Strip album koji upravo citam

[Onaj stari Sendmen]

Ali to je stvarno LUKSUZ da naručiš ujutro i dobiješ uveče!!!!!!!!! 

Ima i velika knjižara u susednom gradu gde bukvalno imaju SVE što ti padne na pamet, npr. na policama imaju sve Absolute Sandman, Preacher (čak i neke koji su već rasprodati na Amazonu) i neke stvari mogu kod njih da se nabave jeftinije nego na Amazonu. Npr, zadnji put sam pazario TMNT Last Ronin Lost Years bio je jedno 20% jeftiniji, sad vidim imaju i poslednji strip Alena Mura ikad The Moon Serpent Bumper Book of Magic isto jedno 20% jeftiniji, moram da se odvezem idući vikend i pazarim!!

Dobro, realno nije ni loša ni Plato knjižara u Knez Mihajlovoj, ponekad tamo zna da dođu jako lepe stvari, mada su uglavnom dosta skuplje u odnosu na Amazon.

[Onaj stari Sendmen]

Piše da stiže večeras u jedanaest, ali obično stigne već oko osam, devet:

[Onaj stari Sendmen]

Dobro je da sam video ovo ponovo i shvatio da sam naručio pogrešan. Već je bilo poslato, pa mi je bilo glupo da otkazujem, pa sam naručio zasebno. 

[Meho Krljic]

Eh, i stari Birds of Prey su dobri!!!!!!

[Meho Krljic]

Danas samo ugodni tonovi i prijatna pričanja jer čitamo What If... Minnie Became Captain Marvel?, najnoviji (u Novembru izašli, a u Novembru ja ovaj tekst i kucam) strip iz Marvelovog aktuelnog serijala svojevrsnih krosovera između klasičnog Dizni stripa i klasične marvelovske superherojštine. Već smo pisali o Paji Patku koji igra ulogu Wolverinea, i najavili da će biti još Pajinih ,,what if" ekstravaganci, ali ko je uopšte OČEKIVAO da Mini dobije šansu da se ovaploti kao jedna od najmoćnijih superheroina Marvelovih stripova?



Naravno, Captain Marvel, odnosno Carol Danvers poslednjih godina u Marvelovom strip-izdavaštvu uživa visokoprofilan tretman kao što je i inače običaj sa likovima koji dobiju sopstveni film (uz notabilni izuzetak Ms. Marvel Kamale Khan, koja je uprkos seriji i filmu The Marvels poslednjih godina svedena na kameo pojavljivanja i skromne miniserijale). Captain Marvel je svakako imala sasvim solidnu strip-produkciju i u ranijim godinama ovog stoleća, ali to je tada bilo pod naslovom Ms. Marvel i autori su bili mahom muškarci. Od momenta kada je film ušao u predprodukciju, stvari su se iz korena promenile, Marvel kao da se setio da ima jedan snažan i zanimljiv lik, praktično ženskog supermena sa vrlo ,,marvelovskim" unutrašnjim protivrečnostima i konfliktnim lojalnostima i krenuo u ozbiljnije profilisanje Carol Danvers ne samo sa bitnim rolama koje će odigrati u stripovima o Avengersima i velikom broju company crossover događaja u poslednjoj deceniji, već i sa sopstvenim serijalima koji su dati na staranje uglednim ženskim autorima poput Kelly Sue DeConnick i Kelly Thompson za dobrodošlu dozu feminizma. Korporativnog feminizma, naravno, ali ipak nekakvog feminizma koji će Marvel ponosno staviti i na naslovne strane kolekcija, citirajući prikaze i time ipak dati nekakav doprinos borbi protiv sve toksičnijeg alt rajt uticaja na rodnu a time i klasnu borbu.

No, What If... Minnie Became Captain Marvel? zapravo ide solidan broj koraka unazad, ne nužno u distanciranju od feminizma, već u smislu da je ovo strip koji se vraća na same početke superherojskog rada Carol Danvers, a kada je ona nosila ne pseudonim Captain Marvel već Ms. Marvel.

Zapravo, istorija imena Captain Marvel je iznenađujuće komplikovana, posebno ako ste ipak u svu tu superherojštinu ušli preko MCU filmova i mislite da imate dobro razumevanje života kapetanice Marvel, njene veze sa vanzemaljskim rasama kao što su Kree i Skrull i njene generalne trajektorije od žene koja je pilotirala borbenim avionima za USAF do superheroine koja štiti nejač i bori se za pravdu po čitavom svemiru.

Jer, Carol Danvers ne da nije prvi Captain Marvel u Marvelovoj istoriji, nego nije ni drugi iako se pojavljivala u stripovima o originalnom Kapetanu Marvelu krajem šezdesetih, kao jedan od sporednih likova. I da bude jasno, ona nije ni treći pa ni četvrti, peti ili šesti Kapetan Marvel. Carol Danvers je sedma po redu osoba koje je ime Captain Marvel ponela tek, dakle, 2012. godine, kada je serijal o njoj počela da piše Kelly Sue DeConnick i gore pominjani citat se upravo odnosi na to da je Kelly Sue od ove superheroine sa karijerom u tom trenutku dužom od trideset godina, napravila ,,feminističku ikonu".



I, da bude jasno, mislim da je ovo učinilo neviđeno mnogo na promeni percepcije ne samo ove superheroine već i ženske superherojštine generalno. Promena imena iz Ms. Marvel, izbacivanje roda i usvajanje (ionako nezasluženo) maskulinog prefiksa ,,Captain" je naravno jedna stvar, ali promena kostima i generalnog imidža i stava protagonistkinje su bili prava mala revolucija. Nakon godina u kojima je Danversova nosila izrazito ,,ženski", to jest veoma seksualizovani kostim sa pripijenim crnim čizmama do iznad pola butina, trikoom bližem fetiš nego ginmnastičkoj opremi i plastičnim operskim rukavicama, da ne pominjemo dugu rasutu plavu kosu, vrišteće crvene usne i OGROMNE grudi, gde je, dakle, izgledala kao vrlo izrazito muška fantazija o ,,jakoj i ženstvenoj ženi", sa preuzimanjem imena Captain Marvel došao je i novi imidž. Nema se šta, da se razumemo, zameriti ženstvenosti Carol Danvers u ,,novom" izdanju, čak i ako ste vrlo konzervativan muškarac, ali ovo je daleko feminističkija, daleko više COOL verzija jake i ženstvene žene, sa modernom kraćom kosom, pripijenim kostimom koji više deluje kao kul svemirska uniforma nego kao kostim za striptiz i bez prenaglašenih dojki i usana. I uspeh filmske Carol Danvers, bazirane na ovom izgledu (i stavu) stripovskog predloška je potvrdio ispravnost tog pristupa.

Ceo ovaj uvod pravim da bih istakao kako je What If... Minnie Became Captain Marvel? jedno zapravo iznenađujuće konzervativno vraćanje na izvor i prepričavanje originalog četvorobrojnog miniserijala Ms. Marvel iz 1977. godine, samo smešteno u univerzum u kome su Diznijevi i Marvelovi likovi zabavno splajsovani jedni sa drugima.

Da ne budemo nerazumeni: taj originalni miniserijal o kome pričamo su pisali Gerry Conway i Chris Claremont, dvojica od najboljih scenarista koji su ikada radili za Marvel U ČITAVOJ NJEGOVOJ ISTORIJI (ili barem dvojica među meni najomiljenijima ikada) a koji su i bilo notabilno progresivni u svojim stavovima, deca kontrakulture šezdesetih namerna da se kroz stripove dotaknu pitanja rasne diskriminacije, rodne ravnopravnosti, krosovera između kultura... U tom smislu, to da se serijal (i lik u serijalu) nije zvao Captain Marvel (iako  je Danversova supermoći dobila u akcidentu koji je njen DNK splajsovao sa DNK originalnog Kapetana Marvela) već Ms. Marvel je za 1976. i 1977. godinu bio zapravo manifestno progresivistički gest. Ovaj je prefiks u to vreme imao značajnu političku težinu jer je zamenjujući i ,,missis" i ,,miss" uklanjao transparentnost bračnog stanja ženske osobe i stavljao je na ravnu nogu sa muškarcima koji su bili ,,mister" bez obzira na to jesu li oženjeni ili ne. Vama to sad zvuči smešno, pogotovo ako ste uvek smatrali da ,,Ms." u superherojskom pseudonimu ima latentno pežorativnu notu, ali originalne intencije i korišćenje ovog imena bile su nedvosmisleno plemenite i imale izraženu feminističku dimenziju, makar onoliko koliko su to mogli da naprave progresivistički orijentisani muškarci.

Enivej, Carol Danvers je u ono vreme bila novinarka, zapravo urednica magazina Women Magazine, a koji je bio publikacija Daily Buglea i njena superherojska priča je počela nekom vrstom konfuzije jer ni sama Carol nije bila svesna da je stekla supermoći niti je shvatala šta joj se dešava. A što je IZRAZITO late '70s šmek superherojštine.



What If... Minnie Became Captain Marvel? su uradili uglavnom Italijani osim što je zaplet kreirao (adaptirajući originalni miniserijal) Amerikanac Steve Behling. Behlinga verovatno ne znate jer je njegov rad za Marvel mahom vezan za pisanje proznih knjiga za osnovnoškolsku decu a baziranih na Avengersima i drugim propertijima kuće ideja. Behling piše i druge knjige za decu a radio je i neke stripove za decu, notabilno Spidey and His Amazing Friends: Team Spidey Does it All! namenjen BAŠ mladoj publici (tj. onima koji posle slikovnica u ruke uzimaju svoje prve stripove).

Behling nije ime koje očekujem da iko prepozna, ali ostatak ekipe je veoma jak i ovde ponovo na poslu imamo tim koji je radio i Paju Patka kao Wolverinea. Dakle, scenario je razradio Luca Barbieri, crtež je obezbedila izvanredna Giada Perissinotto, kolorist je opet Lucio Ruvidotti a letering je uradila Laura Tartaglia. Ovaj je tim na What If... Donald Duck Became Wolverine? Prikazao mnogo potencijala ali ta je priča imala dosta izražene probleme sa samim pripovedanjem koje je favorizovalo ekspozicjju u odnosu na stvarnu radnju i akciju. Ovom prilikom smo dobili strip koji i sam deluje ,,kratko" i završava se u momentu kada vam se čini da vam nedostaje bar još jedan katarzični set pis da bude zaokružen, ali je u pitanju ipak izrazitije zrelije vođena priča.

Napisao sam preko 1.200 reči a tek sad dolazim do toga da je ovo praktično jedini strip u istoriji Diznijevih stripova koji mi pada na pamet a u kome Mini ima protagonizam sasvim nezavistan od svog momka Mikija Mausa. Formatirana kao simpatičan privezak muškom ,,everymen" heroju, Mini je barem u stripovima koje sam JA čitao – a čitao sam mnogo i američkih i italijanskih i skandinavskih Dizni stripova – čak i tamo gde je imala određenu delatnu suverenost bila čvrsto vezana za odnos sa Mikijem i ostatkom ansambla, predstavljajući pe svega ,,ženskost" onako kako je vide muškarci.

What If... Minnie Became Captain Marvel? sa ovim raskida i u ovom stripu apsolutno i decidno nema Mikija, niti se on pominje. Umesto njegove slike na Mininom pisaćem stolu stoji slika njenog mačora*, a glavna junakinja je novinarka koja radi za dnevni list The Chronicle i zadužena je da kako zna i ume pronađe identitet nove superherpine u Patkovgradu, maskirane, leteće borkinje protiv zločina, Kapetanice Marvel.

*da, humanoidna mišica ima ljubimca mačora – deal with it!

Da stvari budu teže, Mini je tek dobila posao u ovoj novini a na osnovu toga što je imala čitan i uspešan gradski blog i kada je vlasnik lista, naravno Baja Patak, baci u duboku vodu i kaže joj da je ovo sada njen glavni zadatak i da očekuje rezultate, ona u sebe ima brojne sumnje i preispituje se je li ZAISTA dorasla reporterskom poslu.



Ovo je veoma klasična marvelovska postavka, sa glavnim likom koji je mlad, energičan, pun ideala ali koji istovremeno i sumnja u sebe i suočen je sa svetom ,,odraslih" u kome je prinuđen da se snalazi. To da je Mini po prirodi stvari malo staromodna i tiha a  da je Baja propulzivni kapitalista spreman da rizikuje ali i spreman da donosi brze, bolne odluke kada je to potrebno se odlično uklapa uz ovaj koncept.

Naravno, ,,tajni" tvist u celoj priči je da je Mini takođe i Kapetanica Marvel ali da toga nije svesna i da ima povremena pomračenja svesti nakon kojih se ne seća šta je radila, a čitalac svedoči ovom njenom dualitetu i zaintrigiran je da vidi kako i kada će ona saznati dramatičnu istinu.

Ovaj kratki strip od tridesetak strana relativno srećno sažima originalni Ms. Marvel miniserijal i uspeva da postigne pravi odnos superherojske drame i diznijevske komedije. Perissinottova vrlo nadahnuto kombinuje karikaturalni, slatki prepoznatljivo diznijevski senzibilitet sa kompozicijama koje su više ,,odrasle", marvelovske, rađene po šnitu akcionog superherojskog stripa. Sukob sa Scorpionom – koga ovde, naravno, ,,igra" Hromi Daba – je hajlajt priče, sa odlično urađenom akcijom i perfektno dodatom komedijom a nakon toga ćemo dobiti i atraktivnu tuču sa džinovskim robotom. Doduše kratku jer strip pred svoj kraj ulazi u opširan flešbek da bi čitaocima dao pozadinu priče. A što naravno nije najsrećnije dramaturško rešenje, ali nam makar daje još fantastičnih scena u kojima Perissinottova i Ruvidotti crtaju još jedan od onih epskih sukoba između Baje Patka i Mage Vračević.

Ovo je, kao i njegov prethodnik, strip pre svega za old school Disney fanove i old school Marvel fanove. Čiji sam ja svakako predstavnik, ali kako sam ja već ozbiljno zagazio u šestu deceniju života, nisam siguran koliko je GENERALNO tržište za ovakve radove. No, dok ih Marvel bude pravio ja ću da ih čitam, jer je ovo u principu dobro, a ako biste i vi da bude dobro i u vašoj kući, izvolite do Amazona.

[Meho Krljic]

Pročitao sam American Paranoid: Black House (u francuskom originalu American Parano: Black House), a u digitalnom izdanju Europe Comics nakon francuskog originala koji je prošle godine publikovao Dupuis. Radi se o vrlo kvalitetnom dvotomnom policijskom trileru koji su napravili ugledni, cenjeni autori i skoro potpuno odsustvo distribucije ovog stripa u njegovom engleskom prevodu – nećete ga naći ni na Amazonu – me zbunjuje. Je li Europe Comics baš u TOLIKOM rasulu da plati prevod i adaptaciju na Engleski, napravi digitalnu ediciju a onda ne uspe da je plasira na najvećoj platformi za prodaju digitalnih knjiga i stripova na svetu? Izgleda da jesu. Što je žalosno.



Ali ne treba da nam umanji uživanje u ovom stripu. Kogod voli kvalitetno izveden ,,period piece" rad – sa sve posebno napravljenom Spotify listom kako bi ste imali adekvatan saundtrak dok čitate – u kome se mešaju sociopolitičke realnosti policijskog rada sa ezoterijom i najmračnijim ponorima ljudskog uma, a ne može da dočeka da Ed Brubaker i Sean Phillips urade nešto novo, treba da zna da će sa American Paranoid: Black House dobiti duplu dozu. Ovo je pripovest urađena u dva albuma, oba izašla 2024. godine, a koja pričaju jednu jedinu, i zaokruženu priču o policijskoj istrazi vezanoj za ritualna ubistva počinjena u San Francisku proleća 1967. godine – svega dakle nekoliko nedelja pre nego što će ,,leto ljubavi" zvanično otpočeti. Naravno, do meseca Maja, u kome se najveći deo ove priče dešava, je taj specifični socijalni pokret koji je obeležio promenu u javnom životu i mentalitetu Amerike – a onda i ostatka sveta – već bio uveliko započet i to da se na pozadini bujanja nove, egzotične urbane kulture razvija priča o jezovitim, mučnim ubistvima nemoćnih žena je dobro napravljen kontrast. American Paranoid: Black House je na mnogo načina jednako dobro izvedena istorijska analiza Amerike i njenih protivrečnosti kao i bilo koji strip Eda Brubakera iz poslednjih nekoliko godina i lepo je videti da Evropljani mogu da uverljivo rade na ovom nivu verodostojnosti i, jelte, ,,worldbuildinga". American Paranoid: Black House je taman onoliko žanrovski klišeiziran koliko je potrebno da se čitalac drži u relaksiranom stanju kako bi neočekivani preokreti i udarci ispod pojasa imali veću potenciju. Ovo, da se razumemo, NIJE Tyler Cross već – uprkos površinskim sličnostima – neka vrsta njegovog pametnog antipoda. No, od ovog autorskog tima nisam očekivao ništa manje.

Kad smo već kod tog autorskog tima, kada sam rekao ,,Evropljani" u prethodnom pasusu, malo sam i slagao. Do pola, recimo, pošto je autor crteža i kolora u American Paranoid: Black House Argentinac. Lucas Varela nam nije nepoznato ime, au contraire, ovaj po profesiji grafički dizajner (inače moj ispisnik) ima već skoro pune dve decenije iskustva rada u strip-medijumu, a franko-belgijski je profesionalac od 2012. godine sa niskom zapaženih izdanja za Dargaud. Sa druge strane stola je scenarista Hervé Bourhis, čovek kome je crtanje pasija, koji je stripove radio još u školi (i trpeo kritike nastavnika), posle radio grafički dizajn i ilustracije za jelte, internet, ali koji se kao profesionalac u franko-belgijskoj strip-industriji ostvario pre u ulozi i scenariste i crtača. Imajući u vidu da je 2012.  godine dobio nagradu Gosciny, kojom se obeležavaju obećavajući scenaristi, Bourhis je nakon toga ozbiljno zapeo i proizveo mnogo radova sa različitim crtačima – mada dosta toga on i dalje crta sam – fokusirajući se u dobroj meri na biografske i istoriografske stripove (na primer, o Ramonesima, heavy metal muzici, Donaldu Trumpu, Beatlesima) ali radeći i razne druge stvari, za  izdavače kao što su Delcourt, Dargaud, Dupuis...

O oba ova autora sam već pisao pre neke četiri godine, peneći od oduševljenja njihovim kvaziistorijskim grafičkim romanom The Lab a koji je prikazao alternativnu istoriju francuskog IT sektora (mnogo je uzbudljivije nego što deluje na prvi pogled) na način koji u čoveku, ako je određenog kova i interesovanja ne može a da ne izazove strahovite emocije u svom tom prepoznavanju onog što je moglo biti i onog što je zaista bilo i svih tih momenata u kojima je istorija sveta mogla da krene drugim tokom.



Za American Paranoid: Black House se može reći da je sličan projekat, iako po tonu sasvim različit, budući da ovde imamo fikcionalizovano sažimanje jednog istorijskog trenutka za koji se nije odmah shvatalo kakve će talase poslati dalje niz vremenski tok, spakovano u format hard boiled krimića apdejtovanog za dvadesetprvi vek. American Paranoid: Black House je strip prebogat slojevima, pravljen kao očigledno ,,lažna", možda i satirična varijanta stvarne istorije a opet provokativan i promućuran u svom seciranju ljudske psihologije i društvenih trendova koji na njoj počivaju.

Satanska panika je termin koji vezujemo za jedan drugi period nove istorije Sjedinjenih američkih država, nekih dvanaest hiljada prijava koje su američki građani podneli nadležnima toko osamdesetih i ranih devedesetih a vezano za slučajeve onog što su prijavljivači TVRDILI da je satanistički ritual koji ljude povređuje ili ubija. No, satanizam je u Americi, naravno, kao religija imao istoriju znatno pre toga, sa ,,zvaničnim" utemeljenjem Crrkve Satane koje se desilo 30. Aprila 1966. godine u San Francisku i na čijem je čelu stajao prvi selebriti satanista Amerike, Anton Szandor LaVey. Rođen kao Howard Stanton Levey, LaVey je narednih trideset godina, do svoje smrti, bio visoki sveštenik crkve koja je, kad se na stranu stavi sav mračni imaginarijum, zapravo bila odgovorna za više seksualnih orgija nego ritualnih umorstava. Iako ispitivan od strane FBI u vezi sa planiranjem ubistva Teda Kennedyja 1980. godine – a za koje nije bio sam osumnjičen – LaVey zapravo nije imao preterano ,,mračnu" stranu. Štaviše, FBI je zaključio da je njegovo bavljenje satanizmom i Crkvom Satane bila prevashodno komercijalna rabota, da se dobro zaradi od malograđanske potrebe za pobunom protiv, jelte, duhovnih autoriteta i to da je LaVey više bio odmereni intelektualac koji mnogo čita i piše radije nego što ide i kolje petlove je značilo da nije interesantan policiji.

American Paranoid: Black House nam daje potret LaVeyja kroz lik koji se zove Baron Yeval (Yeval – LaVey, N'est-ce pas?) i koji je u svakom bitnom pogledu fikcionalizovana verzija autentične istorijske figure. Varela ga crta gotovo identično onome kako je LaVey izgledao u svojima javnim nastupima, a biografija mu je takođe jako slična stvarnoj, sa sve ,,crnom kućom" u San Francisku koju je kupio, iz nje prvo širio satansku propagandu kroz predavanja, radionice i sedeljke a onda je učinio centralnim neksusom Crkve Satane.

Yeval je glavni osumnjičeni u policijskoj istrazi koja se tiče ubistva mlade žene pronađene mrtve, vezane za drvo u blizini mosta Golden Gate, nage, sa obrnutim pentagramom iscrtanim na trbuhu, ne samo zato što ovo ubistvo ima jasne obrise satanskog rituala već i jer je u pitanju mada glumica-početnica koja je na jednoj od njegovih satanskih seansi igrala devicu-za-žrtvovanje.



Istragu vodi iskusni detektiv Ulysses Ford, a sa sobom ima tek-sa-akademije-izašlu i u San Francisko doseljenu mladu inspektorku Kimberly Tyler. Tylerova je, u odmah zgodnom preokretu klasične žanrovske matrice, zapravo protagonistkinja stripa i Ford služi da se pokaže kako je život policijskih detektiva zapravo niska frustracija, gubitaka, momenata besa i poniženja na poslu i samotnih trenutaka kod kuće. Ovo nije tek sociološka opservacija: dalje u stripu organski, kroz priču saznajemo da je Kimberlin otac takođe bio policijski inspektor i da je zapravo radio baš u San Francisku, u stanici u koju je ona tražila da je sada i samu rasporede. Tylerova ide i korak dalje i iznajmljuje isti – neuredan, prljav, u sitorinjskom komšiluku sagrađeni – stan u kome je otac živeo.

Kimberlin odnos sa pokojnim ocem je samo jedna od majstorski vođenih niti podzapleta ovog stripa. A to da se radi o katoličkoj porodici nije nevažno u pripovesti u kojoj glavnoosumnjičeni insistira da je hrišćanstvo religija zasnovana na lažima i manipulaciji i da on sam, sa svojim slebenicima zapravo sledi stariju, iskreniju veru. Tylerova, nakon što Ford doživi akcident, počinje da vodi slučaj – uprkos tome što je kolege gledaju kao da je pala s Marsa i stalno joj priređuju neukusna seksistička iznenađenja – i razvija i neku vrstu bliskijeg odnosa sa harizmatičnim satanskim intelektualcem, prvo kroz službene razgovore a onda i kroz isleđivanje u stanici. Yeval je, naravno, neko ko u svakoj situaciji u kojoj se nađe nekako prirodno preuzima kontrolu nad konverzacijom, uvek govori malo i u zagonetkama i ostavlja utisak da se i zabavlja a da svakako zna više nego bilo ko drugi u prostoriji, i ovo strip vrlo dobro postavlja, ali istovemeno i izbegava da upadne u kliše detektivke koja pada na fatalnog ,,negativca". Tylerova je svakako njime zaintrigirana ali čak i kada Yeval baci udicu i skoro nedužno primeti da njegovo mračnjaštvo privlači mnoge žene i da se čak i njoj možda on dopada, policajka se na nju ne peca.

Tylerova je svakako neko sa sopstvenim demonima, ne puko jagnje da ga Yeval prikolje (metaforički, doslovno ili, jelte, erotski) već mlada žena sa tragom sopstvenih odluka i nerazrešenih dilema u životu a od kojih je odnos sa ocem samo jedna, zapravo ne i glavna. U žanrovskoj je tradiciji to da će inteligentni osumnjičeni gledati da prepozna u njoj te tačke pritiska – čak i da uradi malo risrča kako bi se pripremio za razgovore – i da manipuliše njome kroz razgovor, navodeći je da na kraju možda odradi i neki prljav posao za njega, sve misleći da sledi policijsku dužnost, ali Bourhis ovo piše veoma spretno, dajući nam konfliktnu ali humanizovanu protagonistkinju koja će i dok pratimo njene aktivnosti demonstrirati sasvim suprotstavljene elemente svoje ličnosti: jaku deduktivnu inteligenciju, emotivu ranjivost, nepokolebljivu samovlasnost, empatiju. To da je strip stavlja u poziciju nekoga ko će slučaj na kraju razrešiti a da ne mora da bude klišeizirana akciona heroina je samo lep bonus.

