com/album/killdozer

Konektikatski Marvel of Decay na svom novom EP-ju, The Abysmal Grip, na vrlo neobičan način spajaju blek metal, melodični death metal i malo slamming death metala. Naravno, slem se, što kaže ona reklama, u sve meša i mada ne smem da tvrdim da na ovom EP-ju baš sve idealno funkcioniše, pesme svakako imaju masu dobrih elemenata a legura ispada dovoljno zanimljivo da ja ovo slušam sa odobravanjem. Dobra svirka i pristojna produkcija, takođe:

https://marvelofdecay.bandcamp.com/album/the-abysmal-grip

Iz nekog razloga primetno me više uzbudi kad naletim na prljav, sirov ali jak demo-snimak benda koji svira old school death metal rokačinu nego slušanje većine upicanjenog tech-death zvuka sa futurističkim elementima. Mator, konzervativan, skoro mrtav! Enivej, Blood Loss su iz Arizone i demo im se zove, ne zezam se, Mass Murder. Zvuk je muljav, stil je direktno teleportovan iz 1991. godine, a činjenica da ovo možemo kupiti u MP3 ili čak FLAC formatu umesto na krš-kaseti sa fotokopiranim omotom je skoro svetogrdna. Ne propustiti!!!!!

https://bloodloss1.bandcamp.com/album/mass-murder

Slično su mi simpatični Mortiferoth iz Kvinsa (Spajdermenove komšije!!) čiji je EP Fatal Spiritual Failures slično sirov, staromodan i nekako sav iz srca i iskren. Ima nečeg u toj autentičnosti koja ne haje za savršen studijski zvuk ili korišćenje proverenih death metal fora već u kojoj nastaju čudno melodični rifovi (slušajte glavnu temu u Sniper) i nesavršene ali duševne izvedbe. Ako ovo kupite na disku, dobijate zapravo split sa bugarskim Mass Cremation a to bi moglo isto da bude okej!

https://mortiferoth.bandcamp.com/album/fatal-spiritual-failures-ep

Čileanci Phosgene sviraju moderan brutal death metal i njihov novi EP, Mundo en llamas, za početak, zaista zvuči vrlo brutalno sa gitarama pretvorenim u zid od armiranog betona, rešetajućim bubnjevima i zverskim vokalima koje isporučuje Jorge Merino. Ni pesme nisu rđave i mada Phosgene imaju malo elemenata deathcorea (ovo se recimo čuje u Jugando a ser Dios koja meša klasičnije death metal rifove sa jednotonskim ,,djentovanjem" i slem rifovima), generalno je ovo kratko, slatko, fokusirano i pazi da se ne izgubi u širini vizije. Profi produkcija i vrhunski kvalitet izvedbe svakako preporučuju Phosgene svakome ko voli brutal death metal koji se ne bavi tehničkim ili progresivističkim ekstrapolacijama nego samo kolje iz sve snage, ali, koliko umem da razaznam iz tekstova na Španskom, sa jednom solidnom sociopolitičkom dimenzijom. Meni je to sve, naravno, izrazito potaman:

https://phosgene1.bandcamp.com/album/mundo-en-llamas-ep-2021

U daljoj refleksiji na to šta smo MI radili kad smo imali 14-15 godina, valja preslušati EP (koji se zove samo EP) danskog jednočlanog projekta Hajn. Anton Bregendorf možda nema mašte kad smišlja nazive izdanja ali to je jedino što nema pošto ovo dete inače pravi impresivno kvalitetan death metal. Momak kaže da je inspirisan starom školom ali pošto je rođen polovinom prošle decenije, šta je za njega stara škola je veliko pitanje. Ovo je svakako vrlo rifaški, mošerski death metal koji kombinuje srednji tempo i blastbitove, sve u čestim promenama, i razrađene, interesantne rifove. Momak pritom ne samo da sve svira izuzetno dobro (slušajte, gitare, ozbiljno) nego i odlično peva i ovo je svakako superiorno muzikalno stvorenje kome treba dati svaku vrstu podrške:

https://hajn.bandcamp.com/album/ep

Nisam neki fan metalcorea, ali švicarski Path of Resurgence uspevaju da spoje metalcore starije forme sa današnjim metaliziranim hardcoreom i elementima death metala za zapravo prilično šarmantan program na EP-ju  Blinded by Desire. Ova ploča ima dobar gruv, do mere da može da je sluša i slamming death metal publika, odličnu produkciju, pregršt vrlo solidnih rifova, samo malo nu-metal nervoze i pevačicu koja odlično vrišti. Ponekad sve to na gomili bude sasvim dovoljno da se čovek lepo provede:

https://pathofresurgence.bandcamp.com/album/blinded-by-desire

Španski Steelforce svira vrlo cheesy ali vrlo tehnički kvalitetan power metal na EP-ju The Oracle koji im je i debi (mada imaju i jedan demo iz 2006. godine...). Ovo je pet pesama visoke gustine svirke, himničnih refrena, jakog tempa, visokih vokala, sve spakovano po uzoru na Helloween i Yngwieja Malmsteena kako bend i navodi. Ako volite ovakvu muziku, Steelforce je sasvim dobra ponuda:

https://steelforcemetal.bandcamp.com/album/the-oracle

Njujorčani The Pretty Reckless već duže od deset godina valjaju svoj mejnstrim brend metala koji se, pošto je danas sve naopako, doživljava kao ,,alternativni metal". Bilo kako bilo, novi album, nazvan Death By Rock And Roll bi trebalo da prija svakome ko je tokom devedesetih voleo MTV gitarsku ponudu – ovde na jednoj pesmi gostuje i Tom Morello, recimo – sa malo bluza, malo roka, malo popa, sve odrađeno od strane ekipe surovih profesionalaca i pevačice koja nije slučajno zabadala nagrade za ,,najribu" u metalu, ali čiji su vokalni kvaliteti neupitni. Da, to je ona na omotu. Meni ovo nije nešto što bih zaista slušao ali kapiram da ima ljudi moje generacije kojima će mnogo lepo leći:

https://theprettyreckless.bandcamp.com/album/death-by-rock-and-roll

Po sličnoj logici ukazaću i na album izraelskih prog-rokera Compile koji je svakako suviše melodičan za moj ukus, ali bend ovo jako dobro izvodi, ima dobar zvuk i pristojne – poveremeno blago simfonijske – aranžmane i odličnu pevačicu, pa je Reaching sasvim probavljivo štivo:

https://compileband.bandcamp.com/album/reaching

Još jedan bend ne nužno iz moje interesne sfere je Marco Garau's Magic Opera, sekstet koga predvodi klavijaturista iz Milana, Marco Garau, čiji prvi album, The Golden Pentacle nudi sve što očekujete od nečega što ima reč ,,opera" u imenu. Dobro, da bude jasno, ovde uglavnom nema sopran vokala, ali muzika je svakako teatralan power-metal sa puno slojeva u aranžmanima gde se orkestracije dosta uspešno uklapaju sa klasičnim metal instrumentarijem. Ovo je svakako preslađeno i previše cheesy za mene, ali je dobronamerno i impresivno napisano i izvedeno, plus ima pristojan mastering pa se time izdvaja od drugih sličnih projekata koji mi zazvuče dosadno posle 30 sekundi. Bubnjevi bi mogli da imaju lepšu boju ali generalno Magic Opera zvuči verovatno najbolje što je bilo dostižno. Poslušajte:

https://magicopera.bandcamp.com/album/the-golden-pentacle

Španski duo Undead su svakako više po mom ukusu, nudeći na debi albumu, Food for the Black Birds sirovo čitanje nekih prilično klasičnih metal matrica. Undead su energični i distorzirani kao da sviraju garažni pank ili thrash metal, ali pesme su im nalik na muziku sa početka osamdesetih, negde između Manowar epike i NWOBHM rezanja. Prilično interesantno:

https://undeadkills.bandcamp.com/album/food-for-the-black-birds

ADS je skraćenica za Adrian Dark Storm, a koji je lider benda ADS i ova je ekipa upravo izbacila svoj debi album, Son of Mayhem. U pitanju je heavy metal klasičnije forme, sa dosta mejdnovskog štofa u svom zvuku ali i dovoljno jasnim inspiracijama koje su došle i sa drugih strana, ali svakako iz slične epohe, osamdesetih godina. Ovo je fino produciran i odlično odsviran album žestokog ali suptilnog metala, dakle, sa pevačem koji voli da diže glas i gitarama koje ponekad i rifove sviraju u tercama. Nemam zamerki na to i ADS su vrlo lepa ponuda koja, s obzirom da dolazi iz Kolumbije, nosi sa sobom i tu specifičnu latinoameričku nepoćudnost koja svemu dodaje poseban šarm:

https://youtu.be/s8cWyaeC5O4

Finci Coronary za sebe kažu da su ,,Finski autoput za metal osamdesetih" i to je prilično dobar opis. Njihov debi album, Sinbad je sav u 80s metal tropima, krećući srednjetempaškom, himničnom, top-40-ready naslovnom pesmom a onda nastavljajući u brzoj traci sa Firewings koja zvuči kao da su je zajednički pravili Dio, Scorpions i Accept. Ako to zvuči uzbudljivo, naglasiću da album definitivno ima jaku ,,nemačku" estetiku pa ako ste ljubitelji pomenutog Accept ili Krokus (koji su Švajcarci al meni je sve to isto), Sinbad će vam se dopasti. Coronary ni malo ne inoviraju u žanru ali ga sviraju veoma dobro i ubedljivo, pa će se 80s nostalgičarima ova staromodna ali vrlo vitalna ploča dopasti:

https://coronaryfin.bandcamp.com/album/sinbad

Raspusniji i melodičniji su nizozemski August Life čiji mini-album The Broken Hourglass pokazuje da bend ima progresivnu crtu u svojoj srži ali ga to nimalo ne sprečava da kreira energičan hevi metal. Ovo je primereno cheesy sa vokalima koji idu od visokih izvlačenja do dubokih, pičšiftovanih mračnjaštava. Progresivna komponenta se čuje u ambicioznom aranžiranju ali bend uvek ide na to da zahvati što je šire moguću publiku pa ovo ima radijo-friendly refrene, ali i atraktivne solaže, spore pesme, brze pesme, sve što treba:

https://youtu.be/FrcBq4Qv6-I

Existential Dissipation iz Toronta pripremaju split album sa Kraniumom, pa je EP Unrelenting Barbarity prilika da demonstriraju ,,tehničkiji" stil pisanja pesama nego što je ranije bio slučaj. Ovo je i dalje prljav, gadan slamming death metal, ali nije sasvim bez šarma, pogotovo sa solidnom produkcijom pa može da se posluša:

https://existentiald.bandcamp.com/album/unrelenting-barbarity

Album nedelje spada u blek metal, ali ne baš OBIČAN blek metal. Suffering Hour su iz Minesote i Kolorada, a njihov drugi album, The Cyclic Reckoning zvuči tako sveže i autentično da se čovek prosto zapita zašto svi američki blek metal bendovi ne sviraju ovako? Suffering Hour, svakako, mešaju svoj black metal sa death metalom i to onim stare škole, kreirajući jednu potentnu, atmosferičnu smešu u kojoj nemamo ni klasične blek metal rifove niti novo-blekersku atmosferičnu smenu akorda, već zbilja bizarne, okultno-zvučeće teme koje kao da nemaju jasan početak i kraj i svemu daju, uz odjekujući, dinamičan miks, izrazito psihodeličan kvalitet. Da je psihodelija ime igre jasno je već na prvoj pesmi, Strongholds Of Awakening, u kojoj gitara odlazi u komu izazvanu efektima i iz nje se do kraja ne budi. A to je tek početak! Ovo je moćno, nadhanuto napisan album koji svojih pet pesama rasteže na 45 minuta sa dobrim razlogom, bežeći od tipičnije black metal (melo)dramatike za račun hipnotičnijeg, psihodeličnijeg zvuka i kada se završi monumentalnom šesnaestominutnom The Foundations Of Servitude počećete da brojite sekunde do narednog izdanja Sufffering Hour. Kakav suffering, ovo je ekstaza! Izvanredno!

https://sufferinghour.bandcamp.com/album/the-cyclic-reckoning

[Meho Krljic]

Ova nedelja završila se... Pa, završila se. To je valjda najbolje što se za nju može kazati. Dok čekamo da vidimo koga će još da uhapse da bismo mi poverovali da se zaista dešava obračun sa kriminalom a ne osvežavanje krvi, poslušajmo šta je dobro od metala u njoj bilo:

U blek metalu su nas ove nedelje poradovali stari znanci, beloruski Downcross, koji uredno rade i snimaju, pa je To the Last Sunset at the Gates of Collapse njihov treći album za poslednje dve godine. Nema ovde, srećom, problema sa razvodnjavanjem supstance, Downcross se čvrsto drže linije melodičnog, energičnog blek metala koji svoju slovensku dušu ne krije ali se ne rastače u njenim tlapnjama. Stoga je ovo album epske, dostojanstvene muzike koja ide napred jasnom putanjom, noseći sve pred sobom energijom i emotivnošću, sa vrlo solidnom produkcijom i sigurnošću u pisanju pesama koje garantuju jak užitak. Poslušajte i prethodna izdanja koja smo pominjali ovde i ovde.

https://downcross.bandcamp.com/album/to-the-last-sunset-at-the-gates-of-collapse

Argentinski Marbas Valfoerd je zanimljiv blek metal projekat koji uspeva da spoji dosta različite aspekte ovog podžanra u jedan relativno konzistentan muzički identitet. Album Primus Omen op​.​1 je pun iznenađenja, šetajući se od maltene blackened doom početka, preko nabadačkog, vrlo nordijskog nastavka u Vices Per Noctem, pa do operskog pevanja u In Hominum Cordibus Vestri. Bend je vrlo posvećen svakom od ovih pristupa, trudeći se da pronađe nove izražajne načine, ali neizbežno ostavljajući sopstveni pečat na svakom od njih. Veoma interesantno:

https://marbasvalfoerd.bandcamp.com/album/primus-omen-op-1

Black Scythe je norveški blek metal projekat koga radi samo jedan čovek i na trećem demo snimku, Through Human Faith, može se čuti dosta obećavajuće muzike. Mislim, samo tri pesme, ali ovo je pristojan, razumno profi urađen blek metal modernijeg tipa, sa dosta tipično norveške atmosfere i hladnoće. Meni to vrlo lepo pasuje, pa poslušajte:

https://blackscythe.bandcamp.com/album/through-human-faith

Belgijanci Catharsis Fatalis imaju svežu varijaciju na post-blek metal, praveći na svom drugom EP-ju Disappointment& Disgust kombinacije između klasičnije blek i post-blek svirke sa melodičnim temama i vrištanjem, ali i više death metalu okrenutih hromatskih rifova. To ispadne zanimljivo i mada bi ove četiri pesme mnogo bolje zvučale sa lepšim miksom, bend ima jako mnogo štofa i dosta obećava:

https://catharsisfatalis.bandcamp.com/album/disappointment-disgust

Ne znam gde su Moskovljani Лорд Скорбь bili celog mog života (u Moskvi, pretpostavljam), ali njihov EP, Русская петля бесконечности je prosto fabulozan, nudeći četiri pesme ekstremno sirovog, brzog, agresivnog blek metala koji opet ne zvuči bezdušno i mehanički spravljen već, naprotiv, ima pun program jedne ljudske, moćne energije koja može da dođe samo iz srca. Vrlo testerišuće, vrlo žestoko a opet duševno. Prelepa ploča:

https://lordsorrow.bandcamp.com/album/--2

Kad smo već u Rusiji, evo i drugog albuma pravoslavnog projekta Gospod, Semitskiye bojestva, a koji stiže mesec dana nakon izlaska prvog i vrti se najviše oko Starog zaveta. Ova ekipa (ili čovek?) shvata da se gvožđe kuje dok je vruće i da je pitanje koliko će pomama za hrišćanskim/ pravoslavnim blek metalom još moći da se ekploatiše, ali svakako ovaj album pruža i sasvim kvalitetnu muziku, dobre produkcije i atmosferičnih, meditativnih kompozicija sa puno sakralnog pojanja. Slatko:

https://gospod.bandcamp.com/album/semitskiye-bojestva

Kanonenfieber – jednočlani projekat iz Njemačke – svira dopadljiv black-death metal na svom prvencu Menschenmühle. Ovo je album lirički usmeren na priču o Prvom svestskom ratu i svim njegovim užasima a što nije specijalno neuobičajeno za blek metal, no Kanonenfieber je manje naklonjen standardnom senzibilitetu fascinacije ovim ratom a nešto više osudi i lamentu. Tako da je ovo modernija, povremeno melanholična muzika koja se vojnom od pre sto godina bavi na jedan za nijansu introspektivniji način nego što smo navikli. Dobra produkcija, generalno solidan kvalitet i za svakog ko voli savremeniji, melodični, atmosferični blek metal blago izmešan sa death strategijama, ovo je dobrodošlo osveženje:

https://noisebringer-records.bandcamp.com/album/menschenm-hle

Finci Folkrim sa svojim prvim albumom, Tales of Tumult nude čak trinaest pesama folk-metala koje se sasvim uklapa u alkohol/ žurke/ foklor formulu žovijalne, zabavne metal muzike za ljude koji vole metal i kad nije sav grim-and-frostbitten ali i za malo fleksibilnije civile. Da pevanje nije mahom u registu blek-metalskog laveža ovaj bi album imao i jači potencijal za krosover u mejnstrim. Nije ovo sad nešto vrhunski producirano, čuje se da je u pitanju relativno skroman projekat, ali pesme su solidne i lepo cure:

https://folkrim.bandcamp.com/album/tales-of-tumult

Čileanci Tyrans na svom prvom albumu, Senda Maldita vrlo autoritativno spajaju black metal sa malo death metal šmeka za jednu energičnu, mračnu, ekspresivnu mešavinu. Iako je ovo tehnički vrlo kvalitetno, kod Tyrans cenim što bend zvuči spontano, napaljeno, vrlo živo dok svira, a pesme su odlične, pune dobrih, mračnih rifova, trešerskih pasaža, ali i odlično ubačenih blek metal tema. Sedam pesama, sedam hitova, ne naročito skupa produkcija ali fin, prostran miks, pravo uživanje:

https://tyrans.bandcamp.com/album/senda-maldita

Norveški Einherjer nisu zaista blek metal ali vikinški metal je dovoljno blizu da ne moramo da ih odvajamo. Veterani su snimili svoj osmi album, North Star i ovo je kolekcija energičnih, a melodičnih, rokerskih pesama sa vokalom koji je neviđeno mučan, ali to tako i treba u ovoj muzici. Moja generalna predispozicija ka ovakvoj muzici nije naročito pozitivna, ne volim naročito srednjetempaški, rokerski ekstremni metal, ali Einherjer nisu nesimpatični na ovoj ploči:

https://einherjer.bandcamp.com/album/north-star

https://www.youtube.com/watch?v=7LRi5Pw1U0U&list=PLBzBwYhHpqLLo_tG6_KF8wqmaA_xub-CZ

Norveški Black/Cell prilično visoko podiže letvicu kvaliteta u pogledu jednočlanih blek metal projekata. Njegov drugi album, Fear the Destroyer je veoma dobro produciran, i autoritativno odsviran, nudeći moderan blek metal, sa puno promena ritma i kompleksnim aranžiranjem, ali koji je harmonski i dalje prevashodno oslonjen na rifove i ne polaže previše na tu neku savremeniju melodičnost. Meni vrlo po ukusu a iako je ovo bend u kome Tom Hagen radi ,,sve", album ima gomilu gostiju na gitarama i vokalima pa zvuči bogato i raznovrsno. Vrlo dobro:

https://blackcell3.bandcamp.com/album/fear-the-destroyer

Kirgistanski Icewind su za nijansu manje po mom ukusu ali svakako dobro rade to što su odabrali. Njihov debi album, Midnight Bloody Dances, kako i sami kažu, nastajao je pod uticajem melodičnijih struja iz devedesetih pa ovde ima dosta atmosfere i dinamčkih ekstrema iako ne bih smeo da kažem da Icewind ikoga direktno imitiraju. U svakom slučaju, Midnight Bloody Dances je maštovita, atmosferična ploča koja, jelte, priča priče i vodi vas na magična mesta, producirana solidno i vredi da se posluša:

https://icewindmetal.bandcamp.com/album/midnight-bloody-dances

Ni njemačko-finski Era Ov Dolor nisu baš moj stil, ali vidim da se narodu dopada to melodično, epsko obožavanje Dimmu Borgir pa računam da ima i među našim čitaoicma ljudi kojima će se dopasti debi EP nazvan From the Land of Sorrow. Era ov Dolor svakako znaju tačno šta žele i prilično su kvalitetni kao muzičari:

https://youtu.be/-eT_VvWv3nE

Valdaudr su svakako više po mom ukusu, nudeći tipično norveški, hladni blek metal na svom debi albumu, Drapsdalen. No, iako je ovo prvi album pod ovim imenom, ovaj je projekat aktivan od početka veka, sa već dva albuma pod imenom Cobolt 60. Gitarista Død iz Blood Red Throne i ranije iz Satyricon i još mase bendova je ovde spravo vrlo klasičan norveški recept sa puno atmosfere, ali bez gubljenja u njoj, puštajući da avetinjske gitarske teme rade svoj posao i ne prepuštaući se shoegaze strategijama. Ovo muziku Valdaudr čini primereno hermetinčnom, pa je sa druge strane balans pružen kroz neke vrlo prijemčive trešerske rifove (recimo Den Evige Ild). Prilično srećan spoj i odlično pevanje Valda koji je takođe sarađivao sa Blood Red Throne:

https://soulsellerrecords.bandcamp.com/album/drapsdalen

Isti izdavač ima i izvrstan četrvrti album italijanskih majstora Xeper. Ad Numen Satanae je jako dobar primer njihovog ,,antikosmičkog satanizma", sa muzikom koja ima avangardne obrise u svojim inventivnim harmonskim rešenjima i iznenađujućim aranžmanima, ali koja se vrlo čvrsto drži forme blek metala, ne stideći je se niti bežeći od nje. Xeper su svakako hardcore u onome to rade a ovo je, i pored sve hermetičnosti i (NOMINALNE) nekomunikativnosti zapravo vrlo prijemčiva, interesantna ploča koju je zadovoljstvo poslušati više puta:

https://soulsellerrecords.bandcamp.com/album/ad-numen-satanae

Pređimo na stoner, doom, psihodeliju... Neptune is Dead su iz Soluna i njihov debi album, Chronos je, tipično za Grke, jedan robustan, glasan komad teškog roka, prijatnog gruva, atraktivnih rifova, pevljivih refrena... Kao i mnogo drugih grčkih bendova koji operišu na tom stoner-desert-hard rock terenu, i Neptune is Dead su za nijansu previše ,,komercijalni" za moj ukus, ali to je stvarno nijansa i ovo je vrlo prijatan, rokerski album za svakog ko se vajka da se ,,pravi rokenrol" više ne pravi. Pravi se itekako, a Grci su jedni od najistaknutijih u ovom svetom poslu:

https://neptuneisdead.bandcamp.com/album/chronos

Nijemci Amorf sviraju zabavan heavy rock sa malo psihodeličnih i stoner preliva na svom albumu  Sirens of Salvation. Ovo je raspevano i mišićavo odsvirano sa povremeno zanimljivim rešenjima u okviru harmonskog programa i tema, pa ne spada u onaj knjiški psihodelični stoner iako sasvim ume da ponudi težak rif i brutalan vokal. Poslušati:

https://amorf1.bandcamp.com/album/sirens-of-salvation

Australijanci Powder for Pigeons su predobri na EP-ju  Crackin Shells sa četiri pesme drusnog, otresitog fuzz-rocka koji se ne zamara time da bude metal ili pank nego samo krlja u dobrom tempu, rabeći svoju bluz osnovu kroz sumanuto distorzirane gitare i moćne vokale. Tako jednostavno a tako nedostižno za 99,9% rok muzičara na planeti.

https://powderforpigeons.bandcamp.com/album/crackin-shells

I Poljaci Wnyki su vrlo dosledni na EP-ju Wnyki a što je kolaboracija pevača Fiaska i muzičara iz Leash Eye. Ovo je tvrd, glasan stoner rok sa jakim gitarama i svirkom koja je disciplinovana ali ne po cenu spontanosti. Četiri pesme, jak, glasan zvuk, dobar gruv, agresivnost, sve to veoma prija, pogotovo uz pevanje na Poljskom:

https://wnyki.bandcamp.com/album/wnyki

Pale Keeper je ruski doom metal trio u kome se čak dva člana zovu Denis!!! Pored ovog kurioziteta, Pale Keeper imaju i istoimeni debi-ep sa pet pesama velikih rifova, sporog tempa i sabatovskog pojanja (mada su dve od tih pesama nežni interludiji, ali i one su lepe). Vrlo pristojno i prilično psihodelično (slušajte Getting High...) i mladi bend ovim izdanjem sebe sigurno upisuje na mapu ruskog i svetskog doom metala.

https://palekeeper.bandcamp.com/album/pale-keeper

Simpatični su Mičigenci Bubak koji na EP-ju Vol. 3 sviraju četiri energične, snažne i dinamične sludge-stoner pesme. Ono što Bubak izdvaja od kolega je da nemaju gitaru u postavi i da ova dva čoveka sav zvuk prave uz pomoć bubnja i opsceno distrozirane bas-gitare (i, dobro, glasa). Nije to TOLIKA retkost u ekstremnoj muzici ali Bubak imaju zaista dobar zvuk i odlično sviraju pa preporučujem upoznavanje:

https://bubak.bandcamp.com/album/vol-3

Londonski Five the Hierophant su ove nedelje izdali drugi album, rekao bih i dugoočekivani jer je od debija prošlo četiri godine, i nekako su iskakali iz svakog ćoška u koji sam pogledao na internetu. Što je simpatično jer se svakako radi o bendu velike ambicije da načelno metalske osnove obogati eksperimentalnim pristupom a koji je sa debi albumom privukao dosta pažnje. No, priznajem da bi bilo bolje da je Through Aureate Void bolja ili makar impresivnija ploča. Ne da je ovo sad nešto preterano loše ali Five the Hierophant ovde eksperimentišu u klasičnom značenju te reči, isprobavajući, reklo bi se, sve što im padne na pamet pa odmah to meću na vinil. A što je smelo, ali ne garantuje zanimljivu muziku sve vreme. Ako se Through Aureate Void sluša kao kolekcija ideja i mogućih kreativnih smernica za neka buduća istraživanja, svakako, ovaj album ispunjava svrhu, ali kao nekakav zaokruženi rad, mislim da nema dovoljno supstance. No, poslušati, svakako:

https://five-the-hierophant.bandcamp.com/album/through-aureate-void

Stigao je, srećom, i Doom Sessions Vol. 3 prestižnog italijanskog izdavača Heavy Psych Sounds Records, a ovaj serijal, podsetimo, uzima neke od bendova koji za njih snimaju i stavlja ih na split izdanja što ih predstavljaju u najboljem svetlu. Ovom prilikom je možda naziv trebalo promeniti u Sludge Sessions, s obzirom na izbor bendova, jelte. 16 su losanđeleski pioniri sludge metala i za ovih trideset godina su izdali samo osam albuma, ali i mnogo kraćih izdanja, pa se ovde sa tri energične, teške, ali melodične pesme snalaze kao ribe u vodi. Čuje se da je ovo muzika sa pedigreom i 16 nisu bez razloga ovako dugovečni i cenjeni. Grime su Italijani i ni oni, neiznenađujuće, ne sviraju doom metal već sludge, a što ima smisla ako ćete da ih uparujete sa 16. Grime nude dve užasno teške pesme, pune grozno distorziranih gitara, demonskih vokala i represivne, očajne atmosfere. Izvrsno:

https://heavypsychsoundsrecords.bandcamp.com/album/doom-sessions-vol-3-16-grime

Pošto sam dobar čovek, ukazaću i da je izašao novi album Moonspell, nazvan, elegantno, hermitage. Kažem da sam dobar čovek (a lagim malo) jer ja zapravo ne volim Moonspell i za mene je prilična agonija kad moram da ih slušam. No, znam da ovaj bend ima mnogo verne publike i da njihov gotski doom metal pogađa u tanku žicu i staro i mlado, tako da... Izašao je Hermitage i njihov izdavač sam za njega kaže da je revolucionaran, pa ako verujete da postoji bend koji će posle skoro 30 godina rada i 12 studijskih albuma izvesti revoluciju sa svojim trinaestim, samo navalite. Ovde nema orkestara, najdalje što se ide u ,,simfonijskom" smeru je obilno korišćenje klavijatura, a gotske drame ima za izvoz:

https://youtu.be/JZq7CgkDcQM

https://moonspell.bandcamp.com/album/hermitage

Izašao je i novi Melvins, bend koga vole svi metalci iako nikada nije zaista svirao metal. Album Working With God je neka vrsta povratka korenima jer na njemu svira postava benda iz 1983. godine (Buzz Osborne, Dale Crover, Mike Dillard), a muzički, pa, ovde imate utisak da su pesme pisane bacanjem kockica, jer bend šara kroz razne stilove i pristupe, počinjući obradom velikog hita Beach Boys (preimenovanom, jasno, u I Fuck Around), nastavljajući sa proto sludge krljanjem u Negative No No, tresući psihodelični Pere-Ubu-like post pank u Bouncing Rick, drndajući '90s televizijski metal u Boy Mike itd. itd. Ovo je svakako neobavezan pristup muzici ali Melvinsi su, jasno, jako dobri u svemu čega se dotaknu pa, svakako, poslušajte:

https://melvinsofficial.bandcamp.com/album/working-with-god

Za porciju ,,pravog" doom metala obratićemo se na adresu štokholmskih Spelljammer a čiji drugi album, Abyssal Trip zapravo kombinuje stoner i doom pristupe sa malo psihodelije, ali je uvek veoma težak, lepog zvuka (gitare su hrskave, tople, bas gitara prominentna i dodaje finu treću dimenziju muzici) i sa dosta psihodeličnih efekata. Ovaj space-doom zvuk je meni uvek simpatičan, i da se bend samo češće odlepljuje od rifova, bio bi idealan ali i ovako je veoma dobar za slušanje. Šest podugačkih pesama i puno distorzije:

https://spelljammer.bandcamp.com/album/abyssal-trip

Finci Black Totem zapravo krljaju glasan, abrazivan death rock, spajajući malo Danzigovog uticaja sa ljubavlju ka garažnom bluzerskom zvuku. Njihov drugi album, II: Shapeshifting je dosta haotičan, povremeno iznenađujuće disonantan kao da bend ne razume do kraja te bluz skale kojima operiše pa se tu ubaci po koja nota što joj nije mesto nigde u blizini, i mada mi se nisu do kraja prodali ovo je svakako zanimljivo da se posluša:

https://blacktotem.bandcamp.com/album/ii-shapeshifting

Culted su Šveđani koji za sebe kažu da uprkos tome što postoje već osam godina, nikada nisu sva četvorica bili u istoj prostoriji. Čudesa moderne tehnologije!!!! Novi album, Nous, je kombinacija industrial metala i kojekakvih sludge i doom strategija, sa vrlo jasnim dugovima predlošcima iz osamdesetih i devedesetih. Bend navodi Godflesh, Skinny Puppy i Neurosis kao uzore što je svakako plemenito, ali ne zvuči konkretno zaista kao ijedan od ovih bendova, odlučujući se pre svega za nekakav amalgam njihovih pristupa i stilova. Nabode to dosta dobrih ideja, ali Cultedu fali i malo svesti kako sve to da se sklopi u pesmu koja će biti pamtljiva i upečatljiva. No, nije me uvredilo:

https://culted.bandcamp.com/album/nous

Argentinci Mephistofeles su zato izvrsni na novom EP-ju, A Path of Black, spajajući i dalje besprekorno garažni fuzz rock i stoner muziku. Ove tri pesme imaju sve što treba: satanske količine fuzza, satanske količine wah wah solaža, drogerašku dispoziciju, ubedljivu ritam-sekciju, dobre rifove i satanske količine satanizma. Ne propustiti:

https://regainrecords.bandcamp.com/album/a-path-of-black

Italijanski Electric Valley Records su prošle godine izdali jedan od najboljih heavy psych albuma koje sam ja u njoj čuo (izvrsni Las Historias, naravno) a ove godine najavljuju prilično obećavajući lajnap izdanja. Prvi na redu su tajanstveni Cancervo za koje ne znam ni odakle su – ali slutim isto iz Italije – i njihov debi album, ,,I" a koji nudi šest pesama instrumentalnog, psihodeličnog, lo fi roka. Veoma mi to prija, da bude jasno, jer bend ima ,,starinski" pristup zvuku, sa praktično garažnim saundom i estetikom ali i spontani, organski stil izvođenja, tako da ove kompozicije zvuče kao trenutak uhvaćen na traci a ne kao rezultat vežbanja i dogovaranja. Pri čemu ne sugerišem da su ovo improvizacije, nisu, ali jesu pesme nastale iz džemovanja i pretvorene u rituale. Very nice:

https://cancervo.bandcamp.com/album/i
https://evrecords.bandcamp.com/album/cancervo-1

Apsolutno thrash metal slavlje ove nedelje sa trostrukim split albumom tri meksička benda od kojih se ne zna koji je bolji. Dobro, Profanator su verovatno najiskusniji i tehnički najjači jer sviraju već dve decenije i imaju četiri albuma pa oni i otvaraju izdanje, sa ubitačne tri pesme koje uzimaju za osnovu standardni slayerovski nastup a onda ga još zaoštravaju. Fantastično. Raped God 666 sviraju praktično isto koliko i Profanator i njihov satanistički thrash je takođe VEOMA inspirisan Slayerom i zvuči jednako moćno i zrelo. Envenomed su nešto mlađi, sa aktivnim radom nešto dužim od decenije i dva albuma iza sebe a njihova muzika je za nijansu bliža hardcore-thrash/ crossover formulama sa zanimljivim rešenjima na gitarama i dosta jeftinom produkcijom koja svemu daje finu andergraund patinu. Izvrsna ploča, pravo iz srca thrash pakla, apsolutna lektira:

https://matrecords.bandcamp.com/album/profanator-raped-god-666-envenomed

Kanadski trešeri Bastardator su se raspali pre više od jedne decenije ali smo sada dobili kompilaciju Bastardator Discography sa 19 pesama iz njihove kratke ali ubitačne karijere. A koje i čine praktično tu celu karijeru i ovo je fenomenalno. Bastardator su robustan, moćan blackened thrash sa pravilnim omjerom tehničkih kvaliteta i old school prljavštine u zvuku i kako se ovaj album nudi za koliko date, apelujem da se presluša pa i kupi, jer se radi o suvoj krtini:

https://bastardator.bandcamp.com/album/bastardator-discography

Odličan thrash i iz Rusije, iz mesta Belogorod, a odakle bend Гробовая Доска šalje novi singl, Человек не предназначен для войны. Ovo je iskusna ekipa sa već dva albuma iza sebe pa otud i izuzetno zrela, tvrda muzika koja srećno spaja kvalitetan trešerski program sa samo malo ruske duševnosti. Pevanje na ruskom, energija i melodičan, pomalo pankerski senzibilitet b-strane u pesmi К чёрту в гости su sve jaki aduti ovog izdanja:

https://grobodos.bandcamp.com/album/--2

Progresivni trešeri Paranorm iz Švedske su možda i previše progresivni za moj ukus na svom debi albumu Empyrean koji su uradili posle više od decenije priprema. Kažem ,,previše" progresivno zato što se dobrano oslanja na melodična protrčavanja kroz skale i stalne arpeđo ukrase, ali to je zaista samo stvar ukusa i Paranorm će, siguran sam, biti po volji svakome ko nije ovako terminalno zlovoljan kao što sam ja. Mislim, album je, sad vidim, dobio 4,5 na Angry Metal  Guy a to se ne dešava baš svakog dana... Osam pesama, dobra produkcija, puno svirke:

https://paranorm.bandcamp.com/album/empyrean

Australijanci Hidden Intent nude sasvim slušljiv, raspojasan thrash metal sa groove elementima na svom trećem albumu, Dead End Destiny. Generalno nisam neki groove metal čovek, ali Hidden Intent zapravo album pune odličnim rifovima i gruv ovde prirodno izlazi iz znojave thrash svirke. Energično, keči, poletno, jednom rečju, idealan materijal za vikend-provod. U kući, naravno, poštujte epidemiološke mere!

https://hiddenintent.bandcamp.com/album/dead-end-destiny

https://www.youtube.com/watch?v=ZOKzLmM2I4k&list=OLAK5uy_m1ItoxAtK-4UQd4bvp5SxsUNuoTx-mFbs

Česi Performed na svom debi albumu pokazuju koliko vole staru Metaliku ali i druge bendove iz klasične thrash metal ere osamdesetih godina prošlog veka. U tome nema ničeg lošeg i mada album, Moronia, nije baš neka fontana svežih ideja, a bend svakako treba još malo da razmisli o tome kakav zvuk im je potreban (ovo ovde je sve jako komprimovano a pevanje nekako neugodno štrči), na prvencu svakako dobijamo propisnu kolekciju tvrdih, hromatskih rifova i sigurne izvedbe. Valja:

https://performed-sma.bandcamp.com/

https://youtu.be/ysFNhAK-QSs

(kraj u sledećem postu)

[Meho Krljic]

Parade of Suffering su skrnav ali šarmantan grindcore projekat koji sa trećim EP-jem, Another Bag Of Ashes dolazi do kraja svog puta. Ovo ima šest kratkih ali supstancijalnih pesma, autentičnu emociju i žestinu i meni se sasvim dopada:

https://paradeofsuffering.bandcamp.com/album/another-bag-of-ashes

U normalnim uslovima teško da bi mi se dopalo nešto na čemu se prva pesma zove Force Fed Fecal Remains a pretposlednja Self Inflicted Circumcision no američki jednočlani deathgrind projekat OrphanWar je nekako uspeo da unatoč kućnoj produkciji i fokusiranju na te, eh, infantilne teme, pruži prilično dobar program na EP-ju Leech Eater. Naravno, neko će reći da su mi standardi jako niski, ali ovakva muzika zaista treba da pruži gruv koji će čoveku prijati i Kane Sweeney aka Bishop LaVey to eminentno uspeva, mešajući jednostavni ali kompetentni, gruverski death metal sa malo goregrinda i slamming death metala za kombinaciju koja je šarmantna i prijatna za uho, pogotovo uz simpatičnu rokersku završnicu. Lepo:

https://orphanwar.bandcamp.com/album/leech-eater

Samo što sam pohvalio čileanski Phosgene za odličan prošlonedeljni EP Mundo en llamas, a vredni momci su izbacili i živi album, Live Sick Dog Fest. Ovo je veoma dobar ,,showcase" za brutalni death metal koji čileanska postava svira, sa sedam pesama, vrlo solidnim kvalitetom produkcije i sviračkim žarom koji je inspirativan, a da istovremeno nema padova u disciplini i izvođačkoj korektnosti. Veoma dobro:

https://phosgene1.bandcamp.com/album/live-sick-dog-fest-january-2021

Finski Cauldron of Hate sviraju vrlo ,,klasičan" brutalni death metal koji, iako im je prvi album snimljen 2018. godine a ovaj novi, drugi, Scourge, sada, zvuči kao da dolazi iz druge polovine devedesetih. Niti tu ima nečeg lošeg niti je ovo loša muzika. Ne previšpe originalna, ali Cauldron of Hate znaju da mešaju brutalna blastbit prebijanja na trasnverzali Cannibal Corpse-Broken Hope, sa simpatičnim mošerskim i srednjetempaškim momentima, za prijatnu, prijemčivu smešu tradicionalnog death metal sadržaja. Ima ovde dosta dobre svirke i lepih ideja a Cauldron of Hate se pritom ne zatvaraju u zid od cigala što se tiče zvuka i masteringa pa je ovo sasvim prijatno za slušanje:

https://cauldronofhate.bandcamp.com/album/scourge-2

(Moša! Finci su album uklonili i ostavili samo jednu pesmu, pomerivši izlazak za mesec dana. Nek stoji ovde pa kad jednom u budućnosti budete ovo čitali, da se prijatno iznenadite)

Indonežani Vox Mortis zadovoljavaju moju ovonedeljnu glad za brutal death/ slamming death metal sadržajem. Istina je da delovi njihove muzike podsećaju na omaže Cannibal Corpse, Suffocation ili Organectomy, ali nije da je metal ikada bio muzika u kojoj je imitacija shvatana kao išta drugo do najviši oblik laskanja. Album Avignam Jagat Samagram je energična, dobro odsviran, veoma dobro produciran i Vox Mortis imaju ambiciju da isprobaju razne kombinacije brutal death/ slam muzike, uključujući (kvazi) simfonijske aranžmane. Najvažnije dve stvari su da je ovo vrlo ubedljiv ,,thinking man's slam" i da bend ima pesmu Forever no to Dog meat. Kako ih NE podržati? Kliknite:

https://necropsyrecords.bandcamp.com/album/avignam-jagat-samagram

Danski Iotunn nisu baš po mom ukusu ali ima kome će ovo biti otkrovenje. Ja generalno ne volim te kombinacije melodičnije, progresivnije muzike i death metala jer mi se na kraju čini da ne dobijemo pozitivnu sinergiju nego ekstremniji elementi ,,smiruju" porgresivnu ambiciju, držeći je u svedenijim harmonskim, stilskim itd. dimenzijama, a progresiva ekstremnoj muzici oduzima, pa, ekstremnost. Tako nekako meni zvuči debi album ove ekipe, Access All Worlds, ali ovo je svakako dobro odsvirano i treba da ga isprobate ako niste ovako narogušen čovek poput mene:

https://iotunn.bandcamp.com/album/access-all-worlds

Sanfranciskanci Ominous Ruin na debi albumu, Amidst Voices that Echo in Stone sviraju stereotipan, skoro do parodije zaoštren tehnički brutalni death metal. Tačno možete da čujete ovo u svojoj glavi čak i da niste pustili ni jednu pesmu: gravity blast bubnjevi, ,,rifovi" koji traju po pola minuta i prođe se kroz nekoliko skala, stalne promene ritma, bas koji čupa, arpeđa, solaže koje zvuče kao da ste ubrzali traku, vrlo ,,plastična", neprirodna produkcija... I mada sve to načelno ne zvuči kao da mi se ovaj album dopao, istina je i da su ,,Zlokobna ruševina" mene uspeli da pridobiju zaista vrhunskim kvalitetom svirtke i tome što su im pesme, i pored tolikih ukrasa i tangenti, ipak donekle usmerene na prenošenje jedne zaokružene ideje:

https://ominousruin.bandcamp.com/album/amidst-voices-that-echo-in-stone

Donekle slično (mada muzički nemaju baš mnogo preklapanja), Summoning the Lich iz Sent Luisa na svom debi albumu sviraju praktično melodični death metal izmešan sa deathcoreom a što nije baš po mom ukusu, no, United in Chaos me u određenim dimenzijama podseća na bolje momente The Black Dahlia Murder pa mi je to bila lozinka da protrčim kroz album i zaključim da je, čak i po mojim ekstremno predrasudnim kriterijumima, sliušljiv. Bend, naravno, svira veoma dobro a ovo je i pristojno producirano mada, jasno, sasvim bez dinamike:

https://summoningthelich.bandcamp.com/album/united-in-chaos

Nest of Scum je jedan čovek iz Sautporta u Ujedinjenom kraljevstvu koji pravi sobni deathgrind visokog kvaliteta. Produkcija je veoma dobra, a Graham Matthias svakako razume od čega se ova muzika sastoji pa je II Return Of The Revenge jedna kolekcija deathgrind tropa, sa sve povremenim slemerskim momentima. Ništa od ovoga nije posebno inspirisano ili originalno, ali Matthias ima zanatski kvalitet i ovo vredi poslušati, a prodaje se za koliko date:

https://nestofscum.bandcamp.com/album/ii-return-of-the-revenge

Porcupine iz Čikaga sviraju ,,chaotic hardcore" i tačno to dobijate na EP-ju The Sybil: vrištanje, blastbitove, spore, mučne delove sa puno mikrofonije, disharmoniju, tjeskobu. Deluje kao da kritikujem Porcupine za generički pristup ali ovo je zapravo vrlo dobar EP sa dovoljno varijacije tokom svojih šest pesama, vrlo sigurnom svirkom, dobrom produkcijom i ličnim pristupom koji bude i malo zapanjujuće iskren. Odlično a samo dolar za daunloud:

https://porcupinehardcore.bandcamp.com/album/the-sibyl

Black Sheep Wall i nisu sasvim po mom ukusu, veoma su savremeni sa svojim kombinovanjem sludge metala, post metala, posthardcorea, screamoa itd., ali novi album, Songs for the Enamel Queen svakako ima dovoljnu količinu (negativne) emocije da to meni bude okej za slušanje. Bend uspeva da mnogo toga što ne volim kod metalcorea i sličnih pravaca upregne u službu pesama koje imaju više supstance, smelije, su, traju, uostalom duže, a da onda to spakuje u pakleno snažan a opet trodimenzionalan zvuk. Počeo sam ovo da slušam sa dosta sumnjičavosti, ali Black Sheep Wall su pošteno odradili posao i mada je ovo jako dugačka i teška ploča, vredi se potruditi:

https://silentpendulumrecords.bandcamp.com/album/songs-for-the-enamel-queen

Alice Cooper ima novi album i, pa, detroitski veteran je nekako skoro pa bolji nego ikad. Naravno, ovo što sada radi nema tu neku inovativnu dimenziju kao ono što je pravio pre pola veka, ali Detroit Stories donosi kvalitetan rokenrol, neopterećen produkcijom i visokim konceptom, već samo veseo i živ, kako i treba da bude. Vincent nikada nije bio sjajan pevač ali jeste bio harizmatičan frontmen i njegovo predvođenje velikog orkestra koji ovo izvodi – sa sve duvačima i ženskim bek vokalima – je simpatično, autoritativno i vrlo prirodno. Valjda zato što sam i ja star, ali uvek me obraduje kad vidim da su ovako matori muzičari i dalje puni ljubavi za muziku i prave je puni inspiracije i duše:

https://www.youtube.com/watch?v=FeHjzFQiBj8&list=PLfiMjLyNWxeb2eiku1XOrqKq0TOCdEHSi

Attika sa Floride nisu toliko star bend ali njihov poslednji album izašao je pre trideset godina. Bend se ponovo okupio pre nekoliko godina i počeo sa svirkom pa je 2018. godine radio i evropsku turneju a sada je došlo vreme i za treći album, Metal Lands je bučna, energična heavy metal ploča na kojoj Attika zaista zvuče kao da nije bilo pauze od tri decenije. Što je i dobro i loše jer mada bi Metal Lands zvučao inovativno u 1993. godini, danas svakako deluje kao kolekcija ideja koje su tokom poslednjih trideset godina već mnogi drugi imali. No Attika ima svoj zvuk i osoben pristup komponovanju, pa iako mi Metal Lands nije legao stoprocentno, ovo je ploča koja nudi mnogo interesantnih dimenzija i uglova a pesme su raznolike i ne uklapaju se u jedan šablon. Rispekt:

https://puresteelrecords.bandcamp.com/album/metal-lands

Dying Victims Productions imaju dva izdanja vredna pažnje ove nedelje. Prvo je novi EP kanadskih Sandstorm koji su prošle godine debitovali na istoj ovoj etiketi svojim mini-albumom. Desert Warrior je EP sa četiri pesme i ovo je onako, melodično, vrlo old school, za ljubitelje '70s heavy metala koji je voleo epsku atmosferu ali i folklorne korene. Sandstorm su svakako iskreni u ovome što rade i mada ne smem da tvrdim da zvuče originalno (čuju se ovde i Rainbow i rani Maiden itd.), verujem da će prjijati ciljnoj grupi:

https://dyingvictimsproductions.bandcamp.com/album/sandstorm-desert-warrior

No, drugo izdanje Dying Victms je ono što treba slušati pod obavezno: sa imenom kao što je Significant Point, ovaj bend ljubitelja old school metala može da bude samo iz, pogađate – Japana. Osnovani pre deset godina Significant Point iza sebe već imaju živi album snimljen u Tokiju, ali Into the Storm je njihovo prvo propisno studijsko dugosvriajuće izdanje i onakav debi-album kakav se samo poželeti može. Attacker! koja album otvara znamo još sa demo snimka iz 2014. godine i ovo je sjajan prvi iskaz da se pokažu granice  između kojih će se Significant Point kretati: brz tempo, jaki rifovi, raspusne solaže, melodično, strastveno pevanje Georgea Itoha (koji zapravo nije član i ovde samo gostuje), jednom rečju metal! I to ne samo kao iz kuhinje vaše bake nego kao da je vaša baka bila dvorska kuvarica kod nekog kralja koji je BAŠ voleo da dobro pojede. Hoću reći, Significant Point veoma dobro hvataju taj momenat prelaza ,,normalnog" ali herojskog heavy metala u ekstremnije forme (NWOBHM, speed i power metal), pa je i njihov album kao da slušate neke od majstora z sedamdesetih (Judas Priest i UFO, na primer) kako evoluiraju u smeru još brže, energičnije svirke, ali bez gubljenja osećaja za melodiju. Into the Storm tako praktično spaja pankersku oštrinu koja je stigla sa NWOBHM i speed metal formulama, sa ljubavlju ka baroknim melodijama, duplim gitarskim linijama, intervalima, i harmoničnosti koja na momente ima sasvim ,,pop" dimenziju. Deset pesama, snimljenih pristojno i ako imam išta da zamerim to je da je master mogao da bude dinamičniji jer je ovo muzika koja tako nešto dopušta. Praktično traži! No, ako to stavimo na stranu, Significant Point isporučuju pregršt najboljeg metala koji ćete čuti ove godine. Dying Victims Productions su ovo dosta dugo najavljivali i, mora se priznati, hajp je bio na mestu i pričamo o odličnom albumu:

https://dyingvictimsproductions.bandcamp.com/album/significant-point-into-the-storm

No, za kraj ipak idemo sa najboljim slamming death metal albumom koji je do sada izašao u 2021. godini. Unique Leader sa trećim albumom nizozemskog Korpse podsećaju da u svom katalogu imaju neke od najboljih slem bendova na planeti, a sa svoje strane sami Korpse pokazuju šta znači na pravi način iskoristiti poludecenijsku pauzu između dve ploče. Hoću reći, Insufferable Violence je bez ikakve sumnje najbolji album Korpse do sada, sazrela, zaoštrena verzija i inače solidnog benda koji je tvrdi, disciplinovani slamming death metal umeo da spoji sa određenim sociopolitičkim meditacijama još i na prva dva albuma. No, za ovih pet godina su članovi, pogotovo Floor van Kuijk i Marten van Kruijssen radili razne projekte sa strane, tesali se, isprobavali različite pristupe i rezultat je da je treći album laserski usredsređen, urnebesan i ubitačan album brutalnog death metala koji svoje poente zakucava kao pneumatskim čekićem a svoje slemove servira sitno seckano, neodoljivo i keči. Naravno, ovo je ekstremno nedinamično masterovan album, ali tako nešto svakako očekujemo i od benda i od izdavača i od samog žanra. Nije da mi to smeta, zaista takav master ide uz ovako brutalnu svirku. Korpse su potpuno opravdali nade koje sam imao za njihov povratak a Unique Leader su zaboli još jedno remek-delo slema. Obavezno.

https://uniqueleaderrecords.bandcamp.com/album/insufferable-violence

[Meho Krljic]

Ove nedelje je izašlo naprosto opsceno mnogo dobrog metala a još je bio i Bandcamp Friday pa je fer reći da sam se pošteno oštetio. Ali kako i poslovica kaže: čovek ponekad mora da se ošteti da bi se opravio. Da vidimo šta smo imali, dakle:



Otvorimo blek metal sekciju današnjeg pregleda prvencem ruskog benda Koldovstvo (a što znači ,,veštičarenje", molimlepo) koji se vrlo jasno zove Ни царя, ни бога. Lako nam je da se nađemo u tom sentimentu, a muzika ovde je atmosferični blek metal koji je toliko hermetičan da sam zapanjen smelošću benda. Ovo je producirano veoma mutno, sa očigledno namernim prekrivanjem svega da se čuju maltene samo odjeci – ritam više osećate nego što čujete, vokal deluje kao da neko vrišti tri kuće dalje od vas – ali mada generalno nemam previše simpatija za atmoblek albume koji idu toliko u opskurnost, Koldovstvo uspevaju da me drže zaintrigiranim dobrim temama i obiljem ideja. Nije da ću ovo slušati svaki dan, ali vredi da se posluša:



https://koldovstvo.bandcamp.com/releases



Rumunski Grohot mi je bio nešto simpatičan na svom prvom EP-ju, Creatio ex Nihilo. Ovo je relativno niskobudžetna operacija, ali nije jednočlani bend koji se snima u garaži, već trio sa dosta dobrim pesmama i jednim proživljenim blek metal, jelte, stavom. Pet pesama se ovde kreću između različitih formi blek metala, dajući i različite atmosfere i pristupe materijalu pa je u pitanju jedan sasvim impresivan prvi napor:



https://grohot.bandcamp.com/album/creatio-ex-nihilo



Black Clothes je jednočlani post-blek metal projekat iz Vankuvera koji snime već više od pola decenije i iza sebe ima već tri albuma. Ovogodišnje (prvo?) izdanje je EP Kingdom ov Void (iako na omotu piše, jelte, Kingdom of Void, možda su u štampariji mislili da je napravljena greška?) koji sa svojih šest energičnih, kratkih ali sasvim sadržajnih pesama ostavlja odličan utisak. Ovo jeste svakako producirano onako kako ja ne volim sa vrlo zaravnjenim masteringom, ali je muzički odlično, spajajući emotivni post-blek izraz sa brzom, energičnom metal svirkom. Black Clothes sada zvuči vrlo sazrelo i profi, kombinujući ekstremnu izražajnost jednih, recimo, Anaal Nathrakh sa post-blek strategijama na odličan način,  te se nadam i nekom novom albumu:



https://blackclothes.bandcamp.com/album/kingdom-ov-void



Rusi SPAS-12 sviraju odličan blackened hradcore na svom EP-ju Негатив. Četiri su to pesme dobre atmosfere, dobrih rifova, agresivnih, sirovih vokala i lepih smena tempa – od sporog, mučnog, pa do brzog, rafalnog. Bend svira odlično, odlično je snimljen i uspeva da u sve unese jako mnogo energije a da ipak ne napusti tu blekersku uzdržanost i hladnoću. Sjajno:



https://spas12hardcore.bandcamp.com/album/negative



Norveški SvartSol posle četiri singla izdaje prvi EP (a koji je, nagađate, samo kolekcija tih singlova) i Dyrisk Vrede je meni simpatičan sirov, pankerski, ali vrlo autentičan norveški blek metal. Koga, istina je, ništa ne preporučuje kao nekakvu novu, svežu stvar za 2021. godinu i zvučao bi sasvim kod kuće i u 1991. godini, ali opet, jednostavno je i iz srca:



https://svartsol.bandcamp.com/album/dyrisk-vrede



Norveški jednočlani projekat Mork ima već peti album, a kako ga već izvesno vreme izdaje britanski Peaceville, možete biti sigurni da ovde ima štofa. I Ima. Katedralen je prilično energična, živa ploča koja zvuči kao da ju je pravio ,,pravi" bend sa norveškim himničnim pristupom i jednom zlom, old school komponentom u rifovima i temama. Ovde gostuju i članovi Skepticism, Kampfar i Dakthrone pa se može govoriti o pravom blek metal slavlju:



https://peaceville.bandcamp.com/album/katedralen



Mađari Hænesy i sami za sebe kažu da im je zvuk postao još eteričniji za novi album, Garabontzia pa se ciljna grupa može obradovati kontemplativnom post-roku sa blastbitovima. Naravno, Hænesy spadaju u post-blek metal podžanr ali sa ovim albumom se čini da je uspešno napravljen još korak ili dva u odmaku od tipične ,,blek" formule a da se ipak zadrže neke značajne komponente. Nije za svakog ali je prilično dobro napravljeno i lepo producirano:



https://haenesy.bandcamp.com/album/garabontzia



O oklendskoj firmi Transylvanian tapes ćemo imati više pisanja nešto niže kad pređemo na death metal ali oni su ove nedelje izbacili i kasetu amerčkog blek metal bend Rotten Funeral koji, iako postoji već dve decenije, još nije snimio (ne)kršten album. No, EP Rotten Funeral je sasvim solidan sa skoro pola sata muzike i solidno napisanim pesmama. Nisam ljubitelj toga kako su ovde bubnjevi miksovani – nema dinamike itd. – ali Rotten Funeral se predstavljaju u vrlo pristojnom svetlu, a daunloud plaćate koliko hoćete:



https://transylvaniantapes.bandcamp.com/album/rotten-funeral



Švicarski Goifer zvulči vrlo apokaliptično na demo snimku Grabschlöfer. Ovo je sve pravio jedan čovek ali demo ostavla utisak zrelosti i zaokruženosti vizije. I zvuka, koji je sirov, abrazivan ali prijatan za uho. Odličan početak za ovaj projekat:



https://goifer.bandcamp.com/album/grabschl-fer-demo-2 



Već se zna da nisam neki preteran ljubitelj pompeznog zvuka nalik na Dimmu Borgir ali mislim da italijanski Demonia Mundi zaslužuje preporuku za sovj prvi album, In grembo mater... Bend postoji već skoro četvrt veka i ovoliko čekanje na prvenac znači i da je mnogo materijala u međuvremenu urađeno, odbačeno, sazrevalo. To se definitivno čuje, sa pesmama koje su distinktne i pune raznih aranžmanskih ideja. Bend svira sjajno ali je sam Daemonia, pevač, svakako najupečatljiviji sa raskošnim aranžmanima i velikim ekspresivnim opsegom. Lep album:



https://cultofparthenope.bandcamp.com/album/in-grembo-mater



Šveđani Scitalis na prvom EP-ju, sugestivno nazvanom Awakening imaju po malo od svega. Ili bar od atmosfere, agresije, narodnjaštva... Ovo je stamen, solidan švedski blek metal sa očekivanim nivoima energičnosti, ali i dosta uzdržanim, atmosferičnim pesamama. Solidno, zaista, i dobar ,,hello world" momenat:



https://vendetta-records.bandcamp.com/album/awakening



https://scitalis.bandcamp.com/album/awakening



Američki jednočlani Yith na svom trećem albumu, Passage, vrlo uspelo spaja tu hermetičnu, ličnu dimenziju depresivnog blek emtala i energičnu, živu izvedbu. Ovo nije ,,zvanično" DSBM i Yith zapravo kombinuje blek metal i doom metal da bi postigao sebi svojstveni koktel emocija i energije a sve to vrlo dobro dolazi do izražaja na ovoj ploči:



https://yithmetal.bandcamp.com/album/passage



Nizozemski Kjeld na svom drugom albumu, Ôfstân zakivaju ko pneumatskim čekićem, pružajući agresivan, energičan blek metal koji zvuči kao da je ispao iz Švedske, sa početka ovog stoleća. Nije ovo samo brzo i žestoko, nego i odlično napisano, sa pesmama koje umiču klopci ,,sve vreme svom snagom" pristupa i uspevaju i u muzici koja je ovako agresivna da imaju fine dinamičke varijacije. Bubnjar je posebno atraktivan u tome šta mu sve pada na pamet i kako dobro to realizuje, ali su i gitare vrhunski osmišljene, a bogami i zvuk im je lep i bogat. Izvrstan album:



https://heidenshart.bandcamp.com/album/fst-n



Stoner, doom i ostala sporina! Grčki Ember Sun na albumu On Earth And Heaven svira vrlo stereotipan ,,žalobnički" funeral doom metal, sa veoma sporim tempom, nežnim, tužnim harmonijama i jakim gotskim prelivima. Kažem ,,stereotipan" ali kapiram da će se ciljnoj grupi jako dopasti. Ember Sun kažu da ovaj album posvećuju samoći i tugi i muzika – kroz šest podužih pesama – svakako podržava ovaj sentiment, idući polako, kreirajući hipnotičko okruženje u kome svi koji su usamljeni mogu da nastave da budu usamljeni ali u posrednoj interakciji sa drugim usamljenim osobama.  Ember Sun nisu inovatori, naprotiv, ovde se čuje dosta, recimo Type O Negative uticaja, između ,,klasičnije" funeral doom priče, ali svakako znaju tačno šta žele i to što žele umeju da naprave. Prijatno:



https://embersun.bandcamp.com/album/on-earth-and-heaven



Holy Death su iz Los Anđelesa i, kako ja to obično kažem, čovek bi pomislio da neko ko živi u suncem okupanoj Kaliforniji neće svirati ovako mračnu muziku. Ali, eto: Sacred Blessings je kompilacija do sada izašlih EP-jeva ovog sastava i na njoj je 14 pesama bolnog, sporog, abrazivnog sludge-doom metala, od kojih jedna traje punih dvadeset minuta. Holy Death su vrlo dosledni svojoj viziji pa velikih varijacija u zvuku i formi pesama nema i ako vam se dopadne jedna sva je prilika da će vam se sve ostalo dopasti, uz dobru produkciju i hipnotički gruv koji bend servira. Daunlud se prodaje za onoliko para koliko sami ponudite što je uvek vrlo fer:



https://holydeathdoom.bandcamp.com/album/sacred-blessings



Golgotha iz Španije je premelodična i preteatralna  za moj ukus, sa puno nežnih, nedistorziranih momenata i klin vokala, ali to što sam ja ograničenog ukusa ne znači da oni loše sviraju. Novi EP, Remembering the Past - Writing the Future nudi pest pesama kitnjastog doom zvuka sa gotskim elementima i malčice death elemenata, grandiozno melodičnog i produciranog veoma glasno. Ja na ovo ne mogu, ali vi možda možete:



https://golgotha.bandcamp.com/album/remembering-the-past-writing-the-future



Al zato... Šveđani Kråkslott su fenomenalni na EP-ju The Witchhammer koji, iako ima svega dve pesme, traje domaćinskih devetnaest minuta. Ovo je, nagađate, teški, masni, jebački fazirani stoner-doom metal sa okultnim temama i hipnotičkim rifovima, sav u umiljatom gruvu i jednoj gruboj, sirovoj ali veoma dobro odmerenoj zvučnoj alhemiji gde se gitara i bas-gitara natječu u tome ko će više da se distorzira a vokali su veštičiji i demonski. No, ovo ostavlja samo utisak pravovernosti namere, nikada karikature ili prostog sviranja žanrovskih tropa, Kråkslott zaista zvuče autentično, kao da su sa prvim taktovima Black Sabbath koje su čuli u životu posisali i svu naklonjenost tmini koja ovde izlazi prirodno i manifestuje se u najboljem doomu koji ćete čuti prve nedelje Marta a da čak možete i da je platite apsolutno koliko sami poželite. Ne propustite:



https://krakslott.bandcamp.com/album/the-witchhammer



Apsolutni grčki biser su nam doneli 2 Headed Dogs iz Atine čiji je album The Engine Is On pravo savršenstvo vozačkog, teškog roka. Ovo nije ni sasvim stoner ni sasvim desert rock, ali je svakako njihov najbolji drug, muzika napravljena sa jednakim udelima panka, garaže i metala u svom sastavu, bezobrazna, energična, masna, napravljena da se uz nju pije i pijano dere, bluzirana ali bučna kao sam đavo. Ovo je uobičajeno grčki ulickana produkcija (mada, srećom ne i master koji sasvim ubija dinamiku) i teško da se može pogrešiti sa 2 Headed Dogs:



https://twoheadeddogs1.bandcamp.com/album/the-engine-is-on



Stone Age Mammoth su takođe Grci i njihov novi album, Desert Rider je, kao i prethodni, kolekcija lepih stonerskih instrumentala, baziranih pre svega na fino izbluziranim rifovima, a onda sa dovoljno soliranja da nam pruže sreću i kad nas vrat zaboli od klimanja glavom. Sve je to malčice prljavo i mutno, baš kako treba i nudi stoner-metal ugođaj koji je jeftin i neodoljiv:



https://stoneagemammoth.bandcamp.com/album/desert-rider



Messiahvore su svoj prvi i istoimeni album snimili praktično uživo u studiju, svirajući sve odjednom, samo uz nasnimavanje vokala. To je dalo dosta dobre rezultate, pa njihov energični, teški stoner rok ovde deluje živo i spontano. Bend ima tvrd, masivan zvuk, a svirka se lepo kreće između sporijih, atmosferičnih momenata i ozbiljnijeg čukanja, sa povremeno umešnim podsećanjima na bluz osnove. Dobro snimljeno, dobro odrađeno, i mnogo MNOGO tetovaža na dvoje članova benda koje ih imaju. Preporuke!



https://messiahvore.bandcamp.com/album/messiahvore

Teksašanin Jeff Michaels, čuje se to, veoma voli Hendriksa i Stivija Rej Vona, pa je njegova muzika taj neki veoma heavy, psihodeličan, mastan bluz-rok, sa gitarama koje jecaju, plaču i proizvode razne efekte. Album Not Of This Earth je konceptualna ploča naučnofantastične tematike (autor kaže da mu je trebalo malo eskapizma) i veoma naglašeno stereo-miksovana, sa gomilama ukrasa i efekata koji se dešavaju na vrlo širokom stereo platnu. Michaels ima potrebne veštine da pravi dobar, ,,KaeSTeovski" heavy blues a ambicija da sve to izdigne na nešto viši nivo i doda mu psihodeličnu, svemirsku komponentu je, što se mene tiče, sjajna:



https://jmichaels.bandcamp.com/album/not-of-this-earth



Iako ja stalno skičim da ne volim gotski doom metal, valja reći i da, kada bi on sav bio tako dobar kao što su dobri Italijani Abyssian, ja bih ga mnogo više slušao. Drugi album ove ekipe iz Milana je nazvan Godly i odličan je, sa vrlo solidnom količinom ,,prave" gotike i post-panka u svom inače vrlo zadovoljavajuće heavy konceptu. Abyssian znaju da naprave pesmu koja je sva u rifčinama i cepačini, ali znaju i da se zagledaju kroz prozor, meditiraju, lako pevuše dubokim glasom i da sve to jedno uz drugo zvuči ne samo korektno već i esencijalno. Predivna ploča:



https://abyssian1.bandcamp.com/album/godly



Nova Stoned Karma je još jedna kolekcija i zove se  Colours Of Karma Collection II, sa deset odličnih psihodeličnih instrumentala za onoliko para koliko biste da date od srca. I dajte, ako već nemate prethodna izdanja ovog benda jer je u pitanju uvek vrlo korektan, jeftino produciran a duševan materijal koji može da se sluša satima bez prestanka:



https://stonedkarma.bandcamp.com/album/colours-of-karma-collection



Gde je Stoned karma, tu su i Stone Rebel. Ova dva francuska instrumentalna psihodelična benda idu ruku pod ruku pa je Stone Rebel sada izbacio novi album, nazvan Space Indigo i ovo je još jedna procesija tihih, prijatnih meditacija na nedistorziranim, mekanim gitarskim žicama, uz nenametljivu ali gruvi pratnju precizne ritam-sekcije. Stone Rebel ne menjaju značajno zvuk od albuma do albuma ali se ovaj makar izdvaja nekim od najdužih pesama koje je bend do sada snimio. Bridge To The Future traje duže od deset minuta a Colorful Aura duže od pola sata. No, sve je to jako prijatno, po običaju negde između  meke uspavanke i prijateljske hipnoze:



https://stonerebel1.bandcamp.com/album/space-indigo 



Mađari okupljeni oko Psychedelic Source Records kolektiva su se skupili i džemovali cele noći a rezultati – ili barem njihov najbolji deo – predstavljeni su na albumu Parts of Another All Night Long Session. Ova ekipa, koju ja veoma volim i redovno ovde hvalim, da podsetimo, svira neobavezne ali uglavnom vrlo dobre insturmentalne, psihodelične džemove, ili u vrtu ili na vikendici, ali ne radi se samo o grupi ortaka koja se zarakija, zaroštilja, pa malo i smota, nego o ipak izvanrednim muzičarima koji jako dobro razumeju i, rekao bih, žive, taj psihodelični space rock. Parts of Another All Night Long Session zato donosi masu istovremeno umirujućih i uzbudljivih muzičkih avantura, od kojih neke traju i skoro pola sata. Mnogo muzike, mnogo tripova. Obavezno:



https://psychedelicsourcerecords.bandcamp.com/album/parts-of-another-all-night-long-session



Isti izdavač, slična ekipa, isto date koliko para hoćete: Slight Layers Meet the Red Gem je još jedna kolekcija džemova a koji su za ovu priliku malo i ,,prošireni" u smislu da se ovde psihodelični rok susreće i sa fankom i sa dabom. Ne da je sve ovde savršeno pogođeno, naravno, ali osvežava taj odlazak u različite eksperimente pa i ovo svakako preporučujem:



https://psychedelicsourcerecords.bandcamp.com/album/slight-layers-meet-the-red-gem



