Strip album koji upravo citam

[Ugly MF]

takve ću ja stripove da napišem i nacrtam, samo da počnem...

[zoskoz]

navijam. jos kad bi se nasao neki crossover... ah, puste zelje.

[zoskoz]

thomas ott, greetings from hellville
upravo preletio, c/b strip, instrumental, efektan crtez. ali, ovaj autor nije sav svoj. rijetko kad vidjeh toliko apatije na toliko malo tabli (iako ima kao nekakve pretenzije na crni humor), nikad mi bas nisu legli ti edition moderne stripovi. nesto za sonove studije i kolekciju.
pazite uvoda:

[zoskoz]

inace se po n-ti put cita strip kojem se ponekad vratim, soda, koji upravo odlicno rade domaci pirati u skanlaciji. dok vecina skanlacija uglavnom njanjava, ova bas ima nesto profi, vanredno pazljivo odradjena i promisljena. perfekcija.
uglavnom, svidja mi se miks gega i krimica. plot lazni pop/motiv za nijanu previse plitak za vrhunsku karikaturu, no prolazi. zbog cega se vracam, najjaci sporedni likovi, prenaglasena karakterizacija kroz multi-kulti drustvo, te interakcija koja povremeno izmami smjesak. preporuka.

...

[zoskoz]

nije to sad bas nesto dublje od njuza, no opustajuce-zabavno, bez novotrendovske poruke.

[zoskoz]

[zoskoz]

tako je bre Mexane, to čekamo!
Ooma skidam FTL!

ovo je gore nego da se cijeli marvelov univerzum propederishe. zamisljeno kao noir, bas... a opet imamo standardne imageove zenetine u neprirodnim non-erotskim ulogama, sve uz modne detalje...
a jos je i t-rated... zasto mi budite laznu nadu?

[Ugly MF]

heeej, dobro me podseti , ja Sodu imam samo 2,3,4 i sve da se nakanim da skinem 1 pa da čitam, ali nekako, ne'am link...!
daj link za 1!

[zoskoz]

konacno netko! done.

[Ugly MF]

konacno netko! done.

Dankeš'n!

[zoskoz]

 
bar da sto prije odrade i zadnja tri broja. nemam ni nj ni eng komplet sode u kvalitetnom digitalcu. tek nesto starog papira (neprakticnog).

[zoskoz]

kronike crvenokose #1, stormov prikvel
daleko ispod izvornog serijala, nedostaje ona sustina i koncentracija sf-a, posebnost storma.

[zoskoz]

bez komentara.

[Meho Krljic]

Ne dopada ti se Injection? Meni je OK. Ellis reciklira samog sebe ali dosta udobno.

[zoskoz]

bah, morao se nekako nadograditi na nove superheroje.
dobar je injection, medju nekoliko novih taj pratim. pa starve, gdje mi bas prija zezeljov plasticni crtez (koji inace ne obozavam). invincible i twd negdje izlizani, lazarus bi mogao u slicnom pravcu, no dosta naslova (neovisno zvucnih imena) poput ovih odrzavaju mi image u fokusu.

[zoskoz]

empty zone svescice #1-7
odlicna distopija; vrhunski crtez i kolor, promisljena prica. preporuka.

[neomedjeni]

Prvi broj Sode je pre... jebote, petnaestak ili možda koju godinu više... izašao i u Stripoteci. Verovatno još čuvaju iljade primeraka u nekom novosadskom magacinu.

[zoskoz]

mda, ali nije u boji...
pita se sta citamo, ne sta je novo na, hm, kiosku. dobro, ovisi o pristupu. a tu se stripofili prilicno razlikuju.
mene cesto uhvati zelja za citanjem najraznovrsnijih radova i zanrova, potpuno van vremenskog konteksta, sve uz veliku dozu povrsnosti, zabave, dok, primjerice meho, uglavnom voli nekoliko aktualnih segmenata, prati razvoj uz refleksiju na dnevnopoliticke i drustvene trendove, uz dublji pristup.
a soda svakako vrijedi preporuke, ako nista, za potencijalnu mladju publiku (koja igra ps dok ovo pishemo).

[Ugly MF]

Ja sam nekako najviše od tih BD stripova fan Arlestonovih Troya, Trollsa, Lanfeusta,Ythaqa,itd, mada me ponekad iznervira sa doslovnom karikaturom realnih tema, sve ono kad je originalan i izmišlja mi prija, čim zglajza, odma' me iznervira.

Nigde da nadjem scanlaciju Forest du Opale, ili tako nešto, ima 9 albuma valjda, isto Arleston ali ko fol,fantasy bez karikature...i crtež malko naporniji, al ajd'...


E, dobar je Soda skroz!

[zoskoz]

hehe, skanlacije shume opala fantastican su primjer kako domaca scena funkcionira(la) u pogledu standarda. ono, nedaj boze da imas u kakvom downloaderu aktiviran auto-extract pa izdrnda rar koji nakon tone posla oko skanlacije nije preimenovan u cbr ili ne volis individualnu dodatnu kreativnost kroz koju dobijes 2 kg stripa i 5 kg 3d-naslovnice koja ti razbije library ili kao primjer zabavne numeracije tabli...

[Ugly MF]

wao!
Tenkjuverimač!
Saću skinem pa ću sam da prepravim šta fali, nije mi teško! jeah!

[zoskoz]

mael, kris, majka rat. krimic smjesten u doba ww1, solidna prica, pomalo predvidiv kraj, crtez i kolor kakve obozavam, a pomalo i feministicki. preporuka.

[zoskoz]

procitalo se nesto bonellija, mm zemlja divova u solidnoj domacoj skanlaciji.
sta reci, jedan od najgorih stripova ikad procitanih. glupa postavka, dosada, radnja prepuna gafova, pa jos pred kraj price tocno osjetis kako se scenarista zeznuo u broju stranica, te da bi ispunio normu nadogradio jos koju bez smisla. zbroj svih mogucih gluposti koje moguce unijeti u djelo. preporuka, vrijedi onako fenomenoloski.



onda se malo ispravio dojam mm gigantom deset posasti (da bas ne batalim martija na duzi period).
ovo je vec klasika ili ono sto se ocekuje od bonellija.

[lilit]

just arrived
amazon rules (36h)

[Ugly MF]

DarkHorse po ko zna koji put pokušava da ravampuje Aliense i Predator franšizu, što sa ukrštanjima, što standalone išjuzima.

Završen je nekakav komplet isprepletanih Aliens,Aliens vs Predator, Predator i Prometheus serijala, i to je bilo, tjah, eto onako, pokušali, bolje i da nisu,Aliens je imao dobar crtež.

Krenuli su novi serijali, Prdator je smeće u kojem su čak ne redizajnirali nego nacrtali figurice koje se trenutno prave.Amerikanci jednostavno ne znaju šta trebaju raditi sa Predatorima,
dal' ih žele kao dobre,loše,zloće,horror, sf ili superheroje!
Još niko nije napravio dobar strip 100%.
Jest 98% dobar Batman vs Predator, ali to je bilo davno, i bolje taj film da su snimili nego Vs Supermen.

Aliens je druga priča.Dosad su svi stripovi bili limunade, Aliens je evropski horror, to ameri nikad ne mož' da svate, al mogu da se približe.
Najnoviji serijal,izbacio je prvu epizodu, Aliens-Defiance ima crtež 100% koji treba,i započeo je kako treba, sa svim elementima iz tog univerzuma.Daj bože da tako nastave,
kao neko ko je kolekcionar i dugogodišnji fan svega toga konačno se uzdam u serijal Aliens da ih vrati na scenu na duže staze!
yipe!

[zoskoz]

sad i dark horse ulazi u fokus, a nikako vise ne stizem ni poskidati sto bih sve procitao. ugly, kriv si!

jutros na manari, caravaggio prvi tom.
tesko je povuci liniju izmedju predanja i fikcije, lijepo isprepleteno. likovi uvjerljivi, pa i fizionomija preuzeta sa protreta raznih. inace, radnja prilicno, kako bih rekao, ravna uz nesto skokova, zbrzanosti, pa i naivnosti. mislim da obim koji nudi jedan album previse slab za slicnu pricu.
nemamo ni klinca caravaggia, radnja krece od rimskog doba i obradjuje najosnovnije stanice tog perioda. a kupio me prikaz srednjovijekovnog rima, antickih gradjevina u dark times funkciji; da je manara ovo uradio sa jodorovskim, imali bi idealnu distopiju principata. uglavnom vrijedi ovjeriti.