Ostali likovi su takođe zanimljivi i višeslojni, uključujući Kimberline kolege, Yevalovu porodicu ali i kultiste koji se okupljaju na njegovim seansama, uglavnom pripadnike više srednje klase kalifornijske Bej Ejrije koji u satanizmu i podukama zavodljivog đavoljeg, jelte, propovednika, nalaze onu slobodu o kojoj američko društvo toliko trubi a često je ne obezbeđuje.



No, šire od likova, strip daje jedan jako dobar portret San Franciska i četvrti Haight-Ashbury proleća 1966. godine, vrlo umešno ubacujući organski pripremljene deliće istorijske poduke (doseljavanje ,,bitnika" u Bej Ejriju, kupovanje napuštenih kuća itd.), gotovo dokumentarističko prikazivanje stanja na ulicama sa nabujalom hipi kulturom, psihodelicima, ezoteričnim učenjima, sistemskim rasizmom i seksizmom, začecima satanske panike ali i promenama koje se osećaju u vazduhu iako niko ne zna kog će obima one stvarno na kraju biti. Stalni glasovi radio-voditelja koji najavljuju popularne pesme onog doba (a gde su mnoge radio stanice eksplicitno kodirane kao hrišćanske i prepodobne) su takođe briljantan element worldbuildinga.

Lucas Varela sve ovo crta i koloriše u svom prepoznatljivom, autoritativnom stilu, mešajući savršeno karikaturu sa dokumentaristikom, sa gotovo bezobraznom lakoćom prelazeći iz verističkog, ,,filmskog" stila u kjaroskuro kontraste i kompozicije inspirisane okultnim i jeretičkim učenjima. Kolor mu je i ovde sveden – pored crne u stripu preovlađuju razne nijanse crvene i povremeno plave boje – ali korišćen jako efektno da stripu da senzibilitet ,,prošlosti" a da ne poseže za nekakvim rekonstrukcijama kolorita stripova ili filmova iz šezdesetih.

American Paranoid: Black House je, dakle, ODLIČAN strip koji ću iz sve snage preporučiti na čitanje bilo kome koga zanimaju detektivski trileri, disekcije recentne istorije, satanizam ili sve to na gomili. Ovo je psihološki višeslojan, istoriografski disciplinovan, simbolički bogat rad koji žanr koristi sa razumevanjem i apdejtuje ga gde je to potrebno. Pošto na Amazonu vidim samo francuski original A KO UOPŠTE ZNA FRANCUSKI JEZIK, onda prevod na Engleski i digitalnu ediciju Europe Comics možete kupiti na ovom mestu. A ako se neki domaći izdavač odvaži da ovo publikuje kod nas, obećavam da ću kupiti više primeraka da poklanjam jer je ovaj strip BAŠ TOLIKO DOBAR.

[crippled_avenger]

MINISTRY OF SPACE Warrena Ellisa je alternativna istorija u kojoj se desilo ono u čemu Velika Britanija zaostaje za obe nekadašnje superstile ali i za mnogim drugim velikim silama - a to je razvoj svemirskog programa.
U američkoj seriji FOR ALL MANKIND dobili smo alternativnu istoriju sveta u kom je istraživanje svemira pošlo više putem misija sa ljudima kao temeljne vrednosti američkog programa i rezultiralo do pete sezone već i kolonizovanjem planeta.
Warren Ellis ovde ne nudi tako detaljnu zamisao. Njegova osnovna stvar je da su Britanci oslobodili Peenemunde i Wehrnera Von Brauna uzeli sebi, postavši pioniri kolonizacije svemira, u čemu su se kao iskusni kolonizatori, jelte, odlično snašli.
Strip se nadovezuje na stripove u kojima je Britanija "lečila" svoj kompleks nemanja svemirskog programa, pre svega u dizajnu kom je pridat veliki značaj i koji je bitno izražajno sredstvo ovog stripa. Sama priča je solidna, zanimljiva je, ali je jednostavna i ovde je vizuelnost bitan deo tog sinergijskog efekta koji autori žele da dostignu.
U tom smislu, MINISTRY OF SPACE, iako ima i priču i karaktere, ima strukturu hronike, sa dosta prepričavanja, i relativno malo aktivnog dešavanja koje se prospektivno odvija. Ali, u crtežu Chrisa Westona dobija maltene coffee table book kvalitet i tu se nekako cela stvar dovodi u balans i čini ovo značajnim delom.

[mac]

For All Mankind nije realan. Realno bi svi bankrotirali, i u Americi bili smenjeni, a u SSSR i pokopani. Ali da Britanija ima svoj svemirski program je ipak fantazija na kvadrat. Oni ne bi ni stigli da bankrotiraju, jer prosto nemaju resursa ni da počnu sve to. To je strip za lokalnu upotrebu.

[Meho Krljic]

Nismo pisali o Konanu duže od godinu dana A TO JE PROTIVZAKONITO. Kompenzacija će biti da ćemo danas pričati o jednom aspektu savremenih stripova o najomiljenijem sinu Simerije, a onda za koji dan i o drugom. Konana danas dobijamo u prilično obilnim količinama a i kvalitet tog Konana je na dosta visokom nivou, no možda je najbolji aspekt produkcije stripova o Konanu to da ih očigledno rade celoživotni ljubitelji Howardovog najpoznatijeg junaka (ali i ostalih Howardovih radova) te da se autentičnost glasa i karakterizacije, tona stripa i ,,osećaja" sveta u kome se on odvija kombinuju sa smislenim eksperimentisanjem i pokušajima da se pronađu novi aspekti lika, sveta, cele estetike vezane za Konana. U današnjem obraćanju, dakle, pogledaćemo na šta liče stripovi u savremenoj verziji magazina The Savage Sword of Conan, koji izdaje Titan Comics, a u narednom ćemo da pričamo o krosoveru pod nazivom Battle of the Black Stone koji je neka vrsta kulminacije linija podzapleta što su se provlačile kroz aktuelni Titanov magazin Conan the Barbarian, sa ubrizganom popriličnom dozom ,,drugih" Howardovih ideja i likova. Ambiciozna rabota, intrigantni stripovi, no, za sada se držimo samo crno-belog, gritty, 17+ hardkora.



The Savage Sword of Conan je, naravno, bilo ime ,,drugog" magazina sa stripovima o Konanu koji je Marvel pokrenuo 1974. godine da bude izdavan paralelno sa ,,glavnim" strip-serijalom o Konanu, Conan the Barbarian, pokrenutim 1970. godine. Originalni je magazin bio vrlo uspešan, donoseći svojevrsnu renesansu ,,Howardovštine" četiri decenije nakon publikovanja originalnih priča o Konanu na stranicama palp magazina, ali u Marvelu su osećali da ima potencijala da se dosegne JOŠ publike, pogotovo ako se nađe načina da se izbegnu ograničenja CCA cenzuzre koja su važila za mejnstrim stripove. The Savage Sword of Conan je bio taj način, publikacija koja je registrovana kao ,,magazin" radije nego kao ,,comicbook" i time nije podlezala CCA pravilima, a i koju je, u početku i za svaki slučaj objavljivala posebna firma, pod Marvelovim patronatom. The Savage Sword of Conan je bio crno-bela publikacija, ne samo radi snižavanja troškova i izbegavanja CCA standarda već, verujem, i da bi se visceralna priroda nasilja u stripu koji je bar 30 posto probijanje kopljima i odsecanje udova mačevima učinila manje ,,problematičnom" ali se i brzo isprofilisao ne samo kao ,,odrasliji" strip o Konanu, već i kao magazin u kome ima prostora za više eksperimentisanja.

Za početak, The Savage Sword of Conan se nije zamarao hronoliškim pripovedanjem i za razliku od Conan the Barariana, priče u njemu nisu sledile jedne druge, slobodno skačući po vremenskoj liniji života omiljenog varvarina. No, one su i uglavnom pričale o starijem, zrelijem Konanu, oslanjajući se na nešto kasnije (pa i nedovršene) Howardove priče o Konanu, ali i neke od radova njegovog, hm, naslednika. L. Sprague De Campa, sledeći, načelno, događaje u Konanovom životu nakon mesta na kome je Marvelov scenarista i urednik Roy Thomas prestao da piše za Conan the Barbarian. Thomas je naravno, bio i urednik The Savage Sword of Conan, njegov glavni scenarista prvih par godina i imao je ZASTRAŠUJUĆU ekipu crtača koji su radili ove priče: Neal Adams, Dick Giordano, Barry Windsor-Smith, John Buscema, Alfredo Alcala, Jim Starlin, Al Milgrom, Pablo Marcos, Walter Simonson... Takođe, naslovne strane je radio, između ostalih, Boris Vallejo, jedan od dva ilustratora koja su definisala ,,varvarsku" sword & sorcery estetiku za drugu polovinu dvadesetog veka.

Roy Thomas je napisao predgovor i za prvi broj ovog novog The Savage Sword of Conan o kome danas pričamo, pojašnjavajući u njemu kako je originalni projekat izronio iz magazina Savage Tales, nakon što je postalo jasno da je Conan the Barbarian zaista veliki hit, i kako je i sam bio vrlo uspešan, polazeći od dvomesečnog tempa izlaženja ali brzo i sam postajući mesečni naslov onako kako je odziv publike rastao.



Jedna od najboljih stvari vezanih za originalni The Savage Sword of Conan je i to da je pomenuta eksperimentalnija priroda ove publikacije značila i da su autori bili slobodni da probaju druge Howardove predloške na koje je Marvel u tom trenutku držao prava pa su Kralj Kull i Solomon Kane takođe dobili svoje mesto na stranama ovog magazina, pored adaptacija i nekih drugih Howardovih priča koje su često imale u sebi više eksplicitnog horora i depresivne melanholije od onog što bi bilo smatrano prikladnim za serijal Conan the Barbarian.

Aktuelni The Savage Sword of Conan je u mnogome replikacija iste filozofije i logistike. I ovo je dvomesečni crno-beli magazin na većem broju strana (neki brojevi imaju i preko osamdeset), sa tipično dve priče u jednom broju, od kojih neke mogu biti zaokruženi narativi a neke se mogu nastavljati u narednom broju. I ovde se na pričama smenjuju različiti scenaristi i crtači (jedino letering uvek radi isti studio i naravno da je to Comicraft jer oni ZNAJU taj old school stil u prste) i ovde, takođe, neke priče prate druge Howardove likove pored Konana.

Ali priče o Konanu su definitivno glavo jelo i, ponovo u skladu sa The Savage Sword of Conan tradicijom, pričane su nehronološki, sa nekima koje se bave njegovim avanturama dok je još bio najamni vojnik, a onda drugima koje su smeštene duboko unutar njegove karijere kralja Akvilonije.

Da odmah ovde (dakle posle jedno pet hiljada nakucanih karaktera) kažem da je The Savage Sword of Conan meni odličan projekat i da mi je milo što je Titan ušao i u ovu investiciju jer se i ovde može videti jedan eksperimentalniji pristup koji, da budemo jasni, ne donosi uvek i isključivo NAJBOLJE rezultate ali je lekovit u pogledu otvaranja novih horizonata mogućnosti vezanih za Konana i Howardovo nasleđe. Imajući u vidu da Jim Zub i izvrsni crtači preko u Conan the Barbarian i dalje rade sa veoma visokim nivoom kvaliteta, parnjak u vidu razbarušenog The Savage Sword of Conan donosi idealan balans.

Pogledajmo šta smo do sada, u ovih šest brojeva The Savage Sword of Conan pročitali.

Prvi broj kreće dosta snažno pričom Conan and the Dragon Horde koju je pisao John Arcudi a nacrtao Max Von Fafner. Fafner je čovek koji uglavnom radi u evropskom stripu, ali i tamo uglavnom fentezi i mislim da je odličan izbor za priču koja prati Konana kako jaše kao zapovednik vojske pohlepnog kralja što ima ambiciju da sa trona svrgne svog brata a najamnicima je zauzvrat obećao silno zlato iz osvojenog grada. Arcudi piše tipično tenzičnu priču gde je od početka jasno da Konan, iako pouzdan vojni zapovednik, nema baš previše simpatija za kralja koji rešava svoju neku porodičnu razmiricu preko leđa sirotinje. Ima tu raznih trzavica među samim najamnicima, spekulacija o tome kakva ih nagrada zaista čeka na kraju puta, disciplina je dosta problematična, naročito jer je tu i lepa a misteriozna inženjerka koja gradi opsadne mašine i kojoj Konan, nagađate zapadne za oko. Kad se do grada na kraju dođe a opsada urodi plodom, dolazi neočekivano razrešenje...



Arcudi je ovo napisao spretno, akcentujući ljudsku prirodu i njene izopačenosti radije nego posežući za fantazijskim razrešenjima, ali strip svakako ne oskudeva u spektaklu, naprotiv. Pomenuti kralj sa sobom vodi lavove kao ljubimce, ali i slonove kao žive opsadne mašine, a  jedan od akcionih hajlajta radnje je i napad ,,zmajeva" na najamnu vojsku a za koje se vidi da su u stvari samo nekako preživeli dinosaurusi iz, jelte, doba Jure. I Fafner sve ovo radi izvrsno, sa elegantnim, odmernim pripovednim tempom a onda widescreen pristupom akciji i spektaklu. Njegovi su kadrovi izuzetno uredni, likovi uverljivi i ekspresivni (a opet odmereni, bez ,,stripovskog" preterivanja) dok mu je akcija zaista spektakularna i visceralna. I, da dodam, mada strip izgleda IZVANREDNO u crno-beloj tehnici, Fafner na svom sajtu ima iste ove table bez leteringa ali kolorisane i njegovi bledi, uzdržani kolori izgledaju toliko dobro da se MNOGO nadam da će Titan u nekoj narednoj kolekciji da ovaj strip objavi u boji.

Backup priča je ovde Master of the Hunt, strip o Solomonu Kaneu a koji je nacrtao i napisao Patrick Zircher. Patch Zircher je poslednjih godina dobio malo, hm, problematične pažnje zbog svojih izjava na tviteru, između ostalog braneći Warrena Ellisa i Camerona Stewarta koji su, hajde da kažemo, sami iskopali jame u koje su upali, ali je u pitanju i prilično pošten čovek koji će alt rajt kretenčinama uvek sasuti u lice da su kretenčine i drago mi je bilo da vidim da je ovaj Solomon Kane očigledno rad iz ljubavi a ne nekakav alternativni način zarade nakon progonstva iz superherojske industrije.

Zircher je odličan crtač i perfektan za strip koji treba da nam prenese represivnu atmosferu pozne epohe Svetog rimskog casrstva. Naravno, ovaj se strip dešava u Velsu a ne na teritoriji kojom su vladali katolici, ali taj neki – očekivani – sudar između represivnog, dogmatskog hrišćanstva i starih, lokalnih verovanja je pažljivo smešten u njegovo središte. Solomon Kane ovde, standardno, luta provincijom i upada u avanture koje ga se isprva ne tiču ali onda u njima njegova puritanska, hrišćanska duša nalazi vrlo lične motive da se umeša i izgura nekakvu pravdu do kraja. Zircher ovaj strip radi u tri nastavka tokom tri konsekutivna broja magazina i jednu prilično jednostavnu priču o čudovištu koje se noću pojavljuje po obodima sela pretvara u porodičnu tragediju sa dubokim korenima u predhrišćanskim tradicijama. Iako je moj utisak da je ovaj strip možda i veštački produžen ubacivanjem opširnih flešbekova na drugo vreme kako bi čitalac dobio gotovo školsku poduku vezanu za te stare tradicije i verovanja, taj višak konteksta je spretno izveden, i narativno i grafički (posebno su lepe promene fontova u leteringu), a i generalni ton Solomona Kanea je vrlo precizno pogođen. Zircher nam daje protagonistu koji je mračan, kontemplaciji sklon, opterećen sopstvenom grešnošću, ali na kraju onaj heroj potreban da se strip ne strmekne u smeru potpunog beznadnog horora. Zircheru  kao crtaču pritom vrlo lepo leži crno-bela tehnika i ovo je PRELEP, dramatičan i atmosferičan strip.



Leaving the Garden, priču koja otvara drugi broj magazina napisao je Jim Zub a nacrtao Kanađanin Richard Pace. Pacea znamo sa Ahoyjevog odličnog hrišćanski-satiričnog serijala Second Coming, a ovde on radi u vrlo ekspresionistički intoniranoj crno-beloj tehnici, sa strahovitom količinom vrlo tankih linija tuša na svakoj tabli. Ovo je strip sa mnogo više panela od prethodna dva, pripovedanjem koje je zgusnutije, manje epski intonirano, ali gde, kada dođe do akcije, Pace bez problema crta widescreen scene mačevanja i dekapitacija. Zub je pripremio priču koja kombinuje horor, melanholiju, tragediju, i ponovo horor i Pace ovde zaista briljira uspevajući da sve spakuje na pedesetak tabli, kreirajući neke uistinu epske momente, kao što je scena na početku stripa kad Konan sebe iskopava iz groba, ali onda i slke koje su jedva više od skica, dajući svemu jedan grub, sirov ton.

U trećem broju sa pričom Wolves of the Thundra imamo priliku da ponovo na Conanu gledamo crtača Caryja Norda, a koji je bio jedan od glavnih aduta izdavača Dark Horse kada su oni pre malo više od dvadeset godina lansirali sopstveni magazin o Konanu. Nord je od IZVANREDNIH početaka posle došao i do popriličnog ošljarenja što sugeriše da je u pitanju crtač koji naprosto ne može da radi na brzinu. Sa ovom pričom, pak, postiže vrlo srećan ton jer je u pitanju mala, jednim značajnom delom kamerna, napeta drama a koja se dalje dešava na, jelte, tundri, pa nije potrebno crtanje mnogo detalja u pozadinama akcije. Veteranski scenarist Frank Tieri je ovde uradio jedan klasičan horor-narativ sa podtekstom provincijske/ ruralne izolovanosti, incestuoznosti i posledične degenerisanosti ali ima ne samo zanimljiv preokret u tome da je Konan jedan deo ovog stripa vukodlak nego i poentira crnohumornim pančlajnom na kraju. Nord sve to jako dobro crta dajući stripu sirov, brutalan ali kinetičan šmek.

Ovaj broj magazina završava se kratkom pričom Lure of the Pit Creature koja je praktično puka stilska vežba za Alana Quaha što ju je nacrtao i napisao. Jedini ,,poseban" element ovde je da je u pitanju nemi narativ, bez dijaloga ili titlova ali generalno, ovo je skoro pa mehanička kondenzacija desetina drugih narativa u Konanu u osam tabli solidno nacrtane dark fantasy akcije (i mrvice erotike).

Četvrti broj magazina je zapravo neka vrsta uvoda za Battle of the Black Stone, sa šest kratkih priča o šest likova koji će se kasnije pojaviti u ovom krosoveru. Jim Zub je ovde pisao Konana, Patch Zircher je ponovo na Solomonu Kaneu itd, ali o ovim stripovima i njihovim autorima ću opširnije narednog puta kada budemo pričali o čitavom krosoveru.

U međuvremenu, da vidimo šta još ima u poslednja dva broja The Savage Sword of Conan. Glavno jelo u petom i šestom broju je svakako povratak Jasona Aarona u scenarističko sedište i sada već mislim da će ovaj čovek do kraja života nalaziti načina da piše Konana jer je, jasno je, prosto rođen za to. Aaron je, uostalom, južnjak kao i Howard, ima i njemu sličan komplikovan odnos sa religijom i onostranim i sasvim je očigledno da je za njega Konan u ogromnoj meri način da polemiše sa samim sobom i sopstvenim životom, uključujući refleksije na očinstvo ali i odose sa širom zajednicom i društvom.



U ovoj konkretnoj, dvodelnoj priči, King Conan: The Ensorcelled, Aaron se laća dva vrlo bitna motiva vezana za Konana: odnosa glavnog junaka prema magiji i onima koji je koriste, i odnosa samog Konana ali i čitavog tog, jelte, hiborijanskog sveta, prema ženama. ,,Woke" čitanje Konana zapravo nije toliko prekopotrebno kao woke čitanje nekih drugih stripova, naprosto zato što, iako je ovo strip natrpan maskulinističkim klišeima (kao i njegova prozna prethodnica) i muškim fantazijama, sam Konan nikada nije profilisan kao neko ko žene ideološki posmatra kao inferiorne, niti je ikada prikazan kao neko ko ih prosto koristi da se zadovolji i vidi ako objekte. Naprotiv, čak i u vrlo čestim situacijama gde se Konan upušta u transakcioni seks, on partnerke po pravilu tretira kao sebi ravne profesionalne radnice i nikada ne pokazuje potrebu da ih na bilo koji način distancira od sebe.

Enivej, The Ensorcelled se dešava u hiborijanskom dobu, ali je Aaron ovde, sasvim očigledno imao na umu istoriju evropskog (i severnoameričkog) lova na veštice iz perioda, jelte, petnaestog i šesnaestog veka, prikazujući eksplicitno političku dimenziju ove aktivnosti. Konan je u ovom stripu već dugo kralj Akvilonije, ima punih 58 godina i asistira kralju ne TOLIKO daleke (razdvaja ih, jelte samo Nemedija) ali nominalno prijateljske Britunije u lovu na veštice koje – navodno – prave pakao od života ljudima u pograničnoj provinciji u podnožju planinskog masiva Graaskal. Seljani insistiraju da im veštice ubijaju decu u kolevci i da im izazivaju kojekakve boleštine i propast letine, ali Konan je u ovoj akciji prevashodno prisutan jer je čuo da neka opasna veštica živi u konkretnoj pećini na planini i da je već dosta kraljevih ljudi izginulo pokušavajući da je odande isteraju. Naš junak, a što je Aaron već kanonizovao svojim pričama o Konanu za Marvel, koristi svaku priliku da izađe iz svog dvora, spase se dosadnih državničkih obaveza i stupi u malo direktne, jelte, akcije, a kako je u ovom stripu njegov sin Conn već odrastao i delimično vodi državne poslove, Konan nema problem da se maje po britunskoj provinciji i sebe izlaže NEVEROVATNO smrtnoj opasnosti.

Naravno, Konan je preveliki zalogaj čak i za vešticu koja je prethodno masakrirala gomilu regularne i najamne vojske, ali ono što sledi mu se ne dopada. ,,Suđenje" veštici je apsolutna farsa, britunski kralj eksplicitno kaže da ga  baš i mnogo zabole da li je ona stvarno kriva za pobačaj letine i zarazne bolesti ali da će je rado spaliti na lomači da narod ne bi, jelte, NJEGA počeo da krivi za ove stvari, a tu je onda i grupa religioznih fanatika, lovaca na veštice koji su, naravno, svi muškarci, i čiji lider, ispostavlja se, iako veštice izuzetno brutalno lovi i kažnjava, zapravo i sam kao da raspolaže crnomagijskim arsenalom.



Aaron ima mnogo prostora da ovde radi sa zapletom i likovima i Konanova lojalnost se prirodno premešta sa jedne strane na drugu. Nije naravno na odmet to što je veštica koju je prvo ulovio a posle mu žao zapravo mlada i lepa žena, ali njegov napor da je posle ,,spase" ne biva dočekan nekakvom poniznom zahvalnošću (sa podtekstom erotske želje) kako bi bilo da je ovo strip Franka Millera. Kroz vrlo pažljivo građenje i razradu komplikovanog odnosa između Konana i veštice Aaron razgrađuje maskulinističke fantazije, veštice predstavlja kao žene vezane za prirodu i nepravedno proganjane od strane autoritarnog maskulinističkog sistema, a onda i sukob njih dvoje sa pomenutom grupom lovaca na veštice dobija ne samo spektakularne razmere već i jasnu ideološku dimenziju.

Ključni element je svakako to da Konan koji istorijski ne voli magiju, nema poverenja u nju i uglavnom ubija bez mnogo žaljenja one koji je u njegovom prisustvu koriste, uči da je magija na kraju krajeva, pre svega alat, da u nekim svojim specifičnim formama ona predstavlja izraz ljudske harmonije sa prirodom a ne protivprirodno savijanje realnosti i, u eksplozivnom finalu, na kraju i sam koristi magiju da bi trijumfovao. Posle naravno padne i seks, ako ste se brinuli da li ga ima.

Ovu je priču ilustrovao Geof Isherwood, slikar, vajar i čovek sa velikim iskustvom rada u stripovima, partikularno u Marvelu a bogami i na Konanu. Isherwood, odmah ću reći, nije moj omiljeni crtač Konana, njegove kompozicije su meni uvek pretrpane, a likovi mi deluju izuvijani, kao da su od žive gume, ali naravno da se radi o čoveku koji sword & sorcery estetiku ima u malom prstu pa je ovo priča sa mnogo karaktera i, kad dođe do akcije, mnogo spektakla, uključujući bele grizlije koji se bore protiv skoro do povraćanja odvratnih, opsceno deformisanih lovaca na veštice. Priča koju nećete brzo zaboraviti.

Fantastični crtač Robert De La Torre koji u aktuelnom Conan the Barbarian pruža neke od najboljih tabli Konana u čitavoj istoriji Konana (ako nisam prošli put napisao da je fer sumnjati kako je u pitanju vanbračni sin Johna Busceme, EVO SAD TO PIŠEM) učestvuje u petom broju magazina The Savage Sword of Conan sa vrlo kratkom pričom koju je napisao Jim Zub. Damn Thing in the Water ima samo dve table ali ovo su dve table VELIČASTVENO nacrtane horor-akcije i komički pančlajn je takođe urađen besprekorno. Da sam Tramp, predsedničkim ukazom bih obavezao De La Torrea da od sada do kraja života mora da crta Konana.