Torvus iz Merilenda su sjajni na albumu The Innate Disease, valjajući blackened doom koji profitira od svoje jeftine produkcije i sirovog zvuka. Ovo je muzika koja uprkos svim teatralnim asocijacijama koje imam u glavi kad pomislim bilo na black bilo na doom metal, zapravo prijatno iznenađuje jednom neposrednošću, odlučujući se najpre za ,,radnički" pristup pesmama, uz puno rifova i žive, znojave svirke. Odličan materijal i srčana izvedba, Torvus su bend koji zvuči stvarnije i ubedljivije nego 90% kolega:



https://torvus.bandcamp.com/album/the-innate-disease



Još jedan grčki biser dobijamo sa novim albumom atinskih Holy Monitor. I prošli album ove ekipe je bio izvrstan, ali sa  Southern Lights je muzika sazrela još nekih 25% i kreće se ležernim korakom opuštene, u sebe sigurne psihodelije koja se oslanja na gruv, melodiju, teksturu i temu u jednakoj meri. Kod Holy Monitor je sjajno koliko njihova muzika ima prostora za sve te svoj elemente, i gitare i orgulje, i ritam sekciju koja zvuči kao da ima i nasmimljen sloj posebnih udaraljki, i hipi-refrene. I ovaj album uspeva da besprekorno spoji tu naivnu ,,pop" notu što je bend tegli iz nasleđa psihodelije šezdesetih i sedamdesetih sa savremenijim ,,težim" zvukom, dajući nam blagoslov na vinilu koji se može slušati bez prestanka satima:



https://holymonitor.bandcamp.com/album/southern-lights



Francuzi Stoned Therapists zapravo na EP-ju Argonaut zvuče manje ,,stoned" nego što sam očekivao. Njihova muzika svakako ima stoner komponentu ali ima i jednu veseliju, poletnu dimenziju art rocka kojim sebe bend taguje na Bandcampu i to pesmama daje lepe individualne identitete, prijatne melodije, jednu prijemčivost i razgovetnost koja mi je osvežila dan. Plus taj gotivni francuski naglasak. Poslušajte:



https://stonedtherapists.bandcamp.com/album/argonaut



Goat Shaman su iz Australije i njihov prvi EP, isto nazvan Goat Shaman – dobro ime para vredi – ima četiri pesme brutalnog, abrazivnog sludge-doom zvuka. Znate već kako to ide, teška spora, a agresivna svirka, vrišteći vokali, nisko naštimovane, snažne gitare, mišićavi rifovi. Sve to spakovano u tvrdu, napucanu produkciju. Nije dakle nepredvidivo, ali Goat Shaman sviraju svoj odabrani stil veoma dobro i ubedljivo:



https://goatshaman.bandcamp.com/album/goat-shaman-ep 



Thronehammer su nemačko-britanski doom bend koji je pre dve godine izbacio cenjen debi album pa su ga sada ispratili vrlo ambicioznim Incantation Rites. Da odmah bude jasno da nema kompromisa, prva pesma je duža od 14 minuta a album se završava i komadom dužim od petnaest. Thronehammer su negde između ,,klasičnog" dooma i heavy metala jer imaju teške, spore i dugačke pesme ali onda imaju i naglašeno komunikativan, donekle epski nastup u svojim pesmama, uz dosta ljubavi ka melodiji i napevima koji, pošto se ponavljaju jako mnogo puta, dobiju ritualnu dimenziju. Najgora stvar u vezi sa ovim albumom je jako iskomprimovan master, ali ostalo je prilično dobro:



https://thronehammer.bandcamp.com/album/incantation-rites



Transylvania Stud je užasno ime za bend, ali muzika na EP-ju Bad Seed je prilično kul. Još više kad shvatite da su u pitanju obrade Metalike iz njene ne baš najbolje faze (2x4, Bad seed i Ain't my bitch), ali pretvorene u 100% stoner-desert rock. Kad ih čujemo u ovim verzijama pomislimo da je Metallica zapravo bila na tragu nečeg dobrog ali nikada nije otišle do kraja. Vredi čuti:



https://tstudmusic.bandcamp.com/album/bad-seed



Pestkontroll su iz Štokholma i njihov eponimni album je fina kombinacija pank-roka i metala, sa pesmama koje su šmekerske, pune motorhedovskih rifova i energične svirke, ali i malo melodičnih gitarskih tema, glam rok harmonija, te urlajućeg pevanja. Lepa kombinacija i album kao stvoren za žurke:



https://pestkontroll.bandcamp.com/album/s-t



Britanci Grave Majesty nemaju skupu produkciju na EP-ju Sink Your Teeth In, ali makar mastering nije preglasan i ovo su četiri pesme okultnog hard roka stare škole koji bi profitirao od malo energičnijeg snimka, ali mu je teško naći zamerku u pogledu pesama:



https://gravemajesty.bandcamp.com/album/sink-your-teeth-in



Barbason (barbin sin?) su iz Hojlandrije i njihov demo sa dve pesme nudi dva odlična stoner rok komada sa jakim, polivajućim gitarama i robusnom ritam-sekcijom ali i sa osećajem za melodiju pored gruva. Bend ovo nudi po ceni koju sami lupite i najavljuje skori album a rekao bih da je u pitanju veoma dobra reklama. Poslušajte:



https://barbason.bandcamp.com/releases



Stoner-album koji se očekivao sa posebnom anticipacijom ove nedelje je svakako treća ploča grčkih Acid Mammoth. Caravan je, zadovoljstvo mi je da kažem, najzreliji produkt ove ekipe do sada, pa to što sam za drugi album pričao da je dobar ali suviše naklonjen omažiranju sedamdesetih, ovde više nije toliko u prvom planu. Acid Mammoth, da bude jasno, svakako i dalje stoje čvrsto ušančeni u '70s zvuku, ali pesme su sada napisane sa jednim autohtonim duhom i imaju svoje, jelte, ja. Pet pesama, ali podugačkih, dosta prirodno odrađene psihodelije između svih tih teških rifova, voleo bih da je zvuk malo dinamičnije masterovan jer je ovo dosta spljeskano, ali opet, Acid Mammoth ovde daju zdrav, zabavan album, a Heavy Psych Sounds mogu da se zadovoljno smeše što su izbacili još jedan moderni stonerski klasik:



https://heavypsychsoundsrecords.bandcamp.com/album/acid-mammoth-caravan



Prašnjav i blatnjav, takav je split EP bendova Bog Wizard i Dust Lord nazvan Four Tales of the Strange. Dust Lord su mračniji i hermetičniji sa zvukom koji je baziran na masivnim rifovima, sporim ritmovima, stonerskoj energiji komprimovanoj do granice samozapaljenja. Vrlo fino, naravno. Bog Wizard su, moguće, još bolji jer su im pesme gruverskije sa nešto više dinamike i dobrim pevanjem. Lepa stonerska proslava za samo četiri dolara:



https://bogwizard.bandcamp.com/album/four-tales-of-the-strange



https://dustlordpartydoom.bandcamp.com/album/four-tales-of-the-strange

(Kraj u sledećm postu)

[Meho Krljic]

 

Kad se bend zove Cthulhu, prirodno je očekivati black metal, death metal ili barem nekakav death doom, međutim nizozemski kvartet pod ovim imenom svira srednjeprugaški thrash metal. I to, sudeći po debi albumu, Cremator of the Sky, vrlo kvalitetan. Ovo je, naravno, izrazito rifaški album, sa dobrom produkcijom i solidnim ali ne prebrzim tempom, tako da bend uglavnom čuka dinamično i žestoko, ali uz dosta prostora da se kreiraju zanimljive gitarske teme. Gitarista je, čuje se, veoma raspoložen da pokaže kako mu arpeđa prirodno izlaze iz prsitju. Pevač peva visokim tonom, a onda povremeno padne u death registre i sve je to vrlo zabavno i odlično za slušanje. Masivne čestitke za odličan debi:



https://cthulhuthrash.com/album/cremator-of-the-sky



Sjajan thrashcore stiže nam iz nansija u Francuskoj a posredstvom sastava Illegal Corpse čiji singl Toxic Wave ima dve kratke, brze, energične pesme kao ispale iz neke idealne verzije 1989. godine sa trešerskim rifovima, mošerskim srednjim delovima, napaljenim pevačem i odličnom produkcijom. Sve to a sami birate koliko da platite! Thrash nikada neće umreti dok je ovakvih junačina:



https://illegalcorpse.bandcamp.com/album/riding-another-toxic-wave



Detonator iz Sijetla su svoj album Sons of Darkness snimili još 2005. godine, pregovarali da se to izda na vinilu a na kraju se ništa nije desilo pa se sada, više od deceniju i po kasnije, materijal pojavljuje na Bandcampu. I dobro je da se pojavio jer je ovo odlična muzika. Detonator za sebe kažu da su u pitanju četiri klinca-hardkorovca koje su inspirisali Bathory, rani Slayer (uvod No Sabbath in Hell je bestidna krađa iz Black Magic), Sodom, Destruction i Venom da snime metal-album, i ovo je baš ta divljačka, sirova kombinacija metala i panka kakvoj niko ne može da odoli. Termin blackened thrash je danas uobičajen, ali pre 16 godina je ovo naprosto bila muzika iz srca i ona i danas zvuči autentično, moćno, poletno, neodoljivo, sa jakim rifčinama, himničnim vrištanjem i mnogo energije. Sjajno:



https://detonatordarkrock.bandcamp.com/album/sons-of-darkness



Sanktpeterburški Combat Shock su na kaseti Grave Tapes skupili sve svoje dosadašnje demo-snimke i ovo je 14 pesama hardcore thrash čukanja sa jednim autentičnim zvukom i senzibilitetom. Combat Shock su na taman dovoljnom tehničkom nivou da ovo zvuči profi i kvalitetno, a da ima tu spontanu, haotičnu energiju dobrog crossovera, a snimci su producirani veoma dobro i ovo je pravi praznik za moje uši:



https://coldswordproductions.bandcamp.com/album/grave-tapes



Infected Religion je jednočlani projekat iz Indijane i Lucas Korte svoju muziku nazvia nuclear speed-core. A ona tako i zvuči. EP Screaming Into The Void ima šest superbrzih, trešerskih pesama koje su negde na tragu onog što su polovinom osamdesetih radili Nuclear Assault, samo sirovije, blekerskije, i brže. Pesme su uglavnom kratke, ali sadržajne i ovo je najboljih dva dolara koje ćete potrošiti ove nedelje:



https://infectedreligion.bandcamp.com/album/screaming-into-the-void



Kanađani Grotesque Mass imaju odličan EP pod nazivom Ruinous Gallows. Ova ekipa, iako njoš nije izdala album, tokom poslednje godine je napravila dosta snimaka i Ruinous Gallows je svakako demonstracija njihovog kvaliteta. Ovo je grindcore izmešan sa malo death metala za pesme koje su čvrste i nešto duže (do minut i po), sa dovoljno prostora da se malko udahne vazduh i napravi razlika između sporih, mrvećih pasaža i za grindcore uobičajenog rešetanja. Grotesque Mass imaju sazreo, kvalitetan zvuk i sviraju odlično, a tek što je ovo dobro producirano! Bas-gitara je takva da bih je oženio samo da nisam već uhapšen. Vrlo lepo a samo dolar i to kanadski. Maltene oni VAMA plaćaju:



https://grotesquemass.bandcamp.com/album/ruinous-gallows



Voleo sam prethodni EP losanđeleskih Pain Ritual, pa sam i novih šest pesama na EP-ju Unhoused & Unloved preslušao s guštom. Ovo je i dalje eksplozivna grind/ powerviolence kombinacija koja u sebi ima taman toliko metalcore i nu-metal elemenata da zazvuči originalno ali da mi ne ode predaleko od sfere interesovanja. Producirano odlično, odsvirano sjajno, sve to zvuči moćno, moderno i nimalo ,,komercijalno" već baš kako treba, opasno i na ivici raspada:



https://painritual13.bandcamp.com/album/unhoused-unloved



Finski sastav Bloated trpa vrlo skandinavski grindcore/ powerviolence na svom prvom EP-ju, ,,I". Znate već kako to ide: ekstremno komprimovan i glasan zvuk, moćne gitare, vrištanje, superbrz tempo, zakucavački bubanj, D-beat rifovi i jedna generalna disciplina, sve spakovano u pesme od kojih ni jedna nije duža od 59 sekundi. Ne treba ni reći da sam ja u raju dok ovo slušam. Za sve ljubitelje Nasum, Gadget ili Rotten Sound, ovo je savršenstvo:



https://bloatedgrind.bandcamp.com/album/i



Cammo Shorts su duo iz Virdžinije i već ime im sugeriše da sviraju grindcore. Tako i jeste i Proceed With Extreme Contempt je album vrlo dobro urađenog, prilično kvalitetno produciranog deathgrind zvuka sa pesmama koje dobacuju i do dva i po minuta, ali su uvek brze, nervozne, nabijene negativnom energijom (well, osim kad su spore, nervozne, nabijene negativnom energijom, kao u slučaju Throat Fucked). Energično, gruvi, prijatno:



https://cammoshorts.bandcamp.com/album/proceed-with-extreme-contempt



Gulch su iz Santa Kruza u kaliforniji i njihova strana split EP-ja sa Sunami demonstrira njihov tvrdi, vrišteći metalizirani hardcore koji je meni, bar u ove dve pesme bio sasvim na mestu. Možda ne bih lako izgurao ceo album, ali Gulch su ovde dovoljno raznovrsni i kvalitetni da mi ekstremno glasan zvuk ne smeta:



https://gulch.bandcamp.com/album/gulch-sunami-split



Izraelski Those Who Oppose na svom istoimenom debi albumu svira jako simpatičan thrashcore koji zvuči baš kao da je trenutno kraj osamdesetih godina prošlog veka a ljudi koji ga prave su svu svoju ljubav prema DRI, Suicidal Tendencies, Attitude Adjustment itd. ulili u jedan album pun iskrene emocije i energične svirke. Strogo gledano, naravno da se ovde može naći dosta zamerki (naglasak kojim gitarista Ofir peva na engleskom, nedinamičan zvuk gitare itd.), ali je album neposredan, proživljen i beskrajno šarmantan:



https://thosewhooppose.bandcamp.com/album/those-who-oppose



Kad smo već kod thrashcorea, i Španci Stigma (a koji nisu heavy metal bend iz Madrida istog imena) na svom prvom EP-ju, Muerte Segura sviraju isto to, sa pet pesama, solidno produciranih i napunjenih finim rifovima. Stigma su onaj klasičan gruverski thrashcore koji voli da jedan isti rif provoza kroz nekoliko smena ritma i tempa i sve je to veoma dopadljivo. Ako već ne naročito originalno. Probajte:



https://stigma3.bandcamp.com/album/muerte-segura



Glazgovski Coffin Mulch očigledno veoma vole švedski death metal jer su taj zvuk potpuno skinuli na svom debi EP-ju Septic Funeral. Znate već, užasno teške ,,cirkular" gitare, ogroman bas, jaka kompresija, pevanje ko iz groba... I svirka je sasvim u stilu Entombed-Dismember-Grave-Unleashed, pa je ovo ploča koju svakako treba da čujete. Coffin Mulch donose vrlo malo novog swedeath formuli ali su više nego korektni njeni interpretatori, a ponekad je to SASVIM dovoljno:



https://coffinmulch.bandcamp.com/album/septic-funeral



Debi EP ruskog death metal sastava Bitter Loss nazvan je Oblivion in Ceremonial Void i nudi vrlo ubedljiv death metal stare škole i mračne atmosfere. Ovo je odlično produciran, veoma dobro odsviran material sav u disonantnim rifovima, mrvećem zvuku bas-gitare i bubnjeva, sa sugestijom da sve što čujemo dolazi iz nekih najcrnjih htonskih dubina. Ljubitelji Immolation, Incantation i sličnih bendova će ovo bez sumnje obožavati a pošto, pored introa i autroa, ovaj EP ima samo tri pesme, na mestu je reći da je meni Oblivion in Ceremonial Void samo razgoreo glad da čujem još muzike ovog benda. Navalite:



https://bitterloss.bandcamp.com/album/oblivion-in-ceremonial-void



Indonežanski izdavač Maximamusicpro nam je doneo debi album takođe indonežanskih Twin Force Kill, nazvan, er, Cryteria Human Killer i ovo je potpuno klasičan indonežanski brutal death metal, sa karakterističnim zvukom (pogotovo bubnja), jakim oslanjanjem na hromatske, denflovane rifove koji kreiraju gruv (povremeno i slemove), i dubokim, tupim vokalima. Twin Force Kill nisu mnogo napredni u sviranju žanra ali njihov brutalni death metal je svakako pitak, sa pesmama koje imaju pamtljive rifove i pažnjom da se ponudi i mošerski gruv i brzina, i energija a da se ne smara nekakvim poziranjima. Neinovativno, neoriginalno, ali meni simpatično:



https://maximamusicpro.bandcamp.com/album/twin-force-kill-cryteria-human-killer



Od istog izdavača stiže i EP My Bestial Slaughter benda Khudeta koji je takođe iz Indonezije, takođe trese u tipičnom indonežanskom brutal death metal stilu i takođe je jako prijatan, pitak i ugodan za slušanje. Naravno, omot je sačuvajbože i treba da volite ovakvu muziku generalno, ali Khudeta su bend koji postoji duže od dve decenije i bez obzira što do prošle nisu ništa izdali, ovo je veoma dobro:



https://maximamusicpro.bandcamp.com/album/my-bestial-slaughter



Frankfurtski trio Magefa svira dopadljiv death metal na svom drugom EP-ju Exenteration. Kako je sastav ime uzeo iz Hebrejskog jezika gde ova reč označava kugu, ljudski je očekivati ovde malčice cerebralniji program i bend ne razočarava, pružajući odlično napisane pesme koje su nedvosmisleno utemeljene u starijim formulama (recimo, Cannibal Corpse) ali imaju promišljene, složenije aranžmane. Ovo je svakako u neku ruku death metal za intelektualce ali nije ,,progresivan" i ovde nema napora da se pobegne od klasičnog menija rifova, ritmova i harmonija, pa je, uz dobru produkciju Exenteration ploča (a koja traje maltene kao normalan album) ,,pametnog" brutal death metala koji možete slušati u svakoj prilici:



https://magefa.bandcamp.com/album/exenteration



Kalifornijski Cicada Swarm ima interesantan mišmeš mathcorea, death metala, grindcorea, screamoa i još koječega na EP-ju The Dissection. Ovo je istovremeno i agresivna, i tehnički superiorna muzika, ali i atmosferična ploča koja nema problem da skrene malo i u postrokerske vode između blastbitova i vrištanja. Hermetično ali uzbudljivo, odlično odsvirano i dobro snimljeno, ovo je pravi primer kako se mogu imati i jare i pare:



https://cicadaswarm.bandcamp.com/album/the-dissection



Australijski duo PlagueLord kreira solidan, old school death metal na svom drugom EP-ju The Silent King. Ovo ne imitira niti jedan konkretan bend, ali ima taj neki senzibilitet devedesetih godina sa teškim, mračnim rifovima i aranžmanima koji su jednako posvećeni atmosferi koliko i krljanju. Vrlo pristojna produkcija i bend koji dosta obećava, pogotovo ako volite Bolt Thrower i slične masivne a ne prebrze death metal junake, plus ovo plaćate koliko želite:



https://plaguelord.bandcamp.com/album/the-silent-king



Brazilski Açoite na svom drugom EP-ju, Necro País sviraju pankerski death metal koji ima sve potrebne tehničke i tehnološke kvalitete da  zvuči dovoljno ,,profi", ali je pun ideja koje nisu standardne za ovaj žanr. O Diabo Veste Terno je, recimo, vrlo vesela, melodična pesma. Ostalo je energično, snažno i simpatično, mada zvuči kao da se bend ipak i dalje traži, ali svakako se zabavljaju dok to rade:



https://acoite.bandcamp.com/album/necro-pa-s



Da ostanemo na istom kontinentu poslužiće nam ekvadorski brutal death metal heroji Deseret čiji ovogodišnji EP, Efigie, opako krlja. Ovo su dve pesme (plus intro) ubedljivog, autoritativnog brutal death zakucavanja koje nije samo demonstracija dobre tehnike i produkcije (mada ima i jedno i drugo) već muzika napisana s dušom, puna gruva i autentične energije. Moćno:



https://deseret.bandcamp.com/album/efigie



Iz nekog razloga mesto Valpovo kod Slavonske Požege poslednjih meseci izbacuje masu izuzetnog ekstremnog metala. Najnoviji projekat iz ove kuhinje je Exer, još jedan studijski projekat u kome učestvuju ljudi okupljeno oko projekta Ninhursag, s tim što je ovo zapravo više death metal, sa malo black metal elemenata. EP Sadistic Torture potvrđuje da Mario Marković koji sve ovo miksuje i masteruje ima ozbiljno dobro razumevanje kako se ovakva muzika snima da bude opaka, opasna, oštra, a pesme su veoma dobro napisane, sa sjajnom izvedbama i jako moćnim vokalom. Stvarno ne znam zašto ova ekipa nije šire poznatija ali ovo je veoma blisko samom vrhu ekstremnog metala koji se pravi u našem regionu.



https://exerband.bandcamp.com/album/sadistic-torture



Treći album danskih Best se zove Necro Sapiens što je simpatično a ovo je i simpatičan death metal skandinavskog tipa. Nije nešto maštovit i priznajem da zvuči kao da Baest ovde samo sviraju hajlajte žanra umesto da traže neki svoj izraz, ali dobro, možda sam samo ja ustao na levu nogu. Ovo je pristojno producirano i može svakako da posluži kao uvod u death metal za nekog ko nikada nije slušao skandinavsku inačicu istog:



https://youtu.be/fOzZz7PB7H4



Da bude sasvim jasno, edmontonski Silent Line su meni neslušljivi ali pošto sam dobar čovek bla bla bla... Elem, ovaj bend je izbacio četvrti album za nekih jedanaest godina postojanja i Death and Perspective je sjajan primer njihovog ultra-melodičnog, blago simfonijski naklonjenog death metala. Ovo je svakako dobro odsvirano, sa produkcijom koja je preglasno masterovana za moj ukus, ali sama muzika je previše melodična i teatralna za moj želudac. Naravno, ne tvrdim da je samim tim i loša, samo da ja ne volim ovako prearanžirane melodične teme koje umiru u gomilama ukrasa i jednoj prenaglašenoj epici, no nisam ja sigurno baš jedina osoba na ovom svetu za koju se metal pravi pa... evo, poslušajte:



https://silentlinemetal.bandcamp.com/album/death-and-perspective



I Nijemci Scythe Beast spadaju nominalno u melodični death metal, ali njihov drugi album, Indicted for Misconception uzima malo klasičnih melodeath elemenata, ubacuje u sve malo thrash metala, onda zaziva švedski death zvuk iz poznijih devedesetih i ranih godina ovog stoleća, sa melodičnim momentima koji bi se mogli trasirati unazad do Dark Tranquility i At the Gates i sve to na kraju ispadne jedna vrlo probavljiva mešavina. Scythe Beast ne preteruju sa aranžiranjem, produkcija im je lepo spakovana, zvuk čist i ne preglasan i pesme su lepe, dobro napisane. Meni se ovo izrazito dopada:



https://scythebeast.bandcamp.com/album/indicted-for-misconception



Tri melodeath albuma za redom? Šta se ovo dešava??? Elem, Mind Assault su iz Južnoafričke Republike i njihov drugi album, čak trinaest godina posle debija, zove se The Cult of Conflict i mada je produkcijski i on sav spljeskan i nedinamičan, bend makar svira dobro. Materijal je svakako premelodičan za moj ukus, ali Mind Assault dovoljno često dostižu MOJ ideal melodičnog death metala (a to je ,,Iron Maiden sa blastbitovima") da ne budem negativan prema ovoj ploči. Poslušati bez predrasude:



https://mindassault.bandcamp.com/album/the-cult-of-conflict



Neyquam su bend iz Arizone, sa prvom kasetm po imenu Morbid Devourment za kalifornijski Transylvanian tapes i ovo je ,,čist" old school death metal kao iz nekog '90s kataloga, sav u mračnim tonovima, jednostavnim, zaraznim rifovima, dubokim, neljudskim vokalima i lepim smenama na nivou ritma i tempa. Pet pesama, vrlo solidna produkcija, jaka preporuka, pogotovo jer daunloud plaćate koliko poželite:



https://transylvaniantapes.bandcamp.com/album/neyquam-morbid-devourment

https://neyquam.bandcamp.com/album/morbid-devourment



Isti izdavač nudi EP (album?) brazilskog kavernoznog death metal projekta Fossilization koji zaista zvuči kao da dolazi iz nekih praistorijskih vremena kada su dinosaurusi vladali planetom a bare sa katranom bile češće nego one sa vodom. He Whose Name Was Long Forgotten sadrži pet supermračnih, superteških blur-core pesama koje ne hvataju na ,,pametne" fore i česte promene ritma, već na atmosferu apsolutne propasti. No, Fossilization veoma dobro sviraju i imaju sluha za komponovanje pa je ovo odlično napisano, a mračan, odjekujući zvuk je idealan za ovu vrstu svirke. Ako volite australijske bendove ovog tipa (Impetuous Ritual, Grave Upheaval..), Brazilici im stoje rame uz rame:



https://transylvaniantapes.bandcamp.com/album/fossilization-he-whose-name-was-long-forgotten



I još jedna kaseta istog izdavača u istoj turi, ovog puta živi snimak losanđeleskog Civerous sa nekih pola sata svirke i mnogo mračnog, agresivnog death metala. Live Promo MMXXI je za nijansu bliže ,,običnom" death metalu, sa povremenim tremolo rifovima na gitari ali i Civerous forsiraju mračan, kavernozni zvuk i atmosferu pa se vrlo dobro uklapaju uz prethodna dva izdanja. Uz opasku da su Civerous bez sumnje sazreli za snimanje debi-albuma, ponoviću i da su u slučaju svih izdanja Transylvanian Tapes daunloud verzije dostupne po ceni koju sami odredite i da je to ekstremno ljudski:



https://transylvaniantapes.bandcamp.com/album/civerous-live-promo-mmxxi



Isto važi i za JOŠ JEDNO izdanje iste etikete, a u pitanju je kasetni EP Anthropomancy koji spaja kavernozni death metal zvuk sa malo black metala i grindcorea. Bolesna kombinacija i mnogo ultra-mračne i teške muzike u ovoj kolekciji koja ponavlja neke pesme sa ranijih izdanja ovog kanadskog sastava ali sada sa boljom, značajno adekvatnijom produkcijom. Dajte koliko imate, ovo je ODLIČNO:



https://transylvaniantapes.bandcamp.com/album/graveolence-anthropomancy



Malefic su iz Olbenija u Njujorku i njihov, pretpostavljam prvi album, Altar of Locusts ima omot od koga se čoveku malo smuči, ali i dobru muziku. Bend ovo naziva blackened death metalom ali je u pitanju značano više death nego black format, sa klasičnim rifaškim programom, puno blastbitova i srednjetempaškog mrvljenja duplim bas-bubnjevima, te ponekim slemom. Užasni (čitaj ,,odični") vokali, dobra produkcija, vrlo solidan debi:



https://malefic518.bandcamp.com/album/altar-of-locusts



No Beast That Cannot Be Slain je split album dva slična, hermetična projekta. Normakk je jednočlani industrial rad čoveka po imenu Cameron Daniel i ovo je sasvim na tragu mračnijeg industrial metala iz devedesetih, onog boljeg, od Godflesh i Pitchshifter preko Treponem Pal pa do Soulstorm. Mračno, teško, mašinski ledeno. Naaro, takođe jednočkani projekat Aarona Roarka, je sličan ali sa malo izraženije organskom svirkom, pa se ovo pre može nazvati sludge metalom, sa vokalima koji kao da dolaze od ispod zemlje i bez gitare, samo sa užasno distorziranim basom. Nije za svaki dan ali valjano je:



https://sonictransmitterrecords.bandcamp.com/album/no-beast-that-cannot-be-slain



Indonežani Lord Symphony svoj simfonijski power metal kombinuju sa dosta lokalnog folk nasleđa pa je ovogodišnji EP, Bima Suci, pogotovo naslovna pesma, jedna užurbana, malo i natrpana kolekcija epskog, teatralnog metala i tema koje se ne uklapaju tako prirodno sa klasičnim zapadnjačkim idejama o lestvicama i harmoniji. Ostale tri pesme su klasičniji power metal ali su i slabije producirane. No, bend svira veoma dobro i svakako ima šta da se čuje na ovoj ploči.



https://lordsymphony.bandcamp.com/album/bima-suci



A sada: spektakl. Rekao bih da Beograđani Númenor sa četvrtim albumom, Draconian Age mogu da se zavale u fotelju, zapale cigaru (ako puše) i kažu da su napravili svetsku ploču. Njihov tolkinovski blackened power metal je ovde lepo sazreo i ima vrlo jasnu formu, sa raskošno komponovanim i aranžiranim pesmama koje i pored svih ukrasa kojima su nakićene (i produkcijski i svirački) ne gube korak i uvek imaju jasan identitet i centralnu temu. Mene je, naravno, njihova verzija Griegove teme za ,,Hol planinskog kralja" odmah dotakla u srce, ali i originalne kompozicije su odlične, sa vrlo solidnom produkcijom i omotom koji je nacrtaš Bob Živković još pre tri i po decenije za tadašnje izdanje Gospodara prstenova. Veoma dobro:



https://numenor-kingdom.bandcamp.com/album/draconian-age



Beloruski Sandglass su možda za nijansu preblizu ,,groove metal" tropa da bi bili sasvim po mom ukusu, ali EP No one is untouchable je zapravo prilično zabavan, sa raznolikim pesmama i dosta svežih ideja (na primer gajde kojima počinje The Reckoning). Dobra produkcija, jak zvuk, solidno:



https://sandglassband.bandcamp.com/album/no-one-is-untouchable



Kad ljudi koriste termin ,,epski hevi metal", misle na nešto poput ovog što sviraju Atinjani Achelous. Ova ekipa, aktivna već deceniju i sa jednim albumom iza sebe, na novom EP-ju, Northern Winds ima dve nove pesme koje zvuče kao Manowar ukršten sa Saxon i narodnjački nastrojenim Iron Maiden. Jaka su to imena, ali odmah da kažem da su meni Achelous više simpatični nego što su mi sad nešto sjajni. Produkcija im je malčice mrtva, a pesme više forsiraju detalje nego, jelte, ,,veliku sliku". No, dobro, to samo ja valjda tražim u svemu neke probleme... EP ima i tri stare, a uživo snimljene pesme i ovde Achelous zvuče ubedljivo i zakucavački, pa svakako isprobajte:



https://achelous.bandcamp.com/album/northern-winds



Za ljubitelje latinoameričkog heavy metala, kompilacija Sed Peligrosa napravljena u Argentini donosi 35 bendova među kojima svakako ima i slabije produciranih, ali nema loših. Ovo je u proseku vrlo kvalitetan materijal, najvećim delom u domenu ,,pravog" heavy zvuka sa NWOBHM i power metal naklonima, srčano odsviran, žestok, uglavnom sa pevanjem na španskom i još se prodaje za onoliko para koliko ste spremni da izdvojite. Treba biti lud pa ovo propustiti:



https://sedpeligrosa.bandcamp.com/album/sed-peligrosa



Još lepog latinoameričkog hevi metala dobijamo na četvrtom albumu argentinskih Disidente Inmortal. Ploča se zove Estandarte Metálico i puna je propisnim metal-himni. Mislim, već treća pesma se zove prosto Heavy Metal. To je znak pravovernosti. Bendu mogu da zamerim pomalo neupečatljiv vokal, ali ovo se kompenzuje simpatičnim pevanjem na Španskom, dok je muzika vrlo solidna, sa lepim pesmama i pristojnom produkcijom. Disidente Inmortal vole hevi metal i sviraju ga srčano a to meni uvek donese osmijeh na lice:



https://disidenteinmortal.bandcamp.com/album/estandarte-met-lico-2021



Konačno, tu su i kolumbijski Sörceress čiji drugi album, The Four Centaurs nudi deset pesama urednog, melodičnog heavy metala sa korenima u NWOBHM zvuku. Ovo je producirano jako čisto i album je prijatan, sa svim očekivanim forama i formama koje idu uz takvu muziku (visoko pevanje, karakteristične harmonije i ritmovi) i naprosto – slavi metal sa puno radosti:



https://srceress.bandcamp.com/album/the-four-centaurs-album-2021





Za kraj, slemčina. Prošle nedelje smo imali novi Korpse, a ove novi Abominable Putridity. Može se reći da je ovo proleće odlično za evropski slem. Abominable Putridity su, naravno, ruske legende slamming detah metala, a čije se drugi album, iz 2012. godine, The Anomalies of Artificial Origin naširoko smatra klasikom. No, bend je u međuvremenu prolazio kroz razna iskušenja i snimao samo sporadične pesme, da bi 2020. godine bilo objavljeno da je Alexander Kubiashvili praktično pretvorio bend u svoj solo-projekat, razišavši se sa svim ostalim članovima i snimajući ovaj album sam, samo uz vokale koje je dodao Ángel Ochoa iz Cephalotripsy. To je, naravno, praktično susret na vrhu jer su i Cephalotripsy legende slama, sa albumom Uterovaginal Insertion of Extirpated Anomalies iz 2007. godine koji se smatra jednom od ključnih ploča modernog slema. Svakako, Abominable Putridity ni ranije nisu imali sasvim stabilnu postavu, sa internacionalnim članovima iz poznatih bendova kao što su Katalepsy, Disfiguring the Goddess ili Disgorge koji su prošli kroz bend... Dakle, treći album, Parasitic Metamorphosis Manifestation izlazi za pouzdanog ruskog izdavča Inherited Suffering Records i predstavlja možda najčistiju emanaciju Kubiashvilijevog pogleda na death metal. Je li dobar? Pa, jeste, naravno, ako volite ovakav brend slema. Ovo je, s jedne strane vrlo konzervativno, u smislu da koncepcijski ostaje na istim pozicijama na kojima su Abominable Putridity bili na prošlom albumu, a sa druge vrlo ambiciozno ispisano i izvedeno da se pokaže koliko se u okviru tog koncepta može ići napred. Dakle, ovo je brutalna, izuzetno tehnički nabrušena ploča, sa mnogo brzog tempa, disonantnih rifova, prelazaka u teške slemove, zaokreta pod ručnom, sve sa jakom atmosferom jedne preteće naučne fantastike – uostalom, pogledajte omot. Ono gde se Kubiashvili vidno trudi je da ostavi lični pečat je u tome kako ovo nije samo plesna, prijatna slam ploča, već rad sa dosta izazova i iznenađenja, gde će ,,prirodne" strukture često biti minirane namernim skretanjima u stranu. Rezultat je svakako jedna ,,mehanička", otuđujuća dimenzija koju ovaj album ima, dajući na momente sugestiju gruva ali ga onda brzo minirajući, šetajući se između ekstremno različitih segmenata velikom brzinom. Nekome će to biti demonstracija autorskog pečata, nekog će nervirati jer album nikako da se zadrži u jednom toku, ali moraćete sami da preslušate da biste znali u koju grupu spadate. Ovo je svakako izuzetno producirano i odsvirano iz sve snage, pa, dobrodošli:



https://inheritedsufferingrecords.bandcamp.com/album/abominable-putridity-parasitic-metamorphosis-manifestation

[Meho Krljic]

Ove nedelje sam sve sebi govorio kako i nema mnogo dobrog metala u ponudi, samo da bi se na kraju nakupilo ohoho sjajnih izdanja. Nažalost, nedelju je pre svega obeležila smrt jednog od najvoljenijih likova na metal sceni Švedske, Evrope, pa i sveta. Lars Goran petrov, pevač Entobmed i još mase odličnih death metal bendova koje sam uniformno hvalio u ovim pregledima, još je prošle godine imao dijagnozu teškog kancera žučnog kanala i na kraju je bolesti podlegao. Ovo me je baš pogodilo ne samo zato što sam Petrovljev rad pratio sa zadovoljstvim poslednjih trideset godina nego i jer je čovek moje godište i u mojoj glavi umro je, znate već, daleko premlad. Ispratimo ga uz poznati refren: Dead, deceased but life goes on, I will be the one who won.

Započnimo onda blek metalom kako je i red, a i iz Poljske, jer je i to red. Varmia su bend sa evo već trećim albumom u četiri godine, a na ploči Bal Lada dobijamo njihov osobeni koktel modernog blek metala i folklornih motiva. Kod Varmie se, srećom, ta mešavina folka i metala dešava na jedan zaista originalniji način, sa monumentalnim, teatralno izvedenim pesmama propisnog metala kojima etnički instrumenti samo dodaju na snazi i ubedljivosti. Bal Lada je ploča, dakle, velikog zvuka, uglavnom srednjeg i sporijeg tempa kome narodnjački instrumentarij daje lepu širinu i dubinu. Vrlo simpatično:

https://varmiaband.bandcamp.com/album/bal-lada

Ruski melodični, osećajni blek metal projekat čoveka po imenu Ovfrost, a bend se zove Malist, kompletira svoju trilogiju o ,,kraškom carstvu" albumom Karst Relict. Meni se Malist dopao tamo pre dve godine sa svojim debi albumom, a na Karst Relict je stil vrlo konzistentan a produkcija samo još bolja. Ovo je i dalje izrazito ,,slovenski" blek metal, dakle, sa dosta narodnjačkih harmonija i melodičnog programa, ali Ovfrost se izdvaja od ostatka čopora vrlo kvalitetnom produkcijom i ubedljivim, energičnim izvođenjem kompozicija. Karst Relict time dostiže fini balans između živosti, energije, ali i melanholije i kontemplacije pa ga preporučujem za više slušanja:

https://malist-northernsilence.bandcamp.com/album/karst-relict 

Za još dopadljive ruske blek metalčine, okrećemo se anarhističkom sastavu Безбожник čiji je četvrti album, Радикализация zapravo isto onoliko pank koliko i metal. Ali kako su sirovi blek metal i pank takoreći prirodni saveznici tako je i Радикализация album za mlade, napaljene hardkoraše sa obe strane te fiktivne ograde. Šesnaest pesama (uključujući praktično obaveznu obradu kultnog sastava Гражданская оборона), mnogo jednostavnosti, neposrednosti, iskrenosti i revolucionarnog sentimenta. Teško je ne voleti ih:

https://bezbozhnik.bandcamp.com/album/--5

,,The world... must be destroyed" su prve reči koje začujete na šestom albumu australijskog jednočlanog projekta The Furor. Louis Rando aka Dizazter ovu muziku gura još od početka veka i u pitanju je kvalitetan, tehnički vrlo impresivan, ali i vrlo agresivan blek metal koji podseća na najžešće švedske bendove, ali ima i nezanemarljivu thrash/ death komponentu u tome kako tretira rifove i gitarske teme. Obliteration Matrix je ploča odličnih pesama, visokog tempa, jedne destruktivne ali vrlo disciplinovane energije i dolazi uz moje tople preporuke:

https://thefuror.bandcamp.com/album/obliteration-matrix

Avertia su zanimljiv i pomalo neobičan norveški blek metal bend osnovan 2006. godine ali sa zvukom koji jako mnogo duguje blek metalu ranih devedesetih, pa onda izmešanim sa malo folka, malo Iron Maiden... Treći album, Når Nordavinden Kaster Kniver je izašao pre neki dan i ovo je interesantan koktel propisnog metala i vrlo sigurnih folk-motiva koji su opet odsvirani tim mejdnovskim stilom. Bend ima lep miks ali su u masteringu, očekivano, pobili svu dinamiku, no ovo je raspoložena, vrlo melodična a oštra ploča koju vredi čuti:

https://avertia.bandcamp.com/album/n-r-nordavinden-kaster-kniver

Američki blek metalci Magazu su prošle godine debitovali sa dva EP-ja a treći, pre neki dan izašli, Moons of Old ih prikazuje u odličnoj formi. Ovo je sirov, ali melodičan blek metal koji ima jedan autentični (pomalo ,,demo", ali u najboljem smislu) saund i pamtljive teme. Slušajte recimo  And The Victor Shall Hollow His Veins koja je nestašna, vesela a opet preteća i mračna koliko treba. Prijatna, obećavajuća mala ploča:

https://magazu.bandcamp.com/album/moons-of-old

Njujorčani Krallice imaju novi album, Demonic Wealth i ekipa Micka Barra je vrlo raspoložena na ovoj ploči sa tipično avangardnim tumačenjem klasičnih blek metal formula koje ovde dobijaju i dobrodošlu injekciju novih ideja. Već prva pesma ima zavijajuće, vrlo ,,metalske" solaže kakve normalno nisu tipične za ovaj bend, a druga je neobičan ambijentalni komad koji ima i ritam i ekstremno pevanje. Krallice vrlo agresivno proširuju svoju zvučnu paletu na ovom albumu i veliki upliv sintisajzera na Demonic Wealth je interesantno novo usmerenje. Poslušajte:

https://krallice.bandcamp.com/album/demonic-wealth

Grishka je tako simpatično ime za blek metal bend. Ova ekipa iz DC-ja, doduše, ne svira ,,čist" blek metal, kombinujući black osnovu sa dosta thrash metal elemenata, za pesme koje su dosta slojevite i kompleksne. Bend za sebe kaže da je nastao tokom pandemije, kao proizvod nezaposlenosti i besa. Pošteno i čak malo osvežavajuće. Debi album se zove ,,I" i ovo je svakako šarmantna ponuda:

https://grishka.bandcamp.com/album/i

Kao što se zna, u ovim pregledima uglavnom ne predstavljam reizdanja jer nije da nemamo već dovoljno nove muzike da se u njoj utopimo. No, kad je u pitanju posebna prilika, kao što je desetogodišnjica izlaska debi albuma beogradskog blek metal benda Kolac, onda ipak vredi odvojiti uvo za nešto staro. Bastard Son is Dead u ovoj novoj verziji izlazi za japanski Hidden Marly Production i donosi originalnih devet pesama urnebesnog, agresivnog blek metala inspirisanog švedskim uzorima i blasfemičnog u odgovarajućoj meri. Kolac su bili jako dobri na ovom izdanju i to da za ovu verziju gubimo obradu Marduka nije neka tragedija jer je u pitanju jaka, energična, zabavna ploča koja je sasvim izdržala test vremena:

https://hiddenmarlyproduction.bandcamp.com/album/bastard-son-is-dead

Francuski projekat Thagirion je vrlo uverljiv, ma šta uverljiv, UBITAČAN na svom debi albumu, On The Path Of Shattered Bells. U ovih sedam pesama (od kojih je jedna samo intro), Vagus Nox koji je sve ovo napisao demonstrira odlično poznavanje black i death metal formi, pa su rezultujuće kompozicije uzbudljive, energične, moćne. Naravno, njegovi saradnici, jedan na vokalima a jedan na bubnjevima vidno doprinose kvalitetu albuma svojim uverljivim izvedbama pa pričamo o prvom albumu kakav bendovi sebi samo mogu da požele. Produkcijski je ovo, takođe dosta impresivno mada bih voleo dinamičniji mastering, ali u globalu Thagirion su održali lekciju kolegama i podsetili na kvalitet francuske scene. Naprosto ne mogu da odolim muzici koja spaja orkansu energiju i kvalitetan sonbgrajting na načon kako to ovi ljudi rade:

https://thagirionpath.bandcamp.com/releases

Pređimo na stoner i njemu srodne žanrove. Irski Minor Inconvenience su na omot albuma Hubris stavili Ikara koji pada na zemlju jer mu je Sunce, znate već, i to je lepa slika. Mislim, estetski lepo urađena, ne lepa po sadržaju. Takva je, hoću da kažem i muzika, jer je ovo težak, glasan stoner/ hard rok sa tim nekim ,,alternativnim" prelivom. Nisu Minor Iconvenience idealni, pevanje je malo previše uzdržano za moj ukus, ali pesme nisu loše napisane, dinamične su i muzika fino kombinuje zarazan gruv i pamtljive teme. Solidna, mada glasna produkcija, sasvim dovoljno za sreću:

https://minorinconvenienceni.bandcamp.com/album/hubris

Death Pesos su bostonski power trio (kako sami sebe opisuju) a koji, sudeći po albumu Live on Pipeline, snimljenom uživo na radiju, tresu vrlo solidan fuzz-rock. Spona sa metalom nije samo u raskošnim količinama distorzije nego i u dobrim, teškim rifčinama a kako bend ima jednako prirodnu sponu sa pankerskom spontanošću, ovo je vrlo zarazan, zabavan rok album:

https://deathpesos.bandcamp.com/album/live-on-pipeline

Ja ne znam šta Bloodshot Buffalo iz Santa Roze u Kaliforniji puše, ali morali bi da razmisle malo o promeni režima. Prvi album mi se veoma dopao pre malo manje od godinu dana kada je izašao, nudeći izdrogiran, psihodeličan stoner rok odličnih rifova i spontane izvedbe ali je zvučao kao da je snimljen negde pod morem. Slično, maltene isto, je i sa novim albumom. Becoming Absence je sjajno odsvirana ploča, spontano i prirodno psihodeličnog teškog roka, sa pametno iskorišćenim efektima i promišljenim pesmama, ali ovo kao da je snimano u garaži, na vokmenu. Skupite pare za taj studio, ljudi, ako boga znate, greota je:

https://bloodshotbuffalo707.bandcamp.com/album/becoming-absence

Rusi Inhale, iz Tomska su vrlo lepljivi, zarazni, moćnim gruvom obdareni na EP-ju Inhale kojim, pretpostavljam započinju svoju diskografsku karijeru. Ovo su četiri pesme psihodeličnog stoner-doom metala, sa puno distorzije, lepim, bluzerskim rifovima i nestašnim solo gitarama koje se ne bacaju previše u maštovitost nego samo podebljavaju osnovne teme i to ovde prilično dobro funkcioniše. Inhale pišu dobre, rekli smo već, zarazne rifove, i imaju glasan, agresivan zvuk ali prilično pametno spakovan u prozračan miks, plus imaju golu ženu sa kozjom maskom na omotu. ŠTA JOŠ UOPŠTE HOĆETE? Da bude besplatno? Pa besplatno je, sami birate cenu:

https://inhaledoom.bandcamp.com/album/inhale

Isto iz Rusije ali iz mesta Murom dolaze Swamplord, čiji drugi album isto donosi lepljiv i zarazan stoner metal, sa nešto manje razuzdanim miksom, zbog čega odmah zvuči disciplinovanije. Swamplord su rifaški bend, pa je onda odlično što pišu vrlo dobre rifove, koji nose pesme bez stajanja i kreiraju prijatan, topao gruv. Da se razumemo, Swamplord na svojoj strani imaju i solidnu ritam-sekciju i odlično pevanje, a umeju i da sviraju tiše, pa je Tombstone vrlo prijatan album:

https://swamplordstoner.bandcamp.com/album/tombstone

Parižani Fatima imaju novi split singl sa bendom Seum i dok su Seum vrlo prljav, ali zarazan sludge-stoner bend sa meljućim bas-gitarama, dobrim gruvom i vrištećim vokalom, Fatima i dalje rade svoj stoner zvuk koji kombinuje ranu Nirvanu sa orijentalnim melodijama. Odlična pesma, ali krš zvuk, tako da sve zvuči tr00 za Fatiminu reputaciju:

https://fatima-doom.bandcamp.com/album/seum-f-tima-split-7

Geremiah su zanimljiv duo iz Portlanda čiji je post-metal na albumu No Pattern Is Real prijatno težak i spor, sa lepim gruvom ali i propisnom melanholičnom atmosferom. Ta kombinacija teških rifova i melodičnih pevanja, sporog ritma koji onda još više uspori, podsećajući na Godflesh iz ranih devedesetih, a meni sve to veoma prija i moram da priznam da me je ovaj bend, koji kao jedan od instrumenata koristi violinčelo, iznenadio inventivnošću i odbijanjem da prosto svira uobičajene post-metal/ post-rock gestove:

https://geremiah.bandcamp.com/album/no-pattern-is-real

Parižani Cerbère opako krljaju na istoimenom debi EP-ju. Njihov odabrani stil je nekakav anarhičniji, psihodeličniji sludge-doom metal sa jakim, distorziranim gitarama, uključujući monstruozan bas, vrištanjem, ali i jednim kompulzivnim ponavljanjem jednostavnih fraza koje agresivnoj muzici daju hipnotički kvalitet. Proleti tu i neki klasičan doom rif, pa i mastan solo, i ovo je veoma solidan prvi rad za trio Cerbère. Da se daje po ceni koju slušalac sam odredi je neoekivani bonus. Poslušajte:

https://cerbere666.bandcamp.com/album/cerb-re

Za ovu nedelju imamo i jedan veoma solidan funeral doom metal album. Radi se o bendu Sepulcros iz Portugalije i njihovom, pretpostaviću prvom albumu Vazio. Funeral doom je, naravno, vrlo kodifikovana muzika, znate da mora da bude spor, žalostan i mračan pa je naizgled teško u ovom žanru napraviti nešto osobeno ili ikako originalno, no Vazio je album koji ove izazove sa radošću prihvata i nudi autentičnu, dobru muziku. Ovo je svakako ,,mračnija" verzija funeral doom formule, sa, naravno dosta melanholičnih momenata, ali sa jednim vrlo sirovim, živim zvukom pa i povremenim ispadima brze, energične svirke. Sepulcros pre svega imaju intuiciju kako da napišu pesme koje su ekstremno dramatične a da ne zvuče namešteno teatralno ili odglumljeno. Veoma, veoma dobro:

https://sepulcrosdoom.bandcamp.com/album/vazio-atmospheric-death-doom-metal

Ponavljam za publiku sa jeftinijim kartama: ne volim gothic metal. Ali nisam monstrum, preporučiću dobar gotik album kad na njega naletim. Francuzi Silt, na svom istoimenom EP-ju nisu baš promenili svet i prevrnuli nebo i zemlju ali ovo je ploča simpatičnih tema, poletnih a tužnih pesama i sirovijeg ali prijemčivog zvuka. Ne bih ja ovo sad slušao svakodnevno, ali nije me iritiralo, čak mi je bilo simpatično sa tim svojim iskrenim utapanjem u stripovskoj drami:

https://silt1.bandcamp.com/album/silt

Prošle nedelje sam zaboravio da dokačim novo izdanje izvrsnih londonskih psihodeličara Psychic Lemon, pa evo, ispravljam tu grešku. Studio Jams Volume 3 je, kako mu i ime kaže, kolekcija džemova koje Limuni rade dosta redovno poslednjih godinu dana otkad ne mogu da drže koncerte i njihov tipični, glasni ali prozračni zvuk ovde je odmah prepoznatljiv. Psychic Lemon umeju da sviraju najbolji space rock kada se potrude i mada Studio Jams Volume 3 definitivno više ostavlja utisak džema a ne neke zaokružene, finalizovane celine, on nudi sasvim dovoljno upakovane nirvane za moje potrebe a i plaćate koliko hoćete, pa je sve fer i potpuno adekvatno. Obavezno:

https://psychiclemon.bandcamp.com/album/studio-jams-volume-3

Hrišćanski rok previše retko dobije malo pažnje i ljubavi u ovim pregledima pa evo sada EP-ja On the way to the promise land, prvenca trija iz Las Vegasa, The Word66. Ovo je hard rok/ heavy metal sa dosta starinskih, patiniranih ideja ali sa modernim zvukom, naravno, posvećen Hristu i njegovoj ljubavi i iako ne mogu da kažem da me je nešto oborio s nogu, The Word66 sviraju sasvim korektno i imaju određenog gruva i šmeka. Ne kapiram baš zašto u naslovu pesme i EP-ja nije ,,promised" umesto promise, ali Hrist nije bio preterano pedantan i nije zahtevao da znate gramatiku da biste bili spaseni pa nećemo ni mi biti sad tu nešto kao zajedljivi. Ja sam uz ovakvu muziku u principu odrastao pa su mi The Word66 nezaustavljivo simpatični a ako ste voleli ZZ Top, Grand Funk Railroad ili Sweet i slične bendove kad ste bili mali, biće ovo okej i vama. Možda vas ponese i poruka o ljubavi i spasenju, ali čak i bez toga ima ovde šarma:

https://theword66.bandcamp.com/album/on-the-way-to-the-promise-land

Apsolutno najteži doom ove nedelje čućete od teksaških Withered Witch. Njihov EP, Infinite Void ima četiri pesme koje mrve brutalnim ritmom, surovo distorziranom bas-gitarom, moćnim rifovima, mikrofonijom i vrištećim vokalima. Ovo jeste sludge-doom, pogotovo produkcijski, ali Withered Witch uspevaju da između razvaljujućih, abrazivnih elemenata udenu i samo malo tuge i melanholije koje su potrebne da se ovakav pokolj oplemeni. Samo za posvećene:

https://witheredwitch.bandcamp.com/album/infinite-void

Sludge metal majstori Eyehategod su sa A History of Nomadic Behavior objavili tek drugi album u ovom veku. Srećom, dobar je. Aktuelni EHG nije, naravno, onako mučan i neprijateljski nastrojen kako je sve to zvučalo nekad, ali samo zato što ova postava naprosto ne pokušava da imitira stare albume, pa je A History of Nomadic Behavior kolekcija i dalje agresivnih, distorziranih pesma sa bluz-senzibilitetom zakopanim duboko ispod abrazivnih gitara i besnog vokala, ali sve, ipak, zvuči nešto komunikativnije i, uprkos ujednačeno energičnoj svirci, kao da ostavlja malo prostora za disanje i refleksiju. Rezultat je dinamična ploča koja ipak ne luta i tačno zna šta je ,,pravi" EHG zvuk pa nas izlaže nelagodi umotanoj u prijateljskiju produkciju i priijemčiviji zvuk, ali nimalo ublaženoj.

https://www.youtube.com/watch?v=n7-LzIEUlKA&list=PLHTo__bpnlYWyDs4b4nD97qeuVIaKUDqW

Space Smoke su brazilski bend koji, nećete se iznenaditi, svira psihodelični space rock. EP Aurora Dourada je prepun lepog fuzza, razigranog soliranja, spore, teške, hipnotičke muzike koja u čoveku izaziva toplinu i milinu. Šteta da je ovo samo 13 i po minuta, a još veća šteta da izdavač, Fuzzrious, ovo još nije stavio na svoj Bandcamp pa moramo da se smaramo sa Jutjubovim reklamama, ali Space Smoke su vredni svake žrtve. Ako ništa drugo, JuTjub verzija EP-ja ima čitav psihodelični animirani film koji ide uz muziku. Sjajno:

https://youtu.be/6612cGCF2AQ

Cactus Flowers je idealno ime za stoner/ desert rock bend a ovaj trio iz Teksasa ima sa čim i da izađe pred narod privučen tim imenom. Najgora stvar koju ću reći za njihov novi EP, Solace, je da gitaristkinja Jessica nije idealno miksovana kad peva (a peva samo ona) te da miks njene vokale čini glasnijim i prominentnijim nego što treba. A što nije neka velika zamerka. Mislim, Solace generalno nije savršeno miksovan ali ovo je odlična muzika, psihodelični, na bluzu bazirani teški rok sa puno gruva i veoma raspoloženim ansamblom koji svemu daje sasvim ,,živ" senzibilitet. Proverite Cactus Flowers, vrlo su dobri:

https://cactusflowers.bandcamp.com/album/solace-ep

Ripple Music nas ponovo pogađa direktno u srce još jednim skoro neizdrživo dobrim stoner rok izdanjem. Thunder Horse na albumu Chosen One donose teški rok koji plaća očigledne dugove psihodeličnom hard roku sedamdesetih, ali kako je u pitanju jedna južnjačka postava, tako njihove pesme imaju i malo southern groove elemenata. Sve se to vrlo lepo uklapa, pa su Thunder Horse odličan spoj modernog i klasičnog, provlačeći liniju od sedamdesetih, kroz grunge reviziju devedesetih pa do danas, nudeći hard rok za sve generacije. Album ima i dobar zvuk (sem, pogađate, masteringa) sa moćnim gitarama i odličnim vokalima, rušećim bubnjevima i dobrom separacijom instrumenata u miksu, a što još više podvlači nadahnute, odlično napisane pesme. Sjajno. Ripple Music su mi odavno najbolja etiketa što se tiče ovakve muzike a Todd obećava još jakih izdanja ove godine:

https://ripplemusic.bandcamp.com/album/chosen-one

Apsolutno doom metal slavlje stiže nam na ime novog albuma veličanstvenih Conan. Live at Freak Valley Festival je baš onakav živi album kakav sam priželjkivao, dajući nam Conana u jednom produkcijski neočekivano čistom izdanju, sa teškim ali razgovetnim zvukom, ali i u energičnoj, moćnoj izvedbi materijala. Devet pesama, mrvećeg, moćnog zvuka i predrkane svirke. What's not to like? Obavezno:

https://conan-conan.bandcamp.com/album/live-at-freak-valley

https://www.youtube.com/watch?v=As1zFIg1tGo&list=PLBzBwYhHpqLJ4dl1babGvG49av_e5Aedd


Jeste li za trešinu? Tóxico su trio mladića iz Ekvadora a koji izgledaju kao da su vremeplovom dopremljeni iz 1983. godine, sa sve teksas-prslucima, redenicima i prišivačima. Njihov prvi EP, Metal tóxico je dopadljiv meni old school thrash metal pesama sa, priznaću, previše čistim zvukom za ovaj stil, ali bend ovo svira pošteno, sa ljubavlju. Nije prvorazredno, pesme deluju dugačko iako je samo jedna duža od četiri minuta, a to je sve zbog pomalo nedinamičnog zvuka svih instrumenata, ali ima štofa:

https://txico.bandcamp.com/album/metal-toxico

Volrahven iz Sakramenta su tri omladinca sa vrlo pristojnim prvim EP-jem energičnog, ali i gruvi thrash/ death metala sa malčice groove elemenata, nazvanim Descent of the Feathered Serpent. Bend svakako još traži definitivni zvuk ali ovde je u ponudi dobra svirka i jedan, ipak, izražen karakter:

https://volrahven.bandcamp.com/album/descent-of-the-feathered-serpent

Volite li Exodus? Trik pitanje, pa ne biste vi ovo čitali da ih bar malo ne volite! U svakom slučaju, Sicilijanci Irate će vam ove nedelje obezbediti fiks staroškolskog Exodusa svojim EP-jem The Walls of Madness. Ovo je zaista tipičan '80s thrash metal, sa dosta znojave svirke, promena ritma i truda oko aranžmana, kvalitetnim solažama i mnogo mračnih tema. Irate su zapravo veoma dobri i kreiraju taj zarazni a opet opresivni šmek koji ja povezujem sa starim Exodusom, pa ih apsolutno vredi overiti:

https://defenserecords.bandcamp.com/album/the-walls-of-madness

Česi Refore su vrlo dobri na debi albumu Built to Nothing koji je profi odsvirana i producirana kolekcija klasičnih thrashcore pesama kao ispalih negde iz druge polovine osamdesetih. Vidi se da je bend želeo da pokaže šta sve ume jer album ima jedanaest pesama i to sve dosta traje, ali Refore svakako imaju štofa i preporučuju se vrlo dobro svirkom:

https://refore.bandcamp.com/album/built-to-nothing

Ričmondski Enforced su sa drugim albumom, Kill Grid ove nedelje poradovali svakog ljibitelja thrash metala. Ovo je ozbiljna produkcija – izdavač je Century Media, na kraju krajeva – ali album ne zvuči preupeglano i to je odlična vest. Enforced ovde uspevaju da spoje jednostavnost, jednu ,,uličnu" komunikativnost thrash metala, i talenat za pisanje dužih kompozicija koje imaju ,,priču" i dinamičke oscilacije a da sve to zvuči prirodno i spontano. Odličan zvuk, pravoverno krljački rifovi, izvrstan album:

https://www.youtube.com/watch?v=cLh5Cyy-KAY&list=PLddSkUxmPEC__n47z5OXPl2KLKhTVqQOO

Tu su i Šveđani The Crown sa novim albumom. Royal Destroyer je, moram priznati, malo ,,komercijalniji" i manje prijemčiv za moje uši od prethodnog albuma, Cobra Speed Venom. No, kad je dobar, Royal Destroyer je vrlo dobar i komadi poput Scandinavian Satan i Motordeath su puni dobrog raspoloženja i raspusne zabave. The Crown sviraju već tri decenije i poslednjih godina su očigledno namerni da naplate svu svoju reputaciju, a što je i razumljivo. Royal Destroyer otud donosi za svakog ponešto, pa i za mene, i ako i nije ceo na onom nivou koji bih ja želeo, ovde sam nesumnjivo našao nekoliko lepih momenata:

https://www.youtube.com/watch?v=NaheX0Uv4IE&list=PLy8LfIp6j3aKEcg0eVpLX7Jn0N6pPD452

Nešto više pogođen sam se našao prvim albumom sastava Demiser iz Južne Karoline. Through the Gate Eternal je dopadljiva, energična ploča blackened thrash metala koja ne izmišlja nikakve nove filozofske koncepte nego samo korektno i konkretno krlja napred. Demiser vrlo dobro spajaju Motorhead, Venom, pa i ranu Metallicu u svom zvuku, modernizujući taj spoj onoliko koliko je potrebno – najviše na nivou produkcije – i pružajući izvrstan program tvrde svirke i ubedljivog stava. Album je pritom raznovrstan i pesme imaju identitete, različit ritam, tempo i pristup žanru. Vrlo solidno a i omot je da ga čovek poljubi s jezikom:

https://borisrecords.bandcamp.com/album/through-the-gate-eternal 

Naši stari favoriti iz Kolorada, Necropanther su izbacili dosta dugo očekivani EP, In Depths We Sleep i mora se priznati da je njihova muzika vrlo lepo evoluirala, dolazeći iz pozicije žestokog blackened thrasha u kinematičniju, pa i progresivniju formu. Kao i prethodno izdanje, i ovaj EP je konceptualnog tipa sa pričom smeštenom u polovinu devetnaestog stoleća i na morsku pučinu, a zatim, jelte, i pod morem, dok i same kompozicije prate dinamiku pripovedanja, tvoreći jedan muzički iskaz u, recimo, četiri stava. To vrlo lepo funkcioniše posebno sa sazrelim kompozicijskim senzibilitetom i ovaj EP ima dobru energetsku ali i harmonsku krivulju. Poseban je kuriozitet da zbog pandemije članovi Necropanther nisu ni u jednom trenutku snimanja bili u istoj prostoriji, a svakako su gladni da ovaj lepi materijal prosviraju i uživo jednom kad sve ovo kolko-tolko prođe. Obavezno poslušajte:

https://necropanther.bandcamp.com/album/in-depths-we-sleep

,,Haotični hardkor" kao odrednica mora da zvuči nejasno ljudima kojima je svaki hardkor ionako haotičan, ali dobro, lepo je da postoji jer uspešno opisuje bendove poput melnburnskih Vipers. Na istoimenom EP-ju, ova petorka promeni MILION ritmova, skala i harmonija, idući celim putem od rafalne, rastrzane paljbe pa do bolesno sporog sludge gruva. A to samo pričam o prvoj pesmi. Druge dve su malo kraće i jedva da prebacuju 90 sekundi ali i u njima ima dosta jednako ubedljive svirke i dobrih ideja. Odlična je i produkcija pa je ovo, po ceni od ,,kolko date", izuzetno lako preporučiti:

https://vipersmelb.bandcamp.com/album/vipers

(Kraj u sledećem postu)

[Meho Krljic]

Kad smo već kod hardkora, Arm's Reach iz Finiksa u Arizoni su lepa protivteža svim onim ,,positive hardcore" bendovima iz osamdesetih. Arm's Reach svoju muziku opisuju kao ARIZONA NEGATIVE HARDCORE (sve tako velikim slovima, da nam nešto ne promakne) a i album se zove Fuel to My Hate. I super je. Ovo je energičan, ali karakteran hardcore thrash koji mene podseća na, recimo, Cro-Mags i Agnostic Front sa polovine osamdesetih, dakle iz perioda kada su se zaletali ka metalu ali još čuvali pankerske forme i ovo je super odsvirano, sjajno producirano i sa odličnim pevanjem. Ako kažem da ima i malo Poison Idea šmeka, znam da će sve delovati još neodoljivije. Poslušajte:

https://armsreachhc.bandcamp.com/album/fuel-to-my-hate

Enslave su ruski metalcore/ straight edge bend koji na EP-ju Stare into the Abyss trese vrlo pristojno, nudeći za moje uho daleko zreliji, gruverskiji  zvuk od onog što inače pomislim kad neko priča o metalkoru. Ovo svakako ima malo tih ,,djent" elemenata, ali ima i lepo napisane glavne gitarske teme i odlično pevanje pa sam sve poslušao sa uživanjem. Sami plaćate koliko želite:

https://wretchedrecordsuk.bandcamp.com/album/wr061-enslave-stare-into-the-abyss

Damages svoju muziku nazivaju Death Punk, što je fer jer njihov EP, No Longer With Us jeste ukorenjen u panku ali ima i elemente ekstremnog metala, prevashodno sa vokalom koji je sirov i ne bi delovao neadekvatno u nekom death metal bendu starije škole. Šest pesama na ovoj ploči su zanimljivo napisane sa dosta ideja koje naprosto ne očekujete da slede jedna iza druge i mada produkcija nije savršena, ima ovo dosta energije i dobrog (lošeg) raspoloženja. Poslednja pesma je obrada Foo Fighters...

https://damagesmd.bandcamp.com/album/no-longer-with-us

Soul Blast iz Katovica sviraju ono što bi se zvalo ,,mallcore" muzikom u nekom ciničnijem vremenu, sa malo nu metala, malo hardkora i dosta gruva. Nije to užno moja muzika ali EP Are you fake enough? Poljake predstavlja u prilično dobrom svetlu, sa energijom, svirkom i produkcijom koji jedno drugo podupiru i pružaju ubedljiv muzički program pun gruva i negativne emocije:

https://soulblast.bandcamp.com/album/are-you-fake-enough

Where Waves Rest su brlo bučan i tehnički impresivan metalcore bend iz Bolonje. Ovo je ,,metalcore" po starijoj nomenklaturi (ne i najstarijoj, onoj iz osamdesetih, gde je to bio samo drugi izraz za crossover) pa pričamo o ekstremno grčevitoj, žestokoj, brzoj, nervoznoj i vrištavoj muzici na albumu Monuments, Epilogues and Isles. Pretpostavljam da ove ima i ,,screamo" elemenata s obzirom na to koliko se pevač kida a bend ume da uvali i poneki melanholički akord u masakr, ali generalno, ovo je vrlo žestoka muzika, producirana preglasno, ali odlična. Pošto ne znam ništa o bendu ne znam ni da li je ovo kompilacija EP-jeva ili pravi album, ali da je dobro, odlično je, a pogotovo jer plaćate koliko sami odredite:

https://wherewavesrest.bandcamp.com/album/monuments-epilogues-and-isles

Brazilski grindcore trio Guro mi je ulepšao dan svojim debi albumom, Anticristo. Guro guraju već nekih sedam godina, sa pregršti demo snimaka i splitova u svom CV-ju, pa je Anticristo sigurna u sebe, stilski zaokružena kolekcija kratkih, superbrzih pesama koje se od grindcore proseka izdvajaju promišljenim aranžiranjem a koje je opet bazirano na inventivnim gitarskim rifovima. Bubanj je brz, rešetajući, pevanje je satansko, ali gitara Gurou daje osoben karakter. Vrlo lepo a košta SAMO JEDAN DOLAR.

https://eronnimousrecords.bandcamp.com/album/anticristo

Active Shooter je nezgodno ime za bend, što se kaže, trigeruje u ljudima reakcije, ali valjda bend to i hoće. U Svakom slučaju grindcore skupina pod ovim imenom je iz Teksasa, gde ionako svi nose oružje a njezin EP Life Stands Still je jako dobar. Ovo je vrlo disciplinovan, kvalitetan američki grindcore/ powerviolence materijal kog izvode ljudi što kapiraju ne samo kako se pišu eksplozivne pesme koje dele isti stilski prostor ali nisu sve iste, koje imaju moćan, težak zvuk i nervozne, polomljene harmonije, nego koji to umeju i da izmiksuju da zvuči zaista kao da ste upali u mešalicu za beton. Deset pesama u oko deset minuta, zaključno sa odličnom obradom Cryptic Slaughter na kraju. Plus sve plaćate koliko poželite. Nema greške:

https://activeshootertx.bandcamp.com/album/life-stands-still

I Indisgust su iz Teksasa a njihov grindcore je malo kompleksniji, sa više harmonskih eksperimenata i ritmičkih diverzija, te nešto dužim pesmama. EP Construction of Indoctrination ima tri kompozicije i vrlo je to solidno spravljeno, sa odličnom produkcijom i tim matematičarskim prristupom muzici koji joj svejedno ne oduzima na eksplozivnosti i energiji, čak i kad bend u trećoj pesmi krene u atmosfere i udari po sintisajzerima. Nešto nas hoće Teksašani ove nedelje...

https://indisgust.bandcamp.com/album/construction-of-indoctrination

Ruski Блёв mi je bio fenomenalan na svom albumu Земля jesenas, pa sam sa mnogo interesovanja kliknuo i na novi singl, Опарыш. I nisam se razočarao. Ovo su još dve robusne pesme blackened grindcorea od kojih je druga obrada (i vrlo je pankerska) a prva je original, instrumental, i traje skoro sedam minuta i ima tu osobenu kombinaciju melanholične emocije i ubistvene žestine. Problem sa ovim izdanjem je što je šest dolara i šezdesetšest centi ipak skupo za dve pesme, ali Блёв ima žešće dobar materijal i jedva čekam naredni album:

https://blackenedvomiting.bandcamp.com/album/--2

Embalming Theatre su švajcarski grindcore bend sa dvadesetak godina rada iza sebe pa je ovogodišnja kompilacija Jane Saw Me 2: Planet Error idealan način da se upoznate sa njihovim opusom ako nikada za njih niste čuli. Embalming Theatre su nominalno goregrind bend, ali tvrde da su im tekstovi pesama uglavnom inspirisani istinitim događajima tako da ovde ima dosta pankerske estetike a manje one kliničke (nisam napisao ,,klinačke"... a mogao sam) fascinacije gadošću. 45 pesama, uglavnom prijatnih, odlična svirka i solidna produkcija, sve to za razumnih sedam švajcarskih franaka – ko voli ovakvu muziku, neće pogrešiti:

https://embalmingtheatre.bandcamp.com/album/jane-saw-me-2-planet-error

Bugarske komšije Warscum imaju vrlo tvrd, težak, praktično skandinavski zvuk na EP-ju Had Enough? Ovo je, dakle, malo metalizirani a malo, er, D-beatizirani grindcore sa odličnim kvalitetom svirke, dobrim zvukom (mada morate voleti niske DRC vrednosti, naravno jer je master apsurdno jako komprimovan) i energijom koja podiže iz mrtvih. Kad Warscum sviraju blastbitove to zvuči kao stvarno teški mitraljez koji poliva iz sve snage:

https://warscum.bandcamp.com/album/had-enough

Regional Justice Center iz Sijetla je fastcore/ grindcore/ powerviolence kombo sa jakim sociopolitičkim stavom, pa je tako i Crime & Punishment album sa deset pesama zakivačke muzike koja ume da bude i spora i mučna, a onda da bude i najbrža i najbješnja na svetu. U mojim očima, ovakva muzika je uvek i trebalo da bude forma kojom se vrišti na nepravdu i poziva narod na buđenje, pa je njena ekstremna ekspresivnost ali i – za većinu – agresivna nekomunikativnost uvek kreirala divan paradoks. Odlična ploča:

https://regionaljusticecenter.bandcamp.com/album/crime-and-punishment

Pupil Slicer iz Londona su ODVALILI ove nedelje svojim albumom Mirrors. Ovo je možda i matematički napravljeno da bude muzika koja će mojem uhu zazvučati savršeno (minus BRUTALNO prekomprimovan master) sa svojom nadahnutom, možda i pretencioznom ali bend ima i ideje i veštine da pretencioznost preokrene u podvižničku svirku, kombinacijom mathcorea i grindcorea. Hoću reći, ova ekipa KIDA, uspevajući da pesme sklopljene iz desetina elemenata koji nemaju nikakve veze jedni sa drugima, pretvori u nekako ipak logične, slušljive narative. A koji su pritom, naravno, nešto najžešće, najagresivnije što ćete čuti ove nedelje. Pupil Slicer koriste standardni asortiman ideja i trikova, sa disonantnim gitarama i zvukom ,,pokvarenim" digitalnim pečevima, ali ovo je odlično podsećanje na to kako to što znate jezik nije dovoljno da postanete i veliki govornik. Naime, Pupil Slicer imaju i dar za komponovanje koji daleko nadilazi mathcore prosek i kada bi Dilinger Escape Plan, Today is the Day i Pig Destroyer imali ćerku, ona bi zvučala ovako. Ne propustiti:

https://pupilslicer.bandcamp.com/album/mirrors

Za donekle sličan ugođaj poslužiće debi album nizozemskih Autarkh. Nastali od avangardnog blek metal benda Dodecahedron, Autarkh su ozbiljna avangarda a to znate već po tome da parafraziraju Allena Ginsburga u prvoj rečenici kojom najavljuju svoj prvi album, Form in Motion. Ovo je zaista agresivno avangardna muzika koja spaja mnogo programiranih matrica (ne samo udaraljki, ali, da, i raznih udaraljki) sa disonantnim gitarama i vrištanjem za jedan opresivan ali opet prilično himničan muzički uzgođaj. Autarkh imaju da prevladaju dosta prepreka do moje ljubavi, prevashodno taj prekomprimovan master koji njihovoj inače višeslojnoj muzici daje premalo prostora da se raširi, ali ovo je generalno ambiciozno napisan album koji vredi preslušati ako vam je ,,klasičan" industrial metal suviše predvidiv:

https://autarkh.bandcamp.com/album/form-in-motion

Za old school death metal ćete se ove nedelje javiti u Masačusests čiji najbolji sinovi, i to samo dvojica, Anthropophagous imaju debi album, Death Fugue. Ovo je izvrsno, sa dobrim, jasnim a opet sirovim, energičnim zvukom i pesmama prepunim moćnih rifova. Najbolje od svega je koliko čitav album zvuči organski, sa lepim, tečnim aranžmanima ali i jednim prirodnim kvalitetom u izvedbi gde se čuje da muzičari ovo zaista sviraju i da nije u pitanju mrtvački popeglan ,,studijski" rad, bez obzira na to koliko Anthropophagous sve to profi zakucavaju. Kupite, podržite, sjajno je:

https://anthropophagous.bandcamp.com/album/death-fugue

Voljeni portlandski old school deathmetalci Coffin Rot imaju novi singl. Reduced to Visceral Sludge je tipično mračna, ali zapaljiva pesma koja uspeva da spoji sve ono što smo voleli na debi albumu ove skupine pretprošle godine, menjajući tempo bez problema i nudeći čak i simpatične metalske solaže. Na drugoj strani je stari Sepulturin hit, Troops of Doom i mada je pet dolara malo jaka cena za daunloud dve pesme, Coffin Rot me pozitivno rajcaju i jedva čekam sledeći album:

https://coffinrot-maggotstomp.bandcamp.com/album/reduced-to-visceral-sludge

Ni Dowrr iz Los Anđelsa nisu za bacanje mada je njihov prvi EP, Into Decrepitude vrlo mračan i neproziran, no valjda old school death metal treba da ima i tu dimenziju. Četiri pesme, teški rifovi, odjekujuć miks, mrak, ludilo, lavkraftijana, ali odlične pesme:

https://dowrrdeath.bandcamp.com/album/into-decrepitude

Nijemci Dysmorphobic na prvencu World Lockdown sviraju jedan by-numbers death metal/ deathgrind koji neće osvojiti mnogo nagrada za originalnost, ali, a to je uvek važnije, koji je kvalitetno odsviran, sa svim tim opštim mestima žanra koja su odrađena autoritativno i snažno. Ne zaboravimo da je svaki album u nekom žanru nekome PRVI album u tom žanru koji čuje i Dysmorphobic pružaju sasvim ubedljivu partiju sa mnogo hromatskih rifova, blastbitova, gruva i užasnih vokala. Plus, solidan miks.