[zoskoz]

thorgal, sin zvijezda. danas rereading klasike uz solidan izgovor:
nekako se pitao je li bolji c/b ili u boji, pa usporedno citanje. bez konacnog suda.

[zoskoz]

mitton/bonet, attila, mon amour t1-6
strip sa kojim vec duze ocijukam konacno jednom iscitan u kompletu. 5. vijek, radnja gradi na povijesnim temeljima oko attile u pohodu na rim, koje odlicno nadogradjuje fantasticnom karakterizacijom pokretaca i motiva protagonista. nista epohalno, no radnja veze.

...

[zoskoz]

pa se procitao tanguy i laverdure, u srpskom zatocenistvu.
serijal sa kojim se nikad nisam sprijateljio. subjektivno ne razumijem kako je ovo zivo desetljecima, nemam ideju koja bi bila ciljna grupa kroz prostor i vrijeme. pri svakom pokusaju citanja solidno iritantan strip, potpuni nesklad, miks ideja i stilova u najgoroj mogucoj varijanti.
primjerice, glavni protagonisti: duo ozbiljnog supermana, rekli bi idealnog muskarca iz neke americke reklame sezdesetih godina, plus sajdkika u geg-stilu. hocu reci, serijal ozbiljno gura spoj slican, recimo, u paraleli na film, ali bez pretenzije na fantastiku, duet nacinjen od junaka dokumentarca i diznijevog crtica.

uglavnom, doticni naslov je must read, pa se nekako izguralo. ne vuce dalje, ceka se kraj, sve uz zelju da pozitivcima, negativcima i fajnli autorima zafikaris integral (hc) u glavu. preporuka.

[Truman]

Il fantasma di Anna Never...vraćamo se "pravom" Dilan Dogu u originalu...

[zoskoz]

i konacno, da se izbaci iz glave tanguy i laverdure (ali kako je to opstalo tolike godine? nemam ideju.), jedan tex u odlicnoj skanlaciji domacih pirata.
kolor zbirka #142, krvavi poker.
zavrsetak price oko kkk uz standardni rasplet, te pocetak uobicajenog krimica. solidni tex, nikakvih posebnosti/zanimljivosti, prica koju po ustaljenoj shemi zabavnom cine povremeni ironicni dijalozi dvojca glavnih protagonista.

[zoskoz]

povodom izlaska 6. toma antaresa citam cikluse aldebarana u kompletu; aldebaran, betelgeuse, antares, survivants.
i koliko god volio serijal zbog povremenih simpaticnih i kreativno-"autenticnih" ideja, toliko zbog zbrzane "vrijedne" radnje, te pretjeranog naglaska na individualnom, iako manje iritantnom od uobicajenih trendova, ali uz neobican spoj veri british i hipijevskog, navijam za jedan lijepi crossover aldebaran - crossed...
ovako nekako, plus, crossed-ekspedicija u potrazi za iumsima niz rijeku kanjonja betelgeuse:

[zoskoz]

krece antares, rezime, prva dva ciklusa:
uz nesto lijepo zamisljenih i predstavljenih vanzemaljskih predijela i kreatura u interakciji sa crnkom 1, 2, 3, plavusom 1, 2, 3, te slicnima u prikladnom broju muskog parta, uz nesto azije, pa i jednog covjekolikog aliena, uglavnom, nakon sto se svako sa svakim usput i neobavezo u stilu hipi-komune u svim prilikama, varijantama i kombinacijama poseksao, saznali smo da covjecanstvo kolonizira aldebaran, dok napusta betelgeuse; sad krece treci ciklus, uvodi se nova ekipa, gdje se pojacava interracial, tako da u interakciji sa lijepo zamisljenim i predstavljenim vanzemaljskim predijelima ocekujem i nekoliko varijacija u radnji.

[Meho Krljic]

 Pošto je prošle nedelje izašao i poslednji broj sedmodnevnog miniserijala Superman: American Alien koji je dobio dosta promocije od strane DC-ja stvarajući utisak da ovo nije tek još jedan regularni miniserijal o Supermenu, sa velikim zanimanjem sam ga i pročitao i prilično u njemu uživao. Istorija će pokazati da li će ovo biti strip sa značajem koji su imali nekih prošli radovi fokusirani na velikog plavog heroja – poput Birthright, Death and Rebirth, Man of Steel ili, dakako All Star Superman – ali nema sumnje da se u American Alien može osetiti jaka ambicija o novom utemeljenju Supermena u osnovne vrednosti koje su ga obeležavale tokom poslednjih sedam decenija. Ove nedelje DC započinje Rebirth, novi ribut celog svog multiverzuma koji će, kako najavljuju prikazi prvog broja, ponovo uspostaviti ,,stari" DC kontinuitet i poslednje četiri i po godine svesti na još jednu alternativnu prošlost, a American Alien bi mogao biti neka vrsta osveženja Supermenovog porekla i nijansiranog doterivanja njegovih etičkih i socijalnih prioriteta za naredni period.

No, na stranu njegov budući uticaj, American Alien je naprosto lep i emotivan strip o mladom Supermenu koji se fokusira na njegove početke, od postepene manifestacije moći u detinjstvu  pa do prvih velikih pobeda u ulozi superheroja i zaštitnika Zemlje. Scenarista ovog serijala bio je sin Johna Landisa, Max Landis, mladi i uspešni holivudski scenarista koji je superherojske teme do sada ispitivao iz uglavnom indi i alternativne perspektive (Chronicle, The Death and Return of Superman), ali se veoma autoritativno dokazao i u srcu mejnstrima kreirajući zabavnu i humanizmom prožetu ,,novu" istoriju Supermena koja na smislene načine analizira i komentarišemnoge za njega klasične motive.


Landisov Supermen-za-milenijalse je posmatran u nekim prelomnim fazama svog razvoja kao (običnog) čoveka, vanzemaljca i heroja, sa fokusom na propitivanje identiteta, moći, odnosa ka užoj i široj zajednici i Landis demonstrira, za filmske i TV scenariste prilično uobičajenu zanatsku superiornost u vođenju pripovedanja i dijalozima a u svakoj od sedam epizoda suptilno menja ton i ugao gledanja tako da se u zbiru dobija koktel drame, humora, horora, klasične akcije kao dobro osmišljena serija polaroida koji utemeljuju Supermena u vrednostima i moralu po kome ga danas poznajemo.


Landis je uspešan utoliko što Supermena humanizuje, prikazujući ga kao osobu čija je moralna i intelektualna superiornost u zrelim godinama rezultat teško izvojevanih borbi iz mladosti gde se adolescentski, tinejdžerski i kasnije YA Klark Kent borio sa teškim identitetskim pitanjima i životnim prioritetima ne sasvim stranim njegovim čitaocima.

Ovo je pristup koji je smisleno dopunjen promenama crtača za svaku sledeću epizodu. DC se isprsio za neke od najboljih izvođača na ovom polju (Jae Lee, Francis Manapul, Jock) pa su Landisove promene u glasu i vešta poigravanja humorom i saspensom sjajno ispraćena promenama u crtežu. Ovo, naravno, kreira određenu distorziju kada se strip čita kao kolekcija, ali u ovom slučaju, pošto i inače imamo na meniju vremenski odvojene delove jednog života, to ima smisla.


