Kuda dalje?

[Mica Milovanovic]

Razmišljajući o diskusiji na drugim delovima foruma, mislio sam da ne bi bilo loše da čujem i druga mišljenja o često iznetim tvrdnjama da je naučna fantastika prevaziđena, pa kao uvod u to da kažem neka moja razmišljanja na tu temu.

Smatram da je od posebnog značaja za pisce naučne fantastike svest o tome da je kvalitetnu naučnu fantastiku praktično nezamislivo pisati van konteksta ukupne dosadašnje produkcije ovog žanra, ali i ukupnog civilizacijskog trenutka u kome se nalazimo. Šta bi ovo moglo da znači?

Pre svega, mislim da znači da se naučna fantastika, kao literatura u čijoj se suštini nalazi stvaranje imaginarnih svetova putem 'ostranjenja' ovog našeg sveta, nalazi na izuzetno osetljivom tlu prihvatanja te pogodbenosti od strane čitalaca.

Ma koliko pojedni kritičari isticali da je pisanje naučnofantastičnog ostvarenja prilika da se istraže krajnje granice mogućnosti kreiranja drugačijih svetova i načina razmišljanja, malo je pisaca koji se upuštaju u takve rizične poduhvate, jer su uglavnom svesni nemogućnosti verbalnog izražavanja nečega istinski drugačijeg, stranog... Uzmite u obzir samo brojnost studija na temu: "Antropomorfizam u delima..."

Zbog toga se većina pisaca naučne fantastike kreće u sigurnim vodama uvođenja tek po jednog 'novuma', sa detaljnom razradom njegovih posledica na nama blizak svet.

To je uslovilo i pojavu korišćenja određenih pojmova koji su prethodno drugi pisci uveli u svoja dela i koji su postali opšte mesto kod čitalaca posvećenih ovom žanru.

Drugi, mnogo suptilniji način približavanja neobičnog čitaocu, jeste korišćenje nekih od opštih tema kojih u naučnoj fantastici i nema tako mnogo kako se na prvi pogled može učiniti, a čiji se istorijski razvoj relativno lako može pratiti. Ono o čemu pri tome treba voditi računa jeste da svako vreme naprosto zahteva odgovarajući prilaz tim temama.

Na primer, kada se pedesetih godina ovog veka pretnja nuklearnog rata nadvila nad svetom, šta je drugo moglo biti omiljena tema pisaca naučne fantastike; kasnije, početkom sedamdesetih, iz poznatih razloga jačanja ekološke svesti svet je najčešće nestajao u vrtlogu kakve biološke katastrofe. Osamdesete i nagoveštaj razvoja globalne mreže su donele kiberpank...

Ovo se ne odnosi samo na puku učestalost određenih tema u određenim vremenima; odnosi se i na način razmišljanja koji je bio potpuno različit početkom veka, krajem šezdesetih godina, ili danas. Svet danas naprosto nije isti kakav je bio pre pedeset ili pre deset godina i to se drastično odražava i na naučnofantastičnu književnost...

Pametni astronauti koji se nadmudruju sa vanzemaljcima na dalekim planetama i paradoksi koji nastaju kad ubiješ dedu ostali su daleko u prošlosti. Naravno, možemo im se uvek vraćati, ali verovatno nikada više sa onog naivnog stanovišta igre radi igre, misaonog nadmudrivanja s čitaocem, traženja ubitačnog punch-line-a koji će oboriti čitaoca s nogu.

Svet koji se oko nas ubrzano menja stvorili su, barem kod mene, mentalnu barijeru takvom pristupu. Barijeru koju jako teško uspevam da savladam.

I zato se obradujem kada naiđem na knjige poput Gibsonovog Prepoznavanja obrazaca ili Murakamijevog Kafke na obali koji se teško više i mogu podvesti pod definiciju naučne fantastike, ali koje znatno bolje odražavaju duh našeg vremena, a ipak predstavljaju nastavak poznatih obrazaca...

[varvarin]

Svet koji se oko nas ubrzano menja stvorili su, barem kod mene, mentalnu barijeru takvom pristupu. Barijeru koju jako teško uspevam da savladam.
I zato se obradujem kada naiđem na knjige poput Gibsonovog Prepoznavanja obrazaca ili Murakamijevog Kafke na obali koji se teško više i mogu podvesti pod definiciju naučne fantastike, ali koje znatno bolje odražavaju duh našeg vremena, a ipak predstavljaju nastavak poznatih obrazaca...

Dobrim delom slažem se s tobom.
Prevazišli smo to, možda naivno, doba, i sad od naučne fantastike očekujemo isto ono što očekujemo od književnosti uopšte. A kako neko reče - prave priče nisu ni o stvarima ni o događajima, one su o ljudima.
Međutim, mene zanima taj otklon interesovanja. Šta se to svima nama desilo?
Odgovor uopšte nije jednostavan. Prilažem odlomak jednog teksta koji sam objavio u EMITORU, i izvinjavam se ako ovo deluje kao samoreklama: voleo bih da možda dobijem makar delove odgovora, koji su izostali kada je tekst objavljen. Do polemike nije došlo.

          "...Naučna fantastika, pametnija sestra čiste fantastike, polako se iskrala iz geta i strpljivo radeći, stekla izvestan ugled i brojne poklonike. Tako je, početkom osamdesetih godina prošlog veka, svetski bestseler postao SF roman Isaka Asimova "Druga zadužbina": nasilni nastavak relativno uspešnog serijala čija je pozornica galaksija, doneo je autoru  neverovatnih milion dolara i time ga približio dotle nedostižnom Haroldu Robinsu, iz sasvim drukčijeg žanra... Bolji SF pisci shvatili su da stil i lepota jezika nisu balast, oni najozbiljniji zaključili su da moraju temeljnije da upoznaju svemir i nove tehnologije, ako hoće da budu uverljivi... Zato Stanislav Lem piše o (ne)mogućnosti kontakta ljudskog i neljudskog, Filip Hose Farmer šokira ljubavnom pričom između čoveka i ženskog entiteta sa druge planete,  Ursula Le Gvin piše nešto za šta se svi slažu da je prava književnost...
          U  prvoj polovini osamdesetih godina prošlog veka postojao je mesečni SF časopis SIRIUS: sa tiražom od preko trideset hiljada primeraka bio je peti (kratko vreme treći) među sličnim časopisima u svetu. Znate li gde je izlazio? U danas zaboravljenoj zemlji Jugoslaviji.
          Oni u zrelim godinama setiće se pomame koja je na beogradskom FEST-u pratila svaki SF film: obezbeđenje Doma sindikata imalo je muke da iz mračnih rupa pokupi i izbaci sve koji bi se sakrili posle prethodnog filma, pokušavajući da pogledaju "Odiseju u svemiru" ili "Paklenu pomorandžu"...  "Flaš Gordon" i "Drumski ratnik" igrali su mesecima u ovdašnjim bioskopima. Reći ćete: te filmove pratila je fama, ljudi ovde gledali su isto tako i "Kuma" i "Velikog Getsbija"...Tačno, ali u ovoj priči bitno je da su se tukli oko karte  za SF film. Sedamdesete godine kod nas obeležila je edicija SF romana "Kentaur", sa najširim shvatanjem žanra – od Asimova i Klarka, preko Orvela i Zamjatina, do Balarda, Lema i Le Gvinove, ali bez horora. Svi romani štampani su u tiražu od po osam hiljada primeraka - i rasprodati. Već i ovaj podatak danas zvuči fantastično.
         Krajem osamdesetih  bilo je jasno da se nešto dešava sa  SF-om. Pošto smo preživeli Novi talas, većina promene nije shvatila ozbiljno. Mnogo ozbiljnije bilo je što su se ugasili  časopisi SIRIUS i ALEF,  i edicija "Kentaur": očigledno, ljudi su imali preča posla nego da čitaju to.
         Onda su došle devedesete ( postoji nemački  film "Olovne godine" koji ima  sasvim drugu temu, ali naslov odgovara...)  Manje – više, jasno je šta se desilo nama: ljudima koji su ostali ovde sam život bio je i previše interesantan, da bi tražili još i SF. Ovdašnja horda čitalaca spala je na šaku fanova... Ali, šta se desilo sa ostatkom sveta?
          Zavladao je horor.
          Tako dolazimo do pravog pitanja, na koje bi vredelo čuti odgovore  psihologa, i psihijatara, i  teoretičara kulture. Svemir, prvi kontakt, budućnost i čitava  grupa srodnih tema – odjednom nisu više zanimljivi većini onih što vole izvestan otklon od stvarnosti: Horor, zatim  i epska fantastika stupili  su bučno na pozornicu i za trenutak osvojili pažnju svih. OK, za to vreme mi smo se ovde hvatali za guše, možda nam je taj novi žanr baš odgovarao – ali  zašto su ga sa toliko žara prigrlili Amerikanci, Nemci ili Švajcarci? Nije se pucalo po šumama i gorama Kalifornije, nisu tamo uzimali suvenire sa mrtvih protivnika, nisu imali ni nezamislivu inflaciju ni krah svih vrednosti... Onda, zašto?
          Da li je čovek koji guta horor – uplašen? Zabrinut pred   budućnošću? Zanimljivo je da se upravo u ovom periodu završava hladni rat, ruši berlinski zid, jedna supersila trijumfuje sa svojim vrednostima, mogućnost nuklearne apokalipse - dotle prilično realna - bar privremeno je skinuta sa spiska ljudskih briga...
          Eksplozija produkcije horora obeležiće  kraj osamdesetih i najveći deo devedesetih.  Izdavači se utrkuju: zbirke o duhovima, o Satani ili zombijima, o natprirodnom zlu ili zlu u čoveku... Kao u svakom poslu, postoje majstori i gomila epigona. Fantastika i strava prisutne su oduvek u književnosti, ali sada postaju planetarni trend. A pisanu reč pretiču horor film,  i  potpuno nov medijum – kompjuterske igre: čovek i zlo, na razne načine, prirodne ili natprirodne.
           I mada ga i dalje pišu i čitaju - čisti SF je u defanzivi.
           Neki autori sačuvaće čast SF-u, kao Jan Mek Donald, Vilijam Gibson, ili rani Den Simons.... Ali ovaj tekst nije uporedna istorija žanrova, on samo postavlja pitanja.
        Na primer: Da li smo u toj meri razočarani rezultatima tehnološkog napretka, da se umesto priča o novim svetovima i budućnosti, vraćamo proverenim  temama – o  onome što možda vreba u mraku, tik izvan kruga svetlosti naše male vatre?  
         Futurolozi dvadesetog veka verovali su drukčije. Artur Klark ("Profili budućnosti") i Herman Kan ("Sledećih dvesta godina") očekivali su stalne baze na Mesecu i Marsu početkom dvadeset prvog veka, a mi mislili da je to odlična ideja. Skupa ideja, tačno, ali vredna truda. Šta se desilo? Umesto vizije sporog uspinjanja, osvajanja Sunčevog sistema – da li smo razmislili pa zaključili da nije vredno truda?
         Ili: ako je Kafka u svojim delima naslutio kako se menja duh njegove Evrope u predvečerje velikog klanja, kako tvrde neki teoretičari – onda šta je kog đavola naslutio  Klajv Barker svojim "Knjigama krvi" ?! Ta biblija strave  zaslužila je da bude napisana, sasvim dobro brani sama sebe – međutim, zašto je bila toliko popularna ? Šta  to poručuje - o nama ?
         Javna pogubljenja uvek su imala brojnu publiku. Umesto mesta u gledalištu, danas je dovoljno pročitati po neku priču: pornografija nasilne smrti, kažu stručnjaci.
         Da li je osećanje nesigurnosti toliko prisutno u razvijenom svetu, da li su centri moći toliko udaljeni od pojedinca?  Da li to podsvest poručuje... da je svakodnevica možda krhkija nego što izgleda?
          Naučna fantastika bila je poput "ključaonice": radoznali su mogli kroz nju da provire u budućnost, da vide šta bi – možda, pod izvesnim uslovima - moglo da se desi sa nama. Gde je nestala  radoznalost?
            Ili se pitanje više ne postavlja na taj način – otpalo je kolektivno "da se desi sa nama" ?