https://dysmorphobic.bandcamp.com/album/world-lockdown

Horror Pain Gore Death Productions ove nedelje donose jedan split album kao izašao sa bar dvesta metara ispod zemlje. Mausoleum i Anatomia mešaju death metal stare škole i malo dooma za jednu htonsku leguru paklenih rifova, odjekujućeg, nabasovanog, kavernoznog zvuka i demonskih vokala, kreirajući hipnotičku horor-atmosferu kojoj nećete umeti da kažete ,,ne". Sjajno:

https://hpgd.bandcamp.com/album/split-album-2

Pravo slavlje old school death metal zvuka stiže nam iz Berlina. Omiljeni death metalci Carnal Tomb svoj EP Festering Presence izdaju zvanično tek 26. Marta ali ovo se već sad može čuti, kupiti pa i daunloudovati na Bandcampu a što vas podstičem da uradite ako volite ovakav zvuk. Carnal Tomb su jako dobri poslednjih nekoliko godina, zvučno prateći trend u tom novom OSDM talasu, ali pišući odlične, nadahnute kompozicije. Festering Presence ima jednu staru pesmu, ponovo snimljenu, ali i jednu sasvim novu – koja ga i otvara – i koja je fenomenalna. Miks je izvrstan i Carnal Tomb ovde generalno zvuče kao da su u životnoj formi. Ovo ljudi od ukusa ne propuštaju:

https://carnaltomb.bandcamp.com/album/festering-presence

Verovatno najbolji label sampler koji sam čuo ove godine dolazi od njemačkog izdavača Kernkraftritter Records. Das Schwein muss Sterben ima dvadeset pesama death metala, thrash metala i raznih mutantskijeh varijanti metala koje se nalaze negde između ove dve, ali bendovi su mahom izvrsni, sa odličnom produkcijom i vrlo profi svirkom. Malo me je i blam da ni za jedan od dvadeset nisam čuo, ali to samo podseća koliko je velika metal scena i kakva se sve tu čudesa mogu naći. Vrlo dobro plus omot blizak mom senzibilitetu:

https://kernkraftritter.bandcamp.com/album/das-schwein-muss-sterben

Forgotten Scream svakako nisu bend baš po mom ukusu sa svojom kombinacijom melodičnog death metala i metalcorea koji ume da zavrne i na nu metal stranu, ali em su ljudi sasvim solidni u ovome što rade em su naši. Hourglass je drugi album zrenjaninske ekipe, četiri godine posle prvenca, i čuje se tu i solidno sazrevanje. Neću da kažem da Changes nije imao već zaokružen zvuk, ali sa Hourglass Forgotten Scream svakako prikazuju napredak i u aranžiranju i u produkciji. Ovo je, u nedostatku boljeg izraza, prijemčivije, možda i malo ,,komercijalnije" i svakako treba da ga čujete ako volite Killswitch Engage i  slične bendove. Dakle, nikako po mom ukusu ali masivan respekt za vrlo solidan kvalitet:

https://forgottenscream.bandcamp.com/album/hourglass

I još malo melodičnog death metala, jer što da ne! Stortregn su Švajcarci i njihova muzika na već petom albumu, Impermanence zapravo umešno i prilično nadahnuto spaja melodični death metal sa blek metalom, ali i nekakvim progresivnijim, ili pre ,,tech" tendencijama. Dakle, ovo je melodično, ali žestoko, epski ali uz dosta aranžmanskih petljavina i iako je to koktel koji meni sasvim lako može da bude i odbojan, Stortregn uspevaju da to na ovoj ploči uglavnom funkcioniše. I više nego funkcioniše. Na prvo slušanje ovde ima masa sjajnih momenata. Ne znam koliko bih izdržao deset ili više slušanja jer je ovo ipak pretrpano ukrasima i egzibicijama, ali ja sam takav, ogorčen i star čovek, a ovo svakako vredi da se posluša:

https://stortregn.bandcamp.com/album/impermanence

Portugalski King Baal mi se zapravo ne dopadaju preterano, ali moram da ukažem na njihov debi album, Conjurements jer je za mene ovo fascinantna smeša doom metala, simfonijskih i operskih aranžmana i klasičnijeg heavy zvuka u kojoj praktično ništa ne funkcioniše za moje uho: miks je jako klaustrofobičan, bend kombinuje operske vokale i death vokale i sve zvuči nekako čudno disonantno, rifova ima koliko hoćete ali su poubacivani u pesme skoro arbitrarnim rasporedom, aranžmani su natrpani gomilama delova koji nemaju veze jedni sa drugima... Ali da je bend čitav album snimio ovako i da su ovo sasvim očigledno kvalitetni, vešti muzičari na delu, svedoči o tome da samo možda moje uho treba naštimovati da bolje čuje. Poslušajte sami.

https://kingbaal.bandcamp.com/album/conjurements

Long Island Heavy Metal History je projekat kojim se, jelte, pokušava očuvati istorija hevi metala end hardkora na Long ajlendu u Njujorku, pa je LIHMH - Compilation Vol I kompilacija sa dvadeset bendova i vremenskim rasponom od 1988. godine pa sve do 2020. Siguran sam da je na Long ajlendu bilo struje i ljudi i pre 1988. godine, ali dobro, ovo je tek prva u nizu planiranih kompilacija i, pa, odlična je, sa gomilom malo poznatih a neretko pošteno razarajućih bendova koje vredi čuti. Plaćate koliko hoćete i svakako ovom projektu dajte malo pažnje:

https://li-heavymetalhistory.bandcamp.com/album/lihmh-compilation-vol-i

Još jedna kompilacija, ali ovog puta iz Španjolske predstavlja nam scenu na Majorci. Attack Metal Mallorca Compilation je izdanje izdavača Metalway Records i ima 34 benda za koje uglavnom niste čuli ali vredi da poslušate. Stilski je ovo vrlo šareno, od melodičnih power metal grupa pa do brutalnih deathgrindera, ali prosto je nezamislivo da ovde nećete naći nešto po svom ukusu:

https://metalwayrecords.bandcamp.com/album/attack-metal-mallorca-compilation

Grci Warrior Path nisu po mom ukusu. Njihov epski heavy metal/ power metal mi je previše melodičan, previše nakinđuren i teatralan, a bez dovoljno energije da ja to preživim, no ako ste malčice drugačije naštelovani, verujem da The Mad King, drugi album ove ekipe, može da vam donese dosta lepih trenutaka. Bend svira dobro i ima zaokružen, jasan stil a novi pevač, Šveđanin Daniel Heiman svemu daje jednu dodatnu teatralnu notu koja će nekome biti previše nalik na njegov stari bend, Lost Horizon a nekome će, siguran sam, leći. Poslušajte:

https://warriorpath.bandcamp.com/album/the-mad-king

https://stormspell.bandcamp.com/album/the-mad-king

Aaron Spectre već duže od deset godina vrti svoj metalizirani breakcore u projektu drumcorps. Novi EP, Better Days je tipično nervozan i rastrzan, ritmički shizofren i gitarski granitno tvrd ali ma koliko ovo bila muzika koja deluje kao da pati od mentalnih problema, fakat je i da Spectre jako nastoji da sve na kraju ima formu pesme pa dobijamo jedan metalizirani hardcore punk sa ,,digitalnim" ekscentričnostima. Voleo sam Aarona dugi niz godina i drago mi je da čovek ne odustaje i radi dobru muziku i danas.

https://drumcorps.bandcamp.com/album/better-days

Beastial Piglord nastavlja sa visokom frekvencijom objavljivanja svojih albuma, pa smo tako ove nedelje dobili Huff. Ovo je još jedna kombinacija industriala, psihodelije, sludge metala itd., ali ovog puta spakovana u nešto kraće pesme. Zvučaće jeftino ako kažem da je ovo ,,pankerski" album, ali Piglord svakako u poslednje vreme sofisticira svoj pristup pa je Huff zaista jednostavnija i u neku ruku i prijemčivija ploča. Vredi čuti:

https://beastialpiglord.bandcamp.com/album/huff

Acrylazea iz Ročestera su zanimljiv ,,avangardni" metal bend koji spaja različite žanrove i kreira kompleksne, interesantne pesme što sa lakoćom šetaju između blek metala, melodičnog, skoro pop zvuka, operetskih vinjeta... Nisam siguran koliko je ovo zaista ,,avangardno" ili je možda više ,,progresivno", ali Acrylazea uspevaju da budu zabavni i tehnički impresivni u isto vreme što je na mojoj skali uspešnosti – prilično uspešno. Na albumu A Cavalcade of Cosmic Calamity ima dosta gostiju (uključujući Tima Owensa, koji izgleda ne gostuje samo bendovima koji ga nisu pitali) i ovo je vrlo dobar prvenac benda koji se izrazito trudi:

https://acrylazea.bandcamp.com/album/a-cavalcade-of-cosmic-calamity

Jedan od najboljih albuma ove nedelje je kompilacija EP-jeva nazvana EP01 njujorških Human Impact. Bend je prošle godine izbacio prvi album za Ipecac, pouzdanu izdavačku kuću Mikea Pattona a EP01 mu predstavlja perfketnog parnjaka svojim dobro profilisanim a opet i dosta slobodnim noise-rock/ industrial pristupom. Naravno, ovo je svojevrsna supergrupa koju predvodi Chris Spencer iz Unsane a ostali članovi su iz Cop Shoot Cop, Swans i Xiu Xiu pa se kvalitet ne dovodi u pitanje, no, same pesme su zaista kao da ste mene pitali kako da ih napravite, sa kompulzivnim, industrijskim mlevenjem ritam sekcije, disonantnih gitarama i hipnotičkim vokalima. Nije *striktno* metal ali ne znam ni jednog jedinog metalca od reputacije koji ne bi na ovo odlepio:

https://humanimpact.bandcamp.com/album/ep01

Poljaci Aleph (ima tu i sam znak Alefa posle ove reči ali mi karabasi formatiranje pa sam ga izbacio) su iz Sopota (poljskog, ne našeg) i sviraju, pa, nekakav progresivni rok. Nije ovo BAŠ metal, ali album Kairos ima dovoljno energije, ali i psihodelične ambicije da meni bude zanimljiv i da se pomene u ovonedeljnom pregledu. Aleph pišu interesantne pesme i vuku na Tool i takote bendove što ih volite, pa proverite i ovo:

https://alephtheband.bandcamp.com/album/kairos

Kakvog sam se smeća naslušao prošle nedelje, braćo i sestre, da kad naiđe jedan skroman ali kompetentan singl kao što je prvo izdanje španjolskih Savaged, ja se odmah preporodim. Knights of Metal je ploča sa dve pesme heavy/ speed metal zvuka koji je melodičan, teatralan, brz i prilično derivativan. U naslovnoj pesmi je jedan od glavnih rifova pozajmljen od Metalike i sve to, ali opet, Savaged imaju lep zvuk (mada ne i sjajnu produkciju) i jedan himnični kvalitet koji mnogo toga može da izgura:

https://savaged.bandcamp.com/album/knights-of-metal 

Francuzi Electric Shock sviraju vrlo klasičan heavy metal sa početka osamdesetih na svom singlu Night Rider. Ovo je odlično snimljeno – čak i ovde mastering može da bude dinamičniji, ali bend ima lep, prilično zdrav zvuk – a muzika je, onako, radio friendly metal, srednjeg ali pobedničkog tempa, proverenih fora, mačo-ljubavnih tekstova. Ne znam koliko nekom znatno mlađem od mene ovo može da bude po volji, ali meni dođe kao korektno podsećanje na detinjstvo i mladost pa mi prija čak i ako ne izgubim glavu za njim:

https://youtu.be/c0f3RCdmqF8

Nakon neočekivanog EP-ja koji smo dobili zimus, Cameron Argon nam je doneo i novi album Disfiguring the Goddess a koji nastavlja u vrlo sličnom stilu, mešajući ekstremni, slemerski death metal i muziku jasnije profilisanu kao ,,programiranu" i orijentisanu ka gruvu. Ovo nije neprirodna kombinacija, ali Argon je uvek nastojao da njegovi DTG albumi imaju određeni odmak od žanra u kome su nastajali pa je tako i sa Blood Animal. Ovo je naglašeno eksperimentalan pristup ekstremnom metalu i mada ni ovde kao ni na prethodnom EP-ju neće sve delovati kao da baš ide jedno uz drugo na prvo slušanje, na naredna će svi ti lupovi izmešani sa slemovima lepo leći i čudićete se dok uživate kako je Cameron ovako inventivan mladić:

https://disfiguringthegoddess.bandcamp.com/album/blood-animal

[klem]

dosta dobrih grindcore izdanja u poslednjem izvestaju. dosta dobro.

[Meho Krljic]

Ima, ima. Izlazi stalno dobar grindcore. Samo treba naći. 

[Meho Krljic]

Ova nedelja kao da je bila malo mirnija po pitanju novih izdanja mada sam i tako identifikovao barem 3-4 ploče koje su apsolutna lektira. Metal se ne da čak i kad se svi ostali predaju.


Black Grail iz Santjaga su interesantan blek metal projekat čiji novi album, Dinámicas Espirituales ima pet kompozicija koje su meditativne, pažljivo aranžirane i pune atmosfere. A opet ovo ne spada ni u atmosferični blek metal niti u ijednu već pripremljenu blek-metal fioku. Black Grail ne sviraju ni jedan distinktan podžanr, već je njihova muzika, čini se, pokretana impulsima iznutra koji dozvoljavaju slobodno kombinovanje motiva i uticaja, pa je ovo isto onoliko progresivni rok koliko i blek metal. Zanimljiv zvuk i produkcija, veoma intrigantan album:



https://grialnegro.bandcamp.com/album/din-micas-espirituales           



Exorcism Wounds je jednočlani projekat sa Floride koji već par sezona izbacuje EP-jeve, a snimio je i dva albuma. Najnoviji EP, Morbid Sacrament je vrlo kvalitetan i ima dve odlične, brze, vrlo lepo snimljene, energične pesme koje spajaju old school cepačinu – u, čak, blackened thrash stilu – sa malo te novodobne melanholije. Što kažu, kad je metal nek je blek. Plaćate koliko sami odredite a ovo je vrlo dobro:



https://gnosisofthevoid.bandcamp.com/album/morbid-sacrament



Black-death metal koji sviraju portugalski Vøidwomb mi je mnogo prijao ove nedelje. Prvi EP ove ekipe, posle singla izašlog nešto ranije ove godine, zove se Altars of Cosmic Devotion i ove četiri pesme plus intro imaju fantastičnu vučnu silu, prljavštinu i teške rifove old school death metala, sa sve tamnim, hrskavim vokalima, a onda na njih ide samo malo blek metal inventivnosti u harmonijama, da to lepo zamiriše. Rezultati su izvrsni, sa stamenim, mošerskim pesmama koje grade fantastičnu tenziju a onda je oslobađaju kroz dobro tempirana krešenda. Sjajno:



https://gruesomerecords.bandcamp.com/album/altars-of-cosmic-devotion-2021



Australijski Trenches su me prijatno iznenadili svojim drugim albumom, Trenches II. Ovo je nominalno black metal ploča, ali ova ekipa ima jednu sasvim neočekivanu širinu vizije, savršeno šetajući muziku između tradicionalnijeg metal izraza, blackened rock'n'roll zvuka i ,,pravog" blek metala. Pritom, ja zapravo i nisam pobornik eklekticizma kada stvari zvuče nabacano i kao same sebi svrha, ali Trenches imaju vrlo dobar osećaj za pisanje pesama i prelazi između žanrova ovde nisu ni neprirodni ni nelogični. Odlične pesme, sjajna svirka, veoma dobar zvuk, ova ploča je pravi biser:



https://trenchez.bandcamp.com/album/trenches-ii



Švajcarski atmoblek projekat Aara ima i treći album (doduše izlazi tek naredne nedelje ali se već sada može slušati), Triade I: Eos i, ako su vam se dopadala njihova prethodna izdanja (meni su bila simpatična), ovo svakako treba da se čuje. Aara zadržava tu kombinaciju nežne emotivnosti i konforntativne hermetičnosti sa kojom nam se originalno preporučio, a ovaj album je još za nijansu više ,,žanrovski" sa vrlo naglašenom kinematičnošću i napucanom produkcijom. Fino:



https://aara.bandcamp.com/album/triade-i-eos



https://youtu.be/BXjnOETlP6k



Još atmosferičnog blek metala donosi američki jednočlani projekat Mare Cognitum. Peti album za deset godina, Solar Paroxysm, je, očekivano vrlo kvalitetno urađen i izuzetno zaokružene estetike i forme. Jacob Buczarski ume da spoji tvrd, jak zvuk sa melanholičnim shoegaze prelivima pa iako to sve nije muzika baš za mene, ne mogu da ignorišem kvalitet:



https://i-voidhangerrecords.bandcamp.com/album/solar-paroxysm



https://marecognitum.bandcamp.com/album/solar-paroxysm



Seraph In Travail iz Filadelfije ni sami nisu baš bend po mom žanrovskom ukusu ali u njihov treći album, A Black Death Incense je očigledno uloženo toliko truda i bend ovaj komplikovani materijal izvodi sa toliko strasti da je nemoguće ostati ravnodušan. Seraph In Travail ovde autoritativno mešaju black i death metal, simfonijske aranžmane i nešto gotike, za teatralnu, izuzetno gizdavu muziku, ali muziku koja impresionira time kako u svojoj složenosti postiže jednu naglašenu ,,pop" neposrednost. Seraphi imaju i jare i pare sa ovim albumom i moram da ga preporučim iz sve snage:



https://seraphintravail.bandcamp.com/album/a-black-death-incense



Kankar iz Turingije u Nemačkoj su duo čiji debi album, Dunkle Millennia prilično ubedljivo pruža argumentaciju da atmosferični blek metal ne mora da zvuči rasplinuto i, er, naglašeno atmsoferično. Njihova muzika je žestoka i oštra, sa dosta melodije ali bez zapravo vidnijih veza sa shoegaze popom, pa čak i kada Kankar idu u klin pevanje i jednu skoro gotsku estetiku (na primer Festmahl für die Krähen), to i dalje zvuči prilično zlo i agresivno. Dopadljivo!



https://kankarofficial.com/album/dunkle-millennia



Jednočlani projekat Widergang iz Beča na svom drugom EP-ju, Paranoia donosi uistinu ,,bolesnu" atmosferu. Disonantne gitare, mutan zvuk, ali dobro i pažljivo napisane pesme su kombinacija koja ovoj muzici daje posebnost da se izdvoji od proseka raw black metal scene naših dana. Tri pesme i dosta maštovitosti:



https://widergang.bandcamp.com/album/paranoia



Škotlanđanin Andy Marshall koga volimo na ime njegovog jednočlanog folk-blek-metal projekta Saor ove nas je nedelje poradovao novim albumom svog drugog jednočlanog prpjekta, Fuah. Kako Fuah na gelskom znači ,,mržnja" onda i na albumu ,,II" atmosfera manje naginje setnim keltskim narodnim sanjarijama a nešto više blek metalu ranih devedesetih i njegovoj negativnosti. No, Marshall svakako i ovde zvuči kao Marshall, pazeći na atmosferu i melodičnost, i mada je Fuah poseban entitet, blisko je pameti da će se dopasti publici Soar. Preglasno miksovani bubnjevi ne kvare previše prijemčivost ove ploče:



https://fuath.bandcamp.com/album/ii-2



Estonci Kõdu ove nedelje donose jedan od najzanimljivijih albuma, nudeći sirov, skoro pa lo-fi zvuk, ali odlično napisane pesme i jedan opipljiv gnev. Gitarista u ovom bendu, slutim, voli i mnoge druge žanrove osim metala jer je gitara ovde mnogo više od proste mašine za rifove, a bubnjar, koji i peva, je odličan u obe uloge. Unusta Kõik je prvi album ovog sastava, i puca od ideja i stava. Veoma, veoma dobro i velika šteta što ga nema na Bandcampu:



https://youtu.be/6aCJB-Dw3BU



Doom i stoner! Ne znam otkud mu toliko energije, ali Čileanac Sergio Gonzalez Catalan sa svojim projektom Rise to the Sky štancuje ploče neviđenom brzinom. I neka. Let Me Drown with You je novi dugosvirajući album, organizovan u dva dela, sa uobičajenim sadržajem plemenito patetičnog doom metala koji Catalan tako dobro radi. Ovo je sada i vrlo lepo producirano (mada katastrofalno glasno izmasterovano), i  mada se može reći da je Catalan našao pobedničku formulu koju sada eksploatiše, mislim da je ona i dalje sveža i da još ne možemo da pričamo o manirizmima i efektu umanjenih prinosa. Kogod voli tužan, atmosferičan a opet ekstreman doom metal, ovo ne sme da propusti:



https://risetothesky.bandcamp.com/album/let-me-drown-with-you



Bugarske komšije The Flying Detachment sa svojim EP-jem The Fractal kandiduju se za omiljeni bend svih onih koji vole kada je njihov stoner rok oplemenjen grandži meldoijama i temama a da je njihov grandž mastan i pomalo psihodeličan. Ove tri pesme, odlično odsvirane i producirane, su baš na idealnoj sredini negde između ,,komercijalnijeg" grandž zvuka koji se oslanja na heroje devedesetih i desert rock estetike oblikovane takođe negde u toj eposi. Ko god da je ovo pevao, odličan je u tome što radi a pesme imaju finu dinamiku i da produkcija nije ovoliko bučna bilo bi mi sve još više potaman. No, i ovako The Flying Detachment demonstriraju veisoki profesionalozam i kvalitet:



https://theflyingdetachment.bandcamp.com/album/the-fractal-ep



Memory Driven iz Oklahome su već imali normalan album u Februaru ali su sada izdali kolekciju obrada, On the Shoulders of Giants i to je, pa, vrlo prijatno. Naravno, uglavnom zato što je izbor pesama izvrstan, sa kaverima Pink Floyd, Saint Vitus, Pentagram, Candlemass i Soundgarden, što ovaj doom bend sve izvodi veoma dobro. Tu su i kaveri Smashing Pumpkins pa i Eurythmics i bend svemu daje jedan pompezan, doomy preliv koji je makar interesantan. Poslušati:



https://memorydrivenofficial.bandcamp.com/album/on-the-shoulders-of-giants



Mantis Caravan iz Ajdahoa su fenomenalni na EP-ju We, the Undead koji ima četiri dugačke pesme masnog, faziranog, wah-wahom posoljenog stoner doom metala za sve generacije. Ovo je instrumentalno i ekstremno gruvi, dopunjeno satanističkim semplovima i atmosferom B-horora, snimljeno vrlo korektno ako već ne skupo i može se slušati ceo dan u krug. Izvanredno:



https://mantiscaravan.bandcamp.com/album/we-the-undead



Prijalo mi je i novo izdanje vrednih Mađara iza Psychedelic Source Records. Ovog puta se ekipa koja je džemovala potpisala kao Psychedelic Force, a snimak najnovijeg džema je naslovljen Hell's Transparent. Ako ste do sada slušali išta od Psychedelic Source Records, tačno znate šta da očekujete: dugačke, instrumentalne, lo-fi džem-sešn snimke koji uspevaju da osvoje pažnju i naklonost uglavnom dobrim kvalitetom onog što muzičari rade. Ovi ljudi razumeju psihodelični rok i vrlo su skloni istraživanjima njegovih zaumnih, improvizovanih podsvesti. Kao i sva njihova izdanja i Hell's Transparent se daje za onoliko para koliko biste sami da izdvojite a zauzvrat nudi osam jako dugačkih improvizacija (najkraća je duža od devet minuta) trojice veoma dobrih muzičara. Za celonoćne sesije:



https://psychedelicsourcerecords.bandcamp.com/album/hells-transparent



Sjajni italijanski Electric Valley Records ove nedelje ima odličan album australijskih Amammoth. The Fire Above je prvi album benda koji već nekih pet godina teše svoj psihodelični doom zvuk i ovo je, u skladu sa dosadašnjom reputacijom Electric Valley, dopadljivo razbarušena ploča koja spaja klasični doom senzibilitet sa malo razjarenog sludge zvuka za raskošno raznovrsnu a opet stilski zaokruženu ploču. U prvom redu, ovde je zvuk prijatan, sa doduše prekomprimovanim masterom ali i sa lepim faz efektima na gitarama (uključujući bas). Amammoth su, zatim, bend čije su kompozicije pre svega zasnovane na gruvu i svirka je vrlo prirodna, spontana, sa dobrim idejama koje se okreću dok iz njih ne izađu čitave pesme u svojoj psihodeličnoj, hipnotičnoj veličanstvenosti. Odličan debi:



https://evrecords.bandcamp.com/album/amammoth-the-fire-above



Za teški, masivni sludge-doom zvuk, tu su nam ove nedelje Kanađani Olde. Njihov drugi album, Pilgrimage ima uistinu pretežak, moćan zvuk od koga i uši znaju da zabole, ali ovo je i ploča dobro napisanih, suptilnih pesama. Naravno, sve su bazirane na agresivnim gitarama i opresivnim temama, paklenom bubnjarskom udaranju i mnogo urlanja, ali Olde imaju sjajan gruv i uz svu svoju sludge agresivnost zapravo prave pesme koje su atmosferične i pametne. Daunloud se nudi po ceni koju sami odredite i ovo je vrlo lep dil, jer pričamo o sjajnom albumu:



https://olde-ca.bandcamp.com/



https://oldedoom.bandcamp.com/album/pilgrimage-see-ordering-info-below



https://sludgelordrecords.bandcamp.com/album/pilgrimage



King Weed imaju novu kolekciju i Conquerors Of The Light ''Collection Part IV'' je još jedan sjajan način da se upoznate sa radom ovog vrednog francuskog stoner benda. Kao i prethodne, i ova se kompilacija nudi po ceni koju sami odredite a njenih devet pesama idu celim putem od žešćeg metaliziranog bluza do nežnije, umiljatije psihodelije. Svakako:



https://kingweed.bandcamp.com/album/conquerors-of-the-light-collection-part-iv



Cosmic Reaper iz Sjeverne Karoline na naslovnu stranu svog istoimenog albuma stavljaju i krstove i siluetu smrti koja nosi kosu, ali i motocikl. Valjda da bude odmah jasno između kojih će se koordinata kretati muzika. Ovo je izdao Heavy Psych Sounds i skoro da ne moram dalje ni da pričam: Cosmic Reaper nude jedan od najboljih stoner-doom albuma koje sam čuo ne samo ove nedelje nego i ove godine, sa prelepim gitarskim radom koji je maštovitiji i višeslojniji od prostog ređanja bluz rifova, odličnim pevanjem ali prevashodno vrhunskim, teškim gruvom. Sedam pesama, puno izvrsne muzike, pa nekoliko i jakih, bluzerskih solaža. Fantastično:



https://heavypsychsoundsrecords.bandcamp.com/album/cosmic-reaper-cosmic-reaper



A onda smo dobili i novi Las Historias! Prošlogodišnji album ovog argentinskog heavy psych benda mi je bio jedna od najboljih ploča koje sam čuo cele godine, a Luto Sessions je manje novi studijski album, više zapis sa nekoliko sešnova iz prošle i ove godine rađenih u studiju Luto Records, ali Las Historias ni malo ne razočaravaju. Doduše, zvuk je ovde vrlo sirov, ali nije da je bio nešto upicanjen ni prošle godine, tako da malo vremena prođe dok se uho ne navikne i počnete da lebdite vođeni razigranom ritam sekcijom i fantastičnom gitarom Tomasa Iramaina. Na nekim pesmama čuju se i sintisajzeri, a Iramain ovde ume i da zapeva, ali Las Historias ostaje pre svega bend koga vodi gitara i kuda sve to zna da odvede treba čuti. Obavezno:



https://lashistorias.bandcamp.com/album/las-historias-luto-sessions



Australijski Terrorential na svom prvom albumu, Visions, imaju vrlo interesantan zvuk i koncept. Vidi se da je ovo bend pripremao dosta vremena pa je krajnji rezultat dosta sveža i inspirisana mešavina klasičnog thrash metala (koji me podseća na Kreator, ne najmanje zbog načina na koji gitarista Larry Papura peva), sa melodičnijim heavy metal momentima, ali onda i sa elementima melodičnog death metala. Terrorential ovo sasvim dobro rade, i ovde ima gomila trenutaka koji mi privuku pažnju dok slušam a ruka sama poleti u zrak i napravi znak rogova. Jedanaest pesama i dosta dugačak album, ali vrlo dobra produkcija i bend koji zbilja zvuči različito od većine onog što se dalo čuti ove nedelje:



https://terrorential.bandcamp.com/album/visions



Spit Bile je tako dobro ime za thrash metal bend a ni bend koji se iza njega pomalja nije nimalo rđav. Spit Bile su Ukrajinci i njihov debi album, Age of Harsh Realities je odlična, old school ploča pržećeg thrasha na kojoj bend em svira brzo i napaljeno, em uspeva da sasvim izbegne imitiranje nekih očiglednih uzora i preteča. Drugim rečima, bend zvuči familijarno ali ne naglašeno stereotipno i ovih osam pesama su vrlo ozbiljni kandidati za grdne šutke jednom kad ponovo bude moglo da se svira uživo. Spit Bile sviraju vrlo dobro i imaju lep zvuk a gitarista Andrey Khomenko je zver na mikrofonu:



https://spitbile.bandcamp.com/album/age-of-harsh-realities



Vrhunski thrash metal i thrashcore nam ove nedelje dolazi iz – odakle nego Južne Amerike. Kompilacija  Sudamerica Maldita Compilacion Thrash Metal je prosto drsko izvrsna sa 26 pesama od isto toliko bendova koji su praktično svi jako dobri, sa jednim neposrednim, prirodnim pristupom thrashu koji gađa direktno u unutrašnje organe i ne bavi se nikakvim filozofiranjima i žanrovskim postmoderiranjem. Za svega jedan dolar dobiti ovakvo blago deluje kao čista pljačka pa sugerišem da ovu kompilaciju razuzdano poklanjate i sebi bliskim osobama koje će umeti da je cene:



https://sudamericamaldita.bandcamp.com/album/sudamerica-maldita-compilacion-thrash-metal



Portugalci All Against malčice sebe precenjuju kada singl I Am Alive žele da naplate sedam evra. Mislim, odlično je ovo, ali samo dve pesme – mnogo je kume, read the room. Ali to na stranu, All Against prže solidan thrash metal, onako, prljav, nevaljao, sa lepim rifovima, dobrim tempom i kvalitetnim korišćenjem proverenih, starih fora. Idealno za šutku i energične momente u teretani*:



* Pretpostavljam. Ipak sam ja poslednji put ušao u teretanu još osamdesetih godina prošlog stoleća.



https://allagainst.bandcamp.com/album/i-am-alive



Sleepless iz Oregona je novi projekat članova '80s death metal benda Dead Conspiracy i ovo je zapravo interesantna smeša tehničkog thrash metala i nekakvog eksperimentalnijeg heavy metal zvuka. Nisam siguran da se svi elementi ovde idealno uklapaju jedni s drugima, ali EP Blood Libel je pun jake svirke, energičnih pesama i miksa koji je zanimljiv (osim što je i ovde finalni master preglasan). Vredi više slušanja:



https://sleeplessmetal.bandcamp.com/album/sleepless-blood-libel-ep



Blackened thrash stare škole i sirovog zvuka donose nam Šveđani Reaper. The Atolanity of Flesh je njihov drugi album i ploča sa čak trinaest testerišućih, primamljivih komada, snimljenih u studiju, da se ne kaže da je ovo garažni bend, mada je čitav zvuk i svetonazor apsolutno garažni. Reaper pišu zabavne pesme i sirovost zvuka ovo ne uspeva da prikrije, pa vredi slušati, makar i na komad:



https://ironboneheadproductions.bandcamp.com/album/reaper-the-atonality-of-flesh



Kad smo već kod blackened thrasha, prethodna izdanja brazilskog jednočlanog projekta Hell Poison me nešto nisu oduševljavla, ali novi, drugi album, Breathing for the Filth, kog je Ramon Miranda izbacio ove nedelje, je zapravo vrlo dopadljiv. Miranda je veoma prolifičan autor, sa gomilom jednočlanih projekata, ali Hell Poison se sa ovim albumom izdvaja solidnim zvukom i jednom sigurnošću u formi i izvedbi koja prija ušima. Ako volite stari heavy metal i hard rok, ali vam je idealno kad se izmešaju sa pankom i sviraju brzo i žestoko, uživaćete:



https://hellpoison.bandcamp.com/album/breathing-for-the-filth



Agent Steel imaju novi album i, za bend koji svira duše od tri i po decenije i smatra se ekstremno bitnim za utemeljenje ekstremnog metala, pomalo je i otrežnjujuće setiti se da je No Other Godz Before Me tek šesti studijski album ove postave. Agent Steel su odavno, naravno, prestali da budu speed metal pioniri i postali neobičan spoj konspiratologije i tehničkije thrash/ speed svirke, a komplikacije oko toga ko ima pravo na ime benda nastavljaju se do danas. Hoću da kažem, No Other Godz Before Me je snimila postava koja doslovno nema nikakve veze sa onom koja je snimila prethodni album, Aenigma, iz 2007. godine i današnji Agent Steel je zapravo novi bend Johna Cyriisa, originalnog pevača koji se decenijama rve sa svojim nekadašnjim kolegama oko toga ko se kako zove. Dakle, ovde nema Juana Garcije, nema Karlosa Medine itd. ali makar mi je zadovoljstvo da kažem da No Other Godz Before Me zvuči korektno. Cyriis je na recentnim živim snimcima bio donekle sumnjivog kvaliteta ali ovde dobijamo klasično prženje u visokim registrima, a prateći bend je kvalitetan i pruža thrash metal starološkolskog duha ali modernog kvaliteta. Loša priča generalno, ali sjajno za slušanje:



https://www.youtube.com/watch?v=6EmUReGs_yA&list=PLBzBwYhHpqLLaEKT5SE0dMvcCBHTjXM_L



Disasphyxiate već imenom aludiraju da će ovo biti ,,dis" bend i, svakako, Disasphyxiate Promo​/​Demo je solidan i debeo komad D-beat hardcorea. Četiri pesme, brutalan i težak zvuk, promukao, užasan vokal, jednostavni a efektni rifovi – Disasphyxiate su Australijanci ali 100% zvuče kao da su iz Švedske i to je ovde vrlo jak kompliment. Još ovo plaćate onoliko koliko hoćete. Sjajno:



https://disasphyxiate.bandcamp.com/album/disasphyxiate-promo-demo



Poljaci Zadra sviraju hardkor pank s malo screamo/ posthardcore mirisa i to dosta dobro zvuči na EP-ju Zadra. Bend dobro treska i ima pržeći, hrskav zvuk a vokali su jedno od njegovih najjačih oružja, pa je i pevanje na Poljskom taman kako treba. Platite koliko želite:



https://zadrahc.bandcamp.com/album/zadra



Francuzi Tromblon imaju najjači opis za svoju muziku: ,,French guys doing sad things." I mada je ovo, onako, duhovito i samoironično, ne treba da odvuče pažnju od činjenice da je njihov post-hardcore-screamo-metal zapravo vrlo dobar u toj svojoj tužnoći i emociji. Je me fiche d'être Français je album pun engerije, jakih rifova i vrištavog pevanja, sve to sastavljeno na najbolji moguć način da se očaj i gnev međusobno hrane i porode žestoku, glasnu muziku koja ne smara veštačkim ,,atmosferama" nego bije svom snagom. Vrlo lepo a sami birate cenu:



https://tromblon.bandcamp.com/album/je-me-fiche-d-tre-fran-ais



Dortmundski Liver Failure daju sam destilat grindcorea na kaseti S​/​T II gde ni jedna pesma nije duža od 36 sekundi. No, trik je svakako u tome da Liver Failure nisu samo sobni proizvođači buke i da svaki od njihovih 13 lakih i kratkih komada ima strukturu pesme i kvalitetnu svirku. Pravi grindcore, pa još ovako dobar a plaćate koliko želite, ne časite ni časa, ovo je suha krtina:



https://liverfailure.bandcamp.com/album/s-t-ii



Losanđeleski Kill the Con Man mešaju grindcore sa samo malo melodeath strategija i ovo je neobičan ali dobar spoj. Njihov drugi album, Operation Just Cause, vrlo naglašeno nije ,,melodičan" ali ipak izlazi iz one najsvedenije grindcore palete što se tiče harmonija. No, muzika je i dalje bazirana na veoma brzim, kratkim pesamama, prepunim blastbitova i urlanja, a Kill the Con Man pokazuju solidno umeće u komponovanju tako da pesme uprkos ujednačenom zvuku imaju svoje sopstvene identitete i karaktere. Produkcijski, bubanj je suviše nedinamičan za moj ukus, ali generalno je ovo odlična ploča a koja se još prodaje za koliko sami date:



https://killtheconman.bandcamp.com/album/operation-just-cause



Estuarine iz Tampe nisu klasičan grindcore bend, ali pošto na EP-ju Nyarlathotep samo dve pesme traju duže od minut, legitimno je reći da će za njih najviše biti zainteresovana baš ta publika. Estuarine kombinuju tehničku nabrušenost death metala, grindcore eksplozivnost, sa blek metal ekspresivnošću i MNOGO avangardnog stava, za nešto što je na kraju zanimljivo eksperimentalno i pomalo i psihodelično sa svojim neobičnim miksom. Lepo je i da se album nudi (u formi daunlouda) za onoliko koliko želite da platite, jer je ovo isuviše neobičan materijal  da bi ljudi rizikovali po nekoj visokoj ceni, ali vredi više slušanja:



https://estuarinemetal.bandcamp.com/album/nyarlathotep



Infective Decay su dva Nemca koja na demo snimku Infernal Forever donose dve odlične death metal pesme napravljene tako da imaju epiku i težinu koju ja inače intuitivno vezujem za Skandinavce, a da opet ne može da se priča o pukoj imitaciji nekog konkretnog švedskog benda. Ovo je odlično napisano, sa epskim, zapaljivim temama i izvedbom, a  bend ima i vrlo solidnu produkciju. Sjajan prvi snimak i zaveštanje za budućnost:



https://infectivedecay.bandcamp.com/album/infernal-forever-demo



Meksikanci Umenneske ne filozofiraju mnogo na EP-ju Pile of Bodies. Ovo je vrlo klasičan, vrlo predvidiv ali udoban death metal koji se najviše fokusira na lepe rifove i energičnu svirku. Umenneske me malo podsećaju na Severe Torture u svom sasvim pravolinijskom ali prijatnom aranžiranju i uhu za lepe, upečatljive rifove. Prijatno, zaista:



https://umenneske.bandcamp.com/album/pile-of-bodies



Stalno ponavljam da ne volim naročito melodični death metal ali ako igde on može da se pravi na najprirodniji, takoreći organski način, onda je to Rusija. Moskovljani Gravior su sjajna potvrda ove hipoteze sa svojim debi EP-jem Remedy koji je blago ,,blackened" ploča zarazno melodičnog und gruvi death metala. Bend ima solidan zvuk, mada ne toliko blizak mojim ušima (glasan mastering, svetle gitare, pljeskavi bubnjevi), ali kako su pesme pune himničnih rifova i mahom svirane u srednjem tempu, ovo se zapravo dobro uklapa i Gravior, naročito kada pevaju na Ruskom zvuče kao da je ovaj tip muzike izmišljen za njih. Lepo:



https://gravior.bandcamp.com/album/remedy



Svidela mi se prošla kaseta benda iz Ohaja Invultation ali sam ipak promašio da im (mu) je izašao album pre par nedelja. Srećom, objavljivanje kasete za Frozen Screams je prilika da poslušamo i digitalnu verziju albuma i, pa, Unconquerable Death donosi sve što očekujem od ovog projekta: muljav zvuk, divljački, jednostavan ali neodoljiv blackened death metal u maniru starih majstora (recimo Blasphemy), loše raspoloženje koje se transformiše u dobro raspoloženje. Jednostavno je, prostački je, ali je i savršeno u svemu tome:



https://invultation.bandcamp.com/album/unconquerable-death



https://frozenscreamsimprint.com/album/unconquerable-death-wolfstrap-comp



Gravestalker je jednolčani death metal projekat iz Teksasa, ali EP In Plastic We Swarm je zaista dosta drugačiji od drugih projekata koji bi se dali opisati istim rečima. Ovo je oštra i sirova muzika ali sa izraženom ličnom crtom, uzimajući uobčajene death metal forme, ukrštajući ih sa malo doom elemenata, sve ukrašavajući sa samo malo ,,digitalnog" zvuka, i proizvodeći energičnu, moćnu celinu. Da svi ti sobni tugovatelji znaju da naprave ovako dobru muziku, živeli bismo u zlatnom muzičkom dobu.



https://gravestalker.bandcamp.com/album/in-plastic-we-swarm



Bodysnatch je, kako i ime sugeriše, slamming death metal projekat ruskih i švajcarskih muzičara i album Instigate The Lunatics je vrlo by the book slemčina, bez neke velike invencije, ali tehnički vrlo kvalitetna, pa i dopadljiva. Bodysnatch daleko od toga da išta inoviraju ili izmišljaju u svom podžanru, no, imaju dobru produkciju i solidno napisane rifove. Ako vam je ovo prvi slem album koji čujete u životu, može da se desi da budete vrlo prijatno iznenađeni jer se Bodysnatch masivno razlikuju od gomila sobnih naplavina koje često čujemo, a ako vam je stoti, neće vam promeniti svet ali može da ulepša dan.



https://bodysnatch.bandcamp.com/album/instigate-the-lunatics



Grci Social Scream su simpatični na svom već četvrtom albumu za sedam godina, From Ashes to Hope. Ovo je moderan heavy metal, dakle, ne ekstremni metal, ali ne ni klasični heavy zvuk, već nešto između, sa savremenijim zvukom i tehnikama sviranja koje biste čuli i u thrash ili groove podžanrovima, ali sa kompozicijama koje su bliže nekakvom ,,mejnstrim" zvuku. No, Social Scream pritom imaju čitavu tematiku socijalne kritike i ovo je stoga prilično dopadljivo:



https://social-scream.bandcamp.com/album/from-ashes-to-hope



Steel Nation iz Pensilvanije na albumu  The Big Sleep iznenađujuće uspešno spajaju prljav heavy metal sa navijačkim hardcore punkom. Ovo je muzika jedne uličarske estetike, sa mnogo urlanja i izvikivanja parola, ali je i oplemenjena dobrim rifovima i ima prepoznatljivu energiju koja iako možda nije baš ,,moja" po prirodi, svakako zavređuje pažnju:



https://steelnation.bandcamp.com/album/the-big-sleep



Nijemci Lunar Shadow na svom trećem albumu, Wish to Leave daju neku vrstu svog definitivnog iskaza, odlučni da ovo za njih treba da bude album sa kojim će ili preći u višu ligu, ili bataliti priču. Nisam siguran kako će se stvari odigrati na kraju jer je ovo zanimljiva ploča ali i ploča koja nema sasvim zaokružen identitet i estetiku. Lunar Shadow sa jedne strane zvuče kao ,,radijski" heavy metal iz kasnih osamdesetih, sav u melodičnim temama i himničnim refrenima, ali je zvuk koji imaju ovde neobično lo fi. Cenim da je bend masterovao materijal tako da mu ostavi puno dinamike, ali zvuk bubnja je naprosto preružan za ovo što pokušavaju a ni inače razuzdane gitare nemaju baš neko bogatstvo i raspon u svojim frekvencijama. No, važnije od toga, pesme su natrpane idejama ali ponekada i na svoju štetu, praveći od ovog albuma više kolekciju sjajnih skica nego ploču sa pregršti dobrih pesama. No, zanimljivo je i vredi čuti:



https://lunarshadow.bandcamp.com/album/wish-to-leave



Nisam preveliki fan edinburških Dvne, ali drugi album, Etemen Ænka vredi da se čuje. Ovde je škotski kvintet u odličnoj formi, radeći svoj progresivni sludge metal sa puno svesti o tome kako žele da sve to zvuči i šta treba akcentovati. Rezultat je da mi je ovo, recimo, zanimljivije za slušanje nego poslednjih nekoliko izdanja Mastodon, na primer, i mada nisam previše zaljubljen u postrokerske harmonije koje bend baštini, verujem da će se nekom manje namrgođenom od mene ovo jako dopasti:



https://songs-of-arrakis.bandcamp.com/album/etemen-nka



Šveđani Enforcer su epohu u kojoj praktično nema živih nastupa obeležili izbacujući živi album, Live by Fire II, praktično nastavak prethodnog živog albuma iz 2015. godine. Materijal je iz 2019. godine, snimljen u Meksiko sitiju, a Enforcer su u bezobrazno dobroj formi, pružajući vrlo autentičan heavy metal/ NWOBHM koji kao da je stigao iz osamdesetih noseći i uličnu prljavštinu i bezobrazluk ali i radio-friendly refrene. Sedamnaest pesama, moćna svirka, odlična atmosfera, čist heavy metal. Da su Enforcer postojali osamdesetih, danas bi bili pominjani u istom dahu sa Motley Crue ili W.A.S.P. Ne propustiti:



https://enforcer.bandcamp.com/album/live-by-fire-ii



Za kraj: dirnuo me je novi album starih heroja NWOBHM zvuka, Saxon a koji već i imenom, Inspirations, ukazuje da se radi o kolekciji obrada. I to kakvih. Album počinje sa Paint it Black, nastavlja se sa Immigrant Song, tu su i Beatlesi sa Paperback Writer, pa Hendrix, Sabati, Motorhead i Deep Purple. Teško da se može naći ikakva zamerka na izbor pesama jer pričamo o nekim od najboljih rok i hard rok komada ikada napisanih, ali valja i reći da Biff, Nigel i ekipa ovo izvode elegantno, udobno i daju svemu sasvim dovoljno svog pečata da petstota obrada Paint it Black ne deluje kao redundantna, da njihova verzija Motorheadove Bomber bude praktično ,,prirodan" komad za Saxon, da AC/DC himničnost bude potpuno očuvana (Problem Child), a da čak i Purpleov Speed King u vitkoj troipominutnoj verziji sačuva uzbudljivost orignala a dobije propisnu Saxon obradu. Sjajno:



https://www.youtube.com/watch?v=Cp8zPUoDqqk&list=PLHTo__bpnlYW9f6Z_M6nNgR_u91RxPQIL

[Meho Krljic]

Prošle nedelje sam se kao malo vajkao da nema mnogo dobrog metala a ove nedelje sam jedva postigao. Živimo istovremeno i u najboljem i najgorem periodu za sve.

Blek metal! Skoro da mi je žao da napišem koliko prvi album austrijskih Aussichtslos ima dobar omot jer se plašim da to ne odvrati pažnju sa činjenice da je ovde i muzika vrlo dobra. Völlig aussichtslos je ploča oštrog blek metala koji se vozi u onoj modernoj, atmosferičnijoj traci, gde su harmonije važnije od rifčina, ali ovih šest pesama su odlično napisane, sa lepim temama, neumoljivom svirkom i pevačem koji je verovatno dve nedelje posle snimanja morao da nosi obloge na vratu. Siroviji zvuk zapravo fino dopunjava ovu muziku koja je melodična ali ne i vesela, dajući svemu malo patine i uokvirujući prvenac Aussichtslos kao ozbiljnu, tr00 ploču. Odlično:

https://aussichtslos.bandcamp.com/album/v-llig-aussichtslos

Sirovinčina u formi prvog dema nemačkih Misotheismus prijaće svakome ko ne voli upeglan i ,,produciran" blek metal. Ove četiri pesme zvuče grubo, sirovo i beskompromisno, ali nisu bazirane na neznanju i naivnosti, pa nije ni čudo da je iza ovog stao Iron Bonehead Productions:

https://ironboneheadproductions.bandcamp.com/album/misotheismus-demo-1

Još sirovine, ovog puta iz Lidsa u Zapadnom Jorkširu a odakle dolazi Vomitorium. Britanski, pogotovo engleski blek metal i ja nemamo neki sjajan odnos, ali Vomitorium zvuče kao pankeri koji su čuli blek metal na radiju i opako se primili, popili šesnes piva i uleteli u garažu da snime EP. K​.​O​.​T​.​M​.​S. je otud prelepo agresivna, sirova, ali spontana i zabavna komadina buke i energije koju je ne moguće ne voleti uprkos svoj njenoj ružnoći. Divno a i sami birate cenu:

https://chamberofemesis.bandcamp.com/album/vom001-k-o-t-m-s

Za JOŠ sirovine, idemo u Kolorado. Separatum je, pretpostavljam jednočlani, ali ko će ga znati, svakako lo-fi sastav čiji prvi album, The Fumigations of Manna u punoj meri komunicira kredo sastava: ,,No higher thought. No blessed word. Only Death." Ovo je, iako dosta sirovo, zapravo vrlo solidno i napisano i odsvirano sa dosta atmosfere koja se fino uklapa sa agresivnom svirkom i tom nihilističkom dispozicijom. Mračno i brutalno, baš kako volimo:

https://separatum.bandcamp.com/album/the-fumigations-of-manna

Defod dolaze iz Velsa i na prvom EP-ju, Cerrig Hynafol čine dosta da opravdaju svoj teglajn ,,Ritualistic sounds from North Wales, inspired by the landscape and the ancient monuments." Ovo je, dakle, prilično atmosferična muzika i mada meni nije na umu prvo atmospheric black metal podžanr kada slušam Defod, veujem da se može reći kako bend spada u tu fiokicu, uz napomenu da je njihova muzika mračnija i zaista malo ritualnija od prosečnog atmoblek albuma. Ovo je manje inspirisano post-rock i shoegaze strategijama i bliže ,,čistijem" metalu, uz dosta zanimljivih ideja i kombinacija. Vredi da se čuje a pošto cenu sami određujete, onda i da se pazari ako vam se svidi:

https://defod.bandcamp.com/album/cerrig-hynafol

Da li je ruski jednočlani projekat Sons Of Northern Mist više blek metal ili death metal? Tko zna? Ovo je melodični black-death i veće pitanje kako je moguće da je Роман Егоров mogao da misli da je ONAKAV omot adekvatan za predstavljanje njegovog trećeg albuma, Obscure Divine Abstraction publici. Unatoč omotu, Obscure Divine Abstraction je ploča kvalitetnog zvuka i odličnog instrumentarija. Егоров je, slutim, klasično obrazovan i ima uho za harmoniju i upečatljivu melodiju a  opet je i propisno ,,metalan", ne dopuštajući muzičkoj teoriji da kidnapuje album i oslabi njegov moš-faktor. Mnogo melodičnih, folki pasaža i solaža na klavijaturama znače da ovo nije BAŠ moj džem, ali dobro je:

https://sonsofnorthernmist.bandcamp.com/album/obscure-divine-abstraction

Po sličnom ključu, ni drugi album ruskih Skylord nije sniman baš za mene, ali nešto sam dobro raspoložen pa mi je prijala ova melodična, folki blek metal ekstravaganca. Сказы Земли je dobro producirana i lepo odsvirana kolekcija slovenskih komada koji umeju da dobro zaprže ali su sve vreme umotani u sintisajzere i orkestracije pa ako žudite za zvukom stepa, šuma i jezera a volite propisno metaliziranu obradu istog, navalite:

https://skylordmetal.bandcamp.com/album/earthtales

Slovaci Krajiny Hmly na svom drugom albumu, Poza ćierne hory nude vrlo razigran, melodičan ali sirov, folkom inspirisani blek metal. Ovo je lep spoj tvrde, žestoke svirke i melodičnih narodnjačkih tema, sa kvalitetom svirke i produkcije koji su potrebni da to zazvuči autentično i moćno. Lepo:

https://youtu.be/1vpUIaRK34c

Njemački duo Sarkrista na svom trećem albumu zaklinje se na ne običnu nego DUBOKU jeres. Sworn to Profound Heresy je, rekao bih, tipično nemački blek metal produkt, mada naravno samo ako nemački blek metal gledate kroz jedno suženo okno, kao ja. U svakom slučaju, ovo  je spoj melodičnosti i jedne sirove, skoro primitivne energije koji se meni dopada. Jeste blago kičasto, ali nije preproducirano i sve zvuči kao da su ga pravili stvarni muzičari a ne mašine. Simpatično:

https://sarkrista.bandcamp.com/album/sworn-to-profound-heresy

Solunci Asakta su emotivni, glasni i prijatni na EP-ju Cold Winter Rain. Ovo je moderan blek metal, sa mnogo melodičnosti i akorda koji nisu uobičajeni metalski ,,tvrdi" program, ali Asakta strastvenošću izvedbe prave od ovog materijala izuzetno ubedljivu, prijemčivu muziku. Odlično:

https://asakta.bandcamp.com/album/Cold-Winter-Rain

Australijski blek-metal veterani Nazxul su se pojavili i ove godine sa novim EP-jem, Irkalla i ma koliko ja inače kmečao protiv brickwallovanog masteringa, činjenica da je njihova muzika ovde spljeskana u crticu i da nema skoro nikakve dinamike je očigledno deo plana i koncepta. Irkalla je nezaustavljiv cunami buke, u kojoj ipak ima mesta i za emocije i atmosfere, a Nazxul sa četiri pesme u preko pola sata ubijanja pokazuju zašto su legende:

https://seancerecords.bandcamp.com/album/irkalla

Švicarski Beansidhe su dobri i raspoloženi na svom drugom albumu, Processionaria. Ovo je atmosferični blek metal sa dosta melanholične atmosfere ali i sa svirkom koja je energična i čvrsta, te zvukom koji je zanimljiv, nudeći dobar spoj prozračnosti i žestine. Prijatno:

https://beansidhe.bandcamp.com/album/processionaria

https://vianocturna.bandcamp.com/album/processionaria

https://youtu.be/wIHsk1M3fKc

Kanađani Oriflamme možda imaju ime koje vas asocira na kozmetiku, ali njihov prvenac, L'Égide Ardente je poštena, žestoka ploča melodičnog ali neukrotivog blek metala. Ima ovde i emocija i melanholije i bend koristi vokal koji nije ,,normalan" blekmetalski vrisak, već više nekakav očajnički povik, ali ploča je napravljena u visokoj brzini pesme su dugačke i opojne. Odličan debi:

https://oriflammeqc.bandcamp.com/album/l-gide-ardente-2 

Idemo na stoner i doom i odmah na početku direktno u menzu: Clouds Taste Satanic imaju novi album i mada ovde pesme imaju nešto razumnija trajanja (prošli put kada smo pričali o ovim Njujorčanima, bilo je to povodom albuma gde su pesme trajale po dvadeset minuta) i dalje je u pitanju kreativan, maštovit i vrlo prijatan doom-rock i metal. Cloud Covered je kolekcija obrada koje pokrivaju široku teritoriju pristupa doomu i teškom rocku, sa puno sabatovskog u svom DNK (druga pesma na albumu je obrada Behind the Wall of Sleep sa prvog albuma Black Sabbath) ali sa osobenim interpretacijama tih klasičnih osnova. Clouds Taste Satanic se drže svog instrumentalnog pristupa a pesmama ovo daje posebna tumačenja i čitanja, uključujući doom verziju Also Sprach Zarathustra Richarda Straussa, psihodelisane i vrlo otežale Pixies, pa i usporene i omasovljene Bachman-Turner Overdrive. Pri kraju albuma stižu na red i Pink Floyd sa dve pesme koje su prosto molile da dobiju metal obrade i Clouds Taste Satanic ovde ni malo ne razočaravaju. Lepa produkcija, ležerna svirka, fantastičan album. A samo pet dolara:

https://cloudstastesatanic.bandcamp.com/album/cloud-covered-2

Ultramafic iz Kalifornije su trio koji svira instrumentalni psihodelični rok negde između težeg stonera i prozračnijeg post-zvuka. Što uopšte nije loše mesto da se na njemu stvara. Album Caldera je kolekcija jako dugačkih spejs-džemova kojima siroviji zvuk zapravo ne smeta a spontanost u svirci i jedan izraženi ,,živi" senzibilitet su jaki plusevi. Ima ovde jako moćnih psihodeličnih pasaža i Ultramafic vrede da se preslušaju:

https://ultramafic.bandcamp.com/album/caldera

Viskonsinski sludge drogeraši Bongzilla ove godine već imaju jedan album, a sada su izbacili i novi singl, Nectar Collector. Daleko je ovo od esencijalnog, ali dve pesme koje se ovde čuju nude lo-fi zvuk i klasične sludge-stoner rifove pa ako volite, klikćite:

https://gungeonrecords.bandcamp.com/album/nectar-collector

King Gizzard & The Lizard Wizard su nam potkraj prošle nedelje doneli i novi živi album, Live In Melbourne '21. Ako ste slušali skorašnje žive snimke benda, znate da su u opakoj formi pa je i ova ploča izuzetno preporučljiva za sve ljubitelje čudnijeg rokenrola. Izbor pesama je drugačiji nego na recentnom Live in london '19 a bend ima veoma naglašenu psihodelično-ritualnu dimenziju ovom prilikom. Povrh svega, ovo plaćate koliko sami hoćete, a Gizzardi nude i link da album skinete besplatno ako ste baš sirotilja. Teško da može da bude bolja ponuda:

https://softgrit.bandcamp.com/album/live-in-melbourne-21

The Black Heart Death Cult svoj drugi album, Sonic Mantras stavljaju negde na sredinu između faziranog stoner metala i psihodeličnog rokenrola inspirisanog, između ostalog, i indijskim instrumentarijem. Sitar i generalno indijska muzika su bili dosta prominentni u psihodeliji šezdesetih godina i ovo je dobrodošla rezurekcija takvog zvuka. Sonic Mantras ne deluje na prvi pogled kao izrazito metal ploča sa svojim nežnim vokalima i hipnotičkim prioritetima, ali ima ovde dosta teških gitara i faza za sve ukuse:

https://theblackheartdeathcult.bandcamp.com/album/sonic-mantras

Kanađani Lavagoat nude dve odlične sludge/ stoner pesme na singlu 2 Tales of Terror, krljajući žestoko, obarajući na pod težinom zvuka, urlajući pretećim, promuklim glasom, ali pazeći da se rifovi, gruv i gitarske nojz-egzibicije  uklope na najlepše načine. Veoma dobro:

https://lavagoat.bandcamp.com/album/2-tales-of-terror

Lowtone iz Strazbura su mi bili dobri i na svom prvom singlu, a sada kad su izbacili EP sa četiri pesme, Session Nocturne, dopadaju mi se još više. Nema tu vidnijih odstupanja od pobedničke formule teškog, PRETEŠKOG zvuka, jakog faza i rifova koji su bazirani na bluzu ali otežani i pojednostavljeni da ostane samo srž. Ova sesija snimljena je uživo pa nosi sa sobom i spontanost i nesavršenosti koje idu uz ovakav kontekst i time je još lepša:

https://lowtone420.bandcamp.com/album/session-nocturne

Brutalno mračna, mučna ali neodoljiva muzika stiže na split albumu bendova Frogskin i Taser, nazvanom Settling for Leftovers. Ovi prvi ga otvaraju sa jednom neprekinutom pesmom najcrnjeg sludge-doom zvuka od 14 minuta, masirajući vam lobanju dok ne počnete svet da gledate u slow motionu. Fantastično. Ovi drugi imaju dve pesme, dakle, upola su kraći ali ne i duplo brži. Taser su JOŠ distorziraniji i pakleniji od Frogskin i mada je ovo ploča samo za jake, oni će UŽIVATI:

https://ironcorpse.bandcamp.com/album/split-lp

Ostali mogu da uživaju u novoj Doomed & Stoned kompilaciji. Vredni ljudi iz ove inicijative su se ovog puta uputili u Škotsku pa je Doomed & Stoned in Scotland presek ondašnje scene sa 39 bendova koji, u proseku, zvuče melanholičnije i meditativnije nego što biste očekivali. Škoti su brđani ali i brđani znaju za tugu! Ali tuga na stranu, i ova kompilacija profitira na raznolikosti materijala i još jednom podseća koliko različitih pristupa zna da bude u ovakvoj muzici, ali i služi kao izuzetan materijal za dalja istraživanja. A daje se za cenu koju sami poželite. Esencijalno:

https://doomedandstoned.bandcamp.com/album/doomed-stoned-in-scotland

Moskovljani Black Aspirin (znam, zbunjujuće je što postoji i bend iz Praga sa istim imenom... ko zna šta se događalo u istočnom bloku dok mi nismo gledali...) su izvrsni na debi albumu Awakening. Ovo je žestok, energičan, pa i dosta brz stoner rok koji ima onaj kvalitetni spoj nadrkanog stava i dobrih rifova. Black Aspirin, hoću reći, ovo sviraju kao da je pankčina, ali imaju težinu i moć propisnog metala i biće privlačni širokom spektru slušalaca koji sebe smatraju rokerima. Veoma dobro a plaćate koliko želite:

https://blackaspirin.bandcamp.com/album/awakening

Poljaci Mound su vrlo heavy na svom debi albumu Pharisaism, ali ovo nije ,,čist" doom metal već kombinacija doom, sludge i post metal pristupa sa samo malo blek metal elemenata (prevashodno pevanje). Dobro je to iskombinovano i ovo je teška i bučna muzika koja ima prostora i za mirnije, atmosferičnije pasaže a koji opet nisu tek shoegaze pop citati već dobro osmišljene i uklopljene meditativnije porcije muzike. Teško, dugačko, surovo:

https://mound1.bandcamp.com/album/pharisaism

Kijevski Shiva the Destructor na albumu Find the Others imaju nekoliko podugačkih psihodeličnih džemova, snimljenih odlično i sa puno kvalitetnih ideja. Ova muzika nije napravljena na licu mesta, ali je nesumnjivo da je svaka od ovih pesama (koje traju po devet i kusur minuta) nastajala kroz džemovanje i spontanu razmenu ideja, radije nego da se ovaplotila prvo na papiru. Taj prijatan, prirodni zvuk pesama se divno dopunjava odličnim studijskim zvukom i prosto mi je žao da ovog nema na Bandcampu jer je slušanje preko Jutjuba muka:

https://www.youtube.com/watch?v=_koqHtWMcl4&list=OLAK5uy_nlsFE8c7vv_WLGXWdChkvWiCr7L_u7i0U

Seven Serpents sa Floride ODVALJUJU na svom prvom albumu, Damned to Existence. Iz naslova se već naslućuje da ovo nije muzika dobrog raspoloženja, ali se treba pripremiti na to koliko je sludge metal ovih momaka bučan i besan. Pritom, s obzirom da je naslov prve pesme očigledna aluzija na igrački serijal Metal Gear Solid, potvrđuje se da nema većeg besa nego kad gikovi besne. Elem, ovo je energičan i na momente disonantan sludge metal koji, srećom, čuva gruv i melodiju tako da iako ne zvuči ,,komercijalno", ima dovoljno prijemčivosti da vas uz sebe zadrži i pored veoma naglašene agresivnosti. Vrlo dobro:

https://sevenserpents.bandcamp.com/album/damned-to-existence

Potion su trio iz Sidneja i njihov EP Oath to Flame donosi dve moćne, teške i dramatične doom-sludge pesme. Obe traju skoro po osam minuta i donose spor, mrveći tempo, mikrofoniju, distorziranu basčinu, mučne vokale, ali, a to je i najvažnije, i gruv koji ne narušava mračnu, tužnu atmosferu ali slušaoca nosi napred kao nekakav dobroćudni vihor. Izuzetno:

https://potionband.bandcamp.com/album/oath-to-flame

Francuzi  Salace nisu toliko agresivni ali njihov doom-sludge je svakako mračan i primamljiv. Down Below je ploča tamne atmosfere i agresivnog gruva, prenabudžena u masteringu tako da uši otpadaju, ali dobro napisana i ako ste mladi i snažni, takva da se vrti dosta puta na ripit:

https://salace.bandcamp.com/album/down-below

Ljubitelji grandžerski intoniranog stoner roka mogu da se poraduju albumu Black Dog portugalskih Three of Me. Za moj ukus je ovo svakako suviše ,,mejnstrim" ali Three of Me odlično sviraju, imaju dobar zvuk i energiju i ovo je ploča koja bez napora vozi napred svojih ekonomičnih 36 minuta.

https://threeofmeband.bandcamp.com/album/black-dog

Kad smo već tu, Teksašanin Jeff Michaels svira heavy blues rock na svom albumu Tempt The Angels i mada ovo ima samo malo onih uobičajenih idiosinkrazija kakve očekujemo od ploča koje kompletno napišu i izvedu solo-umetnici, radi se o časnom naporu koji je posebno dobar u domenu gitarskog programa. Volite Hendriksa i SRV-a? A ko ih ne voli? Poslušajte:

https://jmichaels.bandcamp.com/album/tempt-the-angels

Finci Planeetta 9 pevaju na Finskom na svom EP-ju Pirun piiska a koji je kolekcija snažnih ali melodičnih i osećajnih doom kompozicija. Planeetta 9 mešaju klasičniji doom, baziran na bluzerskim formama, sa samo malo finskog folklora, na sve dodaju lepu količinu psihodeličnih elemenata kao što su udaraljke i sintisajzeri i gudači i sve to sviraju odmereno za prijatan ugođaj. Lepo:

https://planeetta9.bandcamp.com/album/pirun-piiska

Francuski trio Vinjo je prihvatljiv na svom prvom EP-ju Ninja in the Sky. Moram da priznam da su koncept nindža-stoner-roka i sladak crtež na omotu zapravo uzbudljiviji od muzike koja je, pa, običan stoner rok sa sasvim pristojnim shvatanjem žanra ali bez sad nekih superuzbudljivih pesama. No, prijatno je, tehnički korektno i sami birate cenu ako biste kupovali, pa poslušajte:

https://vinjo.bandcamp.com/releases

Bend se zove Our Earth is a Tomb i zvuči TAČNO onako kako zamišljate. EP Absentia ima tri pesme od kojih je srednja jedan eterični instrumentalni interludij, a druge dve su dugačke, teške, tužne kombinacije doom metala i post metala za taj perfektni koktel pretnje i melanholije koji ponekad tražite od života. Platite koliko želite, uživajte ako vam se sviđa da vam ne bude prijatno:

https://ourearthisatomb.bandcamp.com/album/absentia-ep

Sardinijski Electric Valley Records ima još jedno odlično izdanje sirove stoner psihodelije. Stonus su iz Londona , ali zapravo originalno sa Kipra, pa i njihov EP Séance nosi uobičajene elemente grčkog stoner zvuka koje smo naučili da volimo i slavimo. Ovo je žestoko, tvrdo ali prijemčivo i ,,rokerski" u meri koja znači da ga možete puštati i normalnim ljudima a da vas ne gledaju popreko. Nezanemarljiva zamerka odnosi se na daleko preglasan mastering koji malčice kvari užitak ali Stonus su, sa muzičke strane veoma dobri:

https://stonusofficial.bandcamp.com/album/s-ance

https://evrecords.bandcamp.com/album/stonus-s-ance

The Marigold su jedan od pet miliona bendova nazvanih po, jelte, kadifi, ima čak i beogradski eterični pop bend koji se zove Marigold (svojevremeno su me zvali da probamo da se ubace i bubnjevi u njihovu muziku ali kad su čuli moju ,,kompetentnost" odustali su pa i dalje rade bez bubnjeva), ali ovi momci su iz Italije, postoje još od prošlog veka i album, Apostate, je kolekcija mračnih, iznurujućih pesama negde na razmeđi stoner rocka i noise rocka u AmRep stilu. Što je fina kombinacija. Apostate je kvalitetan, energičan i atmosferičan album a to da Forbidden Place records i dalje svoja digitalna izdanja daju po ceni koju sami želite je, naravno, trešnja na vrhu tortice:

https://forbiddenplacerecords.bandcamp.com/album/the-marigold-apostate

https://youtu.be/IBUjI-O1WBA

Italijanski Heavy Psych Sounds Records je, što bi rekli na engleskom, u plamenu. Izbacuju odlična izdanja jedno za drugim pa tako ove nedelje dobijamo drugi album sardinijskih 1782. S obzirom da je ovo trio sa ostrva čuvenog po vokalnim bendovima, čovek bi očekivao bolje pevanje na From the Graveyard. A to je svakako najslabiji element muzike. Enivej, možda je ovde pala malecna protekcija jer su ipak u pitanju zemljaci, ili je naprosto sasvim okej da imamo ovako kilav i falširajući vokal kad je muzika ovako teška i mučna. 1782 nastupaju u tradiciji okultnog doom metala i njihov album je primereno mračan ali seksi, pa kome ne smeta taj, eh, karakteristični vokal, uživaće:

https://heavypsychsoundsrecords.bandcamp.com/album/1782-from-the-graveyard

Da nam ni fantastični Ripple Music ne ostane dužan, ove nedelje su iznacili drugi album projekta Yawning Sons a koji je kolaboracija između Garyja Arcea (Yawning Man) i britanskih psihodeličara Sons of Alpha Centauri. Prvi album ove transatlantske saradnje je izašao još 2009. godine a Sky Island je upravo izleteo i, kao i praktično sve što Ripple Music rade, pričamo o obaveznoj lektiri. Ovo je dubok, hipnotičan psihodelični rok, ali sa izraženim fokusom na pesme, gde Arce peva i uokviruje fantastičnu svirku da ne odleti  svemir. Uz gostovanja nekih jakih imena iz Kyuss, Obsessed, QOTSA itd. ovo je ploča koju morate čuti:

https://ripplemusic.bandcamp.com/album/sky-island

Concrete Ships su, pak, iz Ujedinjenog kraljevstva i njihov ,,post-psychedelic noise rock composite" zvuči vrlo lepo na albumu In Observance. Ovde se elegantno spajaju buka, mikrofonija i sirovost noise rocka sa sporijim, težim elementima sludge metala, sve sa ne previše ali vrlo lepe psihodelije koja pesmama dodaje malo prostora i vremena i dinamike. Jako glasan album, ali odlične pesme i bend koji treba upamtiti:

https://concreteships.bandcamp.com/album/in-observance

Apsolutno sjajni su Italijani La Morte Viene Dallo Spazio čiji psihodelični, ali i ritualni spejs-rok dobija odlično ovaploćenje na albumu Trivial Visions. Ovo nije ,,običan" space rock kakav rutinski slušamo kod Amerikanaca i Skandinavaca, recimo, već muzika koja klasičnoj formuli  psihodeličnih frikauta, gitarskih efekata, sintisajzera i jeke dodaje i elemente okultnog, ali i ideje utemljene u giallo horror saundtracima. Pevačica (i tereminašica, orguljašica i sintisajzerašica) Melissa Crema je pritom apsolutni pinap pa bend ima i dobrodošlo teatarsku dimenziju (a pored nje je u bendu i još jedna žena, basistkinja Camilla Chessa, čija je svirka apsolutna kičma ove muzike) ali čak i da nemate pojma kako ovi ljudi izgledaju i kakve spotove snimaju. Trivial Visions je sve samo ne trivijalan i jedna od najboljih psihodeličnih ploča koje sam čuo ove godine. Italijani znaju:

https://lamortevienedallospazio.bandcamp.com/album/trivial-visions

Idemo na nešto brže. Njemački thrasheri Dawn Ahead su posle dva EP-ja snimili prvi album, Fallen Anthems i meni se ovo dopada jer, jebiga, volim, brzu muziku. Dawn Ahead su brzi, ali ovo im nikako nije jedini kvalitet i album, pored solidne produkcije, ima da se pohvali i vrlo upečatljivim temama, melodičnim, a tvrdim pevanjem i pre svega songrajtingom koji je originalan i kombinuje klasičan trešerski pristup sa melodičnijim više ,,heavy metal" temama. Ovo je fina kombinacija za moje uho, sa pesmama koje imaju više melodije nego prosečan thrash komad ali ne na račun energije i brzine. Dawn Ahead podsećaju da je u thrashu nekada bilo i sasvim prihvatljivo da pevač razume koncept harmonije i da to nije nužno značilo da bend nije tr00 ili da svira power metal. Fin debi (koji je u međuvremenu nestao sa Bandcampa, pa evo onda JuTjub zamene):

https://www.youtube.com/watch?v=WfWQ9w2XTZc&list=OLAK5uy_kXkXUdOLubukvCyrgFZgaq4fvMGA_FGWA