Tu je onda i priča Forged, scenariste Michaela Koggea i crtača Dana Parsonsa. Ovo je flešbek na Konanovo detinjstvo i oca koji ga uči da postane kovač, korektna dobro izvedena i efektna priča, mada, naravno, niko Konana ne čita jer se nada da će pročitati priču o detetu koje uči važnu lekciju. Ali dobro je ovo.

Šesti broj magazina završava i kratka priča o Dark Agnes, Howardovom ženskom liku (neobjavljivanom za njegovog života) a koji se već pojavljuje u četvrtom broju kao najava njenog učestvovanja u Battle of the Black Stone. Ovo je napisao Michael Downs a ilustrovao Piotr Kowalski i The Head of St. Denis je neobavezan ali efektan kratki igrokaz pun akcije, horora i katoličke krivice. Ne može da škodi!

Sve u svemu, The Savage Sword of Conan je, za sada, apsolutno ono čemu sam se nadao, magazin u kome možemo da vidimo različite poglede na Konana od strane različitih autora gde, da bude jasno, neće sve biti po našem ukusu ali će nešto od svega toga biti LEGENDARNO. Nadam se da Titan Comics imaju dosta goriva u rezervoaru jer sam spreman da ovo čitam godinama. Prva kolekcija, koja sakuplja Konana i Solomona Kanea iz prva tri broja se prodaje ovde. Titan pojedinačne brojeve takođe prodaje putem svog sajta.

[Meho Krljic]

Dakle, Helen of Wyndhorn recentni šestodelni miniserijal u izdanju Dark Horsea je sada već malo i depresivno ustaljena rutina u kojoj će Tom King imati neku poluformiranu ideju zapleta u glavi, vezati tu ideju za neku osobu iz stvarnog sveta, po mogućstvu iz istorije američke popularne kulture, a onda oko nje sklopiti priču prepunu zanatskog vatrometa i bez stvarne ideje šta svime time hoće da se kaže. Kao i u drugim sličnim situacijama, spašće ga IZVANREDAN izbor partnera za grafičku realizaciju ovakvog scenarija i američka kritika će se utrkivati da bivšeg CIA operativca obaspe pohvalama. Ako ste bili svesni da Helen of Wyndhorn izlazi prošle godine (od Marta do Novembra) najpre na ime zaista unisono sjajnih prikaza koje je ovaj serijal dobijao od svih koji se još cimaju da pišu o stripovima, možda će vas malo iznenaditi da imam ovako oštre reči za miljenika kritike. No, čini mi se da je samo pravično da se istakne kako King, kao i u više slučajeva do sada, ovi stripom ne govori NIŠTA i da su i strip kao medijum ali i sam King kao autor zaslužili da ih posmatramo malo izoštrenijim pogledom, svesni da oni mogu VIŠE.



U Kingovu odbranu, ono što svakako mogu da kažem za Helen of Wyndhorn je da ovde scenarista istupa iz svoje zone komfora. U prvom redu, ovo nije strip o dvoje odraslih ljudi različitog pola koji pokušavaju da imaju romansu u životnom dobu za koje im čitava njihova kultura sugeriše da nije doba romanse, nije doba nade, nije doba strasti ili nežnosti, a svakako nije doba sreće. King je, za moje kriterijume, do sada bio najbolji baš kada se bavio ovakvim zapletima, nudeći nam melanholične, heimgvejevski intonirane muškarce u Batmanu i The Human Target nasuprot misterioznim, neuhvatljivim ženama koje su i same žedne da budu voljene a da ne moraju da zarad te ljubavi da izgube svoju nezavisnost i svoje JA. Notabilno odstupanje od ove matrice u Imageovom Love Everlasting je ipak sačuvalo spone sa romantičnim stripovima iz njihovog zlatnog doba i na sasvim očigledne načine bilo dalja analiza koncepta romanse, samo, osvežavajuće, iz ženske, za Kinga neistrošene perspektive. Utoliko, ovaj sam strip ocenio prilično visokim ocenama, uviđajući kako autor pokušava nešto novo i primenjuje svoj spisateljski talenat na materiju koja nije samo još jedan krug poznatim ringišpilom.

Sa Helen of Wyndhorn sam se nadao nečem sličnom na ime činjenice da su ovde glavni likovi žene, da romantičnog zapleta nema ni u naznakama, kao i da se King ponovo udružio sa crtačicom sa kojom je već radio DC-jev miniserijal Supergirl: Woman of Tomorrow. Dodatno, i sama Bilquis Evely, ta crtačica, deluje kao da je bila primetno nadahnuta kombinacijom ,,period piece" pristupa i divlje palp fantazije i Helen of Wyndhorn je, ako ništa drugo lepo za njega čovek ne uspe da kaže, RASKOŠNO prelep strip. King i Evely imaju jednu razrađenu hemiju i ovo je strip u kome scenarista nije ,,nevidljiv" – teksta ima mnogo jer se gotovo cela pripovest čitaocu predstavlja kroz prepričavanje, često i iz druge ruke – ali u kome crtež i kolori (briljantni Matheus Lopes) ostvaruju veoma presudan uticaj na to kako će taj strip biti percipiran, čak i na to kog je on u stvari žanra.

Da se dohvatimo prvo ovog poslednjeg: pretpostaviću da je Dark Horse ovo stavio u svoj pres materijal jer je posle svaki živi sajt koji je o stripu pisao ponovio da je Helen of Wyndhorn kombinacija L. Franka Bauma i Roberta E. Howarda. I sad, ja sam, naravno sklon ovako kondenzovanim deskripcijama verovatno i više nego prosečna osoba, ali vredi istaći da, kako to kod Kinga i inače ume da bude slučaj, ovo nije ZAISTA žanrovski mešap imaginativne fantazije-za-decu iz radova L. Franka Bauma i ,,muških" palp-fantazija o moći sa mačevima i sandalama koje je kanonizovao R.E. Howard. Umesto toga, King samo preuzima motive iz Čarobnjaka iz Oza i Konana, stavlja ih u svoj narativ, a kao okvir u kome se ti motivi sudaraju poslužiće vrlo obični, možda i banalni život publiciste Thomasa Rogersa koji je napisao knjigu o palp piscu po imenu C.K. Cole, u svoje vreme ne odveć poznatom autoru priča o varvarskom ratniku po imenu Othan. Ove su priče publikovane tokom dvadesetih i tridesetih godina prošlog veka i Cole je bio samo jedan od autora za magazine poput The Astonishing Stories, a koji je onda honorare trošio na alkohol i provod radije nego da gradi, jelte karijeru, život i porodicu. Cole će na kraju izvršiti samoubistvo, još uvek mlad i neprepoznat a njegov uticaj na žanrovsku literaturu biće kanonizovan tek retroaktivno, između ostalog kroz napore istoričara popularne kulture kao što je Thomas Rogers.



Ne treba da znate MNOGO o životu Roberta E. Howarda pa da prepoznate da je C.K. Cole zapravo Howard sa isturpijanim serijskim brojem. Već naslovne strane pomenutog palp-magazina u kome je on objavljivao a od kojih ćemo neke videti u scenama što se dešavaju u sadašnjosti – na aukcijama, ali i reprodukovane na koricama Rogersove knjige – su jasan pastiš naslovnih strana za Konanove avanture, ali uz jednu možda i bitnu distinkciju. Naime, sve naslovne strane koje se vide u ovom stripu omažiraju ili imitiraju radove Franka Frazette, ilustratora VEOMA bitnog za modernu vizuelnu percepciju Konana. Ali Frazetta, NARAVNO, nije imao veze sa Konanom u vreme kada je on izlazio u magazinu Weird Tales (jer je, jelte, tada išao u osnovnu školu) i zapravo su naslovne stranice tog magazina u tridesetim godinama prošlog veka imale sasvim drugačiji stil, estetiku pa i tematsku orijentaciju (videti, recimo, ovu naslovnu stranu za izdanje u kome je izašla Howardova priča The Queen of Black Coast, za sasvim prepoznatljivu kombinaciju tadašnjeg holivudskog glamura i strave). King i Evely nam ovde, dakle, malko podmeću rog za sveću, brkajući epohe u, verujem, sasvim časnoj, dobroj nameri da nam daju jasan vizuelni mig, neverbalni nagoveštaj sa čim imamo posla. No, anahronizam je anahronizam, pa kada sam video da u prvoj epizodi glavna junakinja u kafani naručuje ,,shot followed by a chaser" a što je terminologija nastala tek nekoliko decenija kasnije, počeo sam malo da se nerviram što me nerviraju ovakve sitnice.

Helen of Wyndhorn svakako, pored nerviranja, čoveku može da donese i dosta zadovoljstva. King uspeva da između sebe i pripovesti koju razvija pred čitaocem stavi nekoliko slojeva formalne naracije, kreirajući distancu koja njega uklanja iz pripovedanja, i to je efektan alat da se čitalac stalno drži u tenziji, da traga za detaljima i prepoznaje obrasce na raznim niovima priče. Glavni deo narativa se odnosi na intervju koji pomenuti Thomas Rogers radi sa ostarelom gospođom Lilith Appleton a koja je tridesetih godina dvadesetog veka bila guvernanta titularnoj Helen, inače ćerki C.K Colea. No, onda su delovi priče pripovedani od strane same Helen a prema Lilith (koja ih onda implicitno dalje prenosi Rogersu), i ovo je korišćeno da se u narativ ubace naglašenije fantazijski elementi sa sve prelascima u drugi svet, susretima sa začudnim božanstvima i čudovištima, pustolovinama prepunim mačevanja i neopisivih blaga. Na sve to imamo i momente u kojima Helenin deda, Barnabas Cole, priča priče Helen, koja ih onda prepričava Lilith, koja ih onda prenosi Rogersu. Ako to nije dovoljno da vam izazove vrtoglavicu, odozgo još dolaze i momenti iz ,,sadašnjosti" u kojima Rogers svom mužu priča o razgovorima koje je imao sa Lilith, a priča onda još dodatno skače i u prošlost u kojoj je Rogers kao tinejdžer počinjao da se upoznaje sa pisanjem C.K. Colea (i da sakuplja magazine sa njegovim pričama), ali i u budućnost u kojoj je Rogers umro a njegov muž njegovu kolekciju palpa prodaje na aukciji.



Ovo je možda i APSOLUTNO previše dijahronijske naracije za strip od šest epizoda i Kingu se valja računati u pobede to da se čitalac ne pogubi među svim tim različitim vremenskim ravnima i (nepouzdanim) pripovedačima koji prenose tuđe priče. Sa druge strane, utisak je i da King ovde ne zna uvek tačno šta radi i da je posezanje za različitim vremenskim periodima, pogotovo u Rogersovom životu (i, eh, smrti) više pokušaj da se stripu podari privid dubine nego nužno literarno sredstvo da se ispriča BAŠ OVA priča. Neću da kažem da King ovde pokušava da zaseni prostotu skačući između palpi pripovedanja i fantazijskog setinga u realističan, savremeni mizanscen i natrag, ali ako je priča o Rogersovom životu (i smrti, da) imala ikakvog uticaja na centralni narativ, on je meni sasvim promakao.

A gde onda dalje valja reći i da taj centralni narativ, kad dođe do svog kraja, nema neku jasnu ili jednoznačnu poentu. I to je, ponoviću, sada već hronična Kingova boljka, sa izvlačenjem najteže literarne artiljerije iz garaže da se pokaže kako strip može da bude višeslojan, dubok, ZNAČAJAN pripovedni medij, ali bez jasne vizije šta sa tom artiljerijom treba da se do kraja uradi. Da je Helen of Wyndhorn pisao, na primer, Alana Moore, priča bi PUCALA od metatekstualnih referenci, intertekstualnih refleksija i simetrija, simbolike i semiotičke signalizacije, ali u Kingovoj izvedbi ovo je samo – sada već uobičajeno – neodređena gestikulacija u smeru Roberta E. Howarda i, hm, nekakvih emocija.

Da ne budem previše negativan, King ovo piše VRLO dobro. Pastiš post-gotskog palpa (u delovima koje pripoveda Lilith) mu ide od ruke, nije neizdrživo raspisan i sve vreme drži pravi ton (a svakako i u grafičkom smislu JAKO doprinosi izvrstan letering Claytona Cowlesa koji koristi prepoznatljivo gotski a opet čitak font). Odnos Lilith i Helen je građen žanrovski dosledno, sa problematičnom devojčicom naviklom na slobodu i neodgovornost koja mora da se uklopi u nominalno strogu disciplinu života u velikoj južnjačkoj vili svog dede gde se doselila nakon očevog samoubistva, i uštogljenom, ali plemenitom guvernantom koja je svedok nefunkcionalnog odnosa dve generacije iste porodice.

Dalje, kada se ovaj strip razotkrije i kao ,,više" sword & sorcery fantasy, karakterni luk koji prolazi sama Helen, ali i svi likovi oko nje, je vibrantan – sa svim iskušejima, preokretima i mukama koje očekujete kada se suoče tvrdoglava klinka i matorac navikao da ga svi slušaju – a što onda tiho i samo pritajeno optimističko finale čini makar emotivno zadovoljavajućim ako već ne dramski interesantnim. I, opet, ne želim da budem negativan po svaku cenu, ovo je strip o tome kako ogorčeni deda koji je izgubio sina u sinovljevoj ćerki nalazi utehu isto onako kako upuštena ćerka koja je izgubila oce u dedi pronalazi i oca i sebe i to je sasvim legitiman pripovedni luk.



No, ne mogu da se otmem utisku da je Roberta E. Howard u svemu ovome više eskploatisan nego što mu je podignut literarni spomenik. King je već imao problematično korišćenje lika i dela Stevea Ditka u svom Rorschachu i čim sam shvatio da je Cole erzac-Howard za ovaj strip počeo sam da se mrgodim i da prevrćem očima i da se pitam koliko će me ovo do kraja iznervirati.

Odgovor je ,,ne mnogo", srećom, i mislim da je King ovde imao zaista najbolju nameru da u svojoj fantaziji ispiše nekakav zamišljeni, makar simbolički happy end za velikog prethodnika, dajući Coleu ćerku – koju Howard nikada nije imao – i dopuštajući njegovoj viziji da na neki način živi kroz nju. Legitimno.

Ali, sa druge strane... Sa druge strane je C.K. Cole naprosto previše različit od Howarda da bi sve to imalo smisla. Praveći od Colea čoveka koji beži od svog oca i sa ćerkom se potuca po američkoj provinciji, piše, pije i ne haje za sutra sve dok depresija ne uhvati korak sa njim i navede ga da se obesi (ćerkinim kaišem), King nam daje sasvim drugu osobu od onog što je Howard zaista bio. Hwoward je, notabilno, bio vezan za Teksas celog života, i privržen bolesnoj majci o kojoj se starao sve do njene smrti, u velikoj meri stavljajući svoje pisanje u drugi plan (iako je bio na pragu prodora u književnost glavnog toka) kako bi joj bio na raspolaganju. I naravno, njegovo samoubistvo je izvršeno pištoljem.

Utoliko, Helen of Wyndhorn uzima od Howarda samo ono što mu treba, ne bavi se kompleksnošću TOG čoveka niti literarnom širinom TOG autora (između ostalog, Howard je u poslednjoj fazi svog stvaralaštva pisao vesterne i pripremao se da izda kolekciju vestern-priča A Gent from Bear Creek) i samo ga koristi kao neku vrstu readymade ,,fentezi čudaka" koji se na kraju života ubio, kako bi napravio, ne znam, nekakvu poentu o tome da porodica postoji i da je to dobro...



Ali Helen of Wyndhorn je makar veličanstveno nacrtan strip koji romantiku američkog juga u zrelim tridesetim godinama prošlog veka prikazuje sa svom dramom, otmenošću i southern gothic lepotom koju ovakve priče potrebuju, a onda pivotira na sword & sorcerey fantaziju i u tom je domenu jednako snažan ako ne i jači. Evelyjeva je, takođe, IZVANREDNA u grafičkoj naraciji, sa perfektnim kadriranjima, izražajnim likovima i moćnom akcijom i čovek prosto ne zna da li da se više divi njenom dizajnu (odeće, nameštaja, ali i arhitekture, sa nekoliko totala u kojima se vidi čitava velika kuća gde Helen i Lilith žive i od kojih zastaje dah), ili njenoj ,,režiji" gde se scene čitaju jasno i  GLASNO čak i pre nego što bacite pogled na Kingove monologe u titlovima.

Prelazi između ,,stvarnog" i fantazijskog sveta su joj neobično efektni, sa jednim naglašeno ubedljivim, čak ,,realističkim" ulaskom u sferu nemogućeg ili makar neverovatnog, gde su čudovišta i čudesa koje likovi susreću ,,s one strane" kao nekakve besprekorno animirane ekstrapolacije dizajna koji su nam u amanet ostavili Frazetta i Boris Vallejo. Ovde se primeti i kako Lopesovi kolori, blagi i ,,prirodni" u realističnim scenama (sa puno besprekorno kombinovanih tonova smeđe, zelene i žute, koji svemu daju jedan naturistički prizvuk) dobijaju prelive crvene, ljubičaste, plave u scenama u fantazijskom svetu, naglašavajući neku vrstu hiperrealističnosti ove ravni postajanja, stvarnosti jače od ,,stvarne" stvarnosti.

I, evo, nadam se da će ovaj strip svima koji čitaju ovaj moj prikaz biti jači, bolji i smisleniji nego što je bio meni. Helen of Wyndhorn je zanatski IZVANREDAN rad ljudi koji su na vrhuncu svojih moći, u kome ja nisam našao dovoljnu količinu supstance da se opravda sva ta zanatska teška artiljerija. Ali dopuštam i zapravo VOLEO BIH da se samo radi o tome da sam glup, mator i da ne pazim na času i da mi zbog toga promiču dublje poente koje on pravi. No, sav moj problem sa Kingom na stranu, Helen of Wyndhorn je toliko dobro grafički realizovan strip da svako treba da ga makar prelista. Serijal možete pokupovati ovde, a kolekcija će uskoro biti dostupna ovde.

[Meho Krljic]

Conan: Battle of the Black Stone uprkos naslovu, ali i pripremnim radnjama izvedenim u serijalu Conan the Barbarian koji trenutno izlazi za Titan Comics nije strip o Konanu, pa čak ni strip centriran na Konana, već strip u kome se Konan pojavljuje, deo je ansambla, igra važnu ulogu ali nije šef parade. Imajući u vidu koliko je Konan VELIKI lik, fizički ali i simbolički, retki su pokušaji da se on stavi u priče u kojima nema isključivi protagonizam. No, ovaj je pokušaj urađen u najboljoj nameri i, mada ne spada u NAJBOLJE stripove o Konau izašle u poslednjih par godina, ta časna namera i sasvim pristojna egzekucija su dovoljne da ga čovek preporuči.



U uvodnom delu priče odmah da kažem da je pomenuti Conan the Barbarian, a o kome sam pisao početkom 2024. godine, i dalje izuzetno dobar strip. Jim Zub na mestu scenariste je definitivno, potvrđeno i nedvosmisleno pravi čovek na pravom mestu i jedan od svakako 3-4 najbolja scenarista, bar kada govorimo o tonu i tempu pripovedanja ovih stripova, koji su Konana pisali u ovom veku. Njegov epski a opet na karakter usredsređeni pristup materijalu je veoma usklađen sa onim što smo mi, odrastali na Howardovim pričama i Thomasovim strip-adaptacijama istorijski navikli da očekujemo, a crtači sa kojima radi – uglavnom Rob De La Torre i Doug Braithwaite (plus Danica Brine) – ali i njihove kolege na kolorima i leteringu su svi IZVANREDNI. Zub je sa sedamnaest brojeva ovog serijala, koliko ih je izašlo u trenutku dok ovo pišem, kreirao vrlo ubedljiv novi opus priča o Konanu, u nekim momentima radeći sa poznatim predlošcima ali na originalan način (a ovde prevashodno mislim na novo, vrlo ekspanzivno i kreativno adaptiranje jedne od najpoznatijih Howardovih priča o Konanu, The Frost-Giant's Daughter, ovde pretočenu u četvorodelnu sagu Frozen Faith) a u drugim uzimajući praktično samo komadiće Howardovog nasleđa i oko njih gradeći nove, vrtoglavo zavodljive narative. Kao tekući mesečni serijal koji, strogo uzev, pripoveda događaje hronološkim redom (uz izuzetke), Conan the barbarian Zubu daje mogućnost i da radi sa dužim narativima i kompleksnijim motivima nego što je slučaj u sestrinskom magazinu The Savage Sword of Conan o kome smo divanili pre neki dan.

,,Crni kamen" iz naslova miniserijala o kome danas pričamo je zapravo jedan od primera kako Zub uzima delić Howardovog nasleđa a onda oko njega konstruiše svoju priču koja deluje ubedljivo i konzistentno sa onim što znamo o Konanu iz prethodnih stotinak godina njegove istorije. A da, istovremeno, ovo nije priča samo o Konanu. Zapravo, Conan: Battle of the Black Stone je prvi ovovekovni napor da se ujedine likovi, motivi i svetovi iz različitih delova literarnog opusa Roberta E. Howarda, superherojskim rečnikom rečeno: krosover između nekoliko Howardovih likova a koje povezuje titularni crni kamen.

The Black Stone je bila Howardova kratka horor-priča, publikovana u magazinu Weird tales, 1931. godine. Napisana pod velikim uticajem kosmičkog, metafizičkog horora iz opusa H.P. Lovecrafta, ona je i eksplicitno urađena da bude deo Lovecraftovog mitosa o drevnom božanstvu Cthulhu, napisana prateći Lovecraftov stil, glas i strukturu pripovedanja. Howard i Lovecraft su, naravno, bili ne samo savremenici i palp-kolege već je mlađi pisac bio veoma impresioniran Lovecraftovim pisanjem pa je njegovo pismo upućeno Weird Talesu 1930. godine, u kome je hvalio i diskutovao neke elemente Lovecraftove priče The Rats in the Walls bilo okidač za korespondenciju a kasnije i lepo, plodno druženje dvojice autora. Lovecraft, šesnaest godina stariji i cenjen među pripadnicima svog ,,književnog kruga" je ostvario i priličan uticaj na Howardovo pisanje pa je ovaj napisao više priča u lavkraftovskom horor-stilu i unutar Cthulhu mitosa. Štaviše, drevno božanstvo Shuma-Gorath, a koje danas ljudi najpre asociraju sa Marvelovim stripovima – jer se pojavljivalo u Marvelovim Konanima a onda ,,procurelo" dalje u mejnstrim superherojštinu i imalo sudare sa Doktorom Strejdžom pa i bilo jedan od likova u serijalu Capcomovih borilačkih igara sa Marvelovim likovima – je Howardovih ruku delo i njegov nesebični doprinos širenju panteona drevnih.



No, Shuma-Gorath će se pojaviti samo u zlokobnoj najavi mogućeg nastavka Conan: Battle of the Black Stone, na poslednjoj tabli četvrte epizode ovog miniserijala a koja je, ta epizoda datirana sa Januarom 2025. godine (iako je izašla nešto ranije). Sama priča se, pak prevashodno bavi ,,crnim kamenom" koji je Jim Zub već postavio kao ponavljajući motiv u Titanovom Conan the Barbarian, a koji se i kod Howarda pojavljuje u više priča. Kao jednostavani ali moćni simbol natprirodnog i nesaznatljivog, preteći crni kamen je Zubu poslužio kao katalizator da u okviru ovog događaja spoji Konana sa nekoliko drugih, manje poznatih Howardovih likova.

Ovaj krosover nije izveden SASVIM na silu. Već u brojevima od devet do dvanaest serijala Conan the Barbarian Zub je iskoristio Howardovu kanonsku postavku u kojoj je turijansko doba kralja Kulla daleka prošlost Konanovog hiborijanskog doba i, koristeći (doslovno) magiju putovanja kroz vreme spojio Conana i Kulla u jednoj razuzdano odličnoj avanturi koju je fantastično nacrtao Rob De La Torre. Shvatajući da je Howard i inače radio unutar koncepta heroja-sa-hiljadu-lica i da su svi njegovi likovi uz samo malo kreativnog napora mogli kredibilno da se nađu unutar iste istorije, u četvrtom broju The Savage Sword of Conan Zub je organizovao nekoliko autora da napišu kratke, uvodne priče kojim će se publika na brzinu upoznati sa ovim likovima, kako bi onda oni mogli da se udruže i zajednički se bore protiv zla u Conan: Battle of the Black Stone.

Za neke od ovih likova skoro sigurno niste čuli sem ako ste akademski proučavalac Roberta E. Howarda. Solomon Kane je, naravno, praktično zvezda samo red ili dva ispod samog Konana jer je imao i filmske i strip adaptacije Howardovih priča, ali onda je tu i El Borak (aka Francis Xavier Gordon), teksaški revolveraš koji će svoje pustolovine i susrete sa onostranim naći putujući po celoj planeti. Tu je Dark Agnes de Chastillon, fantastična francuska ratnica iz šesnaestog veka sa neverovatnim mačevalačkim veštinama i izuzetno niskom tolerancijom na proseravanje (a koja za Howardovog kratkog života nije imala objavljenu ni jednu priču i tek su posle njegove smrti tri napisane ugledale svetlo dana). Tu su onda i dva Džona, John Kirowan i John Conrad, dvojica arheologa-avanturista, klasičnih palp likova iz Howardovih Chtulhu priča, a koji su ceo svet obišli tragajući za artefaktima starih zaboravljenih civilizacija. Tu je na kraju i Brissa, hrabra piktska ratnica koja nema prethodnu istoriju u Howardovom opusu a koju je Jim Zub kreirao na početku Titanovog serijala Conan the Barbarian i koja zapravo služi kao vezivno tkivo između likova uvučenih u borbu iz različitih epoha, da se sukobe sa nečim što, reklo bi se, transcendira vreme i prostor.