[Boban]

Pogledaj samo kako smo živeli pre samo 15-20 godina.

• Komunikacija. Nije bilo mobilnih telefona. Razmislite koje sve implikacije postoje za umetnička dela, gomila savremenih knjiga i filmova i dalje potpuno prenebegava postojanje i uticaj mobilnih telefona na radnju.

• Pribavljanje informacija. Internet koji je definitivno i totalno izmenio naše živote, u savremenijim okruženjima postoji neprekidno na svakom kompjuteru... radim novi ZS npr. zatreba mi neka fotka, samo copy-paste željenog imena i za nekoliko sekundi imam ono što mi treba. Nalaženje podataka se ograničavalo na retke, skupe, glomazne, neažurirane enciklopedije ograničenih resursa.

• Pribavljanje knjiga, muzike i filmova. Danas svako može da ima bilo koju knjigu, tekst, muziku ili film. Nabavljanje filmova i serija je izgledalo kao poduhvat; sećam se dovlačenja Paklene pomorandže u Srbiju, to je doslovno trajalo godinama jer se prodavala samo u USA po njihovom video standardu i to u poludirigovanoj prodaji. Danas praktično svako sa kablovskim internetom može da ima bilo koji film u apsurdno kratkom roku. S muzikom stvari stoje još jednostavnije, evo, tokom poslednja dva meseca sam s eMule skinuo preko 10 Gb muzike moje mladosti, gde mi je za nabavku pojedinih pesama u prošlosti bilo potrebno mnogo vremena, druženja, putovanja... kada se setim da sam išao jednom-dvaput godišnje u Italiju ili Nemačku isključivo po ploče, trošio silne pare i sate da iščeprkam potrebno.

• Kvalitet zapisa. Ovo se danas podrazumeva, ali u ono vreme su bile igre bez granica kako uhvatiti zvuk ili sliku da to ima trajnu vrednost. VHS kasete, traženje za što kvalitetnijim trakama za snimanje muzike, kupovina najskupljih AKAI uređaja i takve stvari... Video zapisi su bili mogući jedino klasičnom filmskom trakom, uz tek pojavljivanje video kamkodera užasne skupoće. Danas maltene svako može da snima video i audio u kvalitetu koji je nedavno bio doslovno nezamisliv.

• Štampanje knjiga i časopisa. Nekada je prvi primerak bilo čega u štampi koštao užasno mnogo, olovni slog i cinkane ploče za fotografije... igre bez granica, ilustracije su koštale otprilike 4$ kvadratni santimetar. Izbor fontova malen, recimo, Monolit 2 je kompjuterski slog na preteči kompjutera gde je svaki font koštao 10000$... a izbor se mogao nabrojati na prste jedne ruke. Kombinacija fonta i slike su koštale sve puta tri.

Današnja omladina (praktično svi ispod 30 godina) uopšte nije svesna koliki je civilizacijsko-informatički pomak učinjen za ovih 20 godina i koliko sada svet izgleda drugačije. Nije se otišlo na stranu gde su najumniji futurolozi i SF pisci očekivali (pogledati Klarkove Profile budućnosti ili Lemovu Summa Tehnologije), ali je ipak učinjen takav skok kakav nikada ranije nije zabeležen u jednoj generaciji. Sasvim je nemonovan uticaj i na umetnost, posebno na SF koji se dosta oslanjao na tehnološki napredak. Generacijske kolege, zamislite se na tren kako su naša okruženja i mogućnosti izgledale početkom osamdesetih i kako izgledaju danas.

[angel011]

          Naučna fantastika bila je poput "ključaonice": radoznali su mogli kroz nju da provire u budućnost, da vide šta bi – možda, pod izvesnim uslovima - moglo da se desi sa nama. Gde je nestala  radoznalost?
            Ili se pitanje više ne postavlja na taj način – otpalo je kolektivno "da se desi sa nama" ?

Radoznalost postoji, samo se ne odnosi na budućnost. Ne može da se odnosi na budućnost, jer, kao što je Gibson u "Prepoznavanju obrazaca" primetio, budućnosti nema. Traže se odgovori vezani za sadašnjost, a ona deluje hororično.

[krema]

Ono sto Boban zeli reci je da SF vise nije aktuelan u knjizevnosti, jer zivimo su SF-u...

[Boban]

Otprilike. Sve nas je pregazilo, osim puta u svemir za koji sada znamo da je malo verovatan.

[Cornelius]

"Mi živimo u velikom romanu, tako da je piscu sve manje potrebno da svom delu daje izmišljeni sadržaj. Fikcija je već medju nama." Dž. G. Balard

[varvarin]

Ne mogu ipak da razumem zašto je ideja uspinjanja u svemir danas sasvim nezanmimljiva milionima.
Ili je odgovor rečenica koju izgovara Ljubiša Samardžić u filmu ŽIVOT JE LEP:  Jebe se meni za Svemir, ja živim ovde!
To ipak nema najdirektnije veze sa Internetom, mobilnim telefonima i sličnim čudima... Reč je, čini mi se, o gubitku želje za poduhvatima. O gubitku hrabrosti.
"Sve što nema vatre u sebi - sagori", reče Miljković.
A nema interesovanja za pitanje - šta će biti s nama?
Možda samo "... samnom".
Međutim, nije da izazova nema - nova tumačenja u kvantnoj fizici, fraktalne teorije o strukturi svesti, veštačka inteligencija (još uvek!!), nanotehnologija (tek se spremite za šok!!), kloniranje, klimatske promene...
Ali nije nas briga. Važno je ko pobeđuje u VELIKOM  BRATU.