Italijani DolomHate očigledno veoma vole Metallicu jer se na njihovom novom albumu, Happy Ending Suicide čuje dosta trikova i karakterističnih fora koje Metallica voli, pogotovo u pevanju Giovannija Svalutoa. Ne da je to greh, naprotiv, Alah zna da nam ,,stare" Metalike nikad dosta. No, DolomHate nisu klon niti tribjut bend i njihova muzika, mada ima i tu thrash komponentu, takođe i naginje unazad, ka ,,normalnijem" heavy metal zvuku pa je Happy Ending Suicide vrlo prijatna ploča mošerskog krljanja, ali i srazmerno melodičnije a ipak žestoke, sirove muzike. Mid-tempo thrash nije generalno ono kako ja volim da mi posluže thrash ali DolomHate su sjajni:

https://dolomhate.bandcamp.com/album/happy-ending-suicide-3

Španski Corägre je, koliko mogu da kažem, solo projekat izvesnog Tonija Presseguera, sa nešto gostujućih muzičara i mada je album El Serrat De Les Creus, eksplicitno se kaže, snimljen kod kuće, ovo je jedna od najboljih ploča tog nekog, recimo, progresivnog thrash metala koje sam čuo u poslednje vreme. Presseguer ne samo da je mag za miks-pultom (to jest za račuanrom), pa ovo zvuči kao daleko ,,skuplja" ploča, rađena od strane ,,pravog" benda, nego i piše izvrsne pesme. U njegovom slučaju, to da je on autor, izvođač i vrhovni bog svega na ovom albumu znači da pesme mogu da idu kuda hoće, kada hoće, a njegova izvrsna intuicija znači da materijal zvuči sveže i kreativno, radije nego neusmereno i svaštarski. Nije da na albmu nema pogrešnih koraka, ali kada je dobar, on je ODLIČAN. Ovog čoveka treba da ukrade neki jači izdavač:

https://coragre.bandcamp.com/album/el-serrat-de-les-creus

Južnoameričkog crossovera nikad dosta. Rolamento Atômico dolaze iz Brazila i njihov drugi EP, So Fast, So Good, So Gralha je vrlo tipično formatiran da se dopadne svima koji su se kasnih osamdesetih i ranih devedesetih lomatali na skejtbordima, mlatili glavom i dizali rogove uz žestoke rifove. Nije ovo najoriginalnija niti čak najmaštovitija thrashcore ploča u ovom veku, ali Rolamento Atômico imaju solidnu produkciju i sviraju energično. Manje su ubedljivi kada eksperimentišu, ali kada se ubace u stoprocentni '80s mod, onda razbijaju. Sami birate cenu.

https://rolamentoatomico.bandcamp.com/album/so-fast-so-good-so-gralha

Ali i kineski thrashcore je ovde dobrodošao. Dying Art Productions iz Pekinga niže imaju još jedno dobro izdanje koje sam preslušao prošle nedelje, a hongkonški 惨惨猪|CHARMCHARMCHU na svom drugom albumu, Last Breath nude vrlo oštar, tehnički impresivan i ubedljiv trešeraj. 惨惨猪|CHARMCHARMCHU se trude da kreiraju vrlo napetu muziku, punu tenzije i tjeskobe, a da sve to ide velikom brzinom i da bude žestoko, i moram da priznam da im polazi za rukom. Last Breath je odlično napisan i odsviran material i mada s obzirom na količinu pesama nisam siguran da li mogu da ga računam u albume, ovo je sigurno EP koji zavređuje vašu punu pažnju:

https://dyingartproductionscn.bandcamp.com/album/last-breath

Novi Gaslarm? Koji bre po redu? (Šalim se, piše da je osamnaesti na samoj Bandcamp stranici.) Andersu Lindbergu je ovo drugi album samo u ovoj godini (i to nakon što je objavio raspad benda pre izesvnog vremena) i ako očekujete nekakva iznenađenja i odstupanja od standardne formule, pa, nema ih. Ovo je i dalje kompetentan one-man-blackened-thrash metal, snimljen u kućnim uslovima i za par kopalja ispred velike većine kućne produkcije. Deset sprinterskih pesama, dosta lepih rifova, ko voli, voleće:

https://gaslarm.bandcamp.com/album/bringer-of-sorrow

Century Media ove nedelje ima dva notabilna izdanja a jedno od njih je prvenac nizozemskih prog-trešera Cryptosis. Bionic Swarm zvuči primereno cheesy-naučnofantastično kao naziv albuma, a i muzika je odličan, kompleksan i raznovrstan a ipak vrlo keči thrash metal. Cryptosis ovde imaju i jare i pare, profitirajući od razgovetnosti i komunikativnosti svoje muzike, koja lako ugrađuje razne progresivne elemente u pesme, a ipak ne bežeći pred žestinom i energijom. Da oće sav moderni trhash metal da bude ovako zanimljiv i ambiciozan, pa Nizozemskoj bi cvetalo:

https://www.youtube.com/watch?v=aEMZC-Hec0c&list=OLAK5uy_lJl_OpxvNs2gLz3tdbtM4el6tN8bJSv3I

(Kraj u sledećem postu)

[Meho Krljic]

Izuzetan deaththrash (pa i čist death metal) pružaju Grci Rapture na svom trećem albumu Malevolent Demise Incarnation. Ovo je odlično produciran, žestok, nabadajući zvuk u maniru Sadus, Demolition Hammer, Coroner, pa i starije Sepulture, ali brže, žešće, jače, moćnije. Malevolent Demise Incarnation natrpan je ubitačnim rifčinama i svirkom koja je divljačka, stalno napeta i tehnički impresivna a da se ne gubi u prekomplikovanim aranžmanima i egzibicijama. Prejako:

https://rapturegreece.bandcamp.com/album/malevolent-demise-incarnation

Za ovonedeljnu porciju hardkor panka koji se uklapa u moje definicije metala, okrenimo se split albumu bendova The Voice of God i Nervous Aggression, oba iz Ohaja. The Voice of God su brzi, energični hardkor po uzoru na, recimo, Heresy ili Concrete Sox i njihove četiri pesme su kratke, uglavnom ekonomične i bez mnogo filozofije. Prljavo, brzo, zadovoljavajuće. Nervous Aggression su nešto bliži japanskim formulama fastcore/ grindcore svirke pa je njihovih pet pesama za nijansu melodičnije ali i sa nešto većim rasponom atmosfera, ali bez gubljenja eksplozivnosti. Prijatno:

https://godverment.bandcamp.com/album/split-with-nervous-aggression

https://nervousaggression.bandcamp.com/album/2021-split-2

I Dropping Bombs iz Mičigena su hardkor pank bend sa izrazito metal energijom. Ovo je, recimo, screamo bend sa pevačicom koja ume da peva i melodično i prijatno – pa to na trenutke i čini – ali kad vrišti, pa to je jebanje keve. Muzika je, naravno, energičnog srednjeg tempa sa mnogo besnih gitara i nabadačkog ritma, ali za moj groš, na EP-ju Forever Lasts Another Year pevanje je nesumnjivo glavno jelo:

https://droppingbombshc.bandcamp.com/album/forever-lasts-another-year

Remains of Rage je hardcore bend iz Troja u državi Njujork i njihov album, takođe nazvan Remains of Rage (bend je nastao od prethodne grupe, Driven by Rage), je kolekcija moshcore pesama odsviranih sa dosta srca i umešnosti. Ne volim naročito ovj stil muzike, ali Remains of Rage su mi ove nedelje nešto simpatično legli sa svojim plesnim gruvom, horskim izvikivanjem stihova i metaliziranim rifovima. Sami birate cenu. Kul.

https://remainsofrage.bandcamp.com/album/remains-of-rage

Ako već moram da slušam metalcore – a ne moram, ali eto, kad je čovek zaludan, svašta se desi –  Juliet Ruin su bend koji može da prođe. Novi EP, Dark Water je nešto zbog čega bih u normalnim uslovima promenio kanal, ali zapravo mi je nekako lepo legao ovde, sa odličnim ženskim vokalom na vrh ,,komercijalne" ali dobre nu-metalizirane metalcore svirke. Bend se ovim izdanjem vraća svojim ,,mračnijim" korenima i ja to ne mogu da ne pozdravim:

https://julietruin.bandcamp.com/album/dark-water-ep

Hajde, brzo, dok sam još raspoložen da pomenem i album londonskih Red Method. For the Sick je metalcore napravljen na temeljima onog što su ljudskoj kulturi u amanet ostavili Slipknot i mada ovi Britanci mestimično pređu u bukvalno imitiranje, verujem da publici koja je žedna ,,starog" Slipknot zvuka ovo neće smetati. Bend je kvalitetan, sa dosta znojave svirke (i blastbitova!) i mada sam ja prestar čovek da bih ovo ozbiljno razmatrao, verujem da je povremeno izlaganje muzici ovog tipa lekovito:

https://redmethodofficial.bandcamp.com/album/for-the-sick

Da malo plaknemo uši dobro će nam doći ruski Tarpan čiji blackened death metal hardcore odlično zvuči na živom EP-ju Live in Rostov. Ovo su tri pesme sirove estetike, ali kvalitetne svirke, odrađene pošteno, radnički i sa zapravo solidnim zvukom. Kad vidite sliku ovih mladića poželite da imate ćerku kako biste joj zabranili da ide na njihove koncerte a to mislim u najboljem mogućem smislu:

https://tarpancrust.bandcamp.com/album/live-in-rostov

S.T.F.A.H. je skraćenica od Stay the Fuck At Home i mada je jasno na šta se to odnosi, album Man Was Not Meant To Survive! nije COVID-19-orijentisan projekat. Ovo je hardcore/ thrash/ powerviolence ploča sa sjajnim grindhouse omotom, tematikom progresivne politike širokog spektra, ali i solidnim pesmama koje su uglavnom kraće od minut. Autor, inače iz Nju Orleansa, štaviše kaže da većina striming servisa nije htela da mu hostuje materijal jer su pesme kraće od 30 sekundi. Govna! Sve u svemu, solidno:

https://staythefuckathome.bandcamp.com/album/man-was-not-meant-to-survive

II.Rákóczi Ferenc Zenei Termelőszövetkezet je ime koje ni ne znate kako da izgovorite a demo koji je ovaj sobni/ onlajn projekat snimio zove se još strašnije: Pillanatnyilag jó ötletnek tűnt. U pitanju je epidemijski/ lokdaun projekat članova više mađarskih grindcore bendova i, er, Fejsbuk grupa, koji nominalno spada u cybergrind, dakle, uz programirane bubnjeve i dosta semplova i sintisajzera, ali je zapravo značajno promišljeniji i interesantniji od 99,99 procenata muzike koja se ovako zove i mada se, korektno, prodaje za cenu koju sami smislite jer je divlje eksperimentalan i ne zna tačno kuda je krenuo, nudi dosta zanimljivih momenata. Ako ste ikada voleli Naked City u njihovoj jazz-thrash fazi, proverite kako će vam se ovo dopasti:

https://iirfztsz.bandcamp.com/album/pillanatnyilag-j-tletnek-t-nt-demo

Španski Serrucho su donekle sličan projekat sa čak sedam članova u sržnom bendu ali onda i brdom gostiju na svom već osmom albumu sedamnaest godina, 20 Zetas. Grindcore koji Serrucho sviraju je tehnički napredan, sa pesmama preko dva, tri pa i četiri minuta, ali i sa puno energije i kvalitetne svirke a ovaj album je kompilacija kojom se obeležava davdeset godina postojanja ekipe i sa dvadeset pesama (adekvatno) donosi izuzetan presek odlične karijere. Ne propustiti:

https://serrucho.bandcamp.com/album/serrucho-20-zetas-2021

Poljaci Blast Rites na svom prvom albumu, Beating the Count sviraju vrlo tvrd, metaliziran grindcore koji me podseća na recimo Rotten Sound, ali kada bi ovaj bend imao još više death metal elemenata. Dakle, ovde us pesme nešto duže, aranžmani nešto kompleksniji, ali je muzika i dalje vrlo in your face, vrlo napucan grindcore/ deathgrind dobrih rifova i odličnog stava. Eksplozivno i masivno, meni je ovo i odlično, sa sve Rokijem Marćanom na omotu:

https://blastrites.bandcamp.com/album/beating-the-count 

Čuli ste za grindgaze? Ni ja, ali kad malo razmislimo, bilo je samo pitanje trenutka. Projekat Sugar Wounds na albumu Calico Dreams (i, da, i bend i album emaniraju zdravu ljubav prema mačkama, a ako malo zažmirite videćete najmanje jednu i na omotu) pokazuje kako izgleda kada se spoji zaslađeni, sanjivi shoegaze pop sa grindcoreom i, pa, ne znam koliko će se ovo kome dopasti, ali kao ,,proof of concept", ovaj album je vrlo solidan. Pesme su podugačke (za grindcore) i imaju tačno pogođen odnos atmosfera i tehnika koje su potrebne da ova mešavina proradi. Treba i reći da ovo nije potpuno samonikla ideja već u dobroj meri produžetak onoga što je na primer Jon Chang radio sa svojim različitim bendovima, te da je sasvim zamislivo da Sugar Wounds sada pokrene lavinu koja izrodi čitav podžanr. Jer, da se razumemo, ovo je vrlo dobro. Apsolutno treba poslušati a ko hoće i da kupi, plaća koliko poželi:

https://sugarwounds.bandcamp.com/album/calico-dreams

Da ostanemo u mačijoj materiji: grindcore sa dalekog istoka je uvek bio dobrodošao u našim krajevima pa bih tako vašoj cenjenoj pažnji preporučio album Evil Cat Bastard sastava ZANKÖU iz Pekinga. Ovo je sjajna kombinacija d-beat panka i blastbitova, odsvirana moćno te producirana odlično a ako vam sve zazvuči malo japanski, primetićete da čak i izdavač kaže da je ovo mešavina japanskog i kineksog hardkora. I, mislim, bez obzira na geografsko, jelte, poreklo, ovo je odlično:

https://dyingartproductionscn.bandcamp.com/album/evil-cat-bastard

Uvek je zadovoljstvo čuti death metal pravljen u nemačkom mestu koje se zove Münster. Ove nedelje pravi ga bend pod imenom Crypts, a njihov debi album, Coven Of The Dead zvuči baš kako očekujete. Ovo je atmosferična ploča oslonjena na old school horor sa grobljima, vostalim leševima, vešticama, pa i sa nuklearnim, jelte, osvetama. Crypts prže vrlo korektno, pružajući muziku bogatu rifovima i energičnom, lepom svirkom, sa sve zvukom koji nije sad nešto skup ali ne odaje utisak veštačke, kompjuterski pravljene muzike. Crypts, naprosto MIRIŠU i to na groblje, mahovinu i trulež, a njihova energija i posvećenost su neupitni. Odličan debi:

https://cryptsdeath.bandcamp.com/album/coven-of-the-dead

Writhing Shadows iz Alabame su svoj prvi demo i prvi EP sakupili na kompilaciji Intestinal Enshrinement i ovo je  dopadljiv death metal koji od primitivnosti pravi vrlinu i fokusira se na teške, valjajuće rifove, gruv i energiju. Ovo se još ne može kupiti ali se može čuti, pa svakako poslušajte i donesite sve korektne odluke:

https://writhingshadows.bandcamp.com/album/intestinal-enshrinement

Grave Lilies iz Kentakija su takođe prljavi (i verovatno i ružni i zli) na EP-ju Death Obsessed ali takav je to death metal: gadan, agresivan, pun bolesnih, izlomljenih rifova i neumoljivog ritma. Dopadljivo, a dostupno po ceni koju sami odredite, vredi da se čuje:

https://gravelilies.bandcamp.com/album/death-obsessed

Split EP kanadskih bendova Ruinous Power​ i ​Iogsothep donosi tri pesme mutnog, prljavog death metala koji je kavernozan, mračan i na granici da izgubi kontrolu. Posebno su Iogosthep besni, ali ni sa Ruinous Power se nije šaliti. Samo za posvećene:

https://covenantrecords.bandcamp.com/album/ruinous-power-iogsothep

Njujorčani Abyzouth solidno krljaju na svom prvom EP-ju, Wrathbringer. Ovo je žestok, brz death metal koji ne žrtvuje toj žestini i brzini detaljnost kompozicija, ali se ni ne gubi u nekakvom prog/ tech preterivanju pa Wrathbringer ide idealnom srednjom linijom stalnog galopa ali i raznovrsnih, kompleksnih aranžmana koji zvuče prirodno logično uz sve svoje zanimljive ideje. Tri pesme i dva lepa intra, solidna produkcija, veoma dobar materijal:

https://abyzouth.bandcamp.com/album/wrathbringer

Omnipotence iz Alberte u kanadi su bend čija kompilacija The Powers of Suggestion Compilation donosi neki od najboljeg death metala/ deathgrinda ove nedelje. Bend je ekstremno posvećen muzici koja ima vrlo malo sala i ovaploćuje se u ekonomičnim, brzim, žestokim pesmama što nude grindersku eksplozivnost i metalsku disciplinu u tačno potrebnoj meri. Sve je to užasno heavy i uglavnom odlično producirano pa je na slušaocu samo da podmaže vrat i baci se glavačke u šutku. 14 dolara je jaka cena ali ovo je i jako izdanje:

https://omnipotencegrind.bandcamp.com/album/the-powers-of-suggestion-compilation

Ysilik su iz Mineapolisa, prestonice američkog anarhopanka, ali sviraju kombinaciju progresivnijeg death metala i malo nekakvog groove metala. Nije nužno to sve po mom ukusu ali album Eunoia ima dosta dobrih momenata a bez sumnje je kvalitetan u pogledu svirke produkcije, i nakrcan zanimljivim idejama. Poslušajte:

https://ysilik.bandcamp.com/album/eunoia

Meksikanci Reborn počinju svoj prvi album, The Non​-​existent Path instrumentalnim, halucinantnim introm od skoro dva i po minuta, a koji se, prevarno, zove Lullaby. Mislim, ko uz ovo zaspi, najebo je! Jer, kad Reborn krenu da tresu, košmari su zagarantovani. Njihova muzika je divljački, i glasan deaththrash sa mnogo dobrih rifova i jednim onako drusnim, otresitim stavom. Problem koji Reborn eventualno imaju je prevashodno u pomanjkanju kontrole pa im pesme traju duplo duže nego što bi trebalo. Ali nisu rđave. Bend obećava!

https://rebornmx.bandcamp.com/album/the-non-existent-path

Putrescine iz San Dijega za sebe kažu da su antifašisti na svom Bandcampu što je uvek lepo čuti. Takođe kažu da je njihov death metal inspirisan nekim velikanima poput Carcass i Morbid Angel, ali treba reći i da im se prvi EP zvao The One Reborn – očigledna referenca na igru Bloodborne – pa i debi album, The Fading Flame, sasvim jasno ima mnogo referenci na serijal Dark Souls. Ništa neobično, Putrescine nisu ni prvi ni poslednji bend inspirisan Miyazakijevim veličanstvenim igrama, ali ovaj album je jedan od najboljih primera ,,Dark Souls metala" koje ćete čuti ove godine. Ili bilo koje. Putrescine su naprosto kvalitetni u tome kako spajaju old school death metal osnovu i jednu progresivniju dimenziju istraživanja atmosfera i harmonija kroz nadahnut gitarski rad. Odlična svirka, puno žestine ali i odmerenosti te omot koji ukusno ali bez rizika da se uleti u kršenje autorskih prava omažira neke drage likove, sve u svemu jako dobar album:

https://reek-of-putrescine.bandcamp.com/album/the-fading-flame

Britanski Celestial Sanctuary uspešno brani boje domovine debi albumom Soul Diminished. Ovo je old school death metal nešto šireg zahvata pa mada se ovde mnogo toga vrti oko velikih, evokativnih rifova i atmosfera, Celestial Sanctuary vole da ubace i druge tehnike i pristupe. No, moram da priznam da mi najviše prijaju kada se bave tim praktično lavkraftovskim  zvukom (kao što je naslovna pesma, recimo) gde tačno pred očima vidite kako nešto pogrešno i ne od ovog svijeta puzi kroz blato. No, Celestial Sanctuary se izrazito trude da ne budu jednotrični poni pa album ima dosta aranžmanskih ideja i ubacivanja tehnika koje strogo uzev ne bi pasovale u OSDM šasiju. Ali to i pomaže da se bend odlepi od čopora i opravda svoj New Wave of British Death Metal barjak. Fino:

https://celestialsanctuary.bandcamp.com/album/soul-diminished

Kad smo već na ostrvu, evo nam i četvrtog albuma Memoriam. To the End je uredno izašao nepune dve godine nakon prethodne ploče koja nam se dosta dopala i ne donosi ništa novo, naravno, ali i ne mora. Ovo je počasni krug za veterane britanskog death metala i kombinacija Benediction/ Bolt Thrower zvuka sa samo malo melodičnijim temama i čistijom produkcijom je sasvim dovoljna da Memoriam bude prijatno, udobno slušalačko iskustvo. Svakako poslušati:

https://www.youtube.com/watch?v=0oRLzwO4PxE&list=OLAK5uy_lNnXfgYBSEhRQmabb_QxDSII-laMy2HgM

Sanguisugabogg je, složićemo se, idealno ime za death metal bend a ovaj bend dolazi iz Ohaja i ima prvi album koji je izašao za giganta Century Media. Iako to sugeriše nešto ,,komercijalniji" pristup metalu, Sanguisugabogg su ,,komercijalni" ili ,,prijemčivi" samo utoliko što je album Tortured Whole odsviran kompetentno i ima adekvatnu produkciju. Naravno, postoji sasvim legitimna teza da je slamming death metal već sam po sebi prijemčiviji od ,,normalnog" death metala na ime svojh zaraznih plesnih momenata i mada Sanguisugabogg nisu čist slem bend, nemoguće je pesme poput Dragged by a Truck izbaciti iz glave kad ih jednom čujete. Inače, lirička tematika je sva takva: Dragged by a Truck, Gored in the Chest, Dick Filet, Urinary Ichor itd. itd. itd.  Sanguisugabogg se drže prljavštine i dna iako im je muzika svakako kompleksnija i tematski šira od proseka, jer je to tr00. Ovde svakako ima odličnih momenata i pesama i mada Sanguisugabogg ne proširuju format ni old school ni slamming death metala na ikakve značajne načine, ovo je sasvim pristojan ako već ne inovativan album:

https://www.youtube.com/watch?v=QYFcdFHuk8c&list=OLAK5uy_lfojimAWjd_yQU60q0lY0c_P2ePMZP-ys

Bend nazvan po neurološkom oboljenju? Naziv EP-ja koji pominje urinarni trakt? Mora da se radi o slamming death metalu! Elementary, my dear Watson. Dyskinesia iz Ohaja, srećom, nisu sobni projekat mada su za sada, u okvrima prvog EP-ja, Micturating Deposits of Grit Through the Urinary Tract samo studijski, maltene demo projekat. Konsekventno, nije ovo mnogo sazrela i pametna slem muzika, ali sa druge strane, ovaj EP nosi puno one adolescentske slem prljavštine koju neki ljudi mnogo vole u ovom žanru, a da opet nije amaterski, neslušljiv produkt. Pa još šaljivi semplovi Metalike! Tako da, ako se pronalazite, poslušajte:

https://dyskinesiadeathmetal.bandcamp.com/album/micturating-deposits-of-grit-through-the-urinary-tract

Naravno, i bend koji se zove Mutilated Genericity mora biti slem postava, pa makar bio iz Kvebeka. No, bez obzira što i jesu iz Kvebeka, Mutilated Genericity na svojoj strani split EP-ja sa Tout Beurré nude vrlo solidan slem, dobro produciran i prilično zreo, sa više no jednim signalom da su im Devourment uzor na koji se ugledaju. Njihova muzika, naravno, nije lepa, kao što nisu ni teme kojima se pesme bave, ali, za razliku od većine slem bendova, ovo su tekstovi koji se bave ,,klasičnijim" horor imaginarijumom ali i sociopolitičkim opservacijama. Vrlo lepo. Kakva je strana Tout Beurré? Meni se ne dopada. Ali ova strana je odlična i nudi se za koliko date:

https://mutilatedgenericity.bandcamp.com/album/split-mutilated-genercity-tout-beurr
https://toutbeurre.bandcamp.com/album/split-with-mutilated-genericity

Nikad se nisam specijalno ložio na Tomahawk, a što i jeste malo off brand s obzirom da dosta volim i Mr. Bungle i Jesus Lizard, no dobro, ne može sve da bude idealno u našim životima. Novi album stiže u već dosta plodnoj sezoni za Mikea Pattona i, ako volite jedan sada već pomalo retro zvuk koji ovaj bend verno oživljava, sa karakterističnom atmosferom, jakim dinamičkim razlikama i uobičajeno raznovrsnim pevanjem, Tonic Immobility je dovoljno dobar da se presluša. Ali ne bih rekao da je mnogo više od toga i ovde imamo jak primer toga da je bend praktično podređen Pattonu i njegovoj glumi i da, na kraju dana, zavisi od nje. A to nije idealno:

https://tomahawkofficial.bandcamp.com/album/tonic-immobility

Adrian Smith (iz, jelte, Iron Maiden) i Ritchie Kotzen (Poison, Mr. Big) snimili su zajednički album. Smith/Kotzen nije esencijalna ploča, ali jeste prijatan ,,komercijalniji" metal u kome ima dosta dobrog materijala, pogotovo Smithovih klasičnih solaža. Smith je vazda voleo da se odmakne od Mejdnovog heavy prog zvuka i otisne u ,,komercijalnije" ili nešto popičnije vode i u Kotzenu je našao idealnog saradnika da se spoje pamtljivi, pop refreni, solidna bluz osnova i taj progresivniji gitarski rad. Kul:

https://www.youtube.com/watch?v=OOyeowWVwN8&list=OLAK5uy_n8lwjYwK-XT2_DmgCKN9PhfreDUFVKQY0

Finski Byron nastao je pre par godina kao studijski, jednočlani projekat ali je sada dobacio do prvog albuma, The Omega Evangelion, i tu već ima nekoliko muzičara, uključujući pevačicu Johannu Eteläkari, pa je ovo lep, punokrvan rok-sastav. Byron sebe naziva ,,lavkraftovskim" bendom i mada su tematski okrenuti mračnijem delu, jelte, imaginacije, muzički, ovo je vrlo melodična, vrlo prijatna muzika koja izbegava da kopira heavy metal stereotipe iz osamdesetih ali i iz sedamdesetih prema kojima se najviše naginje. Nije ovo sasvim sazrela muzika, pevanje Christoffera Frylmarka – blekmetalski, promukli urlik – mi se ne uklapa uz ostatak muzike, ali Byron ima dosta pozitivnih strana i obećava zanimljive stvari:

https://youtu.be/mYbi3thG20o

Sanktpeterburški Electric Crown sviraju mid-tempo heavy metal sa savremenom produkcijom i to za moje uši nije idealna kombinacija. S druge strane, na debi albumu ove mlade ekipe iz nekadašnje ruske prestonice, Prophecy of Doom, ima mnogo elemenata koji su sjajni i čuje se da su ovi klinci odrasli na klasičnim heavy formatima, pa mi slušanje albuma nije bilo neprijatno. Posebno bih pohvalio gitare koje u dobroj meri pokazuju kakve se sve lekcije daju naučiti od Iron Maiden, ali Electric Crown su generalno dobri i zaokruženi kao izvođači. Ono gde su mi malo još nedorađeni su same pesme koje umeju da deluju predugačko, sa produkcijom koja, iako kvalitetna, na kraju ne daje dovoljno energije svirci benda. Naprosto ovde fali možda 10% tog nekog cheesa i ludila koji bi muzici dali završni glanc. Ali je sasvim solidno i vredi čuti:

https://electriccrown.bandcamp.com/album/prophecy-of-doom

Sa dosta pozitivne anticipacije i hajpa očekivani drugi album singapurskih hevi metalaca Witchseeker je upravo stigao i Scene of the Wild je uzbudljiva, energična ploča modernog zvuka ali sa veoma klasičnim pristupom rifovima, temama i harmonijama. Witchseeker nisu rivajvalistički bend, ali njihov pristup heavy metalu je definitivno utemeljen u njegovim prljavim glam i NWOBHM vrhuncima osamdesetih, i dok ovo slušam vidim pred očima neonska svetla, muškarce sa natapiranim frizurama, PVC i ajlajner. Što je fer pošto Witchseeker, sem natapiranih frizura imaju sve drugo nabrojano. Scene of the Wild je kao da ste uzeli Motley Crue, W.A.S.P. i Riot iz njihovih najboljih faza u osamdesetim godinama, slepili ih zajedno i ugurali u savremen studio za snimanje. Albumu donekle mogu da zamerim produkciju koja je dobra ali malčice prezatamnjena, no kvalitet muzike i strast koja ispada iz svake pesme u velikoj meri kompenzuju ovaj ,,problem. Sheikh Spitfire je pre skoro decenije započeo ovaj bend kao solo-projekat ali sada možemo da pričamo o još jednom behemotu savremene heavy metal scene. Lepo! A izdavač, Dying Victims sada može da kaže da pored Significant Point ima u svom katalogu još jedan apsolutni biser modrnog metala sa dalekog istoka:

https://witchseeker.bandcamp.com/album/scene-of-the-wild

https://dyingvictimsproductions.bandcamp.com/album/witchseeker-scene-of-the-wild

Volite li melodični power metal? A Dragonlance univerzum? Ako je odgovor na oba pitanja ,,da", Grci Paladine su bend za vas. Drugi album ove ekipe, Entering the Abyss je koncept-album u svetu Dragonlance fikcije i mada se meni ovo uglavnom ne dopada, ima svu epiku i cheese koji možete da poželite od ovakve kombinacije:

https://paladine.bandcamp.com/album/entering-the-abyss

Više po mom ukusu su Šveđani Grande Royale čiji treći album, Carry On, nosi jedanaest pesama poletnog, raspoloženog rokenrola. Ovo je muzika veoma utemeljena u '70s predlošcima, najpre na onom prelasku između klasičnijeg bluz-roka u glam rok i pank-rok, ali Grande Royale nemaju partikularni bend koji imitiraju i naprosto sviraju muziku koja im lepo odgovara. Ovo je praktično hit za hitom, album prepun pamtljivih refrena i tema uz koje telo samo kreće da reaguje, sve snimljeno vrlo prijatno i odsvirano u highway rock and roll brzini. Biser!

https://granderoyaleoff.bandcamp.com/album/carry-on

Isto važi i za Amerikance Hound čiji drugi album, I Know My Enemies razbija. Ovo je '70s hard rok odsviran bez ikakve retro nostalgije, nego kako treba, živo, glasno, autentično, moćno. Hound su još jedan od onih bendova koji uspevaju da ne zvuče ni kao jedan bend iz perioda što ga očigledno uzimaju kao inspiraciju, ali ni da budu puki pačvork tuđih ideja i njihov album je kolekcija žestokih, emotivnih a jednostavnih pesama uz koje se lako maše kosom (ako je imate) i tapka nogom (... ako je imate...), uz gomilu dobrih rifova, karakterno pevanje i energiju kojoj nije potreban moderan arsenal tehnika da bi zvučala savremeno i ispravno. Fantastičan album:

https://www.youtube.com/watch?v=HXq4AZWF_04&list=OLAK5uy_kC1GHAJDWkYNBjUuip38LC55FoyTus-jQ 

No, da ne bude da nema power metala koji jeste po mom ukusu ove nedelje, dobili smo drugi album njujorškog multiinstrumentaliste po imenu George Tsalikis. Ovaj talentovani Grk je nekada svirao u Gothic Knights a sada ima masu projekata (uključujući dugovečni Zandelle). No, pod svojim imenom je do sada snimio jedan album, The Sacrifice, a sada, pola decenije kasnije stiže sa ekskluzivnim ugovorom za Pure Steel i odličnim albumom Return to Power. Od zmaja na omotu, preko Tsalikisovih multitrekovanih vokala, pa do kompleksnih aranžaman koji ne zaklanjaju pop-diimenziju ove muzike, Return to Power je ploča pravovernog cheesa i proslave epskog hevi metala. Volite Helloween ili Gamma Ray? Pa, ovo ne smete propustiti:

https://puresteelrecords.bandcamp.com/album/return-to-power

Isti izdavač ima ove nedelje i debi album švedskih Ironbourne i istoimena ploča se bazira na klasičnim heavy formulama osamdesetih pa i sedamdesetih. Hoću reći, čuje se ovde dosta Dio zvuka, ali i starije škole – izdavač pominje Saxon i Praying Mantis – sa jakim, četvrtastim rifovima kakve smo voleli na radiju na prelazu sedamdesetih u osamdesete i čvrstom ritam sekcijom, a preko čega ide moćan vokal. Stara škola ne promašuje:

https://puresteelrecords.bandcamp.com/album/ironbourne

Apsolutni death metal pokolj i album nedelje dobijamo na debi albumu internacionalne postave Cambion, a koji je nazvan Conflagrate the Celestial Refugium. Najjače ime u ovoj postavi je Chason Westmoreland, izuzetni bubnjar koji je svirao u masi bendova, između ostalog u Hate Eternal, pa je i ovo što Cambion rade u skladu sa njegovim kapacitetima, veoma brz, eksplozivan brutal death zvuk sa naglaskom na energiji, visokom tempu i non-stop presingu po celom terenu. Naravno, muzika koja svira iz sve snage sve vreme ume da bude dosadna i monotona i svenižnji zna da su meni i ploče Hate Eternal umele da budu pomalo naporne posle izvesnog vremena, ali srećom Cambion ne da grizu nego ujedaju ovde, sa lepom injekcijom zlog blek metal zvuka u brutal death srž, te dobro napisanim, agresivnim pesmama koje nemaju vremena za samranje jer se sve vreme super zabavljaju. Fenomenalno:

https://lavadome.bandcamp.com/album/conflagrate-the-celestial-refugium

[Meho Krljic]

Juče je bio još jedan Bandcamp Friday i... ove stvari će me oterati na prosjački štap. Kako je to fer da u vreme najveće krize koju svet proživljava u poslednjih sto godina izlazi ovoliko dobre muzike?

Pretpostaviću da je njemački Wiedergänger jednočlan bend ali ako jeste, debi album ovog projekta, Cult Of Extinction prilično odskače od prosečne jednočlane blek metal ponude bilo koje nedelje. Album je preterano pripljeskan u masteringu i zbog toga se teško sluša, ali je muzika zapravo zanimljiva sa atmosferičnim blek metalom koji ima jedan spektar atmosfera, što ide znatno dalje od pukog shoegazea sa blastbitovima. Bend ima i svoj karakter i identitet, a koje u dobroj meri kreira i zanimljiv pristup pevanju i da ovo nije masterovano ovako glasno, slušao bih ga mnogo više. Zaslužuje pažnju:

https://wdrgngr.bandcamp.com/album/cult-of-extinction

Indonežani Choria su otišli još korak ili dva dalje u smeru post-blek metala na novom albumu, A Dismal Repertoire i svakako možemo pričati o sazrevanju u odnosu na njihov prvi album od pre par godina. Kompozicije ovde jesu zrelije, nabijene emotivnom dramom i šugejzerskom atmosferom, ali produkciju nisam siguran da baš volim. Choria su ovde jako komprimovani i mada to muzici daje snagu, odsustvo dinamike meni naprosto isključuje uši posle vrlo kratkog vremena. Ako niste tako nezgodni kao ja, poslušajte, Choria svakako imaju šta da ponude:

https://choria.bandcamp.com/album/a-dismal-repertoire

Češki blek metalci Stíny plamenů su snimili demo sa gomilom starih pesama (dobro, pet starih pesma) i nazvali ga Staré skladby. Bend postoji od kasnih devedesetih i ove pesme svakako imaju taj malo starinski, naiviniji ali simpatičan pristup blek metalu, ali uz sve benefite današnjeg visokog nivoa sviračkih veštona članova i pristojnu produkciju. Bend ovo naziva ,,eksperimentalnim" demom, valjda da vidi da li ima interesovanja za ove stare pesme u novom ruhu, pa, evo, budite deo eksperimenta:

https://stinyplamenu.bandcamp.com/album/star-skladby

Rusi Хандра kažu da je za sve nas rezervisano mesto u kazanu, a i album im se zove Место В Котле, pa ne treba previše mašte da se ovo prepozna kao satanistički blackened thrash metal sa malo death metal začina. Хандра se dosta snalaze u ovoj kombinaciji, nudeći muziku sa lepim rifovima i raznovrsnim aranžmanima a to da im u zvuku – pogotovo kod bubnjeva – fali malo življe dinamike nije tako strašno. Meni se ovo veoma dopada sa svojim naglašeno zlim stavom i srazmerno razgovetnim pesmama:

https://handra.bandcamp.com/album/-

Belgijaski Perkolator sviraju ,,black'n'roll" a koji se od blackened rock'n'roll zvuka razlikuje time što je više metal, ali i više pank. Zbunjujuće? Možda na papiru ali kad čujete Demo (2021) shvatite odmah da je ovo blek metal koji voli da se zeza i da ide na žurke, gde će da uvaljuje nepristojne ponude i ženskom i muškom, radije nego da kontemplira o samoubistvu. Na tim žurkama se, sudeći po naslovima pesama (Necrowhisky, Burned Exhaust Prick) rade strašne stvari ali ova kombinacija Motorheada, Bathory i skandinavskog hardkora je meni vrlo prijala:

https://thetrueperkolator.bandcamp.com/album/demo-2021

Skoro su četiri godine otkada je švajcarski jednočlani projekat Pure izdao poslednji album, pa na novoj, takoreći povratničkoj ploči, Seeds of Despair treba očekivati osvežen zvuk i novu energiju. I svakako, čuje se da Sergio Da Silva ovde pravi značajan napor da poveže sirovi blek metal sa modernijim, atmosferičnim tendencijama i da pesme imaju svoje identitete i različite pristupe. Respekt, mada je za mene sam zvuk previše bučan da bih ovo mogao da duže slušam, ali neću Pureu zanijekati identitet i energiju:

https://pureblackmetal.bandcamp.com/album/seeds-of-despair

https://satanath.bandcamp.com/album/sat308-pure-seeds-of-despair-2021

Hinterkaifeck su iz Australije i mada nominalno sviraju blek metal, njihova muzika, na prvom albumu Iniquitous Foul, pored divljačkog blek metal prebijanja nudi i dimenziju sludge i hardcore punk senzibiliteta. Moram da priznam da su me osvojili posle svega par minuta jer je Iniquitous Foul, kad uhvati zalet, kao da slušate neki britanski hardcore thrash bend iz osamdesetih (Concrete Sox, Heresy, Electro Hippies...) kako otkriva blek metal i nastavlja da jebe kevu bez stajanja. Odlična atmosfera, prljav ali idealan zvuk, dobri rifovi i pesme, veoma, veoma dobro, a još i sami birate koliko biste da platite. Ko ovo ne kupi stvarno treba da razmisli o svojim životnim prioritetima:

https://hinterkaifeckbm.bandcamp.com/album/iniquitous-foul

Mondocane je švedski blek metal projekat – iako bi se po imenu nagađalo da je italijanski. Muzika je, kako to kod jednočlanih bedova vog tipa ume da bude, jednostavna, ali na prvom EP-ju, takođe nazvanom Mondocane, sasvim pristojna. Autor ovom daje etiketu ,,mauling black metal" i zaista se radi o blek metalu koji piči napred i bije. Monotono, ali slušljivo, a treća pesma je i najkompleksnija i najambicioznija:

https://mondocaneofficial.bandcamp.com/album/mondocane

Brazilski antifašistički blek metal projekat Tiffo ima dopadljiv singl sa dve pesme, Mito, você é o próximo​.​.​. S obzirom šta se u Brazilu trenutno događa, čovek ne može da saoseća sa njima, a muzika je ovde dobra, melodična i emotivna, ali žestoka i brza. Sami birate cenu a ovo je vrlo lepo:

https://tiffocrust.bandcamp.com/album/mito-voc-o-pr-ximo

Norveški Nocturnal Breed ima novu kompilaciju, The Whiskey Tapes Poland sa čak 16 pesama (dobro, jedna je intro koji ćete uvek preskakati) prirodnog, neprskanog blackened thrash metala koji obrađuje neke metal klasike. Ovo je razovrstan i dosta zabavan materijal koji se u dobroj meri preklapa sa ranijim Whiskey Tape kompilacijama, ali je uvek lepo čuti kako Nocturnal Breed sviraju metal Church, Nazareth, W.A.S.P. ili Anthrax. Ako do sada niste slušali Nocturnal Breed u trubjut modu, ovo je obavezno:

https://nocturnal-breed.bandcamp.com/album/the-whiskey-tapes-poland

Paezor iz Sjeverne Karoline su na novom EP-ju, Cursed Abominations vrlo solidni. Ovo je sirov, energičan blek metal (na ivici grindcorea, slušajte Bringer of Eternal vengeance and Fire) bez mnogo filozofije, uzimajući skandinavske predloške kao polaznu osnovu a onda sve umotavajući u jednostavne ali ne primitivne aranžmane. Čukački, brzo, žestoko, sirovo, za moj ukus idealno, a pošto su prva i poslednja pesma intro i autro, naplaćivanje svega dva dolara za sve propisne pesme je sasvim kul (edit, u međuvremenu je cena promenjena na ,,daj šta daš" a što je još bolje):

https://paezor.bandcamp.com/album/cursed-abominations

Brazilci Amplexus Mortem svoju muziku zovu ,,Occvlt Extreme Black Metal" ali nije ovo toliko esktremno i više vuče na tu okultnu stranu. Hoću reći, prvi album benda, posle gomile singlova i EP-jeva u poslednje dve godine, The Eleven Seals of Azerate je kolekcija disciplinovanih i kinematičnih blek metal komada sa tom okultnom dimenzijom i mada to zna da bude i melodičnije nego što ja preferiram, sasvim je korektno:

https://amplexusmortem.bandcamp.com/album/the-eleven-seals-of-azerate

Zato je španski jednočlani bend Gzekhratüs vrlo ambiciozno nastrojen na EP-ju Enter the Morbid Obscurity. Ovo su samo dve pesme, ali enigmatični M. uspeva da se prošeta širokim spektrom blek metal pristupa, od energičnog zakucavanja do emotivne, atmosferične ode samom Luciferu u drugoj pesmi. Sami birate cenu. Fino.

https://triangulumignis.bandcamp.com/album/enter-the-morbid-obscurity

Unmoral su još jedan melodičan a pomalo sirov blek metal duo, ovog puta iz nemačke. EP ,,I" kojim započinju svoju diskografsku karijeru nema bogznakako mnogo originalnih elemenata ali nudi taj neki savremeni, emotivni blek metal zvuk bez upadanja u baš totalni shoegaze, sa iznenađujuće prominentnom bas-gitarom u miksu i kvalitetnom svirkom. Ovakvih bendova, istina je, danas ima kud god se čovek okrene ali Unmoral su sasvim solidni:

https://unmoral.bandcamp.com/album/I

First Strikes je kolekcija prva dva EP-ja teksaških blek metalaca Sadistic Force i kako je ovo zapravo dobra i maštovita kombinacija black metala i thrash metala, vrlo je vredno slušanja za svakog ko voli zle, napaljene rifove, ali i nešto atmosferičnije melodije. Sadistic Force su zapravo vrlo prijemčivi i imaju mnogo lepih tema a ovo izdanje sadrži i obrade Judas Priest i Turbonegro, da bude jasno u kom se opsegu kreću interesovanja Teksašana:

https://mercenarypress.bandcamp.com/album/first-strikes

Rusi Mescera su melodičniji i prijatniji u nekom konvencionalnom smislu, a njihov blek metal na EP-ju And Then Disasters Came In The Fog spakovan je u tri dobro napisane, melodične ali energične pesme sa odličnom produkcijom. Veoma primamljivo:

https://mescera.bandcamp.com/album/and-then-disasters-came-in-the-fog

Salcburški Plaguepreacher sebe nazivaju mizantropima, kažu da su bend osnovali da izraze svoje ,,totalno gađenje nad ljudskom rasom i njenim perverzijama" ali muzika na EP-ju Terracide je zapravo prijatan, disciplinovan blek metal koji niti preteruje sa ekstremnošću niti je posebno originalan. Ovo je naprosto simpatično, uredno, ne sad nešto izuzetno maštovito ali korektno i lepo producirano:

https://plaguepreacher.bandcamp.com/album/terracide

Rusi Olhava samo štancuju albume. Prošli smo slušali u Novembru, a novi, Frozen Bloom, je upravo izašao i počinje pesmom od dvadeset minuta. Atmosferični post-blek metal je i dalje ime igre i koliko god da je ovo meni preslađeno, moram da ponovo ispoštujem ljude za kvalitet, posvećenost, žanrovsku doslednost. Frozen Bloom je ploča u kojoj je lako izgubiti se, lutati satima među tim ledenim shoegazerskim harmonijama i ništa ne misliti. Lepo, nežno, ali i žestoko:

https://olhava.bandcamp.com/album/frozen-bloom

Phreneticum je projekat iz, kako kaže izdavač, Satanath Records, ,,najdubljeg dela istoka Nemačke". Praktično Rusi! Album Der Stille Zerfall kojim nam se bend predstavlja je odličan primer atmosferičnog blek metala koji se ne oslanja sasvim na šugejzerske melanholije i nežne harmonije već ima u sebi i malo zla. Tek toliko da zamiriše, rekao bih, no i to je dovoljno pa je Der Stille Zerfall ploča koja uspeva svoju monotoniju i dinamičku zaravnjenost da stavi u službu muzike što ipak ima nešto više od jedne dimenzije:

https://satanath.bandcamp.com/album/sat310-phreneticum-der-stille-zerfall-2021

https://youtu.be/BmRz_Ffku7w

Srećom, za mene koji više volim siledžijski nego osećajni blek metal tu je novi Wode. Burn in Many Mirrors je izašao za 20 Buck Spin i to je, po običaju, garancija ne samo kvaliteta već i jednog svežeg, nestandardnog pristupa ekstremnom metalu. Izdavač je par meseci unazad hajpovao ovaj album i ne bez razloga jer su Wode ovde veoma dobri. Ovo je blek metal koga zabole ćuna za žanrovsku lojalnost i njihov blek metal je ovde divljačniji, ali i neposredniji a onda na momente i ,,heavymetalskiji" od onog što u proseku nude kolege. Wode se vode idejom da ne treba komplikovati kad je jednostavno zapravo savršeno efektno ali njihove pesme nisu samo ređanje žanrovskih klišea već zvuče kao da izlaze iz podsvesti i svaka će imati po jedno ili dva iznenađenja koje će na prvo slušanje sasvim resetovati sve što ste do tada mislili o albumu. Jako dobro, kako smo i očekivali i podsećanje da 20 Buck Spin drže nestvarno visok nivo kvaliteta.

https://listen.20buckspin.com/album/burn-in-many-mirrors

Hajdemo sada na sporije, teže, psihodeličnije muzičke forme: stoner, doom, heavy psych itd. Abel Blood iz Nju Hempšira na EP-ju Keeping Pace with the Elephants nudi vrlo prijatan lo-fi stoner rok. Ništa ambiciozno ili komplikovano, ovo je kolekcija pet lepih faziranih komada koji ne idu dalje od nekih svojih inicijalnih ideja, ali su dopadljive, simpatično psihodelične i lepo cure. Na omotu su slonovi a trenutno je cena setovana na ,,koliko date" pa požurite:

https://abelblood.bandcamp.com/album/keeping-pace-with-the-elephants

A Poljaci  o.d.r.a ga ODRAŠE. EP Duhgör ima samo tri pesme ali ovo su tri odlične pesme teškog doom metala izmešanog sa melodičnijim post-pank zvukom.  o.d.r.a su maštoviti i vrlo lepo kombinuju različite uticaje za zvuk koji je prepoznatljiv, blago i nostalgičan na momente – slušajte drugu pesmu kako je melanholična i jednostavna, a bend se onda vraća preteškom metalu u trećem, epskom komadu dužem od četrnaest minuta. Sve ovo je odlično napisano i prepuno odlične dinamike, tenzija, opuštanja, krešenda... Izvrsno:

https://odra.bandcamp.com/album/duhg-r

Liquid Sound Company je odličan teksaški psihodelični projekat gitariste Solitude Aeturnus, Johna Pereza. Ovaj projekat radi već četvrt veka a Psychoactive Songs For The Psoul je njegov četvrti album i jedna lepa, mekana i prijatna ploča gitara koje pevaju i glasova koji pevuše. Ako slučajno nije bilo jasno iz imena benda, ovo je muzika koja se u velikoj meri oslanja na psihodelična iskustva izazvana, jelte,  ,,esidom" i time se uključuje u decenijsku tradiciju koja je porodila neke od najvoljenijih ploča rokenrola. Liquid Sound Company rade sjajan posao i Psychoactive Songs For The Psoul je zrela, vrlo dostojanstvena ploča prelepog gitarskog rada ali i vrlo umešno napisanih rok pesama koje orijentalne motive koriste na najbolji način. Prelepo:

https://liquidsoundcompany.bandcamp.com/album/psychoactive-songs-for-the-psoul

Nemački Servants To The Tide na svom prvom, istoimenom albumu nudi tužan, ali epski doom metal koji, kako i deskripcija na Metal Archives kaže, kontemplira o tmini, očaju, samoći... Sve je to vrlo dramatično i tužno ali na jedan teatralan, pompezan način i ovo je simpatična, vrlo ,,žanrovska" ploča za ljubitelje Candlemass ili Atlantean Codex. Ima ovde dosta te nemačke kič-dimenzije koja će nekome biti previše cheesy a nekome zapravo glavni element privlačnosti Servantsa. U svakom slučaju ovo je iskreno i korektno urađeno sa dosta folk detalja koji su simpatični:

https://servantstothetide.bandcamp.com/releases

Švedski sludge-doom nasilnici Iron Pike imaju lep presek svog rada na kompilaciji Hell Will Always Find Its Way Home. Bend ima jako tvrd, za moje uši i pretvrd zvuk sa gitarama koje su iskompresovane u betonske blokove, ali su pesme zapravo vrlo raznovrsne i zanimljive, predstavljajući Iron Pike kao interesantan entitet sa više lica i promišljenim spajanjem melodije i težine. Cena je za sada koliko date:

https://ironpike.bandcamp.com/album/hell-will-always-find-its-way-home

CZARUSn su tri momka iz Arkanzasa koja, uprkos bizarnom imenu za svoj bend, sviraju prilično dobar rokenrol. Whiskey for the Funeral E​.​P. 2021 je dobra demonstracije njihovog kombinovanja stoner roka, psihodelije i panka, pa se ovim materijalom pokriva publika u rasponu od Black Sabbath do Misfits. A to je prelep raspon. CZARUSn ne mogu da se pohvale sad tu nekom skupom produkcijom, ali njihova muzika ima puno karaktera i milina ju je slušati:

https://czarus1.bandcamp.com/album/whiskey-for-the-funeral-e-p-2021

Pravi užitak za moje uši predstavlja eponimni debi norveškog prog-doom benda Draken. Ovi momci zvuče istovremeno prljavo i spontano a da su pesme zapravo suptilno komponovani komadi dobrog rokenrola koji ima i gruv i teme i zanimlive atmosfere, i dobar tempo... Sve! E, sad, što se tiče samog zvuka, Draken nekako uspevaju da budu i glasni i tihi u isto vreme, i to u najgorem smislu, nudeći miks u kome je gitara pretiha ali i master koji nema baš puno dinamike. Da pesme nisu ovako dobre, ne bih se trudio, ali jesu, dođavola, jesu:

https://drakentheband.bandcamp.com/album/draken

GBVRH su rodno izmešana doom ekipa iz Moskve a njihov novi singl, Sacrifice ima dve lepe pesme. Naslovna je autorski komad i nudi malo manje od pet minuta šmekerskog doom metala, dok je sa druge strane odlična obrada Danzigove Am I Demon. Ne znam baš da li bih dao sedam dolara za dve pesme ali lepe su:

https://gbvrh.bandcamp.com/album/sacrifice

Uncle Woe imaju šašavo ime, ali takvi su kanađani, šašavi. Ovo je inače vrlo solidan studijski stoner-doom projekat a što ćete potvrditi slušajući najnoviji EP, Don't Look Down. Ovo je masivan produkt, sa tri pesme koje u sumi traju oko 25 minuta a od kojih je srednja, instrumentalni, vrlo kinematski interludij, That's Not the Sun, sama dugačka skoro tri i po minuta. Uncle Woe su bend sa dosta suptilnosti i supstance i nisu samo mašina za rifove, ali se i paze da se ne izgube u širini vizije pa su im pesme, bez obzira na dužinu i slojevitost bazirane pre svega na kompulzivnosti gruva i žalosnoj, ali dostojanstvenoj atmosferi. Lo-fi užitak za koga sami određujete cenu ako se odlučite na kupovinu:

https://unclewoe.bandcamp.com/album/dont-look-down

Iako Rusi Doomswagger imaju ,,doom" u imenu, njihov prvi EP, Mental Corrosion je više stoner/ desert rock/ southern groove nego doom. Ne da je to nešto negativno, ovo su četiri poletne, a heavy pesme dobrih rifova i solidnog kvaliteta svirke i produkcije. Doomswagger se ne gađaju nekakvim avangardnim ambicijama već vole da sviraju glasno i energično i to je sasvim korektno:

https://doomswagger.bandcamp.com/album/mental-corrosion

Stone Rebel nam prvi April čestitaju kolekcijom Crystal Collection. Ako do sada niste kupili ni jedan album ovog francuskog psihodeličnog, instrumentalnog projekta, ovo izdanje, a koje se nudi po ceni koju sami odredite, je sasvim idealna polazna tačka. Ljudi ionako izbacuju albume svakog meseca, pa je ovo svakako lep način da poslušate šta se tu dešava i odredite koliko je bitno da pratite njihov rad. Meni Stone Rebel uvek prijaju i ovo je bez sumnje esencijalno slušanje:

https://stonerebel1.bandcamp.com/album/crystal-collection

Ruski КНУТ nema veze sa metalcore bendom Knut iz Švicarske. Ovaj КНУТ je ćiriličan i na svom demu, isto nazvanom КНУТ ima dve pesme glasnog, lepog stoner roka. Ne mnogo komplikovano ali sa dosta dobrih ideja i izvedbom koja je energična i ubedljiva, КНУТ nam se preporučuju po ceni koju sami odredimo i vrede da se zabeleže i za ubuduće:

https://knutstm.bandcamp.com/album/-

Space Huns su, očigledno, Mađari i sviraju poluimprovizovani space-rock. Dakle, psihodelični džemovi kakve smo već navikli da volimo kod Mađara? Apsolutno. Tales of Huns je EP sa tri pesme i dvadesetak minuta solidne instrumentalne muzike koja ima lepu psihodeličnu atmosferu i prijatan, topao zvuk. Sami određujete cenu za ovaj komad rasviranog spejs roka:

https://thespacehuns.bandcamp.com/album/tales-of-huns

Irski atmosferični doom metalci Soothsayer imaju solidan živi album ove nedelje. Live in Malta je snimljen pre dve godine i mada se ne radi o najčistijem živom snimku svih vremena, hipnotički elementi muzike ovog benda su netaknuti i možda čak i pojačani malo mutnijim zvukom. Četiri pesme, mnogo jeke, odlično:

https://cursedmonk.bandcamp.com/album/live-in-malta

Već sam više puta rekao da nisam baš primarana publika za gothic doom, pa Sinamort iz Litvanije nisu svoj prvi album, The Idle Veil namenili meni, ali ako više od mene volite melodične gitarske teme i muškarce koji zvuče kao da plaču dok pevaju, verujem da se na ovom albumu ima šta čuti. Ima ovde i ,,ekstremnijeg" zvuka, sa jasnim naklonima death doom smeru i to je meni odmah bliže i prijatnije za slušanje. No, Sinamort svakako imaju ambiciju da se ne zabiju u jedan žanrovski ćošak i njihov album pokriva različlite teritorije i oblasti. Poslušati:

https://sinamort.bandcamp.com/album/the-idle-veil

Još Mađara? Naravno! Psychedelic Source Records i ove nedelje imaju novo izdanje a The Mo'some Sessions je zapravo kompilacija sa različith sešnova koje su radili bendovi povezani sa ovom ekipom. Dakle, ovde dobijamo pet komada psihodeličnog spejs roka i džemovanja od strane grupa kao što su Satorinaut, Lemurian Folk Songs, Pilot Voyager itd. i valjda je već jasno da je ovo esencijalno da se sluša i kupi po ceni koju sami odredite. Psychedelic Source Records konstantno nude odličan materijal po praktično nikakvoj ceni i ispunjavaju mnoge moje potrebe za tripoznom, spontanom muzikom. Srećan sam što postoje:

https://psychedelicsourcerecords.bandcamp.com/album/the-mosome-sessions

Čileanci Arteaga su bili vrlo dopadljivi i na prethodnim izdanjima (ovde i ovde) pa je i na Season of the Witch Chapter Two njihova kombinacija fuzza, gruva, psihodelije i teškog roka potentna i prijemčiva. Ovo izdanje sada ima šest pesama i traje, bogami, duže od sat vremena. Nije to malo ali Arteaga uglavnom uspevaju da opravdaju poduža trajanja pesama i ponude prijatan, udoban psihodelični stoner program. Gitare su i dalje znatno bolje od pevanja ali to pevanje bendu daje i određeni karakter. Poslednja pesma, Holocausto Cannibal je osam i po minuta prelepe kinematske psihodelije sa sve saksofonom. Fino:

https://arteaga.bandcamp.com/album/season-of-the-witch-chapter-two

Da ostanemo u Južnoj Americi pomoći će nam White Canyon & The 5th Dimension. Ovaj duo iz Brazila na svom novom albumu, Spectral Illusion nudi izuzetnu psihodeliju, spajajući pop senzibilitet sa bučnim, avangardnim dronovima, umešno ubacujući u mešalicu Velvet Underground, Cowboy Junkies, space rock, pa i malo shoegazea, a da se ne zaboravi sasvim na stoner komponentu pomažu pesme poput monumentalne Endless Sea. Da budem iskren, meni je već dovoljno da čujem gitaru Léa Gudana kako se ugiba pod masom efekata koju je na nju stavio i da budem u Nirvani i zaista se čuje da je ovo studijski projekat koji počiva na eksperimentisanju i jednom gotovo ritualnom hvatanju u koštac prevashodno sa zvukom a onda i sa njegovim konstruktima. Prelepo. Obavezno:

https://whitecanyon5thdimension.bandcamp.com/album/spectral-illusion

Rusi Crust sami kažu da ne haju preterano za žanrovske međe pa je njihov novi album, Stoic, što se kaže, posvuda. Ovo je i moćan, težak sludge metal, i melanholičniji ali i dalje težak doom metal, i užurbani blek metal... Ima tu zaista svega ali bend uspeva da album ne zvuči kao nekakva kompilacija, povezujući sve prepoznatljivim karakterom i zvukom. Pritom, iako je u zvuk, u tehničkom smislu, jako nabudžen i glasan, ploča ima slojevitost i dinamiku. Crust su jako, jako dobri na ovoj ploči i zaslužuju mnogo pažnje:

https://crustband.bandcamp.com/album/stoic

A tu su i Francuzi Los Disidentes Del Sucio Motel čiju je kombinaciju stilova unutar neke šire definicije modernog roka teško obuhvatiti jednom rečju ali ,,progresiva" mi se čini kao najmanje pogrešna. Novi album, Polaris, je kao da ste uzeli neki teški nafazirani stoner bend, Kyuss ili štogod, pa ga ukrstili sa nekim klasičnim grunge radom iz devedesetih (Pearl Jam, recimo), pa na to nakačili progresivne tendencije jednih Tool, zamešali malo Melvinsa i sve tako. Deluje frankenštajnovski ali Los Disidentes Del Sucio Motel ne zvuče kao da izvode laboratorijski eksperiment i njihova muzika pored sve te progresivne ambicije ima sasvim prirodan, nimalo usiljen senzibilitet. Generalno, ovo je suviše ,,melodično" i ,,grandži" za moj ukus, ali ima tu mnogo jako zdrave svirke i odlične atmosfere pa podstičem na slušanje:

https://lddsm.bandcamp.com/album/polaris

Za najizdržljivije, tu su Italijani Fuoco Fatuo sa svojim trećim albumom, Obisidian Katabasis. Fuoco Fatuo spajaju najsporiji, najmučniji (funeral) doom metal pristup sa death metal abrazivnošću za death-doom koji je veoma naporan za uho ali, mora se odmah priznati, i izuzetno impresivan. Ovo je muzika napravljena da vas natera na kolena i smrvi vam intelektualne brane jakim nasrtajem na čula kako biste u svoj tmini što je Fuoco Fatuo nude u šest dugačkih pesama na kraju nazreli belo svetlo. Veoma dobro:

https://fuocofatuo.bandcamp.com/album/obsidian-katabasis

Ubrzajmo sad. Dugovečni njemački trešeri Necronomicon – bend je aktivan još od polovine osamdesetih mada je gitarista i pevač Volker "Freddy" Fredrich ostao jedini iz te postave a ostali muzičari trenutno u bendu su svi upali u poslednjih desetak godina – imaju deseti album, The Final Chapter i ne znam da li dramatični naslov ozvaničava kraj rada benda ili ne, ali ovo je sasvim pristojna ploča. Nema The Final Chapter sad neka velika iznenađenja da ponudi i ovo je uglavnom tehnički korektan, prijatan, pa i melodičan thrash metal sa mentalitetom osamdesetih (u pozitivnom smislu) i tehnologijom dvehiljadedvadesetih (takođe u pozitivnom smislu). Dakle, kvalitetno i dostojanstveno ako već ne naročito inovativno i sveže. Album ima čak dvanaest pesama i ko voli zvuk Necronomicon ima da se nauživa:

https://youtu.be/koh6vX3gxI0

Devasted iz Kolumbije na svom drugom albumu, Demencia y Caos imaju ne samo dobar zvuk i napaljenu dispoziciju već i suludo brojnu reprezentaciju gostiju iz mase kolumbijskih metal bendova. To čini Demencia y Caos albumom koji je više od dobre thrash metal ploče jednog benda – ovo je i neka vrsta preseka stanja u kolumbijskom andergraundu u ovom momentu. I stanje je zanimljivo. Devasted imaju osoben zvuk i ne sviraju ,,thrash iz konzerve" već muziku sa identitetom i karakterom. Dobra svirka, dobra produkcija, tipično južnoamerička energija, veoma dobro:

https://devastedthrash.bandcamp.com/album/demencia-y-caos

Rvački blackened thrash metal je već, jelte, žanr za sebe. Atomic Drop se za ovu priliku udružio sa Tongan Death Grip koji donosi masu rvačkih semplova i pankerski blek metal. Split album Extinguishing Hot Tags je brza, jeftina i prostačka zabava, kao i samo rvanje i vredi da se posluša:

https://atomicdrop1.bandcamp.com/album/extinguishing-hot-tags

Finski Disembody su mnogo zabavni na svom prvom albumu (posle jednog EP-ja od pre dve godine), Reigniting Hellfire. Ovo je blackened thrash metal sa mnogo teatra i epske drame, slušajte samo prvu pesmu, Out for Blood, i Disembody zvuče veoma autentično sa zapaljivim rifčinama (Black Magic Doom!!!!!) i zvukom koji je, onako, prirodan, bučan, neupeglan i neprskan. Ovo je kao da Slayer u estetskom smislu nikada nisu napravili korak napred od svojih prvih demo snimaka, ali da su postajali sve bolji muzičari i meni je to, razume se, neodoljivo. Pesme su možda duže nego što bi trebalo ali su veoma dobre i ne mogu da se žalim. Ne propustiti:

https://disembodyband.bandcamp.com/album/reigniting-hellfire-2

Teksašani Steel Bearing Hand na svom drugom albumu, Slay in Hell imaju dobar zvuk i dobre rifove, umešno spajajući trešersku (pa i pankersku) komunikativnost sa malo death metal ekstremnosti. No, nakon prve dve pesme koje su baš hitovi, album ima ambiciju da kreira kompleksnije i duže komade i slušalac treba da bude spreman da se prebaci u ,,kompleksniji" mod slušanja. Muzika je i dalje vrlo solidna a produkcija dobra samo se treba navići na ideju da nisu sve ostale pesme namenjene pijanoj šutki, pogotovo poslednji komad koji nudi više od 12 minuta doom-death bambusanja. Neujednačena ali interesantna ploča:

https://carbonizedrecords.bandcamp.com/album/slay-in-hell

Hightower iz San Franciska je negde između thrash metala, panka i stoner roka na svom prvom, istoimenom albumu. Ovo je interesantna kombinacija jer bend zvuči vrlo prirodno i ne drži se nekakvog žanrovskog čistunstva. Pesme su karakterne, energične i dobro producirane i bend vredi poslušati:

https://hightower.bandcamp.com/album/hightower-2

Poljaci Gotar su posle deset godina rada izbacili debi album i Cywilizacja śmierci je jedan pristojan, možda za nijansu i prepristojan thrash metal album kvalitetne, disciplinovane svirke i razgovetnog pristupa izvođenju. Kažem da su Gotar možda previše pristojni jer je ovo muzika u kojoj se jako pazi na tempo, na preciznost rifova, na svaki bubnjarski prelaz i ukras – ja to volim malčice brže i luđe ali pričamo o zaista malim nijansama. Gotar rade u sličnom modusu kao Testament (mada nemaju Testamentovu avangardističku glad) i uz vceoma dobru produkciju njihov debi je impresivna ploča:

https://gotar.bandcamp.com/album/cywilizacja-mierci

Kanadski Aphrodite su mi bili simpatični i na prošlom albumu, pa sam tako sa dosta pozitivne anticipacije čekao i na novi, pogotovo jer je naslovljen Orgasmic Glory. Mislim, spid metal PLUS orgazmi? Što bi rekli u onoj reklami – neprocenjivo. Pevačica Tanza Speed i dalje ima jedan karakterističan stil na koji se morate navići jer njen glas zvuči mekano i uvek na ivici falša a što daje svemu jednu pankersku notu. A koja se opet lepo uklapa uz melodične, brze pesme što ih piše Jo Speed. Ovde je svirka još žešća nego na prošloj ploči i mada sam i tada pisao o vokalu i pitao se da li će Tanza da se popravi na idućem ne bi li ga izdigla na nivo klasika, sada znamo da neće ali i da to više nema mnogo veze. Orgazmična slava je takva kakva jeste, nesavršena ali draga:

https://aphroditemetal.bandcamp.com/album/orgasmic-glory

Vrlo solidan D-beat pank sa malo metal preliva stiže nam iz Brajtona sa EP-jem Apoplectic Now sastava Ferox Fucking Ferox. Ovo je vrlo lepo utemeljeno u tradiciji britanskog D-beata sa jasnim dugovima bendovima poput Doom i Hellbastard, zvuči autentično i lepo se potroši. A sami birate cenu:

https://feroxfuckingferox.bandcamp.com/album/apoplectic-now

Kad smo već kod D-beata, vankuverski Konform na albumu (EP-ju?) Konform nude vrlo tipičan D-beat pank, koji zvuči kao da je mogao nastati bilo kada u poslednjih trideset godina. Ali prevashodno kao da se rodio negde devedesetih, između radova Discard i Disfear. A što je sva preporuka koja je potrebna. Kanađani-koji-zvuče-kao-Šveđani su ovaj album snimili još pre pola decenije al tek sad je smiksan i evo ga, za pare koje sami odaberete:

https://konformcrust.bandcamp.com/album/konform-2

Glitter Grave su projekat na kome sarađuju ,,članovi UK hardcore scene" a za potrebe sakupljanja para za feminističku organizaciju Sisters Uncut koja se bori protiv seksualnog nasilja i slično. Častan posao, a Glitter Grave na EP-ju We Are The 97% nude besan, razvikan hardcore thrash koji ima energiju '80s anarhističkog panka ali i savremen zvuk i tehnike. Meni lepo:

https://glittergrave.bandcamp.com/album/we-are-the-97

Kad smo već kod panka, hardkora i d-beata, Brazilci Crush All Tyranny imaju singl sa dve pesme, Amerikkka, i ovo je kao da slušate nešto iz 1986. godine. U najboljem mogućem smislu. Energično, bučno, moćno, razjareno, jednostavno, savršeno. Plaćate koliko poželite:

https://crushalltyranny.bandcamp.com/album/ep-amerikkka

Čim vidite ime Gastric Phantasm znate da je u pitanju goregrind. Ovaj sastav iz Denvera ima svoj prvi demo, takođe nazvan Gastric Phantasm i ovo su solidne četiri pesme mrskog prebijanja i užasnih vokala. No, Gastric Phantasm znaju da sviraju i nešto mutniji zvuk nije prepreka da se ovde ipak čuje da postoje rifovi, distinktne pesme i potencijal. Cenu, za sada birate sami:

https://gastricphantasm.bandcamp.com/album/gastric-phantasm-demo

Odličan grindcore iz Češke stiže na split albumu GRIDE / SKIPLIFE split LP bendova Gride i Skiplife. Gride pamtim još iz devedesetih, čak su se pojavljivali na istim komplacijama kao i mi i još tada su bili odlični, a na ovom albumu zvuče fantastično sa blago progresivnim elementima u svom i inače izuzetno kvalitetnom, tehnički impresivnom grindcoreu. Pesme sve kraće od dva minuta, neke i od minut, i nude dosta raznovrsnosti pored svog tog odvaljivanja koje je glavno na meniju. Slušajte recimo Vymrdanej xicht koja za svega jedanaest sekundi uspe da ispriča autentični muzički narativ. Sjajno. Skiplife prvi put slušam, ali su bogami odlični. Ni jedna njihova pesma nije duža od 51 sekunde na ovom izdanju ali i oni pokazuju ne samo izvrstan tehnički nivo nego i talenat za pisanje kratkih a karakternih pesama. Vrhunski grindcore, ne propustiti:

https://insanesocietyrecords.bandcamp.com/album/gride-skiplife-split-lp

https://gride.bandcamp.com/album/split-12-ep-w-skiplife

https://skiplife.bandcamp.com/album/split-lp-2021

Codex Obscura je toliko dobar projekat da gotovo samostalno legitimizuje te neke moderne podžanrove ekstremnog metala prema kojima gajim zdravorazumsku sumnjičavost. Novi singl, dead weight, je sjajna demonstracija kako možete imati i elemente deathcorea i djenta a da to meni ne smeta jer je pesma sklopljena sjajno, uz izvrsnu atmosferu, moćne rifove, ali i dobar narativ i zapravo odličnu produkciju s obzirom da pričamo o jednočlanom bendu koji radi u orbiti jako iskomprimovanog metala. Plaćate koliko hoćete, dobijate odličnu muziku, učestvujete u životu jedne fine i talentovane osobe – ja stvarno ne znam šta biste još hteli. Pig Destroyer, da kažemo tako, imaju idealnog naslednika:

https://codexobscura.bandcamp.com/track/dead-weight 

(Kraj u sledećem postu)