Multiverzalna akciona-horor priča u kojoj grupa individualaca mora da radi zajedno kako bi porazila nezamislivo veliku pretnju je danas, praktično, žanr za sebe sa poznatim pravilima i Conan: Battle of the Black Stone je jedna korektna, ali ne i izvanredno važna, ili, uopšte, izvanredna priča u ovom formatu. Da odmah bude jasno, ako ste ljubitelj mača-i-magije, metafizičkog horora, Konana, i, uopšte, palp-junaka koji žive za fajt protiv nečeg što ne mogu ni da zaista pojme, ali su rešeni da mu ne predaju ni stopu svete srpske zemlje bez borbe, Conan: Battle of the Black Stone treba da se pročita. Ovo je i u grafičkom smislu jako solidan rad, sa nemačkim crtačem Jonasom Scharfom (poslednjih godina dosta aktivnim u Marvelu) koji je radio crtež i sa PRELEPIM kolorom koji je uradio Brazilac João Canola. Canolini odmereni a živi kolori se savršeno dopunjuju sa Scharfovim radom punim kontrasta svetla i senke i strip ima jednu dinamičnu a opet preteću atmosferu, baš kako i dolikuje ovakvoj priči, a što sve zaokružuje jako lep letering Comicrafta.

E, sad, ta sama priča je više uslužnog kvaliteta nego što bih je nazvao nekakvim visokim uzletom mašte i kreativnosti. Zub je prekaljeni profesionalac i dobro zna kako se ovakve stvari prave pa je i ovo onda pripovest koja prvu svoju trećinu troši na okupljanje tima, dosta kilometraže izvlači iz trvenja koja nastaju kada se na sili i iznenada u istoj ekipi okupi više jakih individualaca, i razume kada koga od likova treba žrtvovati da bi priča imala pravilan dramski naboj. Čak i Konan u jednom momentu biva proglašen mrtvim, ali nije da iko veruje da će lik čije je ime u naslovu stripa da zaista i ostane mrtav, zar ne?

Možda je najzanimljiviji Zubov napor vezan za to da nekako objasni ne samo kako već i zašto su ljudi iz raznih epoha sakupljeni u jednom vremenu, na istom prostoru i njegovo ,,objašnjenje" se bavi i likom ,,autora" Jamesa Allisona a koji se ovde pojavljuje kao ujedinjujući faktor. Ovaj metatekstualni element priče izdiže Conan: Battle of the Black Stone iznad nivoa običnog palp-pastiša ali ga ne izdiže MNOGO i mislim da je ovaj strip najbolje trošiti kao baš to, pastiš klasičnom palpu sa pričom koja je tek još jedna varijacija na klasiku i likovima koji su simpatični jer ih je izmaštao Howard.

No, ima i nekog malog žala što sa ovim likovima Zub nije mogao da uradi više, na primer u okviru nekog dužeg, tekućeg serijala – mada ne znam kada bi stigao da piše i to i Conan the Barbarian – jer me Conan: Battle of the Black Stone najviše podseća na Marvelovu prvu inkarnaciju Savage Avengers of pre nekoliko godina (u kojoj je takođe učestvovao Konan) a gde je Gerry Duggan imao više prostora da sa nekompatibilnim (i često posvađanim) likovima radi i pronalazi njihove tačke srastanja i kolizija.

Conan: Battle of the Black Stone za ovo nema mesta i on je samo jedan pristojan, uredan strip koji čovek pročita ali koji mu na duši neće ostaviti predubok trag. Činjenica da je Konan ovde samo jedan-od-likova možda i dodatno razblažuje impakt priče, uprkos Zubovom podešavanju radnje tako da omiljeni Simerijanac bude jedan od onih koji stižu do kraja i dispečuju iskonsko zlo iz ove realnosti, ali između jako lepog crteža i kolora, dobro odmerenog palp-tona u pripovedanju, te dragih likova, ovo je strip koji ljubitelji Konana i Howarda treba da pročitaju. Amazon ovo prodaje zajedno sa serijalom Conan the Barbarian, pa navalite.

[Meho Krljic]

Zvanično sam too old for this shit. Dokaz: Image Comicsov desetodelni maksi-serijal No/One mi je bio smrtno dosadan iako je u pitanju u svakom pogledu kvalitetno urađen strip koji su radili neki ljud što ih ja vrlo cenim. Ovo je pažljivo osmišljeno, napisano sa naporom da se kreira uverljiva kombinacija političkog trilera i karakterne priče, sa ,,realističnim" superherojskim sadržajem, nacrtano odlično i spakovano u  perfektan dizajn a i pored svega toga proveo sam nekoliko sati čitajući ovih deset brojeva zevajući ko nilski konj i boreći se sa snom. U ovom tekstu pokušaću da argumentujem zašto mi se ovaj strip nije dopao, kao i zašto mislim da drugi stripovi ne bi trebalo da slede njegov primer.



Najsmešnija stvar u svemu je da je No/One deo superherojskog univerzuma u kome mi se do sada sve dopalo. Massive-Verse, kreacija scenariste Kylea Higginsa je u poslednjih nekoliko godina porodila nekoliko interesantnih novih superherojskih serijala smeštenih na fino secište old school Image Comics koncepata o superherojima vezanim za malčice ,,naučnije" i nešto plauzibilnije ideje, te modernog stripovskog senzibiliteta u kome beži od sapunske opere i operiše u tonu primerenijem indie filmovima.  Radiant Black i Rogue Sun su od mene dobili prilično dobre reakcije pa kada sam video da se za No/One Higginsu na scenarističkim dužnostima pridružuje Brian Buccellato, bio sam više nego zainteresovan. Pogotovo kada sam video crteža Geralda Borgesa, brazilskog crtača sa već vrlo velikim portfolijom radova za DC, Marvel, Dark Horse i Dynamite, a koji je praktično perfektan autor za strip što treba da spoji realističan, ubedljv svakodnevni mizanscen i obične ljude koji mnogo pričaju jedni sa drugima, sa scenama kostimirane – ali i dalje realistične – akcije. Za razliku od pomenuta dva serijala No/One je gotovo potpuno realističan strip i u njemu titularni superheroj zapravo nema nikakve supermoći, ako se ne računaju anonimnost i oklopljeni delovi kostima. Gro ovog stripa se tiče decidno ,,civilnog" dela ansambla i sam No/One je tokom najvećeg broja strana i za čitaoca nepoznanica kao i za te civile. Niko ne zna ko je on, koja mu je agenda, zašto radi to što radi i šta će uraditi sledeće.

Ideja o superherojskom stripu koji je pričan iz ugla ,,civila" nije, naravno, sama po sebi loša, niti je No/One prvi strip koji se njome bavi. Ima i nečeg vrlo efektnog u tome kako Borges crta No/One-a kao maskiranu, tajanstvenu figuru na krovovima grada, koju uglavnom vidite iz daleka i niste sigurno ni da li je muško ili žensko, niti možete da opišete išta u vezi sa njom što bi ikako pomoglo da se otkrije njen identitet. Ovim se čitalac stavlja u poziciju u kojoj su inače civili u superherojskim stripovima, percipirajući superheroja više kao silu prirode što se pojavljuje nenajavljeno i niko ne zna koje su joj namere, a što je, kako rekosmo, efektan trik.

No, dobar trik ne čini dobar strip, pogotovo što sam No/One, kao lik, jedva da je bitan za njegovu radnju i, štaviše, deluje kao da je naknadno nakalemljen na priču koja se pre svega bavi ,,haktivizmom" i odgovorom ,,desnije" orijentisanih političara na nešto što oni percipiraju kao pretnju koja se može izjendačiti sa fizičkim nastrajima na ljudski život. Tu je i jedan serijski ubica, pa njegovih nekoliko imitatora koji ubijaju ljude pre izvesnog vremena izvrgnute ruglu na ime velikh a zataškanih svinjarija koje su napravili u prošlosti, tu je cenjeni, veteranski policijski inspektor koji ima, ispostavlja se, više od jedne mračne priče u svojoj biografiji i No/One je jedan dosta kompleksan politički triler i pre nego što postanete svesni da nekako čitanjem stripa dobijate samo jednu polovinu ove priče.



Naime, No/One je pravljen kao mixed-media projekat u kome između deset epizoda stripa (koji je krenuo prošle godine a završio se krajem Jula ove) ide deset epizofa podkasta koji priča drugi deo priče, a u kome su, tom podkastu, kao glumci učestvovali neki vrlo cenjeni ljud iz sveta gik-kulture poput Rachael Leigh Cook, Pattona Oswalta, Loren Lester i Yurija Lowenthala.

Jedan od razloga što volim strip kao medijum je i to što mogu da ga trošim svojim sopstvenim tempom, da provedem koliko god hoću vremena na svakoj tabli, proučavajući crtež ili prelećući preko njega bez mnogo udubljivanja, da se vraćam nazad i ponavljam delove koji su mi se dopali ili koji mi nisu sasvim jasni, da prekidam kada moram i nastavljam kad mogu, drugim rečima da ČITAM strip. Slušanje podkasta je sasvim druga stvar i, naravno, čim u priču uvedete potrebu da se nešto prati u ,,realnijem" vremenu, pričamo o sasvim drugoj kategoriji medija i obavezivanja mene kao konzumenta. U tom nekom smislu sam video da No/One zahteva slušanje deset epizoda podkasta od po 25-30 minuta i u sebi sam rekao jedno glasno ,,fuck no", rešavajući se da oprobam svoju sreću sa samim stripom, računajući da ne mogu Buccellato i Higgins da napišu toliko loš strip da ja ne bih mogao da ga pročitam.

I mislim, naravno da No/One nije LOŠ, naprotiv, ovo je vrlo spretno sklopljen narativ čak i kada ne slušate njegovu drugu polovinu, a uz Borgesov konstantno odlični crtež, umirene ali efektne kolore Marka Englerta i uobičajeno sjajan dizajn i letering koji je isporučio Hassan Otsmane-Elhaou, niko ne može da kaže da mu je neprijatno da ga čita, ali... meni je No/One na kraju bio poražavajuće dosadan narativ o ljudima koji me nisu zainteresovali u situacijama od kojih su mi se oči same sklapale.

Sad naravno da je fer reći kako čovek koji je pola narativa svesno preskočio, teško da ima pravo da se žali na nezanimljive likove i radnju, ali, mislim, hajde da se sad malo privedemo pameti: strip je vizuelni medijum i ovo je nešto što se poslednjih godina, pa sada već i decenija, najstrašnije zaboravlja. Scenaristi su nekako uspeli da posle devedesetih godina prošlog veka sebe nametnu kao ,,prave" autore stripova dok su crtači svedeni na izvođače radova a onda je industrija to iskoristila da smanji naknade koje se plaćaju ilustratorima po jednoj nacrtanoj tabli, svesna da može da se provuče i sa tim da stripove započne jedan crtač, možda poznatiji, pa se posle par epizoda ilustratorske dužnosti prebace na jeftiniju radnu snagu iz zemalja ,,globalnog juga" i da to neće uticati na prodaju stripa. Pošto ih mi puštamo da to rade, oni to i, jelte, rade, pa je tako i No/One, uprkos tome što ima odličnog crtača (koji se nije menjao tokom ovih deset brojeva) zapravo jedan od najizrazitijih primera ,,scenarističkog" stripa u poslednjih nekoliko meseci. Mislim, ako pola svog narativa prebacite u medijum koji decidno NEMA nikakve slike, stvari su tu prilično jasne.

Ali čak i da stavimo na stranu podkast, No/One je strip toliko izrazito pisan sa ambicijom da bude ekranizovan da mi se malo povraćalo dobar deo vremena. A ne zaboravimo koliko ja volim i Buccellata i Higginsa, pogotovo ovog drugog čiji sam serijal Deep Cuts, proletos nazvao možda najboljim serijalom koji Image izdaje.



Za početak, ovo je priča u kojoj nema glavnog junaka, već u kojoj čitalac prati nekoliko likova koji su, pa, agresivno nezanimljivi. Ne po definiciji, naravno, ima tu policajaca i novinara, a to su istorijski genre-friendly profesije, ima zatvorenika i političara, ali svi su oni samo neka vrsta nameštaja u ovom stripu, ljudi sa veštačkim personama, veštačkim tonom kojim govore, veštačkim problemima, čak i kad ti problemi podrazumevaju vrlo realne pritiske na poslu ili mogućnost otkrivanja strašne tajne iz prošlosti koja može da vam uništi karijeru, a koju vam je zamalo već uništilo to što vam je sin u zatvoru, optužen za ubistva.

Prosto, ovo je ogledni primer stripa koji se zasniva na konceptu koji ste videli na internetu, o njemu čitali i proučavali ga ali u kome se, tom stripu, ne vidi u ikakvoj primetnoj meri da išta u njemu korespondira sa vašim životnim iskustvom. No/One nije strip-esej, ali je možda nešto i gore od toga, strip-sinopsis za televizijsku seriju u kome se diskusija o glavnoj temi stripa teškom mukom pomalja između naslaga podzapleta i interpersonalnih odnosa likova za koje me je, evo, da upotrebim tehnički termin, BOLEO KURAC SVE VREME.

Svakako, Higgins i Buccellato su sa očiglednom namerom usvojili ovaj pristup materiji, pa tako ovde imamo paralelno proučvanje ideje da u Pitsburgu postoji superheroj iz naslova ovog stripa, ali i serijski ubica Richard Roe i da su oboje povezani sa haktivistom po ,,imenu" No/One koji je na videlo izneo neke mračne tajne nekih moćnih ljudi, a sve to pre početka ovog stripa. Richard Roe je, misli se, sada u pritvoru i misli se da je to sin uglednog policijskog inspektora, Aaron, i postoji određen nemir u javnosti na ime toga da je možda taj inspektor i znao da mu je sin, jelte, potencijalni ubica ali da nije uradio ništa da ga zaustavi. Onda se pojavljuju imitatori Richarda Roea koji ubijaju naredne ljude sa spiska koji je No/One dao, a sve dok je Aaron i dalje iza rešetaka. Pa se pojavljuje konzervativni političar koji pokušava da kriminalizuje ,,doksovanje" i slične ,,hakerske" radnje do mere da se koncept nužne preventivne samoodbrane može primeniti u ovakvim slučajevima. Negde u drugoj polovini serijala njegov kontroverzni predlog lokalnog zakona biva prihvaćen od strane pitsburške skupštine grada kao neka vrsta digitalnog ,,stand your ground" propisa i postaje legalno da, jelte čak i ubijete osobu za koju ste sigurni da je htela da vas ,,hakuje" ili na drugi način ugrozi vaše življenje putem, jelte, visoke tehnologije.

I, mislim, kao naučnofantastični, robertšeklijevski ili možda harlanelisonovski koncept, ovo ima potencijala, ali Higgins i Buccellato ovo prikazuju na za mene najdosadniji moguč način, uglavnom kroz scene ljudi koji sede i pričaju. Ako volite scene ljudi koji sede i pričaju, ovde ćete biti u raju jer se najveći deo stripa sastoji upravo od toga, ali ako volite grafičko pripovedanje, No/One je u toj sferi VEOMA siromašan.



Ne i LOŠ, naravno, ponoviću, Borges je ODLIČAN crtač i kombinacija njegovog vrlo disciplinovanog lejauta i smirenog kolorita Marka Englerta daje uvek vrlo lepe crteže, jasne u naraciji, kvalitetnog tempa, sa dobrim karakterizacijama i ,,glumom" likova. Ali naprosto postoji prirodna granica do koje možete ići sa scenarijom koji se devedeset procenata sastoji od likova koji sede (ponekada stoje) i pričaju. Viđao sam smela poređenja ovog stripa sa Dark Knight Returns Franka Millera i Lynn Varley, ali naravno da je ovo kreativno promašivanje šume na ime namernog udaranja u drveće – Miller je ponovljene kadrove televizijskih spikera koji čitaju vesti efektno koristio kao okvir svoje izuzetno dinamične, gotski intonirane grafičke naracije. U No/One su stvari potpuno obrnute i ovde svaki put kad dobijete (uglavnom odličnu) scenu akcije gde se titularni maskirani heroj malo šiba sa nekim ljudima prosto osetite kako strip prodiše, kako ste se za trenutak pobegli represivnom formatu u kome ljudi pričaju jedni sa drugima sedeći u kancelarijama (OK, i pritvorskim sobama za posete), pričaju jedni sa drugima telefonom, pričaju u kameru, obraćaju se javnosti preko televizije, snimaju podkaste. A onda kad sve to pročitate, treba da pustite i podkast u kome još pola sata glumci koji glume likove iz stripa pričaju jedni sa drugima o tome ko je pravi ubica i šta vlasti treba durade da se Pitsburžani osećaju bezbedno.

Mislim, naravno da sam ja ovde u solidnoj manjini – strip je dobijao veoma dobre kritike tokom čitavog izlaženja i verujem da je ta podkast komponenta i sama tome doprinela – ali mislim da bi strip sastavljen skoro sasvim od teksta morao da ima za kormilom u najmanju ruku Thomasa Bernharda pa da to bude opravdan format. A ni Higgins ni Buccellato, ma koliko da ih ja volim, nisu Thomas Bernhard. I No/One je onda u najboljem slučaju ilustrovani scenario za televizijsku seriju a ne nekakva literarna bravura, već baš to, ilustrovani scenario za televizijsku seriju gde čitalac treba da se pretvara kako ga zanima ,,drama" u kojoj novinarka lokalnog lista mora da snima podkast umesto da piše reportaže. Mislim, da je ovaj strip SAMO o tome, o toj smrti štampanih medija i same pisane reči a za račun modernih, manje formalizovanih, eh, ,,interaktivnijih" medija kao što je podkast, da je fokusiraniji na likove i njihove stvarne muke i dileme u vezi sa ovom tranzicijom, pa, ja bih to čitao. Ali ovako, to je samo podzpalet izveden uz minimum zanatskih veština i rezultat je da me za likove u ovom delu stripa boli dupe, a pogotovo me boli dupe za to da slušam podakast na kome ti (izmišljeni) likovi ćaskaju o (izmišljenim) tezama o identitetu maskiranog superheroja u Pitsburgu. Mislim, POBOGU, ja takve podkaste ne slušam ni u životu, pa nemam ja BESKONAČNO mnogo vremena na raspolaganju.



Nekakav centralni zaplet stripa je sasvim okej, da se razumemo, i ta cela ideja da političar reaguje na haktivizam tako kako reaguje a da to onda ima vrlo osetne posledice u društvu je zdrava, ali je ona i zatrpana tim nepotrebnim gomilama likova, nepotrebnim podzapletima, nepotrebnim davanjima nepotrebnim likovima nepotrebnih podzapleta kroz nagomilavanje nepotrebnih detalja iz njihove prošlosti. No/One zaista deluje kao blatantan pič za televizijsku seriju, narativ napravljen od zdravog skeleta i GOMILE sala oko njega, sa likovima u višku i, generalno, širinom u višku a sa premalo razrade svojih centralnih premisa, sa premalo dubine u tretiranju teme.

Bezbedno je, dakle, reći da smo se No/One i ja promašili ZA SVE PARE i da se zaista nadam da će Higgins, Buccellato i ekipa u budućnosti praviti manje ovakvih stripova a više stvari kao što su Deep Cuts ili Chicken Devil. Dakle, stripova koji kapiraju svoj medijum i koriste njegove jake strane za jedinstvene, karakterne narative. A ne stripova koji su samo kontejner u koji ste spakovali svoj pič namenjen Holivudu.

No, rekoh već, ja sam mator, ogorčen čovek i za svakog takvog kao što sam ja koji smrknuto kuka da mladi danas ništa ne kapiraju i da sve zbog toga propada, imamo hiljade ljudi kojima je ovo okej. No/One je decidno napravio odličan posao za svoje autore, pokupio vrlo lepe kritike, verovatno se solidno prodavao ali, ključno, na julskom Comic-Conu je objavljeno i da će serijal dobiti svoju filmsku (dakle, ne televizijsku) adaptaciju u koprodukciji Higginsovog Black Market Narative i firme ZQ Entertainment. Nije to sad neki, jelte, visokobudžetni projekat ali Higgins i Buccellato će ovde zadržati svu kreativnu kontrolu i biti i producenti i scenaristi filma, dok će Higggins i režirati. Malo je verovatno da ću ja to gledati – već je najavljeno da će film biti sklopljen od intervjua, GoPro materijala iz šlema samog No/One-a i snimaka sa telefona i televizije i zaista nemam apetita da gledam film-ali-kao-TikTok – ali drago mi je zbog njih.

Naravno, ne želim da budem nekakav konzervativni kontraš koji vidi kako ljudi sa jakom istorijom rada u stripu traže nove načine da permanentno ekonomski ugroženi medijum preživi, ukrštajući ga sa drugim medijima i koristeći inovativne pristupe narativu, pa krene da gunđa kako ovo nije po njegovoj volji. Svakako mislim da No/One žrtvuje previše onog unikatnog za strip-medijum a ono što uzima od drugih medija koristi tek ,,tehnički", nemaštovito, proizvodeći nezanimljiv rezultat, ali to sam samo ja. I, ako ste kao ja, No/One verovatno nije strip za vas. Ali ako NISTE kao ja, a statistički valjda niste, onda bi vas možda ovaj strip mogao interesovati. Image prodaje strip na ovom mestu a podkast možete slušati na ovom. Pa izvolite.

[Meho Krljic]

Jedan od interesantnijih, a svakako medijski najpropraćenijih novih strip serijala koje je Image Comics počeo da izdaje prošle godine je The Power Fantasy, novi serijal sa Kieronom Gillenom u ulozi scenariste gde on sve svoje ruminacije i kontemplacije koje je imao pišući recentni Immortal X-Men za Marvel može da nesputano istražuje unutar creator-owned stripa koji izgleda PRELEPO dok sedi ili stoji unaokolo diskutujući o etici, utilitarizmu i raznim finim filozofskim konceptima. Da strip izgleda prelepo zaslužan je, naravno Caspar Wijngaard, britanski ilustrator koji je, kao i Gillen, svoj veliki talenat i trud stavio u službu superherojske industrije samo do mere da mu to omogući rad i na nekim interesantnim sopstvenim stripovima. Oba ova autora sa The Power Fantasy imaju prostora da se bave svojim temama i ikonografijom dublje, šire i sa većim nivoom detalja nego što čak i tako cenjenim i kvalitetnim autorima dozvoljava rad u korporativnom superherojskom sektoru, pa je ovo još jedan primer, nazovimo ga, postsuperherojskog stripa, u kome ljudi što za najamnički rade klasičnu superherojštinu (i neretko imaju osoben glas kada to rade), u svojim creator-owned projektima idu nekoliko notabilnih koraka dalje, trudeći se da vide šta bi bilo kada bi supermoći postojale u svetu koji ne mora da se resetuje na nekakav ,,normalan" status kvo na kraju svake narativne celine.



Kieron Gillen je, naravno, već imao jedan veoma uspešan creator-owned serijal koji se i sam bavio superherojštinom u svetu nesputanom tvrdim status kvoom. The Wicked + The Divine, o kome sam pisao pre nekih šest godina, je bio projekat kojim su Gillen i njegov stari partner Jamie McKelvie ekstremno proširili ideje iz njihovog nekadašnjeg miniserijala Phonogram, spajajući ideje o muzici kao magiji i slavi kao izvoru supermoći u jednu veličanstvenu, glamuroznu sapunsku operu muzike, mode, magije i superherojštine. The Power Fantasy, koji je do sada izbacio pet brojeva, zaokružio prvu priču i izbacio svoju prvu kolekciju, Superpowers, krajem Januara deluje kao druga runda, samo što su ovog puta od samog početka učesnici vidno na ivici detonacije.

,,Postsuperherojština", taj istovemeno filozofskiji, realističniji pristup materiji, pre svega karakterisan prisustvom POSLEDICA ali i dubljim promišljanjem toga kako bi svet izgledao da zaista postoje supermoći, nije, naravno, Kieronov izum. Prve njene distinktne primere možemo naći još u osamdesetima, svakako sa Watchmenom Alana Moorea i Davea Gibbonsa, ali i sa Millerovim Dark Knight Returns koji je, notabilno, bio strip sa samo jednom osobom koja ima supermoći a ta osoba NIJE bila glavni junak. Naravno, treba prepoznati i preteče i vizionare poput Stevea Gerbera (naročito radove kao što su bili Void Indigo ili Foolkiller).

U ovom stoleću smo dobili širi spektar ovakvih radova, velikim delom kad su autori koji su devedesetih radili ,,pravu" korporativnu superherojštinu dobili priliku da sa istim kvalitetom produkcije, često i u okviru istih izdavačkih kompanija naprave korak dalje, ali i kada je kritična masa nezavisnih izdavača, a pre svih Image Comics zaključila da njihova publika traži taj zreliji ili samo ,,ekstrapoliraniji" pristup superherojskim motivima. Tako su stripovi iz Wildstorm ponude, pogotovo The Authority, dobili taj post-superherojski preliv, Warren Ellis je kasnije za Avatar Press radio stvari poput Black Summer, a Mark Millar je počev od Wanted napravio čitav univerzum baziran na postsuperherojskim idejama, u kome su Kick-Ass i Jupiter's Legacy verovatno najpoznatiji radovi.