Iako je ovo poveliki kreativni dobitak za DC – po internetu se ovaj strip regularno poredi sa Morrison/ Quietly remek-delom All Star Superman – on je istovremeno i simptom određene DC-jeve kreativne nemoći. Onoliko koliko se dobija time da je holivudski talenat uleteo u tuču i napisao odličan strip o tome kako je Supermen postao Supermen, toliko se i demonstrira da DC-jevi urednici i kreativni oficiri naprosto nemaju dovoljno poverenja u aktuelne orijentacije svojih stripova. Konkretnije, ovo je pravi primer kako se kreativni talenat kalibra jednog Landisa može namamiti da radi DC strip gotovo isključivo ako mu se da dopuštenje da se bavi novim prepričavanjem (već načelno poznatih) korena velikog i poznatog lika. Kontast ovome je vreme u kome su ljudi poput Kevina Smita, Boba Gejla ili Breda Melcera pisali Green Arrow, Justice League, Daredevila ili Spider-mana u njihovim tekućim serijalima i bili inspirisani time da imaju na raspolaganju zrele heroje u kasnijim životnim fazama koje dalje mogu terati na nove strane, a ono kao da je nepovratno iza nas. Možda je to i neizbežno, uzevši u obzir koliko DC sada često ide na fundamentalne promene i ributovanja svojih stripova (pa i Marvel sa svojim promenama likova i dovođenjem novih osoba u stare kostime) no to je i dalje interesantan signal kako – bez obzira na globalnu popularnost superherojskih filmova i interesovanje imena izvan zajednice strip-scenarista da rade stripove – do ,,pravog" krosovera u mejnstrim zapravo teško može doći uzevši u obzir nestabilnu i večno promenljivu prirodu stripova sklonih čestim i radikalnim promenama kontinuiteta.



Ovo je donekle prirodna nepomirljivost između hardcore gikova kojima je važan kanonski kontinuitet i žele da čitaju stripove koji u obzir uzimaju istorije od po pet, šest i sedam decenija publikovanja, i ,,kežual" čitalaca koji znaju samo osnovne motive i rado će čitati strip koji se njima bavi ali nemaju vremena i snage da ulaze u komplikovane istorije i kanone. Landisov strip je napisan sa dubinom i elegancijom koje će ovi prvi svakako ceniti, a sa pažnjom da se ovim drugima pruži lako shvatljiva mapa ulaska u Supermenovu dušu i kao takav je odlično štivo, samo ne verujem da će išta promeniti.

[Meho Krljic]

 Ovih dana sam takođe i pročitao većinu aktuelnih X-Men i srodnih stripova iz najnovije Marvelove faze, pa evo malo utisaka. 

U prvom redu, vredi istaći da je ovo na barem dva načina novi početak za X-naslove u Marvelu. Kao i kod svih ostalih aktuelnih Marvelovih serijala, i ovi se stripovi događaju u post-Secret Wars vremenu, to jest u osmom mesecu nakon rekonstrukcije multiverzuma i njihovi zapleti i radnje to reflektuju na osebujan način. Pored toga, ovo su prvi X-radovi koje u ulozi urednika X-Men grupe u Marvelu predvodi i nadgleda Mark Pannicia, iskusni glavni i odgovorni urednik nekadašnjeg Malibu Comicsa a koji je u Marvelu već imao odgovorne zadatke radeći Fantastic Four ili Ultimate Spider-man.

Ovo nisu bezazlene stvari imajući u vidu da je od 2012. godine i lansiranja Marvel NOW! X-Men bio pod dirigentskom palicom Briana Michaela Bendisa koji je pisao All-New X-Men i Uncanny X-Men sa – za mene – iznenađujućim kreativnim žarom i sasvim neiznenađujućim radikalnim promenama status quoa. Pannicia i autori aktuelnih mutanstkih stripova su, dakle, u ruke dobili materijal koji je nepovratno obeležen bendisovskim pečatom i interesantno je bilo spekulisati šta će oni s njim uraditi i kako će se uhvatiti u koštac sa mnogim pitanjima koja je pomalo, eh, razočaravajuća poslednja Bendisova epizoda (Uncanny X-men 600) postavila.

Ispada da se – bar za sada – niko time ne bavi. Novi status quo X-men je zapravo znatno dramatičniji od onoga što je Bendis ostavio za sobom i jedan od frustrirajućih elemenata čitanja aktuelnih stripova iz ove oblasti je što Marvel više od pola godine kasnije i dalje ne otkriva zašto i kako su se desile neke stvari koje su se desile.

Naime, u osam meseci koji su protekli između ponovog uspostavljanja multiverzuma i početka radnje u aktuelnim serijalima mutanti su se ponovo našli na rubu ekstinkcije ali i na meti mržnje većinskog stanovništva na planeti. Ovo je delom posledica efekata koji ,,terigenska izmaglica" – izvor moći Inhumansa – izaziva kod mnogih mutanata, proizvodeći u njima oboljenje M-pox koje ih može ubiti ali i učiniti sterilnim, a delom posledica neimenovanog incidenta u kome je Cyclops, vođa nesuđene mutantske revolucije iz Bendisovog vremena na ovim stripovima, poginuo kreirajući još jaču stigmu na reputaciji čitave rase.

Na ideji da su mutanti sada omrznuti skoro kao što su bili devedesetih godina se bazira veliki deo zapleta serijala Extraordinary X-Men kojim je scenarista Jeff Lemire debitovao u X-Men. Nakon koliko-toliko nategnutog primirja koje je Jean Grey škola za nadarenu omladinu imala sa vlastima i narodom tokom Bendisovog vremena, X-Men su sada ponovo u bekstvu. Terigenska izmaglica mutante ubija, običan svet ih napada jer se plaši da će od njih dobiti bolest, Inhumansi im agresivno otimaju imidž narednog koraka u ljudskoj evoluciji , a nema ni pojavljivanja novih mutanata u populaciji – Extraordinary X-Men sve ove motive prominentno stavlja u prvi plan ali Lemireu treba odati priznanje što nije po inerciji uleteo u gloom'n'doom ton koji bi po prirodi stvari, a i po istorijskim presedanima, bio očekivan u ovom stripu.

Lemire je scenarista koji je svoju reputaciju u mejnstrimu prvo izgradio uspelim radovima za Vertigo (Sweet Tooth, The Nobody, kasnije Trillium) da bi onda dobio solidno važnu ulogu u DC-jevom New 52 ributu, pišući tokom nekoliko godina serijale poput Animal Man, Frankenstein, Justice League Dark ili Green Arrow. Danas Lemire radi i solidni naučnofantastični serijal Descender za Image (pominjan na ovom forumu i otkupljen od strane Sonyja za ekranizaciju još pre nego što je prvi broj izašao) ali ga je u međuvremenu Marvel poučovao od DC-ja i uposlio na nekoliko visokoprofilnih serijala, od kojih je Extraordinary X-Men možda najvažniji jer je u pitanju ,,centralni" X-Men serijal, onaj u kome se prati ,,glavni" tim i koji definiše atmosferu i ton čitave mutantske metapriče u Marvelovom univerzumu u datom istorijskom trenutku.

U tom smislu, dobro je da Lemireov Extraordinary X-Men, iako se bavi vremenom punim iskušenja za nesrećnu homo-superior rasu uspeva da delimično očuva distinktni optimizam koji je pratio Marvel NOW! fazu ovih stripova i Bendisovo pisanje. Nije ovo ni najbolji X-Men strip koga sam ikad čitao, verovatno ni najbolji u ovom trenutku, svakako ne najbolji Lemireov superherojski rad, ali je postavljen zanimljivo sa likovima koji se u teškim iskušenjima kroz koja zajednica prolazi ponašaju zrelo i plemenito, onako kako se od heroja, uostalom uvek očekuje.

Kako su sada i Cyclops i Professor X mrtvi, Lemire u prvi plan stavlja druge likove koji su tokom Bendisovog rada služili kao podrška, pa je na čelu zajednice sada Storm, a Magik i Colossus dobijaju prominentnije uloge, sa Icemanom ili Nightcrawlerom koji su takođe blizu fokusa pažnje i ponekim novim mutantom uvedenim za Bendisova vakta. Verovatno najinteresantniji momenti ove postave  dolaze sa povratkom Jean Grey u jato (naravno, radi se o mladoj, vremenski izmeštenoj  verziji iz All-New X-Men) i njenim uticajem na Wolverinea (u svojoj Old Man Logan, takođe vremenski, ali i dimenziono izmeštenoj personi) da se takođe priključi timu.

Ovo je donekle kalkulantski potez, naravno, ali on i potkazuje dobar deo Marvelove uredničke filozofije za ovaj serijal i X-Men u globalu. Da ne ponavljamo sad sve priče o tome kako u Marvelu već godinama postoji navodna politika da se X-Men i mutanti potisnu u zadnji plan a zamene Inhumansima (sve zbog toga što prava na ekranizacije mutanata drži Fox) i da je Chris Claremont lično u intervjuu pomenuo kako je zabranjeno kreiranje novih mutantskih likova da se ne bi pomagalo Foksu – prilično je evidentno da se u slučaju Extraordinary X-Men mutanti postavljaju u poziciju koja je sličnija onome kako su istorijski Inhumansi bili postavljeni u Marvelovom univerzumu nego onome kako bi se očekivalo da mutanti budu pozicionirani u nastavku Bendisovog rada.