[Meho Krljic]

Trio Aüscülta iz Brazila za sebe kaže da svira death metal i grindcore ali njihov prvi EP je više thrash metal sa elementima death metal i grindcore stilova. Hoću reći, ovo je gruvi i prilično komunikativno, uprkos dubokom vokalu i povremenim blastbitovima. Aüscülta pišu pesme od tri i četiri minuta i naglašavaju dobre rifove i gruv a Descarte Humano je i solidno producirana ploča koju vredi poslušati:

https://ausculta.bandcamp.com/album/descarte-humano

Internal iz Finske je zato na istoimenom albumu sama definicija svedenosti: 24 pesme ovde traju svega desetak minuta, smenjujući spore, mrveće rifove sa eksplozijama blastbitova i vrištanja. Internal su maltene pa stereotipni powerviolence bend čija bi kaseta trebalo da stoji u muzeju da ljudi za par decenija, kad budu želeli da znaju šta je powerviolence, mogu da mu pristupe. Ali Internal su i jako dobri i ovo digitalno izdanje vredi tri Evra koliko se ceni:

https://ironcorpse.bandcamp.com/album/internal

Japanci Mortify su prvi album bili nazvali Stench of Swedish Buzzsaw i to je onomad izdao Fucking Kill Records. Mislim, ima li bolje kombinacije? Skoro da ima. Novo izdanje Mortify izbacuje Horror Pain Gore Death Productions i u pitanju je EP pod nenadjebivim nazivom Grotesque Buzzsaw Defilement. Moretify su ovde u odličnoj formi, potvrđujući da se zaista radi o deathgrind supergrupi, nudeći trinaest ubistvenih pesama sa tipično švedskim ,,cirkular" zvukom ali i tom grind jednostavnošću koja im lepo pristaje. Jedna od pesama je obrada Agathoclesove pankerice ,,No!" i teško je ovde ne biti srećan i zadovoljan. HPGD zna šta radi:

https://hpgd.bandcamp.com/album/grotesque-buzzsaw-defilement

Ne znam ni šta bi Metaphobic značilo, ali ovaj bend iz Atlante, sa članovima Paladin, Malformity i Obsolescence ima odličan prvi demo mračnog, energičnog death metala. Iako je zvuk takav da sve zvuči zlo i htonski, svirka je vrlo dobra, ne preterano ,,tehnička" da se izgubi sva duša ali aranžmanski sveža. Metaphobic uzimaju old school death metal kao osnovu pa na njoj grade za sada vrlo smisleno i prijatno. Odličan početak:

https://metaphobic.bandcamp.com/album/demo-2021

Nerlich iz Finske rade još od 2003. godine, ali nisu sem jednog albuma iz 2007. godine snimili mnogo toga sem gomile demo-radova. Prošlo izdanje im je bio EP iz 2008. godine, a upravo su izbacili i novi EP, Eternitys Gate za koji smatraju da je njihov najzreliji materijal do danas. Stilski, ovo je spoj klasičnijeg, starijeg finskog death metala i zvuka bendova sa Floride iz devedesetih godina prošlog veka. Nije to rđavo i Nerlich profitiraju od zanimljivog songrajtinga, živahne produkcije i dobro odrađene obrade starih finskih Cartilage. Nije ovo najuzbudljiviji, najeksplozivniji death metal koji ćete ikad čuti, ali ima karakter i dobro zvuči:

https://nerlich.bandcamp.com/album/eternitys-gate

I čikaški Fleshgrind bacaju se u old school smeru na svojoj kompilaciji Demo Days. Bend ne postoji več deceniju i po, a ovo je kolekcija njihovih demo snimaka iz devedesetih i jedan izuzetno prijatan program za starije slušaoce koji će uživati u jednostavnom i simpatičnom deathgrind programu i jeftinom ali adekvatnom zvuku. Vrlo lepo:

https://burningdogmarecords.bandcamp.com/album/demo-days

Asphyxiate su iskusan indonežanski brutal death metal sastav koji radi još od kraja devedesetih, kada su ga osnovala trojica ortaka iz srednje škole. Sa Altar of Decomposed bend izbacuje svoj četvrti album i ovo je vrlo zrela, vrlo masivna brutal death svirka u maniru koji je bio na svom vrhuncu negde početkom ovog veka. Ako volite non-stop blastbitove, rifove koji su najveći deo vremena krvoločno denflovane hromatske note, bolesne flažolete, brz tempo i muziku koja je podešena da čoveku probije lobanju i zatim stepuje po mozgu, sa samo povremenim spuštanjima u sporiji tempo i mošerski gruv, Asphyxiate nude klasičan i kvalitetan program. Treba, naravno, izdržati deset pesama ovakvog pokolja, ali ko voli, voleće a za sada je ovo još uvek ,,plati koliko hoćeš":

https://newstandardelite.bandcamp.com/album/asphyxiate-altar-of-decomposed

Isti izdavač, američki New Standard Elite izdao je i prvi album ruskih Dispersed, nazvan Where Silence Reigns i prodaje ga po ceni koju sami odredite još neko vreme. Ovo je, ponovo, brutal death metal sa fokusom na ružnoći i izopačenosti i samim tim pesme su sklopljene od rešetajućih blastbitova i blesnih srednjetempaškh moš-delova. Ima ovde dobrih rifova ali se neće mnogo toga čuti u ovakvom zvuku. No, Dispersed će prijati onom delu publike koji se pali kad je brutal death metal BAŠ primitivan u estetici a da ipak ima određen nivo tehničkog kvaliteta, i vredi ih čuti:

https://newstandardelite.bandcamp.com/album/dispersed-where-silence-reigns

I opet isti izdavač, po istoj ceni, sa promo singlom za ekvadorski Infectology. 2021 Promo ima dve pesme zakivanja iz sve snage i ovo je dosta zbrljano u miksu sa gitarama koje većinu vremena samo lome i jedva da čujete ijedan distinktan rif. Ali opet, brutal death metal radi posao i kada se malo toga zaista razume:

https://newstandardelite.bandcamp.com/album/infectology-2021-promo

New Standard Elite su ove nedelje izbacili MASU izdanja a ja samo biram bolja među njima. Metharoma je svojevrsna interkontinentalna death metal supergrupa, sa članovima koji sviraju ili su svirali u Defeated Sanity, Sarcophagy, Horrific Demise i još milion nemačkih i američkih bendova. Pipe Dreams (Through the Alley), prvi album ovog sastava je, očekivano, kolekcija modernih brutal death metal pesama koje urnišu uši i mozak, ali koje imaju i dosta elegancije na nivou komponovanja i aranžiranja. Metharoma znaju da variraju i rifove i tempo tako da njihov juriš od dvanaest neumoljivih pesama ipak ima određene varijacije što slušaoca drže investiranog i ovo je vrlo solidan album, dobrog zvuka i miksa (naravno i vrlo glasnog masteringa ali to svakako ide uz ovu teritoriju). Za sada sami birate cenu:

https://newstandardelite.bandcamp.com/album/metharoma-pipe-dreams-through-the-alley

Da se malo predahne od sve te brutal death metal masaže, evo nama prvog EP-ja mađarskih Spreading. Ovaj bend na EP-ju Saints and Wild Angels svira dopadljiv death metal smeštajući se udobno između old school death metal, melodic death metal i deaththrash formula. Bude to zanimljivo i mada mi se ne sviđaju sve ideje koje Spreading imaju, veoma cenim njihov napor da uvedu inovacije u klasični death metal zvuk. Plaćate koliko želite a ovo je vrlo solidno:

https://spreading.bandcamp.com/album/saints-and-wild-angels

Čileanci Phantasmagore na svojoj bandcamp stranici uslužno kažu ,,EXPECT ONLY SICK DEATH METAL!!" i baš to i dobijamo na njihovom EP-ju Insurrection or Submission. Funkcionalni dve godine unazad, ova dva momka vole lavkraftovsku atmosferu i sirovu svirku pa su im pesme pune velikih rifova i mrvećeg ritma. Sve je kako treba, neprskano i organski i mada se ne radi o nekom skupo produciranom materijalu, Insurrection or Submission zvuči veoma zdravo i zabavno. Velika preporuka:

https://phantasmagore.bandcamp.com/album/insurrection-or-submission

Unflesh uz Nju Hempšira su sasvim na drugoj strani death metal spektra. Njihov drugi album, Inhumation je visokotehnička demonstracija kako death metal može da bude žestok, napucan, ali melodičan. Ovo je nominalno tech death, ali Unflesh zaista vole i da povremeno kreiraju melodeath pasaže koji ne bi bili strani savremenoj metalcore publici. Utoliko, ja nisam najsrećniji spram ove ploče jer imam utisak da dosta vremena troši na momente koji meni nisu preterano zanimljivi ali se Unfleshu sa strane tehničkih kapaciteta nema šta zameriti, veoma dobro sviraju i imaju vrlo solidnu produkciju:

https://unflesh.bandcamp.com/album/inhumation

Astral Chaos iz Feniksa svoj melodični death metal zapravo pakuju u meni sasvim primamljivu formu. Njihov debi album (posle nekoliko kraćih izdanja prošle godine), Infectious Shrines je negde između hardkora i death metala, sa dosta dobrog rif-rada i bez preteranog preterivanja u melodičnosti. Ova muzika je dosta ,,plesna", kao stvorena za festivalske, bezbedne mošpitove, sa svojim srednjim tempom i naglašenim gruvom ali rifovi su zaista dosta dobri i bend zvuči zdravo:

https://astralchaos.bandcamp.com/album/infectious-shrines

Onda imamo i bostonski melodični, progresivni tech death sastav/ multimedijalni projekat The Beast of Nod sa novim albumom – Multiversal. Ovo je vrlo ambiciozno sa naučnofantastičnim konceptualnim narativom i kompozicijama koje su pune orkestracija i horova i mada se meni ne dopada, vredi da se čuje kao tehničko dostignuće. Zašto mi se ne dopada? Pa, uglavnom jer su mi kompozicije nabacane i bez previše reda u tome kako smenjuju svoje raznovrsne elemente, ali ja sam čovek koga je jako teško zadovoljiti. Ako niste kao ja, a bolje bi bilo da niste, plus želite da čujete gostovanja mase pedigriranih likova kao što su Sanjay Kumar pa i svetac zaštitnik shreda lično, Joe Satriani, svakako poslušajte:

https://thebeastofnod.bandcamp.com/album/multiversal

Jednočlani Islandski Hush kreira vrlo bučan, glasan death metal a novi album, Body, se bavi pitanjima i problemima transrodnih osoba. Autorka, Elía Karma Daníels je, sasvim očigledno vrlo strastveno vezana za danas popularna pitanja socijalne pravde, sa pesmama poput Visible Existence ili TERF Obliteration, ali nezavisno kako gledate na tematsku orijentaciju ovog albuma – hrabar potez za pomalo konzervativni death metal žanr ili samo kačenje na najnovije tviter-trendove – muzika je prilično jebokevna. Ne i nešto superoriginalna ili preabiciozno napravljena, ali ovo je bučan, besan death metal sa etiutjudom blek metala i fokusom na razvaljivanju i kidanju radije nego na nekakvim meditacijama. A ja sam čovek koji je na takve stvari ekstremno slab, pa mi se ovo dopada. Dakle, ko vodi evidenciju, ovo je ove nedelje već drugo izdanje transrodne osobe koje oduvava gotovo sve drugo u ekstremnom metalu:

https://hushband.bandcamp.com/album/body

Britanski Seven Doors je jednočlani death metal projekat koji se dosta loži na '90s zvuk (navode se Gorguts i Asphyx, Skeletal Remans i Death) ali i na horor filmove sedamdesetih i osamdesetih, no, iznenadilo me je koliko autor, Ryan Wills zapravo ima kvalitetne pesme, sa dobrim rifovima, vrlo profi aranžmanima i odličnim zvukom. Ovo definitivno nije lo-fi death metal iako je ,,primitivna" estetika svakako u prvom planu, ali odrađena tehnički impresivno i kvalitetno. Kasetu plaćate više od sedam funti, ali se daunloud može uzeti za koliko date:

https://sevendoors-uk.bandcamp.com/album/the-gates-of-hell

Connected je ime što ne zvuči mnogo death metalski ali ovaj finski sastav kaže da ,,donosi energiju death metala stare škole novoj generaciji". Na prvom albumu Connected zapravo uopšte ne zvuče toliko old school i ako ste očekivali osam pesama koje obožavaju Grave, ovo nije to. The Degeneration je melodičnija i raznovrsnija ploča i mada ovo ne bih nikako nazvao melodeath muzikom, fakat je da mladi Finci vole melodiju isto koliko i old school rifove. To bude na kraju sasvim lep program mošerskog a opet komunikativnog death metala koji je produciran lepo i razgovetno.

https://connected1.bandcamp.com/album/the-degeneration

Infinite Impermanence iz Mičigena su dva momka u majicama sa nerazaznatljivim logotipovima pa je i njihov death metal na EP-ju Never Ending Cycle Of Death dosta neproziran i hermetičan. Ovo nije toliko zbog same muzike koja zapravo ima svu silu melodičnih rifova i bogat harmonski program sa puno toga što ne bi zvučalo strano bendovima koji sebe stavljaju u melodeath podžanr, već zbog zuka koji je podrumski, mutan, distorziran i pogotovo su bubnjevi (snimani u Brazilu) bučni i klipuju. No, muzika je dobra a bend ovo nudi po ceni koju sami odredite i svakako vredi odvojiti uho:

https://infiniteimpermanence.bandcamp.com/album/never-ending-cycle-of-death-2

Finci Baron su jako mračni na demo snimku Hellspawn. Ovo su tri dugačke, teške pesme tipično skandinavskog, zapravo najviše švedskog zvuka sa predrkanim HM2 distorzijama i rušećim bubnjevima. Za demo ovo ima vrlo solidan zvuk i pesme su dobre, karakterne, a opet žanrovski verne. Fino:

https://baronhki.bandcamp.com/album/hellspawn

Ischemic iz Toronta su zanimljivi ne samo zato što su drugi album nazvali isto kao bend (što je relativno retka praksa) već i zato što je njihova muzika dosta ambiciozna mešavina death metala stare škole, sirovog blek metala i doom metala. Rekao bih da je ovo zvuk nalik onome što smo navikli da očekujemo od bendova koji, recimo, snimaju za 20 Buck Spin a pošto ja takav zvuk zaista volim, Ischemic su mi prijali. Ono što ovaj bend svakako malčice obeležava je ambicija da se pišu jako dugačke pesme – poslednja je duža od 22 minuta – a da za to ipak treba imati materijala. Ischemic nemaju konzistentno dobar materijal pa su svakako neke pesme mogle da budu i kraće i efikasnije, ali dobro, cenim ovu vrstu truda i pogotovo cenim prijatno dinamičan master koji znači da se ovo može odvrnuti veoma glasno i uživati. Nesavršeno, ali pozitivan utisak:

https://ischemic.bandcamp.com/album/ischemic

Fucking Kill records nastavlja sa izvlačenjem bisera iz mulja pa je novi split album na ovoj etiketi jedan lekoviti cunami ružnog, prljavog, zlog a neodoljivog black death zvuka. Prehistoric War Cult i θoʊθ su dva nemačka, relativno mlada benda a njihov split je užasno muljav, mrtvački crn i, ako ste dobro raspoloženi, baš ono što vam treba da se osetite kao da gledate u ambis i da je jedino što tamo tražite njegov uzvratni pogled. PWC su više black death, θoʊθ su više kavernozni blackened death noise, pa izvolite:

https://fuckingkillrecords.bandcamp.com/album/prehistoric-war-cult-o-split
https://ruinsofgubla.bandcamp.com/album/split-w-prehistoric-war-cult
https://prehistoricwarcult.bandcamp.com/releases

Naw iz Atlante sviraju metaliziranu, recimo, verziju nekakvog noise rocka i mada to kao koncept može da bude i grozno, zapravo nije, dobro je. Head Pain je album koji zvuči sirovo, energično i spontano, kao da je snimljen nekih lepih kasnih devedesetih, sa distinktnim pesmama i puno mladalačke energije koja, pritom, nije ubačena u sasvim klišeizirane i već odsvirane forme. Head Pain je jedan od onih debi albuma koji zvuče kao da su članovi ceo svoj život do te tačke ulili u muziku i osvaja tim karakterom i autentičnošću.

https://nawatlanta.bandcamp.com/album/head-pain

Rap metal ima prilično zasluženo lošu reputaciju, ali to ne znači da ozbiljni muzičari ne mogu da naprave ozbiljno dobru muziku u ovom prilično neshvaćenom žanru. Argentinca po imenu Lio Mori smo onomad prilično pohvalili za dobro kombinovanje regea i metala a novi EP, Keyz Empire Reimagined radi vrlo solidnu fuziju metala i repovanja. Uspešnost ovog projekta je u tome da je autor razumeo šta su važni elementi hip-hopa i metala i kreirao format u kome se oni skladno dopunjuju, uzimanjem vokalnih delova britanske repreke Keyz Empire i kreiranjem novih matrica. Otud metal kreira snažne, enegične ali disciplinovane i dovoljno svedene matrice ritma, gde je gitara pre svega tekstura i proizvođač jednostavnih tema koje se hipnotički vrte u krug, a preko svega toga ide odlična reperka koja nudi ubedljiv program rima i sigurnog deliverija. Veoma dobro:

https://liomori.bandcamp.com/album/keyz-empire-reimagined

Berkširski Primitai imaju šesti album, Violence of the Skies sa čak dvanaest pesama (od kojih se poslednje dve računaju u bonus), i preko pedeset minuta svirke. Nije kvantitet garancija kvaliteta i ovaj album je mogao da bude kraći i efektniji, ali Primitai nisu loši sa svojim energičnim heavy metalom koji zatim ima vrlo ,,komercijalne", pop refrene. Ovo je bila solidno dobitna kombinacija u jednom momentu osamdesetih godina i Primitati se trude da uhvate isti senzibilitet, kvalitetnom svirkom i gomilom pedigriranih gostiju od kojih neki sviraju u Saxon, neki u Carcass, a neki su, bogami i naši ljudi (konkretno Mladen Pecović i Vladimir Đedović). Pa poslušajte:

https://rockworld24.bandcamp.com/album/violence-of-the-skies

Moskovljani Age of Rage su isuviše kičasti čak i za moj ukus, ali njihov novi album, Wind Of The Wasteland Part I će se sigurno dopasti ljudima sa jačom tolerancijom na kombinaciju melodičnog power metala i nekakvog, recimo, metalcorea. Meni je sve ovo jako nabacano, plus produkcija mi je mrtvačka i neprirodna, ali s druge strane, bend ima jednu baroknu kompleksnost i nepatvorenu epiku u kompozicijama, gde meša metalcore, neoklasiku, ruske narodnjake, svašta nešto... pa eto, probajte:

https://ageofrage.bandcamp.com/album/wind-of-the-wasteland-part-i

The Watcher iz Bostona su nominalno doom metal bend ali EP Your Turn to Die je mnogo više propisan heavy metal nego doom. Ove tri pesme su brze, energične, melodične i sa doomom ih povezuje taj blago melanholični prizvuk, pogotovo u pevanju, ali je opšti utisak ipak ofarban tom dinamičnom, energičnom svirkom. Vrlo dobar materijal i mada je bend očigledno poluamaterski studijski projekat kome je trebalo više od tri godine da snimi tri pesme, sam kvalitet muzike je izvrstan:

https://thewatcherheavymetal.bandcamp.com/album/your-turn-to-die

Sa druge strane nam stižu October iz Sjeverne Karoline – zanimljiva kombinacija sludge metala i hardkor panka. Revolution be Damned je materijal snimljen (skoro pa) uživo na radiju pre par godina i ovde ima jako teških, faziranih rifova i lošeg raspoloženja za izvoz, a muzika ima energičan tempo panka zajedno sa mučnim, a zaraznim sludge rifovima. Vredi čuti:

https://octobernc.bandcamp.com/album/revolution-be-damned

No One Spoke su zanimljiv brazilski simfonijski metal bend. Nije da je to inače žanr koji ja nešto mnogo slušam, ali debi album ove ekipe, Nine Mirrors, pun je interesantnih aranžmana koji izlaze daleko izvan granica uobičajenih metalskih interpretacija klasičarskih predložaka. Naravno, ovde dobijamo sopran-vokale Carle Domingues, te dosta klavirskih tema, ali je muzika i eklektičnija i zanimljivija od onog što sam očekivao. Kad bend uđe u propisan metal komad (npr. Fear of Regret), to je sasvim pristojno ali mi se zaista više dopada thinking-out-of-the box porcija ovog albuma. A koji se završava obradom Dia gde svira i legendarni Rudy Sarzo. Vrlo lepo:

https://noonespoke.bandcamp.com/album/nine-mirrors

I Saw The World Burn iz Stouk on Trenta u engleskoj sam poslušao samo zato što su iz istog mesta potekli i Discharge. Naravno, I Saw The World Burn sviraju groove metal, ni nalik izumiteljima D-Beat panka, ali, preokret, EP Sentience: Part One mi nije uopšte bio rđav za slušanje. Žestoko, glasno, vrištavo, kvalitetno. Ne mnogo pametno, ali ni ne treba, gruv je da se pleše ne da se pišu disertacije. Poslušaću i Part Two kad bude:

https://isawtheworldburn.bandcamp.com/album/sentience-part-one

Crowhurst je počeo kao solo projekat Jayja Gambita, prevashodno okrenut elektronskoj buci ali je tokom deset godina postao i pravi bend, ali i čvorište eksperimentalnih kolaboracija. Novi album, Harsh Metal je kombinacija death metala, grindcorea i black metala sa tim eksperimentalnim elementom netaknutim, ali spakovanim u uglavnom lepe pesme. Iznenađujuće disciplinovano a sa mnogo maštovitosti, ovo izdanje košta samo dolar i veoma vredi da se čuje:

https://crowhurst.bandcamp.com/album/harsh-metal

Klexos iz Kentakija se na Metal Archivesu vode kao progresivni death metal bend ali iskreno, njihov debi album, Apocryphal Parabolam, izašao za Sludgelord, ima u sebi barem isto toliko sludge metala i black metala koliko i progresivnog death metala. Ume to da bude i malo kočoperno prekomplikovano sa aranžmanima koji su ,,namerno" usložnjeni ali album je svakako vredan pažnje na ime intrigantnih ideja i originalnog songrajtinga. Plus zvuči ZLO. Meni je ovo prijalo i smatram ga za vrlo obećavajući debi:

https://sludgelordrecords.bandcamp.com/album/apocryphal-parabolam

Isti izdavač nudi i treći album novozelandskih Blindfolded and Led to the Woods i mada Nightmare Withdrawals zadržava elemente deathcore stila sa kojim je ovaj bend iz Krajstčrča krenuo, ovo je sada jedna znatno ambicioznija, pa i avangardna legura death metala, deathcorea i malčice sludgea. Spakovana u tehnički impresivno urađene a opet maštovito napisane pesme, ova muzika uspeva da umakne čak i činjenici da je zvuk, uobičajeno za moderna izdanja, dosta jako komprimovan i ova me je ploča iznenadila a onda i jako impresionirala:

https://sludgelordrecords.bandcamp.com/album/nightmare-withdrawals

Tu nam je i novi Haunt, nazvan Beautiful Distraction i mada ja nisam sasvim zaljubljen u ono što radi Trevor William Church, prošli album na kome je sve radio sam mi je bio sasvim pristojan. I na ovom albumu je Church uradio skoro sve, osim što ima još jednog kolegu da svira gitarske solaže i opet, svaka čast, ovo je melodičan, energičan heavy metal koji ima dosta te ,,glam" komponente a da se autor opet ne da optužiti za imitiranje sweet metal vedeta iz osamdesetih. Ovo je peti album Haunt za svega tri godine i ne da ne može da se govori o zasićenju, naprotiv, rekao bih da Church dostiže novu zrelost sa ovom pločom koja je emotivno višeslojnija. Respekt:

https://hauntthenation.bandcamp.com/album/beautiful-distraction

Nemam običaj da ovde pominjem albume koje čitalac neće odmah biti u mogućnosti da čuje cele ali Danski Mythic Sunship su toliko dobri na novoj ploči, Wildfire, da urgiram da se makar posluša ovo što ima – dve pesme se dadu čuti na Bandcampu u ovom momentu a još jedna na Jutjubu i ovo bi trebalo da je dovoljno da se čovek odluči da li bi se zatrčao u smeru kupovine. A treba, jer je Wildfire fantastičan album. Ime benda je referenca na Sun Ra i Johna Coltranea, dakle na dva među najvažnijim free jazz stvaraocima svih vremena pa je tako i muzika kombinacija free jazz freakout ekspresivnosti i teškog psihodeličnog roka. Otkada su u Soko Štarku izmislili Čoko Smoki nije bilo boljeg spoja nego što su razulareni saksofoni i nemilosrdne gitare, a Wildfire je fantastična ploča za svakog ko ima makar malo ukusa:

https://mythicsunship.bandcamp.com/album/wildfire

Teksašani Helstar u svojoj sada već četvrt veka dugačkoj karijeri izgradili su za sebe solidnu reputaciju nastavljača onog što su započeli originatori heavy metala, od Black Sabbath i Judas Priest pa do nešto ,,modernijih" bendova tipa Agent Steel ili Metal Church. Clad in Black je novi album benda posle pola decenije pauze i ovo je zanimljiv program koji kombinuje nove, odlične pesme i neke vrlo znakovite obrade. Helstar ovde generalno zvuče sigurno i usvirano kombinujući upicanjenu (za moje uvo za mrvu isuviše) thrash metal produkciju i kvalitetnu svirku sa dobrim songrajtingom koji ima puno atmosfere, epskog šmeka, odličnih rifova. Naravno, ima i dosta cheesa, već druga pesma, Black Wings of Solitude je praktično sedmominutna heavy metal balada ali urađena very much kako treba, sa epikom, cheesom i energijom potrebnim da sve to radi. Bend obrađuje Black Sabbath, Accept i Judas Priest kako bi odao poštu veteranima i ovo je ploča koja sa svojih sedamnaest pesama traje praktično beskonačno ali nudi vrlo dobar program ,,pravog" heavy metala. Ko je metalac i metalskog roda, ne sme ovo da ne posluša:

https://www.youtube.com/playlist?list=OLAK5uy_mcYwIAc7wn_uiTYqp6gwvfqvtuemeADaA

Što se albuma nedelje tiče... Isuviše retko ovde predstavljam albume nastale u Indiji, pogotovo s obzirom da pričamo o državi od milijardu ljudi i ko zna koliko miliona metalaca, ali evo, ove nedelje mi je veliko zadovoljstvo da ukažem na ploču izuzetno zanimljivog death metala. Moral Collapse je ime i albuma, ali i trija koji ga je napisao i izveo, a koji za sebe – dosta prevarno – kaže da je u pitanju ,,old school death metal" projekat. Mislim, kakav crni old school, ovo je vrlo napredan, praktično tehnički death metal, a svakako je mnogo bliži brutal death nego old school zvuku, sa vratolomnom svirkom, forsiranjem ludačkih blastbitova i komplikovanim a zabavnim i dinamičnim temama i idejama. Opet, shvatam i šta hoće da kažu sa tim pozivanjem na staru školu – Moral Collapse definitivno nema taj ,,moderni" zvuk bez obzira na sve komplikovane rifove koje pišu i taj odzvanjajući bas i u korenu njihove muzike je mračni, htonski death metal. Bend nije ,,sasvim" indijski jer je bubnjeve ovde odsvirao fantastični Hannes Grossmann iz Obscure i Necrophagist, ali dvojica Indusa na gitarama ODVALJUJU a masa gostiju koju imaju (uključujući na semplovima, violini i saksofonu) još dodatno proširuje zvučnu i idejnu matricu benda. Mia Zabelka koja ovde dodaje violinske linije je naša stara poznanica (evo gde smo je gledali na Ring Ringu pre jedne decenije) a uz nju je tu i saksofonista Julius Gabriel i ovo dvoje prekaljenih free improv muzičara ne samo da se PERFEKTNO uklapaju u brutal death pokolj koji je ovde u ponudi nego i potvrđuju prirodne veze između avangarde i ekstremnog metala. Moral Collapse su IZUZETNI i ovo je album koji brutal/ tech death metalu daje tačno onakav šut u dupe kakav mu je bio potreban. Evo, suze su mi u očima dok ovo kucam. Album nedelje? Sestre i braćo, možda album GODINE:

https://moralcollapse.bandcamp.com/album/moral-collapse

[Meho Krljic]

Još jedna nedelja, još mnogo dobrog metala. Ne znam kako se svim ovim ljudima isplati da i dalje sviraju u ovakvoj, jelte, klimi, ali hvala im na tome.

Blek metal kao aperitiv! Argentinci Non Aeon su sjajni na svom drugom EP-ju, Incluso el Infierno tiene sus Heroes. Njihov black-death metal je ovde ne samo odlično produciran i odsviran vrhunski nego pričamo i o konstantnom dotoku dobrih, svežih ideja koje ne razblažuju osnovni krljački program. Ovo je, koliko mogu da razumem, studijski projekat pa ova tri mladića koriste sve prednosti ovakve postavke da kreiraju intrigantnu, kompleksnu muziku koja ipak ima sve potrebne mošerske komponente. Vrlo lepo:

https://nonaeon.bandcamp.com/album/incluso-el-infierno-tiene-sus-heroes

Morbid Sphere iz Njujorka imaju dobar zvuk na svom drugom demo snimku i načelno vrlo zdrav balans između blek metala i htonskog death metala. Problem su možda veoma dugačke pesme koje posle određenog vremena u mojoj glavi pređu u čist ambijent, gde ne uspevam da upratim ni priču ni dinamiku. Ali možda sam samo bio ekstra nepažljiv. Ovo svakako vredi čuti jer kad obratim pažnju na detalje, Morbid Sphere uvek zvuče dobro:

https://morbidsphere.bandcamp.com/album/demo-ii

Jednočlani američki blek metal projekat Impious Throne je vrlo agresivan na svom debi albumu, Scourge. Ovo je blek metal vrlo posvećen brzini i energiji, sa, ipak, malo atmosfere i razliitih raspoloženja. No, u centru je svakako nabadačka, brza, zla muzika sa zujećim rifovima i mitraljeskim blastbitovima. Nije što sam ja slab na ovakav pristup, ali Impious Throne pruža odličnu partiju sa solidnom produkcijom i dosta napaljujućih a disonantnih rifova da mi srce bude na mestu:

https://impiousthrone.bandcamp.com/album/scourge

Antrisch su novi projekat nekih članova davno raspadnutih nemačkih viking-metalaca Kromlek i njihov prvi EP, Expedition I: Dissonanzgrat nije baš toliko disonantan koliko naslov sugeriše. Zapravo ovo je prilično simpatičan atmosferični blek metal sa vrlo lepim zvukom i kreiranjem atmosfere kroz interesantne teme i melodije, radije nego samo kroz ređanje šugejzerskih akorda do u nedogled. Antrisch jako dobro sviraju i imaju impresivno raznovrsne kompozicije koje, opet, imaju jedan unificiran identitet i senzibilitet. Vrlo dobro:

https://youtu.be/2xu78_Qgl3g

Italijani Ad Omega na svom debi albumu, Tenebris Templum kreiraju vrlo teatralan, epski-zvučeći blek metal. No, Ad omega su satanisti i skloni filozofiranju pa je ovo muzika koja manje priziva B-horor trope, a više se upriličava za jedan kontemplativniji pristup slušaoca. Ume to da bude dosta iznurujuće, jer je zvuk agresivan i sa vrlo malo dinamike, ali ima ovde i hipnotičkih dimenzija koje vrede:

https://adomega.bandcamp.com/album/tenebris-templum

Nisam do sada slušao hrvatski jednočlani black metal projekat Petrale, a što i jeste neka moja sramota budući da je momak do sada snimio već pet albuma za malo manje od pola decenije. Najnoviji, Mirabilis Jalapa je kolekcija hermetičnih, zrelih kompozicija koje su odsvirane i producirane vrlo sigurno. Nije ovo muzika za odmor ili hedbeng, disonance i odsustvo jasnih tema obezbeđuju da sve slušate kao jedan avangardan, prilično tuđinski muzički artefakt, ali Petrale je dobar u tome kako i muziku lišenu jasnih ,,udica" za slušaoca pakuje u dugačke ali zanimljive kompozicije koje imaju dobru dinamiku i vuku slušaoca za sobom. Pored devet dugačkih autorskih pesama tu je i obrada Smaka (Tegoba) i ovo je interesantan dodatak kolekciji. Petrale pritom sve ovo naplaćuje koliko sami hoćete da date i svakako vredi da se čuje:

https://petrale.bandcamp.com/album/mirabilis-jalapa-2

Bendova koji se zovu Hellfire ima opsceno mnogo, naravno. Danas pričamo o ukrajinskim blek metalcima čiji debi album, Lobotomized by Holy Crucifix već naslovom sugeriše zlo, satanizam, dobru zabavu. I tako i jeste. Ovo je prijatna, dobro producirana ploča zlih rifčina i uniformno žestoke svirke. No, Hellfire nisu jednodimenzionalni i njihovi aranžmani imaju dosta dinamike i raznovrsnosti pa je pravi užitak voziti se od blago death-metalske Total Human Nullification preko Demonic Possesion koja ima malo thrash elemenata sve do Buried In A Cemetery koja izaziva slušaoca da postavi najlogičnije pitanje: a gde biste VI da se sahranite?? Odlična svirka, sa taman toliko avangardnih elemenata da prijatno zamirišu i veoma dobar, izvrstan debi:

https://hellfire-band.bandcamp.com/album/lobotomized-by-holy-crucifix

Finski Essedum nudi vrlo lepu vizit-kartu ljubiteljima black metala svojim prvim EP-jem Tír na nÓg. Ovo je uredan, vrlo pristojan black-death zvuk koji ima i energiju i brzinu ali i mračnu atmosferu, i dobre rifove i upečatljive solaže. Finci su i inače u blek metalu poslednjih godina jedna fontana kvaliteta i raznovrsnosti a Essedum nude najbolje od svetova black i death metala pa vrede da se čuju:

https://essedum.bandcamp.com/album/t-r-na-n-g

Brazilski rodno mešoviti sastav Profane Souls proslavlja četvrt veka postojanja izlaskom prvog albuma. Ovaj bend je poslednji put nešto izdao još 2013. godine i čini mi se da je izbacivanje prve dugosvirajuće ploče fin način da se obeleži jubilej, posebno kad pričamo o bendu čija je muzika vrlo obredna, vrlo zainteresovana za (blasfemične) rituale. Utoliko, Ritual de blasfêmia, kako se ova ploča zove je vrlo teatralan materijal – ne sasvim po mom ukusu, da se razumemo, ali vrlo karakteran i sklon da slušaoca uvuče u svoje dubine postojanim ponavljanjem tih ritualnih tema. Atraktivno, svakako:

https://profanesouls1.bandcamp.com/album/ritual-de-blasf-mia

Ekvadorski Malignvs se sveo na duo za potrebe snimanja drugog albuma, Soul Metamorphosis, ali barem zato imaju mnogo gostiju na snimanju pa se to kompenzuje. I generalno, Soul Metamorphosis je prilično ambiciozna ploča čiji razrađeni aranžmani i raskošne teme treba da u fulu prenesu ezoterična interesovanja članova za klifot i slične teme. Ako kažem da bend ovaj album opisuje rečima ,,'Soul Metamorphosis' je transformacija energije bezdana u mračne melodije" to valjda pomaže da znate da li vam se ovo sluša ili ne. Malignvs nisu nužno baš sve vreme po mom ukusu ali ovaj album je očigledno odrađen iz dubokog ubeđenja i sa mnogo posvećenosti i vredi da se presluša:

https://malignus1.bandcamp.com/album/soul-metamorphosis

Ruski Wintaar se baš drži uralske tematike, prošli album mu se zvao Ice Heart Of The Urals a aktuelni je naslovljen From Darkness Of Ural Forests. Ne mari jer je muzika svakako konzistentna sa ledenom, divljom temom koja se sugeriše naslovima, a i jer je Wintaar postao pravi bend i prilično dobar poslednjih pola godine, sa kvalitetnijim pesmama, sigurnijom atmosferom i boljom muzikom. Zane Young iz Elegiaca i ovde svira bubnjeve i sve zvuči kako treba, old school ali i originalno i emotivno na pravi način:

https://winterblackmetal.bandcamp.com/album/from-darkness-of-ural-forests

Emotivan, melodičan blek metal dobijamo na EP-ju The Chosen One bečkog jednočlanog simfo-blek projekta Ancient Mastery. Nema ovde mnogo simfonijskih aranžmana, da bude jasno, i ovo je prilično sirov i lo-fi snimak u odnosu na ono što čovek očekuje, ali je muzika emotivna i kičasta na prave načine pa sam je sa simpatijama poslušao. Da ima malo više dinamike u masteringu, ovo bi bilo i kudikamo bolje, ali svakako pričamo o lepom izdanju:

https://ancientmastery.bandcamp.com/album/the-chosen-one

Poljaci Mānbryne imaju odličan debi album, Heilsweg: O udręce ciała i tułaczce duszy (,,o telesnoj patnji i lutanju duše") i ako vam se baš sluša odlčan, kvalitetan poljski blek metal, imate sreće, pošto je ovo upravo to. Nemam pojma ko su Mānbryne i koliko iskustva imaju u prethodnim bendovima ali ovo je veoma zrela, veoma dobra muzika, napisana sa dušom i izvedena srčano. Pričamo o pet dugačkih pesama, produciranih veoma dobro, sa svim najboljim u modernom blek metalu spojenim na jednom mestu: melodija, atmosfera, ali i žestina, brzina, energija, pa onda i ambiciozni aranžmani. Mānbryne imaju sve i ako ne budu neka vrsta zvezda, makar u ovom našem ograničenom svemiru metala i ekstremnosti, na ovom svetu nema ni malo pravde:

https://terraturpossessions.bandcamp.com/album/heilsweg-o-udr-ce-cia-a-i-tu-aczce-duszy

Isti izdavač, norveški Terratur Possessions ima i debi album takođe norveških Syning. Nazvan isto Syning i sa svega tri pesme u nešto jače od pola sata, ovo je jedan prilično fascinantan muzički artefakt, veoma udobno smešten u svoju hermetičnu, nekomunikativnu čauru i zadovoljan da tamo meditira. Syning, dakle, nije ploča za žurke i provode i nisam siguran ni da li ova tri veoma iskusna muzičara (sa CV-jem koji obuhvata Whoredom Rife, Gorgoroth, Manes...) imaju nameru da ovo ikada izvedu na bini, pred publikom, ali za slušanje u jednom posvećenom, ličnom prostoru, Syning je opasna ploča. Poslušajte:

https://terraturpossessions.bandcamp.com/album/syning

Stoner! A prvi na redu su Finci The Moonhaze sa EP-jem  Emotional Emergency koji zapravo meša klasičniji stoner gruv sa malo ,,pravog" heavy metal ugođaja. Ništa preterano, ali ovde su gitare svakako kompleksnije i harmoničnije od uobičajenog heavy blues menija koji dobijamo od ,,normalnog" stonera. Dodatno, muzika je prilično atmosferična i, uz dosta promena tempa i jake dinamičke razlike, može da se priča o teatralnosti koja prevazilazi granice stonera. Svakako dobra ploča, vredna pažnje:

https://themoonhaze.bandcamp.com/album/emotional-emergency

Uskrs u ljudima inspiriše ono najbolje (i najgore ako gledate sa prave strane) pa su tako Kanađani Satan's Children izdali album Abstract Expressionism i ovo je, recimo, kombinacija psihodeličnog roka, fuzz rocka, doom metala i stoner roka... Satan's Children imaju, mora se primetiti, osoben pristup kompozicijama sa primetnim obrednim elementima u muzici a koji se lepo uklapaju u u suštini bluzersku osnovu njihovog zvuka. Ima ovde okultne drame i satanističkog rituala, ali sve je na kraju umotano u prijatan heavy rock omotač da bude prijateljski i poznato. Zanimljiva ploča:

https://satanschildren.bandcamp.com/album/abstract-expressionism-2

Mađari okupljeni oko Psychedelic Source Records su toliko dobri i izdaju toliko mnogo albuma da je sreća da se svi plaćaju onoliko koliko poželite inače bi jedino Jeff Bezos mogao da ima kompletnu kolekciju. Posle prošlonedeljne kompilacije nekoliko bendova iz ovog kolektiva, dobijamo i pojedinačne albume snimljene na ovim sesijama a prvi na redu su fenomenalni Pilot Voyager. Izuzetni Bence Ambrus iz Lemurian Folk Songs ovde svira bas i radi miks, a gitaru, koja je u prvom planu svira EKSTREMNO rasploženi Ákos Karancz. Bud Fascination je kolekcija dugačkih, veoma tripoznih džemova gde Ambrus i bubnjar Márton Kása prave tvrdu, stabilnu podlogu za Ákosovu pirotehniku i ovo je gitara koja od prozračnih atmosfera brzo stiže do urnebesnih erupcija pregrejane lave i nosi slušaoca sve do izmenjenog stanja svesti a onda i dalje u svemir. Sedam džemova, značajno više od sat vremena svirke, odličan zvuk, nipošto ne propustiti ovaj biser spontanog panonskog space rocka:

https://psychedelicsourcerecords.bandcamp.com/album/bud-fascination

Ponekad vam se samo sluša normalan, običan hard rok. Za takve potrebe, obratićete se čikaškim GhostSigns čiji istoimeni debi album, i pored naslova pesama kao što su Play Your Guitar, Out of Control ili The World's On Fire nisu TOLIKO staromodni. Recimo da je ovo najviše nalik na '90s rivajvl hard roka i za moje uši, sasvim prijatan u svom kombinovanju energičnih bluz osnova, poletnog tempa i himničnih refrena. Koliko tu ima supstance? Pa, sad, nisam doktor i ne bih da gledam, meni je već i većina '90s autputa bila malo predaleko od '70s predložaka, ali ja sam suviše analna osoba. GhostSigns sviraju prijatnu, kvalitetnu muziku i to je dovoljno:

https://ghostsigns1.bandcamp.com/album/ghostsigns

Za iste potrebe možete poslušati i album Nova Koloso istoimenog dua iz Baltimora, a koji kaže da je album snimljen kod kuće tokom lokdauna. Da prvo izrazim puno divljenja za kvalitet produkcije koja nije samo studijskog kvaliteta već ima i toplinu i dinamičnost koju danas isuviše retko čujemo u bilo kakvoj težoj rok muzici, a onda i da kažem da je ovo autoritativan, proggy materijal koji vuče malo i na klasičan hard rok ali se ne stidi ni '90s zvuka, negde između noise rocka i hard rocka. Pevač, čak, dosta podseća na Briana Molka iz Placebo, pa je ovo album koji može da pomiri padavičare raznih profila:

https://novakoloso.bandcamp.com/album/nova-koloso

Njemački Wheel, nažalost nije tajni projekat Radomira Mihajlovića-Točka, ali jeste sada već vrlo solidno pedigriran doom metal sastav iz Dortmunda čiji treći album, Preserved in Time donosi vrlo pristojan i umiven doom/ hard rock za ljude koje ne zanima da se muče sa kojekakvim ekstremistima, nego vole lep rif, prijatnu melodiju, dobar zvuk. Sedam pesama na ovom izdanju su spore i dugačke, ali bez pornografskog fokusiranja na ove elemente doom instrumentarija, pa se može govoriti da su prvo nastali rifovi i vokalne melodije a da su tempo i dužina aranžmana prirodno ispredene iz njih. I to je dobar pristp, Wheel imaju upadljivo dobre i pamtljive teme, prijatne harmonije i lep, topao zvuk – sa dosta dinamičnim masteringom!!! – koji im odlično stoji. Užitak:

https://wheeldoom.bandcamp.com/album/preserved-in-time

Vreme je za malo gitarskih pejsaža. Kuan su iz Firence i ova dva mladića imaju singl Koi Pond koji traje puna 22 minuta. Nije baš radio-friendly, da se razumemo, ali ova jedna kompozicija koja se sva sastoji od distorziranih gitarskih tonova i mikrofonije je zapravo veoma prijatna i ubedljiva ekskurzija u soundscape teritoriju, sa taman toliko harmonija i tema da ne bude potpuno amorfna ali i sa preovlađujućim akcentom na samom zvuku i aleatornim svojstvima ovakvog pristupa sviranju. Kao nekakav shoegazerski Sunn0))), pitate sad vi, a ja kažem da to i nije loš opis. Vrlo dobro:

https://kuan.bandcamp.com/album/koi-pond

Ne znam zašto baš Francuska obiluje mekanim instrumentalnim psihodeličnim bendovima koji štancuju albume na svakih par nedelja, ali evo nam novog Octopus Divera. Smoking Souls je opus od osam pesama, uglavnom veoma prijatnih maštarija na vrlo malo distorziranoj električnoj gitari uz jedva naznaku ritma i mada uz ovo svakako nećete praviti pijane žurke i šutirati se, teško da se nećete osećati blaženo dok ga slušate:

https://octopusdiver.bandcamp.com/album/smoking-soul

I, kao u potvrdi ove priče o Francuzima i mekanim, prijatnim, instrumentalnim psihodeličarima sa sumanutim tempom izbacivanja nvoih izdanja, Stone Rebel su izbacili novo. Ovog puta je u pitanju ,,samo" EP sa dve pesme ali Timeless Journey traje solidnih petnaest minuta i iako se Stone Rebel ne mrdaju ni milimetar od svoje uobičajene formule nežnog gruva i umiljatih gitarskih eksploracija – to i dalje zvuči sasvim neodoljivo. Platite koliko želite:

https://stonerebel1.bandcamp.com/album/timeless-journey

Grci Hazy Sea su instrumentalni psihodelični stoner bend iz Kavale i, za razliku od gorepomenutih Francuza, njihova muzika podrazumeva i više distorzije i više žestine, ali i forme bliže bluz-predlošcima. Naravno, Grci su u proseku jako, jako dobri u stoner roku pa su i Hazy Sea odlična ponuda na albumu The Journey Collection koji je kako mu i ime kazuje kompilacija sastavljena od pesama sa prethodnih izdanja. Idealno za upoznavanje sa opusom ovog benda, rekao bih jer The Journey Collection u kompaktnoj formi daje gomilu različitih aspekata ovog prolifičnog sastava i slušaoca kvalitetno informiše ima li potrebe da se upušta u dalja istraživanja opusa benda. Što se mene tiče – ima, jer su Hazy Sea vrlo lepo uklopili bluz sa psihodeličnim gruvom, te malo egejskih harmonija i nude prijatan, konstantno zanimljiv program:

https://hazysea.bandcamp.com/album/the-journey-collection

Francuski Wormsand spaja nekakav post-metal i post-rok sa doomom na albumu Shapeless Mass i mada je ovo pomalo zaista kao ta bezoblična masa iz naziva, nije rđavo za slušanje. Osnovni ,,problem", ako hoćete ovog albuma je što je sav sastavljen od pesama maltene istog tempa i rifova koji svi nalikuju jedan drugom. No, to je Wormsandov pristup i kroz 47 minuta oni ubacuju i upečatljivije melodije i teme koje razbijaju hipnotičku monotoniju. Da li u dovoljnoj meri da vam ovo bude dobro? Rekao bih da da. Poslušajte:

https://wormsand.bandcamp.com/album/shapeless-mass

Britanski Old Horn Tooth ima EP True Death koji će vas sa pravom smrću upoznati kroz 21 minut sporog, teškog valjanja moćnih, hipnotičkih rifova, a sve u okviru jedne, naslovne pesme. Dobro, ovo je kompozicija koja ima i orguljaški uvod, nije baš SVE u rifovima, ali svakako pričamo o doom metalu baziranom na rifu i ponavljanju. I dobro to ide. Old Horn Tooth kažu da je ovo ,,mračna predstava usamljenosti, borba sa duševnom teskobom gde je jedini beg 'Prava smrt'. Pesma puna emocija i bola, napisana je kao putovanje prazninom postojanja predodređenog za prerani kraj" i, mislim, ako vam to zvuči kao dobar utrošak vašeg i njihovog vremena, navalite, nećete se razočarati. Nema pevanja a to celu kompoziciju čini još hipnotičkijom.

https://spectralhoundrecords.bandcamp.com/album/true-death

Lajpciški Kyning zvuče vrlo zdravo na svom debi albumu, Ān. Ovo je mišićav, vrlo heavy stoner rok sa puno dobrih rifova i malo psihodeličnih efekata u pesmama koje su energične i dosta jakog tempa, tako da su dobre za klupski provod i slušanje u društvu. Johannes Vogel, gitarista i pevač ima interesantan, svakako ne savršen glas i pristup pevanju ali ovo u dobroj meri daje Kyningu njegov identitet i odvaja ga od konkurencije. Svakako poslušati:

https://kyning.bandcamp.com/album/n

The Limit su zanimljiva supergrupa vrlo old school muzičara, sa kultnim njujorškim rokerom Sonnyjem Vincentom na gitarama (gledao sam ga negde početkom veka u beogradu i bio je fantastičan), Bobbyjem Lieblingom iz Pentagrama na vokalu i Jimmyjem Reccom iz Stoogesa na bas gitari. Naravno, sa ovakvim pedigreom od prvog albuma The Limit očekujete dosta i Caveman Logic svakako vredi da se čuje. Ovo je rokčina negde na sredi između panka i garaže po kakvima su Vincent i Recca poznati, ali i teškog roka koji je Lieblingova specijalnost. Uz uglavnom kratke i efikasne pesme, dobar zvuk i pregršt šmekerskog etitjuda, moram da priznam da su The Limit apsolutno ispunili očekivanja i pružil još jedan dokaz tezi da bez starca nema udarca.

https://the-limit.bandcamp.com/album/caveman-logic

Desert rockeri će dobiti svoju porciju užitka sa prvim albumom mladog umetnika iz Arizone po imenu Lucust French a koji muziku kreira pod nadimkom Lazer Beam. Lazer Beam je ime i albuma koji je pun faziranih, psihodeličnih rokerskih himni i mada pričamo o muzici koja treba još da sazreva i razvija se, ovih dvanaest komada lepo čoveka pomere iz mesta, privuku mu pažnju i iznenade više nego jednom neočekivanim rešenjima. Opet, nisu sva ta rešenja idealna, i otud i ta priča o sazrevanju itd. ali Lazer Beam pruža izuzetno zdravu osnovu i zaveštanje za buduće radove:

https://lazerbeam.bandcamp.com/album/lazer-beam

https://youtu.be/G6AAPm0pGy0

Po hiljaditi put ću podsetiti da nisam baš prava ciljna grupa za gotski metal ili rok, ali Norvežani Årabrot deset godina rada proslavljaju albumom Norwegian Gothic i, pa, ovo svakako vredi da se čuje. Ovaj opus od čak šesnaest pesama nudi gomilu odličnog rokenrola koji, svakako ima elemente gotik (pa i industrial) roka iz osamdesetih i devedesetih, jasne uticaje Mikea Pattona, ali i odlične, ODLIČNE pesme, autoritativan performans i prilično zanimljiv zvuk. Ni ja, da mi se sve to nabroji, ne bih nužno skočio da ovo poslušam, ali Årabrot potpuno osvajaju jednom lepom kinematičnošću, pretvarajući svoje pesme u fine gotske pozorišne komade a da se energični rokerski vajb nikada ne izgubi. Preporuka:

https://arabrot.bandcamp.com/album/norwegian-gothic

Lake Drinker je fenomenalno ime za album a Šveđani Horndal na njemu pružaju izvrstan program energičnog, teškog ali ipak slojevitog sludge metala koji ima (well, kakav-takav) osećaj za dinamiku i ne ide iz sve snage sve vreme. Horndalu je ovo drugi album i imaju veoma izgrađen, moćan zvuk ali i veštinu da pesme ne pobegnu od tih osnovnih ćelija kompozicije sadržanih u rifovima i gruvu a da ipak imaju razrađene, inteligentno napisane aranžmane. Jak rad:

https://horndal.bandcamp.com/album/lake-drinker

Ahh, Heavy Feather su bend kao napravljen za mene, spajajući klasični bluzerski AOR zvuk iz sedamdesetih sa teškorokerskim tendencijama koje neguju i dobar rif, ali i lepe harmonije, melodične refrene... Album Mountain of Sugar je pravi spektakl pentatonskih solaža, moćnih bas-linija i bluzerskog pevanja pevačice koja zvuči autentično i moćno. Naravno, ovakav bend danas MORA da dođe iz Skandinavije a ne iz SAD i, tako je, pričamo o švedskoj postavi čiji je drugi album kao da ste u blender ubacili Mountain, Janis Joplin, Ten Years After, malo Hendrixa, sve lepo izmešali i popili na eks. Premoćno:

https://heavyfeatherofficial.bandcamp.com/album/mountain-of-sugar

(Kraj u sledećem postu)

[Meho Krljic]

The Lion's Daughter iz Sent Luisa u Misuriju na Metal Archivesu opisuju kao ,,blackened sludge" ali sasvim je fer reći da novi album, Skin Show, inače njihov peti, prevazilazi granice ova dva žanra, pa i metala generalno, nudeći žestoku rok muziku koja, svakako, čuva i tu svoju ekstremnu oštricu ali se baca u različite strane, dajući nam i psihodelični i praktično proto-industrijski zvuk gde se Black Sabbath, Killing Joke i Venom spajaju u nesvetoj alijansi i nude deset interesantnih pesama:

https://thelionsdaughter.bandcamp.com/album/skin-show

Indonežani Spellforger pružaju dopadljiv, energičan thrash metal na EP-ju Upholders Of Evil. Ovih šest pesama nude solidnu produkciju i dobru svirku, te songrajting koji je utemeljen u starijim thrash/ speed formulama, ali osavremenjen, bez gubljenja eksplozivnosti i oštrine. Besna svirka, zli rifovi, brzina – vrlo prijatno:

https://spellforger.bandcamp.com/album/upholders-of-evil

Rusi Slaughter Charge su snimili živi album u rodnom Petrogradu i Live Action Bootleg ih predstavlja u prijatnom svetlu. Slaughter Charge čukaju solidan thrash metal i uživo su vrlo ubedljivi i mada njihova muzika ne pati od previše originalnosti, treba istaći vrlo dobar kvalitet svirke, ali i kombinaciju rifova i melodičnijih solo-tema koje osvežavaju program. Pevanje je možda najmonotoniji element jednačine ali uživo, u šutki, to i nije neki problem:

https://slaughtercharge.bandcamp.com/album/live-action-bootleg-2

Čileanski Hexen Hammer ima novi EP, Destructo Máxima i njihov blackened thrash metal ovde zvuči zdravo, poletno i zabavno. Pet pesma ovde (od kojih je prva instrumentalni i napaljujući intro) nude zapravo neočekivano dobru produkciju ali i raznovrsnost aranžmana koji imaju prostora za gruv i atmosfere pored klasičnog jurišanja napred (slušajte Trauma). Ukusno, prljavo ali ne glupo, sa masom lepih rifova i srcem na pravom mestu:

https://hexenhammer.bandcamp.com/album/destructo-m-xima

Takođe iz Čilea su Necrobastard, bend koji do sada, tokom nekih četrnaest godina karijere nije uradio ništa jače od kasete. No, Deadly Resurrection je upravo kolekcija njihovih dosadašnjih demo-kaseta i ovo je simpatičan, lo-fi ali kvalitetan lo-fi death-thrash metal sa prostačkom, dispozicijom ali puno srca:

https://diabolicalsummoningrecords.bandcamp.com/album/necrobastard-deadly-resurrection-the-tape-collection

Pit Viper su thrash kvartet iz Njemačke koji je svoje prvo izdanje, da ne kažem demo, nazvao The Virus Tapes. Valjda je to neka aluzija na virus korona? Da sam odmah bio svestan verovatni ne bih ni kliknuo, ali dobro je da jesam jer su Pit Viper šarmantan thrashcore sa distinktnim pozne-osamdesete mirisom. Ovo je onako, za šutke, zezanje, omladinski i energično, a dovoljno kvalitetno da se ne zaboravi lako:

https://pitviperofficial.bandcamp.com/album/the-virus-tapes

Surreality iz Pensilvanije zvuči vrlo old school na svom prvom EP-ju, Artificial Degeneration. Ovo je solo projekat momka po imenu Caleb Warren ali pored novih pesama ima i nove varijante pesama njegovog starog benda, Fatal Agent. Sve to zvuči, zaista, kao da je snimljeno 1987. godine, sa prijatnim lo-fi kvalitetom, ali i solidnim sviračkim skilovima. Warren ima uho za dobar rif i trešerski gruv i meni je ovo izuzetno prijalo:

https://surreality2021.bandcamp.com/album/artificial-degeneration

Danny Trejo -Venice- su sekstet koji je baziran u Veneciji ali uključuje članove iz raznih italijanskih pa i šire evropskih hardcore thrash postava. Dakle, pričamo o supergrupi i, kako se onda i očekuje, i muzika na albumu Distorted Reality je vrlo dobra. Nije ovo ,,suvi" thrashcore i različite kompozicije pokrivaju čitav opseg od klasičnog, čukačkog thrasha pa do odličnog, vrlo zapaljivog heavy metala. Osam kratkih pesama, izvrsna svirka i produkcija, puno šutke i moćnih refrena – raj!

https://dannytrejohc.bandcamp.com/album/distorted-reality

Portorikanci Kjaebola skupili su sve svoje snimke iz proteklih pola decenije na kompilaciji Kjaebola i ovo je dobro produciran, gruvi thrashcore koji će bolje leći ljudima koji vole srednji tempo i recitovanje nego meni koji više volim brzinu i dranje, ali sasvim je to korektno. Uz cenu koju sami odredite ovo je vrlo pristojna urbana, ulična muzika za ljude kojima to treba:

https://kjaebola.bandcamp.com/album/kjaebola-2

Damage Done su strejt edž hardkor bend sa Floride a njihova istoimena kaseta nudi deset brzih, eksplozivnih pesama koje nikada ne dosegnu trajanje od dva minuta i pucaju od energije i besa. Vrlo dobra produkcija i atmosfera, vrlo preporučljivo čak i ako volite da tu i tamo popijete:

https://damagedone413.bandcamp.com/album/damage-done

Jerusalimski Karkait su fantastični. EP nazvan Yevul ima četiri pesme disonantnog, nervoznog grindcorea sa mathcore tendencijama, pakujući u kratke komade mnogo energije, mnogo napetosti  ali i mnogo muzike koja je stilski konzistentna ali i dalje raznovrsna. Poslednja pesma, posle prve tri koja ulete, naprave haos i zapale, traje skoro pet minuta i Karkait i ovde savršeno vladaju formom i tenzijom. Obavezno:

https://karkait.bandcamp.com/album/yevul

Yatsu iz Dalasa su odlični na EP-ju The One with the Mosh Riffs – sjajno sviraju, dobro su snimljeni i nude eksplizivan grindcore/ metalizirani powerviolence. Jedina stvar koja nedostaje su vokali. Instrumentalni grind? Šta još neće smisliti? No, iako je fakat da ekstremno pevanje u dobroj meri definiše grindcore i da mi ono nedostaje kod Yatsua, istina je i da je ovo dobra muzika koja pomera čoveka i vredi da se čuje, a po ceni od ,,daj šta daš" i da se kupi:

https://yatsu.bandcamp.com/album/the-one-with-the-mosh-riffs

Sa imenom kao što je Defecrator jasno je da od kalifornijskog trija treba očekivati grindcore i gadosti. No, kompilacija Unholy Hymns of Bestial Warfare pokazuje ovu ekipu – sveže raspadnutu posle nekih šest godina rada – kako umešno kombinuje death metal, black metal i grindcore za prijemčivu i agresivnu mešavinu koja samo zvuči primitivno i lo-fi a zapravo se odlikuje dobrim idejama, odličnom svirkom i na kraju krajeva i sasvim solidnim zvukom. Daunloud se prodaje po ceni koju sami odredite i ovo je vrlo preporučljivo za ljubitelje ekstremnog, a kvalitetnog andergraund zvuka:

https://goatthronerecords.bandcamp.com/album/unholy-hymns-of-bestial-warfare

Marak iz Sankt Petersburga su nekakva kombinacija chaotic hardcore, metalcore, sludge itd. podžanrova, ali je kod njih karakteristično, barem sudeći po EP-ju Hit & Love, da vole da pišu dugačke pesme. Naslovna stvar traje skoro šest minuta a druga pesma, Price of Freedom skoro devet, pa se možete istovremeno i diviti Maraku kako pravi ipak smislene aranžmane za dugačke pesme u žanru koji uglavnom forsira ekonomičnost, ali i unapred plašiti napada na uši koji dolazi uz brutalan zvuk i vrištanje. Dosta dobro, reći ću:

https://marakband.bandcamp.com/album/hit-love

Glassblower sa Novog Zelanda na albumu Younger Than Old Money miksuju metalizirani thrashcore i grindcore za energičnu, jako dobro prpduciranu muziku što kroz deset pesama šalje ,,ljubavno pismo svima koji su se ikad osećali izolovani, objektifikovani, viktimizovani, obezbređeni ili ugroženi". Niste sami, kažu Glassblower, iza vas je armija. Posle ovakvog uvoda očekivao bih ,,osećajniju" muziku sa shoegaze akordima i prozračnijim miksom ali ne, Glassblower biju opak thrashcore sa pesmama koje govore o rezanju buržujskih grkljana i sličnim bogougodnim temama. Besno, kvalitetno, antikapitalistički, sve preporuke:

https://glassblower.bandcamp.com/album/younger-than-old-money

Cryptic Void iz Hjustona posle četiri godine razbijaju diskografsku tišinu opasnim EP-jem, Post-human Godhood. Ovo je grindcore sa jednim teškim, debelim zvukom, na nekoliko koraka od deathgrind i goregrind formula, ali i sa osobenim pristupom atmosferi. Naučnofantastična tematika EP-ja je podcrtana i izborom harmonija i gruv delovima koji se smeštaju između instanci grajnderskog krljanja a uz odličnu produkciju ovo je izdanje koje ne treba preskočiti:

https://crypticvoid.bandcamp.com/album/post-human-godhood-ep

Kalifornijski Human Obliteration su razmetljivo dobri na split albumu sa Vile Species. Njihovih sedam pesama su izvanredno odsvirani, jako dobro napisani grind/ death metal sa gomilom svežih ideja i avangardnih elemenata koji nikako ne stoje na putu ozbiljnom čukanju. Ovo je agresivna, ali zapaljiva muzika, sa pesmama koje nikada ne dosežu dva minuta ali pakuju mnogo raznovrsnog materijala u svoje kompaktne formate. Vile Species nude klasičniji grindcore na svojoj strani  i to je odličan kontrapunkt, sa tim gritty '90s zvukom i jednostavnošću:

https://humanobliterationgrind.bandcamp.com/album/split-w-vile-species
https://vilespecies.bandcamp.com/album/split-w-human-obliteration

Opasan grindcore dobijamo na split-albumu tri benda Immersed in the worst. Amerikanci Berated je otvaraju sa tri pesme vrlo agresivnog, tehnički kvalitetnog grinda, samo da bi Česi Impulsealer prihvatili štafetu i POKIDALI sa svoje tri pesme. Ovo je grindcore novije škole, dakle, baziran pre svega na čvršćim, tehničkijim matricama koje su normalizovali Skandinavci poput Rotten Sound ili Gadget. Argentinci System Destroyer zatvaraju album sa svoje tri pesme i njihov zvuk je za mrvu siroviji sa klasičnijim vokalima, podsećajući nešto više na predloške devedesetih. Sve u svemu izvrsno i za ljubitelje grindcorea nezaobilazno:

https://berated.bandcamp.com/album/immersed-in-the-worst-3

Portorikanci Radio Muerte su na istoimenom albumu skupili sve svoje dosadašnje demo, EP i singl snimke i ovo je dopadljiva i zapravo fino producirana kolekcija prljavog, jednostavnog ali zaraznog zvuka koji meša grindcore, hardcore, death metal i thrash metal. Radio Muerte su, da bude jasno, bend pre svega gruva i ove pesme nisu ni preterano brze ni preterano agresivne, već iznad svega prijatne za slušanje ako volite distorzije i viku. Sami birate cenu (inače, primetiti da goreopisani Kjaebola, takođe iz Portorika, za svoj album koji je takođe kompilacija prethodnih snimaka, imaju vrlo sličan omot. Portorikanska ZAVERA!!!):

https://radiomuerte1.bandcamp.com/album/radio-muerte

Putrid Evil iz Gdanjska nose baklju tradicije odličnog poljskog grindcorea. Njihov EP Worm Infestation ima sve što želite: dobar, debeo zvuk, odličan gruv, brzu i zaraznu svirku, jedan opšti kvalitet izvedbi. Putrid Evil se ne trude da smisle nešto specijalno novo u deathgrind podžanru ali su vrlo verzirani u pravljenju dobrih, pamtljivih rifova i dvominutnih pesama koje ih lepo koriste. Još i završavaju obradom Repulsion. Carevi:

https://putridevil.bandcamp.com/album/worm-infestation

Kanađani Expunged veoma vole zvuk klasične HM2 pedale pa su distorzije na njihovom split EP-ju sa Immortal Force prepoznatljivo debele i masivne. Same pesme su zapravo možda malo bliže hardkoru/ moškoru nego što bih ja voleo, pogotovo jer Expunged sebe opisuju rečima ,,sick, rotten, coated in filth death metal surrounded by a sea of darkness", ali nije ovo neprijatno – death metal koji je spor i gruvi sa dosta prijatnog gitarskog rada svakako nije najgora ponuda koju sam danas čuo. Kanadske kolege Immortal Force su pak sa druge strane bliski hardcore formulama i u svoje tri pesme prže prljav, jednostavan, šarmantan deathgrind koji skoro da je mogao da bude snimljen i 1990. godine. Ništa, dakle, originalno ili novo ali ima ovde puno tog nekog andergraund šarma. A tek taj omot:

https://expunged.bandcamp.com/album/expunged-immortal-force-split

Meksički Omniscience su mi bili simpatični na svom, pretpostaviću prvom EP-ju  Dystopian Discourse a koji je death metal sa dosta melodičnosti i praktično heavy metal elemenata (slušajte Spiral). Ja u principu volim brz i energičan death i Omniscience pružaju i to ali njihova muzika je kompleksnija i ličnija i mada nije sva baš ono što ja želim, zapravo se karakternošću prilićno nameće. Simpatično:

https://omnisciencemetal.bandcamp.com/album/dystopian-discourse

Kad smo već kod latinoameričkog death metala, Peruanci North Profaned su tačno po mom ukusu. Ovo je gadan, grdan death metal starije škole, sa zvukom i kompozicijama koje dosta podsećaju na rane devedesete i EP Vomited and Dead je snimljen odlično sa četiri četvrtaste, mošerske pesme koje razumeju koncept gruva i koncept rokanja i pružaju vrlo prijatan program za svakog ko voli starije i prljavije:

https://jamonrecords.bandcamp.com/album/vomited-and-dead

Kad se zovete Corpse Worship a debi album vam je Horror Chronicles, to je praktično kliše koji jaše kliše, pa su Rusi Corpse Worship, srećom, makar spremni da dobrom svirkom i produkcijom brane svoje pozicije. Ovo je, naravno, death metal, šta bi drugo, negde na razmeđi old school pristupa koji me malo podseća na psihodeličnije momente Immolation, i malo modernijih, melodičnijih tendencija. No, Corpse Worship prevashodno nude naglašen rifaški program, sa harmonskim proširenjima koja se pomaljaju prevashodno u solažama pa je lako opustiti se uz ovaj mošerski, čvrsti death zvuk:

https://corpseworship.bandcamp.com/album/horror-chronicles

Chasmdweller iz Ontarija su prolifičan bend sa dva albuma i nekoliko EP-jeva samo u poslednje dve godine. Novi EP, Fossilized ih prikazuje u dobroj formi sa četiri pesme brutalnog, old school ali gruvi death metala koji na momente ulazi u slamming death metal teritoriju i nudi bolesne, polomljene plesne delove. Lepa andergraund produkcija i robusne sviračke veštine, te naslovi pesama poput Mauled Sadistically ili Liturgy of Raw Flesh. Što se kaže, zapakujte meni pola kile:

https://chasmdweller.bandcamp.com/album/fossilized

Još jedan Beastial Piglord? Pa jel' taj čovek ikad spava? Songs For Dogs je manje atraktivna ploča od poslednjih nekoliko jer se prevashodno drži nekakvog sporog, psihodeličnog industrijskog zvuka i mada tu svakako ima dosta dobrih momenata, zvučna i dinamička ujednačenost znaju da budu i malo monotone. No, svakako, cenim muziku koja ne želi da hvata pre svega na volumen i Piglordovo eksperimentisanje sa formom ovde dolazi u prvi plan a što je sasvim na mestu:

https://beastialpiglord.bandcamp.com/album/songs-for-dogs

Da metal doslovno ne poznaje granice svedoči i to da vikinški metal koji peva o zimi i snjegovima prave, između ostalog, u Španiji. Ulfsark su bend iz Madrida, a njihov EP Winter Tales ima tri pesme cheesy, melodičnog metala sa ugodnim hrapavim vokalima i mnogo klavijatura, te epskim temama koje asociraju na te neke ledene pustoši i heroizam potreban da se pretekne u takvom okruženju. Slatko. Ne po mom ukusu, ali slatko:

https://ulfsark.bandcamp.com/album/winter-tales

Švedski sastav Johan Kihlberg's Impera uredno štancuje albume od 2012. godine pa je Spirit of Alchemy njihova šesta dugosvirajuća ploča za , evo, manje od deset godina. Dokaz, valjda, da publike za klasičan heavy metal, što bi neki rekli ,,hair metal" i dalje ima. Naravno, ne bi bend izgurao ovoliko da ne valja i Spirit of Alchemy je robusna, dobra ploča kvalitetnog middle of the road metala kao iz sredine osamdesetih, sa dovoljnim radijskim potencijalom i pop-oštricom da bude prijemčiv publici šireg spektra. Naravno danas su mejnstrim metal bendovi Slipknot i 3 Inches of Blood tako da Johan Kihlberg i njegov projekat ipak spadaju u nostalgičnu tržišnu nišu ali ako volite stvari koje su radili Def Leppard, Van Halen i slični bendovi u osamdesetima, ovo je za vas:

https://www.youtube.com/watch?v=myXl8cWHrEk&list=OLAK5uy_kRvOlNJkccUHWgmB2-NlHALHODh15AmyI

Ha sličnoj su valnoj dužini i njemački Motorjesus čiji je šesti album, Hellbreaker, proslava ,,vozačkog" heavy metala, sa energičnim i vrlo cheesy nastupom, pesmama koje su glasne, bazirane na ubrzanim i ,,otežalim" rokerskim rifovima kakve su osamdesetih voleli Scorpionsi i slične pojave, melodičnom ali žestokom pevanju, horskim refrenina...Motorjesus su vrlo dobri u ovome što rade i kod njih cheese nije toliko naglašen da zaguši energičnu rokersku osnovu. Poslušajte:

https://www.youtube.com/watch?v=HRUMGE73sn0&list=OLAK5uy_l4ZrLm1icGCu6WsdR3rpvqK3w3dVIcRrs

Estonski Kauan su nominalno post metal, ali ovo je možda i tačnije nazvati ,,tvrdim shoegazeom" jer je album Ice Fleet pre svega serija atmosferičnih, emotivnih, nežno kontemplativnih komada koji, istina je, koriste distorzije i hrapave, ,,lažne glasne žice" vokale. Ne kažem da to nije jako dobro sklopljeno i ako volite ovakav zvuk, Kauan nude pun program svirke koja je živa i ubedljiva a opet hladna i dovoljno apstraktna. Ne nužno moja šolja mleka od soje ali impresivan album:

https://kauan.bandcamp.com/album/ice-fleet

Za kraj: pitsburški Zao ima novi album i Crimson Corridor je mučna, teška ali fantastična ploča mračnog, zrelog metala koji govori o mentalnim oboljenjima iz perspektive nekoga ko se sa njima legitimno nosi čitavog života (notabilno pevač Dan Weyandt). Ovde, dakle, ne pričamo o klasičnoj metalskoj kolokvijalnoj upotrebi ,,ludila" kao šok-elementa u muzici već o odmerenoj i odrasloj eksploraciji koncepta narušenog mentalnog zdravlja kroz pesme koje su najbliže sludge metal i metalcore formulama ali imaju spektar atmosfera i tehnika koje izmiču žanrovskim međama. Ne treba ni da kažem da ovo nije laka ploča, pričamo o sat vremena muzike koja je prijemčiva isto koliko je i hermetična, ali Zao su ovde zaista dobacili do naredne razine u svom muzičkom razvoju nudeći fantastičan materijal, odlične izvedbe i jako dobru produkciju. Ne propustiti:

https://officialzao.bandcamp.com/album/the-crimson-corridor

[Meho Krljic]

Well, jasno je da je ove nedelje najvažnije izdanje novi album Cheap Trick. Šalim se, novi album Cannibal Corpse, ali da bismo se do njega probili, valja čuti mnogo drugog, iznenađujuće interesantnog metala (i ovde se šalim, pa niste glupi, skrolujte do kraja ako ste nestrpljivi).