Ellisov miniserijal Black Summer je možda i najočiglednija preteča za The Power Fantasy (pored, na primer, znatno manje poznatog Cla$$war) notabilno na ime ideje o grupi supermoćnih individua/ superheroja od kojih neki odlučuju da je njihova dužnost da preuzmu kontrolu nad sudbinom čovečanstva jer političari i vojni zapovednici ne rade dobar posao.



Ellis je u osam epizoda rekao šta je imao, dovodeći stvari do ciničnog zaključka, i dosežući nekakav novi status kvo. The Power Fantasy sličnu premisu razrađuje mnogo sporije, metodičnije i zapravo, ako je Black Summer bio narativ o tački preloma u kojoj se osetljiva ravnoteža straha između supermoćnih individua i običnog sveta poremetila i posmatramo strašne konsekvence, The Power Fantasy je – za sada – strip prevashodno o naporima da se ravnoteža održi. Negde sam video da serijal opisuju kao priču o superherojskom hladnom ratu i to je dosta dobra deskripcija.

Gillen je, naravno, ideju o ovom stripu krčkao dok je radio Immortal X-Men za Marvel, notabilno razmišljajući o sceni u kojoj se dva mutanta omega nivoa moći sukobljavaju i tuku i prepoznajući kako bi u ,,stvarnom" životu ovakav sukob zapravo bio nemoguć, odnosno da bi oba ta mutanta, svaki od njih sa moći da uništi čitave kontinente, uradila sve da izbegnu da do sukoba ikada dođe jer ni u čijem interesu, koliko god im interesi bili egoistični, ne bi bilo da dođe do delimičnog ili potpunog uništenja planete na kojoj žive. Kritičarka Elizabeth Sandifer je u svom prikazu prvog broja The Power Fantasy čak i citirala scenu iz Immortal X-Men u kojoj Charles Xavier objašnjava da nuklearnog rata na Zemlji nikada neće biti jer ni jedan svetski lider, čak i kada mu kažu da je to neophodno, neće pritisnuti crveno dugme kojim bi se komandovalo lansiranje nuklearnih projektila.

Naravno, unutar Marvelovog univerzuma bi nuklearni rat bio isuviše velik šut u zube status kvou da bi se ozbiljno razmatrao, ali Gillen sa The Power Fantasy i ne ide na eskalaciju već, naprotiv, ispituje osetljivost balansa, mučnu tenziju koja nikada ne odlazi kada u svetu postoji nekoliko osoba koje svojim voljnim, ili čak nevoljnim naporom mogu da zatru čovečanstvo.

Spona sa The Wicked + The Divine se može pronaći u tome što je ovo strip koji ulaže veoma mnogo napora da oslika svoje protagoniste kao hodajuće ikone, dajući nam njihove prošlosti, ,,origin storyje" i evolucije karaktera a istovremeno demonstrirajući da u sadašnjosti oni ne samo imaju ,,selebriti" status, već da su neki od njih i doslovno predvodnici kultova. Kao i u The Wicked + The Divine, ovih šest supermoćnih individua dolaze sa različitih krajeva sveta, iz različitih kultura i imali su različite razvojne puteve u životima, evoluirajući različito u svom stavu prema moćima koje su stekli ali i prema čovečanstvu kome nominalno pripadaju.

Gillen je naravno neko ko obožava likove sa tendencijom ka self-indulgenciji, samoanalizi, blago narcisoidne ali šarmantne, neretko svesne da ne kontrolišu uvek sasvim idealno svoje impulse. Neću da kažem da on u ovim likovima često predstavlja sebe, ali se svakako dobar deo njegove ličnosti može naći u njima. Štaviše, baš povodom ovog stripa sam video da na tviteru neki ljudi o Gillenu govore kao o čoveku koji ,,bolje piše o superherojskim stripovima nego što piše superherojske stripove" i on, verovatno i sam svestan da ga delimično prati i ovakva reputacija, sa The Power Fantasy pravi napor da izbegne esejističku suvoću i filozofske diskusije predstavi kao stvarne diskusije među likovima koji imaju izražene karaktere.



Utoliko, svi likovi ovde su nesavršeni na različite i zanimljive načine. Inicijalni nositelj fokusa i najbliže glavnom liku ovog stripa je Etienne Lux, muškarac koji je još kao dete razvio strahovite parapsihološke sposobnosti pa je u stanju da ne samo sa maltene blo koje tačke na planeti pročita bilo čije misli već i da ljudima briše sećanja, ,,popravlja" raspoloženje ali i da ih ubija na mestu kada proceni da je to potrebno. Prikaz Luxa koji će na početku stripa ubiti više od stotinu ljudi unutar aktuelne američke administracije kako bi sprečio da druga osoba sa supermoćima, Raymond ,,Heavy" Harris zbriše čitav Teksas sa mape u odovor na pokušaj atentata na njega koji je izvršila amerićka vojska, je baš onakav kakav treba da bude da nas trgne i podseti da više nismo u Kanzasu i ne čitamo X-Men. Charles Xavier je, naravno, imao svoje etički dubiozne momente mnogo puta u šezdesetogodišnjoj istoriji X-Men, ali Etienne Lux je neko ko unuta pola minuta ima telepatsku konferenciju sa ostalih pet supermoćnih individua na planeti, ispregovara sa Heavyjem šta je pravičan odgovor na pokušaj atentana, izvrši pokolj u američkoj administraciji a da ni ne ustane od stola u kafiću za kojim ga intervjuiše novinarka, da bi posle diskutovao o tome šta je etički ispravan postupak u ovako ekstremnim situacijama, oslanjajući se na pola veka čitanja filozofije i razmišljanja o tome da on i njegovo šestoro ,,kolega" imaju, u svakom praktičnom smislu, moć Boga na svojoj strani i da je etika ponašanja Boga veoma važna tema da se o njoj, jelte, razmišlja.

I ostali likovi su, naravno, veoma interesantni i Gillen i Wijngaard ulažu mnogo napora u portretisanje svakog od njih, prikazujući različite psihološke profile ljudi koji imaju moć da unište civilizaciju ali i različite životne puteve kojima su oni išli. Magus je, recimo britanski panker, anarhista iz one generacije '76/ '77. koji je, protivno svim svojim antiautoritarnim uverenjima doslovno osnovao kult koji sam predvodi jer shvata da je njegova ideologija ,,dobra za distribuciju krompira ali ne za sprečavanje nuklearnog holokausta". Valentina sebe vidi kao anđela poslatog na Zemlju da štiti čovečanstvo. Masumi je rastrzana moći koju vidi kao stalnu pretnju za čovečanstvo i svoj izlaz nalazi u umetnosti, žudeći za pozitivnim kritikama ugledne kritičarke jer će one nekako pokazati da je njeno postojanje pozitivno za ljudsku rasu...

Wijngaard za svakog od likova ima razrađenu ikonografiju a koja ide dalje od maski (niko ovde ne nosi prave kostime a samo neki koriste maske) i odnosi se i na njihovo okruženje, grafičke simbole koje koriste da se brendiraju, tip ljudi kojima se okružuju. Kolorist Rian Hughes i leterer Clayton Cowles naravno rade u bliskom dosluhu sa crtačem pa je strip, uprkos velikom broju likova, čestim rezovima sa kraja na kraj sveta i tendenciji likova da svi – uprkos svojim ,,glasovima" – u svom govoru imaju popriličnu količinu gillenovskog smartass intelektualizma lako pratiti jer se različita okruženja i likovi prepoznaju i po koloritu i dizajnu teksta. Ovo je višestruko korisno i zbog toga što veliki deo ovog stripa otpada na priču a mnogo manji na akciju i to da je on grafički dinamizovan do maksimuma iako skoro sve vreme čitamo dijaloge između likova koji najčešće nisu u istoj prostoriji mnogo pomaže u držanju pažnje čitaoca.



Sad, naravno, u nekom širem žanrovskom kontekstu, The Power Fantasy svakako pokazuje da je ovo rad autora koga mnogo manje zanima akcija a mnogo više filozofija vezana za superherojštinu. Kada rade za Marvel ili DC čak i vrlo, jelte, ,,intelektualni" scenaristi poput Gillena (ili Hickmana, Morrisona itd.) naprosto moraju da pišu i scene akcije jer se smatra da medijum to podrazumeva. Sa The Power Fantasy Gillen ovo ne mora da radi, ali je i on svestan da bi strip sastavljen samo od priče bio previše suv, pa onda piše nekoliko uzbudljivih scena trilerske tenzije i, uslovno rečeno, ,,akcionog" razrešenja. No, ovo decidno NIJE strip akcije, štaviše, on je, kako smo rekli, konceptualno postavljen da bude upravo suprotno, strip o tome da šest individua sa moćima božanstava dele istu planetu i aktivno rade da se sačuva kakav-takav balans između njihovih (po prirodi vrlo različitih) bogolikih moći. Drama u njemu je smeštena upravo u analiziranju njihovih karaktera, motivacija, filozofija, izgovora koje izmišljaju za sebe ili druge i tome kako to da svet preživi još jedan dan i dočeka sledeću zoru nije stvar koja se događa sama od sebe već rezultata neprestanog balansiranja emocija i razuma između šestoro osoba koje nemaju drugi autoritet iznad sebe sem ostalih petoro.

Na planeti, to vidimo, postoje i druge osobe sa moćima – pojavljivanje moći je, čini se, vezano za ulazak sveta u nuklearnu eru pa se prve moći manifestuju 1945. godine – i oni se žargonski nazivaju ,,Atomics", ali niko od njih nema moć uporedivu sa šestoro glavnih likova. Gillen ovde sasvim očigledno prepisuje deo matrice iz X-Men, prikazujući tenzičan odnos društva sa ,,atomicsima", pokušaje vlasti da ih angažuju za svoje potrebe, ali i progone koji se periodično događaju, ali je, barem za sada, akcenat striktno na šestoro glavnih likova i osetljvoj ravnoteži na kojoj počiva njihov odnos a time i kapacitet planete da opstane.

I to je jako zanimljiv koncept ali vredi reći i da nakon što smo pročitali prvih pet epizoda nismo dobili mnogo više od ,,meet the gang" uvoda. Gillen ovo vrlo spretno, razrađeno piše, ostavljajući daleko iza sebe dokumentarističku suvoću koja je karakterisala Uber, ali i uzdržavajući se od opširnih tangenti koje smo imali u The Wicked + The Divine – ovde je fokus na šestoro likova (i još par njihovih najbližih pride) i sa prvih pet epizoda smo dobili njihove dubinske portrete.



Kuda će strip ići dalje ostaje da se vidi. Imam prilično mnogo poverenja u Gillenovu sposobnost da piše dugačke, slojevite narative o supermoćnim osobama u svetu koji se menja, ali stoji da pored jasnog koncepta i interesantnih likova koje smo dobili u prvoj kolekciji, još uvek ne mogu da kažem šta će konkreto biti ZAPLET daljeg pripovedanja. Poslednje stranice pete epizode daju sugestiju šta bi to moglo da bude ali pričamo bukvalno o poslednje tri strane od preko stodvadeset pa je fer i reći da ovaj strip zapravo tek počinje. Računam da nam je Gillen dosadašnjim svojim stripovima dao mnogo razloga da mu verujemo da zna šta radi i da samo treba da se udobno smestimo jer će ova vožnja potrajati. No jesam viđao reakcije po internetu koje ovaj strip smatraju i prilično frustrirajućim jer se dosadašnjih pet epizoda bavilo pre svega mozaičkim sklapanjem prošlosti sveta u kome se priča događa i karakterima likova koji tu priču nose. I to je, reći ću, fer reakcija iako mislim da je Gillenov minuli rad garancija da će sve na kraju leći gde treba i da će sve što smo do sada pročtali imati isplatu u kasnijim nastavcima. Ovo onda i znači da je The Power Fantasy strip verovatno zgodniji za čitanje u kolekacijama nego u pojedinačnim mesečnim sveskama, ali i to nekako sasvim ima smisla u ,,postsuperherojskom" kontekstu.

Ono što je van svake sumnje je da Wijngaard, Hughes i Cowles nude vizuelnu raskoš ali i karakter koji statistički NEĆETE naći u korporativnim superherojskim stripovima. Nivo promišljanja o karakterima koji su ovde glavni deo menija, o njihovim transfromacijama sa godinama, rastom njihovog ega i evolucijom mišljenja je nešto za šta autori superherojskih stripova obično nemaju vremena. Wijngaardu je ovo svakako najlepši rad koji sam makar ja do sada čitao (uključujući njegovu prethodnu saradnju sa Gillenom, dekonstruktivni Peter Cannon: Thunderbolt), sa pripovedanjem koje je besprekorno – tim pre što se strip, rekosmo, najvećim delom sastoji od dijaloga – ali i sa glamurom koji smo navikli da očekujemo od Gillenovih velikih creator owned produkcija. U svakom slučaju, ovo je strip koji svako ko je makar malo razmišljao o tome kako bi superheroji izgledali u ,,stvarnom" svetu i kako bi taj svet onda STVARNO izgledao treba da pročita. A ja ću gledati da jednom, kada se ovo završi, napišem osvrt na kompletnu priču. Amazon vam kolekciju nudi ovde, a sam serijal možete pratiti ovde (a vredi napomenuti da pojedinače epizode dolaze sa uobičajenim Gillenovim esejima u kojima on objašnjava da bi narod razumeo, pa ako volite Gillena, vredi da se strip kupuje u mesečnom ritmu).

[Meho Krljic]

Underheist je ona vrsta grafičkog romana posle koje se osećate kao da vam je neophodno tuširanje, ali i strip koji čoveka ispuni tamnom, negativnom energijom. Suočavanje sa ljudskom zlobom, pohlepom, nasilnošću, sebičnošću, odsustvom empatije, spremošću da se drugi iskoristi ili povredi zarad ličnog benefita nije nužno definicija DOBRE ZABAVE, ali ovo je strip napravljen sa mnogo spretnosti i žanrovskog iskustva i kao takav on u čoveku izaziva jake reakcije i zaista ga na kraju ostavlja napunjenog energijom. Koja zaista nije, striktno govoreći, POZITIVNA, ovo nije strip što inspiriše optimizam i empatiju, ali nakon njegovog zaklapanja imate utisak da ste malo bolje razumeli svet i podstaknuti ste da ga posmatrate sa više pažnje, analitičke radoznalosti, i, čak, možda imate i malo više razumevanja za ljude, njihovu nesavršenost, koju prepoznajete i u svojim bližnjima pa i u sebi.



A što je, mislim, kako dobar hardboiled krimić i treba da deluje na čitaoca: da mu prikaže ljude u njihovim najgorim trenucima kako bi on, čitalac, u njima prepoznao deo sebe – ma koliko mu to bilo mrsko – a onda i u svom životu sebe i druge tretirao sa više razumevanja, empatije, davao im više prostora i vremena da nađu bolje verzije sebe. Hardboiled kriminalistički strip u američkom mejnstrimu danas gotovo po definiciji vezujemo za rad Eda Brubakera i Seana Phillipsa, ali godinama pre nego što je Ed Brubaker napisao prvi broj Criminala, pa čak i pre nego što će Azzarello i Risso ući u avanturu zvanu 100 Bullets, jedan čovek je praktično sam, na mišiće i uz puno gotovo monomanijačke energije vraćao krimi-stripu njegovu relevantnost u periodu nakon Millerovog završetka originalnog opusa Sin City (i pada u dekadenciju). Taj čovek je bio, naravno, David Lapham, crtač koji je u industriju ušao početkom devedesetih radeći pod Jimom Shooterom za novolansirani Valiant Comics, i prateći Shootera i u avanturi koja se zvala Defiant Comics, ali koji je već sredinom decenije osnovao sopstvenu nezavsisnu izdavačku kuću da bi radio na autorskom serijalu Stray Bullets.

Stray Bullets je (bio) temeljna vrednost američkog stripa, serijal tvrdo kuvanih, crno-belih krimića koje je (u njihovoj originalnoj verziji iz devedesetih) kompletno radio jedan čovek i koji su uoprkos tome plenili standardom kvaliteta i produkcije što ih je stavljao rame uz rame sa stripovima glavnog toka. Lapham je nakon deset godina rada na ovom serijalu – gde je i njegova supruga Maria dala veliki doprinos – stao i, priteran ekonomskim realnostima, radio mnogo mejnstrim stripova, za Marvel, DC, Vertigo, Wildstorm, Avatar Press i Dark Horse, ali je novi serijal Stray Bullets imao srećan život na Image Comicsu počev od 2014. godine, završivši se 2020. godine, sa ulaskom sveta u pandemiju. Maria Lapham je tokom ovog serijala – a koji je i dalje nosio i logo Davidove nezaivsne izdavačke kuće El Capitan – bila potpisivana kao urednica i osoba zadužena za produkciju a Stray Bullets: Sunshine & Roses, kako se zvao tekući serijal  na Imageu (posle osmodelnog Stray Bullets: Killers a koji je bio svojevrsni probni balon) je plenio energijom i svežinom, podsećajući da Davidu rad u superherojskim univerzumima nije ni malo otupio noir oštricu, naprotiv.

Underheist, dakle, dolazi kao neka vrsta spiritualnog nastavka ovog rada, miniserijal od pet delova započet krajem 2023. godine na BOOM! Studios, a gde su Laphamovi uzeli standardnu krimi matricu i onda je stručno i metodično pogurali u smeru metafizičkog (a, bogami, i dosta fizičkog) horora, prilično uspešno postižući žanrovsku tranziciju korak po korak, onako kako narativ odmiče. Underheist je završio izlaženje Jula 2024. godine a onda je BOOM! negde u Ddecembru izbacio kolekciju koju sam ja čitao.



Razlika u odnosu na prethodni rad Laphamovih je već i u tome da je ovde Maria Lapham potpisana i kao scenaristkinja, uz Davida, a koji je uradio crtež i letering, da bi preko svega toga kolore udarila Hilary Jenkins, žena koja je slikarka po danu a strip-koloristkinja po noći i već smo čitali radove sa njenim kontribucijama, kao što su na primer King of Nowhere ili Tartarus.

Videti crtež Davida Laphama sa kolorom i danas je poseban ugođaj, iako je, naravno, praktično sve što je radio od mejnstrima bilo u koloru. Naprosto, njegov crtež, kada radi sopstvene, krimi stripove, ima posebnu izražajnost, pa i težinu, i stripovi poput Stray Bullets ili Silverfish su nimalo slučajno bili rađeni u crno-beloj tehnici, delom prilagođavajući svoje estetske naume ekonomskim realnostima, ali delom jer tvrdo kuvani, krimi noir skoro po prirodi stvari traži da bude u crno-beloj tehnici, sa jakim, naglašenim kontrastima i debelim, autoritativnim konturama.

Za Underheist David, naravno, ne menja iz korena ovaj pristup ali se vidi već od prvih strana da je ovo strip u kome je crtač bio svestan da će preko njegovih tuševa doći kolor. Dapače, Underheist na svojim prvim tablama, koje se dešavaju na javnim mestima, tokom dana, štaviše jednog sasvim običnog dana, deluje skoro pa nekarakteristično vedro za Laphamove standardne, sa dosta svetlih površina i vedrim, živim bojama koje će Jenkinsova po njima posejati. Lapham, ovde vredi da se podsetimo, nikada nije u svojim stripovima kretao od millerovskog praktično do karikature ,,grešnog" miljea gde su svi muškarci od prve table kriminalci, ubice i pervertiti a sve žene kurve i snaga Stray Bullets je u velikoj meri bila što su ovo narativi često smeštani u jedan relatabilan, svakodnevni milje koji će se onda postepeno rastakati kako se kriminalni element bude širio po narativu. Laphamovi likovi su možda bili loši ljudi ali za ovog je scenaristu istorijski karakteristično da mu je zanimljivije da prikazuje ,,obične" ljude kako tonu u zločin i porok, na ime socijalne sudbine, ili na ime neutažive strasti, nego da kreće od već readymade kriminalaca i sa njima radi praktično mitološke narative kako je to bilo u Millerovom Sin City.

U tom smislu, Underheist je vrlo sigurna suma ovih interesovanja, oplemenjana Marijinim scenarističkim kontribucijama. Glavni junak, David je, recimo radnik u gradskoj podzemnoj železnici, klasični blue collar šljaker koji nosi šlem i narandžasti prsluk i posao mu je da obezbedi da vozovi idu i stižu na vreme, ako je potrebno, silaženjem u podzemlje i otklanjanjem problema na šinama, kakav god da je. David ima suprugu, Gabriellu, jednu dobru ženu u invalidskim kolicima, kao i sina koji je još beba.

David je, takođe, neko ko je slučajno naučuo ekipu kriminalaca kako planira pljačku lokalne banke, ali po noći, sa idejom da se plen iznese hodnicima iskopanim ispod gradskih ulica, baš onim kojima David i njegove kolege svakodnevno prolaze. David je i čovek sa supstancijalnim kockarskim dugom i za njega bi par desetina hiljada dolara bio apsolutni spas pa sa nekolicinom kolega i ortaka on odlučuje da iskoristi svoje poznavanje podzemne gradske infrastrukture i ukrade plen od samih lopova, tokom poslednje faze pljačke, kad ti lopovi, ubeđeni da su u podzemnim hodnicima sami i bezbedni, ne budu na taj plen dobro pazili.



Nije neko veliko žanrovsko iznenađenje to da kada ekipa amatera pokuša da zajebe ekipu profesionalaca, a profesija o kojoj pričamo je kriminal, to ne ispadne baš po dobru za grupu amatera, no, ono što Laphamovi ovde rade je, rekosmo, jedna spretna, rekao bih izvrsno izvedena žanrovska tranzicija u kojoj pljačka-što-je-krenula-po-zlu biva samo okidač za jedno vrlo jezovito izvedeno rastakanje konsenzualne realnosti i egzistencijalnu horor-dekonstrukciju.

Nije da nam u trećoj deceniji 21. veka manjka stripova koji jašu na bankini između žanrova i rado kombinuju krimiće sa hororom i fantazijskim motivima, ali ovde je egzekucija jako prefinjena. Čitalac tako iz jednog šireg socijalnog miljea u kome gleda ,,normalne" ljude što su možda samo imali malo manje sreće (ili pameti) u životu biva ubačen u suženi fokus gde se odjednom međusobni odnosi tih likova zaoštravaju do krvi kada moraju da se spasavaju iz akcije-koja-je-krenula-naopako i da se skrivaju od profi kriminalaca kojima sigurno neće moći da objasne kako nisu nameravali ništa loše u svom naporu da im ispred nosa otmu ,,njihov" keš. Postepeno dobijamo i uvid u istorije između likova, bivše strasti i ljubavi, zaslepljenosti, zablude i nedovršene romanse, ali i u nešto strašno, preteće i bolesno a vezano je za lokalnog krimosa koji vodi nelegalne kladionice a u slobodno vreme se bavi satanizmom.
   
Mafijaš-satanista nije u noir žanru baš neviđena ideja, ali ovaj strip zapravo tu religijsko-magičku dimenziju koristi samo kao izgovor, možda čak i kao lažno opravdanje da strip odvede u tom smeru rastakanja realnosti. Postepeno postaje sve nejasnije koja pravila važe za Davida i one njemu bliske, da li se oni nalaze u istom svetu u kome je pljačka počinjena ili u nekoj njegovoj dijabolično iskrivljenoj verziji. Granica između života i smrti se istanjuje a čak se i distinkcija između identiteta nekih likova briše i David se nalazi razapet između svojih žudnji i nepreboljenih gubitaka sa jedne i svoje ,,zrele", odgovorne persone sa druge, a što je kontrast koji scenario stripa umešno potencira u samoj završnici, dajući stripu brutalno, mučno ali katarzično finale. Da je Phillip K. Dick živ i da piše hardboiled krimiće, to bi OVAKo izgledalo.



Sa strane generalnog pripovedanja ovde imamo vrlo dobro napisane dijaloge – dodatno grafički izražajne na ime Davidovog skoro pa art-brut intoniranog a čitkog leteringa – od kojih se neki vode i putem SMS poruka tako da strip ima sočnu, realističnu verbalnu dimenziju a da nikada nije tarantinovski raspričan i opterećen tekstom. Davidovo grafičko pripovedanje je naravno primer zanata pažljivo građenog preko duže od tri decenije rada. Lejaut ovog stripa je izuzetno disciplinovan sa u 90% slučajeva osam kadrova identičnih dimenzija po tabli a što čitaocu ostavlja utisak da gleda film i to na nekom starom televizoru manjeg formata, a gde onda Davidovo majstorstvo da scene razloži na logične komade i posloži ih tako da osetimo i tempo i dinamička krešenda, a sve to bez promene veličine kadrova i iskakanja iz panela, ne može a da vas ne izvoza iz sve snage. Ovde se rad kamere savršeno dopunjava sa pažljivo dizajniranim leteringom (uključujući oblik i položaj oblačića sa tekstom) i zvučnim efektima koji su i sami skoro pa ,,dijegetički" uneseni u kompoziciju crteža, tako da ih likovi delimično zaklanjaju. David Lapham pritom ima izuzetno siguran rad sa linijama i svetlom i svaki detalj na slici mu je definisan jako, istaknuto, a pošto nikada nije preterivao sa ukrasima i baroknim pozadinama, slike ne deluju natrpano i čitalac preko njih prelazi brzo, nikada ne gubeći nit radnje bez obzira na stalne promene položaja ,,kamere", rakursa, osvetljenja. Video sam par kritika koje su Laphamov crtež ovde ocenile kao ,,korektan ali ništa posebno" i ne mogu da se ne zapitam koje su stripove ti ljudi čitali ako ne vide koliko je ovo vrhunsko grafičko pripovedanje sa perfektnim odnosom atmosfere, tona, energije, KARAKTERA, i uvek pune i neuprljane informacije. Onda kada David Lapham na strateškim mestima izađe iz formata pa tako pred samo finale, u petoj epizodi dobijemo spleš-tablu na kojoj se protagonisti suočavaju sa ogromnim blasfemičnim kipom, ovo je naprosto šok za čula, emocije, intelekt.