Naravno, na tu stranu leži ludilo, ali nije teško videti paralele: mutanti su progonjeni i prognani tako da pribežište nalaze na sasvim nedostupnom mestu (Lemire ovde možda i frustriran očiglednim oslanjanjem na Inhumans formulu mutante smešta u – Limbo), predvodi ih moćna alfa ženka koja postavlja kao imperativ potragu za mutantima koji su napolju, u neprijateljskom svetu, sami, napušteni i ugroženi, a kojima se mora pružiti zaštita (indikativno je da se zajednica više ne naziva školom: termin koji Storm i ostali koriste da opišu kuću i okućnicu koje je Magik zajedno sa njima premestila u Limbo je ,,haven" – utočište), alfa mužjak koji ih je nekada predvodio i na čijem je autoritetu u velikoj meri zasnivan odnos čitave zajednice sa ostatkom sveta je mrtav... Ovo sve deluje kao potpuno besramno kopiranje, tačku po tačku, zapleta i motiva koje je pre svega par godina Charles Soule koristio za svoj serijal Inhuman o kome sam i ja pre neku stranu pisao.

Što nas, kao čitaoce stavlja u interesantnu i pomalo problematičnu poziciju. Sa jedne strane, iako je Bendis uložio častan napor da uspostavi ,,svoj" ton X-Men stripova i sukobe unutar mutantske zajednice ali i mutanata sa ostatkom sveta uokviri posebnim okolnostima i ne osloni se u potpunosti na stare i oprobane motive rasizma i automatske stigmatizacije manjine, ne može se reći da nema nečeg umirujućeg u povratku na poznate pozicije gde se mutanti grčevito bore za opstanak u svetu koji je naštimovan da ih mrzi solidnim intenzitetom. Ovde svakako pomaže što Lemire ovo piše lako i pametno i, kako je gore već istaknuto, otrže se impulsu da padne u najgrdnije klišee devetnaestog prepričavanja Claremontovog God Loves Man Kills samo sa još mračnijim tonom. U njegovom Extraordinary X-Men mutanti su, iako suočeni sa skoro nemogućim iskušenjima (ako vam je Limbo odabrana lokacija za egzodus, bezbedno je reći da ste u problemu, čak i pre nego što Magik padne u nesvest a demoni iz Limba nahrupe da pojedu decu) i dalje energični, razumno optimistični i ne gube iz vida ultimativnu plemenitost zadatka koji imaju – borba za opstanak rase, davanje novim mutantima šanse da se izbore za svoje živote.

Sa druge strane, nemoguće je ne osetiti i solidnu količinu rezignacije što je Marvel nakon Bendisovog sistematičnog građenja neke nove i razumno originalne postavke za mutante praktično agresivno stvari resetovao na poznate vrednosti, ne trudeći se da napravi ikakav suptilan prelaz. Extraordinary X-Men i ostali X-Men stripovi su jednostavno ubačeni u unapred pripremljenu matricu sklopljenu od ne ni tako davno ispričanih priča i mada je reciklaža zapleta i motiva svakako deo superherojskog jelovnika koji morate prihvatiti ili se odreći čitavog obroka, teško je ne pomisliti da je lenjost to kako je pozadina na kojoj se ove priče događaju reciklirana iz nekih klasičnih X-Men momenata, u nekim slučajevima ni deceniju starih priča iz post-Decimation faze: M-Pox je, naravno, nova verzija Legacy virusa, a terigenska magla i posledično novo ograničavanje broja mutanata na Zemlji i prestanak pojavljivanja novih su posebno iritantni elementi. Nema ni četiri godine otkada smo izašli iz sedam godina duge pripovesti o tome da su mutanti pred izumiranjem i da novih mutanata više nema (saga započeta sa House of M i zaključena sa Avengers vs. X-Men) i ponavljanje gotovo identičnih motiva iritira gotovo isto onoliko koliko i činjenica da su oni uvedeni kao datost, bez prikazivanja kako se do tog novog status quoa došlo.

Drugde, Lemire (i urednici?) pravi jednu prilično lošu odluku da obogati/ retkonuje karakterizaciju Colossusa, prikazujući scene sa kolhoza na kome je odrastao koje do sada nismo videli. Nažalost, te scene se oslanjaju na jedan od najizlizanijih klišea o grubom ocu-zlostavljaču čiji su alkoholisani ispadi ostavili duboke emotivne tragove na mladog Pjotra i mada je sasvim legitimno da novi scenaristi uvode nove elemente u stare i poznate priče – u Marvelu se to radi stalno, videti šta Slott radi sa Amazing Spider-man ili, kao još bolji primer, ovonedeljni Kapetan Amerika broj jedan – od scenariste kalibra Jeffa Lemirea bih očekivao nešto suptilnije i manje stereotipno. Ponovo, o Bendisu se može svašta reći, Alah zna da sam ga mnogo puta u životu kritikovao iz sve snage, ali njegovo proširivanje i menjanje karakterizacije X-Men u poslednjih par godina je uglavnom bežalo od lakih rešenja i ako je Pjotrova sestra, Iljana, recimo, putovala kroz vreme da uzima časove čarobnjaštva od Dr. Strangea, to je bilo izvedeno smisleno i u skladu sa njenom dosadašnjom karakterizacijom.

No, šta je – tu je, Lemire uglavnom obavlja dobar posao i ovaj strip u dosadašnjih desetak brojeva rabi uglavnom motive ponovnog okupljanja stare ekipe ali i potrage za mutantima kojima je potrebna pomoć i pružanje te pomoći. Put u Weirdworld, novu Marvelovu egzotičnu lokaciju koja nije Savage Land, sadrži ehoe mnogih starih X-Men priča o timu koji se zatiče u nepoznatom i čudnom okruženju i tamo mora da nauči nova pravila i distribuira svoj brend pravde, jer, jelte, jaki i dalje ugrožavaju slabe, i to je meni sve vrlo klermontovski prijatno i zabavno bilo. A samo to okupljanje starog tima je pored očiglednih elemenata – prominentni Iceman čija se novootkrivena homoseksualnost ugodno smešta na marginu jer bi bilo sasvim glupo da se lik definiše samo svojom seksualnom orijentacijom, mračna ali i pomalo duhovita Magik, časni i pošteni Colossus, namrštena, odgovornošću pritisnuta Storm – donelo i veoma zanimljiv tretman Jean Grey i Wolverinea. Oba ova lika pripadaju drugim vremenskim linijama (Wolverine i drugom univerzumu) a sa težinom istorije koje su njihove druge verzije imale u ovom univerzumu i njihov sadašnji odnos je ispitivan na interesantan i prilično spretan način. Pogotovo imajući na umu da se radi o jako mladoj Jean Grey (dakle, tinejdžerki srednjoškolskog uzrasta) i jako starom Wolverineu (dakle, onom iz Old Man Logan, koji je ne samo izgubio ženu i solidno veliku decu već i, u svom univerzumu, pobio kompletan X-Men pod uticajem Mysteriove iluzije). Nightcrawler je ovde korišćen za jednu od onih instanci telepatskog zaranjanja u nečiji um i nalaženja tamo čitavih svetova i ko voli takve momente u X-Men stripovima neće biti razočaran.

Humberto Ramos koji je glavni crtač ovog serijala je neko koga ja volim ali se pitam je li on pravi izbor za glavni X-Men naslov u novolansiranom univerzumu. Ramos je igrač za stripove natrpane akcijom i dinamičnim scenama, mnogo manje prikladan za radove u kojima ima više dijaloga i brigom bremenitih scena stajanja i kontemplacije. Njegove do groteske deformisane fizionomije i anatomije su mi uvek prijale kada je crtao, recimo, Wolverinea ali u ovom stripu kao da malčice oduzimaju na plemenitosti i uzdržanoj drami koju Lemire, čini mi se, pokušava da izgura ali i sam shvata da to uz temperamentnog Meksikanca na olovkama ne ide tako lako. Otud je Extraordinary X-Men natrpan atraktivnim akcionim scenama malčice preko mere za koju mi se čini da bi bila idealna, pogotovo kada su karakterni momenti vezani za Jean Grey ili neke mlade mutante tako potentni. Kako god, ovo je serijal koji se mora pratiti i za sada sam zadovoljan što to njegovo praćenje nije samo neprijatna dužnost.