Blek metal za početak!!!! Finski Malum (a ne Maloum, zlobnici!!!) su bili vrlo dobri i na prošlom albumu, a novi, pompezno nazvan Devil's Creation donosi odličan, drusan blek metal koji spaja melodičnost sa sirovošću i žestinom na ugodan način. Podugačke pesme na ovom albumu sve zvuče kao praktično himne i borbeni marševi, upečatljivih, melodičnih tema i demonskog, vrištećeg vokala. Malum zvuče podjednako zlo i zavodljivo i u bržim i u sporijim pesmama i ako Đavo zaista pravi ovako solidnu muziku možda on i nije tako loš ortak:

https://malumfin.bandcamp.com/album/devils-creation

Belgijsko- špansko-nizozemski Saille su mi bili vrlo zabavni na svom petom albumu, V. Ovo je nominalno simfonijski blek metal ali, zapravo, radi se o samo malo kompleksnije napisanom blek metalu koji se ne loži preterano na orkestracije (mada voli klavir i sve te stvari) i ide uglavnom jako brzim tempom. Štaviše, prva asocijacija dok sam ovo slušao mi je bio skandinavski blek metal najbrže provinijencije (tipa Marduk ili Nordjevel) i kombinacija takvog čukanja sa melodičnijium, epskijim zvukom mi je na kraju veoma lepo legla:

https://saille.bandcamp.com/album/v

Argentinci Crow Dominions RAZBIJAJU na prvom albumu, Emerging Holocaust. Ovaj duo je pesme prikupljao i pripremao poslednjih deset godina pa je album em ubedljiv em raznovrstan u onome što nudi, kombinujući brz, agresivan, razbijački blek metal sa epskijim, teatralnijim aranžmanima u kojima ima puno orkestracija i simfonijskih momenata. Produkcija sasvim solidna, vrlo prijatno iznenađenje:

https://crowdominions.bandcamp.com/album/emerging-holocaust

Dopadljiv finski blek metal na albumu Deity Embers pretpostaviću jednočlanog Kirottu. Ovo je vrlo dobro producirano i sa dosta te neke epske atmosfere a da opet zvuči dovoljno svedeno i fokusirano za moj ukus. Kirottu voli dugačke deonice u kojima se tema lagano razvija preko skale, ali se ne gubi u nepotrebnim ukrasima pa muzika zvuči svečano i ozbiljno:

https://youtu.be/NcCvXuoL4zo

Nemam pojma kako se izgovara ime benda Angrrsth, pa ni njihovog debi albuma, Donikąd, ali ovo je još jedan sjajan primer za kvalitet i zdravlje poljske blek metal scene. Kako već od Poljaka i očekujete, ovo je raskošno odsviran, dobro produciran opus, melodične a oštre i žestoke muzike gde su aranžmani prirodno kompleksni i duboki a bend se drži jedne zrele estetike i, ne manje važno, Poljskog jezika u tekstovima. Jako kvalitetno, jako dobro, ne propustiti:

https://angrrsth.bandcamp.com/album/donik-d-full-lenght-album

Ali Poljaci apsolutno haraju, pa tako ove nedelje dobijamo i treći album postave Sznur koji je isto odličan. Dom Człowieka je moderan poljski blek metal, sa dužim, složenijim aranžmanima i jednakim količinama atmosfere i surove, znojave svirke. Naravno, Sznur uz sve imaju i dobar zvuk i profi miks pa je ovo još jedna nezaobilazna ploča iz države koja suvereno vlada blek metalom u Evropi:

https://godzovwarproductions.bandcamp.com/album/dom-cz-owieka

Gate Master i Reign su dva britanska blek metal projekta što su udružila snage za split EP i ovo je iznenađujuće zanimljivo i kvalitetno. Mislim, u suštini oba benda sviraju siroviji blek metal ali sa neočekivano puno nijansi i osećaja za kompozicije i atmosfere. Produkcija takođe vrlo pristojna. Zaveli me bez najave a vi platite koliko poželite:

https://gatemaster.bandcamp.com/album/gate-master-reign-split
https://thetruereign.bandcamp.com/album/gate-master-reign-split

Jermenski Ildaruni započinju svoj debi album, Beyond Unseen Gateways introm koji traje više od tri i po minuta i mada je to u principu neoprostivo, njihov paganski blek metal je u velikoj meri baziran na foklornim motivima pa se ova kompozicija i koristi da to dovede u prvi plan. Dobro. Kad bend zasvira ,,zaistinski", to je i dalje melodična, vrlo narodnjačka muzika sa klavijaturama, frulicama i gajdama na strateški odabranim mestima, da sve zazvuči bogatije i zanimljivije. Album je svakako interesantan, sa mnogo cheesy elemenata ali u principu dobrom svirkom i upečatljivim temama. Produkcijski ovo nije rđavo, mada mu, naravno, fali malo dinamike, ali to je valjda normalno u 2021 godini.

https://ildaruniblacklion.bandcamp.com/album/beyond-unseen-gateways

Prošli album Montrealskih Spectral Wound mi je bio okej, pa sam i novi poslušao sa zanimanjem. A Diabolical Thirst je vrlo dobro odsviran, naravno, i ovde se sada čuje i to da bend razmišlja o sekvenciranju ploče, aranžirajući pesme da imaju distinktne identitete i da muzika ima dinamiku i nekakav narativ tokom trajanja albuma. Što je vrlo dobro, s obzirom da sam zvuk dinamiku gotovo nema. Lepe su ovo pesme, sa puno melodičnih tema odrađenih žestoko, pržački, u visokom tempu i meni je teško da povremeno ne opsujem i kažem da momci mnogo dobro sviraju, ali taj zvuk, tako napucan, zaravnjen i betoniran znači i da je meni vrlo teško da odsedim do kraja albuma u jednom cugu. Možda se jednom trend preokrene i svi ovi bendovi krenu da izbacuju full dynamic range remastere svojih ploča, ali do tada, za Spectral Wound vredi uložiti napor. Odlični su:

https://spectralwound.bandcamp.com/album/a-diabolic-thirst

Stoner! A prvi na redu je vrlo talentovani multiinstrumentalista Zac Crye čiji debi album, All the Same vozi u sporijoj traci i donosi pet pesama vrlo prijatnog psihodeličnog heavy blues zvuka. Rye nije jednako idealan na svakom instrumentu – pevanje mu je najslabije – ali je vrlo nadaren za pisanje prirodnih, klasičnih hard rok komada koji su i solidno snimljeni na ovoj ploči. Uostalom, možete slušati ovo ili novu Gretu Van Fleet koja je upravo izašla, a vi vidite šta je časnije. Valjan početak:

https://zaccrye.bandcamp.com/album/all-the-same

Argentinci Sahara sviraju prljav, vrlo garažni ali i vrlo šarmantan psihodelični teži rok. Ovo je muzika koja nastaje u podrumima ali iz njih izlazi kompletno formirana, dakle, i sa zvukom i sa pesmama, temama, tekstovima, melodijama i refrenima, kao jedan lepo zaokružen paket od koga sirovija produkcija ne treba da nas odbije. Kaseta The Curse je snimljena uživo i predstavlja bend u vrlo dobrom svetlu:

https://saharadoom.bandcamp.com/album/the-curse

Os Três Odiados su bukvalno tri lika iz Brazila koja sviraju gruvi instrumentalni psihodelični stoner rok. I mislim, skoro da ništa ne treba dalje ni da se priča. Znamo se. No, čisto u tehničkom smislu, Sobriedade Mórbida je EP sa pet pesama odličnih rifova i meljućeg basa i jedina zamerka ide na (digitalni?) bubanj koji ne zvuči dovoljno ,,živo" i dinamično za moj ukus, ali dobro, i ja sam picajzla. Gitare su zato vrlo dobre i Os Três Odiados za samo dva dolara pružaju  puno sreće i hipnoze:

https://os3odiados.bandcamp.com/album/sobriedade-m-rbida-ep

Vrlo mi je prijao EP GLöD istoimenog švedskog benda koji, sa svoje četiri pesme donosi gotovo sve što je čoveku potrebno od teškog psihodeličnog roka. Ovde imate jake rifove, masne, fazirane gitare, jednostavne a efektne solaže, gruv i samo malo metalskog cheesa. Pritom, Šveđani ovo daju za onoliko para koliko sami ponudite (ladno, jebiga, al standard) i GLöD je apsolutno nezaobilazan biser teškog roka za ovu nedelju:

https://glod.bandcamp.com/album/gl-d

Španski Gangrened imaju album mračnog sludge-doom zvuka pod nazivom Deadly Algorithm. Malčice me ovde odbija što sve zvuči kao da je snimljeno u nekakvom metalnom rezervoaru sa mnogo prostora i jeke, ali Gangrened sviraju dobro, čak i malo psihodelično, nudeći dosta materijala za kontemplaciju dok tresete glavom i tapkate nogom. Lepo:

https://odiosonoro.bandcamp.com/album/gangrened-deadly-algorithm

Njemački bendovi Hellamor i Red Stone Chapel imaju odličan split album, Major League Heavy​-​Rock Ovo je zaista heavy rock, sa dosta bluza u svojoj osnovi, ali nije retro, i oba benda su vrlo svesna svega što se u hard roku i metalu dešavalo poslednjih pedeset godina pa njihova muzika ima savremenu oštrinu uz taj klasični, rokerski etitjud. Plus, produkcija je topla, ne prenapucana kako se to često danas čuje i ovo je kolekcija vrlo prijatnih rok pesama za svačije uši:

https://godownrecords.bandcamp.com/album/major-league-heavy-rock

Gora Mama iz Švajcarske sebe nazivaju tribalnim stoner rok bendom i istoimeni EP je sasvim prijatno slušalačko iskustvo iako ja tu ne čujem sad nešto mnogo tribalnog zvuka. No, Gora Mama vole pesme koje drže isti ritam, dinamiku i ponavljaju jednu istu temu mnogo puta pa se da govoriti o izvesnoj ritualnoj dimenziji njihove muzike. Iako je ovo pre svega dobro produciran, zdravo zvučeći teški rok sa ženskim vokalom, gruv koji Gora Mama vrte odlazi i u psihodelične širine pa urgiram da se album čuje jer ovo nije tek još jedan stoner sastav:

https://goramama.bandcamp.com/album/gora-mama

LáGoon su iz Portlenda i, kao i zabrinjavajuća količina bendova iz Portlenda, odlični su i to na neki svoj, osoben način. Album Skullactic Visions nudi teške rifove i opojne stonerske atmosfere, ali uz interesantnu dimenziju noise rock ekscentričnosti preko svega toga. Treba se malčice navići na neobično pevanje preko žestoke stoner svirke, ali generalno bend pruža jak rokerski program, težinu i moć:

https://lagoonpdx.bandcamp.com/album/skullactic-visions

Teksašani White Powder nude vrlo umiljatu kombinaciju psihodeličnog roka (al onako, osunčanog) i post roka na svom prvom albumu, Blue Dream. Ovo je kolekcija instrumentanih, hipnotičkih komada sa lepim raspoloženjem i pozitivnom dispozicijom, kao stvorena za prolećne dane:

https://whitepowder.bandcamp.com/album/blue-dream

Znam da kad se bend zove Krave to deluje kao nekakva šumadijska pank-rok zajevancija, ali treba razmišljati internacionalno i radi se o bendu iz Brizbejna u Australiji, a EP Self Exposure je nekakav moderniji heavy rock/ televizijski metal koji bi zvučao relativno sveže u 2002. godini. E, sad, niti to danas zvuči naročito inovativno niti je to muzika po mom ukusu, ali su Krave tehnički korektni i dobro producirani pa uz kvalitetnu pevačicu zavređuju pažnju ako vam je ovakva muzika u principu zanimljiva:

https://krave1.bandcamp.com/album/self-exposure-ep

Bence Ambrus iz Lemurian Folk Songs ima album prelepih prolećnih meditacija na gitari i bendžu nazvan Gardenside Ambient Sessions I i ovo je snimljeno ,,u bašti" pa se čuju ptice, živina, čak i jedno kuče (a čuje se i Krisztina iz LFS, koja dodaje klavijature i samo malo glasa). Ambrus je sjajan gitarista i njegovi džemovi su izrazito prijatni za uho i duh i mogu se slušati praktično beskrajno. Kao i kod svih drugih Psychedelic Source Records izdanja, cenu određujete sami, pa odredite pravično:

https://psychedelicsourcerecords.bandcamp.com/album/gardenside-ambient-sessions-i

Irski Soothsayer su mi se dopali pre par nedelja na živom albumu Live in Malta, a sada imam zadovoljstvo da prijavim da im je i prvi studijski album, Echoes of the Earth, vrlo prijatan za slušanje. Mislim, ,,prijatan", ako volite, mučni, napeti sludge-doom zvuk koji, moram da priznam, mene malo asocira čak i na Godflesh i slične bendove sa kraja osamdesetih. Hoću reći, ovaj sludge metal ima u sebi malo postpanka i njegova se melodična emotivnost lepo uklapa sa brutalnim rifovima i veoma teškim zvukom Soothsayera. Dugake pesme, spora, mrveća muzika, ali i solidno dinamičan mastering – Soothsayer imaju prvenac kojim mogu da budu vrlo zadovoljni:

https://soothsayer.bandcamp.com/album/echoes-of-the-earth-atmospheric-doom-sludge-metal

Brazilski power trio The Dharmas nudi dve masne pesme noise rock/ heavy rock kombinacije na EP-ju Epilepsia​/​1000Miles. Epilepsia je kraća pesma, nešto brža i, jelte, ,,hitoidnija", dok je 1000Miles više spora stonerska meditacija. Obe su dobre. Sirovo i ljudski.

https://thedharmas.bandcamp.com/album/epilepsia-1000miles

Nažalost, Swamp Records nisu svoju kompilaciju Swamp Sabbath - The Swamp Records Tribute to Black Sabbath okačili na Bandcamp, ali nadajmo se da hoće jer ovo je divna kolekcija pesama koju svira divna kolekcija bendova. Mislim, Froglord koji svira Into the Void? Miruj srce ludo!!!!!! CIA Hippie Mind Control KASAPE Die Young? Zašto da ne! U svakom slučaju, ovde imate neke od najboljih heavy rock i metal pesama odsviranih sa puno srca i duše. Dos Brujos koji Hole in the Sky pretvaraju u Jam in the Sky je, čini mi se dobar sažetak duha ove kompilacije. Poslušati:

https://youtu.be/bQuDAgwN_wY

Šveđani Left Hand Solution nam donose još svog prijatnog doom rocka na EP-ju Dead of Winter. Ne znam ima li smisla da se ovako naslovljeno izdanje pojavljuje baš u proleće, ali dobro, to su sitne zamerke a muzika je dobra. Left Hand Solution su bliži gotskom doom metalu nego što ja volim, no, kome to ne smeta, ovih šest pesama su lepe, himnične, melodične, sa dosta emocija, ukusno ubačenih folk motiva i dinamičkim rasponom koji je prijatno čuti. Dobra produkcija i uobičajeno prijatno pevanje Mariane Holmberg zaokružuju paket pa ako ste od onih što vole, probajte:

https://lefthandsolution.bandcamp.com/album/dead-of-winter

Sedmi album španjolskih doom-death metalaca Graveyard of Souls nije po mom ukusu ali nije da bi ova melodična, svečana dooim muzika ikada i mogla to da bude. No, bend svakako zna šta voli i to što voli dobro i izvodi pa je Infinity Equal Zero primereno ubedljiva kombinacija raspevanih sintisajzera, odjekujućih gitarskih tema i grubog vokala. Ko voli Paradise Lost ali da je malo sirovije, zna šta treba da radi:

https://graveyardofsouls.bandcamp.com/album/infinity-equal-zero

Al zato je italijanski Shamael ozbiljno spor i težak funeral doom metal samo za najizmučenije među nama. Raffaele Galasso iz Gardenije je na EP-ju Melancholie der Engel (na bandcamp stranici pogrešno piše ,,Engels") odsvirao sve instrumente i napravio u četiri pesme više od četrdeset minuta svečane ali i hermetične muzike koja ne probija neke nove granice u funeral doom žanru ali će verovatno lepo poslužiti da se uz nju drema ljudima koji vole da budu tužni na taj neki dostojanstven ali i cheesy način:

https://shamael1.bandcamp.com/album/melancholie-der-engels

Kanadski Witchrot ima prvi album, Hollow i to je osam pesama teškog, distorziranog psihodeličnog roka kakav može da bude i lekovit ako ste bolesni. Svirka je hipnotička i izaziva halucinacije, sa masivnim rifovima i višeslojnim temama, ali pevanje klavijaturistinje Lee Alyssandre Reto je verovatno najupečatljiviji element jer ova žena ume od gotovo somnabulnog mumlanja da se lansira pravo u orbitu moćnim, autoritativnim vokalom. Apokaliptično!!!!

https://witchrot.bandcamp.com/album/hollow

Odličan stoner-doom stiže nam iz Švajcarske ljubaznošću trija Mystic Sons. Njihov drugi album, Curses And Spells ima sve što jedna ovakva ploča treba da nudi: spor, valjajući tempo, hipnotičke pasaže svirane bez mnogo distorzije i buke, pa onda rifčine ko kuća i krljanje ali i melodično, upečatljivo i karakterno pevanje. Najvažnije od svega, pesme su dobro napisane i ovo nisu samo bluz-džemovi već spontano zvučeće ali promišljeno aranžirane rokenrol himne. Sjajno:

https://mysticsons.bandcamp.com/album/curses-and-spells

Beloruski Trollward je instrumentalni polka-folk-metal bend. Što deluje kao nekakva pošalica, ali su tri pesme na demou Humppa​-​Troll Metal sasvim pristojne uzevši u ibzir da su snimane na, verovatno, kućnoj opremi. Kombinacija brzog tempa, razigrane harmonike i dobrih gitara ovde vrlo lepo leži i ovaj EP je dovoljan da čoveka zainteresuje i ubaci ga u maštarije šta bi bilo da ovaj bend ima samo malo više resursa na raspolaganju:

https://metalgemsrecords.bandcamp.com/album/humppa-troll-metal

Italijanski death'n'roll bend Carcharodon ima novu kolekciju živih snimaka. Late Night Cockfights : Bootlegs and Rarities sastoji se od materijala prikupljenog tokom godina, počev od 2006. i mada Carcharodon nsu meni nešto superomiljeni, ovo je karakterna i šarmantna kompilacija teškog, vozačkog roka koju vredi poslušati:

https://carcharodon.bandcamp.com/album/late-night-cockfights-bootlegs-and-rarities

Brazilci Scumbag imaju šarmantan EP karakternog thrash metala sa dosta pank i heavy metal elemenata. Return Ritual, pt. 1 nije puki sprint kroz neke klasične rifove već kolekcija pesama koje deluju utemeljene u, jelte, ličnim iskustvima i emituju auru autentičnosti. Solidan zvuk i zanimljiva muzika:

https://scumbaghc.bandcamp.com/album/return-ritual-pt-1

Finski duo Bhikshu nije rđav na svom prvom EP-ju  The Fate of Monarchs. Ovo je oštriji, abrazivniji thrash metal sa malo death metal i grindcore začina, ali sa odličnim rifovima, maštovitim aranžiranjem i upečatljivim temama. Produkcija takođe nije rđava i uz ovo se vrlo lepo hedbenguje:

https://bhikshu.bandcamp.com/album/the-fate-of-monarchs

Australijski Decharot je dopadljiv na EP-ju Cannibal Island​/​Blood River, pružajući dve pesme žestokog, šmekerskog thrash metala sa malo pank i malo death metal elemenata. Muzika, je, dakle, disciplinovana i dobro producirana ali je pevanje onako, mangupsko i ovo je lepa, sveža i prijatna kombinacija uz koju se fino trese glavom i uživa.

https://decharot.bandcamp.com/album/cannibal-island-blood-river

Čileanci Sigma (aka Sigmamosh) su izdali živi EP usred pandemije i, pa, Pandémica irrealidad je sirovije snimljena ali vrlo šarmantna ploča klasičnog, old school thrashcore zvuka sa brzim rifovima, moćnim mosh delovima i karakternim pevačem. Ovde nema modernih trešerskih fora i produkcijskih blagodati ali Sigma sviraju izuzetno uverljivo i ovo je pet kratkih, ubitačnih, moćnih komada po ceni koju sami odredite, pa nemojte zaobići njihovu ponudu:

https://sigmamosh.bandcamp.com/album/pand-mica-irrealidad-live-2021

Švedski veganski straight edge hardcore bend Times of Desperation pruža vrlo energičan, dobro produciran program na EP-ju Gaia Bleeds. Ovo je kako ovakva muzika treba da bude (bar po mom ukusu), sa vrlo metaliziranim rif-radom i zvukom ali uz dovoljno kratke i ekonomične pesme da se ne izgubimo u širini ideje. Prijatno:

https://timesofdesperation.bandcamp.com/album/gaia-bleeds

Još veganskog straight edge hardcorea? Nema problema. Rechazar su Čileanci i kaseta im se doslovno zove Vegan Straight Edge. Bend nije naročito originalan ali je kompetentan i kogod voli Earth Crisis i njihove derivate ovde će naći puno izmučenih vokala, srednjetempaškog naboda i solidnih rifova:

https://medusaslair.bandcamp.com/album/mlr001-vegan-straight-edge

Kad već udaramo po panku, vredi čuti i bruklinski Chain Gang Grave čiji je album Cement Mind u podrumu snimljenih pola sata nabadanja, superprejakog faza, haosa, buke i zapaljivih tema. Ovo nije ,,čist" pank, u smislu da Chain Gang Grave nećete pomešati sa Ramonesima i u njihovoj muzici ima dovoljno postpank i nojz rok elemenata da budu toliko bliski metalu da se ne osećam glupo što ih ovde uvršćujem. Plus, album je kidanje:

https://chainganggrave.bandcamp.com/album/cement-mind

Kanadski Incision na istoimenom EP-ju nudi besan, energičan metalcore starijeg tipa, sa trešerskim rifovima i srednjetempaškim, mošerskim senzibilitetom. Rifovi su dobri, kao i produkcija i ovde nema modernijih fora sa monotonalnim breakdown pasažima i melodičnim refrenima, pa dobijamo samo propisno old school nabadanje. Odobrava se, naravno:

https://incision604.bandcamp.com/album/incision

Australijski ExtinctExist sviraju vrlo prijatan metalizirani d-beat hardcore na svom prvom albumu, Anthropocene. Ovo je puno finih trešerskih deonica ali i neodoljivo zapaljivog d-beat punka, sa solidnom produkcijom, dobrim, grubim vokalima i generalno visokim nivoom kvaliteta i u pogledu svirke ali i ideja. Odlično:

https://extinctexist.bandcamp.com/album/anthropocene

Još metaliziranog hardkora stiže nam iz Leedsa u formi EP-ja Block Out The Sun grupe Block Out The Sun. Šest pesama odlične svirke i dobre produkcije, a stilski je ovo između onog više ,,uličnog" hardcore zvuka i D-beata, nekako kao, recimo, Cro-Mags, pa ko voli, poslužiće se, pogotovo jer cenu određuje sam:

https://blockoutthesun.bandcamp.com/album/block-out-the-sun

Rusi Pervanal sebe opisuju koristeći i ovakve klasifikacije: ,,progressive nu metal" i ,,experimental" i ,,grindcore". Album Зукмфтфд je zaista čudna ali i zabavna smeša grinderskih elemenata, elsktronskog gruva, metal rifova i vrištanja, a producirana iznenađujuće ubedljivo. Nisam siguran kome je tačno namenjen ovakav album, ali em ga plaćate koliko hoćete em ovde ima dobrog, a bizarnog metala.

https://pervanal.bandcamp.com/album/--10

Oklendski Violent Opposition je suluda ali nekako neodoljiva kombinacija grindcorea i Franka Zappe. Autor kaže da su Zappa i grind bili osnovni gradivni elementi, ali su West Coast hardcore i kanadski fastcore takođe uticali na finalnu formu projekta. Kako god bilo, album WorldGrind je iznurujuća ali zabavna kolekcija kompleksnih, ali stalno brzih i energičnih kompozicija koje od grindcorea uzimaju kratka trajanja pesama i blastbitove ali onda od Zappe preuzimaju interesantan harmonski raspon i rokerske orkestracije. Vrlo interesantno i vredno svake pažnje, s obzirom da je ovo kućni projekat koji bi svako od nas mogao da napravi samo da ima talenta:

https://violentopposition.bandcamp.com/album/violent-opposition-worldgrind

Ništa kao malo old school grindcorea da čoveku ulepša dan. Split EP grčkih Corrodent i Brazilskih Kebranti je ulepšavajući agens u ovom slučaju, sa četiri pesme prljavog, starinskog deathgrinda kod Grka i pet pesama za nijansu pankerskijeg ali zapravo produkcijski i svirački još čvršćeg grajnda kod Brazilaca. Sami birate cenu a ovo je jako dobro:

https://corrodent.bandcamp.com/album/split-w-kebranti

https://kebranti.bandcamp.com/album/kebranti-x-corrodent-split

Deprive su bend iz Pekinga ali u kome, ako dobro shvatam ovo što je napisao kineski izdavač Dying Art Productions, sviraju stranci. U svakom slučaju istoimeni album je kolekcija finog hardcore thrasha/ fastcorea kao iz veselih osamdesetih godina. Brzo, sirovo, prijatno i još i vepar-metalac sa Molotovljevim koktelom na omotu. Mislim, ZAŠTO da ne:

https://dyingartproductionscn.bandcamp.com/album/deprive

Bodybox iz Orlanda u Floridi su nekakva kombinacija slamming death metala sa grindcoreom i sve to dopunjavaju obožavanjem kanabisa. EP Through the Bongfire nudi iznenađujuće dobar i zaokružen materijal solidne produkcije i pesama koje imaju lep gruv i žestinu i slutim da dobro prolaze na koncertima ako ih ovaj bend uopšte svira u ovom nesretnom istorijskom trenutku u kome živimo. Sami birate cenu:

https://bodybox.bandcamp.com/album/through-the-bongfire

(Kraj u sledećem postu)

[Meho Krljic]

Merilendski grajnderi Full of Hell su izdali novi živi album, Auditory Trauma: Full of Hell Isolation Sessions i on, naravno, kida. Ne znam koliko je ovo ,,živo", u smislu ,,pred publikom", verovatno ne, ali bend pruža pravi koncertni set razbijačkih pesama dopunjenih raznim lupovima i harsh noise semplovima koji služe kao tranzicije između kompozicija. Naravno, Full of Hell su veoma dobri u onome što rade pa je Auditory Trauma za fanove obavezna lektira a za publiku koja ih ne poznaje odličan način da se upozna:

https://fullofhell.bandcamp.com/album/auditory-trauma-full-of-hell-isolation-sessions

Hatemonger iz Čikaga na EP-ju The Vile Maxim melju sve ispred sebe izuzetno teškim deathgrindom. Ovo je onaj jako nisko naštimovani, jako komprimovani zvuk kakav je čest kod skandinavskih bendova, ali ga Hatemonger vrlo lepo prilagode svojim dužim, kompleksnijim pesmama koje i dalje čuvaju svu potrebnu agresivnost i brzinu deathgrind stila. Surovo:

https://hatemonger.bandcamp.com/album/the-vile-maxim

Monarch iz Kalifornije sa svojim drugim albumom, Future Shock imaju da ponude interesantnu smešu stilova. U osnovi ovo je sve thrash metal, ali pesma koja album otvara, Blast the Seed je brz, pankerski komad, koga sledi Khaos Warrior sa melodičnim, vrlo cheesy temama koje imaju i samo malo neoklasičarkosg šmeka (gitarista i pevač, Matt Smith ima klasičnu naobrazbu). Solaže su ovde složene i zvuče kao da su ispale sa nekog Judas Priest albuma sa kraja osamdesetih, što je pohvala kakvu retko dajem. Materijal na albumu je vrlo raznovrstan i muzika je generalno veoma prijemčiva, jakog tempa, bez previše gruva (mada ima i toga, taman koliko treba) i Monarchu devojačku sreću u teoriji kvari samo produkcija koja nije idealna za ovakvu muziku, i povremeno preterivanje u gluposti kad su tekstovi u pitanju (Swarm of the Whorenet??? WTF, momci?). No, svakako dajem velike preporuke za album koji se ne stidi da bude apsolutno headbangerski, ,,glupi" metal ali i da treš formulu oplemeni gdegod vidi zgodno mesto. Udri:

https://monarchmetal.bandcamp.com/album/future-shock
https://www.youtube.com/watch?v=8JCHwwpTjW0&list=OLAK5uy_lOsTnYIaaC321Fgjm2HSen7PGmbNNPOLU

Za brutalniji thrash izraz moramo u Teksas. Takva su pravila, nisam ih ja izmislio. Aggravator su iz San Antonija i njihova trešagija ima u sebi dosta death elemenata, prvenstveno u rifovima koji povremeno pređu u death metal hermetičnost nalik na, pa, Death, i u vokalu koji je neka mutiranija verzija Kreatorovog Mileta Petrozze. No, žestoka svirka, eksplozivan zvuk i jak stav svakako drže Aggravator čvrsto sa thrash strane te neke zamišljene ograde. EP Unseen Repulsions je veoma dobro produciran i sa svojih šest pesama zvuči kao najbolja ploča iz 1990. godine koju nikada niste čuli, smeštena između Death, Sadus, Bloodcum i Kreator. Izuzetno:

https://aggravator.bandcamp.com/album/unseen-repulsions

Španski Wrathnoise je spojio svoja dva EP-ja na izdanju The Progeny of Nyx, nudeći nam osam pesama čukačkog, brzog ali i melodičnog death-thrash zvuka koji, uprkos samo malčice ,,digitalnoj" produkciji meni zvuči prilično šarmantno i zabavno. Kombinacija žestokih thrash rifova, brzog tempa i grubih death vokala ovde uglavnom stalno pali i Wrathnoise pružaju pristojan metalski program po ceni koju sami odredite:

https://wrathnoise.bandcamp.com/album/the-progeny-of-nyx

Ophidian Memory je solo projekat muzičara po imenu Blake Lamoureux, a koji svira u bendu Kobra o kome ništa ne znam, no EP, takođe naslovljen Ophidian Memory, je prilično impresivna ploča melodičnog death metal zvuka koji se ne rasipa preterano u nekakve metalcore strane, već je, onako, intimniji, ličniji i solidno produciran. Pet pesama i jedan instrumentalni interludij, vrlo obećavajući materijal:

https://ophidianmemory.bandcamp.com/album/ophidian-memory

Škoti Satiracy su vrlo solidni na singlu In Cinere koji donosi dve pesme tehničkog, proggy, pa i solidno melodičnog death metala. Ovo je možda i previše melodično za moj ukus, ali Satiracy demonstriraju ne samo visoke tehničke kvalitete već i ozbiljan trud da pesme ipak nekud idu uz sve te komplikovane pasaže, ukrase i ideje. I uspeva im u dobroj meri:

https://satiracyband.bandcamp.com/album/in-cinere

The Dead Cold, internacionalni death metal projekat i jedan od milion projekata švedskog renesansnog death metalca po imenu Rogga Johansson izbacio je prošlog meseca već jedan EP, a sada nam daju još tri pesme na EP-ju The Harsh Reality: B Sides. Ovo su, dakle, pesme sa nekih stariih izdanja koje su bile na ovaj ili ona način skrajnute i kad se preslušaju to su tri solidna deathgrind komada sa napucanom produkcijom i dobrom svirkom. Ništa revolucionarno, ali kvalitet je tu:

https://thedeadcold.bandcamp.com/album/the-harsh-reality-b-sides

Turci Booze Serpent sviraju, o iznenađenja, death metal. Ali dosta karakteran. Album  Slices Of Death ne zvuči kao imitacija drugih, poznatijih bendova već kao jedan pankerski, idiosinkratični žanrovski uradak u kome ima i dobrih rifova i gruva i srčanosti.

https://boozeserpentbchr.bandcamp.com/album/slices-of-death

Čileanci Worship Death sviraju prljav, haotičan death metal stare škole i njihov najnoviji EP, Worship Death mogao je biti snimljen i početkom devedesetih, što se tiče stila i izvedbe. No, sam zvuk je ipak za nijansu moderniji sa brutalno distorziranom bas-gitarom i jednom napucanošću celokupnog mastera koja ipak pokazuje da je ovo svežijeg datuma. Svakako valjane dve pesme plus obrada Autopsy za kraj – nemam nikakvih zamerki:

https://worshipdeathmetal.bandcamp.com/album/live-death

Metal Blade ove nedelje ima, kako smo već najavili, novi Cannibal Corpse – o kome malo niže – ali su izbacili i novi, treći album njemačkih Endseeker i ako slučajno osećate nedostatak klasičnog švedskog death metala u životu, Mount Carcass će zalečiti TU ranu. Endseeker su veoma pažljivo izučili lekcije ostale iza pre svega Dismember – mada se ovde čuju i Entombed, Firespawn, Bloodbath i slična bratija – i ovih devet pesama melju najtežim zamislivim zvukom, ali i kidaju rifčinama, miluju melodijama i reže besnim vokalima. Nije da u Švedskoj danas nema bendova koji ovaj klasični stil sviraju vrhunski – videti pod Lik, recimo – ali zaista je predivno da je taj stil odavno postao globalna stvar i da bendovi poput Endseeker ponosito – i spretno – pronose baklju swedeath slave svuda kuda stupe. Sjajna ploča:

https://endseeker.bandcamp.com/album/mount-carcass

Ako ste ipak sofisticiranija osoba od, recimo, mene, interesantniji će vam biti drugi album kanadskih progresivnih death metalaca Intonate. Ova ekipa radi sve ono što NE rade klasični prog bendovi (videti šta niže piše za Liquid Tension Experiment), pa je njihov album, Severed Within jedna očigledno konceptualna ploča sa filozofskim tekstovima i kompozicijama koje su praktično delovi jedne veće celine u mnogo izraženijem obimu nego kod ,,normalne" rokenrol ploče. No, mislim, meni se ovo uglavnom dosta dopada. Intonate umeju da odu i malo u smeru presviravanja – što nije neočekivano za progresivu – i neke pesme bi svakako mogle da budu i kraće, no album je u celini ozbiljna, ambiciozna priča i ovde je tehnički naprednija svirka podređena višoj formi. Respekt:

https://intonate.bandcamp.com/album/severed-within

Njemački Inner Axis već imaju dva albuma a sada smo dobili i singl Midnight Hunter koji njihov melodični, napaljeni heavy metal spaja sa jakim '80s-'90s šmekom. Mislim, omot je dizajniran kao poster za film, ili, još tačnije, televizijsku seriju iz tog vremena, ali muzika je samo za nijansu savremenija, sa dobrom, modernom produkcijom i bendom koji uspeva da ne zvuči retro a da opet ima sav potreban cheesy šarm klasičnog Top-40 heavy metala. Lepo:

https://fastball-music.bandcamp.com/album/midnight-hunter

Cheap Trick ima novi album. Razmislite malo o tome. Ovaj bend je sedamdesetih godina prošlog veka bio OGROMAN, jedan od najpopularnijih na toj osetljivoj granici između stadionskog roka, radijskog popa i hevi metala širokog zahvata i to da imaju novi album 2021. godine je meni nekako neverovatno. Ali Robin Zander očigledno ne namerava da stane dok ga ne sahrane, pa je  In Another World pred nama i, pa, The Summer Looks Good on You, koju smo kao singl čuli još pre tri godine je fenomenalan otvarač, sa svojim energičnim zvukom, melodičnim pop-refrenom i suludim orkestracijama umesto gitarske solaže. Album ima još bar dve-tri odlične pesme ali, moam da kažem, da materijal u globalu zvuči zdravo i mnogo bolje nego što bih ja očekivao. Cheap Trick na In Another World uspevaju da zvuče neusiljeno optimistički, energično i klasično a bez upadanja u nekakva retro-šmiranja. Video sam prikaze koji su ih kritikovali da ovde nema nikakvih inovacija i da je ovo praktično kao da slušate Cheap Trick sklopljen po formuli, ali, nekako, ovaj bend nikada nije bio nekakav dubok, filozofski projekat pa mi se čini da je paket dobrog raspoloženja koje donose sasvim dovoljan od Zandera i ekipe u 2021. godini.

https://www.youtube.com/watch?v=xi4_75KGwgw&list=PLSBWvYm8t6uYN175Uccy4NJnQfMzxMk1K

Fangs Volume 3 je kompilacija južnoafričkih (tj. JAR-ovskih) metal bendova koju je kao i prethodne sastavio Mongrel Records iz Johanesburga i ovo ne samo da je izvrstan bleferski vodič za težu muziku sa najjužnijeg dela kontinenta, nego je i veoma zanimljiva ploča bez ikakvih dodatnih kvalifikacija. Fangs Volume 3 nam daje pesme takvih majstora kao što su ovde već hvaljeni Ruff Majik (vrhunski stoner rock), Acid Magus (takođe), Mythos (brutalni death metal), Amenta (epski doom), Evert Snyman (bučni, metalizirani noise rock) ili Your Cynical Sanity (slamcore), ali i gomila onoga što se meni manje sviđa je zapravo vrlo dobra i samo je pitanje toga da li vam se dopada odabrani stil. Stilska raznovrsnost je istovremeno i najveća ,,mana" ali i prednost ovog izdanja pa ga u najmanju ruku poslušajte:

https://mongrelrecords1.bandcamp.com/album/fangs-volume-3

Portlandski Bewitcher nastavljaju tamo gde su stali pre dve godine, samo što sada izdaju za Century Media pa njihov treći album, Cursed Be Thy Kingdom zvuči čistije i uslovno rečeno komercijalnije. No, njihov ,,heavy metal at the speed of Satan" je ionako uvek trebalo da bude veseo, hedonistički i prijemčiv pa mu ni ne smeta nešto upeglaniji zvuk. Bewitcher su i dalje energični, rokerski i, uprkos svim ,,pretećim" naslovima pesama, tipa Death Returns ili Satanic Magick Attack, jasno je da je ovo muzika za pijane žurke a ne za mračne seanse. Na pola puta od Motorheada do Hellrippera, Bewitcher pružaju kolekciju zabavnih, poletnih metal pesama koje ne smaraju pozerajem i samo rokaju:

https://www.youtube.com/watch?v=5nQ5gXg1lHA&list=PLrvScBY99eOkCDfL5rQMgkkZKh48-9EvT

Nijemci Helltrail za sebe kažu: ,,DRUMS, BASS, GUITAR,o.k. another GUITAR and a SHOUTER, what else you need to drive a rockband?" i to je pošteno, ali oni nisu baš skroz običan rok bend jer njihova muzika smešta se na udobno mesto imzeđu klasičnijeg hard rok i hevi metal zvuka sa jedne i nešto ekstremnijih formi sa druge strane. Recimo, prva pesma na EP-ju Always Shoot Twice je praktično trhash metal. No, ovo je u globalu himničan, energičan teški rok koji je usvojio lekcije ekstremnijih žanrova a onda se vratio korenima i to zvuči prilično dobro – možda bi opuštenija Pantera bila najbolja komparacija, ali svakako ovo poslušajte:

https://helltrail.bandcamp.com/album/always-shoot-twice

Nema power metala dok ga Kinezi ne zasviraju, kaže stara poslovica pa ćete za njenu potvrdu poslušati novi, četvrti album sičuanskih najboljih sinova, Barque Of Dante. Legend of the Great Wall je, o iznenađenja, romansirana, fantazijska priča o velikom kineskom zidu i mada pričamo o power metalu za nijansu previše melodičnom i epskom za moj ukus, jasno je i da sam ja daleko od ciljne grupe. Barque Of Dante znaju šta rade i ovo je puno mini-orkestracija, horova, superepskih refrena od kojih bi Michaelu Kiskeu krenule suze ali i dobrog tempa, koketiranja sa jazz-fusionom i jednog poštenog metal-stava. Jedini problem koji mogu da identifikujem sa ovim albumom je da ima samo pet pesama (koje se dalje ponavljaju kao instrumentali), no ako ga posmatrate kao EP, to i nije STVARNO problem. Vrlo dobro:

https://barqueofdanteofficial.bandcamp.com/album/legend-of-the-great-wall

The Chris Rolling Squad je žestoki rokenrol projekat Chrisa Rollinga koji je, po svemu sudeći Francuz. No, i Francuzi umeju da zaprže svom snagom pa je album Cannonbal Holocaust lep omaž grindhouse estetici ali i glasnom rokenrolu koji se ne zamara teorijom i smešta se na finu zlatnu sredinu između panka i metala. Četrnaest pesama glasnog rokanja, garažne estetike ali i dobre produkcije, lepih melodija i rifova – ovo je speed-blues za sve koji vole Motorhead, Zeke i slične treskajuće bendove:

https://chrisrolling.bandcamp.com/album/cannonball-holocaust

Treći album prog-metal supergrupe Liquid Tension Experiment, nazvan prosto LTE 3 stiže dostojanstvene dvadesetdve godine posle prethodnog i Mike Portnoy se ovde vrlo lepo slaže sa ex-kolegama iz Dream Theater i basistom Tonyjem Levineom koji je svirao svuda gde je trebalo, uključujući King Crimson. Liquid Tension Experiment su za moje uši old school progresiva, sa instrumentalnim kompozicijama koje insistiraju na pojedinačnoj virtuoznosti i dostižu svoj apeks u momentima kada se ukrste virtuoznosti nekoliko članova odjednom. Što je za mene i najdraži prog – ovde ima puno sviračkih bravura, ,,avangardnih" aranžmanskih momenata, razigranog džeza (uključujući Geršvinovu Rapsodiju u plavom aranžiranu u više od trinaest minuta furiozne svirke) a nula nekakvih visokih koncepata i pokušaja da se album podredi nekakvom narativu i prikaže kao nešto više od kolekcije pesama u kojima vrhunski muzičari pokazuju kako vole da jedan drugog iznenađuju bravurama. Podugačko i nije za svakoga ali meni prijatno:

https://www.youtube.com/watch?v=OSNVo6bZGUs&list=OLAK5uy_nYyRCFDMzg4lNQnHrOsf7tcoG1PfRxNzQ

Album nedelje je svakako novi, PETNAESTI album death metal veterana Cannibal Corpse. Ono što je pre više od tri decenije delovalo kao omladinski eksces, prolazna provokacija klinaca navučenih na kanabis i VHS horor na kraju je, znamo, transformisano u metal instituciju važnu za istoriju žanra koliko i AC/DC ili, hej, zašto da ne, Motorhead. Naravno, poslednjih godina Kanibali albume snimaju manje-više po formuli i ni sa Violence Unimagined ne treba da očekujete nekakva radikalna skretanja i inovcije, ali ono što je kod ovog benda zgodno je svakako to da je formula DOBRA i čak i kada ekipa snima sasvim generičke albume, oni imaju jednu zdravu srž. Violence Unimagined je i prva ploča snimljena posle odlaska gitariste Pata O'Briena koji je bendu dao dosta godina života, ali je na njegovo mesto uleteo vrlo pedigrirani Erik Rutan i gitarski juriš na ovom albumu je možda najžešći u poslednjih desetak godina, barem što se tiče zvuka i gruva. Generalno, bend zvuči raspoloženo i napaljeno, sa Mazurkiewiczem koji svoje bubnjeve odvaljuje žešće nego ikad, kiteći srazmerno jednostavne aranžmane sa dosta ukrasa i Georgeom Fisherom koji i dalje suvereno drži titulu najharizmatičlnijeg frontmena u death metalu (mislim, pošto Frank ,,The Tank" Mullen više nije u biznisu, jelte). Naravno, onda presuda o ,,dobroti" albuma počiva na kvalitetu pesama i ovde nismo tako loše prošli. Violence Unimagined kao i većina albuma iz poznije faze benda koristi uobičajene ideje i trikove, i ovde zaista nećemo čuti ništa što bend nije odsvirao već milion puta ali čuje se jedna inspirisana energija u većini onog što bend radi i album generalno zvuči zrelo i kao da ima jasan cilj i svrhu. Glavni problem je verovatno dužina i sa jedanaest pesama Violence Unimagined je možda 25% predugačak i gubi dah pred kraj sa pesmama koje svakako imaju lepe momente ali su te ideje mogle da budu iskorišćene i drugde. No, to je valjda kletva modernog doba u kome se album snimljen posle četiri godine ne bi smatrao ,,pravim" da ima samo osam perfektnih komada pa moramo da dobijemo i salatu u vidu nekoliko ne baš filera ali svakako ne esencijalnih pesama. U svakom slučaju, Kanibali u svoju četvrtu deceniju aktivnosti ulaze glasno, raspoloženo i ubedljivo i to je činjenica koja mi izrazito greje srce:

https://cannibalcorpse.bandcamp.com/album/violence-unimagined

[Meho Krljic]

Kao i svake godine, svetski dan kanabisa (u međuvremenu su nas podsetili da je ,,marihuana" u principu rasistički, uvredljiv izraz korišćen da poveže ovu biljku sa Meksikancima kao, jelte, kriminalnom nacijom koja truje poštene Severnoamerikance) je porodio neizdrživo veliki broj izdanja stoner rok bendova koji su svi morali da se oglase ovom prilikom. Ne branimo, probralo se tu dosta lepih ploča. Plus, naravno, ni ostali nisu sedeli skrštenih ruku pa je izašlo apsurdno mnogo dobrog metala. Ja ne znam otkud ovim ljudima para i entuzijazma da sve ovo snimaju, ali eto...

Trebalo mi je otprilike pet sekundi prve pesme prvog albuma švedskog Vargaskri da skočim, podignem rogove u zrak und povičem kako je taj album, Hyllningskväden, sjajan. E, sad, posle tih pet sekundi ovde se svašta događa i ovo je vrlo neobično izdanje, netipičan blek metal album, ali svakako impresivno svež i intrigantan. Ima tu svakakvih lepota, na primer, kako bubnjar voli da ukrašava ionako guste aranžmane raznim malim gestovima, pa kako su gitare melodične i umiljate, zapravo vrlo tanke u miksu a da muzika zvuči sirovo i energično, kako klavijature oplemenjuju ionako lepe pesme. Najupečatljivije su svakako teme koje odišu foklornim šmekom i mada Vargaskri ima pomalo neobičnu produkciju, ona je, sa svojom dinamikom svakako mojim ušima daleko prijatnija od današnjeg trenda komprimovanja svega do granice nuklearne fuzije. Vargaskri je dah svežine u tom nekom vikinškom ogranku blek metala, sa albumom koji je izuzetno melodičan, ali i naglašeno sirov i mora da se čuje. Najluđe od svega je što se ovo prodaje po ceni koju sami birate:

https://vargaskri.bandcamp.com/album/hyllningskv-den

Debi EP španskog jednočlanog projekta Sordidum je iznenađujuće šarmantan. Ne sad da nema dobrih jednočlanih blek metal bendova – ima ih onoliko – nego muzika na ovom izdanju kako pesme idu jedna za drugom postaje sve bolja, sigurnija, i za moje uho prijemčivija. Wilhelm Deafdead koji sve ovo svira i peva voli black metal nešto starije škole pa i njegova muzika ima određenu primitivnost koja joj daje lep, šmekerski imidž i pomaže da EP Human Self Decay odskoči od mora modernijih, melanholičnijih blek izdanja. Opet, ovo nije karikirani, vrištavi ,,žanrovski" izraz već i dalje lična muzika, a i produkcija je iznenađujuće dobra sa jakom, moćnom bas-gitarom. Vrlo lepo:

https://colectivobilis.bandcamp.com/album/sordidum-human-self-decay

Nije loš ni nemaki jednočlani projekat Ritualia Hominis. Na EP-ju Per Aspera ad Astra jedini član ovog projekta, Ole Sören pravi relativno jednostavan, ali izražajan, prijatan blek metal koji svoju sirovost i jednostavnost pretvara u prednosti valjajući se napred u hipnotičkom gruvu koji čoveka uvuče i ne pušta:

https://ritualiahominis.bandcamp.com/album/per-aspera-ad-astra

Možda je ovo nedelja za dobre jednočlane blek metal projekte? Drugi album finskog projekta Riivaus zove se Hehkumaton i prvo se primeti koliko je ovo pristojno producirano sa zdravim, zvonkim zvukom gitara, prirodno zvučećim bubnjevima i dinamikom koje nam danas svima nedostaje. No, Advorsvs, autor i izvođač sve ove muzike pritom ume da piše i dobre pesme i ovo je upečatljiv, razobadan blek metal sa dosta melodije, ali i sa surovim, sirovim gitarčinama i potpuno razlemjenim vokalom. Solidno napisane, raznovrsne pesme, jedan ličan, ekspresivan stil, vrlo lep album:

https://youtu.be/mrpTaNL8qyM

U istom smislu, tu nam je i treći album nemačkog jednočlanog benda Melkor. Patrick Baumann već ima iza sebe dosta kilometraže i njegov blago folki, ali i dalje žestoki, nabadački srednjetempaški blek metal zvuči sazrelo na albumu Brandmale. Ovo je, za moj ukus, za mrvicu previše introspektivno i sa jako duačkim pesmama, ali ja sam star i potrošen čovek i verujem da će boljoj publici Melkor biti taman po meri:

https://thecrawlingchaosrecords.bandcamp.com/album/melkor-brandmale
https://melkor.bandcamp.com/album/brandmale

I još jedan impresivan jednočlani blek metal bend koji ima dobar debi album. Black Locvst je nemački projekat koji na blek metal osnovu stavlja svašta drugo iz raznih drugih podžanrova ekstremnog metala, uključujući death metal i deathcore. Finalni rezultat, album Forest, je dosta srećna mešavina ,,organskije" svirke i ,,mehaničke" discipline. Ovo je producirano čvrsto, moderno, komprimovano, ali muzika ima dosta atmosfere i dinamike i rekao bih da Black Locvst ima dobitnu formulu za 2021. godinu:

https://blacklocvstofficial.bandcamp.com/album/forest

I, u daljim vestima o jednočlanim bendovima, ako ove nedelje poslušate samo jedan atmosferični blek metal album, sasvim je u redu da to bude Frostwinter, prvenac ruskog projekta Nordgeist. Kako joj  se prethodni snimak, split album sa Vinterkultom zvao Nordwinter, jasno je da enigmatična T voli zimu a što nije ni čudo jer dolazi iz srca Sibira. U tim smislu je i lako pogoditi kako Nordgeist zvuči i bez slušanja te ako volite vrlo atmosferične, monotone ali umirujuće harmonične, jako distorzirane ali miksovane tako da zvuče kao talasi nekog ledenog oceana, ili, pošto je Bratsk iz kog T dolaziu daleko od mora, onda udari ledenog vetra, zvuke, jelte, spakovane u pesme od po petnaest minuta, Frostwinter je vrlo dobra ponuda. Ako ne, smorićete se za sve pare. Ja ne mogu da slušam previše ovakvih ploča, ali Frostwinter je vrlo korektan proof of concept sa svim dobrim i lošim stranama ovog podžanra istaknutim da se lepo vide:

https://nordgeistofficial.bandcamp.com/album/frostwinter

JOŠ jednočlanih projekata? Naravno. Grčki Spectral Lore je i prethodnim izdanjima pokazao da je vredan pažnje (recimo ovde) pa je Aylossov peti album pod ovim imenom, Ετερόφωτος nastavak saradnje sa izdavačem I, Voidhanger, specijalizovanim za avangardne, eksperimentalne i na druge načine ,,drugačije" albume blek metal muzike, i, da se razumemo, vrlo zanimljiva ploča. Ovo su sada već jako dugačke kompozicije – album otvara komad od skoro trinaest minuta – čija hermetičnost stoji u zanimljivoj opoziciji sa čistom količinom svirke koja se ovde čuje. Alyssos se izrazito trudi oko aranžmana pružajući nam energične, dinamične desetominutne pozorišne predstave koje imaju i ,,čist" blek-metalski šmek sa lepim melodijama i epskom atmosferom a onda i puno eksperimentisanja sa izrazom. Odlična ploča koju samo malo kolje previše muljav zvuk. Ali odlična, zrela, zanimljiva sa mnogo interesantnih ideja i mudro kombinovanih stilksih elemenata.

https://spectrallore.bandcamp.com/album/-

https://i-voidhangerrecords.bandcamp.com/album/--3


Bihargam su blek metal bend iz Kentakija i samo kucanje ove rečenice me podseća u kako neobičnom vremenu živimo. Elem, ova ekipa, tematski upućena na naučnu fantastiku generalno i Metabarone partikularno snimila je živi album (doduše bez publike) i Blood in the Temple ih predstavlja u dosta dobrom svetlu. Ovo je čvrst, disciplinovan black metal zvuk koji ima dosta thrash metal elemenata u svojim rifovima i mošerskom gruvu. Bend je odlično uvežban i materijal je energičan, pa mi prosto žao da je ovo snimano samo kao live stream jer je uz ove pesme lako videti publiku koja se ubija od šutke. Fino:

https://bihargam.bandcamp.com/album/blood-in-the-temple

Janaza je solo projekat Anahite iz iračkog black metal benda Seeds of Iblis i album, prvi posle jednog demo snimka, Quranic Plague je vrlo sirov, vrlo blasfemičan blek zvuk koji bezbožničkoj estetici dodaje dobrodošle bliskoistočne mirise. Nije ovo neka preterano sazrela muzika, naprotiv, na momente odiše sasvim amaterskim duhom ali ima ovde mnogo srca i vredi da se čuje:

https://seedsofiblis.bandcamp.com/album/quranic-plague

Još jednočlanog blek metala? Nema problema! Dusk In Silence je projekat indonežanskog muzičara po imenu Bangoen, bubnjara death metal sastava Inverted i njegov prvi album pod imenom Dusk In Silence je kolekcija vrlo autoritativnih, vrlo solidno produciranih pesma u atmosferičnom/ post-blek ključu. Beneath the Great Sky of Solitude je, da ne bude zabune i žestoka, glasna ploča sa brzim tempom, energičnim gitarama i pevanjem i samo to što ima slatke shopegaze melodije ne znači da nije u pitanju ,,pravi", zakucavački metal. Pa još taj omot koji je vrhunac (dobrog) kiča! Jake preporuke:

https://duskinsilence.bandcamp.com/album/beneath-the-great-sky-of-solitude

Njemački sad već veterani Odal su odlični na svom petom albumu, Welten Mutter. Pored meni sjajnog omota, ovde imamo i odličnu muziku koja se drži melodične, hipnotične blek metal matrice, ali uz maksimum energije, čvrstine i brzine, kombinujući gorkoslatke gitarske teme sa vrlo snažnom svirkom i kvalitetnom produkcijom. Da je ovo masterovano malo dinamičnije bilo bi i bolje, ali Odal prave muziku koja treba da čoveka malo pritisne, pa i opčini stalnim ponavljanjem i sporim uvđenjem varijacija te tu i ovaj jako koprimovani master pomaže. Odlična ploča:

https://odal-horde.bandcamp.com/album/welten-mutter

Čileanski kvartet Llankazo najavljuje album promo demo snimkom od dve pesme. Prtetpostavljam da plaćanje sedam dolara za ovaj materijal kasnije daje i pun album jer bi inače stvari bile malo preskupe. No, te dve pesme su odlične, nudeći razgnevljen ali ličan, emotivan black-death metal kome razgovetnije pevanje daje dimenziju ,,realističnog" a sjajni rifovi ispod – epskog.

https://llankazo.bandcamp.com/album/promo-advance

Kada sebe nazovete Goat Kommander a svoj EP Bestial Torment, gradite u slušaocu – konkretno meni – očekivanja koja gotovo da je nemoguće ispuniti. Ipak, brazilski (jednočlani?) projekat pod ovim imenom me je eminentno zadovoljio sa pet pesama divljačkog, primitivnog, ali tehnički više nego kompetentnog blek metala. Ovo je svakako lo-fi ali zvuči pravično i moćno. Stara škola do bola:

https://goatkommander.bandcamp.com/album/bestial-torment

Vrlo dopadljiv black-death metal na trećem albumu poljskih siledžija Occultum. Apokatastasis je pripreman tri godine i ovo je zaista dobra kombinacija blek metalske epike i death metal grubijanstva. Zvuk je nesavršen, sa bubnjevima koji dosta odjekuju i gitarama koje se stapaju jedne sa drugima, pogotovo u bržim delovima ali ovo Occultumu samo daje jednu dodatnu dimenziju šarma, životnosti, ,,tr00" šmeka. Dobre pesme, divljačka izvedba, preporuke.

https://oldtemple.bandcamp.com/album/occultum-apokatastasis

Glass Coffin iz Leksingtona (grada u Kentakiju, ne benda iz Srbije) i Oppressive Descent iz Portlanda su dva lo-fi benda sa lepim split albumom od sedam pesama. Glass Coffin je jednočlani ,,black punk" sastav i to je sirovo, agresivno, ali sasvim korektno. Oppressive Descent su bliži klasičnom black metal izrazu i imaju duže i hermetičnije pesme ali su u stanju da naprave dobru melodiju i atmosferu. Meni ovo dobro:

https://oppressivedescent.bandcamp.com/album/glass-coffin-oppressive-descent-split
https://glasscoffin.bandcamp.com/album/glass-coffin-oppressive-descent-split

Rumunske komšije Autumn, Leaves, Scars na svom novom albumu, Unter dem Füße der trauerd Winde zvuče vrlo dobro, razvijajući svoj depresivni, malo i ,,post" zvuk u dobrom smeru. Ovo su sigurno napisane, razgovetne pesme uglavnom sporijeg tempa (ali sa blastbitovima kad zatreba) koje se ne rasplinjavaju previše u shoegaze maštarijama već uglavnom drže ,,tvrđu" liniju te depresivne muzike. Vrlo solidno izdanje za bend koji svira duže od decenije i izgradio je jasan profil i identitet:

https://autumnleavesscars.bandcamp.com/album/unter-dem-f-e-der-trauerd-winde
https://satanath.bandcamp.com/album/sat323-autumn-leaves-scars-unter-dem-f-e-der-trauerd-winde-2021


Death Shroud su iz, čekajte da proverim, Virdžinije, i, da, sviraju vrlo solidan blek metal. Sviđaju mi se ovi bendovi koji ne dolaze iz utemeljenih blek metal ,,škola" i imaju svoj zvuk koji nije izgrađen na emuliranju prepoznatljivih uzora. Pritom, kad smo već kod zvuka, Death, Slavery and the Pursuit ov Sadness, drugi album ovog sastava, ima odličan, čist, jasan a energičan saund koji vrlo lepo paše kompleksnijim, epskim a opet, zakucavačkim pesmama. Šlag na torti je da se grad iz koga ova dva momka dolaze zove Blacksburg. Ponekad se stvari savršeno nameste pa veoma preporučujem Death, Slavery and the Pursuit ov Sadness, možda ne kao stil života koji treba usvojiti ali svakako ako album odličnog, moćnog blek metala:

https://deathshroud.bandcamp.com/album/death-slavery-and-the-pursuit-ov-sadness

Švajcarski Cold Cell ne spadaju ,,zvanično" u post blek metal iako je tematski bend okrenut modernim temama a i muzički koriste semplere i vrlo savremeno zvučeće atmosferične pasaže. Njihov četvrti album, The Greater Evil je zbilja definisan atmosferom napetosti, pretnje, najavom propasti itd. i bend se dobro snalazi kombinujući moderniji, ,,post" zvuk i tehniku sa tradicionalnijim blek metal nabijanjem. Ceo album ima jednu apokaliptični dimenziju a koja zvuči futuristički radije nego ,,klasično" i to je fino osveženje:

https://cold-cell.bandcamp.com/album/the-greater-evil

Naravno, kao čovek slab na norvešku školu, zasladio sam se ove nedelje prvim albumom norveškog kvinteta Ulvehyrde a koji se zove Englemakersken. Ulvehyrde su ekipa koja je spinofovana iz Vulture Lord i Beastcraft i fokusirana na tradiciju, kako u tekstovima, tako i u muzici koja je oštra, hladna, svečana i žestoka. Englemakersken je izvrsno producirana, mračna i preteća ploča sa pesmama koje imaju jedan obredni kvalitet iako su, da ne bude zabune, formatirane kao klasični black metal komadi, ali sa zaista vrhunskim osećajem za dramatično. Izvrstan debi:

https://dusktone.bandcamp.com/album/englemakersken-2

Idemo sad na ovonedeljnu ogromnu ponudu stonera, dooma, psihodelije... Brethren Hogg su iz Nju Orleansa i njihov istoimeni album donosi malo daha južnjačke močvare sa svojim teškim rokom. Brethren Hogg su negde između stoner, sludge i doom metala, oslanjajući se na žestoke rifove, težak ritam i karakterne vokale, sa pesmama koje imaju prepoznatljive bluz korene ali i nadgradnju u vidu naglašenije metal elemenata. Sa odličnom produkcijom i dosta svežih ideja, moram da kažem da me je album koji je u prvom momentu zvučao pomalo hermetično, osvojio posle par pesama. Poslušati sa zanimanjem!

https://brethrenhogg.bandcamp.com/album/brethren-hogg

Ruski Dark East Productions je izbacio kompilaciju koja se zove Doom metal Compilation - Volume 1 sa dvadeset bendova koji svi u nekoj dimenziji zaista pripadaju doom metal podžanru. No, ovde zapravo ima jako mnogo raznovrsne muzike – recimo sastav koji album otvara, Tholing the Void je više death metal nego doom, dok su The Agony Column koji iza njih slede toliko raspevani i melanholični kao da dolaze iz sasvim drugog univerzuma. Dakle, imate ovde različite poglede na tempo, zvuk, harmonije itd. mada, pošto su Rusi u pitanju, dobar deo muzike ima tu neku prepoznatljivu emotivnost pa postoji nit koja se provlači od početka do kraja. Kako je ovo samo daunloud izdanje (i plaćate koliko sami želite) nema ograničenja u pogledu trajanja pa neki bendovi imaju pesme i od po dvadeset minuta. Navalite:

https://darkeastproductions.bandcamp.com/album/doom-metal-compilation-volume-1

Iron Rider su trio iz Bruklina i njihov stoner-doom je simpatičan pa i pomalo hipnotičan na EP-ju One Day Someone's Gonna Kill You. Sve je to vrlo organski odsvirao i puno dobrih hard-bluzerskih rifova, a mada je produkcija malo muljava, to u jednoj meri doprinosi hermetičnosti atmosfere, pa je u neku ruku i integralni deo zvuka benda. Puno rifčina i sporog zakucavanja:

https://ironrider.bandcamp.com/album/one-day-someones-gonna-kill-you

Australijski The Ugly Kings su krajem 2019. godine snimili svoj nastup u melnburnskom Cherry Bar lokalu, koji samo što se bio ponovo otvorio. Naravno, posle je došla pandemija i sve to pa je ovaj snimak time još vredniji. Elem, Killing Time at Cherry Bar je, dakle, živa, energična kolekcija moćnih, masnih hard rok pesama u kojima nema laži i prevare. The Ugly Kings su dobri u rifovima, ali još bolji u aranžmanima, puštajući prazan prostor da radi koliko i sam zvuk u njihovoj vrlo bluziranoj, ali vrlo heavy muzici. Pritom, pesme su dobrodošlo raznovrsne i sa naglašeno karakternim pevanjem pa je ovo, a pogotovo po ceni koju sami određujete, nezaobilazno i obavezno:

https://theuglykings.bandcamp.com/album/killing-time-at-cherry-bar

Danci Måneskjold na svom albumu (snimljenom najvećim delom odjednom), Sølvhjerneskaller sviraju simapatičan, faziran psihodelični rok koji ima čvrstinu i razgovetnost ,,normalnijeg" teškog roka, a što ga može preporućiti i publici koja sa sumnjom gleda na sve te svemirske i psihodelične reference. Ovo je melodično, raspevano i prijatno sa taman toliko koncepta da ne zvuči kao grupica ortaka iz lokalnog bara, a sa opet lepo zaokruženim rok pesmama i ukusno dodatim ukrasnim detaljima. Fino:

https://maneskjold.bandcamp.com/album/s-lvhjerneskaller

Na sasvim drugoj strani su Kanađani Spacebag Poopsock koji za sebe kažu da su ,,SHITTY AND DERIVATIVE AS HELL STONER METAL, NOT TO BE PLAYED QUIETLY". I sve pogađaju. Četiri pesme na eponimnom EP-ju zvuče kao da su snimljene u podrumu u devetom satu celodnevne narko-seanse, sa previše faza, dima i halucinacija u malom prostoru. Plus, predugačke su. Ali opet, nekako su neodoljive:

https://spacebagpoopsock.bandcamp.com/album/spacebag-poopsock

No, zato češirski stoneri 1968 zvuče spremni da osvoje svet na svom drugom albumu, Salvation If You Need. Ovo je kolekcija moćnih rokerskih himni utemeljenih u klasičnom heavy blues pristupu, sa puno velikih rifova i melodičnim, ali energičnim pevanjem. Miks je glasan, možda za nijansu siroviji nego što bih voleo, ali ove gitare, ova moć zvuka, to se ipak ne sreće svaki dan. Pesme su ekonomično napisane i pune faziranog etitjuda i 1968 su sa ovim albumom napravili izuzetan, a opet vrlo garažni, omaž klasici:

https://1968band.bandcamp.com/album/salvation-if-you-need

Rimljani Circle of Rhinos su malo suviše ,,tehnički" za moj ukus jer je njihov EP, Crossroads Breed neka vrsta progresivnog, instrumentalnog stoner metala u kojoj ima previše svirke a premalo gruva, ali dobro je to producirano, dobro odsvirano i ne mogu da kažem, ima šmeka:

https://circleofrhinos.bandcamp.com/album/crossroads-breed

Green Warlock on Opium Hogs je split singl njujorških Green Hog Band i praških Opium Warlock. Green Hog Band nude jednu sporu, lepljivu stoner-doom pesmu koja je skoro savršena u svom hipnotičkom valjanju skoro pa jednog jedinog rifa i promuklom pevanju sa teškim ruskim naglaskom. Šest i po miuta ovakvog  blagoslova je malo. Opium Warlock su još sporiji, distorziraniji i disonantniji i nude skoro dvanaest minuta vrištećeg psych-dooma sa sve semplovima i psihodeličnim gitarama. Izvrstan singl a koji kupujete po ceni koju sami odredite:

https://opiumwarlock.bandcamp.com/album/green-warlock-on-opium-hogs

A ako vas je prethodno izdanje ostavilo žednim za još supersporog, hermetičnog a zavodljivog dooma, Gravity Kong nam se vraćaju sa EP-jem Disconnect i ovo je osamnaest i po minuta pakleno sporog, teškog ko crna zemlja, jako distorziranog i mučnog doom metala koji svejedno zadržava kompulzivni gruv i inerciju kretanja napred sa mnogo energije. Ovako spora muzika ne bi trebalo da ovako dobro, da prostite, diže, ali – diže. Uprkos vrlo sirovom zvuku. Moćno:

https://gravitykong.bandcamp.com/album/disconnect

Da ostanemo u temi, Kong Lives su velški post-metal/ doom bend i njihov album, Thy Kingdom Kong je, uprkos memetičnom humoru i igrama reči zapravo fina i dovoljno ozbiljna kolekcija sporih, meditativnih, a često glasnih i vrišteći emotivnih pesama koje imaju odlične vokale i još bolje gitare. Abrazivan zvuk, ali vrlo dobre pesme i puno melodije koja samo zvuči još potentnije preko ekstremnih distorzija. I još plaćate koliko hoćete. Pa, izvolite:

https://konglives.bandcamp.com/album/thy-kingdom-kong

Kad smo već kod ,,post" zvuka, Kanađanke Big | Brave imaju novi album za Southern Lord, Vital, i ovo je fantastično ubedljiv, veoma teški, mračni a opet melanholični, višeslojni post-metal-doom sa izuzetno lepo snimljenim distorziranim gitarama, izvrsnim vokalom, generalno jako zdravim zvukom. No, muzika je ono što zaista impresionira. Big | Brave su negde između Swans iz devedesetih i Neurosis iz, eh, isto devedesetih, dajući nam spore, teške, ali melodične, ritualne komade od po sedam, osam, devet minuta, sa gitarama koje često samo prave preteću buku a basom i bubnjem koji ,,zaista" sviraju. Kada se odozgo obruši Robin Wattie svojim folki, naričućim pevanjem, ovo se stvarno pretvara u ritual. Fantastično.