Underheist, naravno, nije strip za svakoga. On je lako i efikasno pripovedan ali je tematski izuzetno mučan, i u njemu skoro da ni jedan od likova nije simpatičan – mada svakako postoji jasna gradacija i  David je, kako i dolikuje, jedan od najgorih. Dodatno, manje pažljiv čitalac će se možda i blago izgubiti u kasnijim epizodama kada krenu zamene identiteta i kršenja prirodnih zakona a svakako je možda fer reći da mnogi među nama strip uzimaju u ruke da se opuste a ne da naprežu intelekt i kreiraju sopstvene teorije o tome šta se ZAISTA dešava i ko je ovde ZAISTA ko. No, ako imate stomak za na momente opscene ispade nasilja i dehumanizacije (urađene sa ukusom, reći ću, ali moj i vaš ukus ne moraju biti istog ukusa) i nemate problem da se malo intelektualno angažujete dok čitate, Underheist će vas BOGATO nagraditi. Evo kolekcije na Amazonu.

[Meho Krljic]

U Maju prošle godine je izašla kolekcija Imageovog četvorodelnog miniserijala Blood Commandment, a koji je originalno izlazio počev od Novembra pretprošle godine i pošto se u ovoj kući ime Szymona Kudranskog CENI, priuštili smo sebi malo horor-zabave. Ako ste i sami horor i hororska roda, odmah ćemo reći da od Kudranskog dobijate baš ono što očekujete: mrak, pretnju, visceru, KRV (mislim, ista je već u naslovu), dosta kinematskog kadriranja i vođenja priče, pa nema neke dileme oko toga da li Blood Commandment treba da makar prelistate. A ako imate sklonosti ka malo filozofije u kojoj se vampirizam i hrišćanstvo stavljaju u debatnu arenu da se vidi ko je tu jači ili makar mogu li da egzistiraju kao koncepti unutar istog uma, onda je Blood Commandment još više vaš pehar djevičanske krvi.



Szymon Kudranski je vrlo uspešan poljski crtač/ kolorista koji je tokom poslednje decenije i po ostvario vrlo ozbiljnu karijeru u američkom stripu na ime svog upečatljivog, vrlo ,,filmskog" stila. Nije, da se razumemo, to kako Kudranski crta, koloriše i procesuje svoje table, za svakoga, niti odgovara svakom stripu, ali  je baš zato zgodno da su urednici prepoznali njegove jake strane i uglavom ga zapošljavali na projektima koji mogu da profitiraju od njegovog opsesivnog rada sa svetlom, od kinematske atmosfere i realističnih prikaza izmešanih sa ekstremno visceralnim krešendima. Kudranski je definitivno čovek horora i mračnjaštva i nije neko kome ćete, recimo, dati da crta Teen Titans ili Ms. Marvel, ali jeste uspeo da pronađe solidan broj projekata unutar DC-ja i Marvela na kojima je pokazao da su mračni i krvavi superherojski stripovi (uključujući Punishera i Fallen Angels za Marvel) njegov forte. Naravno, ovde je mnogo pomoglo što je još 2010. godine Todd McFarlane prepoznao Kudranskog kao idealnog crtača za njegov dugovečni serijal Spawn na Image Comicsu i iz ovog sjajnog spoja proizašao je dobar deo američke karijere poljskog umetnika.

Štaviše, u poslednje vreme je Kudranski izrazito jakim vezama vezan za Image Comics, stavljajući svoj rad za korporacije u drugi plan i baveći se pre svega proizvodnjom autorskih stripova kroz sopstveni studio One Man Art, čiji su radovi publikovani od strane Imagea na, moram da pretpostavim, obostrano zadovoljstvo. Kudranski za Image trenutno radi sopstevni serijal Something Epic, crtač je na novom Sam & Twitch serijalu (koga piše McFarlane) a za istu firmu radio je i horor serijal sa Steveom Nilesom, A Town Called terror (o kome smo ovde pisali) kao i serijal Misery – opet sa Toddom McFarlaneom – čiji prvi broj, u trenutku dok ovo kucam, krajem Maja, tek treba da izađe.

Zaposlen, dakle, čovek, ali Kudranski svakako bira šta će da radi i zapošljava svoj talenat na stripovima koji će biti u skladu sa njegovim interesovanjima, senzibilitetom, jakim stranama, izborivši poziciju da ne bude najamna radna snaga već AUTOR – a što je pozicija koja se mnogima crtačima danas nažalost po pravilu ne priznaje.

Za Blood Commandment je Kudranski i kompletan autor, sa scenarijom i dijalozima, crtežom i kolorom koje je uradio sam (urednik Atom Morwill je pomogao oko prevoda teksta), dok je letering pao u dužnost Marshallu Dillonu i, da bude jasno, raditi letering za Kudranskog je priličan izazov.



Jer, Kudranski stripove crta i koloriše tako da imate utisak da su u pitanju umetničke fotografije. ,,Realističnost" tona koju on postiže nije samo na ime uverljive anatomije, proporcija, izraza lica i gestikulacije likova već i osvetljavanja i digitalnog procesovanja čitavog ambijenta u kome se priča događa. Kolorna gradiranja i način na koji Kudranski i u ovom stripu sugeriše kao da stvari gledamo kroz sočivo kamere, podcrtavajući ,,depth of field" efekte naglašenim izbacivanjem iz fokusa nekih od planova na slici će vam i svesno i podsvesno sugerisati da gledate ne ,,običan" filmski ili fotografski materijal već umetnički procesovan filmski ili fotografski materijal koji treba da evocira određene atmosfere, emocije, instinkte u vama.

I, mislim, kada na to treba da nakačite balončiće sa tekstom, veliko je pitanje kako da se uklopite u strip koji ni po kadriranju, ni po bojama ne izgleda kao normalan strip. Letereri često u ovakvim prilikama – dakle, kad rade sa Daveom McKeanom i sličnim crtačima – i sami nastoje da pruže program drugačiji od normalnog leteringa, birajući ,,atmosferične" fontove, koristeći kolorisane pozadine i izvitoperene oblike balona, ali Dillon se odlučio za sasvim suprotan pristup, rezonujući da sa OVOLIKO teksta u dijalozima (i monolozima glavnog junaka, takođe) treba pre svega prioritizovati čitljivost jer inače NIKO neće pročitati šta je sve tu Kudranski napisao. I mada onda, naravno, postoji naglašen i možda i mestimično neugodan kontrast između crteža koji često deluje kao zaustavljeni film i dijaloga koji su standardni beli baloni sa standardnim crnim fontom, mislim da je Dillon napravio dobar izbor, omogućujući da i table koje su doslovno PREKRIVENE tekstom i na njima jedva ima mesta za likove koji vode taj opširni dijalog, budu čitljive, dovoljno pitke i ne pretvore se u prepreke koje treba savladati da biste došli do onog što u ovom stripu, pretpostavka je, tražite – a to su atmosfera natrprirodne horor-pretnje i visceralna krešenda sa obilnim krvoliptanjima.

Kudranski definitivno nije scenarista-zanatlija koji tačno zna kako treba da izgleda tempo izlaganja  narativa pa će onda na kraju biti i ne mnogo bitno šta u dijalozima zapravo piše. Ovim stripom on nastoji da uđe u psihologiju vampira koji to ne želi da bude, čoveka kome je žeđ za krvlju ne samo opterećenje (jer, znate već, ne može po danu da izlazi na sunce, mora da pije krv da bi preživeo) već i GREH. Ezra Conolly je sredovečni muškarac koji sa maloletnim sinom živi u brvnari duboko u provinciji na američkom severu, klinca sam podučava u skladu sa američkom homeschooling tradicijom, ali ga vodi i u lov i uči da puca i generalno živi život podaleko od ljudi, sa kojima se sreće samo kada uveče mora da ode u nabavku u obližnje mestašce (udaljeno, zapravo, par sati vožnje od mesta u šumi na kome otac i sin žive). Klinac, Wil, voli oca i vidi da se ovaj izrazito trudi oko njega ali naravno da mu nedostaju grad, druženje, nekakva normalna zabava koju bi trinaestogodišnjak za sebe prirodno želeo. Ezra u jednom napetom, bolnom dijalogu sinu kaže da se strpi samo još par godina i imaće svu slobodu koju želi, ali naravno da Wilu odsustvo OBRAZLOŽENJA zašto je osuđen na izolaciju u osetljivom periodu svog života donosi ogromnu frustraciju.



Kudranski pristojno pokazuje ovaj odnos oca i sina, ne abolirajući Ezru od očigledno loših odluka koje je doneo u nekom prethodnom životnom periodu, ali i ne prikazujući ga kao čudovište. A što je zgodno jer Ezra u suštini jeste čudovište i već decenijama nastoji da pobegne od te činjenice. Kada se u kraju pojavi stari vampir koji je od Ezre i napravio to što jeste, jedna intimna priča o ocu i sinu koji su posle gubitka supruge i majke morali da ga nekako zajednički isprocesuju, ne pričajući o tom gubitku u dovoljnoj meri, pretvara se i u akcioni horor narativ, ali i u tu neku filozofsku diskusiju koju smo sugerisali na početku.

Jer, kako rekosmo, Ezra MRZI to što je vampir i zapravo prezire tu celu priču o supremaciji vampirske ,,rase" nad običnim ljudima koju baštini njegov vampirski ,,otac". Ezra je očigledno podignut u jednom hrišćanskom duhu empatije, egalitarizma, požrtvovanja, i za njega je to da može da ljude koristi kao resurs, da se to od njega zapravo OČEKUJE, ne samo moralni prekršaj nego i greh. Posle ženine smrti od raka – a koju je mogao da spreči da je suprugu pretvorio u vampiricu – Ezra pokušava da živi bez greha, da sina vaspitava da bude moralan i pravičan i sve to dok se u sebi bori protiv jedne somatske kompulzije da ljudima zariva očnjake u vrat i pije njihovu krv.

Ovo je vrlo solidna postavka za pripovest i Kudranski sasvim verovatno gradi svoj slučaj na temeljima onoga što je osamdesetih i devedesetih radio maestro J.M. DeMatteis, ali i na sopstvenom iskustvu odrastanja u katoličkoj, verničkoj kulturi. Blood Commandment je otud istovremeno i žanrovski strip u kome je glavni negativac iskežena, fašistička karikatura u kojoj gotskog vampirskog glamura ima u tragovima, i naglašena je njena sadistička, patološka strana, ali i strip u kome se snaga vere shvata ozbiljno i legitimno predlaže kao jedino upotrebljivo oružje u ovakvim situacijama. I naravno da suprotstavljanje hrišćanske vere i vampirizma nije sad nekakav NOV koncept, ali Kudranski ga piše sa dosta ubeđenja i nijansiranja, pa onda, iako je tekst često preopširan i na momente i ne baš nezgrapan, ali natrpan opštim mestima, to dosta dobro funkcioniše makar u pogledu provociranja čitaoca da sam razmišlja o odnosu dve filozofije – jedne koja je bazira na individualizmu i u kojoj nema ničeg bitnijeg od snage i druge koja se bazira na verovanju u apstraktno i apsolutno dobro i u kojoj je potčinjavanje tom dobru radosni čin obogotvorenja. Ima tu dosta štofa.

Ne da Kudranski priču priča idealnim tempom, rekli smo već da on nije zanatlija koji ovakve stvari radi po formuli i Blood Commandment ima primetne varijacije u tempu i tonu pričanja, sa smenama vrlo kinematskih momenata gde se svo pripovedanje odvija kroz procesiju pažljivo kadriranih slika, i statičnih scena dugačkih dijaloga. Meni ovo, da bude jasno, ne smeta. Blood Commandment nije film – iako na njega liči – niti ta njegova mešavina narativnih tehnika smeta u prihvatanju njegovih poenti. Nije ovo najbolje ispričan strip svih vremena, pogotovo jer mu je priča tako bitna, ali je korektan.

Naravno crtež i kolor su ekstremno upečatljivi i Kudranski je ovde isterao na polje tešku artiljeriju, kreirajući izuzetno upečatljivu atmosferu daleke provincije, duboke šume, nudeći nam i realistične, televizične likove, a onda i brutalan, krvoločni masakr, sve u okviru jedne neprekinute estetske ideje, dobro shvaćene, besprekorno izvršene. Da budem malo i sitničav, Kudranski zapravo možda i previše forsira filmska kadriranja i filmski tempo izlaganja radnje i na momente biste, strogo uzev, mogli da ga optužite za manirizam, kada u šesnaest nemih kadrova priča scenu za koju bi bila dovoljan četiri, ali opet, svaki od tih kadrova je besprekoran do najsitnijeg detalja, sa očiglednim velikim trudim uloženim u to da slike budu jasne, da se prirodno nastavljaju jedna na drugu, da pripovedanje teče prirodno i neprekinuto, pa nekako nemam srca da tu sad nešto mnogo prigovaram. Kudranski, jednostavno, nije crtač i pripovedač standardnog tipa, ali ono što radi je istovremeno i osobeno ali i jasno, neposredno, angažujuće i za oko i za intelekt čitaoca. Pa, eto, ako imate bar jedno oko i nekakve ostatke intelekta, Blood Commandment bi mogao da vam bude simpatičan. Image ga prodaje ovde.

[Meho Krljic]

Bloodrik je trodelni miniserijal koji je Image Comics počeo da izdaje u Decembru pretprošle godine a završio u Februaru prošle, dakle, sve po propisu, sa kolekcijom koju smo dočekali tek u Junu. Ko god da je bio gladan varvarskog nasilja i golih muških mišića u snijegu, ovde će dobiti pun meni krvi, iznutrica, ali i skeleta koji hodaju, trče i bore se, dok jedan krupni ratnik, odeven samo u pregaču i čizme pokušava da preživi. Bloodrik je kao Konan, ali Konan sa ošćećenjem mozga – verovatno od svih onih udaraca močugama i držaljama od mača koje je primio tokom profesionalne karijere – napravljen izvan korporativnog sektora, resetovan na svoja najvarvarskija podešavanja, gladan, besan i samo blago satiričan.



Čak ni ne znam da li je autor Bloodrika, Andrew Krahnke, imao na umu ikakvu satiru klasičnog low-fantasy sadržaja kakav Konan epitomizuje. Ako jeste, on to zapravo ne pominje. U kratkom stripu – od jedne table – koji stiže uz prvu svesku Bloodrika (i koji otvara kolekciju), Krahnke objašnjava da je ovo strip koji je on pokušavao da napravi od 2009. godine. Naime, crtajući bez nekog velikog plana, kako to crtači već umeju da rade, napravio je skicu krupnog, mišićavog varvarina sa šlemom koja mu se jako dopala i poželeo je da na osnovu nje napravi čitav strip. Kako kaže, ,,pustio sam neki vikinški metal i bacio se na pisanje scenarija. Deset godina kasnije, izdao sam ashcan verziju prve epizode Bloodrika. Tako je. Deset godina. Ja sam ilustrator. Pisanje je TEŠKO."

Priča o Krahnkeovih deset godina porođajnih muka sa Bloodrikom je kao iz neke poučne bajke sa srećnim krajem – osim što se naravno nadamo da je Bloodrik za njega zapravo tek početak, nikako kraj – gde je autor puno puta počinjao pa odustajao, blenuo u beli papir, govorio sebi da on ovo ne može, izdržavao se frilensovanjem itd, da bi posle deset godina sebi rekao ,,čekaj, DESET GODINA gledam u ovu skicu i NIŠTA? SRAMOTA!" i seo da ponovo radi strip ali ovog puta bez mnogo filozofije, bez mučnog debatovanja sam sa sobom o svakoj ideji i skici, puštajući da ga vodi više energija nego intelekt. Kada se sa ashcanom prve epizode pojavio na Small Press Expo sajmu u Betezdi, njegov strip je dobio mnogo pozitivnh reakcija. Kako je Krahnke već imao određenih radova unutar, jelte, industrije, na primer, radeći crtež za drugi deo stripa Tartarus Johnnieja Christmasa, imao je ko da ga preporuči i mic po mic, Image Comics mu je ponudio da uradi čitav miniserijal.

Ovo zaista deluje kao nešto pravo iz bajke, imajući u vidu da je Bloodrik strip praktično fanzinske jednostavnosti, neposrednosti i primitivne energije i daleko je od onog što danas možda po definiciji doživljavamo kao Image Comics ponudu, te neke visokokonceptualne priče koje se bave aktuelnim društvenim temama, često smeštene u futuristički, naučnofantastični mizanscen. Bloodrik je, u kontrastu sa tim, strip o varvarinu koji umire od gladi i nema problem sa tim da raspori jelena koga je jedva ubio i da iz njegove utrobe kida komade i trpa ih u usta bez prethodne, jelte, termičke obrade.

Verujem da je veliki deo dobre volje koju je Krahnke dobio od Imagea bio na ime njegovog crtačkog stila, jednog old school pristupa kreiranju (akcionog) stripa u kome nema mnogo petljanja sa kompjuterima, nema digitalnih gradijenata i efekata, a linije su grube, jake, pune teksture i karaktera. Krahnke ne spominje Erika Larsena u svojoj zahvalnici Imageovoj ekipi ali Bloodrik ne tematski ali DA vizuelno mene prilično asocira na Larsenovu prepoznatljivu dinamiku i grubost. Sem što je Krahnke sebi u zadatak stavio pravljenje ,,varvarskog" stripa i onda smo dobili, kako rekosmo, andergraund verziju Konana, toliko sirovu da možete da je namirišete sa dvadeset metara. Ovo je fantastično nacrtan strip sa šumom u kojoj se čovek izgubi, psihodeličnim, fantazmagoričnim halucinacijama i najsurovijom akcijom sa ove strane Daniela Warrena Johnsona.



Zaplet prve epizode Bloodrika, ali onda generalno i celog serijala, je razoružavajuće jednostavan: Bloodrik je gladan. Ko je ovaj varvarin i odakle je došao nije mnogo bitno i uvodne table nam sasvim jasno stavljaju do znanja da se Bloordik nalazi u šumi koju ne poznaje i da mu stomak krči od gladi. Opremljen samo šlemom, pregačom, čizmama i malim kompletom ličnog naoružanja, Bloodrik se smrzava i gladuje i njegov prvi i jedini prioritet je da ubije sebi nešto što može da se pojede.

Ovo je strip mnogo više o atmosferi i akciji nego o, jelte, priči i emocijama. Howardov Konan je i sam originalno trebalo da bude antiteza modernog čoveka, varvarin koji svet posmatra kao jednostavan problem sa svega nekoliko rešenja i ne zamara se visokim filozofijama i kompleksnim socijalnim odnosima. Za ovih stotinak godina, naravno, on je dosta napredovao i neretko je prikazivan kao ćutljivi filozof koga su godine borbe i iskušenja podučile brojnim životnim mudrostima. No, Bloodrik je kao Konan koji je JUČE napustio svoje selo u otisnuo se u nepoznati svet, jedna konfuzija instinkta na dve noge, planina mišića koja tek treba da otkrije koncepte kao što su lukavstvo ili strategija. Bloodrik je ,,glup" u smislu da malo toga zna jer je malo toga u životu video i jer na sve što vidi i što mu se dešava reaguje instinktivno, najčešće nasiljem. Njegovi pokušaji da ulovi sebi neki obrok su uglavnom neuspešni jer ni sa time, reklo bi se, on nema mnogo iskustva, a različite taktike koje isprobava su zaista više potezi očajnika nego promišljen pristup osobe navikle na preživljavanje u prirodi.

Odgovor na pitanje da li je Bloodrik satira na Konana i drugu ,,varvarsku" fikciju nije presudan za uživanje u ovom stripu, jer su neke stvari očigledne: Krahnke VOLI svog varvarina i njegovu slepu snagu i kratak fitilj, LOŽI ga ideja ljudskog bića suočenog prvo sa strašnim ćudima prirode a onda i sa dosta natprirodnih pretnji, on OBOŽAVA da crta brutalnu, visceralnu akciju u kojoj se proliva krv i lome kosti, pa su katarzična pražnjenja u akcionim scenama jednako iskrena kao i momenti začudnosti u kojima Bloodrik svedoči stvarima izvan svog dotadašnjeg poimanja a koje i čitalac prepoznaje kao natprirodne i onostrane.

Sa druge strane, Bloodrik istovremeno definitivno ima i subverzivni element. On nije direktna, humoristička parodija na Konana i njegove kolege kakav je Aragonesov Groo the Wanderer, ali Krahnke definitivno prepoznaje imanentnu apsurdnost ovakve fikcije i dopušta sebi da tu apsurdnost istražuje, pa i po cenu da njegov protagonist ispadne malko i glup u ovom procesu.



Jer, da se razumemo, ako je Konan bio fantazija o moći gde je čitalac bezbedno sebe mogao da zamišlja u situacijama neverovatne opasnosti i loži se kako bi i on, kao i Konan, znao koga prvog od pet protivnika da proburazi, kako da se popentra uz zid od pedeset metara i spretno izbegne pauka veličine vepra na vrhu tornja, Bloodrik ima jednaku ambiciju da čitaoca stavi u krznene čiznme svog protagonista ali da mu pokaže kako bi i Bloodrik, baš kao i on, često bio izgubljen, zbunjen, pa i nemoćan u ovakvim situacijama. Ovo nije neka milenijalska, programska dekonstrukcija maskulinih tropa u fikciji namenjenoj mladim muškim čitateljima, već jedna sasvim organska demonstracija da čovek, suočen sa prirodom, bez tehnologije i nasleđa generacijskog znanja na raspolaganju, verovatno neće tu prirodu i pobediti. To da Bloodrik do kraja IPAK pobeđuje je, pak, signal da ovo nije dekonstruktivan narativ i stilska vežba iz pokazivanja onog što svi znamo već jedan ugodno prizemljeni, sirovi strip o tome kako čovek malo na sreću a malo i na ludačku – možda i ničim potkrepljenu – odvažnost uspeva da do kraja balade, padanjem unapred, makar preživi.

Bloodrik dakle, nije neko sa kime ćete se isprva lako identifikovati, ne zato što je nedostižni ideal nego baš suprotno, zato što možda malo previše liči na vas i mene. On je nesnađen i zbog toga frustriran, isprobava razne pristupe ali mu se nešto redovno usere u planove, samog sebe naziva ,,Kraljem šume" iako je svima, pa i njemu jasno, da je na najboljem putu da zapravo postane puki kompost jer nema šta da jede a zima oko njega zavija iz sve snage. Ali kada ima priliku da se bori za ono što mu, misli on, pripada, on se zaista ne predaje lako. Scene u kojima se Bloodrik bori sa velikim pećinskim medvedom oko lešine gore pomenutog jelena su EPSKE i Krahnke im daje svu energiju i visceru mange ili korejskog stripa, odlazeći daleko iza standarda koji smo navili da vidimo u američkom stripu. Video sam prikaze koji energiju i nasilnost ovog stripa porede sa BRZRKR ali Bloodrik je rađen u sasvim drugom grafičkom ključu i, srećom, nema prekomplikovani koncept/ zaplet u svojoj osnovi.

Ta njegova neposrednost je vidljiva i u nekoliko kratkih priča koje je autor dodao u kolekciju koje sve pokazuju, u  manje ili više humorističkom tonu, Bloodrikove pokušaje da se snađe u negostoljubivoj šumi. Njegov je život, da se razumemo, borba, baš onako kako zamišljamo da je izgledao život predtehnoloških ljudi, ali je Bloodrik istovremeno neko ko iz možda i neobjašnjivih razloga, misli da mu šuma i svet nešto duguju i da je samo nekakav nesrećan splet okolnosti da on mora da se i zaista bori za ono što želi.

Utoliko, Bloodrik zaista jeste subverzivna reinterpretacija varvarskih tropa za novo doba. On jedva, rekosmo ima zaplet i njegova epika je obilato začinjena pseudofilozofiranjem naratora koji gusla o tome kako se mačevi prave u vatri i vreli metal dobija ubilački oblik pod udarcima čekića, ali Bloodrik nije arhetip heroja koliko je njegova parodija. Dobronamerna, urađena sa ljubavlju, ali parodija sa kojom je neobično lako poistovetiti se posle određenog vremena.

Zaista, kada jednom prepoznate da ovaj strip NIJE o varvarinu koji je jači ali i pametniji od svog okruženja, već o nekome ko sebe vidi kao jačeg i pametnijeg, ali na kraju preživljava samo uz puno sreće i mnogo gubitaka na sopstvenoj strani, jedva sposoban da uči na svojim greškama, pa, nije nezamislivo da ćete videti sebe. A onda će dalje Bloodrikove pustolovine, otkrića natprirodnih stvari duboko u šumi i na planini biti jedni lepo inicijantsko putovanje. Image Comics ovaj strip prodaje ovde, a izuzetno me zanima šta će Krahnke dalje da radi.