Drugi X-Men serijal lansiran mesec dana posle Extraordinary je All-New X-Men koga crta kultni Mark Bagley a piše Denis Hopeless, čovek koga smo dosta hvalili u prošlosti za serijale poput Avengers Arena, Cable & the X-Force ili, dakako, aktuelni Spider-Woman koji je meni jedan od najboljih Marvelovih radova u ovom momentu. All-New X-Men nije savim na nivou ovog remek-dela akcije, komedije i udobnog feminizma, ali je odličan kompanjon centralnom Extraordinary X-Men i, uostalom, jedini od novih mutantskih serijala koji makar pokušava da uzme neke od Bendisovih bitnih motiva i dalje ih smisleno razvija.

Naravno kad za par decenija budemo pričali o ovim stripovima silno ćemo se napatiti zahvaljujući Marvelovoj aktuelnoj politici da se renumeracija serijala dešava na svakih par godina, da serijali koji nisu preterano srodni nose isti naslov itd. No, u ovom slučaju, Hopelessov All-New X-Men se nadovezuje na Bendisov rad makar utoliko što uzima originalne X-Men u njihovim vremenski izmeštenim verzijama, onako kako ih je Bendis nasukao u sadašnjosti, i onda pokušava da razradi onu osnovnu premisu koja se od početka i sama nametala: kako tinejdžeri iz jednog nevinijeg vremena, u kome su odnosi mutanata i ljudi bili jednostavniji ako već ne bolji, interaguju sa svetom koji ima ogromnu istoriju čija su poglavlja i genocid na Genoshi i Decimation i Phoenix petorka i uništenje Utopije...

Bendis je, zapravo, tokom svog rada, pokušavajući da piše nekoliko serijala odjednom, brzo izgubio fokus i mnoge od ovih za istraživanje prirodnih motiva propustio da obradi. Uostalom, do samog kraja njegovog rada na X-Men nismo saznali šta je zapravo bila priroda mutantske ,,revolucije" koju je Cyclops reklamirao od prvog broja (njegovog) All-New X-Men i koja je kasnije praktično ismevana od strane drugih likova u (njegovom) Uncanny X-Men, niti je ideja o sudaru dve generacije istih likova istraživana do kraja. Hopeless i sam beži od postavljanja istih likova jednih uz druge, šaljući svoje mlade mutante na put oko sveta, ali ovo mu daje mogućnost da se bavi njihovim susretima sa nekim likovima koje oni poznaju samo u njihovim ranim verzijama, te da plastično pokaže tu koliziju mladalačkog, nevinog idealizma i kompleksnosti sveta u kome se aktuelni X-Men stripovi dešavaju.






Nije ovo strip bez upitnih rešenja – primera radi, ekipa koju pratimo uključuje pored originalnih  X-Men i Idie Okonkwo i Kid Apocalypsea, dva lika koji se po uzrastu uklapaju uz tinejdžerske Beasta, Icemana i Angela, ali koji do sada nisu imali preterano značajnu ulogu u radnji. Kid Apocalypse je tu, bojim se, samo da bi služio kao kopča sa Apocalypse Wars, krosoverom između svih X-Men stripova kojim Marvel gleda da se nakači na uspeh Foxovog X-Men Apocalypse (mada je džouk donekle on dem – četvrti Singerov film dobija lošije kritike čak i od Ratnerovog The Last Stand) a Idie, lik u koga je pre nekoliko godina dosta uloženo, za sada samo statira.

S druge strane, Laura Kinney, ženski klon Wolverinea je takođe član ove postave i Hopeless sa njom radi neke interesantne stvari. Do sada mahom pisana kao jedan od najtraumatizovanijih likova u Marvelovom univerzumu i martirski prikazivana kao dezidentifikovana šaka gneva i samoprezira, Laura je tokom Bendisovog rada dobila malo prilike za integraciju u zajednicu i Hopeless se sa zadovoljstvom igra njenim intimnim odnosom sa Angelom ispitujući ekstreme dve potpuno oprečne mutantske i socijalne istorije. Angel, bogati naslednik čija je mutacija par prelepih krila, muškarac obdaren božanskom lepotom i nasleđenim socijalnim statusom i X-23, žena napravljena u epruveti i torturom dresirana da ubija, čija je mutantska moć da može da izdrži više torture – ovo je par koji, u teoriji, ne može da opstane i nadam se da se Hopeless neće zadovoljiti onim što je do sada uradio i da će njihova veza (ili njeno raskidanje, ponovno uspostavljanje itd.) biti motiv kome će biti posvećivana dužna pažnja u narednim godinama.

Možda najinteresantniju poziciju dobija mladi Cyclops koji je i u Bendisovom serijalu imao nezavidan zadatak da bude mlađa i nevinija verzija čoveka koji je ubio Charlesa Xaviera, polomljenog mutantskog mesije sa snovima o revoluciji kome se svet istovremeno divi i plaši ga se. U ovom serijalu Cyclops je mrtav i uradio je nešto toliko strašno da je to proizvelo novi globalni talas mržnje i straha spram mutanata pa je i identitetska kriza mladog Scotta Summersa tim dublja i interesantnija.

Naravno, odbijanje Marvela da nam posle više od pola godine kaže ŠTA je to Cyclops uradio, kako je umro i, kad smo već kod toga zašto je terigenska magla SADA problem kad se Inhumanity dogodio pre dve godine (da ne pominjem nespretnu ideju o tome da su mutanti njom sterilisani pa se ne rađaju novi mutanti – pogrešno i nekanonsko rukovanje originalnom idejom da se mutanti zapravo rađaju iz homo sapiens veza i da se njihove moći manifestuju negde u vreme ulaska u pubertet), to odbijanje je frustrirajuće i ako je u prvih par brojeva svih serijala doprinosilo saspensu, sada je već iritantno. No, kako god, mladi Summers je suočen sa idejom da izgleda kao manje izraubovana verzija jednog od najprepoznatljivijih svetskih negativaca, ali Hopeless onda u ovo upliće i njegovo suočenje sa gangom mladih obožavalaca Cyclopsa koji idu unaokolo kosplejujući kao njihov idol, kreirajući haos i sitan kriminal, sve u ime nedefinisane i nejasne ideje o buntu protiv opresije i nehumanog odnosa većine ka manjini.

Ne znam da li je Hopeless ovo delom  zamislio i kao kritiku Bendisovog koketiranja sa pojmom revolucije ali je ceo zaplet sa mladim Cyclopsom koji mora da klincima starijim od sebe objasni neke životne istine i njegovo ponovno ujedinjenje sa svojim originalnim timom su zabavni. No, nastavak serijala je donekle mračniji, sa odlaskom u Evropu i suočenjima sa zrelijim verzijama negativaca koje originalni X-Men znaju samo kao ,,stripovski" jednostavne likove iz prastarih epizoda iz šezdesetih. Hopeless se lepo igra kontrastima a Bagley ima priliku da crta neke spektakularne akcione scene sa Blobom i Toadom, sve pre nego što se uđe u krosover sa Dr. Strangeom a koji vodi u Apocalypse Wars...

Ovo je, naravno još jedan primer kako Marvelova filmska produkcija utiče na uređivanje stripova, sa prominentnim prisustvom Dr. Strangea u gomili serijala, ali Hopeless ovo makar radi na elegantan i zabavan način. Moja veća briga je što ovaj serijal posle svega šest brojeva u kojima je samo ukazao na interesantan originalni smer u kome bi mogao da ide (mladi ljudi na samostalnom putovanju svetom, deakcentovanje mržnje prema mutantima i nastupajuće ekstinkcije...) mora i sam da bude upleten u Apocalypse Wars i plašim se šta bi to moglo da uradi njegovom identitetu i orijentaciji. Videćemo, pretpostavljam.