[Bab Jaga]

Ne mogu ipak da razumem zašto je ideja uspinjanja u svemir danas sasvim nezanmimljiva milionima.
Ili je odgovor rečenica koju izgovara Ljubiša Samardžić u filmu ŽIVOT JE LEP:  Jebe se meni za Svemir, ja živim ovde!
To ipak nema najdirektnije veze sa Internetom, mobilnim telefonima i sličnim čudima... Reč je, čini mi se, o gubitku želje za poduhvatima. O gubitku hrabrosti.
"Sve što nema vatre u sebi - sagori", reče Miljković.
A nema interesovanja za pitanje - šta će biti s nama?
Možda samo "... samnom".
Međutim, nije da izazova nema - nova tumačenja u kvantnoj fizici, fraktalne teorije o strukturi svesti, veštačka inteligencija (još uvek!!), nanotehnologija (tek se spremite za šok!!), kloniranje, klimatske promene...
Ali nije nas briga. Važno je ko pobeđuje u VELIKOM  BRATU.

A sve to opisuje samo jedna riječ - dekadencija.

[Kastor]

Možda je čovek otvorio um, shvatio da ništa nije nemoguće.
Malo šta ga sada može iznenaditi.
Kloniranje ljudi, to je SF? To nije fantastika. Posledica kloniranja - da li postoji još neka opcija koja nije naširoko razglabana na svim medijima? Čovek koji čita SF više ne mora da traga za informacijama koje su ga zainteresovale u nekom romanu. On ih već poseduje, prosto su mu nametnute. Kako će žanr koji se zasniva na novim naučnim tendencijama da "otvara vidike" kada je svaki čovek, zainteresovan za tematiku već upoznat sa svim mogućim uzrocima, posledicama, načinima ... U trenutku kada se proza nađe pred čitaocem, čitava njena konstrukcija više ne proizvodi utisak nepoznatog, neistraženog...

Da, ima mesta za SF, ali da li ima mesta za neku revolucionarno novu ideju? Ideju koja neće samo kozmetički obnoviti nešto što je već ranije obrađeno.
Koji je to vrli novi svet? Kakva atmosfera treba da provejava novim svetom a da nije post-apokaliptično pusta ili sterilno-futuristička? Pazite, mora da bude dovoljno različita, ali zanimljiva. Ovo je,naravno, uprošćeno do banalnosti, ali poenta je ista.

Sf može da opstane samo ako evoluira priključivanjem elemenata drugih žanrova, ali ako će fanovi ostati puritanci i odbijati svaki pomisao da im se voljeni žanr "uprlja", nema budućnosti za SF. Opet, da li treba oplakivati samoubicu?

[varvarin]

Posledica kloniranja - da li postoji još neka opcija koja nije naširoko razglabana na svim medijima?
Kako će žanr koji se zasniva na novim naučnim tendencijama da "otvara vidike" kada je svaki čovek, zainteresovan za tematiku već upoznat sa svim mogućim uzrocima, posledicama, načinima ... U trenutku kada se proza nađe pred čitaocem, čitava njena konstrukcija više ne proizvodi utisak nepoznatog, neistraženog...
Da, ima mesta za SF, ali da li ima mesta za neku revolucionarno novu ideju? Ideju koja neće samo kozmetički obnoviti nešto što je već ranije obrađeno.
Sf može da opstane samo ako evoluira priključivanjem elemenata drugih žanrova...

Možda kloniranje nije spektakularan primer - ali ne verujem da su sve priče ispričane, daleko od toga.
Ne slažem se da ovaj žanr treba da otvara vidike - to smo davno apsolvirali, počeli sa Žil Vernom a završili sa SF made in SSSR... SF ne prosvećuje. Treba da stavi junaka u nove situacije i odnose, a zatim da tog junaka prepusti tokovima priče i sudbini. Da od te tačke bude - vrsta književnosti.
Možda malo iščašena.
Naravno da pri tome treba da zahvata od svih mogućih žanrova šta mu padne na pamet - ako mu to pomaže da ispriča priču, a da ostane u okviru nečeg na šta pokažete prstom i kažete: Ovo je ipak SF! (Definiciju dao, čini mi se, Asimov).
Da li su svi svetovi budućnosti sumorni... Možda, Gibson ih upravo takvim slika, pa uspeva da kaže ponešto novo (a nit je on najveći genije, nit je to što radi najkvalitetnija literatura...)
Jer, rekoh, prave priče nisu o događajima - one su o ljudima. Ljudima posle tih događaja, ili kako hoćeš.  Dalje će presuditi talenat pisca.
Ja sam govorio o gubitku interesovanja, ti, čini mi se, o vrsti zasićenja...
Još uvek verujem da je moguće promeniti teme, jezik, način pričanja, pa pisati vrlo atraktivnu SF (upravo mi pade na pamet Jan Mek Donald!) Moguća je čak čista intelektualna igra - kao u podžanru alternativne istorijie.
Govorim o tome da većina ne želi da se igra (nema vremena?), i ne zanima je kako bi moglo da izgleda prekosutra.  Samo danas.
Što je šteta, ali nećemo plakati.
Jedna od antologijskih knjiga o SF piscima zvala se KARTOGRAFI PAKLA.

[krema]

Uh, gospodo, kad ovako procitam sta se napisali, imam osjecaj kao da je buducnost SF-a skroz crna, kao da nema izlaza iz ucmalosti u koju je zapalo.
A to po meni nije tako. Varvarin je fino rekao- SF prica o ljudima. A svi znamo koliko je zanrovskih pisaca posvetilo svoj rad upravo prici o tome da covjek trazi(i nalazi ili ne pronalazi sebe) u novim uslovima zivota, u novim situacijama. I ovo vrijeme danas je takvo-nosi sa sobom neke nove odnose, nove vrijednosti, a covjek je sve izgubljeniji i izgubljeniji u tome svemu. E, dok god covjek bude trazio sebe i SF pisci ce imati o cemu da pisu.

[Kastor]

Treba da stavi junaka u nove situacije i odnose, a zatim da tog junaka prepusti tokovima priče i sudbini. Da od te tačke bude - vrsta književnosti.
Možda malo iščašena.
Naravno da pri tome treba da zahvata od svih mogućih žanrova šta mu padne na pamet - ako mu to pomaže da ispriča priču, a da ostane u okviru nečeg na šta pokažete prstom i kažete: Ovo je ipak SF! (Definiciju dao, čini mi se, Asimov).
Da li su svi svetovi budućnosti sumorni... Možda, Gibson ih upravo takvim slika, pa uspeva da kaže ponešto novo (a nit je on najveći genije, nit je to što radi najkvalitetnija literatura...)
Jer, rekoh, prave priče nisu o događajima - one su o ljudima. Ljudima posle tih događaja, ili kako hoćeš.  Dalje će presuditi talenat pisca.
Ja sam govorio o gubitku interesovanja, ti, čini mi se, o vrsti zasićenja...

Da, o zasićenju.
Uglavnom se slažemo, samo što si ti dosta optimističniji ( i stariji, dakle, na višem brdu).
Jeste, staviti junaka u nove situacije i odnose, ali meni je potrebna atmosfera. Nova atmosfera. Prave priče jesu o ljudima, o posledicama njihovih postupaka, recimo, ali to nije vezano za žanr....
Možda se sad čini da je na današnjem nivou napretka i protoka informacija o istom, budućnost o kojoj se može pisati toliko daleka i neprijemčiva na današnjem nivou svesti, da se neka nova atmosfera (dosada neiskorišćena) ne može ubedljivo preneti na čitaoca. Zato se okrećemo paralelnoj sadašnjosti ili alternativnoj istoriji.
A možda je ova opšta apatija uticala na to da se o budućnosti uopšte ne razmišlja.

Evo sada mi nešto pade na pamet.
Šta mislite, koliki je uticaj sloma socijalizma (if any) na sunovrat SFa?

[mac]

Pa kad nema šta da te stiska (kao pastu za zube) onda ne možeš pošteno ni da izbljuješ sve one misli što se kriju u tamnim uglovima uma. Bez tog tamnog mnogo je manje zanimljivo...

[Kastor]

Pa kad nema šta da te stiska (kao pastu za zube) onda ne možeš pošteno ni da izbljuješ sve one misli što se kriju u tamnim uglovima uma. Bez tog tamnog mnogo je manje zanimljivo...

Da, i to sam imao na umu, ali nisam prevashodno mislio na politički sistem, svi smo valjda (ovde) bili svesni i pre nego što se to dogodilo da će većini procvetati bar jedna ruža više, ali neće imati vremena da je pomirišu.

Mislio sam na svest. Čovek je dobio mogućnost da se okrene više sebi nego društvu, što je (IMHO) mnogo bolje za čoveka.
A za umetnost?

Kakav je uticaj toga na SF? Ukoliko zanemarimo nedostatak vremena i da se pogleda film, a kamoli knjiga, da li je čovek zainteresovan za ličniju, prepoznatljiviju priču u okruženju koje mu je prisnije?