[Meho Krljic]

Čitajući Marvelov tekući serijal Immortal Thor, dakle, aktuelni ,,glavni" strip o Thoru, više puta sam pomislio kako je posve neobično da ,,kuća ideja" nije Ala Ewinga, scenaristu ovog stripa, vezala za sebe nekom čvršćom sponom. Ewing, istina je, nema previše vremena da se bavi creator-owned stripovima – ali kad ima to je vrlo dobro – ali se slobodno može reći da u Marvelu poslednjih desetak godina nema agregatno jačeg opusa od onoga što je on ispisao. Mislim, volim Jasona Aarona, Chipa Zdarskog, Ryana Northa, Gerryja Duggana, Rainbow Rowell, Kelly Thomposon, Matta Rosenberga, Jonathana Hickmana, ali ovaj Britanac sve što dotakne učini svojim. O njegovom radu na X-Men ću tek pisati (možda kad odem u penziju???), ali njegovo pisanje Hulka, Venoma, Guardians of the Galaxy, čak i mučenih Defendersa je primer kako scenarista ume da uđe DUBOKO u materiju, nađe u njoj značenja i simbolike koje su drugi samo naslućivali, možda ih bili i nesvesni, a da opet na drugu stranu ne izlaze samo suvi eseji-u-stripu već dinamičan, zabavan a pametan analitički pa onda sintetički sadržaj. Ewing je sa Immortal Hulkom, mislim, napisao neku vrstu definišućeg opusa svoje karijere, sažimajući sve najvažnije motive iz poluvekovne biografije glavnog lika a onda ekstrapolirajući te motive na neverovatno inventivne načine, a ovo je još uvek mlad čovek (šest godina mlađi od mene MOLIM LEPO) i ima ispred sebe decenije rada za koji, čini se, ne da mu ne fali inspiracije nego on ne može da stigne da piše dovoljno brzo da je svu iskoristi.



Možda je Ewing naprosto neko ko superherojske stripove shvata dovoljno ozbiljno i nije gramziv pa ne prihvata da radi previše projekata u isto vreme. To da je ipak prihvatio da za DC piše Absolute Green Lantern i Metamorpho – oba su tekući serijali – sasvim moguće signalizira i da njegov rad na Thoru uskoro stiže do kraja (pošto izgleda da mu je Venom toliko prirastao za srce da taj serijal nikako ne želi da pusti). Ali Ewing je neko ko, deluje mi, nije maksimalista i njegovi stripovi traju onoliko dugo koliko on ima nešto da kaže sa njima. Kod Immortal Hulka to je bilo četiri godine, a kod Defendersa samo pet brojeva i to da on sa svakim svojim stripom kao da uspe da postavi tezu, zatim je obrazloži i zaključi je i onda se skloni je kvalitet toliko redak u današnjem američkom strip-mejnstrimu da ljude poput Ewinga treba čuvati kao malo vode na dlanu.

Naravno, te teze mogu da budu i izuzetno komplikovane, kao što smo videli u Immortal Hulku (i u Venomu), a Immortal Thor je još dodatno komplikovan time da se Ewing ovde vrlo studiozno bavi nordijskom mitologijom i to prilično ekspanzivnim zahvatom, gledajući da materijal iz klasičnih trinaestovekovnih eda smisleno spoji sa ,,novom" mitologijom Asgarđana, onako kako se ona ispisuje u Marvelovim strpovima. U Immortal Hulku je Ewing zaranjao u kabalizam, sa Guardians of the Galaxy se hvatao tarota, ali ovo su sve relativno neistražena područja što se tiče Marvelovih stripova. Sa druge strane, nordijska mitologija je na kraju krajeva TEMELJ stripova o Thoru, i ma koliko da se u originalnim stripovima Stan Lee nije baš previše bavio njome, docniji radovi Roya Thomasa i Waltera Simonsona su se mnogo eksplicitnije oslanjali na ,,kanonski" kontinuitet priče o asgardskim bogovima onako kako su ga zapisali narodni pesnici i autori eda pre sedam i kusur vekova. Ima li, pitaće se čovek legitimno, Ewing tu šta svoje da kaže?



Ali naravno da ima. Ewing je verovatno prvi scenarista koji se ovim materijalom bavi sa jednim ozbiljnijim pristupom, a to kažem uz punu svest da sam o svim stripovima o Thoru čije sam prikaze napisao imao uglavnom povoljno mišljenje pa i da, ruku na srce, ne mogu zaista da se setim ni jednog LOŠEG stripa o Thoru koji sam ikada pročitao (OK, Vikings Gartha Ennisa prilično nategnuto prolazi ovaj kriterijum, najviše jer ga se ne sećam dovoljno dobro). No, dok su drugi scenaristi, po stenlijevskoj inerciji, Thora često radili kao operetu ili sapunsku operu sa božanstvima, koristeći elemente eda kao readymade, samorazumljive motive koje ne morate nešto specijalno razrađivati, Ewing se hvata u koštac sa nekakvom supstancom ovih mitova i postavlja pitanja o njihovim konsekvencama, o protoku vremena, o prolaznostima, cikličnostima itd. Nordijska mitologija se, na kraju krajeva, od avramskih jednobožačkih sistema u kojima statistički svi koji ovo čitaju žive, razlikuje po tome da nema otvoreni, nedijalektički kraj i da čvrsto kodira to kako će kraj doći, ko će sve na tom kraju ozbiljno najebati i šta će biti posle kraja. Utoliko, to da je u trenutku dok ovo kucam najsvežija vest da će u Maju u ovom stripu Tor umreti (pa još u stripu koji se zove ,,Besmrtni Tor") nije samo redovni senzacionalistički potez koji Marvel povlači kad god mu prodaja stripova opadne ispod projekcija, već, verovatnije, ishod Ewingovog planiranja i polemisanja sa idejama imanentnim za nordijska verovanja. Da su bogovi smrtni, da nisu svemoćni, da čak i neko ko nosi titulu ,,sveoca" tu titulu mora svakog dana da zarađuje i da će je možda ZAISTA zaraditi tek kada umre.

Jer, Thor za razliku od svog oca, Odina, nije kreator. On nije ,,napravio" stvari u univerzumu za koje Odin tvrdi da ih je stvorio. Thorovo sedenje na prestolu Asgarda posle Odinove smrti, je stvar nasledstva i krvne linije, svakako i određenih zasluga, ali nije, da tako kažemo, bogomdana DATOST. I Thor to zna, isto kao što zna da, uprkos tome da je odgovoran za ceo univerzum – pa i za druge univerzume – na nekom nivou, on sebe jednako vidi kao pripadnika zemaljske zajednice, jednog od Avendžersa, ali i generalno jednog od ,,ljudi" među kojima je proveo toliko vremena i, umesto poniznosti koju je Odin želeo da u sinu probudi, pronašao humanost.

Immortal Thor je počeo sa izlaženjem Avgusta 2023. godine, dolazeći posle vrlo solidnog serijala o Thoru koji je pisao Donny Cates, a koji je i sam došao kao strip što treba da nekako nastavi priču o Thoru nakon skoro decenije uglavnom izvrsnog rada sa ovim likom (i njegovim ansamblom) iz pera Jasona Aarona. I pre Aarona – čiji su stripovi dali i filmovima o Toru dosta njihovih ideja i motiva – su Thora pisali vrlo ugledni scenaristi, poput Matta Fractiona, Kierona Gillena i J. Michaela Straczynskog i sa ovim likom je toliko toga revolucionarnog urađeno samo u ovom veku da sam se malo i pitao koliki je Ewingu uopšte manevarski prostor da napravi nešto novo i, kako rekosmo, SVOJE.



Ali Al Ewing ne bi uzimao ovaj strip da ne zna šta sa njim da radi i Immortal Thor je, uprkos imenu, u velikoj meri i meditacija o smrtnosti a onda i, pošto se dešava unutar mitologije koja je poznata i ispisana, meditacija i predodređenosti, sudbini i otrzanju od nje, o čoveku unutar boga koji ima svoje sumnje i svestan je da nikada neće biti onaj najbolji Tor koji treba da bude ako naspram sebe nema one koji će ga stalno propitivati je li napravio svoj najbolji napor. Kada Loki na jednom mestu u stripu brata pita da li mu veruje, pa Tor kaže da posle svega ipak veruje bogu, jelte, prevare, jer je dokazao svoju lojalnost, a onda ga Loki pita a da li će mu verovati i kada mu bude neprijatelj, ovo je momenat transformacije za lik Lokija, logičan sledeći korak u njegovoj karakterizaciji (a koju je Ewing uveliko oblikovao po svojim zamislima u serijalu Loki: Agent of Asgard) i pozicioniranje Thorovog (usvojenog) brata da bude nikada-do-kraja saznatljivi katalizator događaja čije će posledice odjekivati kroz univerzum eonima.

Loki kao misteriozni lutkar što vuče konce iz pozadine, Loki kao pragmatični mlađi brat, Loki kao neprijatelj ali i Loki kao komični predah su sve uloge koje Ewing ovom liku daje sa jednakim kredibilitetom i ovo je neka vrsta skeleta na kome se gradi ceo serijal. Ovo su priče sa ozbiljnim zapletima, kosmičkim posledicama, kompleksnim istorijskim i mitološkim osnovama, ali su istovremeno i dinamičan superherojski akcioni spektakl, interpersonalna drama pa i komedija.



U prvoj priči, All Weather Turns To Storm, Thor je, recimo suočen sa Toranosom, božanstvom oluje i groma starijim od asgardskog panteona – verovatno zasnovanim na starom keltskom bogu Taranisu/ Taranusu – i mada Marvel već ima jako komplikovan panteon entiteta i božanstava koja su superiorna u odnosu na Asgarđane, uvođenje Toranosa je napravljeno sa takvom pažnjom za teme i detalje odnosa Tora prema svojim dužnostima da čitalac shvata kako se radi o simboličkom, sudbinskom izazovu kakav ,,naš" bog groma do sada naprosto nije iskusio. Način na koji Tor na kraju porazi Toranosa – a nakon tuče u kojoj učestvuju i Jane Foster i Storm, na, siguran sam, priličan užas ,,antifeministički" ili samo, jelte, tradicionalistički nastrojenih čitalaca* – je ne samo ,,tehnički" inventivan i duhovit, već na jednom dubljem nivou otvara pitanja vezana za Torovu dostojnost uloge u kojoj se nalazi i predstavlja prirodan motiv za nastavak priče.
*kojima je možda i promaklo da je Ewing onomad izašao iz klozeta i deklarisao se kao biseksualac, NEMANAČEMU

All Trials Are One je, dalje, priča o Toru i Lokiju koji prolaze seriju mitoloških testova, predstavljenih kao probe snage, brzine, uh, proždrljivosti itd. ali koji se i sami pokazuju kao nešto sasvim drugo, ponovo vezano za sudbine i duboke istine samih likova. To da je Loki u ovom stripu dobar deo vremena nebinarna transrodna osoba je, uzgred, samo delić njegove slojevitosti i višedimenzionalnosti i čini ga PRAVIJIM Lokijem od karakterizacija u kojima je on naprosto narcisoidni psihopata.



Ewing dalje radi neke spretno osmišljene i zabavno izvedene metafikcionalne stvari. Svestan da ne mogu svi zapleti da budu kosmički po razmerama i univerzalni po posledicama jer ćemo tako izgubiti tog čoveka u bogu što ga je Marvel šezdeset godina marljivo gradio (a Tor ovde priča arhaičnijim jezikom i njegov tekst je pisan kvazigotskim fontom pa je taj rizik još veći*), scenarista dovitljivo pozicionira Tora u novi status kvo na samoj Zemlji, među Zemljanima, prevashodno Amerikancima, jelte, tako što nam ga prikazuje kao žrtvu zavere što je oko njega – uz pomoć nekih asgardskih izdajnika – ispleo Dario Agger, recentnih godina Marvelov omiljeni negativac. Agger – inače kreacija Jasona Aarona i Esada Ribića tokom serijala Thor: God of Thunder – je predsednik amoralne korporacije Roxxon i sažetak svih iskvarenih CEO likova u modernom svetu, visokofunkcionalni psihopata (i kad smo već kod toga, minotaur, mada se taj detalj zapravo u ovom stripu menja) koji smatra da je njegovo pravo da oblikuje svet po svom liku. Ewing Aggera produbljuje u odnosu na Aaronova fabrička podešavanja i u jednoj metafikcionalnoj toboganskoj vožnji pokazuje kako je žanrovski posredovan, serijski proizvođen, komercijalno marketiran narativ o Toru ,,stvarniji" od Torovog stvarnog života, podučavajuči boga tome da je izvor njegove moći na kraju krajeva vera a da ozbiljni biznisi danas znaju kako da verom manipulišu. Dodatno, Ewing uspeva da dobroćudno satiriše i samu strip-industriju time što baš strip o Toru (a ne filmove ili Fortninte) prikaže kao presudni činilac percepcije Tora od strane Amerikanaca (i Zemljana) a onda je naprosto potez genija da epizodu u kojoj čitamo Aggerovu verziju Tora, crta Greg Land, čovek koji tako uspešno satiriše samog sebe da niste sigurni je li uopšte svestan šta je na kraju nacrtao u ovom stripu.
*da ne pominjem poetsko izražavanje sveznajućeg pripovedača

Land je, da se razumemo, ovde samo gost tokom ove priče. Prvi crtač na serijalu je Marvelov ekskluzivac, urugvajski crtač Martín Cóccolo, čiji stil, čist a dinamičan, realističan ali sa prostorom za humor, izvanredno pasuje uz kombinaciju mitološkog spektakla, superherojske akcije i komedije koje Ewing piše. Samo to kako crta Toranosa treba, što kažu mladi na tviteru*, stati i gledati.
*znam, znam ali statistički svi korisnici tvitera su mlađi od mene!



Uopšte, imam utisak da Ewing, koliko god može, bira crtače koji će umeti da isprate njegovu kombinaciju esejistike, spektakla, simbolike, komedije, pogotovo jer njega po pravilu ne interesuje ,,kinematsko" pripovedanje i njegovi scenariji mnogo više naginju ,,klasičnom" stripovskom pripovedanju, makar onako klasičnom kakvo je on imao kada je odrastao čitajući, jelte, Waltera Simonsona i druge njegove ispisnike. Cóccolo je zato neko ko vam neće dati savršene perspektive u besprekornim kinematski kadriranim scenama, niti perfektnu ljudsku anatomiju ali će vam DATI grafički prikaz tog neverovatnog opsega ideja, koncepata, emocija, raspoloženja, pa i svetova koje Ewing stavlja u svoje scenarije.

Ostali crtači na serijalu su, podrazumeva se uglavnom dobri. Ibraim Roberson je uradio dve epizode, Carlos Magno jednu, Land jednu (uz tuš koji je sjajno uradio Jay Leisten), kolorisali su ih Matt Wilson i Frank D'Armata, sve vrhunski leterovao Joe Sabino. Jaka ekipa, naravno, a onda u kasnijim brojevima dobijamo ,,ženskiji" tim, pa prvo crtež radi Valentina Pinti (kolore Espen Grundetjern), a onda strip preuzima Jan Bazaldua koja ga crta i sada, tj. do dvadesetog broja posle čijeg izlaska pišem ovaj tekst. Meksikanka je meni jako draga crtačica mada se kod nje jasno vidi da kad mora da radi u mesečnom tempu nivo detalja i kompleksnost kompozicija umeju da opadnu. Srećom, ono glavno, KARAKTER stripa, dakle, je očuvano i uz kolore Matta Hollingswortha ovo i dalje izgleda lepo i pitko je za čitanje.

A što je bitno jer Ewing, iako je možda smanjio SPEKTAKL nije ni malo smanjio ambiciju u pogledu onog što želi da uradi sa stripom. To da Tor u trenutnim epizodama ima odraslog sina (komplikovano je, vrlo, ali u okviru neke Marvelove multiverzalne, multirealne logike, konzistentno) je besprekorno dovitljiv preokret i ponovo jako dobro venčava senzibilitete sapunske opere i nordijske ede za krešendo koji će svakako uslediti sa tom pričom o Torovoj smrti. Kako ovaj tekst treba da izađe negde tokom Aprila, tako i vi imate par nedelja da se pripremite i ako do sada niste čitali Immortal Thor ovu grešku PROMPTNO ispravite. Al Ewing radi neke od najboljih superherojskih stripova u ovom trenutku i ako vas uopšte zanima ovaj žanr, NJEGA treba da čitate. Amazon serijal prodaje ovde.

[Meho Krljic]

U okviru moje ovogodišnje inicijative da čitam više japanskog stripa, pričitao sam mangu Inuyashiki, jedan srazmerno skroman projekat jednog srazmerno cenjenog autora i bilo mi je... sasvim prijatno? Korektno i okej? Ugodno? Uzbudljivo? Sve od nabrojanog! Inuyashiki nije nekakav istorijski bitan, veliki i revolucionaran strip, ali jeste primer dobro zamišljenog koncepta, njegovog doslednog istraživanja i pronalaska puta do smislenog finala koje uspeva da poveže grandiozne, ,,svetomenjajuće" događaje sa malim, intimnim, ljudskim i prizemlji se onako kako je priča i započela: sigurno i emotivno potentno. A što je ipak značano da se istakne jer je Inuyashiki nekakav pokazni primer stripa u kome japanski autor uzima možda tipičnije zapadnjačku (čitaj ,,američku") temu a onda je obrađuje na intenzivniji i interesantniji način nego što su to Amerikanci uopšte u stanju. Konkretno, Inuyashiki je strip koji bismo bez mnogo okolišanja mogli nazvati superherojskim, ali ako ste sada ustali uz psovku i krenuli da mi kucate poruku u kojoj objašnjavate da Japan ima dugačku tradiciju superherojskog stripa i prsti su vam se zapleli dok ste u isto vreme pokušali da otkucate Tetsuwan Atomu, Kamen Rider, Super Sentai i Dragon Ball Z, hitam da dodam da se ovde radi o onoj srazmerno ređoj i ambicioznijoj varijanti superherojskog stripa gde se istražuje kako bi supermoći izgledale i ponašale se u ,,realističnom" svetu.



Ovo je naravno nešto što u američkom superherojskom stripu ima dugu tradiciju, sa distinktnim počecima još tokom osamdesetih godina prošlog veka (kao i uvek pomenućemo Dark Knight Returns i Watchmen) i pretečama još najmanje deceniju i kusur unatrag, i neki od izdavača su izgradili i poprilično jake brendove oko ovakvih stripova (kod DC-ja je to bio kratkovečni Realworlds početkom veka, kod Marvela, negde u istom periodu, dobar deo Marvel Knights i Ultimate stripova) a neizbežni Mark Millar je sa svojim Kick-Ass u prvoj deceniji ovog stoleća ubo premiju (mada je već Wanted pre njega, ispostavilo se, postigao veći uspeh nego što je iko očekivao) i kreirao, moglo bi se argumentovati, veliki deo onoga što danas radi unutar Millarworld multiverzuma, uključujući Jupiter's Legacy. I mnogo savremenih creator-owned stripova o kojima sam pisao poslednjih par godina se nalazi na, da kažemo, spektru ,,realističnog superherojskog stripa", od Massive-verseovih Radiant Black i Rogue Sun, pa do Local Man, ali ovo su, naravno, vrlo američke interpretacije ideje i spadaju u ono što sam pišući o Gillenovom The Power Fantasy nazvao postsuperherojskim stripom.

Inuyashiki se ne uklapa u ovu matricu i u njemu nema kostima, tajnih identiteta, superherojskih zajednica i društvenih grupa i mada on prati dve osobe sa stečenim supermoćima kako svaka ponaosob razvijaju novi odnos prema ljudskom društvu a onda se postavljaju i jedna prema drugoj na fatalne načine, to se sve dešava na pozadini jednog srazmerno ,,zaista" realističnog prikaza savremenog Japana i strip zapravo podjednako istražuje društvenu percepciju fenomena koji prevazilaze svakodnevno i zalaze u domen neobjašnjivog koliko i psihologiju te dve, veoma različite osobe, što su se jedne noći zatekle obdarene gotovo božanskim moćima.

Inuyashiki je seinen manga, dakle namenjena nešto starijoj omladini, a koja je publikovana između 2014. i 2017. godine u Kodanshinom magazinu Evening. Strip je na kraju sakupljen u deset tankobon kolekcija a koje je Kodansha onda objavila i na Engleskom jeziku, između 2015. i 2017. godine. Iako se ne radi o najuspešnijem serijalu njegovog autora, Inuyashiki je svejedno imao i anime adaptaciju koja je sa jedanaest epizoda emitovana u japanu krajem 2017. godine, nekoliko meseci posle završetka mange, a onda je 2018. godine urađen i igrani film u režiji iskusnog Shinskea Satoa koji će se par sezona kasnije pošteno proslaviti radom na seriji filmova Kingdom (takođe adaptaciji uspešne mange) ali koji je i pre Inuyashikija radio neke bitne adaptacije mangi, kao što su All-Round Appraiser Q: The Eyes of Mona Lisa, The Princess Blade ili, naravno, Gantz. 



Gantz je ovde bitan, sa svojom serijom o tri filma jer se radilo o adaptaciji dosta uspešne seinen mange koja je nekih trinaest godia išla u Shueishinom magazinu Weekly Young Jump i predstavlja, i danas, najpopularniji strip autora po imenu Hiroya Oku. A Oku je, kad smo već tu, i autor Inuyashikija i Inuyashiki je na neki način demonstracija kako je ovaj čovek nakon ogromnog posla uloženog u serijal koji ga je učinio slavnim, pokušao da uradi nešto kraće, svedenije, ali istovremeno intimnije i možda emotivnije.

Oku je, da se razumemo, stara kajla, rođen 1967. godine sa prvim profesionalno publikovanim strip serijalom, Hen, koji je krenuo još 1988. godine i trajao sve do 1997, sa dva serijala (od kojih je drugi dobio i anime adaptaciju). Nakon Hen je Oku radio na Zero One, kratkovečnom serijalu o turniru u videoigrama, ali je on brzo otkazan zbog slabih reakcija čitatelja, pa je autor uleteo u Gantz koji mu je pojeo narednih trinaest godina života. Tokom rada na Gantz, a koji je kasnije sakupljen u čak 37 tankobon kolekcija, imao, rekosmo, tri filma i dve sezone anime adaptacije, Oku je imao vremena još samo za strip po imenu Maetel no Kimochi, urbanu dramu o klincu koji se zaljubljuje u maćehu nakon smrti oca. Kako je i Hen, njegov prvi serijal, bio romantična komedija, pomalo je i ironično da je Gantz, jedan visokokonceptualtni naučno/ fantastični strip o ljudima koji, nakon smrti, love i ubijaju tuđine tako fatalno odredio njegovu karijeru. Oku je danas poznat kao autor koji se bavi i tabu temama, uključujući prikaze seksa i nasilja u svojim stripovima, ali utisak je da je ovo nešto što je u njegov rad ušlo tek kada je Gantz postao popularan i gde je autor mogao da neke svoje opsesije i traume konačno ,,oglasi" u medijumu u kome radi.

Naravno, Gantz teško da će neko opisati kao intiman, ličan rad, ali Inuyashiki koji je, dakle, skoro četvorostruko kraći od njega, sa značajno manjim ansamblom likova i u suštini svedenijom premisom, svakako je poslužio i da se autor ,,otvori" na način koji ranije za njega nije bio karakterističan.

Hoću reći, kasnije epizode Inuyashikija pokazuju strahovitu urbanu destrukciju i spektakularne borbe nadljudskih entiteta na nebu iznad Tokija – a koje, te borbe, običan svet zapravo i ne uspeva da vidi jer se odvijaju predaleko, previsoko i prebrzo – ali Inuyashiki počinje jednom zaista intimnom, bolno melanholičnom refleksijom na život u srednjim godinama.



Glavni junak stripa, titularni Ichiro Inuyashiki je do bola tipični ,,sarariman", službenik u velikoj firmi koji se na poslu guši u jednoličnosti i pomanjkanju svrhe, onesvešćeno spava u vozu na povratku do kuće a tamo ga čeka žena koja je od njega davno digla ruke, ćerka-tinejdžerka koja ga posmatra sa prezirom i puna je sarkastičnih komentara na ćaletov isprazni stil života, te sin koga maltretiraju u školi i podsmevaju mu se što dobija toliko mali džeparac da ga se ne isplati ni opljačkati. Iako ima pedesetosam godina, Inuyashiki izgleda kao deda a to da je stalno neraspoložen, ćutljiv i da se vuče kroz život trudeći se da, koliko god je moguće, bude neprimećen je dodatni razlog što ga svi preziru. Kada mu lekar kaže da su bolovi u abdomenu koje Inuyashiki oseća već neko vreme zapravo simptom raka želuca i da ne očekuje da će živeti duže od nekoliko meseci, naš protagonist se čak ne usuđuje da sa ikim podeli ovu vest i jedini član domaćinstva sa kojim ima kakvu-takvu konekciju je porodični pas, Hanako.