Konačno, treći X-Men serijal započet mesec dana posle ANXM je, za mene veoma iznenađujuće, onaj koji me je svojom pričom najviše i zainteresovao. Iako su svi signali ukazivali na suprotno – da će ovo biti bezvezni ,,edgy" serijal koji ću čitati po dužnosti istisnutih zuba.

Uncanny X-Men je decenijama bio glavni X-Men naslov i da su ga u ovoj podeli Pannicia i Alonso sveli na trećepozivaški serijal sa restlovima likova koji su ostali nakon što su Lemire i Hopeless odabrali svoje protagoniste mi je delovalo skoro kao uvreda. Još više nakon što sam video ko će ga raditi. Cullen Bunn i Greg Land su, naravno, veoma poznati autori ali... ne bi mi bili ni prvi ni drugi a ni treći pikovi na draftu za autore Uncanny X-Men. Bunn, uspešni najamnik sa solidnim serijalima za Oni Press i DC je i u Marvelu do sada obavljao neke odgovorne zadatke ali mu je učinak na mutantskim stripovima bio polovičan. Pored dobrog Magneto naslova iz Marvel NOW! faze, on u CV-ju ima i pisanje vrlo bledunjavog Wolverinea koji je preuzeo od indisponiranog Jasona Aarona tako da je davanje Uncannyja njemu (pogotovo nakon što su ovaj serijal poslednjih deceniju i kusur pisali teškaši poput Eda Brubakera, Matta Fractiona, Kierona Gillena i Briana Bendisa) delovalo kao rizik. Greg Land je, dakako, još gori izbor jer je u pitanju crtač ozloglašen po precrtavanju fotografija iz modnih i erotskih magazina.






Povrh svega, ovaj strip, uprkos naslovu, nije Uncanny X-Men naslov. Pod nekim drugim urednikom ovo bi bez sumnje bilo nazvano X-Force (u najboljem slučaju Extreme X-Men) jer je u pitanju priča o grupi moralno problematičnih mutanata koja tajno dela u senkama neprijateljski nastrojenog sveta sa nominalno plemenitim krajnjim ciljem ali i etički sumnjivim metodologijama.

No, na moje ogromno iznenađenje, Bunn i Land ovo izvode prilično elegantno. Nije da se baš sasvim zna kuda to zapravo ide ali Bunn ubedljivo piše odnose između Magnetoa i Psylocke, rehabilitovanog (da li?) Sabretootha koji ovom timu služi kao erzac verzija Wolverinea, Archangela koji je sveden na puko oružje, a zaplet sa ekipom supermoćnih negativaca (još većih nego što su članovi titularnog tima, to jest) koja vrši targetirane atentate na bitne članove sada sve manje i slabije globalne mutantske zajednice je ispunjen saspensom i dobro odmerenim nasiljem. Bunnu ide ovo pisanje superherojskog trilera sa moralno sivim protagonistima u centru i predimenzionirano zlim negativcima na pozornici, a njegova dalja karakterizacija Magnetoa kao negativnog mesije koji je spreman da prihvati na sebe i teret ogromne istorijske osude da bi pomogao opstanku rase je dobro pogođena. Ostali likovi se lepo uklapaju uz Magnetoa (i nemoguće je ne primetiti kontrast između Bunnove spretne karakterizacije Psylocke kao žene rastrzane između nekoliko moralnih imperativa i njene bledunjave verzije u Singerovom aktuelnom filmu) i ovo je jedan od boljih X-Force radove u poslednje vreme, iako ne nosi taj naslov. Posebno sam se poradovao rehabilitaciji Fantomexa – jednom od pozitivnijih fenomena post-Secret Wars rekonstrukcije univezuma 616.

Greg Land je strip napustio posle pete epizode (mada se vraća u jedanaestoj) ali za sada me njegov crtež nije previše iritirao. Naravno, ima tu previše neprirodnih osmeha i ispoziranih kadrova koji se ne uklapaju uz tekst ali imao je on mnogo gorih transgresija u karijeri i uzevši u obzir da je za negativce morao dobro da se oznoji da nacrta nešto originalno, ovo je u suštini solidno nacrtan i vrlo lepo, živo kolorisan strip.

Aktuelni Uncanny X-Men za sada ima najjasniji osnovni zaplet i orijentaciju, najočigledniju dramsku postavku u svojoj osnovi od sva tri X-men serijala koji u ovom momentu izlaze, pa mi je time i najintrigantniji za čitanje. Uredničke intervencije na stranu (ponoviću: ovo je X-Force naslov koji se iz besmislenih marketinških razloga prodaje kao Uncanny X-Men razgrađujući ikakav osećaj poštovanja za istoriju sopstvenih kreativnih uspeha koje bi Marvel mogao imati), ovo je serijal koji možda ne bih preporučio kao prvi izbor nekome ko bi pitao šta od aktuelnog X-Men treba pod obavezno čitati u ovom trenutku ali jeste onaj čijem se svakom sledećem delu zapravo najviše radujem intrigiran pitanjem šta će biti dalje. Ko bi to očekivao?

[zoskoz]

nakon leovog opusa cita se nesto bezazleno, b.p.r.d. koji "zamijenio" hellboya, x files u stripu.

konkretno miniserijal od 5 svescica unutar hell on earth ciklusa pod nazivom russia (znaci #82-86).
u glavnim ulogama kejt i kraus, imamo i zabavnu referencu na wikileaks, nikakvu drustveno-socijalnu kritiku, tek junake, antijunake i gladna cudovista (paranormalna).

mjesto radnje obozavam, karikaturu ruskih prilika kroz pogled zapadnjaka, kad nije prenategnuta.
inace se epizoda, uprkos i kojoj referenci na abe sapiena i sl, moze citati kao stand-alone; opcenito nije zahtijevan strip, a za ljubitelje mystery/horora moze biti opustajuce zabavan, sve uz solidnu bazu stiva doticnog dugovijecnog serijala.

ne moram spominjati da prije toga procitao prva dva toma le monde perdu trilogije, becove obrade doyleovog klasika izgubljeni svijet. bec, koji bar poznat po hiperprodukciji, no u ovom slucaju treci i kljucni album se ni ne nazire... na kraju prvog smo i stigli do cudovista, u drugom se i pojelo nesto junaka, no finale je otvoreno.

...

[neomedjeni]

Malo sam se vratio stripovima poslednjih nedelja, pa da podelim kopipejstujem impresije o pročitanom:



Čovek koji je jeo zlato


Ako nisam napravio bitan previd, nakon što su Žanu Žirou zatrebale usluge pogrebnika, a Bluberi na poslednjoj tabli poslednjeg albuma svoje redovne serije krenuo na put prema Fort Navaju, francuska stripovska scena nije ostala samo bez jednog od svojih najčuvenijih stripova. Ostala je i bez ijednog značajnijeg vestern serijala (nisam neki veliki fan Izbacivača - pročitao sam samo dva albuma koja su na mene ostavila prilično mlak utisak). Trebalo je pronaći autore koji će se prihvatiti nezahvalnog zadatka da uskoče u čizme legendi kakve su bili Šarlije i Žiro i obezbede nam nove priče sa ukusom prašine, baruta i jeftinog duvana. Ukusom krvi i lošeg viskija. I špageta.


Ukratko, tražio se Bluberi umesto Bluberija. A Dorison i Mejer, dvojac starih znanaca poznat po svom radu na Asgardu, ponudio se da nam ga stvori.


Da razbijem bilo kakvu neizvesnost, za sada nisu uspeli. Što ne znači da neće. Doduše, ni da hoće.


Da sprečim galop hodre ljubitelja dobrog vesterna kojima je Pogrebnik bio poslednja nada (Pogrebniik poslednja nada, jebote, počeo sam da proizvodim loš humor bez svesne namere) ka Brankovom mostu, uspeli su da urade dobar strip. To uopšte neće biti sporno, čak ni kod ljudi koji ne vole vestern.


Dakle, da u analizi krenemo od crteža, pošto je to lakši deo priče, a samu priču ćemo ostaviti za kasnije. Mejer je dobar crtač. Mejer ima zanat u malom prstu. Mejer se pošteno potrudio. Mejer je uradio sve što je trebalo, ali... Ali Mejer nije Žiro, premda mu je on očigledno uzor, i premda ga je u nekim scenama prilično očigledno skidao (Pritom, Pogrebnik je gotovo Majk Donovan sa bradom). Nemam nijednu posebnu zamerku na čovekov rad, ali nemam nikakvog razloga da ga dižem u nebesa. Danas sam sem Pogrebnika kupio još dva stripa, i oba imaju bolji crtež. Plus, nisam fan ni kolora Karolin Delabi. Sve u svemu, u ovom segmentu, Undertaker je nešto više od okej, znatno manje od senzacionalnog.