[Ghoul]

A nema interesovanja za pitanje - šta će biti s nama?
Možda samo "... samnom".

ja mislim da je u ovome ključ:
sf je izrazito MI-žanr, a horor je izrazito JA-žanr.

današnji čovek više ne može da o sebi misli kao o integrisanom, funkcionalnom delu neke više, šire, smislene celine, on je sve izolovaniji, pa su sve globalne, opšte, civilizacijske i sl. priče njemu nepojmljive, strane, ili čak apsurdne, nerealne.

sve ovo, i još mnogo toga više, savršeno oslikava mišel uelbek u MOGUĆNOSTI OSTRVA (i svim ostalim svojim romanima) - e, to vam je, deco, primer retkog SF-a koji je svestan trenutka u kome nastaje, koji mu je adekvatan, i čak ga savršeno dijagnosticira, satirizuje - to je SF o SADAŠNJICI, vrlo tanko zamaskiranoj, baš kao, uostalom, i u najboljem SF filmu u zadnjih koznakolko godina, CHILDREN OF MEN.
kakvi 'novi' svetovi, kakvi 'novumi'!
ovaj naš svet, ovakav kakav je, već je dovoljno extreman i 'fantastičan' (što je balard znao pre svih), i ne trebaju mu nužno ni vanzemaljci ni svemirski brodovi ni vremeplovi da bi dobio svoje ostranenie...

ako stignem, planiram da pišem o uelbeku u tematu gradine o SF-u, pa ću tamo da elaboriram neke od ovih teza.

[varvarin]

E, tu smo.
Nisma čitao Uelbeka, ali slažem se sa tvojim osnovnim stavom.
Daleko od toga da mi se ta dijagnoza dopada.

[Mica Milovanovic]

današnji čovek više ne može da o sebi misli kao o integrisanom, funkcionalnom delu neke više, šire, smislene celine, on je sve izolovaniji, pa su sve globalne, opšte, civilizacijske i sl. priče njemu nepojmljive, strane, ili čak apsurdne, nerealne.

Mogao bih da se složim s tobom... Kakav je to apsurd. Kao što Boban kaže, dostupnost informacijama se enormno proširila, a ljudi postaju sve udaljeniji jedni od drugih.

Nažalost, Uelbeka do sada nisam čitao. Čuo sam dosta toga lepog o Mogućnosti ostrva, ali, kao pravi štreber, krenuo sam da ga čitam redom...  

[angel011]

Dostupnost informacija. Dostupnost proizvoda. Dostupnost svega i svačega. Postoje kafići - još uvek ne i kod nas - gde ti je, zbog velikog broja mogućih izbora, potrebno pola sata da bi odlučio kakvu ćeš kafu da popiješ. Ljudi se gube po hipermarketima jer ne znaju šta od silne ponude da uzmu - ako možeš da biraš između dvesta različitih žitarica za doručak, kako biti siguran da si odabrao one koje će ti se najviše dopasti?

Primeri su banalni, znam, i to je namerno. Zatrpani smo gomilom potpuno banalnih izbora, i to oduzima stravično mnogo energije. Dostupno nam je više informacija nego ikad - toliko da je skoro nemoguće dočepati se nečega zaista bitnog, naročito kada ti gomila reklama sa strane, o sličnim sadržajima, odvlači pažnju, i čini ti se da bi i tu mogao da nađeš nešto zanimljivo. Samo još ovo da pogledaš, i još ovo, i nakon nekog vremena se ne sećaš ni šta si ono počeo da tražiš.

U takvoj opštoj zatrpanosti podacima, od kojih je gomila potpuno nebitna ali ih je previše da bismo mogli dovoljno brzo da ih profiltriramo i ignorišemo nepotrebno, teško je posmatrati stvari šire i razmišljati o budućnosti vrste. Pogotovo što mnogi osećaju da budućnosti ni nema, kao da živimo na kraju sveta. O načinu da ti lično preživiš i o svim mogućim nedaćama koje bi mogle da te zadese i ometu u preživljavanju se može razmišljati, i horor tu super služi da ti da nešto konkretno čega ćeš da se plašiš (jedna moguća svrha horora, ne i jedina), umesto neodređenog osećaja da sve, zajedno s tobom, ide u majčinu, i da tu ništa ne možeš da učiniš.

Da bi postojao SF, neophodna je nada. Nada da će svet postojati još dugo, dobar ili loš, pa 'ajde da vidimo kakav bi mogao da bude. A malo je ljudi danas koji imaju snage da se nadaju bilo čemu.

[Джон Рейнольдс]

Sve u svemu, čini mi se da se svodi na to da je potrošačko društvo izrazito anti-SF, što ima logike jer je svako insistiranje na zadovoljenju ovozemaljskih potreba (od izbora piva za danas do automobila za narednih pet godina) smrt za "više misli" i "šire poglede". Maštu, što bi rekao moj klinac. Dakle, eliminišite potrošača u sebi i prepustite se zvezdanim prostorima.

[Goran Skrobonja]

Ijan Mekdonald, koga uvaženi kolega Varvarin pominje sa toliko topline, rekao je na jednoj SF konvenciji, otprilike, da teme naučne fantastike moraju da se dotiču čovečanstva kao celine (što donekle ide u prilog Gulovoj karakterizaciji SF = MI) i to ilustruje primerom putovanja u crnu rupu - (parafraziram) "Koliko će pripadnika ljudske rase ikada biti u situaciji da otputuje u crnu rupu, sve i da razvoj tehnologije to omogući u nekoj neodređenoj budućnosti - dva? pet? dvadeset? S druge strane, milijarde ljudi svakodnevno podležu funkcionisanju mnogo prozaičnijih zakona kao što su, recimo, zakoni ekonomije..." Drugim rečima, fokus SF-a treba da bude na naukama koje su relevantnije za ljudsko postojanje od astronomije ili kvantne fizike. U tom smislu, radoznalost i zavirivanje kroz svemirske ključaonice prestaju da budu značajnni za čitaoce/gledaoce/igrače/ostale konzumente ovog ili onog vida SF stvaralaštva. Kada se tome doda i paradoksalna "izolacija kroz izloženost informacijama", malo je potrebno da zaključimo kako je kompletan razvoj (zapadne) civilizacije od Drugog svetskog rata naovamo vodio upravo takvom ljudskom stanju i globalizaciji, tj. da su Orvelove i Hakslijeve (pa i Dikove) fantazije zapravo već ostvarene.
Izolacija vodi introvertnosti kojom sam se bavio u više svojih priča. Jedna od njih je i priča "Tihi gradovi" po kojima je naziv dobila moja nova zbirka. Odrastao sam sa Beogradom kroz decenije i sada nekako mogu da ih uprošćeno sagledam: '70-te kao doba bujanja i entuzijazma; '80-te kao vreme uživanja i dekadencije; '90-te kao godine sumraka beogradske mikrocivilizacije, te konačno prvu deceniju 21. veka u kojoj živimo, kao doba "disciplinovanja" i navikavanja na to da smo deo Orvelove/Hakslijeve/Dikove vizije. Ono što, po meni, logično sledi jeste period učaurenja u sebe i života u nečemu što svakom pojedincu liči na lepšu, srećniju prošlost. Stoga su gradovi koji nas očekuju tako tihi - puni ljudi koji zapravo ne postoje zajedno, u jednom urbanom organizmu, već jedni pored drugih, nesvesni okruženja.
Rekao bih da je to jedna od relevantnih tema naučne - ili je, bar kad sam ja posredi, bolje reći "spekulativne" fantastike.
Koliko će ljudi za 10, 50 ili 100 godina živeti u kolonijama na Mesecu? A koliko će ih živeti tu, vrata do nas, u sopstvenoj vasioni koju neće ni želeti da podele sa nama, upravo zato što nemaju potrebe za tim?
Granice među žanrovima i podžanrovima se gube, kao što pre ili kasnije biva sa svakom izmišljenom i nametnutom podelom. Način na koji fantastika govori o budućnosti zapravo je odraz našeg pogleda na sadašnjost. Otud Murakami. Otud Uelbek. Otud Mekdonald.

Uzgred, još malo pa će Mekdonaldov novi roman, Brazyl. Svakako ćemo mu posvetiti dužno vreme na ovom forumu. Žao mi je što nisam uspeo u nastojanjima da Lagunu ubedim da objavi Reku bogova, iako je bila nominovana za Huga...

[Ghoul]

Ono što, po meni, logično sledi jeste period učaurenja u sebe i života u nečemu što svakom pojedincu liči na lepšu, srećniju prošlost. Stoga su gradovi koji nas očekuju tako tihi - puni ljudi koji zapravo ne postoje zajedno, u jednom urbanom organizmu, već jedni pored drugih, nesvesni okruženja...

jeste, to je upravo proces koji uelbek stalno explicira i krajnje uverljivo (prepozatljivo!) opisuje: ljudi koji samo HOĆE DA IH SE OSTAVI NA MIRU, da budu sami (ili isključivo sa sebi sličnima), da budu što sigurniji u svojim malim tvrđavama, u bezbednim delovima grada, sa bezbedno-prosperitetnim (ali bezličnim) poslovima koje mrze, praveći se da ostatak sveta ne postoji ili ih se ne tiče, da nisu krivi ako nešto s njim kao celinom ne valja, da nemaju uticaja na neke globalne trendove, nego prosto - zgrabi lovu i beži, i usput navataj još koju ribicu, i eto radosti.
zbog toga je on krajnje NEOSETNO sa tzv. mejnstrima prešao u tzv. SF, odnosno pojava sf motiva u nj. romanima (počev od ELEMNTARNIH ČESTICA nadalje) je izvršena kao sasvim LOGIČAN, neizbežan nastavak onoga što je prethodilo.

dakle, ja sam skeptičan prema budućnosti klasičnog, ŽANROVSKOG sf-a, i više šanse vidim za tzv. 'nežanrovski' sf, onaj koji će pisati autori koji nužno uopšte ne potiču iz tog žanrovskog sveta, i koji nemaju nameru da se previše zamlaćuju onim što je pre 50ak godina izgledalo kao neizbežan repertoar sf-a...