https://bigbravesl.bandcamp.com/album/vital

Stoner-rok moćnici, Kosmonaut iz Ohaja, naši stari prijatelji, su ga baš drastično usporili za ovogodišnji praznik. Sativa (odnosno  s A t I v A)  je singl sa dve pesme koje su jako teške, ali i zapaljive, sa zaranim melodijama i šmekerstvom koje prozire kroz valove distorzije. ,,Srećan vam 420", kažu Kosmonaut ,,i neka vas sahrane u dimu". Sami birate cenu:

https://kosmonautofficial.bandcamp.com/album/s-a-t-i-v-a

I Howling Giant iz Nešvila su nam poznati, a novi EP, Alteration je dopadljiv i, za stoner rok pomalo i nekarakteristično, veseo. Bend svira raspoloženo, sa dosta durskih harmonija i svetlim zvukom, energijom koja ne zvuči rušilački već naprosto – radosno. Nazvati ovaj EP progresivnim zvuči kao preterivanje, ovo je samo četiri komada raspoloženog, instrumentalnog stonera koji se raduje proleću i životu. Dovoljno:

https://howlinggiant.bandcamp.com/album/alteration

Da biste kupili download verziju EP-ja Ruin francuskog sastava Cult of Occult morate da kupite kasetu jer se daunloud ne prodaje odvojeno. No, ovde za šest evra dobijate četrdesetak minuta svirke. Ruin, naslovna pesma, je skoro 22 minuta brutalnog, sporog i hermetičnog sludge doom metala koji zvuči kao samrtni ropac u slow motionu. Sa druge strane je ,,ambijentalni" remiks iste pesme, nuiRe, koji je još strašniji. Odlična ponuda:

https://breatheplastic.bandcamp.com/album/ruin

Sličan stil nude naši stari znanci, kalifornijski Body Void. Novi album, Bury Me Beneath This Rotting Earth, ima četiri pesme od kojih ni jedna nije kraća od dvanaest minita niti brža od kornjače kojoj su polomljene bar dve noge. Body Void ipak demonstriraju veoma dobar pristup materijalu, praveći od nečeg što je stalno na granici karikature, napetu i dramatičnu muziku. Ova vrsta sludge-doom metala koju su, hajde da kažem, ,,promovisali" Khanate, ume da bude veoma smaračka jer se programski trudi da ne bude, jelte, prijatna, da sve u vezi sa njom bude abrazivno, počev od zvuka punog distorzije, mikrofonije i disonance pa do ,,tema" koje su nemelodične, ritma koji skoro da stoji i pevanja koje je vrištanje sve vreme. Ali dobri bendovi u ovom stilu uspevaju da od toga naprave skuplturu koncentrisane ružnoće od koje je na kraju nemoguće odvratiti pogled. Bury Me Beneath This Rotting Earth je jedna takva skulptura:

https://bodyvoid.bandcamp.com/album/bury-me-beneath-this-rotting-earth-3

Naravno, svetski dan duvke je i idealan datum za izlazak novog albuma viskonsinskih Bongzilla. Duhovito nazvan Weedsconsin, ovaj 43-minutni opus donosi sasvim očekivane sludge rifove i doom sporost, promukle, urlajuće vokale i jednu generalnu opijenost kanabisom, uobličenu u muziku koja je i abrazivna ali i topla i prijateljska u isto vreme. Skoro da je neverovatno da do sada niste nikada čuli Bongzillu – pa verovatno i znate da li vam se ovo sviđa ili ne i bez slušanja – ali ako niste, Weedsconsin je perfektan za prvo iskustvo sa ovom ekipom:

https://heavypsychsoundsrecords.bandcamp.com/album/bongzilla-weedsconsin

Isti izdavač, italijanski Heavy Psych Sounds je u istoj nedelji izbacio i novi Doom Sessions, i ovo je split Bongzille i Italijana Tons. DOOM SESSIONS VOL​.​4 - Bongzilla // Tons za razliku od prethodnih splitova u ovom serijalu sadrži isključivo nove pesme i mada verovatno znate Bongzillu, Tons možda do sada niste slušali a oni, kakav preokret, totalno kradu šou na ovom izdanju. Meni se i njihov prošli album za Heavy Psych veoma dopao, pa sam očekivao da ovo bude dobro i – dobro je. Sporo, moćno, teško, hipnotično, i značajno bolje producirano od Bongzille, tako da, navalite:

https://heavypsychsoundsrecords.bandcamp.com/album/doom-sessions-vol-4-bongzilla-tons

Dragumite iz Indijane na EP-ju Empty Bottles valjaju četiri pesme moćnih rifova i melodičnog pevanja. Ovo je stoner rock/ heavy rock sa malo grunge mirisa (najpre u pevanju koje vuče na Pearl Jam) a koga su meni najbolje prodali dobri rifovi i odličan zvuk. Rokenrol!

https://dragumite.bandcamp.com/album/empty-bottles

Stone Gnome su dva lika iz San Franciska koja se slikaju sa kamenim patuljkom za svoje promo slike, ali i koja sviraju glasan, pristojan sludge/ stoner metal. Album  The Algorhythm, njihov debi, je kombinacija jakih rifova i promuklog a opet melodičnog pevanja, sve kreirano da zvuči atmosferično, ali i sa dosta gitarskog rada i kompleksnih solaža. Da budem iskren, Stone Gnome su i za nijansu prehaotični za moje uši – da ne pominjem jako glasan mastering – ali ima ovde dosta dobrih momenata:

https://stonegnome.bandcamp.com/album/the-algorhythm

Hrad Vallis iz Mineapolisa svoju muziku nazivaju New Wave of Martian Desert Metal, pa je tako i prvi album naslovljen NWOMDM. I to je, dakle, desert rock/ metal sa malo psihodelije, ali i dosta žestine jer koristi energične rifove i militantan ritam, ali ih onda preseca melodičnim pevanjem. Zvuk i aranžmani koje nam Hrad Vallis nude su dosta raznovrsni – na momente možda i prenaglašeno – ali imaju dosta šarma a treba i pozdraviti dosta dinamičan mastering:

https://hradvallis.bandcamp.com/album/nwomdm

Conclave iz Masačusetsa na svom drugom albumu, Dawn of Days sviraju doom/ sludge metal koji nema baš preterano mnogo originalnosti i uglavnom igra na sigurno, ali je uvek tehnički korektan i dobro produciran. Ako volite, teški, glasnu, emotivnu, pomalo i epsku metal muziku, Conclave su vredni da se poslušaju:

https://conclave1.bandcamp.com/album/dawn-of-days

Litvanski Goat Metamorphosis na EP-ju Bonged Out of Existence nudi lo-fi, vrišteći stoner metal koji u potpunosti uspeva da ostvari zacrtani cilj hipnoze i uvlačenja slušaoca u jedno transcendentno iskustvo time što ima tečne, moćne rifove koji prekrivaju sve, kao lava koja ističe iz vulkana. Pet pesama sjajnog gruva, sami birate cenu, prejak rad:

https://goatmetamorphosis.bandcamp.com/album/bonged-out-of-existence

Bruklinski Free Whenever objavio je dvoiposatni snimak svog džema nazvan Jam Junkies – koga nažalost, za sada nema na njihovom Bandcampu. Zašto? Ne znam. Ovo je jako dobar psihodelični/ space rock snimljen veoma kvalitetno i sa velikom sigurnošću u improvizovanju. Džem je podeljen na devet distinktnih delova i bez obzira što sve to jako dugo traje jasno je da su iz jednog još dužeg snimka izvađeni svi najbolji delovi. Moćno, tripozno, jako dobro:

https://youtu.be/j0FyLp22d9c

Vermian iz Irske je studijski projekat dva momka koji su sve snimili na, jelte, kućnoj opremi, razmenjujući fajlove preko interneta i dovodeći masu gostiju za potrebe debi albuma, All That Is Holy Must Be Undone. Rezultati su impresivni s obzirom na ,,kućnu" prirodu ovog projekta i mada njihov doom metal svakako neće osvojiti oskara za originalnost, on ima dosta šarma i lepih melodija, dobre atmosfere, te prihvatljivo dobru produkciju da vredi da se čuje:

https://vermian.bandcamp.com/album/all-that-is-holy-must-be-undone

Bristolski Thorth na EP-ju The truth that I despise daje solidnu odbranu koncepta doomgaze metala. Dakle, ovo je sporo, dosta heavy ali zatim i veoma nežno, harmonski popično, obdareni sanjivim, melanholičnim vokalima. Kombinacija koja će, siguran sam, pronaći svoju publiku a bend ima sasvim dovoljno štofa da meni bude zanimljiv ovih šest pesama, plus sve nudi za cenu koju sami odredite. Odredite pravično:

https://throth.bandcamp.com/album/the-truth-that-i-despise

Imamo bendove koji u imenu kombinuju reč Wizard sa različitim bojama, pa je sasvim legitimno da smo sada dobili i Red Wizard. Ovaj stoner sastav iz San Dijega se vrlo lepo prikazuje sa singlom Power Slop koji nudi dve masne, psihodelične, maštovite stoner/ doom kompozicije, adekvatnu količinu fuzza, odlično, grubo pevanje, poletne ritmove i solidan zvuk. Sjajno:

https://redwizard.bandcamp.com/album/power-slop

Ripple Music nas je i ove nedelje obradovao odličnim izdanjem. Void Vator iz Los Anđelesa na svom debi albumu, Great Fear Rising sviraju, pa, heavy metal. Ovo je negde između klasičnog metala i malo ,,stonerskije" muzike bliže Rippleovom uobičajenom zvuku i to je zdrava kombinacija. Void Vatori imaju dobre rifove, jak gruv, ali i tempo i malo melodije i cheesa koji su bliži klasičnom metalu. Ripple Music bendovi uvek imaju kvalitetnu produkciju pa je i ovde to slučaj, ali bend pored svega ima i vrlo karakteran, prepoznatljiv zvuk koji zaista kupi najbolje od '80s metala i stonera. Sjajno:

https://ripplemusic.bandcamp.com/album/great-fear-rising

Kad nazovete bend Santa Sangre gradite kod slušaoca možda i nerealno visoka očekivanja. Srećom, ovi Meksikanci većinu očekivanja pravdaju svojim prvim demo snimkom. Demo 2021 je trajanja jednog pristojnog albuma od 35 minuta a muzika je sirovi, lo-fi psihodelični stoner-sludge rok, sa hipnotičkim ponavljanjima, neljudskim nivoom distrorzije i sakralnim gruvom. Bend sve svira sa jako dobrim osećajem, dajući hiperdistorziranoj sabatovštini obrednu dimenziju a sve se završava moćnom obradom baš Sabbathove Snowblind. Ne propustiti, ako su vam uši navikle na mrak:

https://santasangre666.bandcamp.com/album/demo-2021

Bečlije Liquid Maze sviraju progresivniji teški rok koji, svakako, voli bluerske harmonije, dobar rif i faziranu gitaru (čuju se tu omaži Hendriksu itd.) ali voli i da ih upetlja u složeniji aranžman. Naravno, ne bih se ni trudio da ih slušam da album Snake Jazz (koji nema baš mnogo džeza, da se razumemo), ipak nije napravljen tako da gruv bude u prvom planu. Ovako kako jeste, pesme jesu kompleksnije ali su radio-friendly i mogu da se puštaju za relaksaciju. Bend svira odlično i kombinovanje orgulja sa jakom gitarom mojim ušima veoma prija:

https://liquidmaze.bandcamp.com/album/snake-jazz

(Kraj u sledećem postu)

[Meho Krljic]

Ruski Lunar Funeral je sjajan na drugom albumu, Road to Siberia koji izlazi tek u Julu ali se već sada može ceo čuti i priorderovati. Ovo je spor, težak doom metal koji uspeva da izbegne najveći deo za doom metal tipičnog programa, zvučeći više kao post-pank ekipa koja je usporila na 16 obrtaja nego kao tipičan naduvani hevi+bluz+gotika sastav. Ovo je hipnotično i zapravo prilično ,,pop"sa prozračnim, ali teškim zvukom, lepljivim ali nenametljivim rifovima i odličnim osećajem za pravljenje dugačkih aranžmana koji zvuče sasvim organski i prirodno. Kad krenu psihodelične solaže ja se malo bogami i rasplačem od sreće. Odličan program za Helter Skelter Productions i Regain Records:

https://regainrecords.bandcamp.com/album/road-to-siberia

Izvukosmo se nekako iz najsporijeg dela današnjeg pregleda. Idemo dalje! Prickrott je nizozemski nihilistički, ali dosta zabavni projekat koji spaja grindcore, industrial i black metal u jednu zapravo sirovu smešu koja, ipak, ima potrebnu količinu dobrih rifova i popaljivog gruva. A Journey Into the Depths of Nihilism je njihov split album sa nekim (nečim) po imenu Von Mollestein i njihova strana ima četiri metalizirane i zanimljive pesme dok je druga strana više EBM/ industrial tipa ali sa distorziranim gitarama i urlanjem. Na gomili sve to ima jednu '90s energiju i sirovost koja mi je simpatična:

https://prickrott.bandcamp.com/album/a-journey-into-the-depths-of-nihilism

Metal Message je nemačka PR agencija koja promoviše metal. Ne zvuči baš seksi ali njihova osma promo-kompilacija, VIII • Immortal Euphoria! je zapravo odlična. Odve imamo petnaest bendova različitih stilskih usmerenja ali uglavnom vrlo dobrog kvaliteta, od, recimo, sirovih a melodičnih spid metalaca Under Siege, preko gotskog duma Cult of Salem, epskih blek metalaca The Fifth Horseman pa do energičnog thrash metala koji isporučuju Taskforce Toxicator. Kako i nagađate, ova se kompilacija nudi za pare koje sami odredite i veoma je vredno čuti je kao skup smernica za dalje istraživanje:

https://metalmessage.bandcamp.com/album/viii-immortal-euphoria

A kad smo već kod kompilacija koje se nude za novac koji sami odedite i sklopljene su s pažnjom i ljubavlju, pa, Global Thrash Attack se vraćaju i donose nam 13 odličnih komada na kolekciji Spanish Thrash Attack. Ko je čitao ova moja pisanija prošle godine pamti da sam dosta hvali prethodne kompilacije ove ruske inicijative jer je prosečni kvalitet materijala na njima neuobičajeno visok a i ovog puta to je slučaj. Ovde nema mnogo poziranja i izmišljanja tople vode i bendovi krljaju napred sa uverenjem i mahom vrlo dobrim zvukom. Thrash til death ili tako nekako:

https://globalthrashattack.bandcamp.com/album/spanish-thrash-attack-compilation

Finski Templar i japanski Barbatos imaju split singl koji trenutno postoji samo u formi JuTjub videa, a vinil izlazi na leto. No, ovo je toliko nabadački, sirovo i moćno da veoma vredi da se sad čuje pa da se zabeleži za kupovinu kad izađe. Barbatos su već poznati na ime svog sirovog thrash-punk-metal jurišanja koje traje već duže od dve decenije, i dve pesme koje nude smo već čuli na albumu Straight Metal War iz 2015. godine. Odlične su, naravno, na svoj pomalo dementni, razulareni način, ali Templar su ovde otkriće nedelje sa svojim sirovim, lo-fi napadom na uši od koga može da se rikne u najpozitivnijem smislu. Ne propustiti:

https://youtu.be/WYMCsRdQFGQ

Indijski multiinstrumentalist Vasu Chandran pod imenom Hell Hordes pravi dopadljiv death-thrash metal. Njegov novi EP, Hell Hordes ima pet pesama koje su pod jasnim uticajem ranog Morbid Angel, a što je sasvim legitimno, te odsvirane kvalitetno i ubedljivo. Ne preterano originalno ali besno, žestoko i puno zlih rifova, rekao bih da Chandran ovde ima sasvim dobitnu formulu:

https://hellhordes.bandcamp.com/album/hell-hordes

Black Light su iz Košica u Slovačkoj i kažu za sebe da sviraju ,,fresh thrash metal". E pa lepo! No, Firestealer EP je zapravo sasvim solidan i svež u smislu da je ovo thrash koji je svestan koja je godina, ne imitira bendove osamdesetih i zapravo ima aranžmane bliže death metalu, sa grinderskim ispadima. No, ovo je rifačški veoma ubedljivo, dobro producirano i energično a istovremeno razgovetno i napaljujuće. Lepa ponuda iz bratske Slovačke:

https://blacklightthrash.bandcamp.com/album/firestealer-ep

Lepa brazilsko-kanadska saradnja na split EP-ju bendova Whipstriker i Ice War. Whipstriker na svojoj strani imaju tri pesme epskog thrash metala koji se dosta oslanja na heavy metal ideje i atmosferu, ali zna i da zavari pošteno, posebno na poslednjoj pesmi – Morphine Soldiers. Ice War već znamo (osvježimo sjećanje) i njegov antikapitalistički, pankerski thrash/ heavy metal ovde nije vidno dobio na ,,profesionalnosti" ali nije ništa ni izgubio na kvalitetu. Štaviše, svirka je sjajna, sa moćnim, brzim pesmama, melodičnim, napaljujućim rifovima i dobrim solažama i jedini i dalje malo problematični element je Joovo pevanje. Ali, jebiga, ima to šarma:

https://helldprod.bandcamp.com/album/whipstriker-ice-war

Mephobia su iz Beča i sviraju dobar, vrlo kvalitetan i glasan thrash metal sa malo groove metal elemenata koji, za moj groš, ne kvare zabavu. Ima tu i malčice death metal elemenata, kad smo već kod toga, ali u prvom planu je nabadački, besan thrash metal koji malo vuče i na The Haunted u mojoj glavi. Bend je osnovan pre dve godine a tek ove su krenuli da snimaju i Reign of the Degenerates je, ime na stranu, onako dobar debi album kakav samo možete da poželite sebi. Zrelo, besno, kvalitetno, poslušajte:

https://mephobia.bandcamp.com/album/reign-of-the-degenerates

Brimstøne je jednočlani hrišćanski metal projekat iz Sjeverne Karoline i znam kako to izgleda na papiru, ali moram da priznam da me je prijatno iznenadio kvalitetom muzike. Mislim, ovo je sirova, kućna produkcija ali sasvim dobrog kvaliteta a pesme su besne, rifaške kritike crkvene koruptivnosti negde između panka, treš metala i stonera. Mislim, jedna pesma se zove Christofascist, pa kako to ne voleti? Moment of Silence je EP sirove ali autentične energije i vredi da se čuje, a, pošto cenu određujete sami, i da se pazari:

https://brimstonehvnchc.bandcamp.com/album/moment-of-silence

Ne znam da li su Blu Blaz svoje ime bazirali na omiljenoj igračkoj franšizi BlazBlue, ali njihov Demo '21 je odvaljivački, moćno mošerski metaliziran straight edge hardcore iz Portlanda. Blue Blaz ne samo što imaju opasne rifove, ubistven ritam i razjarene, pravoverno besne vokale, nego su im i tekstovi posvećeni policijskoj represiji, kapitalističkom paklu i proleterskoj Golgoti. Sjajno:

https://blublaz.bandcamp.com/album/demo-21

Recluse iz Luizijane krljaju glasan, energičan, recimo sludgecore na svom EP-ju Long Gone Light. Ovo su četiri pesme moćnih, povremeno i epskih rifova, snažnog vokala, i uglavnom vrlo zakucavačkog srednjetempaškog ritma. Ima tu i bržih momenata ali za mene je glavni element muzike ovog benda zastrašujuće pevanje Ryana Ashmorea koji zvuči kao da mu celo telo izlazi kroz usta kad se dere. Izvrsno!

https://reclusenola.bandcamp.com/album/long-gone-light

Kad smo već kod Luizijane, Capra imaju novi album za Metal Blade i In Transmission je lep paket energičnih rifova, dobrog tempa i razgnevljenih ženskih vokala. Metalizirani hardkor ne mora uvek da bude testoteronsko-mošerskog tipa i Capra pružaju program koji je dovoljno ,,metalan" i ,,profi" za mejnstrim publiku a da ipak imaju uzvitlan tempo i bes koji su obeležja auteničnosti:

https://youtu.be/DqrgSqOcqnY

Splatz iz Ilinoisa sviraju, pa, recimo ,,čist" hardcore punk koji bi zvučao sasvim prirodno 1986. godine. Dakle, ima ovde metala koji smo čuli kod Attitude Adjustment ili Agnostic Front u ono vreme, a sve je bazirano na tečnim, prostim rifovima, brzom tempu i karakternom pevanju. Meni je ova kolekcija demo snimaka (svega četiri pesme, plaćate koliko hoćete) odlična:

https://splatz.bandcamp.com/album/the-demos

Nema grindcorea dok ga ne zasviraju Južnoamerikanci, jel' tako? Meconio iz Čilea su ovde da potvrde tu poznatu maksimu i njihov istoimenu debi-album ima šesnaest pesama besnog, socijalno osvešćenog prženja. Samo dve pesme su ovde duže od dva minuta, dok se ostale pakuju u kraće forme i mada se Mecanio ne mogu pohvaliti dobro produciranim materijalom, on je izvođački ubedljiv i sklopljen od agresivnog i poletnog grinda, te besnih socijalnih kritika. Sva ta tuča samo za dolar!

https://meconiogrindcore.bandcamp.com/album/meconio

Čikaški Flash in the Pan stavlja sliku vrlo nezdravog obroka na omot svog EP-ja Gameshow Messiah ali muzički je ovo mišićav deathgrind sa pesmama oko tri minuta i kvalitetnom, energičnom svirkom. Plaćate koliko želite, a i vredi jer je ovo DALEKO iznad ikakvog grindcore proseka na Bandcampu, sa pesmama koje su solidne i dobrim zvukom. Žestina, nabod, produkcija, sve što treba, istina je, hladno (i vetrovito) u Čikagu, ali STANDARD:

https://flashinthepan.bandcamp.com/album/gameshow-messiah

Ako ove nedelje kupite samo jedno grindcore izdanje (mada sam ja kupio tri, greota ne kupiti po ovim cenama) to bi trebalo da bude album Monnier sastava Monnier izašao za pouzdani Horror Pain Gore Death Productions. Sem, naravno, ako već nemate njihova prethodna dva EP-a, nazvana Monnier i EP2, jer je ovaj album zapravo njihovo spajanje u jednu celinu. Ali ako nemate, ALA ĆETE DA SE PROVEDETE. Monnier su duo na transverzali Belgija-Japan, sa Jasperom Swertsom, najpoznatijim po ilustracijama za omote neprebrojnih ekstremnih metal bendova, na gitarama i bubnjevima i sa Sudom Makiko iz tokijskih Flagitious Idiosyncrasy in the Dilapidation na vokalima. Čuj mene ,,vokalima", ovo je više direktan prenos nuklearne ekplozije nego pevanje, da se mi razumemo. Monnier su blago metaliziran grindcore sa pesmama koje su tehnički kvalitetne i odsvirane vrhunski i samo u retkim trenucima prebacuju dva minuta, sa ubitačnim tempom, zloslutnim rifovima i apsolutnom zveri iza mikrofona. Makiko je, naravno, inače u svom matičnom bendu jako upečatljiva ali Flagitious Idiosyncrasy In The Dilapidation su za nijansu više deathgrind orijentisani i imaju za mrvicu veći opseg atmosfera pa je i njeno pevanje tamo kombinacija dubokih ,,pećinskih" vokala i vrisaka, kako je i red, sa nešto odmerenijim deliverijem. I ovde imamo obe tehnike, ali pesme su kraće i Makiko se mnogo više forsira i, pogotovo na starijem materijalu, ovo je kao nekakav tajfun žileta koji znate da nećete preživeti ali je veličanstveno dok traje. Za ljubitelje Gridlink, Discordance Axis i slično, obavezno slušanje:

https://hpgd.bandcamp.com/album/monnier

Beastial Piglord ima novi EP, nazvan jednostavno Bullshit i ovo je jedna tipično eklektična, malo i haotična ali na kraju dana i dalje lična, ekspresivna smeša lupova, gitara, somnabulnih vokala, raznih efekata i muzike koja gotovo da se može nazvati proizvodom toka svesti. No Beastial Piglord je odavno dokazao da je značajno ispred prosečnog internet-avangardiste, dajući svojoj muzici slobodne ali dovoljno čvrste forme da uvek bude zanimljiva a neretko i nezaobilazna. Bullshit je jedno od fokusiranijih, jačih izdanja koje je ovaj momak iz Sjeverne Karoline izbacio u poslednje vreme, a plaćate koliko sami poželite. Ne propustite da makar poslušate:

https://beastialpiglord.bandcamp.com/album/bullshit

Da pređemo na death metal. Zagrepčani Cryopathic Thanatology su šarmantni na prvom EP-ju, Untold Stories of the Morgue, donoseći nam četiri pesme old school death metala koji oni nazivaju ,,stenching death metal", kao da reč ,,stenching" postoji. Ali ako i ne postoji, Englezi treba da je dodaju u rečnik jer je ovo vrlo solidan materijal sa razigranim gitarama, dobrim rifovima, energičnim ritmom i meni vrlo simpatičnim pevanjem koje me podseća na neprežaljeni kragujevački Mortuary. Dobra svirka, aranžmani koji su kompleksni i ,,tehnički" a da ne smaraju nekakvim egzibicijama, pa još i solidan studijski zvuk i cena koju određujete sami, sve u svemu lep paket i dobra ponuda. Poslušajte Cryopathic Thanatology, nećete zažaliti:

https://cryopathicthanatology.bandcamp.com/album/untold-stories-of-the-morgue-ep

Nisam siguran šta Isolated A.D. iz Sjeverne Karoline misle da ovo ,,A.D." u njihovom imenu znači ali dobro, death metal je tu da krši sva pravila. A EP No King to Conquer je simpatičan death metal srednjeg tempa, sa samo malo metaliziranog hardcorea u svojoj srži, što mrvi sve pred sobom teškim rifovima, jakim udarcima bubnja i brutalnim vokalom. Lepo to zvuči, naštimovano toliko nisko da se žice verovatno vuku po patosu, i bend zapravo ima više ideja nego što na prvi pogled izgleda, sa nekim finim aranžmanskim trikovima. Opet, glavna snaga ovog izdanja je gruv kome doprinosi i dobra produkcija. Ja zadovoljan:

https://isolatedad.bandcamp.com/album/no-king-to-conquer

Slovenci Sovrag sviraju simpatičan, malčice old school ali i vrlo minuciozno aranžiran, pa i srazmerno melodičan death metal (sa malčice black ukrasa) na EP-ju Tribute to Death. Moram da priznam, prijaju mi lepo napisane, karakterne pesme koje imaju jednu trešersku, mošersku dimenziju sa zapaljivim rifovima i ritmovima kao stvorenim za proizvodnju šutke na koncertima kad ih jednom ponovo bude. Takođe mi se dopada da Sovrag imaju miks koji je razumno prostoran i detalji sviranja se ne gube u prejakoj kompresiji. Odličan debi za ekipu iz Ljubljane:

https://sovrag.bandcamp.com/album/tribute-to-death

Ne znam gde se momak po imenu Liam D krio do sada, ali dobro je čuti ovako talentovanog muzičara na autorskom materijalu. Njegov solo projekat Mortal Vessels na istoimenom debi-EP-ju prži energičan, snažan death metal sa taman toliko black metal elemenata da muzika ide napred i gazi sve pred sobom bez mnogo vučenja nogu i istraživanja gruva. Nije da ovde nema gruv-elemenata, ali Mortal Vessels uglavnom čuka i zaintersovaniji je za dobre rifove i aranžmane koji grade ozbiljno dramatične narative nego za puki moshing. I odlično to zvuči, sa pesmama koje su brze, energične, ali i nabijene nervoznom energijom, sve to producirano veoma dobro i sa puno simpatičnih malih ideja koje osvežavaju materijal. Vrlo dobar hello world.

https://mortalvessels.bandcamp.com/album/s-t

Obsolete su iz Mineapolisa i njihov debi album, Animate// Isolate prikazuje ih u solidnom svetlu. ,,Tehnički death thrash" zvuči kao nepotrebno preterano podžanrovsko kvalifikovanje, ali eto, tako je to u svetu ekstremnog metala. U svakom slučaju, Obsolete sviraju brzo i žestoko, sa ,,tehničkom" dimenzijom koja je tu najviše da bi se napravili zanimljiviji, dinamičniji aranžmani, ne da se insistira na virtuoznosti. No, thrash element ovih kompozicija sve drži u dobrodošlo jednostavnoj, fokusiranoj formi pa su Obsolete dobri za mošing i ne smaraju preterano egzibicijama:

https://unspeakableaxerecords.bandcamp.com/album/animate-isolate

Malformity iz Atlante na debi albumu Monumental Ruin kanališu svoje uticaje iz domena švedskog death metala i death metala sa Floride u nešto što meni zapravo najviše zvuči kao death metal poreklom iz države Njujork. Dakle, ja ovde najviše čujem Immolation, Baphomet/ Banished i slične bendove. Što je okej, volim ja tu hororičniju, mračniju inačicu pravca. E, sad, Malformity ne preteruju baš sa originalnošću niti sa svežim idejama, ali im je muzika makar pristojno producirana i atmosferična. Može to da se lepo sluša:

https://malformity.bandcamp.com/album/monumental-ruin

Meksičko-španska saradnja bendova Rotting Grave i Leprophiliac dala nam je pristojan EP mračnog old school death metala  Profecias De Condenacion Y Carrona. Ovo je tvrdo, hermetično, ali dobro producirano i treska kako treba, sve kao ispalo iz podsvesti članova Autopsy. Osam dolara je jaka cena za četiri pesme ali dobre su to pesme:

https://goatthronerecords.bandcamp.com/album/profecias-de-condenacion-y-carrona

Sjajan death metal od strane, slutim, jednog čoveka na EP-ju Eyes of the Deceiver projekta Kolossai iz Kalgarija. Ovo je, recimo, melodičniji death metal, ali najviše jer voli malo atmosfere i razgovetnosti usred nabadanja tako da ovde nema metalcore preterivanja i Kolossai malo više vuče na black i thrash u svom death metalu. Solidno napisano, solidno producirano, solidno u svakom smislu:

https://kolossai.bandcamp.com/album/eyes-of-the-deceiver 

Kanađani Axedra imaju debi album, Mass Deception i ovo je vrlo četvrtast, vrlo predvidiv death metal, ali urađen korektno, sa dobrom produkcijom i uz dovoljno svesti da je potreban pravi omjer razgovetnosti i hermetičnosti da biste imali šansu da vas sluša više od petnaest ljudi na svetu. Osam pesama, dosta žestine, fino:

https://axedra.bandcamp.com/album/mass-deception

Njemački Betrayal su karakterniji i maštovitiji na svom drugom albumu, Disorder Remains, sa čak dvanaest death metal pesama u kojima ima dosta ,,rada" tako da se ne svedu samo na ređanje rifova. Ima, dakle, ovde i melodije i atmosfere i jedne epike koja lepo leži Betrayalu i rekao bih da se čuje zašto je album spreman punih pet godina. Dvanaest pesama i pedeset minuta je ipak pogolem paket da se iskonzumira materijal koji ima puno ideja ali ne previše vidnih klimaksa, no, nije to neprijatno za slušanje:

https://betrayal.bandcamp.com/album/disorder-remains

No, litvanski Crypts of Despair na svom drugom albumu, All Light Swallowed, kombinuju brutalni death metal sa zakucavačkim black metal pristupom za produkt koji zvuči divlje, besno i opasno. I prilično neodoljivo. Ovo je bend čije brze pesme (a sve su brze) zvuče tako energično i razbijački da je manje bitno to što su u principu nalik jedna na drugu. Naprosto, Crypts of Despair imaju taj napadački stav, sa jakim rifčinama, pravim odnosom između melodije i disonance, da je sam njihov zvuk veoma zdrav, a povrh toga se primećuje i napor da se pesmama ipak daju distinktni identiteti i karakteri. Fantastična ploča koja se, u daunoud verziji, neobjašnjivo, prodaje za koko date. Ne propustiti:

https://cryptsofdespairdeath.bandcamp.com/album/all-light-swallowed-death-metal

Dobri su i kostarikanski Inhuman na novom EP-ju, Naked. Ovo je ,,zvanično" tehnički death metal, ali Inhuman se drže jedne dosta jednostavne forme gde se ,,tehničnost" njihove muzike odražava pre svega u ređanju gomile rifova jednog za drugim a ne u nekom preteranom harmonsko-ritmičkom teoretisanju. EP sadrži i nekoliko starih demo/ proba snimaka koji su, pa, hajde, informativni, ali dve propisne studijske pesme, dakle naslovna i druga koja EP zatvara i verzija je jedne već uvršćene u demo inačici – te dve pesme su odlične, nabadačke i vredne slušanja:

https://inhuman1.bandcamp.com/album/naked-ep

Ashen Earth iz San Dijega su progresivni death metal sastav koji kombinuje melodične, epske teme sa znojavom, tvrdom svirkom. Album  Oceans Above je fino odsviran i snimljen i mada ovde ima dosta petljanja – možda i previše za moj ukus – sa puno ponavljanja rifova i tema koje misle da su zanimljivije nego što jesu, nema nikakve sumnje u to da Ashen Earth nastupaju ubedljivo i da imaju pristojan zvuk:

https://ashenearth.bandcamp.com/album/oceans-above

Distant Shapes iz Slovačke su projekat nekih članova Aeon Winds i njihov prvi album, Life Forsaken je zanimljiva, ali jako bučna kombinacija post metala, death metala i doom metala. U praksi, ovo je melodično, emotivno, ali i apokaliptično i mračno, kako i valja da bude i mada mastering ovog albuma aktivno vređa moje uši, Distant Shapes imaju zanimljiv, atmosferični pogled na ekstremnu muziku sa dosta štofa:

https://aeonwinds.bandcamp.com/album/life-forsaken

Paket užasnog, prljavog, podzemnog death metala stiže na split EP-ju Greased Then Released teksaških bendova Kombat i Torture Tomb. Kombat su više lo-fi i njihova svirka se svodi na cunami buke iz koje izleću note i stihovi, dok su Torture Tomb producirani ozbiljnije, sa jako teškim, HM2 zvukom i malo slamming death metal fora. Ništa revolucionarno, ali tr00 i pravo iz podzemlja:

https://kombatdeathmetal.bandcamp.com/album/greased-then-released
https://torturetombtx.bandcamp.com/album/greased-then-released

Bodom After Midnight nisu moja furka (jer... dobro, znate već), kao što nisu bili ni Children of Bodom, ali da ispoštujemo seni pokojnika, tu je vrlo upečatljiv EP Paint The Sky With Blood. Ovo je trebalo da bude početak nove avanture za Alexija Laihoa i kolege, ali smrt je, kako se to obično kaže, bila brža i za uspomenu ostaje kolekcija pesama koje su glasne, energične, melodične i koje bi verovtano zaista bile početak novog fenomena:

https://bodomaftermidnight.bandcamp.com/album/paint-the-sky-with-blood

Iako je Lemmy mrtav, evo, već duže od pola decenije, to ne znači da se dovitljivi izdavači neće snalaziti za nove albume jednog od najvažnijih bendova u istoriji metal i rok muzike. Motorhead su ipak bred za sva vremena. Louder than Noise... Live in Berlin je snimak koncerta iz 2012. godine, dakle iz faze kad je Lemmy već bolovao, ali se još uvek dovoljno dobro držao da zna koja je koja pesma i da muzika ne bude previše usporena. Da budem iskren, jako me je bolelo kada sam slušao posthumno izdati Clean Your Clock iz 2016. godine koji je snimljen svega mesec ili dva pre nego što je Lemmy umro i gde se čulo da se čovek jedva drži na nogama. Opet, ako je iko morao da ode s ovog sveta maltene direktno sa bine, to je svakako bio Lemmy. Enivej, dakle, Louder than Noise... Live in Berlin nije najuzbudljiviji i najbolji Motorheadov živi album i čuje se ovde da je Lemmy malko rovit, najpre u pevanju, ali trojka pruža vrlo pristojan program, sa izborom pesama koji nije ,,best of" ali ima sasvim dovoljno sigurnih hitova da se i mi najmatoriji zadovoljimo (Metropolis, Stay Clean, naravno Ace of Spades, Overkill...) a bend svira ubedljivo. Još jednom se, posebno uz vrlo pristojan miks, mora reći da je Phil Campbell imao i zvuk i tehniku da parira neuništivom Kilmisteru a da je Mikkey Dee bio zaista jedan od retkih bubnjara sa dovoljno agresivnosti ali i gruva da drži ovo radno mesto toliko godina. Završnica ovog albuma sa Overkill u kojoj gostuju i Anthrax je lep susret na, jelte, vrhu, kakav možda nismo zaslužili da čujemo u 2021. godini ali kakav nam je apsolutno bio potreban.

https://music.youtube.com/watch?v=V1WLNgxpCvU&list=OLAK5uy_mNMaDPtURsQv-Sc6La1lXSLc9e1iFGiWQ

Ljubitelji piratskog metala mogu da se provesele uz novi, živi album australijskih Lagerstein. Live in Brisbane ima dobrih dvadeset pesama violina, harmonika, distorziranih gitara i radosnih napeva. Naravno ovakva muzika je samo korak ili dva iznad ,,memecore" zajevancija, ali Lagerstein sviraju dobro i, pogotovo u živom kontekstu umeju da naprave dobro raspoloženje:

https://lagersteinau.bandcamp.com/album/live-in-brisbane

Šteta je da čileanski Lunacy nemaju samo malo sigurnije pevanje jer je materijal na debi-albumu Obscure Introspection zanimljiv i prijatan heavy metal sa blagim progresivnim naklonom. Basista Lunatik pogađa note kad peva ali zvuči prilično tanušno i nesigurno a što naravno dosta oduzima na kvalitetu doživljaja. Ako se uspešno apstrahuje pevanje, ostaje muzika puna kul energije i organski napravljenih a opet progresivnih kompozicija sa puno atmosfere i prijatnim, ne preglasnim miksom i masteringom. Vredi poslušati:

https://txhxoxnxrecords.bandcamp.com/album/obscure-introspection

Njemački Alsion sviraju power metal koji je, pa, za moj ukus dosta osrednji. Sve je to vrlo korektno i na mestu ali je problem što u power metalu valja slediti pravilo ,,go big or go home". Album The Darkest Hour, četvrti u ovom stoleću za ovu ekipu je meni kao nekakav obećavajući demo benda koji tek ispipava staze u ovom podžanru, pa je sve sastavljeno od urednih rifova, urednih solaža, pristojnog pevanja i čiste produkcije, ali bez malo operetskog ludila, preterivanja i smelijeg cheesa. E, sad, ja svakako nisam prava publika za ovakvu muziku pa naravno da ne treba moju reč uzimati kao gospel i moguće je da se publici kojoj je ovo namenjeno Alsion dopadaju mnogo više nego meni. Poslušajte:

https://alsion.bandcamp.com/album/the-darkest-hour

Švedi Stygian Fair su svakako simpatični na trećem albumu, Equilibrium, nudeći nam svoju epsku heavy metal muziku sa melodičnim elementima dooma i malo Iron Maidena u kombinaciji. Sve je to slatko i simpatično, osim što mi je pevanje nedovoljno ,,metalsko" ako tako smem da kažem, sa čistim, prijatnim vokalom koji ipak nema onu energiju i dramu kakvu bih ja priželjkivao od metala. Al opet, šta ja više pa znam, nabio sam skoro pedeset godina u dupe i nije da me treba slušati. Poslušajte Stygian Fair umesto toga:

https://stygianfair.bandcamp.com/album/equilibrium

Generalno ne padam na ,,shred" abume, ali španski gitarista Héctor Isunza je isuviše dobar sa svojim triom na albumu Hymns to the Night. Ovo je vrlo robusna, instrumentalna, IZUZETNO odsvirana malmstinovština koju tri Španca KIDAJU sa svim potrebnim neoklasičnim elementima koje možete da zamislite i vrlo pristojnom produkcijom. Ponekad je virtuoznost sama sebi svrha a ponekada je TO upotrebljeno u prave svrhe. Ovaj album je primer:

https://hectorisunza.bandcamp.com/album/hymns-to-the-night

Zadovoljstvo je videti da južnoafrički hevimetalci Deadline imaju novi EP, Abigail's Crypt. Njihov prošlogodišnji album je nudio vrlo solidan program klasičnog, '80s cheesa i energije, a ovaj materijal je kombinacija novih pesama, obrada (Rebel Yell od Billyja Idola dobija jako dobar metal tretman, što pesmu čini dvestasedamanest posto boljom od originala a tu je i Diov Holy Diver) i remiksa. Ovo poslednje je posebno zabavno jer hitčina High-Tops & Bullet Belts sa prošlog albuma dobija sladak sintisajzerski remiks koji, što se nekad govorilo, može da pomiri šminkere i metalce. Odlična svirka, produkcija za desetku, i jedan generalno ozbiljan, odgovoran a zabavan pristup heavy metalu. Volim ove ljude, volite ih i vi:

https://deadlinehmc.bandcamp.com/album/abilgails-crypt

Za kraj, faaak, novi Neptunian Maximalism? Aj dont majnd if aj du, što bi rekli u Engleskoj. Belgijanci su nas prošle godine pošteno protresli albumom koji je spojio drone, metal, slobodnu improvizaciju i ritualnost a sada se vraćaju sa albumom Solar Drone Ceremony, koji ih sve pakuje u jednu neprekinutu kompoziciju od 53 minuta odrađenu pred publikom u studiju. ,,Živa" dimenzija ove muzike je važna jer je ceremonijalna dimenzija ove muzike važna pa iako je ovakav album,možda, mogao da nastane i kao studijski rad sa nasnimavanjem i lepljenjem, on ne bi zvučao autentično. Solar Drone Ceremony, ako ništa drugo, ZVUČI autentično, sa debelim, gustim slojevima psihodeličnih talasa koji se na slušaoca obrušavaju bez obzira može li on sve to da izdrži ili ne. No, Belgijanci svakako znaju šta rade i ovo je muzika koja, ako joj posvetite pažnju i prihvatite njen prilično beskompromisni intenzitet, nosi u sebi tu hipnotičnu, ritualnu energiju koja će vas uhapsiti i držati mnogo duže od tih skoro sat vremena. Bend, pritom, ovo masteruje sa dosta dinamike i mada još uvek nismo dobili od Neptunian Maximalisma onaj sveti gral koji očekujemo – dakle, da ovo ZVUČI kao Miles Davis iz On the Corner faze ali da koristi metal elemente – Solar Drone Ceremony je veoma dobar pokušaj:

https://i-voidhangerrecords.bandcamp.com/album/solar-drone-ceremony

[Meho Krljic]

E, pa da se prekrstimo i setimo da je danas praznik rada, preciznije radnika, i dalje jedine klase na ovom svetu koja istinski prozvodi vrednost bez koje ne bismo mogli da živimo. A mi je tretiramo kako je tretiramo. Rasplakao bih se ali izašao je novi, živi album Pig Destroyer i... čekajte, pa i od njega mi se plače. A izašao i novi album Gojire... Dobro, poslušajmo šta smo imali:

Krenimo blek metalom, i to sa crnog kontinenta. Egipatski simfonički blek metal duo Osiris posle više od dve decenije rada dobacio je do prvog albuma i  mada njihova svirka nije nužno namenjena baš meni, svakako treba pohvaliti bogatstvo aranžmana i produkcije. Isfet i Scott na albumu Meanders a Soul​.​.​. nude vrlo tvrdo produciran, i jako disciplinovano odsviran melodični blek metal sa elementima bliskoistočnih harmonija i aranžmanima koji podrazumevaju simfonijske slojeve između energičnih gitara. Tematski orijentisani na istoriju i mitologiju, momci iz Osirisa svakako izlaze u susret svojoj publici materijalom koji je više nego ubedljiv i ambiciozno, a sigurno, aranžiran:

https://satanath.bandcamp.com/album/sat325-osiris-meanders-a-soul-2021

Brazilski jednočlani Nöldr je baš onako ,,pravi" jednočlani blek metal bend, sav u sirovoj emociji i ekspresiji, bez previše komplikacija u aranžmanima. No, s obzirom da je 90% ovakve muzike na internetu neslušljivo, Lord Deathlaff mora da dobije komplimente za tehničku korektnost debi EP-ja Misanthropic Forest koji se sastoji od šest podugačkih, sasvim solidnih pesama u kojima je određena monotonost deo estetike a ne znak muzičkog neiskustva.

https://noldrofficial.bandcamp.com/album/misanthropic-forest

Dosta pristojan prvi album za poljski jednočlani projekat Aeon of Eternal. Ovo je, u skladu sa visokim standardima poljske blek metal scene, vrlo kvalitetna i dobro producirana ploča, na sasvim drugoj planeti od prosečnog one man black metal sastava na kakve nalećete u prolazu, a muzički The Wanderer nudi melanholičnu muziku koja ima i shoegazerski, atmosferični identitet ali i nabadačkiju blek metal svirku:

https://aeonofeternal.bandcamp.com/album/the-wanderer

Argentinski Nag Witralen je jednočlani projekat koji, uprkos nekim boljkama tipičnim za jednočlane blek metal bendove – dugačke pesme koje prosto vrište da budu malko editovane – demonstrira vrlo visok kvalitet na albumu jednako naslovljenom Nag Witralen. Ovo jeste muzika koja treba da bude malo monotona, pa su ujednačen ton, dinamika i puno ponavljanja naprosto gradivni elementi estetike, ali momak koji ovo pravi ima uho za rif i dramu i odlično svira, pa sve to svakako vredi čuti:

https://nagwitralen.bandcamp.com/album/nag-witralen

Rumuni Genune imaju samo četiri pesme na svom drugom albumu, Inert & Unerring, ali one, bogami, traju. Opet, ovo je ploča jedva nešto duža od pola sata pa to trajanje nije nerazumno razvučeno. Za post-blek metal stil koji Genune provlače, pričamo o sasvim korektnim kompozicijama punim atmosfera i emocija, a opet disciplinovano odsviranim i solidno produciranim. I tematski je ovo zanimljivo, sa, recimo, poslednjom pesmom koja se bavi brigama istočnoevropskih građana u ovom osetljivom povijesnom trenutku u kome živimo (a nije u pitanju nekakva ksenofobna tirada o ,,migrantima", naprotiv). Vredi poslušati:

https://genune.bandcamp.com/album/inert-unerring
https://loudragemusic.bandcamp.com/album/genune-inert-unerring

Supersimpatične dve pesme melodičnog, malo i narodnjačkog, ali oštrog i brzog blek metala na snimku Promo budimpeštanskog Lidérc. Slutim da je ovo jednočlani projekat i svakako ovaj demo zvuči jednostavno i jeftino producirano, ali pesme su užasno solidne sa pamtljivim, upečatjivim melodijama i robusnom izvedbom.

https://liderc-music.bandcamp.com/album/promo

Asunojokei (aka明日の叙景) je japanski post-blek metal bend iz Tokija i Wishes je zapadnjačka verzija EP-ja koji je izašao pod naslovomすべてか弱い願いu Japanu Decembra prošle godine. Ovo je, očekivano, vrlo emotivno i melodično, čak prozračno i popi, ali za moj ukus sa više nego dovoljno krljanja i energije između nežnih razlaganja i emotivnog šapata. Posebno mi se sviđa produkcija koja zvuči mnogo prirodnije i intimnije od inače često prenapakovanih post-blek ploča koje čujem u prolazu. Lepo:

https://dogknightsproductions.bandcamp.com/album/dk151-asunojokei-wishes-mlp

Ne ložim se mnogo na no-fi blek metal, ali kanadski jednočlani Illicit Contempt me je šarmirao svojim totalno garažnim senzibilitetom. Njegov debi album  (demo?), Illicit Contempt je praktično pank, samo je istovremeno blek metal. Sirovo, energično, baš onako ljudski a ima i lep omot. Lepo je:

https://illicitcontempt.bandcamp.com/album/illicit-contempt-2

Tu su i meksički Scumdogs koji mešaju sirovi blek metal sa d-beat pankom (a na Metal Archivesu se vode kao grindcore...) i njihov ovogodišnji EP, Futuro Es La Guerra ima četiri pesme ne naročito skupo producirane ali poletne, zdravo ružne muzike. Jednostavnost, ali energičnost i uverljivost su aduti ove tročlane ekipe koja sa lakoćom prelazi zamišljene granice između panka i metala:

https://whoreandcuntrecords.bandcamp.com/album/futuro-es-la-guerra

Takođe meksički Astral Evocation ima vrlo solidan prvi album, Mantra Obscura sa devet mišićavih, brzih blek metal pesama mračne, okultne atmosfere i energične svirke. Ovo je savremen blek metal, ali zapravo bez melodične/ melanholične dimenzije koja se u naše vreme nametnula kao sastavni deo ove muzike. Astral Evocation imaju i melodije, naravno, ali muzika je sklonija disonantnim zvukovima i tamnom štimungu. Vrlo tehnički pristojno, vrlo energično, odličan debi:

https://astralevocation.bandcamp.com/album/mantra-obscura

Norveški Nattverd stiže sa trećim albumom, Vandring i ovo je vrlo epski ali i vrlo momački odsvirano. Meni se, sećamo se, i prethodni album dopadao, pa sam i ovde bio korektno uslužen energičnim, autentičnim zvukom i svirkom. Nisam superljubitelj napucanog masteringa koji ovu i inače bučnu muziku pretvara u još bučniji izazov za uši ali ekipa makar piše upečatljive, epske pesme sa dosta melodije i atmosfere ali sa izraženim borilačkim šmekom. Poslušati:

https://osmoseproductions.bandcamp.com/album/vandring

Ereshkigal sebe taguju kao ,,true Mexican black metal" a kako sviraju od polovine devedesetih, to ima dosta utemljenja. Novi EP, Mortem je simpatičan mada možda isuviše ,,atmosferičan" za moj ukus ali svakako pun karaktera i raznih nesvetih melodija. Tri pesme i puno zlovolje:

https://ereshkigalmex.bandcamp.com/album/mortem

Gloomy Grim je, na moje iznenađenje, pravo ime za pravi bend. Ovi Finci sviraju od polovine devedesetih i Agathonomicon je sedmi album i, znate šta, dobar je! Ovo je bučan, distorziran blek metal srednjijeg tempa sa low-key simfonijskim dodacima u aranžiranju i nešto mi je lepo legao. Sirovost i jednostavnost ove muzike se zapravo sjajno uklapa sa orkestracijama koje joj samo dodaju dimenziju cheesa i nisu ,,glavni" element muzike. Vrlo zabavan album:

https://gloomygrim.bandcamp.com/album/agathonomicon

,,Kosmički blek metal" je obično šifra za ,,mnogo disonance i aranžmani koji deluju kao da su pravljeni na esidu". Australijski Plasmodium zvuče BAŠ tako na svom drugom albumu Towers of Silence i to mislim u najboljoj mogućoj konotaciji. Ovo je avangardna, atmosferična muzika koja verovatno ni sama ne zna kuda ide a slušaocu će baciti samo najminimalniju količinu udica da se ne izgubi. Amorfno, ali ne i neusmereno, često atonalno ali opet sa atmosferom, daleko od toga da se drži ikakvog žanra ali sa dovoljno black/ death metal elemenata da ne bude puka ,,eksperimentalna" muzika, ovo od mene dobija solidnu preporuku za najmanje jedno slušanje:

https://plasmodiumdeath.bandcamp.com/album/towers-of-silence-cosmic-black-death-metal

Ifrinn je škotska reč za pakao a i ime jednočlanog benda koji dolazi odande i na prvom EP-ju, Caledonian Black Magick RAZBIJA. Ako ste od Škota naučili da očekujete hipnotički, folkom ofarbani a opet sirovi blek metal, Iffrin nema mnogo folk detalja, i siroviji je, ali, da, to je tu negde, slična priča. Ovaj EP ima tri pesme u skoro 25 minuta i vrlo je ekspresivan, vrlo ličan i moćan. Odličan, očajnički vokal, i vrlo dobra produkcija.

https://ifrinnscotland.bandcamp.com/album/caledonian-black-magick 

Inferno je, dalje, ime za pakao na Latinskom, a i ime češkog benda koji svira još od polovine devedesetih. Njihov osmi album, Paradeigma (Phosphenes of Aphotic Eternity) je vrlo hipnotičan, sa mutnim zvukom ali vrlo ozbiljnom svirkom koja atmosferični, satanistički metal proizvodi uz maksimum efekta i minimum nekakve ispozirane meditativnosti. Ovo su naprosto mračne, konceptualno jednostavne pesme koje obaraju s nogu izvođenjem što plasira zaista uznemirujuće zvučne slike i atmosfere. Nije za najmlađe, što bi se reklo, ali je odlično:

https://pureinferno.bandcamp.com/album/paradeigma-phosphenes-of-aphotic-eternity

Disfellowship je bizarna teksaška postava koja meša blek metal sa psihodeličnim rokom ali i shoegazepop-izrazom u pesmama koje su pune gorkoslatkih melodija i klavijatura. U principu, vokali i opšta hermetičnost zvuka su jedine ,,stvarno" black metal komponente, ali meni je ova salata – eponimni album – zapravo zanimljiva, sa pesmama koje u monotonosti uspevaju da pronađu hipnotičnost, ali vole i dobar gruv:

https://disfellowship.bandcamp.com/album/disfellowship

Nisam fan ni gotskog ni simfonijskog blek metala ali treba pohvaliti ovo što radi mlada Solunka Maria BRKC u jednočlanom projektu Moonscar. Prvi album, Blood Moon nije sad nekakvo POTPUNO OTKROVENJE ali uspeva da spoji epiku i monumentalnost simfonijske gotike sa svedenim, fokusiranim aranžmanima koji muzici daju korektnu, ličnu, ekspresivnu crtu. Vredi da se čuje:

https://moonscargr.bandcamp.com/album/blood-moon

Brazilski Pralaya imaju neljudski dugačke pesme na EP-ju Katabasis - Descida ao Abismo Interior Retificando a Amorfa Chama da Dissolução. Mislim, već se iz naslova vidi da postoji problem sa, jelte, dužinom. Tri pesme u skoro pola sata je, da prostite, mnogo, ali kad se to apstrahuje, ovo zvuči dobro i nekako simpatično sa ekspresivnim, snažnim izrazom kome samo treba malo editovanja. Inače su melodije dobre, pevanje simpatično, ritam jak:

https://pralayabm.bandcamp.com/album/katabasis-descida-ao-abismo-interior-retificando-a-amorfa-chama-da-dissolu-o-2

Ninkharsag su Britanci i sa svojim drugim albumom, The Dread March of Solemn Gods, manje-više potvrđuju moj standardni stav o britanskom blek metalu. Ovo je vrlo korektno urađeno na tehničkom planu i ima dobar zvuk i energične izvedbe, ali me ne oduševljava samim pesmaama. Daleko od toga da su Ninkharsag ikako loši, naprotiv, vrlo su dobri u ovome što rade, i ovo se u dozi od dve-tri pesme vrlo rado posluša. No, album ima devet pesama u nešto više od 40 minuta i mada ovo nikako nije nekakav ekstravagantan format, Ninkharsag naprosto nemaju dovoljno svežine da meni zadrže pažnju svo to vreme. Album se u dobroj meri oslanja na skandinavske predloške iz devedesetih i sa početka ovog veka i to je meni, jasno, vrlo drag zvuk, ali Ninkharsag mi nekako nikada ne dostižu nivo ekscesa i energije koje vezujem za Watain i slične postave. No, vredi da se čuje ako volite energičan a opet melodičan, dobro produciran blek metal:

https://ninkharsag.bandcamp.com/album/the-dread-march-of-solemn-gods

Francuski duo Hanternoz na svom drugom albumu (snimljenom punih trinaest godina posle prvog) nude supersimpatičan, raspevan keltski folk ukršten sa blek metalom. Ovo je energično i sirovo ali se oslanja na melodičnost i himničnost folk tema koje se rabe i, ako problema mora biti, oni su u ekstremnoj dužini pesama i albuma koji kuca više od 63 minuta. No ako količina ideja i nije dovoljna da POTPUNO opravda ovoliko trajanje, Hanternoz bez sumnje pružaju đavolski dobar pokušaj:

https://hanternoz.bandcamp.com/album/au-fleuve-de-loire

Mikko Aspa iz Deathspell Omega ima novi album svog dugovečnog solo projekta Clandestine Blaze. Secrets of Laceration je lepo ime za finski blek metal album, nema tu zbora, ali moram priznati da mi sama muzika na kraju zvuči prilično ,,by numbers". Naravno, svi elementi koje volim su tu, hladnoća, agresivnost, sirovost i jedna fokusiranost na viziju ali mi muzika deluje prilčično mehanički sklopljena – iako izvedena vrlo ubedljivo – a i produkcija je malo hermetična za moj ukus. No, ovo je već jedanaesti album ovog projekta za više od dve decenije, pa je malo i za očekivati da krene ponavljanje. U svakom slučaju korektno:

https://youtu.be/D3nR-K73yjY

Rimljani Dyrnwyn na svom drugom albumu, Il culto del fuoco podcrtavaju svoja interesovanja za folk prominentnim korišćenjem drvenih, tradicionalnih instrumenata kao što su keltska harfa i razne vrste frule. Nešto od toga je, jasno, sintetizovano, nešto nije, ali muzika se u punoj meri oslanja na međuigru narodnjačkih melodija sviranih na ovim instrumentima i jakih gitara. Ima ovde puno kiča, naravno, ali je u celini Il culto del fuoco prijatna, prijemčiva ploča žestoke muzike i nežnih narodnjačkih tema:

https://cultofparthenope.bandcamp.com/album/il-culto-del-fuoco

Švajcarski Ungfell mi je bio vrlo prijatan i na prošlom albumu, pa ću sa zadovoljstvom reći da je ovaj projekat sa rotirajućom postavom, centriran na multininstrumentalistu Menetekela, na svom trećem albumu, Es grauet još bolji. Ovo je i dalje vrlo raznovrstan blek metal sa puno folklornih motiva ali i jednom izrazito teatralnom dimenzijom koja se ne iscrpljuje u prostoj povišenoj (melo)dramatici već naglašava narativnu crtu muzike i kroz lepe, pamtljive teme i interesantno sekvenciran album, proizvodi jedan ,,zvučni film", ili, tačnije, pozorišnu predstavu koje vredi ispratiti:

https://ungfell.bandcamp.com/album/es-grauet

Norvežani Vreid – nastali početkom veka od Windir nakon smrti frontmena Valfara – na svom već devetom albumu, Wild North West pružaju prilično intrigantan koncept i raznovrsnu muziku. Koncept, pošto je ovo konceptualni album, se bavi ,,ratom, strahom, izdajom, gubitkom, anksioznošću i ludilom, koristeći intrigantne tekstove koji se bave ljudskom prirodom", što je sasvim na nivou onog što očekujemo od norveškog blek metal benda sa ovolikom kilometražom, no muzika je ono zaista intrigantno ovde, sa sjajnom kombinacijom između psihodeličnog, epskog roka, propisnog, mada ,,mekšeg" blek metala, te folk/ vikinških motiva. Album ima dosta topao zvuk – sa dosta dinamike, čak, mada je to moglo i ekstremnije – a pesme su legitimno nadahnuto pisane, sa čestim umicanjem predvidivim formulama i puno dobrih tema koje ostaju sa slušaocem nakon što muzika stane. Jako melodično, ali dostojanstveno, mistično ali komunikativno, ovo je kako ja zamišljam da blek metal može da sazreva a da se ne odrekne svojih karakterističnih oruđa. Vrlo dobro:

https://vreidsom.bandcamp.com/album/wild-north-west


Idemo sada na doom, stoner, psihodeliju i sve te lepe spore stvari. Prvi album finskog dua Desolate Realm, takođe naslovljen Desolate Realm me nije oborio s nogu, ali momci svakako znaju da sviraju. Njihova kombinacija doom i heavy metal pristupa materijalizuje se kroz osam pesama mišićave svirke ali i osećajnijeg, melodičnijeg a opet ,,mračnog" pevanja i tema. To što je sve to nekako ni tamo ni vamo mi možda smeta više nego što bi trebalo jer neko normalan uopšte neće razmišljati da ovo možda treba da bude sporije ili možda još više cheesy nego će naprosto uživati u solidnim rifovima, upečatljivim melodijama itd. Lep, dinamičan master mi se svakako dopada:

https://desolaterealm.bandcamp.com/album/desolate-realm

Bog Mönster iz Melburna su glasni i superteški na EP-ju Hell is Full, valjajući korz dvadesetak minuta četiri moćne doom metal pesme pretećih atmosfera i abrazivnih tekstura. Dobri rifovi, brutalno pevanje i zvuk koji zvuči jako opresivno – ovo nikako nije muzika za opuštanje i žurke ali prave metalce će raditi iz sve snage. Moćno! Plus sami birate cenu za daunloud:

https://bogmonster.bandcamp.com/album/hell-is-full

Doom koji sviraju Rumuni Olympus Mons nije po mom ukusu, ali za album Healer su uspešno regrutovali Aarona Stainthorpea da im recituje na nekoliko pesama pa pretpostavljam da će biti zanimljivi publici My Dying Bride i sličnih gotskih i romantičnih projekata. I ja u principu volim My Dying Bride pa nije da su mi Olympus Mons sad kao nešto odbojni. Samo mi je njihov spori, tužni doom možda premelodramatičan i nema preterano mnogo osobenih karakteristika, ali da je tehnički kvalitetan – jeste. Poslušajte:

https://olympusmons-doommetal.bandcamp.com/album/healer

Oryx iz Denvera na svom albumu, Lamenting A Dead World, gaze iz sve snage. Njihov mračni sludge-doom ovde dolazi u jako komprimovanom, tvrdom zvuku, ali muzika ima fin gruv i mesta za melodičnije, emotivnije momente između brutalnog nabadanja pa sam bio prilično zadovoljan albumom koji je težak za uši ali ne neprijatan za dušu pored sve tučnjave. Oryx uspešno kombinuju agresivnost sludge muzike sa emotivnošću i melanholijom doom metala za paket koji je uzbudljiv i konfrontativan a opet umirujuć i prijateljski:

https://oryx.bandcamp.com/album/lamenting-a-dead-world

Posle škotske, na red je došao Kolorado. Doomed & Stoned in Colorado je najnovija kompilacija vrednog doom/ stoner rock kolektiva koji neumorno iskopava bendove za koje niste čuli na različitim lokacijama u svetu i pruža vam mogućnost da dobijete presek čitavih scena po ceni koju sami odredite. I ovaj album ima 50 bendova, iz, jelte, Kolorada, i ogroman raspon tumačenja doom i stoner predložaka. 909, recimo, koji album otvaraju, sviraju praktično grindcore verziju doom muzike, a odmah iza njih idu Abrams sa southern groove uvodom. Neki favoriti ovde su Burial Rites sa lepljivim sludge doomom, zatim još jedan grindcore bend koji uspeva da nađe sponu sa doomom. Crotalus, pa moćni hardrokeri, Falcon Haptics. Ako ne pratite rad Doomed & Stoned na velikom ste gubitku:

https://doomedandstoned.bandcamp.com/album/doomed-stoned-in-colorado

Cometa Negra je sjajno ime za bend a ovaj njujorški duo na istoimenom, er, materijalu sira dopadljiv, garažni, psihodelični, recimo stoner-noise-rock. Da li je ovo album, EP ili demo je jednako lako reći kao i postaviti ovaj bend u čvrstu žanrovsku fioku pošto Cometa Negra tresu vrlo pankerski ali imaju zvuk koji je bliži psihodeličnom metalu pa je najbolje ne pokušavati i samo uživati u ovoj lo-fi proslavi buke i negativnosti. Kaseta je osam dolara, ali se daunloud daje po ceni koju sami odredite i Cometa Negra, svojom autentičnošću makar, zaslužuju da im se posveti malo pažnje. A i druga pesma im se zove ,,Tito"!

https://cometanegra.bandcamp.com/album/cometa-negra

Floriđani Miasma Theory su vrlo simpatični na svom istoimenom debi albumu koji nudi raskošniji, melodičniji doom metal od proseka, malo ga mešajući sa NWOBHM matricom i proizvodeći dopadljive, blago cheesy ali pravoverno svirane pesme. One su dosta dugačke, kako je u doomu i standard ali su dinamične, pogotovo sa veoma dinamičnim masteringom koji muzici daje jedan pomalo sirov kvalitet uz prilično jeftin miks koji bend ima. Ali nekako ta skoro garažna produkcija i razigrana svirka svemu daju jednu simpatičnu, autentičnu notu i pošto su pesme lepo napisane, ne mogu da se žalim. Voleo bih da inače vrlo solidna (i vizuelno veoma upečatljiva) latvijska pevačica Māra Lisenko ima malo bolje mesto u miksu, naravno, ali dobro, ima vremena do narednog albuma. Do tada, ovaj prvi projekat benda (koji se, da bude jasno, u verziji osnovnog trija zove Northern Crown i dopali su nam se prošle godine) ostavlja prilično povoljan utisak i, zatvarajući se uspelom obradom Candlemassa, vredi da se posluša:

https://miasmatheoryband.com/album/miasma-theory

Ah, novi singl sjajnih Italijana Black Spell? Može, dajte! Walpurgis Night se prodaje po ceni koju sami dortedite a nudi lo fi ali vrlo kinematičnu naslovnu pesmu hororičnog, psihodeličnog doom roka koji je sav u iskrivljenim solažama i efektima. Sjajno. Na drugoj strani je obrada Electric Wizardove Doom Mantia, i, prosto je, sa ovim ne možete pogrešiti:

https://blackspell1.bandcamp.com/album/walpurgis-night

Španski Se Permiten Submarinos na svom drugom albumu, a koji se zove isto kao i bend, meša flamenko i psihodelični stoner rok. Kombinacija nije izvedena baš ,,organski" pesmama koje su ,,čist" stoner i ,,čist" flamenko, plus bend ima neuredan, maltene garažni zvuk. No, ovo ima dosta dobrih ideja i zanimljivih psihodeličnih ekskurzija da zavredi slušanje:

https://sepermitensubmarinos.bandcamp.com/album/se-permiten-submarinos

Već smo više puta pričali sve najpozitivnije o švedkom sludge-doom metal sastavu Domkraft, pa evo sada i da kažemo da im je treći album, Seeds, jako dobar. Ovo je ponovo teška, rifaška, ali zrela muzika koja ne ume da se zadovolji prostim ponavljanjem doom klišea, mada dobro razume i pametno koristi mnoge uobičajene doom elemente. No, pored kanonade rifova i neumoljivih udaraca bubnja, Domkraft uspevaju da svojim pesmama daju dodatne dimenzije, delom kroz pevanje odličnog basiste Martina Wegelanda, delom kroz vešto aranžiranje kompozicija da se jednostavne teme razviju u nešto sasvim epski. Slušajte Wegelandove napeve u Perpetuator, recimo – tako jednostavno a tako moćno. Ili slušajte gitarsku bakljadu u prvom minutu Into Orbit posle koje Wegeland zaista izbacuje celu grupu u orbitu. Album ima vrlo težak, glasan zvuk i to malo ume da umori uši, sa sve podugačkim pesmama, ali kvalitet je ovde toliko visok da ne mogu da kažem bilo šta drugo do da je Seeds praktično remek-delo:

https://domkraft.bandcamp.com/album/seeds

Electric Yawn, jednočlani psihodelični instrumentalni projekat iz Sidneja nastavlja da izbacuje ploče velikom frekvencijom, pa je ono što čujemo na novom albumu, Dopamine Farm praktično zvuk čoveka koji uči na poslu. U odnosu na prethodni album, koji sam pohvalio pre nekoliko meseci i rekao da ima još dosta prostora za rast i razvoj, Dopamine Farm je zrelija, sigurnija kolekcija instrumentala, koja se kreće vrlo odmerenim tempom ali ne odaje utisak da ne zna kuda će niti da pesme traju duže nego što treba. I dalje je to sve na nivou jako dobrog demo snimka, ali se zaista kreće u respektabilnom smeru. I vrlo je prijatno za slušanje, a kom se svidi, plaća koliko hoće:

https://electricyawn.bandcamp.com/album/dopamine-farm

Steve Von Till ima novi album i naravno da ovo nema mnogo veze sa metalom – pa on ni matični Neurosis ne smatra metal bendom – ali A Deep Voiceless Wilderness nije ni folku naklonjeni akustučni rad kakav bismo od njega očekivali. Umesto toga ovo je vrlo lepa ploča koja najviše podseća na rad modernijih kompozitara poput recimo Gavina Bryarsa ili Michaela Nymana, sa nemalim zahvatom u rad Briana Enoa. Lepo! Ovo je prva ploča koju Von Till radi bez gitare, odlučujući se pre svega za analogne sintisajzere, a onda i melotron, violončelo pa i klavir i rezultirajuća kolekcija nežnih meditacija nam donosi jedan od njegovih najnaivnijih ali time i najtoplijih radova.