Priča je nešto drugo, svakako jači adut ovog stripa. Pre svega i posle svega, sve čestitke za izbor zanimanja antiheroja priče, čudo je kako se u žanru niko pre nije ovoga setio (ako jeste, čestitam dotičnom autoru ili autorki, nisam čuo za njih). Rado bih se posvetio detaljnijoj analizi scenarija, naročito prve polovine, jer sam prijatno iznenađen načinom na koji se Dorison poigrao, suštinski, osnovnim motivima žanra koje godišnje dva tri puta srećemo u serijalu o Teksu Vileru, ali iz jednog malo drugačijeg, zanimljivog pripovedačkog ugla, koji je pripovesti dao potrebnu dozu svežine i šarma. Neću to učiniti, jer ne želim da bilo kome ko nema pametnija posla u životu, pa i dalje čita ovaj tekst, pokvatim uživanje u čitanju Pogrebnika. Nemojte me shvatiti pogrešno, nije njegov scenario nikakvo savršenstvo, lako bih mogao da nabrojim, i nabrojaću, mane koje su mi zapala za oko pri prvom čitanju. Recimo, neki momenti u priči su nepotrebno afektirani, poput Kaskovog monologa u trenucima kada je ostao sam. Zatim, njena druga polovina pati od preterane količine akcije, što je inače mana svojstvena mnogim poznatim i nepoznatim vesternima (potreba autora da odmah pokažu šta sve njihov junak zna i ume). Šteta, jer sam neizmerno uživao u laganom odvijanju pripovesti i upoznavanju sa likovima u prvoj polovini stripa, što je zadatak koji je scenarista majstorski odradio. Takođe, Dorison nije odoleo da priču začini bitanga i princeza momentima, odnosno postavljeni su temelji za romansu između ciničnog gubitnika tvrdog srca i "snežne kraljice", pri čemu, naravno, nit je bitanga samo bitanga, nit je princeza baš neka princeza, ali to je još uvek tek tema za nagađanje.


Kad smo kod nagađanja, uveren sam da znam kako će se u drugom albumu rasplesti priča, ali zadržaću to za sebe i reći jesam li bio u pravu ili u krivu kad nabavim i pročitam drugi Makondov album kad izađe. Jer, biće kupljen i pročitan.  Jer broj dva, kao što rekoh, Pogrebnik nije dostojna zamena za Bluberija i ako o tome sanjate kada odlučujete o kupovini, zaboravite. Ali je vestern koji će (ako zadrži ovaj nivo kvaliteta, pričamo o jednom prevedenom albumu od dva objavljena) svaki iskreni ljubitelj žanra staviti na policu odmah ispod Ken Parkerovih i Bluberijevih epizoda. Nije loša pozicija. Nimalo.


A, kao što sam pomenuo na početku, i te kako ima prostora da postane bolji. To bi tek bilo nešto za priču.





Stradanje Diosamanate


U suštini, nemam pojma zbog čega ovo pišem na Žodovoj temi kada je ovo Galov strip. Bez preterivanja, sam matori vrač je u predgovoru naglasio da je scenario radio imajući na umu prevashodno svog crtača i njegovo božansko umeće. Ali ajde, za razliku od Pogrebnika, ovde se radi o jednom albumu koji neće biti nastavljan, tako da verovatno ne postoji potreba za otvaranjem posebnog topika.


Rekoh, nije poenta ovog stripa u scenariju, premda ovo nije jedan od Žodovih lošijih. Doduše, nije ni jedan od boljih, pre bih ga svrstao u neki prosek. U Stradanju se vraća (verovatno pogrešan izraz, sumnjam da ju je ikad napuštao) svojoj omiljenoj temi, ideji da pojedinac mora pasti na dno, pa kopati još malo naniže kako bi našao i dno ispod dna, zatim pasti još malo niže ako je moguće, a i ako nije, doživeti potpuni slom, raspad, krah svega svog, da bi nakon iznenadnog čina prosvetljenja i samospoznaje isti taj pojedinac iz pomenutog procesa izašao kao potpuno nova, snažnija, savršenija osoba. Kvizac Haderah, jebiga. Klasika.


Ima jedna kvaka koja ovu priču čini nešto drugačijom. Žodovi ostali junaci, uglavnom, ne tragaju za pomenutim prosvetljenjem, štaviše, najčešće od istog beže kao đavo od krsta ili rimska legija od Obeliksa. Tako, Džon Diful ne želi da postane bolji čovek oblik života ili da spase svet već da zbriše u najbližu pacovsku rupu, samo da pre toga, ako je moguće, kresne Animu. Metabaronima cilj jeste savršenstvo, ali samo na jednom polju, polju ratovanja, dok ne biraju sredstva kako bi ga dostigli (mogao sam, slikovitosti radi, da napišem kako bi zarad istog ubili rođenu majku ili oskrnavili njen grob, ali zapravo, neki od njih su to i uradili). Žodov Huan Solo je, u momentu kada ga prvi put srećemo na stranicama stripa, nakaza i u telu i u duši koja ne vidi da joj je potrebna ikakva promena. I tako dalje i tako bliže. No, junakinja Stradanja želi da se promeni na bolje, samo ne zna kako.


Diosamante je vladarka Arasa i nadaleko poznata kao najlepša žena na svetu. Uz lepotu, poseduje i odgovarajuću pamet, hrabrost, kraljevsku oholost i ratničke veštine kojih se ne bi postideo nijedan muškarac. Ono što ne poseduje je ljubav njenog naroda. Kada čuje da je vladar susednog kraljevstva ima (ljubav i poštovanje svojih podanika, razume se), ona sama samcita kreće na put s ciljem da ga ubije. U tipičnom Žodoovskom preokretu, umesto da jadniku zada smrtni udarac, ona se zaljubljuje u njega. Međutim, pošto je njen željeni ljubavnik sveti čovek, a ona okaljanja krvlju koju je prolila i gresima koje je počinila, Diosamante bukvalno ne može da ga fizički čak ni dodirne, toliko ga je nedostojna. Kako bi mogla da se spoji sa svojom ljubavlju, vladarka Arasa odlučuje da postane osoba poput njega. Njenim jalovim naporima da dostigne telesno i duševno savršenstvo posvećen je dalji tok pripovesti.


Koju treba, i jedino je moguće čitati, kao neku vrstu kvazifilozofske bajke. Preciznije/perverznije, kvazifilozofsku bajku za odrasle sa scenama grupnog silovanja i seksa sa životinjama.  Nadrealističku poteru za individualnim moralom/vrlinom, ma koliko to na prvi pogled delovalo kontradiktorno. Bilo kakav pokušaj da se Stradanje Diosamante čita u nekom drugom ključu, pa čak i epskofantastičnom (radnja Stradanja se odigrava u jednom fantazijskom svetu, to da, u pitanju je priča o herojskoj potrazi, i to je tačno, ali nikako ne o nekoj vrsti potrage koju biste sreli u Gospodaru prstenova ili Erliku od Melnibonea), proizveo bi jedino "šta je ovo, dovraga" impresije pre nego što stignete do pola albuma. Slutim da je Žodorovski nekad u životu i čuo za realizam, ali da je odmah odlučio da neće da ima ništa sa tom glupošću. Ne dajte da vas Izbacivač ili Ludača zavaraju.


Dakle, rekao sam da ovde treba pričati o crtežu, a ne o scenariju, o Galu, a ne o Žodorovskom, pa sam onda radio potpuno suprotno. Čudite se zašto (ili vam, verovatnije, ništa što ja radim više nije uopšte čudno). Ispričaću vam kratku priču. Jedan drugar je u osnovnoj školi napisao sastav o majci u dve rečenice. Napisao je: "Svetinja. Ne usuđujem se da kažem ništa drugo." Učiteljica je bila oduševljena, a lenjo kopile je dobilo peticu na pismenom.