[mac]

Pa to je izvrsno! SF koji je izašao iz kolevke i počeo da hoda. Loše za geekove, dobro za kulturu.

[varvarin]

jeste, to je upravo proces koji uelbek stalno explicira i krajnje uverljivo (prepozatljivo!) opisuje: ljudi koji samo HOĆE DA IH SE OSTAVI NA MIRU, da budu sami (ili isključivo sa sebi sličnima), da budu što sigurniji u svojim malim tvrđavama, u bezbednim delovima grada, sa bezbedno-prosperitetnim (ali bezličnim) poslovima koje mrze, praveći se da ostatak sveta ne postoji ili ih se ne tiče..
...dakle, ja sam skeptičan prema budućnosti klasičnog, ŽANROVSKOG sf-a, i više šanse vidim za tzv. 'nežanrovski' sf, onaj koji će pisati autori koji nužno uopšte ne potiču iz tog žanrovskog sveta, i koji nemaju nameru da se previše zamlaćuju onim što je pre 50ak godina izgledalo kao neizbežan repertoar sf-a...

Da, ovako će vrlo verovatno izgledati sledeća faza  naših života - i budućnost SF, ili onoga što ostane od nje.
Ja pripadam manjini (?) koja još uvek želi da pročita romane poput VREMENSKOG PEJZAŽA  Gregori Benforda, gde se slučajni procesi na kvantnom nivou pretvaraju u pokretače radnje - ali dalje se govori o sudbinama... Naravno, volim da čitam još svašta, ali ne odričem se romana u kojima  prostor i vreme postaju sprave za mučenje (kako reče Stanislav Lem u jednom eseju o Filipu Diku).

za mog druga Gorana:
Verovatno si u pravu. Ali složićeš se, kada smo ti i ja pre mnogo godina čitali KENTAUR, SIRIUS itd, bili smo praktično sigurni da nećemo nikad doživeti prolazak  kroz crnu rupu, čak ni stići makar  kao turisti na Mesec... Pa ipak smo to čitali sa uživanjem.
Govorim o tom uživanju.
Nemoj mi reći da smo samo postali stariji.
Šta je sa ostalima?  Onima koji nisu ni imali fazu SF idealizma?
Ali tu se vraćamo na dilemu koju je Ghoul sveo na SF-Horor, odnosno  izbor ja - mi...

[Goran Skrobonja]

za mog druga Gorana:
Verovatno si u pravu. Ali složićeš se, kada smo ti i ja pre mnogo godina čitali KENTAUR, SIRIUS itd, bili smo praktično sigurni da nećemo nikad doživeti prolazak  kroz crnu rupu, čak ni stići makar  kao turisti na Mesec... Pa ipak smo to čitali sa uživanjem.
Govorim o tom uživanju.
Nemoj mi reći da smo samo postali stariji.
Šta je sa ostalima?  Onima koji nisu ni imali fazu SF idealizma?
Ali tu se vraćamo na dilemu koju je Ghoul sveo na SF-Horor, odnosno  izbor ja - mi...

Pa vidi... Jedan od mojih prvih sastava, čini mi se u drugom osnovne, bio je na temu "Biću kad porastem..." Naravno, pisao sam o tome da ću biti astronaut - bilo je to vreme neposredno posle prvih letova na Mesec. Siriuse i Kentaure čitao sam kao srednjoškolac i student, i tada se naravno nisam više zavaravao da ću ikada moći da budem astronaut. Razlog zbog kojeg sam čitao sve to bilo je uživanje u više ili manje uspešno stvorenim svetovima iz glava drugih ljudi - i glad za pustolovinama koja se nadovezala na sve ono što sam čitao u osnovnoj. A sada, sada je sve drugačije... Naravno da sa starenjem i sazrevanjem dolazi do promene u percepciji svega, pa i književnosti ili žanra. To ne znači da i dan-danas ne volim da pročitam Konana, ali način na koji to činim i motiv za to daleko su od onih pre trideset godina. I sada rado gledam looney tunes crtaće, ali naravno bez onog oduševljenja i radosti koje sam osećao u pradavninama kad je televizija imala samo dva programa i bila crnobela.
Ako su naučne cake... novumi... samo sredstvo da nam priču o suštini istinskog ljudskog stanja učine privlačnijom i zanimljivijom, neće smetati ni zrelom čitaocu. Ali ako su same sebi cilj i sredstvo, te ako služe razmetanju likova koje je pokojni Dragoslav Andrić okarakterisao kao "Japajapače" (Dan Simmons, anyone?) onda istom tom zrelom čitaocu čitanje mogu samo da učine tegobnim i u krajnjoj liniji da mu ga ogade.
Vrlo uprošćeno: uspeh Stivena Kinga toliki je ne zato što on piše o strašnim stvarima, već zato što piše o tebi ili meni kojima se takve strašne stvari dešavaju - i to tako umešno da u njegovim knjigama umemo da se prepoznamo.
Ako SF smera da bude uspešan, mora biti za čitaoca jednako relevantan kao i bilo koja druga kvalitetna proza. Zato su žanrovi sve više stvar prošlosti. Nije daleko vreme kada će se književnost deliti samo na dobru i lošu, čak i na fakultetima. Podele na žanrove verovatno će najduže opstati u prodavnicama knjiga, sve dok i tamo ne odumru sasvim prirodnim procesom. A to će i SF fandom učiniti anahronim.

[drf]

Prijatelji moji,
SF koji mi pamtimo je zenit levičarske ideologije, zenit prosvetiteljskog duha i vere da će čovek radikalno menjati stvarnost. Na bolje.
Decenijama već u opticaju je samo kvazimasonska tlapnja o novom svetskom poretku pod mudrim rukovodstvom USA.
Ovo sve izgleda loše kad se napiše, ali, kao autor koji se nerado hvata SFa, proričem mu svetlu budućnost.
Potrebno je vreme da se preslože iluzije, očisti prosvetiteljstvo i propovedanje i pokrene mašta.
Mislim da je Lord Kempel izvalio da Kraljevska akademija nauka nema svrhu, JER JE VEĆ SVE IZUMLJENO. U predvečerje tehnološkog praska.
Pomenuli ste materijalni svet; jeste, život je priličnim delom materijalan. Pisali su ljudi unapred i u takvim uslovima i protiv takvih uslova. Što bi reka D. Trifunović: predati se ovom primamljivom užasu a uvek znati svoje...

[Cornelius]

Naučna fantastika je uspela da se oslobodi gernsbekovske i kempbelovske hegemonije, a tako i vezanosti za prirodne nauke. Umesto univerzalnih zakona, nju više zanimaju sistemi van ravnoteže i višeznačnost. Arhaičan tip naučne fantastike oslonjen na jednostavnost prepušta mesto složenijim konceptima i umetničkoj rafiniranosti. Zlatno doba "tehničke" naučne fantastike je prošlo, a novi autori se manje bavi prirodom stvari, a više čovekom.

Takodje, naučna fantastika ima veliku perspektivu kao obrazovno pomagalo. Bivajući na razmedji stvarnosti i fantazije, naučna fantastika je izuzetno sredstvo književne komunikacije. Čitalac sa malo iskustva lako može da se prevari prilikom shvatanja realističkog dela i da ga vidi kao jednodimenzionalni kopiju stvarnosti. Naučna fantastika, imajući dovoljno veliki otklon od stvarnosti, takvom čitaocu može da pomogne pri shvatanju kodifikacije književnog dela i da ga nauči simboličnim vrednostima teksta.

[Mica Milovanovic]

SF koji mi pamtimo je zenit levičarske ideologije, zenit prosvetiteljskog duha i vere da će čovek radikalno menjati stvarnost. Na bolje.

Ovo me je podsetilo na jednu staru debatu vodjenu u prvim brojevima Science Fiction Studies između "marksističkih kritičara" (kojih je bio pun akademski svet SF-a) i Džejmsa Bliša...

Kao što Boban kaže, danas je sve dostupno, pa evo i toga:

http://www.depauw.edu/sfs/backissues/3/scholes3.htm

sa komentarima:
http://www.depauw.edu/sfs/backissues/2/marx2forum.htm

[varvarin]

Prijatelji moji,
SF koji mi pamtimo je zenit levičarske ideologije, zenit prosvetiteljskog duha i vere da će čovek radikalno menjati stvarnost. Na bolje...