https://stevevontill.bandcamp.com/album/a-deep-voiceless-wilderness

Ober se poradujem kad mi stigne mejl da je Psychedelic Source Records izbacio novi snimak džem sešna jer ovi Mađari zaslužni su za barem 60% psihodelične muzike koju slušam poslednjih godinu-dve. Za ovu priliku ,,bend" se zove nepaal a album  Black Batik I, II, ali sve su to naši stari poznanici – Krisztina Benus i Bence Ambrus iz Lemurian Folk Songs, Ákos Karancz iz Pilot Voyager i njihovi ortaci. Po običaju, ovo je snimak dugačkog sešna, sa smislenim editovanjem tako da dobijemo maksimum užitka uz minimum smaranja, pa je ovde najkraća pesma tek nešto ispod deset minuta ali najduža je malo jača od petnaest. Kao i obično, na programu je vrlo mantrični, vrlo moćni psihodelični rok koji mogu da slušam bez prekida danima. A pošto se i ovo, kao i sva ostala izdanja prodaje za koliko date – možete i vi. Ne propustiti ovu moć:

https://psychedelicsourcerecords.bandcamp.com/album/black-batik-i-ii

Idemo na brže sadržaje. Kanzaški One Finger Discount su istoimeni album snimili 2017. godine za sto dolara, ali su pesme iz perioda 2000-2003. No, bend zvuči kao da je 1984. godina sa svojim razobadanim hardcore punkom koji u sebi ima tek malo thrash elemenata da ne bude baš ČIST pank. No, meni je ovo supersimpatično i zabavno sa svojom kombinacijom brzine i energije, a još se daje i za pare koje sami odredite:

https://onefingerdiscount.bandcamp.com/album/one-finger-discount 

Slug Hammer iz Portlanda su u suštini pank rok bend sa tekstovima o sisama, ortacima, nezgodama u domaćinskom okruženju, ramenu itd. ali muzički imaju puno hard-rokerskih i hevi metalskih rifova, kombinujući bluz, pa i malo folka u svojoj muzici sa jednim energičnijim izrazom. Fino to biva ako volite pank bendove koji imaju dobre gitare i visok tempo a čiji pevač, pa, jedva da zna da peva. Meni je to okej, mada, da budemo fer, ja sam se primio čim sam video ime benda:

https://slughammer.bandcamp.com/album/slug-hammer

Centralized Warfare dolaze iz Pensilvanije i sviraju nabadački hardcore koji kao da misli da je danas, recimo, 1991. godina. Ali što da ne, njihov Demo 2021 je snažan, energičan i zapravo vrlo solidno produciran i ako volite srednjetempaški, metalizirani moshcore sa jakim gitarama i urlajućim pevačem, ovo će vam biti taman. Platite koliko želite:

https://centralizedwarfare.bandcamp.com/album/2021-demo

Flesh To Dust iz Nevade su negde između nabod-hardkora i death i thrash metala što se na EP-ju Promo 2021 zapravo na kraju realizuje kroz šest lepih pesama koje imaju snažne, pokretačke rifove i mošerski ritam.  Materijal je i veoma dobro produciran sa energičnim a opet ne prenapucanim zvukom instrumenata a vokali, mada umeju da budu pomalo monotoni, emituju solidnu količinu energije i promuklosti. Ima ovde svega, dakle, od Slayera (slušajte početak Ripping Death) do Agnostic Fronta. S obzirom da ovo, ako vam se dopadne, a što ne bi, plaćate koliko poželite, Flesh To Dust apsolutno zavređuju da se poslušaju:

https://fleshtodust1.bandcamp.com/album/2021-promo-ep

Izaguf je, očigledno, obrnuto od Fugazi a imenovani propjekat NIJE zasnovan na sviranju Fugazijevih pesama unazad, što znači da je jedini njegov član, Aaron DC Edge iz benda Nelvetika – kukavica. No, Not So Sweet and Still Low je zapravo sasvim solidna ploča sa devet obrada Fugazija sviranih duplo sporije od originala, sa vrištećim vokalima. Prekomponovanje ikoničnog post-hardcore benda u nekakav i dalje prilično sladak sludge metal je makar zanimljivo kao koncept a i Edgeova egezukcija je sasvim solidna i ovo vredi čuti. Waiting Room mi se zapravo više sviđa u ovoj verziji, a album ima i instrumentalne mikseve svih pesama ,,za metalce":

https://izaguf.bandcamp.com/album/not-so-sweet-and-still-low

Vreme je za novu porciju beatdowna. Već? Pa, da, nemački 164 Beatdown Crew je objavio novu kompilaciju, Slam'n'Co. Around The World, sa stotinu bendova sa raznih, jelte, meridijana, a ovo nije toliko orijentisano BAŠ na beatdown hardcore, koliko je on jedna od žanrovskih komponenti među nekoliko srodnih. Već naslov sugeriše da je ovde slamming death metal u prvom planu pa album i počinje ,,čistom" slam pesmom (sa sve mizoginim horor uvodom) a do kraja ćete čuti i slamcore, deathcore, beatdown itd. Venčanje brutalnog death metala i moshcorea je odavno zvanična stvar, jelte, a ovakvi projekti donose puno zanimljivog materijala koji će vam bez ikakve sumnje poslužiti i za dalja istraživanja mesta na globusu na koja inače nikad ne biste zašli. 164 Beatdown Crew su fini ljudi koji sav ovaj metal daju na raspolaganje po ceni koju sami odredite, pa, zaista, ne propustite:

https://164beatdowncrew.bandcamp.com/album/slamnco-around-the-world

Pariski DOOMSCIZOR je studijski projekat nekih relativno pedigriranih muzičara i odmah se na EP-ju Slave new world čuje sigurnost i profesionalizam. Ovo je nominalno thrash metal ali bi sasvim korektno bilo i da se kaže da je u pitanju amalgam thrash metala, industriala, groove metala itd., kao nastao polovinom devedesetih, sa zvukom i senzibilitetom koji mene podsećaju na tadašnju Sepulturu, Nailbomb, Misery Loves Company, Ministry itd. Ničeg lošeg u tome, jelte, nema, pa DOOMSCIZOR mogu starijoj ekipi da pruže lepih 25-6 minuta uživanja i penzionerskog mošinga. Dobar zvuk, provereno funkcionalni rifovi, dobar tempo, dobra muzika:

https://doomscizor.bandcamp.com/album/slave-new-world-2

Moskovski Kruger postoji još od 1989. godine, što je prilično impresivno dostignuće, i vrlo je aktivan poslednjih godina. Аномалия im je osamnaesti album (!!!!) i nudi izuzetno ubedljiv, vrlo kvalitetan thrash metal odlične produkcije i ubitačne svirke. Kruger ovde zvuče bješnje i oštrije od upola mlađih bendova spajajući vrlo moderan zvuk sa stilskom orijentacijom koja ima jasne korene u osamdesetima, ali bez nekakve nostalgične, retro zagledanosti u bolju jučerašnjicu. Ovo je još impresivnije kad znate da se radi o albumu na kome su ponovo snimljene stare pesme benda, neke od njih stare i po trideset godina. Rezultat je brza, energična ploča koja podseća na klasične albume Kreatora i Sepulture sa kraja osamdesetih ali ubačene u višu brzinu i sa neverovatnim nivoom discipline u izvođenju. Jedino što me sprečava da Kruger preporučim bez rezervi je to da su u kasnijoj fazi ljudi postali izuzetno nacionalistički nastrojeni, sa tekstovima koji se graniče sa fašističkim u nekom momentima. Ovaj album uglavnom izbegava najgore od ovakvih pesama (poput onog sa albuma Только для белых душою) pa sam ipak sklon da ga, uz oprez, preporučim:

https://krugerhamer.bandcamp.com/album/--6

Manje moralno problematični su Šveđani Insane na svom drugom albumu, Victims. Ovo izdaje Dying Victims, pa se odmah zna da se radi o kvalitetu, a i uklapa se da umiruće žrtve izdaju žrtve. Victims ima deset pesama u četrdeset minuta prvoklasnog thrash metala vrlo stare škole, sa melodičnim solažama, ubojitim tempom i odličnim rifovima. Na sve to ide i zdrava, prirodna produkcija miljama daleko od modernog komprimovanog zvuka. Prelep album i siguran hit za etiketu koja u poslednje vreme ubija sa svakim izdanjem:

https://dyingvictimsproductions.bandcamp.com/album/insane-victims

Sepulchral je split EP tri latinoamerička jednočlana benda i primer divnog, ali jako prljavog, lo-fi thrash metala. Katrinaz iz Meksika otvaraju izdanje sa dve odlične, zakivačke pesme stare škole i surove distorzije, ali i neočekivano suptilnih harmonija. Phronexis je iz Bolivije i produkcijski zvuči bolje, a njegov thrash je pun sjajnih rifova i hardkoraškog, napaljivog pevanja. Konačno, Grinderfuck je iz Kostarike i njegove pesme su najduže i najsporije pa nekako i shvatam što su ga stavili na kraj. No, i kod njega ima lepih momenata a prva dva benda su već dovoljna da čovek u ovome uživa i odreši kesu:

https://katrinazmetal.bandcamp.com/album/sepulchral-split

(Kraj u sledećem postu)

[Meho Krljic]

HellGrazer iz Portlanda su trio sa velikom ljubavlju prema jednostavnom, zapaljivom metalu, pa nam – po ceni koju sami odredimo – nude dve pesme kao predujam za svoj prvi album. Pre-Release je, dakle, nekih šest minuta pankerskog metal čukanja u muzici koja je kombinacija Motorheada, black metala i panka. Pa mislim, lepo:

https://hellgrazerpdx.bandcamp.com/album/pre-release

Kad smo već kod pankerskog metala, Ewig Frost su iz Beča i njihov novi album, Aïn't No Saïnt je dobar primer za to kako oni spajaju masne gitare, brz tempo, himnične refrene i puno distorzije u muzici koja nije puki troakordni rok odsviran malo brže već koja ima veći raspon raspoloženja, atmosfera i ambicija. Ovo je već četvrti album trija i čuje se tu jedan razrađen stil i bogatstvo ideja u pisanju pesama a i produkcija je vrlo, vrlo dobra. Mislim, Bad Beat Boogie (all bark no bite) ima perfektno ubačen i snimljen klavir da sugeriše tu bugi atmosferu. Odlična ploča:

https://ewigfrost.bandcamp.com/album/aint-no-saint
https://discosmacarras.bandcamp.com/album/aint-no-saint

Troncale iz Los Anđelesa izgledaju kao da su se zajebavali sa dizajnom omota, ali na tom svom prvom snimku, Promo 2021, tresu vrlo ubedljiv, stamen thrash metal koji nije od one sasvim savremene sorte ali nije ni prosta, pravolinijska muzika koja emulira rane osamdesete. Rekao bih da se ovde najpre može pričati o ambiciji da se imaju kompleksniji aranžmani po uzoru na kakav Testament i slično i Troncaleu to sasvim polazi za rukom. Odlična svirka i zvuk koji je mnogo usrednjen za moj ukus ali nije rđav:

https://troncale.bandcamp.com/album/promo-2021

Njemački Lucifuge je počeo kao solo projekat gitariste Equinoxa ali su za tri godine i četiri albuma izrasli u ,,pravi" bend koji se, takođe, malo pomerio od sirovog blek metala ka blackened speed/ thrash stilu. Infernal Power je, tako, očekivano, mućkalica sa malo Bathoryja i Venoma, ali i malo ,,novijih" blek metal gestova između generalno vrlo zdravog thrasha. Najgore što mogu da kažem za ovaj album je da je predvidiv i da koristi sve uobičajene blackened thrash fore, ali neke od pesama iznenađuju inspirisanim idejama i uz vrlo solidan zvuk ovo je jedno od meni zabavnijih izdanja ove nedelje. Dying Victims se zaista pretvaraju u firmu koja ne zna za grešku:

https://dyingvictimsproductions.bandcamp.com/album/lucifuge-infernal-power

Isti izdavač i isto black thrash: italijanski Bunker 66 ima vrlo zabavan četvrti album, Beyond the Help of Prayers. Ovo je zdrav, drusan metal koji se ne loži na raspadanje i andergraund do mere da bi smatrao da je loš zvuk znak autentičnosti, pa je Beyond the Help of Prayers zdravo producirana, za uho prijatna ploča gde se sve lepo čuje, počev od prirodnog bubnja, glasnog, zvonkog basa, pa do fino snimljenih gitara i jedini ustupak ,,tr00" estetici je kratki reverb na vokalu. Dalje, svirački i kompozitorski ovo je klasična cepačina sa dobrim rifovima, ali i odlično ubačenim melodičnim delovima i solažama iz Thin Lizzy/ Iron Maiden šinjela, sve odsvirano energično, brzo i sa ukusom. Odlična ploča sa svake strane i još jedan veliki poen za Dying Victims.

https://bunker66.bandcamp.com/album/beyond-the-help-of-prayers
https://dyingvictimsproductions.bandcamp.com/album/bunker-66-beyond-the-help-of-prayers

Hadersfildski Evile imaju peti album, Hell Unleashed i njihov thrash metal ovde zvuči vrlo disciplinovano, pažljivo producirano i profi. Zvuk jeste malo previše ulickan, ali najviše u masteringu, ne mogu da se žalim na individualni zvuk instrumenata i miks – gitare opasno režu, bas junački zvoni a bubanj iako nema dinamike, ima dovoljno zdrav zvuk. Evile sada vole duže pesme gde se njihov stameni thrash juriš – skoro svuda istim tempom – temperira uvodima, međudelovima itd. pa je ovo moderniji thrash od onog što su do sada svirali, sa malčice naklona gruverskom delu spektra. No, načelno ovo nije rđavo i sadrži dovoljno zakucavanja za moj ukus a simpatično je i da je bend jednu od najboljih pesama, napisanu po Carpenterovom kultnom filmu i doslovno naslovio The Thing (1982). Vredi čuti:

https://www.youtube.com/watch?v=NbcO65eY29I&list=OLAK5uy_kYyipnAZE97pwrLRIlozGepOK_43LORDg

Wyld Timez je bend iz Ohaja koji izgleda misli da je i dalje 1988. godina kad su i sebi i albumu dali ovakvo ime. Da ne pominjem da album otvara pesma nazvana Can't Kill Rock'N'Roll. No, muzički je ovo vrlo prijemčiv rokerski thrash metal/ speed-punk, sa himničnim refrenima i brzim d-beat tempom. Nema ovde mnogo filozofije, već samo pića, šutke i cepačine, i mada je zvuk glasan, pa zamara uši, pričamo o vrlo solidnoj, ako već ne nešto kreativno preambicioznoj ploči. Ponekad pank i metal treba da budu jednostavni i iz srca.

https://wyldtimez.bandcamp.com/album/wyld-timez

Kalifornijski Warish nisu baš metal, ma mislim, ovo je čist pank, ali album Next to Pay je onaj pank koji vole metalci, prljav, sa ogromnom količinom faza, pesmama koje su lepljive, zarazne, pune pamtljivih rifova i refrena što ih pijano, promuklo vrištite zajedno sa bendom dok se šutirate. Bend sebe opisuje kao spoj Nirvane iz Incesticide i Misfitsa iz Static Age faza i, da, to je to. A ako to nije metal, ja ne znam šta je. Sjajna ploča odličnog zvuka:

https://warish.bandcamp.com/album/next-to-pay

Punk is Love je, pretpostaviću, estonska kompilacija pank i hardcore thrash bendova za koje nikad niste čuli a treba. Mislim, ovo je sasvim staromodno, ali toliko sirovo, autentično i iz srca da ne treba da živite bez njega. Slušajte Yoga Sniffers koji zvuče kao pank bend iz 1980. godine i JEBU KEVU, ili Saint Cheatersburg sa njihovom rezurekcijom Dead Kennedys zvuka u vreme kada nam se ,,novi" Dead Kennedys s pravom gade. Gomila bendova, kao, recimo Flaška Visočini zvuči kao da je ispala sa kultnih finskih hardkor kompilacija iz osamdesetih samo sa malo boljim zvukom i, pa, ovo vam je potrebno u životu, zaista:

https://punkislove.bandcamp.com/album/punk-is-love-2

Prošle nedelje nas je Horror Pain Gore Death Productions mnogo obradovao a i ove imaju sjajno izdanje u formi albuma Death is OK italijanske trojke Dukov. Ovo je, kako izdavač kaže ,,a dirty mix of scum Punk Rock, Grind and Noisecore" na transverzali ,,Abscess, Anal Cunt, GG Allin, Impetigo, Rupture i Sore Throat" i, to je legitimna deskripcija. Sa devet pesama u tek nešto više od deset minuta muzike i vrlo solidnim zvukom, te naslovima kao što su ,,Soviet Psycho" i ,,I Had A Fucking Stagedive At My Cousin's Bar Mitz Vah", te jednom obradom GG Allina, Dukov su ovde da se zabave pa makar im bilo poslednje. Mislim, pomenuta pesma o stejdždajvingu na bar micva proslavi svirana je na melodiju Hava Nagila... Vrlo lepo:

https://hpgd.bandcamp.com/album/death-is-ok

Al Grci Konsensus odvaljuju na svom prvom izdanju, New Age Of Terror sa šest pesama koje kombinuju thrash metal oštrinu i rifčine sa grindcore nervozom i brzinom. Idealna kombinacija, naravno, ali Konsensus nisu samo našli dobar koncept nego i imaju odlične rifove, dobro uho za jednostavne a opet dovoljno bogate aranžmane da njihove kratke pesme zvuče puno i zaokruženo, plus dobru produkciju. Za jedan jedini evrić ovde dobijate puno prvoklasnog metala, a sve pravio jedan čovek. E, kako je lepo biti mlad i talentovan:

https://konsensus.bandcamp.com/album/new-age-of-terror-2

Odličan grindcore stare škole nude Sicilijanci Eraser na split Ep-ju sa Your Kid's On Fire a koji se zove Siege By Machinery. Ovo je negde između jednostavnosti Agathoclesa i gruva Dead Infection i jasno je da je neodoljivo. Tri pesme, a moglo bi i triput toliko da se uživanje produži. Daunloud plaćate koliko želite.

https://erasergrind.bandcamp.com/album/split-w-your-kids-on-fire-siege-by-machinery

Za malo powerviolence ukusa će nam ovog prazničnog dana poslužiti britanski Nothing Clean. Ekipa iz Leicestera je album Disappointment snimila još pre dve godine, prošle godine ga miksovala i sad je tek izašao za češki Psychocontrol records. E, sad, nije ovo neko ekstraordinarno izdanje, ali jeste u pitanju vrlo korektan zvuk sa 34 kratke, brze pesme besnog nabadanja. Lesterani dobro sviraju, imaju karakter i dobar zvuk pa je u pitanju možda ne ploča za powerviolence udžbenike ali ploča koja sasvim lepo može da stoji i u poređenju sa nekim od klasika žanra. Hoću da kažem, iskrena je i jaka:

https://psychocontrolrecords.bandcamp.com/album/psycho-091-nothing-clean-disappointment-lp

Animal Schoolbus je neodoljivo simpatični grindcore bend oca i ćerke pod pseudonimima Charlie Sad Eyes i Princess Beast i mada je jasno da je ovo u dobroj meri humoristička postavka, muzika koju duo proizvodi je sasvim korektna i karakterna. Going To Grammy's House​!​? 2021 Remix je kolekcija do sada izašlih snimaka, ali remiksovana tako da sve zvuči kao jedan konzistentan album i, pa, ovo je vrlo solidno. Charlie piše vrlo pristojne, atmosferične i maštovite grindcore pesme i odlično ih svira a klinka peva fenomenalno (prvih 14 pesama je snimljeno kada je imala dve godine!!!!). Ne propustiti:

https://animalschoolbus.bandcamp.com/releases

Živi albumi danas nemaju onu težinu i unikatnost kakvu su imali kada sam ja bio klinac, ali evo, ponekada i imaju. Pig Destroyer nam donose Pornographers of Sound: Live in NYC i mada smo videli milion njihovih snimaka uživo na JuTjubu, drugo je to kad se sam Scott Hull iscima oko zvuka, miksa, i masteringa. Snimak je iz 2019. godine, te kultnog njujorškog kluba St. Vitus a 23 pesme prolaze kroz najveći deo karijere ovog važnog grindcore benda, dajući nam na neki način ,,konačne" verzije ubitačnih komada kao što su Scarlet Hourglass ili Rotten Yellow ili Deathtripper, ili Jennifer, ili Gravedancer ili Cheerleader Corpses ili... Pig Destroyer nikada nisu bili kraljevi aranžiranja ali u živom kontekstu njihovo agresivno lepljenje rifova jedan za drugi ima potpuno drugu dimenziju a smeša ubitačnog zakucavanja i malo (southern) groove momenata je pozitivno impresivna. Povrh svega, ovo su zaista neljudski dobre izvedbe sa bubnjarem Adamom Jarvisom koji ima i brzinu i eksplozivnost i preciznost da prati Hullov gruv i nabadanje i sa pevačem J.R. Hayesom koji sad ladno može da se sahranjuje. Esencijalno:

https://pigdestroyer.bandcamp.com/album/pornographers-of-sound-live-in-nyc

Mortuary Spawn iz Lidsa na EP-ju Spawned from the Mortuary pružaju prijemčiv, staroškolski death metal zvuk. Ovo se prodaje, makar u digitalnom obliku, za onoliko para koliko biste da sami date (ima i kaseta koja se plaća fiksno), ali to nije znak nekvaliteta. Mortuary Spawn nisu originalni ali taj neki post-Autopsy zvuk koji baštine oni dobro razumeju i prezentiraju kroz pet pesama koje imaju i sirovost i gruv i malo melodije i malo blastbitova, sve što treba. Dobro snimljeno i pravoverno.

https://mortuaryspawn.bandcamp.com/album/spawned-from-the-mortuary

I Španci Intollerance cepaju old school death metal na svom EP-ju Laments from the Dripstone Cave. Ovo je sigurno odsvirano i verno OSDM postulatima truleži, propasti i estetske primitivnosti i mada produkcijski ne pričamo o nekom skupom snimku, Intollerance imaju taman dovoljno dobar miks da zvuče prijanto za uho i da njihovi generički ali udobni rifovi i aranžmani čoveka uljuljkaju u osećaj smirenosti i blaženstva:

https://intolerancedhr.bandcamp.com/album/laments-from-the-dripstone-cave

Za old school death metal triptih dobro dođu Rimljani Helslave koji su, istina je, počeli kao melodičniji death metal sastav, ali drugi album, From the Sulphur Depths čuva melodičnost tek toliko da malo oplemeni teške, abrazivne rifove i mračnu atmosferu. Helslave ovde zvuče prilično skandinavski, što nije naročito iznenađenje ako znamo da je ovo miksovao i masterovao Dan Swanö, ali ne bi to zvučalo tako solidno da Helslave nisu izbrusili songrajting do visoke oštrine, nudeći masu memorabilnih rifova i efektnih, ma koliko suštinski jednostavnih, organskih aranžmana. Odličan album:

https://helslave.bandcamp.com/album/from-the-sulphur-depths

Britanski Plague of Machines dobro treska na svom prvom demo snimku. Demo 2021 nudi četiri pesme industrijalizovanog death metal zvuka ili odeathmetaljenog industrial metala – u svakom slučaju, ovo je death vokal, plus puno mračnih rifova sa ritam mašinom i lošim stavom. Fino je na jedan vrlo andegraund, mid-fi način i ima dosta kul rifova ako uspete da ih čujete. Sami birate cenu:

https://plagueofmachines.bandcamp.com/album/demo-2021

Pretpostaviću da u njemačkom bendu Hunting the Heritage svira neko naš jer mu se prvi album zvao ,,Proklet". No, drugi album se odaziva na Catastrophic Dawn i meni je ovaj pomalo ,,kućni" black death metal simpatičan. Hoću da kažem sve to zvuči blago amaterski, pogotovo na nivou samog zvuka (bubnjeva itd.), ali je ekspresivno i ima ideja (orkestracije!!) i možda nije te ideje u punom smislu realizovalo, ali ima šmeka, vredi da se odvoji uvo:

https://hunting-the-heritage.bandcamp.com/album/catastrophic-dawn

The Final March je kompilacija svih snimaka benda Massive Retaliation iz Nju Džersija između 2014. i 2020. godine i ako volite umrljan, lo-fi ali vrlo ubeđen, vrlo andergraund black-death metal, ovo je za vas. Massive Retaliation se ne lože da budu zvezde čak ni u andergraund okvirima, ali vole grdne rifove, brz tempo i neljudske vokale i meni je teško da ih ne volim.

https://massiveretaliation.bandcamp.com/album/the-final-march

Rusi Slice of Sorrow u principu sviraju melodični death metal, ali i sami napominju da im je drugi album, Egothrone vrlo ,,diverse" pa se ovde da čuti raznih metal elemenata, od heavy i thrash ideja, pa do melodičnih, himničnih momenata. Ima to sve dosta šmeka, mada me produkcija albuma apsolutno odbija. Gitare su još pomozi bože, ali vokal i pogotovo bubanj su toliko lišeni dinamike da je meni ovo maltene neslušljivo.

https://sliceofsorrow.bandcamp.com/album/egothrone

Kad smo već kod melodičnog death metala – francuski Akiavel se men, naravno, ne dopadaju, ali verujem da njihov drugi album, Væ Victis može da nađe svoju publiku. Zašt mi se ne dopada? Pa, ovo je kao Arch Enemy za publiku sa jeftinijim ulaznicama, a ja, da bude jasno, i Arch Enemy smatram dosta lošom idejom. Akiavel imaju tu pozu – tri ozbiljna muškarca u srednjim godinama i skupim odelima i jedna fatalna gotik cura koja u mikrofon bljuje vatru – ali nemaju pesme, ovo je sve izaranžirano mehanički i bez duše, kao da je aranžmane pisao softver ali u demo verziji jer je bendu bilo skupo da plati ceo paket. Zašto ipak mislim da ovo može da nađe publiku? Pa, produkcija je, uprkos brutalnom odsustvu ikakve dinamike u masteru, generalno dobra, ima dobrih rifova na albumu i pevačica Aurélie Gérard razara, pa ako je to dovoljno, poslušajte:

https://akiavel.bandcamp.com/album/v-victis

Argentinci Craft Sword su mnogo simpatični sa svojom verzijom '80s metala koja je žestoka, negde između ranih thrash bendova i melodičnije ponude na transverzali W.A.S.P., Manowar i, šta ja znam, Onslaught? Ove četiri pesme na EP-ju The Furious The Savage The Wild su epske, energične i odlično odsvirane a nešto tanja produkcija zapravo svemu daje patinu koja sugeriše još veću autentičnost u izrazu. Odlično.

https://youtu.be/CYoeinNwOjs

Francuski kraljevi progresivnijeg metala, Gojira dobrih šest godina nisu snimili novi album, ali post se završio i to baš na Veliki Petak! Fortitude je sedmi album znamenite ekipe i Gojira sada već vrlo ubedljivo sviraju nešto što ima jako naglašenu radio-friendly groove dimenziju i gde je progresivna komponenta više u pozadini, da bi se sačuvao karakter benda. Da se razumemo, bez obzira što su rani radovi imali prominentniji death metal miris, Gojirin stil nikada i nije bio utemeljen na nekakvoj naglašenoj hermetičnosti i otuđivanju slušalaca pa je Fortitude tek nešto skuplje producirana, mejnstrimskije zvučeća realizacija manje-više istih ideja koje bend baštini već dve decenije. Ima ovde vrlo dobrih momenata a ima i, među jedanaest komada na albumu, i sasvim srednjaške ,,prog" svirke koja uđe na jedno uvo i izađe na drugo. Čini se da je sa prošlom albumom, Magma, bend našao taj balans između progresivnije metal svirke i glavnom toku bližeg rada i Fortitude je jasan naredni korak u istom smeru:

https://www.youtube.com/watch?v=_Pkrcb1yJKs&list=PLfiMjLyNWxeb37kF_xhBCaQDmQeI69eGI

The Valley Ritual iz Orlanda u Floridi sebe zovu i progresivnim metal bendom i nekakvim stoner metal bendom, ali novi EP, Luminara I je naprosto brz, zabavan, melodični death metal koji bih preporučio ljubiteljima The Black Dahlia Murder i metalcore publici koja voli da njihov stil malo više okrene u death stranu. The Valley Ritual su vrlo dobri i ubedljivi na ovoj ploči sa tri podugačke ali lepe pesme koje su čak i mene, gadnog hejtera, prilično osvojile:

https://valleyritual.bandcamp.com/album/luminara-i

Nisam do sada slušao bend Basilica iz Severne Karoline, ali ove godine im je izašao prvi album koji se na Bandcampu ne da čuti u celosti, no, novo izdanje, živi album Basilica Live je veoma koljačka ploča. Sludge/ metalcore kombinacija koju ovaj bend provlači je u ovom slučaju ekstremno agresivna, mračna i enormno HEAVY pa valja prepoznati da bend uživo zvuči impresivno i poslušati ovaj album sa pripremljenim paketom za prvu pomoć:

https://basilicahairslam.bandcamp.com/album/basilica-live

I bristolski The Malefic Grip drmaju gadan sludge metal i njihov debi album, Yesterday's Problems, Today! zvuči simpatično – besno, ali i zarazno, sa pesmama koje se zovu Incel Jesus ili Piss Hassle. Ovo je sve poluamaterski rad, da ne bude zabune, sa ritam mašinom i nesvetom količinom distorzije ali bend uspeva da zazvuči taman prljavo i leftfield kako treba:

https://themaleficgrip.bandcamp.com/album/yesterdays-problems-today


U principu slabo divanom alternativne metal bendove ali londonski Them Bloody Kids zvuče odlično na albumu Radical Animals. Ovo je maštovito, energično i sa pesmama koje se značajno razlikuju međusobno, kombinujući metal i pank na način koji je istovremeno prijemčiv i gotovo ,,mejnstrim" a opet i prilično inteligentan i intrigantan. Zanimljivi likovi:

https://thembloodykids.bandcamp.com/album/radical-animals

Danci Steelbourne su vrlo simpatični na albumu A Tale As Old As Time, pružajući jedan epski, propisno raspevan heavy metal ali sa nešto progresivnijim, naprednijim aranžmanima. Ovo dakle nije puka NWOBHM re-interpretacija – iako se veliki deo zvuka zasniva na njegovim tropima – već smislena evolucija uvođenjem složenijih aranžmana i simpatičnih dimenzija epike i bajkovitosti. Lepo:

https://steelbourne.bandcamp.com/releases

Poljski Ironbound se VEOMA lože na Iron Maiden iz, recimo, perioda 1986-1988. godine. Što nije rđavo jer se radi o jako dobrom periodu. Prvi album poljskog kvinteta iskusnih muzičara, The Lightbringer, dakle, donosi odličan NWOBTHM zvuk sa blagim progresivnim ekskurzijama. Kod Mejdna je ta progresivistička težnja prevashodno značila proširivanje aranžmana kroz postepenu razradu melodičnih tema i Ironbound rade praktično isto, a imaju i dobru osnovu u tvrdom, upečatljivom heavy metalu koji perfektno meša ,,riftastičnost" i melodičnu himničnost koju povezujemo sa klasičnim Mejdnom. Album je produciran veoma dobro, a bend na svakoj poziciji ima odlične muzičare, zaključno sa pevačem Łukaszom Krauzeom koji, ako i dalje pričamo u Iron Maiden terminima, najviđe podseća na Blazea, ali sa nešto više energije u izvedbi. Sve u svemu, sjajan debi za momčad iz Rybnika i obavezno slušanje za sve klasične metalce među nama:

https://ironboundpl.bandcamp.com/album/the-lightbringer

Nizozemci Vortex postoje još od kraja sedamdesetih i mada nisu bili ujednačeno diskografski aktivni – većina muzike im je izašla u ovom stoleću – ipak je impresivno videti da i dalje svriaju. Horrible Dolls je singl sa dve pesme od ojih je jedna živi snimak od pre dve godine koji je previše lo-fi da bi se mnogo slušao, mada je u pitanju solidna NWOBHM pesma. Naslovna numera je nova, studijska, dobro odsvirana i predstavlja solidan NWOBHM sa dosta kičastom estetikom ali i sa dosta srca. Ko voli, mora da čuje:

https://vortex15.bandcamp.com/album/horrible-dolls-2021

Finci Bloody Hell nazvali su svoj drugi album The Bloodening što je simpatična estetika, pa sam rado poslušao materijal koji je energičniji heavy metal negde na tragu novijih Judas Priest i nekakvih proto thrash formula. Time hoću da kažem da je ovo surovo, rifaški i energično (sliušajte ubitačnu Hangover Rider koja album otvara), ali i da voli melodije i himničnost. Dvanaest pesama je previše za album koji ima ovako bučan master (mada su mu na Angry Metal Guy izmerili DR osam iako mojim ušima zvuči kao da je najviše 5, ali možda je to Youtube kompresija...) ali Bloody Hell pišu dobre rifove i dopadljive heavy metal pesme koje mi je teško da ne slušam uz osmeh:

https://www.youtube.com/watch?v=3qoAyqooJ2o&list=OLAK5uy_kg9KcVdfYqpATlqbnKM1nTxqnnToi0KyY

Kolumbijski trio Steel Hammer svira vrlo dopadljiv heavy metal na EP-ju Forged in Hell. Jaki rifovi, razigran bas, visok tempo, vrištav voka, plus horsko pripevavanje iz drugog plana – sve mi se dopada. Steel Hammer nemaju ni preskupu produkciju ni sad nešto mnogo originalnosti ali imaju dobre pesme i puno srca i teško je ovo ne voleti:

https://youtu.be/fI6c0DkuRn8

Drugi album austrijskih Küenring zove se Neon Nights, mada bend zvuči više kao, hmm, Scorpions nego kao Black Sabbath. Mislim, ne zvuče ni kao jedni ni kao drugi, ali pevač (i basista) Stefan Gutenthaler ima donekle sličnu boju glasa kao Klaus Meine a muzika jeste nekakav staromodniji ali pošteno i srčano odrađeni heavy metal koji ne bi zvučao neobično polovinom osamdesetih., smeštajući se negde između radio-friendly produkcije i nešto srčanije andergraund ponude. Mutniji zvuk zapravo daje više autentičnosti Neon Nightsu i ja sam zadovoljan:

https://kuenring.bandcamp.com/album/neon-nights

Kuku, švedski heavy metalci Axewitch se vraćaju posle doslovno 35 godina novim albumom i Out of the Ashes into the Fire zvuči kao da ni jedna godina nije prošla. Osim produkcijski – album ima moderan i prilično kvalitetan zvuk – ovo je metal koji nastavlja tačno tamo gde je stao na polovini osamdesetih godina prošlog veka i pruža izvrsnu partiju na potezu, recimo, Saxon-Accept-Judas Priest. Axewitch su vrlo solidni i izvođački i kompozitorski i mada im je muzika nominalno retro, a oni imaju mnogo godina, svirka je ubedljiva i bez nostalgičarskih klopki. Dvanaest pesama je mnogo, ali pošto ljudi nisu snimali tri i po decenije, i to se može razumeti. Vrlo dobro izdanje uobičajeno fantastičnog Pure Steel Records:

https://puresteelrecords.bandcamp.com/album/out-of-the-ashes-into-the-fire

Da se ne misli da ne volim power metal: za kraj imamo italijanske power metalce Frozen Crown koji su izbacili vrlo solidan treći album, Winterbane. Ovo je napadački i nabadački power metal visokog tempa, dobrih rifova i epskih, cheesy melodija, tako da ima sve što je potrebno da se uživa bez krivice. Volim bendove koji shataju da je bitno imati dobre, pamtljive teme i da pesme budu aranžirane oko njih umesto da se na već neupečatljivu osnovu kači gomila ukrasa. Federico Mondelli ima osećaj za komponovanje i aranžiranje a i odsvirao je praktično sve instrumente na ovom albumu – ostatak instrumentalista je ušao u bend nakon snimanja – što govori u prilog kvalitetne vizije ovog čoveka. Naravno, pevačica Giada "Jade" Etro je važan element formule sa svojim kvalitetnim, upečatljivim izvedbama i ukusnim multitrekovanjem. Vrlo lepo, sa sve odličnom Priestovom obradom (Night Crawler), velike preporuke:

https://frozencrown.bandcamp.com/album/winterbane

[Meho Krljic]

E, pa, iza nas je još jedna nedelja i još jedan Bandcamp Friday i... pa, bilo je tu mnogo uzbuđenja. Nadam se da će nauka pronaći način da ponesem sa sobom u grob svu ovu muziku inače ne znam na šta sam potrošio pare. Evo sad malo lepog metala:


Brazilski Outlaw su izbacili vrlo prijatan novi EP, Death Miasma, koji se, da stvari budu kepše, u daunloud formi prodaje za onoliko para koliko sami odredite. Dobrotu nekih ljudi je teško ignorisati, pogotovo kada pišu melodične (anti)kosmičke himne o beskrajnim noćima i zmijskim napevima. Ozbiljno, Death Miasma je fenomenalan, himničan a žestok blek metal pun vrlo znojave svirke ali i slatkih, preslatkih melodija i tema, sve producirano tako da zvuči živo i ako ne ,,sasvim prirodno" a ono svakako dinamično i za uho prijatno. Izvrstan paket koji se završava autoritativnom obradom nizozemskih satanista The Devil's Blood. Ne propustiti ovaj komad dobrog raspoloženja i testerišuće melodije:

https://outlaw218.bandcamp.com/album/death-miasma

Novi Wintaar? Već? I nema reč ,,Ural" u nazovu? Šta se ovo događa? Enivej, ne znam, ali Tear You Down je ponovo vrlo prijatan zauralski, zdrav blek metal sa sada već odličnom produkcijom i pesmama koje se oslanjaju na pamtljive teme i dinamične aranžmane. EJC i ovde svira bubnjeve i sve je miksovao pa album zvuči veoma dobro, sa pesmama poput I Will Wait For You In My Hell koje imaju odličan odnos napucavanja i refleksivnijih deonica. Wintaar se vrlo brzo pretvorio u vrlo ozbiljnu ekipu i to što nove albume dobijamo na svakih nekoliko nedelja je za sada zapravo prednost ovog benda:

https://winterblackmetal.bandcamp.com/album/tear-you-down

Francuski RüYYn je još jedan u masi jednočlanih blek metal projekata u kojoj se ceo svet davi već izvesno vreme. No, izvođača RüYYn i album istog naziva iz te mase izdvaja odličan kvalitet. Nema ovde sad neke neviđene vizije i originalnsoti, da se mi razumemo, ovo je moderni blek metal sa dosta atmosfere i malo ,,post" elemenata, ali RüYYn ove četiri poduže pesme (plus autro) piše vrlo dobro a onda izvodi odlično, sa profi produkcijom i jednim kinematskim, atmosferičnim kvalitetom koji sugeriše da se radi o izvođaču sa iskustvom. Vrlo lepo:

https://ruyyn.bandcamp.com/album/r-yyn

Francuski duo Autarcie je tokom poslednje decenije bio vrlo aktivan pa je Apogée.Ivresse.Agonie njihov već sedmi album i ovo je odličan primer za to kako bend uzima blek metal matricu i dosledno je se drži a da muzika ipak ima jedan sasvim osoben duh i zvuk. Autarice imaju harmonije koje bi u tuđim rukama prizvale post-blek metal klasifikaciju, ali uz njih ovde ide prilično sirov, old school zvuk pun dinamike, koji stvari okreće u smeru autentičnijeg, ,,pravog" blek metala. Naravno, pogoditi gde se bend tačno nalazi na nekakvoj zamišljenoj žanrovskoj skali je od sasvim sekundarnog značaja u odnosu na pesme koje su lične, ekspresivne i svaka ima svoju priču. Sa ovim bendom nikada nisam siguran da li je njihov naklon nacionalizmu u tekstovima previše za moju nežnu dušu, recimo pesma France Profonde prilazi preblizu lepenističkim stavovima za moj ukus, ali Autarcie makar muzikom zavređuju da im se posveti malo pažnje:

https://youtu.be/t_Mx0bofbOY 

Levičarski, kvir blek metal, naravno, postoji, samo na to najčešće zaboravljamo jer... znate već, ovih drugih ima neprijatno mnogo. A i, naravno, gomila bendova na koje naletim a koji imaju antifašističke, pro-trans itd. parole zvuče kao smeće. Split album bendova Awenden​ i Feminazgul nazvan prosto Awenden​/​Feminazgul Split dolazi sa te neke levice koja je autonomaška i kvir feministička i transrodna itd. i, ovde svakako ima da se čuje dosta lepe muzike. Awenden imaju samo jednu pesmu od šesnaest i po minuta i u skladu sa činjenicom da bend svoje poreklo navodi kao kaskadijansko – guglujte – ovo je muzika koja zvuči kao odsecanje autonomne zone i povratak prirodi i sva je u melodičnim, snolikim, ali i bogami žestokim dimenzijama. Feminazgul su poznatiji sastav na ime svoje transrodno-feminističke identitetske osnove i oni ovde donose dve pesme blek metala koji bi se mogao nazvati eksperimentalnim, ali koji zapravo ima jaku ritualnu komponentu u sebi. Nije za svakog, ali ovde ima svašta zanimljivo da se posluša:

https://tridroid.bandcamp.com/album/awenden-feminazgul-split

Norveški Massemord je ponovo aktivan, ovog puta kao duo, reklo bi se i novi EP, Contra Legem Naturae donosi zanimljiv, osoben blek metal sa sirtovim zvukom, kvalitetnom svirkom i pesmama koje ne liče na ijedan tradicionalni norveški stil. Ovo je, naravno, mračna, hladna i strastvena muzika koja ne mora da se pravi da je ,,satanistička" da bi zvučala zlo i onostrano. Vrlo solidno:

https://massemord.bandcamp.com/album/contra-legem-naturae

Jednočlana blek metal mašina sa Floride, Exorcism Wounds ima kompilaciju, Black Wilderness sa skoro sat  i po muzike i dvadesetjednom pesmom sirovog, ali kvalitetnog blek metala. Ovo je, naravno, idealna prilika da se upoznate sa opusom Iana Tomasa koji se sa ovim svojim projektom drži blek metala drugog talasa i konstantno proizvodi kvalitetne, pamtljive pesme upečatljivih tema i energične izvedbe. Black Wilderness generalno ima i dobru produkciju pa je ovo jedan udžbenički primer kako ,,kućni", jednočlani blek metal može da bude zarazan i zabavan:

https://gnosisofthevoid.bandcamp.com/album/black-wilderness

Portlandski Hungers zvuči odlično na novom albumu naslovljenom Serpent Aeterne. Njihova kombinacija (blago ,,post") blek metala i doom metala, sa teškim ali prozračnim, distorziranim ali umiljatim zvukom ovde ima vrlo sazreo kvalitet a da se bazična naivnost, emotivnost i spontanost njihove muzike nije izgubila. Sedam dugačkih pesama i puno bučne hipnoze:

https://hungers.bandcamp.com/album/hungers-serpent-aeterne

Česi Dark Seal na svom četvrtom albumu, Stvoření světa nastavljaju svoj melodični i epski opus obožavanja prirode. Ovde se to događa kombinacijom jakih, distorziranih gitara i lepih, himničnih melodija, sa sve povremenim horskim pevanjem da se istakne ta epska, monumentalna crta muzike. Dugačke pesme i srednji tempo nisu nešto što će ovakvu muziku meni približiti ali mislim da Dark Seal znaju kojoj se publici obraćaju i da će ona znati da ceni njihov odmereni nastup:

https://darkseal.bandcamp.com/album/stvo-en-sv-ta

БѢСЪ je, složićemo se, odlično ime za blek metal bend a jedini član tog benda, Дмитрий Лебедев je iskusan mladić sa puno prošlih i sadašnjih projekata pa onda nije ni čudo da novi EP, Чертополохъ zvuči ovako dobro i sigurno. Za razliku od nekog ruskog proseka, ovo je manje melanholično i više agresivno, bliže, recimo, švedskim predlošcima tipa Marduk i Dark Funeral, No, kad Lebedev umešno između zlih rifova uvali po neku lepu melodiju to je odličan ruski ,,potpis", a druga pesma je i u celini himničnija i ,,ruskija", a opet razbijačka. Vrlo dobar singl:

https://biese.bandcamp.com/album/thistle

Originalno blek metalci, danas Rusi Behrosth sviraju psihodelični rok sa blek metal vokalima i to je čudna smeša. Ne i neprijatna, EP Оазис donosi vrlo dobre, gruverske psihodelične pesme kojima satanističko pevanje daje određenu andergraund oštricu i pomaže da se ovo proda kao muzika koja u svakom momentu može da skrene pod pravim uglom pa i da ugrize ako ne pazite. Horski clean vokali su takođe lepo odmererni i mada Behrosth zvuče suviše hermetično za ikakav mejnstrim kontekst, ovo je svakako zanimljivo da se čuje:

https://behrosth.bandcamp.com/album/--3

Azerbejdžanski Violet Cold je interesantan post-blek metal/ blekgejz projekat koji na svom već desetom albumu (za šest godina), Empire of Love spretno spaja pop senzibilitet sa metal svirkom. Pre par godina sam pisao o albumu Kosmik istog projekta i tada je to zvučalo ,,eksperimentalnije", ali sa Empire of Love je Emin Guliyev, reklo bi se, dostigao jednu zaokruženu formu muzike i napravio nešto što kao da lako miri ,,žensku" i ,,mušku" stranu ekstremnog metala, praveći istovremeno prelep shoegaze pop i žestok metal. Obavezno poslušati:

https://violetcold.bandcamp.com/album/empire-of-love

Teheranski Forelunar pravi monotonu ali zapravo hipnotičnu, prijatnu muziku koja smisleno formatira svoje dugačke kompozicije kroz mnoga ponavljanja i postepene varijacije. Forlorn in Despair je album sa četiri pesme koje su kombinacija žestokog ali melanholičnog atmoblek zvuka sa nešto dungeon synth elemenata koji su uglavnom iznad proseka onog što u prolazu čujem u ovom podžanru. Vredi poslušati:

https://forelunar.bandcamp.com/album/forlorn-in-despair

Stalno blatim britanski blek metal, ali, evo, Portent iz Londona i Južne Engleske su mi odlični. Black Humours& Sour Chasms je kolekcija dugačkih, osobenih kompozicija koje blek metal ne čitaju kao nužno sve vreme agresivnu formu i umesto toga daju nam reflektivne, kontemplativne kompozicije da kroz njih lutamo i izađemo kao bolji ljudi. Odličan zvuk, sjajna svirka i kvalitet u songrajtingu koji treba isticati drugima za primer:

https://portentuk.bandcamp.com/album/black-humours-sour-chasms

Njemački jednočlani projekat Skratte vredno radi već gotovo deceniju i konačno je dobacio do prvog albuma. Akt 1: Ein Feuer entfacht fino sažima sve što je bitno za ovaj atmosferični, melodični sastav inspirisan paganštinom i starim verovanjima. Bradati Hevnbrann ovde ima puno akustičnih momenata i melodičnih folk napeva ali je osnovni modus u kome muzika radi prilično mišićav i mada je ovo za moj lični ukus malo premelodično i presporo, mislim da mu dobra produkcija i distinktne pesme mnogo pomažu da bude po ukusu šire publike:

https://skratte-northernsilence.bandcamp.com/
https://youtu.be/sLCZm1YyR_M

Åskog su novi švedski projekat koga su nedavno zasnovala dva člana prošle godine raspadnutih Murdryck. Ovaj prethodni bend je u početku dosta koketirao sa ambijentalnom  muzikom da bi se kasnije transformisao do propisnog blek metala, ali Åskog na debi albumu Varþnaþer nemaju vidnijih žanrovskih meandriranja, ovo je švedski blek metal sa prepoznatljivim elementima – prevashodno u melodičnosti i ledenoj atmosferi koja ide uz čvrstu, disciplinovanu svirku i izvedbu. Pesme svakako imaju meditativniju dimenziju na ime svoje atmosfere i odmerenog tempa kojim idu ali ovo nije hermetična muzika i, naprotiv, puna je komunikativnijih detalja, dramatičnog recitovanja i melodičnog pevanja preko snolikih nedistorziranih pasaža. Vrlo pristojna demonstracija nordijske blek metal škole:

https://askog.bandcamp.com/album/var-na-er

https://youtu.be/8jne0jHR49k

Bogami smo podugo čekali novi album sjajnih Indonežana Vallendusk, ali Heralds of Strife je konačno pred nama. Album, doduše izlazi tek iduće nedelje, ali se cela ploča već može slušati preko omiljenog JuTjub kanala i ono što mi se dopadalo na prethodnoj ploči, Fortress of Primal Grace je prisutno i ovde samo u još boljoj produkciji i dotegnutijoj svirci. Vallendusk, naravno, i dalje zvuče kao da su pre negde iz centralne Evrope nego iz daleke Indonezije, sa pesmama koje melodični blek metal temelje na srednjevekovnim/ folk motivima ali se drže čvrstog električnog instrumentarija dajući nam fino odmerenu atmosferu i dovoljno energije. I na prošlom albumu pesme su bile podugačke a ovde je to maltene odletelo sa šina, pa album ima 63 minuta i mada to zvuči kao zaista previše, Vallendusk uspevaju da održe prijatnu i optimističnu atmosferu sve vreme:

https://vallendusk-northernsilence.bandcamp.com/
https://vallenduskmusic.bandcamp.com/album/heralds-of-strife-2
https://youtu.be/dOxPcPeTdsA

Brzo se vraćamo natrag u Švedsku za potrebe drugog albuma Wormlight, a koji se zove Nightmother. Wormlight su meni bili vrlo solidni i na svom prvom albumu a Nightmother nastavlja sa tom kombinacijom dužih, pažljivo pisanih pesama koje osciluju između kinematske atmosfere i energičnog nabadanja. Ovaj album ima dosta melodičnih tema i dosta blastbitova pa je u pitanju meni koji lako i prirodno miri različite čovekove potrebe u blek metalu. Dobra produkcija, klasičan švedski kvalitet rekao bih i još jedna solidna pobeda za Wormlight:

https://wormlightsweblacklion.bandcamp.com/album/nightmother
https://wormlightsweden.bandcamp.com/album/nightmother

Švedska je ove nedelje radila prekovremeno pa imamo i debi album projekta Jordfäst, naslovljen Hädanefter koji sa svega dve pesme nudi slušaocu vrlo razrađenu, vrlo duboku, meditativnu muziku koaj je i dalje propisan blek metal posađen na folklorne i mitološke osnove. Veoma dobro produciran i ambiciozno napisan, Hädanefter je primer zrelog, čak, jelte, naprednog blek metala koji se ne odriče osnovnih elemenata ovog podžanra ali ih koristi na vrlo kompleksne načine proizvodeći muziku koju je milina slušati i proučavati:

https://jordfast.bandcamp.com/album/h-danefter

I za kraj blek metal bloka, idemo u Norvešku, mada i ovde imamo jednog vrlo prominentnog Šveđanina u postavi. Nordjevel nam se vraćaju, dve godine posle sjajnog drugog albuma, sa pet pesama sakupljenih na EP-ju Fenriir. Vrlo skandinavska tematika, jelte, a muzika je, pa, mišićavi, žestoki nordijski blek metal sa jednim od najboljih bubnjara u ovom podžanru za volanom (Dominator, pominjani Šveđanin, bubnjar Dark Funeral), ali i sa malo više atmosfere i epike nego što nas je bend do sada navikao. Pogotovo je naslovna pesma himnična sa svojim srednjim delom i jasno je zašto bend sa njom predvodi juriš. Naravno, posle toga sledi pokolj pa je Gnawing the Bones apsolutno rasturački, razmetljivo moćni rafalni blek metal, a ostale pesme, bez obzira na to koliko Dominator brzo svira uspevaju da sve zazvuče osobeno i prepoznatljivo, završavajući sa zlom i melodičnom Det Ror og Ror. Sjajno izdanje i bend koji potpuno opravdava svoj status svojevrsne supergrupe:

https://nordjevel.bandcamp.com/album/fenriir

Idemo na stoner rok, doom, psihodeliju i ostale sporije forme: Stone Healer su bend koji je teško smestiti u žanr jer njihova muzika kombinuje stonersku progresivu sa žestokim, brzim blek metalom i to ne zvuči kompatibilno na papiru, ali ova momčad iz Konektikata uspeva da joj to proradi na ploči. Debi album, Conquistador je naprosto energičan i žestok, premošćavajući naizgled suprostavljene žanrovske filozofije u celinu koja možda nije SKLADNA ali ima smisla. Pomaže što su pesme poduže i Stone Healer imaju dosta vremena da svoje komplikovane ideje i teme razrade u nešto što kao celina ima dosta slojeva i facesta ali odaje nedvosmislen utisak te, jelte, smislenosti. Pomaže i što su u pitanju dva odlična muzičara kao i produkcija koja, iako ne nužno najdinamičnija na svetu, dosta profitira od vrlo dinamičnog masteringa. Svakako, ima ovde stvari koje neće funkcionisati za svakog slušaoca, ali Stone Healer imaju originalan i autoritativan pristup, sjajno sviraju i ne plaše se zdravog, dinamičnog zvuka, što su sve razlozi da se za njih jako navija:

https://stonehealer.bandcamp.com/album/conquistador

Kad znate da je novi EP novozelandskih Stone Angels naslovljen sa Satanic Smoke Ceremony – odmah znate koliko je sati. Naime, vreme je za pušenje. Mada, ovi ljudi čade, što se kaže, 24 časa dnevno pa je i svejedno. Elem, Satanic Smoke Ceremony ima tri pesme moćnog, teškog stoner metala sa naslovima pesama poput Shit Where You Eat ili Weed and Satan i mada njihova muzika nije preterano originalna i maštovita, izvedba je više nego ubedljiva i autentična. Mutno, ali snažno, vredi poslušati. Ako volite drogu i Satanu, naravno. A onda možete i da kupite jer plaćate koliko vam odgovara:

https://stoneangelsnz.bandcamp.com/album/satanic-smoke-ceremony

Cataclysm je drugi album kopenhagenških Rift Giant i ova dva Danca tresu lep stoner-sludge metal, sa mnogo mišićave, znojave svirke, napaljenim, vrištećim vokalom i povisokim tempom. Mogli su da se nazovu i Riff Giant što se mene tiče mada album nije baziran samo na dobrim, teškim rifovima. Ali ima ih! Bend ovde nudi kolekciju minucuozno aranžiranih pesama koje su energične ali nisu BAŠ sve vreme svirane svom snagom i imaju prostora da se malo diše i osvrne oko sebe, no zvuk je malo prenabijen za moj ukus i pesme traju dosta dugo ali Rift Giant sviraju vrlo ubedljivo i imaju dosta dobrih rifova da zadovolje i probirljivo uho. Ekstremni vokali ovde možda nisu najidealniji element recepta, ali bend svira vrlo dobro i lepo je produciran pa mi ovo nije previše smetalo. Odličan album:

https://riftgiant.bandcamp.com/album/cataclysm

Lost Relics su iz Denvera i njihov drugi EP, Now We're Even donosi četiri pesme gruverskog sludge-stoner zvuka koji se ne ubija od neke originalnosti ali je korektan i energičan taman toliko da slušaoca gura napred ne dajući mu previše vremena da razmišlja. Sasvim korektno i vredi da se čuje:

https://lostrelics.bandcamp.com/album/now-were-even

Snail su trio iz Sijetla i njihova muzika je topli, prijatno fazirani, melodični i psihodelični stoner rok. Ne preteruje se ovde sa nekim sad izmišljanjem tople vode, a i produkcija je skromna (mada ponosita), ali bend ima ono najvažnije: upečatljive i pamtljive, melodične psych teme koje lepo leže uz krvavi fuzz pa se album, Fractal Altar prijatno posluša. Da je pevanje za nijansu energičnije, bend bi zvučao 50% jače, ali i ovako ima ovde lepih elemenata:

https://snailhq.bandcamp.com/album/fractal-altar

Škotlanđani Lucid Sins svoju muziku opisuju kao okultni AOR što je vrlo precizno jer se ovo ne trudi da bude ,,teško", a opet operiše u tradiciji roka koji jeste zasnovan na ritmu i bluzu, i ima tu ,,težu" konotaciju. Album Cursed! ima sve što treba za probirljivog slušaoca koji je odrastao na ovakvim bendovima sedamdesetih godina i nudi prijatnu, nostalgičnu ali ne gnjavatorski-retro muziku sa tipično ,,okultnim" melodijama i stamenim ritmom, ali i pažljivo miksovanim i masterovanim snimkom da se čuju daire, akustične gitare, bas-gitara, orgulje... Vrlo autentično zvučeće i vrlo lepo, ovo je drugi album benda spreman punih sedam godina i odiše snažnom atmosferom i prijateljskim ambijentom. Ne propustiti:

https://lucidsins.bandcamp.com/album/cursed

Za još malo okultnog teškog roka tu su Book of Wyrms koje smo voleli pre par godina. Novi album, Occult New Age nastavlja u istom smeru, svirajući sabatovski gruv sa dosta okultnih preliva, sa jakim gitarama i energičnim bubnjevima ali bez previše gaženja po težini. Prija i lep, dinamičan master kakav je bend imao i na prošlom izdanju i zvučno pričamo o vrlo lepoj ponudi. Same pesme su, hm, pa, svakako stilski ujednačene i verne onome što bend radi, sa povremeno šarmantnim ekscentričnim idejama. Moja najveća zamerka Book of Wyrms ne ide na to da su pesme predvidive jer je ovo gruverska muzika i određena predvidivost se da očekivati, nego na miksovanje vokala koji su, pa... pomalo slabašni. Pevačica Sarah Moore Lindsey je i na prošlom albumu pevala stilom koji nije bio svakome po volji a ovde se povremeno gubi ispod naslaga gitara što, recimo, nije idealno. No, bend sa dobrim zvukom i srcem na pravom mestu svakako ima šta da ponudi:

https://bookofwyrms.bandcamp.com/album/occult-new-age

Predložio bih termin ,,sludgegaze" za ovo što sviraju Italijani Apnea. Njihov EP, Stasi je ekstremno glasan i nabijenog, nedinamičnog zvuka, sa nemilosrdnim bubnjevima i opsceno distorziranim gitarama te urlajućim pevačem, ali njihov sludge metal ima i harmonije koje su bliske atmosferičnom shoegaze roku pa ako se osećate raspoloženo, navalite:

https://apneasludge.bandcamp.com/album/stasi

Wiskonsinski Shogun u trećem albumu za tri godine, Tetra nudi vrlo mišićav, energičan stoner metal koji se ne završava samo na dobrim rifovima – mada istih ima u izobilju – već nudi puniji paket. Ovo su pesme generalno postavljene na osnovi kvalitetnog gruva u kome učestvuje ceo bend, sa rifom koji kreira kompulzivnu vučnu silu, odličnom, lepršavom ritam-sekcijom i pevačem koji svemu dodaje esencijalnu treću dimenziju. Žestoko, seksi, bluzerski ali i metalski, pričamo o veoma dobroj ploči pogodnoj za širok spektar publike:

https://shogunwi.bandcamp.com/album/tetra

I Italijani Juke Cove nude fin stoner album sa Remedy. Ovo je možda za mrvu manje bluzerski, možda nešto više ,,postrokerski" intonirana ploča ali je u pitanju i dalje vrlo gruvi, vrlo zdravo odsvirana kolekcija koja svakako ima i momente čiste ,,sabatovštine" – poslušajte, recimo naslovnu pesmu koja je uzela bluzersku osnovu i trudi se da je malo razradi. Svakako, Juke Cove nude odlične, polivačke gitare, dobar gruv i solidno pevanje pa Remedy valja da se provrti:

https://jukecove.bandcamp.com/album/remedy

Hail to the Riff je živi album američkog benda Iron Man koji je, kako se iz imena da i naslutiti, svoj opus bazirao na omažiranju legendarnih Black Sabbath. Gitarista Alfred Morris III – preminuo pre nekoliko godina – je krajem osamdesetih ovaj bend i pokrenuo kao tribjut Sabatima, ali je u međuvremenu sve preraslo u autorski projekat koji je imao dugačku karijeru. Hail to the Riff nema ni jednu obradu na sebi ali ima skoro sat i po moćnog, faziranog hard roka sa bluz korenima, psihodeličnom nadgradnjom i metalskim stavom. Snimak je čist i mada sam zvuk benda potrebuje malo navikavanja od strane publike koja očekuje moderniji, komprimovaniji saund, Iron Man do kraja svakako osvoje kvalitetom pesama i izvedbe, pogotovo Morrisove. Ploča se završava neobjavljenom studijskom pesmom Black Morning koja pokazuje bend u nešto ,,produciranijem" svetlu i podseća kakav je gubitak Morrisova smrt značila za celu scenu:

https://youtu.be/1u-D2Z4crTw

Ripple Music i ove nedelje ima odličan album u ponudi. Šveđani Moon Coven sa svojim drugim albumom, Slumber Wood nude skoro idealno formatiran okultni, psihodelični doom metal koji ima velike rifove i težak ritam ali i te tajnovite dimenzije koje prizivaju vizije šuma i rituala o kojima se ne priča... Ovakav doom metal je praktično idealan za moje potrebe jer je i melodičan i emotivan – pored toga što je težak i moćan – a da ne gnjavi sa nekakvom preglumljenom melanholijom i gotskim elementima koje ja nešto ne volim previše. Moon Coven čuvaju taman koliko treba bluza (i klasičnog metal, kad smo već kod toga) u svojoj muzici a da je to onda smisleno nadograđeno tim psihodeličnim i okultnim elementima. Ripple Music ne greše i još jednom ću ponoviti da je pretplata od pet dolara mesečno na njihov Bandcamp koja vam obezbeđuje svako novo izdanje (i sva stara) idealan način da uživate u katalogu jedne od najboljih firmi koje izdaju ovakvu muziku na celoj planeti:

https://ripplemusic.bandcamp.com/album/slumber-wood

Rumunjski Methadone Skies mi je bio simpatičan pre par godina pa sam rado poslušao i novi album, Retrofuture Caveman. Njihov post rok zvuk sa naklonima psihodeliji i space roku nije stilski evoluirao ali bend svakako pokazuje sazrevanje u pogledu kompozitorskih skilova pa su dugačke instrumentalne kompozicije na ovom albumu ujedno i vrlo fokusirane na svoje glavne teme ali i pune malih gestova koji oplemenjuju nešto što je moglo biti samo puko sanjivo prebiranje po džitrama. James Plotkin je ovo miksovao i masterovao pa je zvuk izvrstan a Methadone Skies se valjaju preporučiti svakome sa malo strpljenja i naklonošću ka lepim harmonijama:

https://methadoneskies.bandcamp.com/album/retrofuture-caveman

Šveđani Vokonis su mi takođe bili fini pre dve godine i novi album, Odyssey nastavlja u vrlo sličnom stilu, mešajući energični sludge zvuk sa nešto progresivnijim kompozicijama. Zvuk je napucan ali je master srećom ipak donekle dinamičan, a što je presudno da se ove raznovrsne, ideja i zaokreta pune pesme pravilno slušaju. Album iznenađenja i energije:

https://vokonis.bandcamp.com/album/odyssey

Kalifornijski Transylvanian Recordings je ove nedelje ponudio gomilu novih izdanja ali je mene najviše impresionirao drugi album njujorških Kosmodemonic. Ovo je blackened sludge/ doom metal koji se ne zamara nekakvom naglašenom hermetičnošću i glumom nego – roka. I to za sve pare. Liminal Light je ploča jakog, glasnog i napaljenog teškog roka koji kombinuje elemente ekstremnih metal podžanrova za muziku koja je neposredna, komunikativna i originalna. Skoro kao da slušate Jesus Lizard kako sviraju metal u nekim momentima! Angry Metal Guy je ovome dao jako nisku ocenu – a što me je veoma iznenadilo – no tim mi je važnije da naglasim da je ovo za mene odličan, vrlo svež album moćnog, zrelog metala. Poslušajte:

https://transylvaniantapes.bandcamp.com/album/kosmodemonic-liminal-light

Nešto mi je ober prijao kalifornijski Stone the Witch – koji ne treba mešati sa kanadskom postavom istog imena – na svom (prvom?) albumu Vol. 1. Ovo je prelepo izfaziran stoner metal sa nestašnim ženskim vokalom ali i vrlo organskom, vrlo gruvi svirkom gde gitara peva kao opijena radošću, a ritam sekcija lakonogo pleše no, vokali, promukli i moćni, veštičiji i zavodljivi su taj finalni detalj koji ovaj bend izdvaja od stoner proseka i lansira u orbitu produženog interesovanja. Vrlo mi je nejasno da o ovom bendu nema ni slovca nigde na internetu sem jednog jutjub videa gde pominju da su promenili ime, mada nije jasno što onda uzeše ime benda koji već postoji, no ovaj album je demonstracija izvrsne svirke, dobrih pesama i fine produkcije, a sve se prodaje po ceni koju sami odredite. Ne časite!!!!!!

https://stonethewitch.bandcamp.com/album/vol-1

Čak dva Psychedelic Source Records izdanja ove nedelje! We are not worthy. Highbay je trio koji je svoje  džemovanje snimio na kasetu pa prebacio u MP3 i eto nama albuma pod nazivom II. Ovo su jako dugački psihodelični džemovi sa srazmerno malo ,,događanja" i povremenim prelascima u maltene čist ambijent. Prijatno. Drugo izdanje je kompilacija  In Search of Ancient Mysteries koja nudi novi presek radova Psychedelic Source ekipe i tu su uobičajeni ljudi i žene u bendovima Pilot Voyager, Highbay, Slight Layers, Predictions. Vredno, kao i uvek a, takođe kao i uvek, i ova se izdanja daju za koliko hoćete:

https://psychedelicsourcerecords.bandcamp.com/album/ii
https://psychedelicsourcerecords.bandcamp.com/album/in-search-of-ancient-mysteries

Čak dva nova albuma omiljenog japanskog psihodeličnog stoner benda Boris! We are not worthy. Elem, u oba slučaja radi se o starim ali neobjavljenim snimcima. Live! Amplifier Worship nije tek živa verzija drugog studijskog albuma benda, već snimak sa tri koncerta iz 1998. godine gde se sviraju neke pesme sa ovog albuma ali se insistira na brutalnosti, distorziji, ritualnosti, abraziji. Moć. Kanau Re​-​master + Live je sa dva nastupa iz 1999. i ovo je kombinacija drone muzike i bučnog, fenomenalnog stoner panka iz dva stava pa ponovljeno dvaput. Lektira:

https://boris.bandcamp.com/album/live-amplifier-worship
https://boris.bandcamp.com/album/kanau-re-master-live

Italijani Bretus donose nam svoj peti album, Magharia. Pre dve godine je njihova prethodna ploća meni bila sasvim solidna, mada sam i tada rekao da se Bretus ne trude da se odmaknu predaleko od formule koja im dobro ide. Sa Magharia su stvari praktično na istim pozicijama, ali ne treba nimalo podceniti činjenicu da bend to što svira svira sa puno autoriteta i kvaliteta i da ovaj album zvuči odlično, prirodno i spontano a da ima vrlo pažljivo napravljene, jednostavne a opet efektne aranžmane. Dodajte nekoliko dobrih rifova tu i tamo, pomalo neasvršen ali karakteran vokal Marca Veraldija i ovo je doom metal album koji u okviru sasvim uskih granica radi puno toga i nudi uniformno prijatno slušanje. Dobri rifovi, energična svirka, lepa atmosfera, valjano.

https://bretus.bandcamp.com/album/magharia


Šveđani, kao što se i iz goreispisanog vidi, imaju danas neke od najboljih doom/ occult doom/ hard rock bendova na planeti, a Acid's Trip iz Geteborga su još jedno podsećanje na ovu istinu. Njihov debi album, Strings of Soul je, uostalom, izašao za italijanski Heavy Psych Sounds Records a to je ipak automatska garancija vrhunskog kvaliteta i kada posle anđeoskog uvoda bend žustro krene u '70s hard rock naslovne pesme i odmah vas podseti na Blue Oyster Cult, znate da vam se sprema nešto lepo. Ovo je divno napisana, odsvirana i miksovana ploča puna retro elemenata koji nisu svirani sa nekakvom nostalgičnom žalošću niti zvuče izlizano. Melodične gitare se mešaju sa sjajnim orguljama preko nestašno razigrane ritam-sekcije a preko svega idu izuzetni ženski vokali i bend u sećanje odmah priziva masu bendova iz sedamdesetih, od Lynyrd Skynyrd preko Mountain pa do Wishbone Ash, ali i pankerskijih imena poput, recimo Dead Boys ili The Stooges, kreirajući ukusnu i vrlo poletnu kolekciju pesama koje zvuče kao da vreme zapravo prolazi na potpuno drugačiji način u Geteborgu. Esencijalno:

https://heavypsychsoundsrecords.bandcamp.com/album/acids-trip-strings-of-soul

Norvežani prihvataju izazov i duo Jordsjo na debi (?) albumu Pastoralia donosi najfiniji progresivni rok iz sedamdesetih godina dvadesetog veka samo napisan i izveden pola veka kasnije. Ovo je vrlo inspirisano folklornim motivima, ali i – u skladu sa pedigreom ovog podžanra – progresivnim džezom i džez-rokom, pa je Pastoralia besprekidno impresivna kolekcija fantastičnih motiva i divne razrade, flauta, klavira, melotrona i sintetičkih gudača, a sve preko sigurne ali nenametljive rok pratnje. Produkcijski ovo je izuzetno pažljivo snimljeno, miksovano i izmasterovano tako da muzika sačuva svoje esencijalne intimne dimenzije a da se sve čuje kako treba. Apsolutno impresivan album i obavezno slušanje za svakog ko voli ovakav zvuk:

https://jordsjo.bandcamp.com/album/pastoralia

Idemo sad ana brže stvari. Thrashing Death Squad je prilično generičko ime za split album, a na prvoj strani su Darkfall iz Graca. Ime je, pa, prikladno, za bend koji ne samo što je uzeo ime po kultnoj ali osrednjoj MMORPG igri, nego i svira vrlo korektno ali bez neke naročite inspiracije. Ovo je thrash metal sa malo black metala, sa dve originalne pesme, jednom obradom bečkih Mortal Strike – koji su, uzgred, na drugoj strani albuma – i jednom obradom Manowar. Solidna produkcija i vrlo profi svirka, tako da nemam mnogo zamerki na sve ovo. Naravno, ništa tu nije preterano originalno ili iznenađujuće, ali je fino. Mortal Strike sviraju srednjetempaški, solidan thrash metal koji ima navijački, mošerski kvalitet, pogotovo u drugoj pesmi, PTSD, koja se da podičiti nekim lepim rifčinama. Obrada Darkfalla je takođe tu, a svoju stranu Mortal Strike zsavršavaju sa stilom obrađujući Tankard i to solidno. Dobra produkcija, sve u svemu pristojno:

https://darkfallaustria.bandcamp.com/album/thrashing-death-squad-2
https://mortalstrike.bandcamp.com/album/thrashing-death-squad


Mančesterski Eye Licker već na ime dobijaju prelaznu ocenu a i njihov EP, Another Dose of Madness je sasvim solidnih pet pesama thrashcorea koji je momački izmetaliziran, ali čuva pankersku poletnost i šmek. Dobra, jeftina ali prijatna produkcija i vrlo autentična izvedba za bend koji se naslanja na tradicije, šta ja znam, Concrete Sox ili Stupids. Pozdravljam:

https://eyelicker.bandcamp.com/album/another-dose-of-madness-2021

(Kraj u sledećem postu)