Tja, ne očekujem da će bilo ko biti oduševljen, ali kada razmišljam o Galu i njegovim tablama, mislim: "Svetinja. Nemam reči kojima bih mogao da ih dostojno opišem."


I neću ni pokušavati. Pogledajte, i uverite se sami.

[zoskoz]

procitao se trejd jonah hexa shadows west (ocajne naslovnice) koji na okupu nudi miniserijale doticnog junaka iz devedestih, radjene za dc-ov imprint za odrasle, t.j. tri price sa elementima horora/fantastike.
dok mi dc-ovi runovi ne leze, posebno zadnji reboot, new 52, vertigova obrada ima odredjenu dozu zabavnog crnog humora.
od fantastike/horora pojavljuju se zombiji (?), frikovi, lavkraftovska cudovista, te fajnli nesto duhovno. sve uz karikaturu (potencijalnih) teksaskih prilika doba divljeg zapada, post gradjanskog rata, relativno smisljenu parodiju na zbivanja (evente) poput vjesanja i sl.
mnogi trashasti dijalozi, uobicajeni sarkasticni odgovori anti-junaka tipa eastwood na porijeklo oziljka koji krasi pojavu, zabavne igre rijeci tipa was just hanging around, itd. plus, solidno neukusne scene.
nezahtijevan strip koji se brzo cita, izmami koji smijesak, bez posebne radnje, pravolinijski, za ljubitelje zanra preporucljivo.

[Ugly MF]

Zole, aj nabrzinu, si se upoznao sa najbolje uradjenim zombi stripom ikad!?
Nisam ja fan Zombi stripova, ali ovo je malo remek delo za tu franšizu.

Alice Matheson
se zove strip, nabasao sam na jednu i po epizodu na engleskom!

[zoskoz]

ugh, nisam, danke, potrazim.
bas dobro ide uz zavrsno citanje crosseda. ne sad da bih i ja bio nesto na zombijima, vise kad opcenito postapokalipsa.
bas me zanima kako ce izgledati u konkurenciji (gdje usporediv), a i crossed je must read!
uvodni miniserijal, pa psychpath, family values, badlands, +100 ispratio, pa do nedavno ostavljao wish you were here, koji mi u toliko mjeri genijalan da sam izbacio "naslovnice" i spakirao webrip od stotinjak poglavlja, kako vec izlazio, po pola table, u cetiri trejda (analogno print-izdanju), sve da mogu ispratiti "bez ometanja", od kojih upravo na trecem. ovo je prava drustveno-socijalna kritika, skoro ne postoji profil koji izostavili u hipotetickom razvoju drustva.

[Meho Krljic]

wish you were here, koji mi u toliko mjeri genijalan da sam izbacio "naslovnice" i spakirao webrip od stotinjak poglavlja, kako vec izlazio, po pola table, u cetiri trejda (analogno print-izdanju), sve da mogu ispratiti "bez ometanja", od kojih upravo na trecem. ovo je prava drustveno-socijalna kritika, skoro ne postoji profil koji izostavili u hipotetickom razvoju drustva.

Drago mi je da postoji još neko razuman na ovom svetu ko uviđa svu veličinu skrajnutog Wish You Were Here. Kada sam mu ja napisao panegirik, ljudi su me čudno gledali.

[Ugly MF]

Onda sam ja negde na pola stigao, moraću onda završit'

[zoskoz]

mislim da tko prati(o) crossed a ne razumije velicinu wish you were here u serijalu vidi (ili ga zanima) prvenstveno tek ekstremni violance, skrnjavanje svih zamislivih tabua tek na toj razini, dok je wywh masterpis karakterizacije aktera. pri cemu je rusenje tabua u ostalim crossed epizodama kroz fokus na trivijalnom i jednostavnom nasilju/funkcioniranju zarazenih, znaci, u toj relaciji tek povremeno obradjujuci humane ponore, tek blago i selektivo uz trivijalniji pristup.

imamo kompleksnije promisljenu radnju, fantasticno razradjenje dijaloge, samorefleksiju, unutarnje monologe i sve to u daleko shirem i obuhvatnijem svijetu od uobicajenog crosseda, uz uvid u ponore svijesti vecine zamislivih (humanih) profila.
sve bez pretenzije popovanja, pouka i poruka, smaranja tipa leo.

[Meho Krljic]

Potpisao bih sve što drug Zosko ovde govori. Naravno, Ennisovi i Mooreovi radovi u  serijalu su odlični ali Si Spurrier je našao svoj glas i on je odličan.

[zoskoz]

sve? ha!
a ovo: wjwh bih uveo kao obaveznu lektiru za potencijalni s-vip status, koji bi se konspirativno ispoljavao potpisom remember boring.

[zoskoz]

procitao se divinity kao, po nekim listama sf-a u stripu, THE nada, vrh, odlican i sl.
ongoing serijal, imamo 4 svescice u prvom ciklusu (zakljucenom) i 2 u drugom.

elem, radnja krece u doba (prvog) hladog rata, pratimo dio utrke usa i sssr-a u osvajanju svemira. dok usa na mjesec, sssr na rub galaksije/univerzuma.
trendovi: tri kosmonauta, ruski crnac, zena i jedan obicni (taj nije prezivo - so far).
inace slabunjavo, igra na sharenilo i gradi nekakav superherojski svijet. no sve bi mozda i bilo solidno ok, da nemamo i nekoliko iritantnih trenutaka ili da ovo ne prelazi u doba (drugog i aktualnog) hladnog rata.

imamo kameo putina, imamo superherojku u borbi za rusiju, no imamo i prilicno podmuklih scena prikazivanja rusije (kojoj bih realno bio nikakav prijatelj) i usadjuju se zgodni stereotipovi sto se ne moze ne primjetiti.
slanje naroda na misiju bez povratka, manipulacija, pa cak i mlada beskucnica u rusiji eto vadi ni manje ni vise nego crknutog stakora iz kante za smece i jede ga, koju tom prilikom drzavni funkcioner vabi i zlorabi na nekoliko razina, itd, pa sve do price kako rusi kao kroz manipulaciju trzista unistili ne znam koliko suverenih drzava.
naravno, fikcija, ali nikako mi ne lezi u ovo vrijeme, posebno od koga dolazi.

...

[zoskoz]

dva bonellija u odlicnoj skanlaciji domacih pirata.
dampir specijal broj 8, strava medju amishima.
iako dampir uvijek ima vise-manje uvijek isti plot, vampir stvara probleme, sto nasi junaci eto rijese, varijacija okolnosti pojave krvopija, lokacije i sl vrlo je zabavna.
konkretno imamo gospodara u vampirskoj interpretaciji ogranka menonita, amish ili plain piplsa. odlicno izvedeno, preporuka.



dalje dvodjelnu epizodu martija u obradi zagorovog opusa.
odlicna prica, vrlo promisljena i uz mnoge reference na zagorov svijet, sve uz dozu vrste humora koji inace nalazimo u specijalcima. must read.

[zoskoz]

jedan fan-edit teksa: dzelati iz vegasa/okrsaj kod korala
simpaticna epizoda za teksa natprosjecno isprofiliranih bad-guys i "mracnog" crteza. o radnji i referencama govori mnogo druga naslovnica, imamo ekipu prekaljenih predstavnika zakona koji to eto bas i nisu, pa sve do dvoboja u podne. profili aktera uz manje uobicajene idealizacije, detaljniji i suroviji crtez, lijepo se cita, preporuka.

[zoskoz]

jos jedan fan-edit, teks, covjek bez lica
uobicajeno slabo za bonellijeve "one-shotove" unutar serijala poput teksa. svega tu ima, solidnih ideja, ali tek nacetih i napustenih, bez razrade, a srz price vrti se oko "tko je ukrao telad". steta sto pirati trosili vrijeme na slicno slabunjavu epizodu, iako lijepo od njih, no preskociti. 

[zoskoz]

nakon zagorovog opusa obradjenog u martiju, doslo se i do martijevih problema u zagoru.
elem, procitala se epizoda koja se nadovezuje na nekoliko prastarih prica poput zelene provalije kojoj se ovom prilikom vracamo.
jeste li se nekad zapitali sta se to nalazi u zelenoj provaliji i ostali uskraceni za rasplet? procitajte ovo i saznajte.