Prijatelju, to je to.
Ono što i ja mislim i osećam, ono što Ghoul ispravno vidi kao izbor Ja-Mi, ono što Goran vidi kao dehumanizaciju s jedne strane, i potrebu da se neki novi SF približi ljudima s druge strane...
Ne može jasnije.
Ostaje Mićino pitanje - kuda dalje?
Pa evo priloga za razmišljanje: Može li novi SF da postane subverzivan, da poseje u dušama seme koje će mnogo kasnije izrasti i urušiti Novi Svetski Poredak? Možda.  A ako sam u tom uverenju samo romantična budala - onda biram da takav i umrem.
Naravno, preduslov je da poneko, ponekad nešto i pročita...

[Cornelius]

Uspeh anti-utopije bio je upravo u njenom skoro magijskom karakteru. Mi živimo u opasnom društvu, ali još uvek imamo slobode da ukažemo na mehanizme tlačenja i eksploatacije. Obična iluzija. Borba protiv anti-demokratskih sistema ne može da se vodi kroz književnost, nego zahteva mnogo oštrija i konvencionalnija sredstva društveno-političke borbe.

[Mica Milovanovic]

dakle, ja sam skeptičan prema budućnosti klasičnog, ŽANROVSKOG sf-a, i više šanse vidim za tzv. 'nežanrovski' sf, onaj koji će pisati autori koji nužno uopšte ne potiču iz tog žanrovskog sveta, i koji nemaju nameru da se previše zamlaćuju onim što je pre 50ak godina izgledalo kao neizbežan repertoar sf-a...

Ovo je već drugi put u nekoliko dana da neko pominje razliku između žanrovske i nežanrovske fantastika (SF-a)...

I tad sam pitao da neko pokuša da mi objasni razliku između toga? Ja ne umem.

Da li je Fipina Zlatna knjiga žanrovska fantastika ili nežanrovska?

Da li Zoran Živković piše žanrovsku fantastiku ili nežanrovsku?

[varvarin]

Uspeh anti-utopije bio je upravo u njenom skoro magijskom karakteru. Mi živimo u opasnom društvu, ali još uvek imamo slobode da ukažemo na mehanizme tlačenja i eksploatacije. Obična iluzija. Borba protiv anti-demokratskih sistema ne može da se vodi kroz književnost, nego zahteva mnogo oštrija i konvencionalnija sredstva društveno-političke borbe.

Pa naravno, ništa nema dok ne uzmeš govnjivu motku...
Govorio sam o semenu, početku početka, ne o borbi kroz književnost.
PS: Ako ovih dana podižeš barikade, pozovi me!

[varvarin]

dakle, ja sam skeptičan prema budućnosti klasičnog, ŽANROVSKOG sf-a, i više šanse vidim za tzv. 'nežanrovski' sf, onaj koji će pisati autori koji nužno uopšte ne potiču iz tog žanrovskog sveta, i koji nemaju nameru da se previše zamlaćuju onim što je pre 50ak godina izgledalo kao neizbežan repertoar sf-a...

Ovo je već drugi put u nekoliko dana da neko pominje razliku između žanrovske i nežanrovske fantastika (SF-a)...
I tad sam pitao da neko pokuša da mi objasni razliku između toga? Ja ne umem.

Pitanje na mestu, ja sam preko ovoga pretrčao jer sam  shvatio da Ghoul kaže kako budućnost pripada delima u kojima SF postoji kao jedan od elemenata, nikako kao najvažniji element. A to smo već rekli - očekujemo da SF govori pre svega o ljudima, a ne o nekom otkriću koje će izmeniti  lice čovečanstva.
Možda sam pogrešno shvatio...

[Ghoul]

eto, propade mi (još jedan) pokušaj da budem ironičan: pošto sam se na onom drugom topiku zalagao protiv floskule 'ne/žanrovska fantastika', mislio sam da će to biti shvaćeno i ovde, tim pre što sam stavio još i navodnike na frazu 'ne/žanrovski SF'.
što se mene tiče, fantastika uopšte nije žanr, pa ne može biti ni Ž ni ne-Ž.
SF, pak, JESTE Ž, pa ako neko delo jeste SF, onda je automatski ž-ovsko, i pleonazam je to isticati.
meni se, privatno (a i onoliko koliko se stručno razumem, i ono malo koliko sam čitao njina dela) čini da većina novijeg opusa dr zoće a i fipe NIJE sf, već je fantastika...

međutoa, ovu frazu sam, ovde, upotrebio da bih ekonomičnije (bez pretenzija na ozbiljnost terminologije) označio VRSTU SF-a za koju mislim da ima umetničku budućnost: SF koji se sve manje oslanja na oveštale motive i ikonografiju koji i dan-danas kičasto i šareno zrače sa korica ne-umetničke, komercijalne, žanrovske (u užem smislu reči) NF. znači, sve te planete i njini meseci, glomazni brodovi, ljudi u skafandrima, raznorodni (mada pretežno antropomorfni) 'vanzemaljci' itsl.
pisaće se, naravno, još o ovima, i prodavaće se to, ali čak i to, mislim, sve manje – osim ako neko novo zemljotresno otkriće nasa-e itsl. ne uskomeša našu maštu (mada, čak i tad, ne znam baš... druga su vremena, druga je klima...).

što se tiče klasičnog, žanrovski prepoznatljivog SF-a, on će, budući da je žanr, zavisiti od potražnje najšire publike: ne zaboravimo da su brojni dobri SF pisci iz 60ih i 70ih (kao dick, silverberg, i sl.) isplivali na grbači hajnlajna i dr. odnosno da je masovna popularnost i potražnja za SF-om (zbog tadašnjih naučnih zbitija, letova u svemir, hipi pokreta itd.) omogućila da 'iskoriste gužvu' i neki dobri pisci.
ako 'gužve' danas nema, ti isti pisci preživljavaće pišući – horor, krimić, šta već bude 'išlo'.

ipak, umetnički najvrednija ostvarenja sve će manje ličiti i na prvi pogled biti prepoznatljiva kao žanr, kao SF, iz gore već pominjanih razloga: neko to može videti kao 'smrt klasičnog SF-a' (za kojim ja, lično, ni suzu pustiti neću) a neko kao 'sazrevanje SF-a' i odbacivanje dečijih bolesti, mada je, po meni, SF to uradio već sa elisonima, dikovima, ursulama, lemovima, itd. a ovo se može videti kao II faza u tom odrastanju, kraju detinjstva, i odmaku od prosvetiteljskih, levičarskih, globalnih ideja...

u svakom slučaju, ja sam uvek, svuda (pa i u hororu) za što više OZBILJNOSTI i promišljenosti u pristupu i što više književne vrednosti, dobrog pisanja, pri čemu me manje zanima da li će neki motivi (put u svemir, ... vampir, zombi... ludi naučnik...) biti korišćeni ili će zastareti i biti potisnuti/odbačeni.
bitna je samo estetička namera i svetonazor kojima su podređeni.

[varvarin]

Šta bi, ostali članovi ??
Kanda ste se brzo umorili od ovakve priče ?

[Boban]

SPACE OPERA koju neki poistovećuju sa SF-om, čak i ovde, ne samo da nije nestala, nego se ispostavilo da mnogo bolje živi u filmu, tj, u serijama. Pa, pogledajte samo koliko serija imamo koje su zapravo čiste space-opere. Mislim da je vizuelnost novih svetova neiscrpna i postoje brojna SF dela u filmu koja možda nisu mnogo osmišljena kao Odiseja u Svemiru 2001 ili Solaris, ali su zabavna, gledljiva, akciona i ima ih mnogo. Uopšte ne vidim da će se intenzitet snimanja Star Trek/Galaktika/Stargate klonova smanjiti ili obustaviti. Ali, jednostavno to je lepše kada je vizuelno. Uostalom, generacije koje nadiru su sve vizuelnije i sve više okrenute spotovskom razmišljanju pa je sasvim i primereno da se težište pomeri na tu stranu. Možda uopšte ne postoji oseka klasičnog SF-a, nego je veropvatno u pitanju oseka književnosti uopšte, pa onda nešto pre, nešto posle, nešto više, nešto manje prati taj trend. Horor je osamdesetih živeo maltene samo na filmu, bezbroj filmskih ostvarenja u kojima se eksperimentisalo sa novim trikovima u snimanju, a onda se preselio u literturu. Mislim da se, ovako odokativno, danas snima 10x manje horor filmova nego pre 20 godina ali da zasigurno ima mnogo više knjiga.
Naprosto, umetnost ide ka interaktivnosti i ne korespondiraju svi njeni pravci podjednako.

[Alex]

Ovo je već drugi put u nekoliko dana da neko pominje razliku između žanrovske i nežanrovske fantastika (SF-a)...

I tad sam pitao da neko pokuša da mi objasni razliku između toga? Ja ne umem.

Da li je Fipina Zlatna knjiga žanrovska fantastika ili nežanrovska?

Da li Zoran Živković piše žanrovsku fantastiku ili nežanrovsku?

Pokušaj:

Dela sa predznakom fantastike, a koja ne pripadaju nekom određenom žanru ne poštuju nikakva pravila - kanone nekog žanra.

U žanrovskim delima, po pravilu, elementi fantastike zasnivaju se na  unutrašnjoj logici žanra - u SFu to je nauka, u fantasy-ju magija, mitologija, varijacije na mitove, legende...Autori koriste fantastične elemente za kreiranje svetova koji imaju sopstvena pravila i ustrojstvo unutar koga se zna šta jeste a šta nije moguće.

Kod ne-žanrovske fantastične priče, autor nema baš nikakvih ograničenja u korišćenju fantastičnih elemenata (koje u žanru postavlja sam sebi ili preuzima iz žanrovskih pravila) - ima apsolutnu slobodu da izmašta šta mu padne na pamet - zato se takva fantastika (kao element) i ne shvata "ozbiljno", jer i nema želju za stvaranjem uverljivog sveta sa drugačijim pravilima, nego paradoksalno i pored veće slobode, ima više funkciju ukrasa, "poetsku" funkciju, a samo delo je po svojoj suštini realistično i govori o našem svetu kakav jeste na mnogo direktniji nači

[Ghoul]

ti uporno potenciraš tu –istorijski posmatrano netačnu- tvrdnju o prosperitetu horor filma u 80im zbog razvoja efekata.
ok, pošto si dokazano nedokazan, neću pokušavati da te razuveravam.

ali probati da ti ukažem na sledeće: procvat sf serija u ogromnoj meri ima da zahvali pojeftinjenju i sve većoj dostupnosti vizuelnih i cgi efekata: te serije postoje zato što ljudi vole SPEKTAKL, EFEKTE, ŠARENILO po sebi, i što im se on danas može po pristupačnim cenama masovno isporučivati (mnogo više nego pre 10ak ili 20ak godina) - a ne zato što su ljudi zaokupljeni onim 'sense of wonder' o kome je barbarin pisao, a kamoli što te serije na ozbiljan način problematizuju SF tematiku.
ukratko, ja u trenutnoj prominentnosti sf serija ne bih video neki poseban razlog za optimizam glede budućnosti sf-a, čak štaviše, naprotiv dapače.
mislim da su one TRIVIJALIZACIJA sf-a (ozbiljno shvaćenog), i da su uspešne ne toliko što je to dobar sf koliko što je to dobra akcija, spektakl, triler, drama, horor u njihovoj srži.

[Boban]

ti uporno potenciraš tu –istorijski posmatrano netačnu- tvrdnju o prosperitetu horor filma u 80im zbog razvoja efekata.
ok, pošto si dokazano nedokazan, neću pokušavati da te razuveravam.

Da li?
Po Locusovim godišnjim listama (do sredine osamdesetih u USA je bilo 12-18 horor knjiga svake godine), a onda, najednom, počinje da ih biva svake godine preko 200, od kojih su, stotine bile razne varijante Petka 13.
Petak 13, Ulica brestova i Noc vestica, te stotine njihovih klonova su razvile horor sredinom osamdesetih (ja sam prisustvovao tome, jednostavno sam gledao, kako iz dana u dan horor ulazi u naše živote - ti si se tada igrao u nekom pesku negde), a ne ti opskurni pretprošlovekovni pisci koje izvlačiš ko zna odakle i smešni italijansko-brazilski horor na nivou filmića prikazanih na Beokonu.

[Alex]

Prelazak 60-ih u 70-e je i period postepenog prelaska od klasične ka modernoj režiji u američkom filmu. Savremen pristup režiji bio je  neophodan  za razvoj modernog horor filma, pa se 70-ih i pojavljuju masovnije horori kakve znamo i danas (Exorcist, The Oman...).

To je mnogo značajnije od razvoja efekata, mada u suštini sve ima veze sa tehnološkim razvojem, jer moderna filmska režija zavisi od kranova koji pokreću kamere i mnogih drugih tehničkih pomagala, koja nisu postojala u zlatno doba Holivuda.

Neki evropski reditelji i horori su sasvim sigurno uticali na neke američke, ali koliki su uticaj na publiku i njeno povećanje zainteresovanosti za horor u svetskim okvirima imale neameričke kinematografije najbolje su pokazivali novinski tekstovi, koji su uglavnom služili da ljudie upoznaju da se i u ostalim zemljama prave filmovi strave.

[Ghoul]

ti mešaš babe i žabe: porast broja horor romana u 80im NIJE ni približno toliki zbog filmova PETAK 13 i sl., nego zbog jednog jedinog čikice sa pikslama umesto naočara – stivena kinga, koji je krajem 70ih i na samom početku 80ih postao FENOMEN, i zbog koga je svaka šuša počela da piskara neki, kao, horor.
zbog njega, bobi, a ne zbog filmova, je nastao taj talas koji lokus beleži, i koji uopšte nije sporan, to je exaktna činjenica.

[dmitras]

Vladavine horora bi bilo i da nije čikice sa pikslama. Hoću reći,  i SK i prodor horora su posledice odredjene društvene dinamike. I sam si to već napisao ovde, mada ne tako eksplicitno. Da nije bilo njega, pojavio bi se neko drugi, ko bi sa istom efikasnošću postigao identičnu funkciju.

Meni se čini da mi je jasno otkuda toliki horor (već pomenute stvari, pa neću mnogo o tome).
Prezasićenje? ČIME? Zašto se nismo prezasitili strave? Vraćanje proverenim temama? Pa, pogled napred je toliko karakterističan za prirodu ljudske vrste, isto koliko i strahovi od 'onoga što vreba u mraku, tik izvan kruga svetlosti naše male vatre'...
Nego, živimo vrtoglavo, ne znamo da li ćemo biti živi za koju godinu, ne znamo kakva će biti Srbija za par meseci (dobro, možda i znamo, a možda je i ona na putu da iščezne?), posao više nikome nije siguran, pa time ni obezbedjena egzistencija na neko duže vreme, sve je više razvoda, bolesti vrebaju i 'şpolja'i 'iznutra', deca umiru od raka... da ne nabrajam više. Hoću reći, neko je svestan da mu je egzistencija obmotana strahom, anksioznošću i užasom, neko ne. Ali, horor nam je svakako bliskiji od fantastike. I pruža katarzu.
I pruža mogućnost da se, donekle, iživi sadozazohizam, a da se ostane sa strane. I slavi nekrofiliju, mržnju prema životu. A zašto mrzeti život? Ako smo živi, zar ne bi trebalo da ga volimo i poštujemo, umesto da uživamo u njegovom uništavanju, pretvaranju u neživo?
Jeste, sve smo više sami, usamljeni i prepušteni sebi. Gde je kolektiv, gde zajedništvo, solidarnost, humanost? Kako se  integrisati u sistem, potvrditi svoje mesto u njemu? Kako voleti život, ako se osećamo tako nesigurni u svom svakodnevnom okruženju? Ako nam je 'dato' toliko alternativa, da više na znamo šta je stvarno?
Živimo u mnoštvu hiperrealnosti, svet koji smo spoznali naukom prevazilazi individualnu moć poimanja I sposobnost sagledavanja. Svemir, morske dubine, svetska ekonomija I politika, naše telo... A ne možemo svi biti specijaliste u svim oblastima. Plaši li vas to što je vaš svet toliko velik I komplikovan? Ne?

'Da li je osećanje nesigurnosti toliko prisutno u razvijenom svetu, da li su centri moći toliko udaljeni od pojedinca? Da li to podsvest poručuje... da je svakodnevica možda krhkija nego što izgleda?'
Mislim da je baš tako.

'Naučna fantastika bila je poput "ključaonice": radoznali su mogli kroz nju da provire u budućnost, da vide šta bi – možda, pod izvesnim uslovima - moglo da se desi sa nama. Gde je nestala radoznalost?'

Mislim da ju je zamenila zabrinutost za sopstvenu budućnost, preokupiranost sobom. I blaziranost. Nezainteresovanost za svet izvan mojih ulaznih vrata. Nije tačno? Pa, svakodnevno koristimo internet da bi saznali šta se dešava u svetu!  A da li znate ko živi iznad vas, ispod vas? Kako se ti ljudi zovu? Čime se bave? Koliko godina imaju? Da li ste skoro pili kafu sa komšijom? (potvrdan odgovor se ne važi ako vam je komšija važna ličnost!)

Atemporalnost, takodje. Vreme je nebitno. Sve je tu u trenutku. Da li se nešto dogodilo pre par dana ili sedmica? Koje godine se nešto desilo? Imamo li orijentire u vremenu? Prošlost, budućnost...sadašnjost koja postoji ili ne postoji.

Horor definitivno govori o nama... kao što je i ranije.  A to što ga ima toliko, govori još više. Savremeni čovek zaista ima čega da se boji.

Nego, mene zanima zašto ima toliko direktnog nasilja u hororu? Gde se dede ona fina jeza, lagana gradacija strave, mračna atmosfera i iščekivanje u kome može da se uživa? Zašto više nije na ceni sposobnost književnika da stvori atmosferu horora, već je zanimljivije jednostavno napuniti priču psovkama, pornografijom i ubistvima? Zašto takvu književnost zamenjuje djubre prepuno nasilja, prosutih creva, sluzi i krvi? Zašto krećemo ka formuli horor = nasilje i prostakluk?

I još nešto. Pre bih se zapitala kakav će biti 'sutrašnji' odnos današnjih mladih ljudi prema KNJIZI uopšte, nego, šta će biti sa fantastikom? Jer, čini mi se da sve manje čitaju, za šta je svakako uzrok i pretrpanost informacijama, kao i dostupnost svega i svačega, i brzina kojom živimo. Ko će još za nekih desetak (neka bude i dvadeset) godina odvojiti vreme za dobru knjigu, u fizičkom formatu? Kada vreme leti, i ima toliko brzih i zanimljivih stvari koje mogu da se rade i toliko destrukcije da se vidi...

[Mica Milovanovic]

Prema časopisu Locus koji od početka osamedetih godina prošlog veka prati izdavštvo u oblasti naučne fantastike, epske fantastike, horora i srodnih žanrova na engleskom govornom području, broj novoizdatih SF romana je od nekih 180 početkom osamdesetih, dostigao 300 početkom devedesetih, a od tada manje-više stabilno osciluje oko brojke 250.

S druge strane, broj romana epske fantastike i horora od nekih 130 u osamdesetim doživljava neprekidan porast, pri čemu je primetan nagli porast horora u devedesetim, značajan porast broja romana epske fantastike početkom novog veka, kao i vrtoglav uspon broja ,,natprirodnih romansi" (paranormal romances) u poslednjih par godina.

U 2008. godini, na primer, Locus navodi da je objavljeno 249 SF romana, 439 romana epske fantastike (fantasy), 175 horor romana i čak 328 romana natprirodnih romansi (paranormal romances - čitaj: klonova "Sumraka").

Imajući u vidu činjenicu da je odnos između broja SF dela u odnosu na broj dela fantastike i horora sredinom osamdesetih godina prošlog veka počeo značajno da se menja u korist ovih potonjih, mnogi teoretičari su predskazivali kraj naučne fantastike (Roger Luckhurst "The Many Deaths of Science Fiction: A Polemic" (1994), Brian Stableford ,,The Final Chapter of the Sociology of Science Fiction, itd).

Marksistički i sociološki orijentisani teoretičari SF-a, kao što su Suvin ili Stableford, pokušali su da za to ,,okrive" društvene okolnosti. Stejblford kaže: ,,Zbir svih ovih strujanja implicira da su ozbiljnije i intelektualnije vrste SF u opasnosti da budu potpuno uklonjene iz komercijalne arene".

Slična je Suvinova ,,sociološka hipoteza": ,,dugoročna strukturalna kriza kapitalizma podudara se sa masovnim porastom Fantasy u fazi visokog modernizma i pri njenom kraju, u izravnom omjeru s proširenjem njenog čitalaštva: od razočaranih intelektualaca razdoblja od Poea do Morrisa do masovne privlačnosti za marginalizirane socijalne grupe." (O žarištima za razumijevanje naučne fantastike 2002 – kompletan članak imate u UBIQ-u 4).

On kaže: Treće rješenje – jedino koje pruža neku nadu za bujnu "misaonu" SF – jeste ono što bih, bez odgovarajućeg imena i oklijevajući, nazvao linijom od Le Guinove do K. S. Robinsona. Ovaj bogati i raznovrsni niz morao bi se, što god je bila njegova trenutna politika, nazvati ljevičarskim, utoliko što je od evropske filozofije i doba Države socijalne zaštite i blagostanja (od Lenjina do Keynesa) naslijedio posvećenost upotrebi toplog razuma kako bi makar objasnio zašto ljudi žive tako loše, i možda razmislio o radikalnim promenama načina života – recimo po ludački obojenoj suprotnosti kao Banks. Ključno je da to danas povlači za sobom neprijateljstvo prema novoj prevlasti SAD nad svijetom preko banaka (STO-MMF) ili tenkova i bombi (Pentagon). Ovdje bih u prvom redu uključio svu misaonu i samokritičku feminističku SF od rane Russove preko Charnasove i Pamele Sargent do C. J. Cherryh i Gwyneth Jones. Sve u svemu: ili će SF postati integralno kritička ili će je na kraju prestići Fantasy, a ona propasti kao masovni žanr.

Setimo se Fipinog:
SF koji mi pamtimo je zenit levičarske ideologije, zenit prosvetiteljskog duha i vere da će čovek radikalno menjati stvarnost. Na bolje.
Decenijama već u opticaju je samo kvazimasonska tlapnja o novom svetskom poretku pod mudrim rukovodstvom USA.
Ovo sve izgleda loše kad se napiše, ali, kao autor koji se nerado hvata SFa, proričem mu svetlu budućnost.
Potrebno je vreme da se preslože iluzije, očisti prosvetiteljstvo i propovedanje i pokrene mašta.
Mislim da je Lord Kempel izvalio da Kraljevska akademija nauka nema svrhu, JER JE VEĆ SVE IZUMLJENO. U predvečerje tehnološkog praska.
Pomenuli ste materijalni svet; jeste, život je priličnim delom materijalan. Pisali su ljudi unapred i u takvim uslovima i protiv takvih uslova. Što bi reka D. Trifunović: predati se ovom primamljivom užasu a uvek znati svoje...

[Boban]

Fipa vizionar... ko zna, možda ću za sto godina u srpskom sećanju biti upamćen jedino kao kum velikog pisca i proroka.

[Mica Milovanovic]

Čuj, to i dalje je bolje nego ono: "Prvi čovek koji je objavio ...."

[Lord Kufer]

Eksploatacija straha.
Horor vole strašljivci, to sam primetio.
The rest is business...

[Nightflier]

(paranormal romances - čitaj: klonova "Sumraka").

Mićo, ova izjava je jako netačna. "Sumrak" je upravo bleda kopija - i to blatantna - nekih romana o kojima je onomad Oto pisao u ZS12, čini mi se. Reći da sad pa postoje klonovi tog serijala nije nimalo tačno. Poprilično pratim taj podžanr i do sada nisam naleteo ni na jedan koji je makar malo nadahnut "Sumrakom".

A što se tiče tog Suvinovog stava - nisam siguran ni da se s time slažem. Mislim da je objašnjenje daleko jednostavnije: Mi živimo sf. Mobilni telefoni, internet, mp3... Sve je to osamdesetih godina bilo predmet "vizionarskog" sfa, a danas je svakodnevica. Čitalaštvo se okreće epskoj fantastici jer je naučnoj sve teže da pobudi osećaj začudnosti, a i stoga što je zasićeno informacijama. S treće strane, žanr pokazuje tendenciju ka skretanju u hibridizaciju epske i naučne fantastike, kao u romanima Kena Šolsa, koji je nešto najbolje što sam ove godine pročitao. Naravno, ja ovde govorim o romanima, pošto priče slabo čitam.

[Boban]

tendencija je ka spajanju svega i svačega, pa tako i SF sa žanrom mača i vrača i žanrom strave i užasa. Nema tu nikakve mistike.
Epska fantastika nije bolja, ni vrednija, ni prodavanija, suština je u tome da izdavači od kraja osamdesetih počinju da forsiraju serijale jer se to lakše reklamira i prodaje, a tu epika dolazi na svoje...

[Melkor]

A što se tiče tog Suvinovog stava - nisam siguran ni da se s time slažem. Mislim da je objašnjenje daleko jednostavnije: Mi živimo sf. Mobilni telefoni, internet, mp3... Sve je to osamdesetih godina bilo predmet "vizionarskog" sfa, a danas je svakodnevica. Čitalaštvo se okreće epskoj fantastici jer je naučnoj sve teže da pobudi osećaj začudnosti, a i stoga što je zasićeno informacijama.

To sto kazes imalo bi smisla da je "naucna fantastika" ostala na nivou Zila Verna ili palpicnosti 40-ih godina. Zacudnost nije cilj fantastike vec sredstvo da se odredjenim temama pridje na nov nacin. SF je od 80-ih naovamo borbeno polje razmene levih i desnih ideja, pri cemu prednjace levo nastrojeni pisci "nove space opere" i, sada vec pokojnog, new weird-a. Takav SF zahteva angazovanje te zbog toga tolika pomama za fantasy-jem koji je uglavnom, idiot friendly.

[Ghoul]

i space opera je idiot friendly, ali sada space opere imaš na svakom jebanom kanalu TV-a, pa narod više ne mora da čita cigla-knjige nego samo da blene u šarena vrata i prozore u svet CGI-ja.

i kingovsko-kunački horor je idiot friendly, ali sad ta vrsta melodrame za mediokritete takođe ima svoje TV i direct-to-DVD ekvivalente u toj meri da se plimni val odavno povukao ka horizontu.

s druge strane, nalet idiotskog fentezija objašnjavam kroz 2 faktora:
1) manje važan: to što je te filmove ipak još uvek skuplje praviti i nema ih dovoljno da zadovolje idiote koji bi blenuli u to šarenilo neprekidno;
2) važniji: ciljna grupa za tu vrstu cigala je nešto drugačija od onih posvećenih hororu i SF-u: u poređenju sa hororistima i SF-ovcima, fantazisti su mnogo skloniji povučenjaštvu i eskapizmu, pa njima ne smeta da svoje prazne neživote traće na iljade i iljade beslovesnih eskapističkih stranica kojekakvih cigala u serijalima.