A onda se dogodi nešto fatalno i Inuyashiki, zatečen u incidentu vanzemaljskog porekla praktično umre i ponovo se rodi u toku jedne noći, izgledajući spolja identično kao i do sada, ali otkrivajući da je iznutra sva njegova ljudska biologija zamenjena ekstremno naprednom tuđinskom tehnologijom. Inuyashiki ne samo da više nema rak i da ga leđa više ne bole, Inuyashiki je doslovno hodajuće (i, shvatiće malo kasnije, leteće) oružje masovnog uništenja, kiborg sa svim sećanjima i emocijama koje je ovaj čovek nakupljao skoro šest decenija, ali sa moćima da, kako jedan od tuđina uzgred primeti, uništi čitavu planetu.

Inuyashiki, međutim, ne želi da uništi planetu, zašto bi? Ovo je čovek koji je decenijama štedeo da kupi porodičnu kuću i iako ga ta njegova porodica prekoreva da je kuća mala, ružna i u ružnom kraju, njegova briga za ljude oko sebe je vidljiva i autentična od prve epizode. Kada Inuyashiki otkrije da njegove novostečene moći obuhvataju i lečenje povreda i bolesti samim dodirom, on se očajnički hvata za ovu sposobnost kao sponu sa svojom suštinskom ljudskošću, a koja je pod velikim znakom pitanja kada ste svesni da je čitava unutrašnjost vašeg tela zamenjena nezamislivo naprednom ratnom mašinerjom.

Inuyashikijevi prvi pokušaji da svoje moći upotrebi ,,za dobro" su povezani i sa ,,klasičnim" superherojskim iskušenjima, kao što je suočavanje sa jakuza-bosom koji kidnapuje i seksualno zlostavlja mlade žene, njihove porodice dovodi do bankrota, a njih navlači na heroin kako bi mu ostale verne, sve do manje-više garantovane skore smrti. Strip u ovom delu prilazi veoma blizu eksploatacijskoj estetici ali Oku ceo taj podzaplet koristi da sa jedne strane dublje izgradi karakter glavnog junaka ali i da narativu podari neke spektakularne akcione scene.

No, ,,pravi" narativ u Inuyashikiju kreće tek kada postane jasno da te fatalne noći u parku gde je glavni junak poginuo i bio rekonstruisan, on nije bio jedina osoba kojoj se to desilo. Hiro Shishigami je tinejdžer koji, čak, ide u istu školu sa Inuyashikijevom ćerkom a koji je sa prošao istu transformaciju i dobio moći identične glavnom junaku pa on od jedne tačke postaje koprotagonist stripa i autor menja gledište od jednog do drugog lika onako kako dosledno istražuje konsekvence sticanja nezamislivih moći od strane dve vrlo različite osobe.



Jer, tamo gde je Ichiro Inuyashiki čovek gotov patološki okrenut tradicionalnom japanskom konceptu ,,omoiyari" altruizma, odnosno naglašene brige za druge i često stavljanja tuđih interesa ispred svojih, Shishigami je tinejdžer iz razvedenog braka koji živi sa slabunjavom, nepreduzimljivom majkom, pati što je odvojen od oca i kada shvati da ima moći, izrasta u zastrašujuće uverljivog, do solipsizma narcisoidnog psihopatu koji konačno nikome ne mora da odgovara, nikome da polaže račune, koji može da uradi šta hoće, kada hoće i kome hoće. I onda to i radi.

Američki superherojski stripovi su ispitivali ovakve dualitete u mnogo slučajeva ali Inuyashiki ima tu prednost da je ovo manga, sa snažnim fokusom na likovima i bez obaveze da se očuva nekakav status kvo sveta u kome se narativ dešava pa Oku može da ode mnogo dalje u istraživanju Inuyashikijevog samooptužujućeg, nikada ,,dovoljnog" altruizma i Shishigamijevog psihopatskog narcizma. Tako dok Inuyashiki ide po bolnicama i leči terminalne pacijente a lekari jedni drugima javljaju da se opet pojavio onaj ,,starac" i zahvaljuju mu se ne pitajući ni kako on to radi ni kako se zove, Shishigami noću ulazi u porodične stanove i ubija čitave familije. Oba lika rade to što rade jer je to jedini način da se i dalje osećaju kao ljudska bića i činjenica da Shishigami i sam u jednoj sceni kaže Inuyashikiju da su i njegovi motivi jednako sebični kao i Shishigamijeva ubilačka žeđ ne menja centralnu poruku stripa o tome šta je plemenito i društveno poželjn ponašanje bez obzira na unutarnji motiv, a što je i u srži samog omoiyari koncepta.

U tom nekom smislu, Inuyashiki, strip, je donekle i zabrinuta zapitanost autora sada već solidno starije generacije nad tim kuda ide današnja omladina, pogotovo sa tim forsiranjem individualnosti i otrzanjem ideje da se mora žrtvovati kolektivnom dobru a koje se smatra karakterističim za pozne milenijalce i Gen-Z klince. No, srećom, u umetničkom smislu, Inuyashiki je ipak suptilnije sočinjenije koje se ne može svesti na ,,old man yells at cloud" iskaz.

Suptilnost ovde ne podrazumeva svedenost izraza, naprotiv, Inuyashiki posle određenog vremena postaje ekstremno bučan, spektakularan strip kome bi i velika većina američkih superherojskih radova sa zavišću gledala u leđa. Onako kako sam Inuyashiki svoj identitet krije od javnosti a svoje moći od najbliže okoline, tako Shishigami, naprotiv, smatra da on nema čega da se stidi i uživa u pažnji javnosti, iako ju je na sebe privukao ubijanjem nedužnih porodica a onda zadržao objavljujući rat čitavom Japanu i zaričući se da će zbrisati celu naciju sa lica zemlje, ubijajući već prvog dana sto nasumično odabranih osoba a onda najavljujuči da će već sutradan udesetostručiti ovaj broj.



Ovo je zanimlljiv strip ne samo zato što Shishigamija prikazuje kao i dalje relatabilnu osobu kojoj nedostaje pažnja, koja želi da bude primećeno da se on trudi oko dobrobiti osoba koje smatra sebi bliskim (prvo je to majka, a kasnije, kada stvari eskaliraju, porodica koju praktično kidnapuje i proglasi svojom), a što, primetimo, ima zajedničko sa samim Inuyashikijem, već i jer prikazuje kako javnost reaguje na pojavljivanje dve neobjašnjivo moćne osobe u Tokiju.

Sam Inuyashiki, koji ne otkriva svoj identitet, ne obraća se javnosti i samo se pojavljuje da pomogne gde može i zatim nestaje, od strane javnosti spontano dobija etiketu ,,bog" i mada ga mlađi doživljavaju kao superheroja (pogotovo oni koji ga vide da leti kada spasava ljude iz požara), oko njega se gradi diskurs koji zaista ima pseudoreligijske dimenzije. Shishigami, sa druge strane, direktno komunicira sa javnošću upadajući u prenose televizijskih stanica i kidnapujući signale mobilnih telefona, svi znaju njegovo ime, lice i ubilačke namere i mada ga javnost zvanično proglašava za teroristu i smatra ga državnim neprijateljem broj jedan, veliki deo stranica ovog stripa odvaja se upravo da se prikaže kako mnogi, jelte, obični ljudi Shishigamija doživljavaju kao neku vrstu antiheroja, kul borca protiv establišmenta, a da mnoge mlade žene smatraju da je on veoma privlačan (do mere da ga doslovno opisuju kao materijal za čuvenu talent-agenciju Johnny & Associates). Oku utemeljuje priču u ,,realnom" time što nam prikazuje šta tinejdžeri pričaju po školi, ali i daje prepiske sa 2Chana, diskusije (postojećih) televizijskih komičara, prelamajući Shishigamijevu disruptivnu energiju kroz slojeve nakupljene internet-blaziranosti, konspiratoloških teorija, ,,infotainmenta", ali i tinejdžerske naivnosti koja je jedna istorijska datost bez obzira na činjenicu da su današnji tinejdžeri i pametniji i zreliji i informisaniji nego što smo mi ikada bili.

Opet vredi reći da su sve ovo američki stripovi radili i pre Inuyashikija, ali da je Okuov pristup sistematičniji, metodičniji, dosledniji, pa kada se posle ranih pominjanja Obame kao aktuelnog predsednika, pred finale stripa pojavi sam Tramp kao neko ko, tada na početku svog prvog predsedničkog mandata, sa karakterističnim besnim entuzijazmom odlučuje da reši problem u Japanu pre nego što to postane problem za čitav svet, ovo je dobar spoj realnog – ili makar verodostojnog – pogleda na društvene trendove i preovlađujuće mentalitete, simbolizovan izobličenom fizionomijom ,,narandžastog čoveka", sa stripom koji nikada ne zaboravlja na emocije glavnih likova ali i ansambla oko njih.

No, obećali smo spektakl i Hiroya Oku isporučuje spektakl. Pričamo o čoveku koji je jedan od pionira kombinovanja digitalne obrade fotografija za pozadine svojih crteža i do 2014. godine se on u ovome prilično izveštio pa je spoj nacrtanog i ,,stvarnog" uglavnom zdrav i funkcioalan. Inuyashiki se dešava u ,,stvarnom" Tokiju, pa su lokaliteti prepoznatljivi, logotipi asociraju na stvarne firme a zgrade koje padaju su ,,prave" zgrade iz ove urbane košnice. Shishigami je ovde, naravno, agens najvećeg dela akcije, sa tim svojim ratom što ga je objavio Japanu i strip ima veoma dugačke (po nekoliko epizoda dugačke) scene neprekidne akcije u kojoj vidimo očajničke pokušaje japanske policije i specijalnih jedinica da izađu na kraj sa čovekom koji ih ubija tako što samo pokaže prstom na njih i izgovori ,,bang". Taj susret običnog, svakodnevnog, ranjivo ljudskog, sa moći koja je toliko velika da je gotovo nezamisliva je prikazan izvanredno, daleko prevazilazeći ogromnu većinu postojećeg superherojskog stripa i smeštajući ceo narativ u jedan opet opipljivo ,,japanski" mizanscen, uverljivo nam oslikavajući očaj, strah, nevericu ali i požrtvovanost koji se javljau u ovako graničnim situacijama.



A kada se Inuyashiki i Shishigami bore iznad Tokija i to je prizor za pamćenje, sukob u kome Oku uspeva da usporuči sav spektakl japanske tokutatsu tradicije i sav metalno-organski horor Tetsuo filmova, a da ne poremeti žanrovsku ravnotežu fatalno. Kada se na kraju, rekosmo, priča sa neba spusti na zemlju i dobijemo tiho, svedeno finale, ovo je vrlo dobro prizemljenje.

Inuyashiki je, dakle, razumno zabavan, razumno ,,pametan" strip koji ne preteruje sa ekscentričnim konceptima i dosta dobro se drži svoje centralne premise, ne dopuštajući – inače zaista prvorazrednom – spektaklu da zaseni psihologije glavnih likova ali i ljudi oko njih. Pritom je i razumno kratak, no, naravno da se ovde mora upozoriti i na neke potencijalne prepreke na putu do užitka.

Prvo je to da urpkos svom psihološkom radu, i Inuyashiki i Shishigami na kraju ostaju onako tipski likovi kako ste i očekivali da će biti na početku. Oni su dobri, i imaju više slojeva ali nisu uistinu originalni i Oku ovde više poseže za žanrovskim readymade rešenjima nego što odrađuje neki sopstveni, autentični rad.

Drugo je da je Inuyashiki skoro nezamislivo mnogo dekomprimovan u pripovedanju. Sa jedne strane, ovo negde daje sjajne rezultate – akcione scene povremeno zaista profitiraju od toga da su iseckane na komadiće udaljene jedne od drugih po svega pola sekunde, sa mnogo detalja na slikama koji čitaocu daju da oseti tu vrelinu momenta u kome se sve odjednom dešava. Ali sa druge strane, Oku dekomprimuje i najobičnije scene razgovora izmešu likova, pa često čak i iznenađena reakcija nekog od likova iz ansambla koja bi trebalo da zauzme ne više od jednog panela, biva podeljena na tri ili četiri panela i traje MNOGO duže nego što je potrebno. Naravno da je razvlačenje pripovedanja standardna stvar u mangama koje osećaju da moraju dobro da iskoriste trenutnu popularnost kod publike, ali moj je utisak da je Oku ovde otišao u ekstrem, dajući stripu koji je komotno mogao da stane na dvestapedeset ili tristotinak tabli skoro četvorostruko više prostora. Ako ćemo da budemo pozitivni, ovo se zbog toga čita brzo – a crtež, da podvučem, ne popušta u kvalitetu i ostaje odličan od početka do kraja – ali stoji i da je ovo strip sa zaista mnogo filera koji bi mogao da vam i zasmeta.

No, u sumi svih stvari, Inuyashiki je, ponoviću, dobra zabava, sa taman toliko cerebralnog sadržaja (uključujući ljupki omaž sceni iz Kurosawinog Ikiru) i taman toliko dobro plasiranih emotivnih momenata da ne bude puka varijacija na stare transhumanističke trope. Nacrtan vrlo dobro i sa, rekoh, zapravo fino odrađenim finalnim stranicama, ovo je strip koji preporučujem svakome koga zanima manga što ima i akciju i fantastiku i spektakl, ali je na kraju uverljivo postavljena u ,,stvarni" svet. Kodansha digitalne kolekcije po zaista pristupačnoj ceni prodaje ovde.

[Meho Krljic]

Prve reči koje čujemo od glavnog junaka u Marvelovom miniserijalu Spider-Man: Reign 2 su ove: ,,Isti san, svake noći. Kao da sam u nekoj vrsti petlje. Gubim razum." A što je, primetićemo, upravo onako kako će se čitalac osećati uzimajući u ruke ovaj strip: kao da se nalazi u ružnom snu koji se iznova ponavlja i nikako da se, evo nepune dve decenije, iz njega probudimo. Uz rizik da već u prvom pasusu zazvučim ne rezignirano nego OČAJNO, ustvrdiću da je Spider-Man: Reign 2 nastavak koji niko nije tražio, za strip koji se nikom nije dopadao i čiji je jedini pomena vredan legat to da ste u njemu prvi put u zvaničnom Marvelovom stripu mogli da vidite penis Petera Parkera.



Vi se sad smejete, ali pretraga ,,Peter Parker Penis"  je dovela izvestan broj čitalac na moj blog te davne, i, u retrospektivi, prilično optimistične 2006. godine. Ljudi su tad znali šta hoće i, da budemo još jasniji, znali su šta dobijaju. Originalni Spider-Man: Reign je bio, da se izrazimo tehničkim rečnikom, gola kurčina. I mada bih voleo da kažem da je vreme prema njemu bilo blagonaklono i da smo u ovih, evo nepunih dvadeset godina usvojili jednu zreliju, odrasliju perspektivu i u ovom u ono vreme kontroverznom miniserijalu prepoznali njegovu smelost i imanentnu vrednost, čitanje Spider-Man: Reign 2 je samo poslužilo da me podseti koliko je originalni Spider-Man: Reign bio loša ideja, zatim loše realizovana, za koju, evo, uopšte nije jasno kako je posle punih osamnaest godina nakon izlaska dobila nastavak. Koji, da ponovim, niko i nigde nije tražio. Nisam siguran kakve mračne tajne u svom crnom tefteru Kaare Andrews ima vezano za intimne živote Marvelovih egzekjutiva, ali teško mi je da nađem ijedno drugo objašnjenje zašto je od uredništva dobio zeleno svetlo da nastavi miniserijal za koji je najlepša stvar koju mogu da kažem to da je uglavnom zaboravljen i to sa dobrim razlogom. A oni koji ga se ponekada nenamerno sete, stresu se od PTSP flešbeka.

Da se razumemo, u preko dve decenije koliko manje-više redovno pišem o stripovima, napisao sam sasvim sigurno dvocifren broj osvrta na stripove o Spajdermenu koje sam smatrao ne samo lošim nego uvredljivim, ponižavajućim za protagonistu, čitaoce, bivše autore stripova o Spajdermenu, lamentirao nad tim da odgovorni naprosto ne shvataju Spajdermena i stiskao zube u nadi da dočekamo, dok smo još živi, nekoga ko će ga razumeti i proizvesti još koji strip vredan da se upamti. Nije, dakle, da je odmahivanje glavom u očaju nekakva statistički retka reakcija na priče o mom omiljenom strip junaku i, uostalom kogod da pogleda šta sam o njima pisao poslednje tri-četiri godine videće značajno više lamentacije nego, jelte, egzaltacije.

Ali, Spider-Man: Reign je bio loš na POSEBAN način. Kaare Andrews je do tada za sebe ime u Marvelu izgradio na ime karakternog crtačkog stila, detaljnijeg, dinamičnijeg, na momente i artističkijeg nego što je bio kućni standard, a kao scenarista je radio nekoliko stripova o Spajdermenu, uglavnom izvan glavnog kontinuiteta. Njegov ,,pravi" autorski rad je onda došao sa četvorodelnim miniserijalom Spider-Man: Reign 2006. godine, kao napor da se kreira priča o starijem, ogorčenom Spajdermenu, koji živi samotnim životom osvrćući se na svoju prošlost i u njoj pronalazeći samo čemer, kajanje, gubitke.

Danas je ovo već, praktično, podžanr za sebe (recentni primer je Avengers Twilight, naravno) ali već 2006. godine je ,,Spajdermen ali kao Dark Knight Returns" bio imanentno dubiozan predlog, uz ignorisanje mnogih sržnih motiva vezanih za stripove o ovom liku, jednu nezgrapnu primenu mračnog, ,,ozbiljnog" tona na likove kojima on ne odgovara itd. Naravno, najgora stvar u Spider-Man: Reign je bio centralni dramski motiv, sa glavnim junakom koji čitav strip, inače postavljen u blisku, distopijsku budućnost, provodi optužujući sebe da je kriv za smrt svoje supruge i ljubavi svog života; Mary Jane Watson.



Perceptivniji čitalac će ovde uskliknuti kako tu zapravo nema ničeg novog i originalnog i da je još početkom sedamdesetih godina prošlog veka Spajdermenu natovarena na grbaču krivica za smrt tadašnje devojke (i ljubavi njegovog dotadašnjeg života), Gwen Stacy, a da je već i pre toga na toj istoj grbači nosio krivicu za smrt strica Bena. I Kaare Andrews je, nesumnjivo bio svestan da ,,glavni junak koji pati jer je kriv za smrt voljene osobe" nije specijalno originalan motiv, pa je svu svoju kreativnu energiju upregao da taj motiv UČINI originalnim. Tako, dok je stric Ben ubijen od strane provalnika, a kojeg je nekoliko strana ranije tada još uvek veoma mladi i neodgovorni Peter Parker pustio da pobegne IAKO JE MOGAO DA GA ZAUSTAVI, a Gwen Stacy je poginula u borbi između Spajdermena i Green Goblina, tako što ju je Goblin bacio s mosta a Spajdermen je uhvatio svojom mrežom, ali je nagli prekid njenog pada prouzrokovao trzaj u vratnim pršljenovima fatalan za mladu devojku, Mary Jane je u predistoriji ovog stripa umrla od raka. Koji je, i evo, sramota me je i da otkucam, dobila jer je delila postelju sa čovekom koji ima ,,radioaktivnu krv" pa je ta radioaktivnost, NE STVARNO ME JE SRAMOTA, nekako dospela i u njegove druge, hm, telesne fluide, a koji su onda, eh, dospeli u snajkino telo i prouzrokovali fatalne kancerogene procese u  tom telu.

Hajde da se složimo oko nečega: ako vaš pič uredniku za novi strip o Spajdermenu, verovatno najomiljenijem superheroju na planeti, sadrži objašnjenje kako ceo zaplet počiva na ideji da on ima radioaktivnu spermu i da ta sperma oće i da ubije, skoro da je nezamislivo da će to urednik odobriti. A i ako odobri, skoro da je nezamislivo da iz toga može da nastane dobar strip. Neki od sajtova su u kasnijim anketama Spider-Man: Reign svrstavali u 25 najomiljenijih priča o Spajdermenu i deset priča koje svaki ljubitelj Spajdermena mora da pročita ali ja ovo ne mogu da tumačim drugačije nego kao rage-baiting SEO kalkulaciju. Jer, dok je premisa Spider-Man: Reign bila loša, Andrewsova egzekucija je bila mnogo gora i jedan strip pun mučnine i emotivnog gravitasa spravila sa svom suptilnošću koju, jelte, premisa o radioaktivnoj spermi-ubici sugeriše.

Zašto ovaj strip ima nastavak – ne znam. Ali Spider-Man: Reign 2, koji je originalno krenuo sa izlaženjem prošlog Jula i dovršio se pred kraj godine, taman za kolekciju potkraj Februara je, da se niko ne iznenadi, VEOMA loš strip. Ali veoma loš strip na dovoljno posebnih načina da se termin ,,radioaktivna sperma" nigde ne pominje, kao što ni prizor polnog organa glavnog junaka nije tu da kontroverzom skrene pažnju sa činjenice da Andrews za osamnaest godina nije smislio ništa pametnije za Petera Parkera do da on I DALJE bude ruina od čoveka koja I DALJE ne može da preboli to što je bio uzrok bolesti i smrti svoje supruge.



Andrews je inače solidno uspešan u svojoj karijeri filmmejkera i stripove radi prilično retko poslednjih godina pa je fer i reći da ovo za njega nije bila tezga već pravi autorski projekat sa kojim je želeo da izrazi nešto za njega bitno. No, Spider-Man: Reign 2 je loš na svim zamislivim nivoima, od bazične premise, preko pripovedanja, karakterizacije, ,,iznenađujućih" preokreta u radnji, pa do crteža i grafičke naracije. Ako je Frank Miller sa Dark Knight Strikes Again uspeo da nas neprijatno iznenadi i napravi nastavak Dark Knight Returns sa svim njegovim nedostacima amplifikovanim a bez skoro ijedne njegove vrline, o Spider-Man: Reign 2 makar mogu da kažem da je originalni Spider-Man: Reign već bio takvo smeće da nastavak nema šta da upropasti.

Čak i tako, čitanje Spider-Man: Reign 2 je za mene bilo DUBOKO ponižavajuće iskustvo. Već na prvoj strani imamo Kingpina transformisanog u praktično čudovište, kako proždire njujorškog gradonačelnika Watersa, glavnog negativca originalnog serijala i već to da je klasični Spajdermenov antagonista iz sveta u kome se ukrštaju biznis i organizovani kriminal pretvoren u kanibala je znak sa koliko će ,,suptilnosti" i ,,poštovanja" Andrews tretirati svoj predložak. Spajdermen je sada još više ,,deda" nego što je bio u originalnom serijalu – prošlo je još vremena – a što se vizuelno signalizuje dugom sedom bradom koja mu viri ispod maske. Dezorijentisan dugim godinama provedenim u VR simulaciji koja ga je držala docilnim prikazujući mu lažnu verziju njegovih poznih godina gde je Mary Jane još živa a on je cenjeni fotograf, naš Spajdermen na početku stripa beži iz zatočeništva samo sa maskom na licu i belim, slip gaćicama na, jelte, genitalijama koje će ovom prilikom biti zaklonjene od naših pogleda. Kada nespretno koristi mrežu da se kreće između zgrada futurističkog Njujorka i u prvi plan nam se guraju njegova fizionomija konfuznog, neurednog beskućnika i prepona u belim ,,domaćinkama" ovo su Andrewsovi pokušaji da inače uniformno mračan i mučan strip malo ,,olakša" humorističkim slikama. Ali, naravno, efekat koji izaziva je upravo suprotan. Utisak je da autor ne samo da želi da Spajdermena stavi na iskušenja već da ga ponizi na svaki moguć način, oduzimajući mu ne samo moć zdravog rasuđivanja već i bazično ljudsko dostojanstvo.

Sam zaplet je gotovo komično prekomplikovan i svedoči o Andrewsovom ubacivanju motiva i ideja lopatom, te o apsolutnoj kurobolji na strani urednika Nicka Lowea da mu kaže da se sabere. Naravno, Lowe je NEKADA bio urednik iz čije su kancelarije izlazili veoma dobri X-Men stripovi, ali njegov rad na Spajdermenu nam je doneo gotovo nečitljivi aktuelni Amazing Spider-man Zeba Wellsa, a Spider-Man: Reign 2 je po mnogim elementima i gori od toga. U pomenutom zapletu pored Njujorka koji je poslednji grad na svetu, okružen nadirućom prazninom, a gde Kingpin, sada gradonačelnik i osoba koja kontroliše sve medije (i traži da ga lajkujete, šerujete i da se sabskrajbujete) sprema građanima program aploudovanja svesti u klaud kako bi se izašlo na kraj sa energetskim krizom, imamo i putovanje kroz vreme, paralelne univerzume, povratak Zelenog Goblina i to je jedna grdna papazjanija u koju je autor utovarivao motive i ideje kao lopatom, bez zastajanja da se zapita da li sve to TREBA i gde će da ga, zaboga, stavi.



Da je Andrews i dalje, skoro četrdeset godina nizvodno, fatalno fiksiran na Millera i Dark Knight Returns svedoči i uvođenje sajdkika za Spajdermena u liku mlade devojke u kostimu mačke koja mu pomaže u njegovoj sasvim shizofrenoj potrazi za načinom da spase svoju (već pokojnu) ženu od upokojenja. Uz devojku dolaze i ,,goblinčići" za koje nje jasno šta su, ali i oni prate ovaj par na njihovom putu kroz vreme i dimenzije, i spoj ovih ,,lakših" sadržaja sa doom'n'gloom bazom ovog stripa funkcioniše otprilike onoliko skladno koliko i moji pokušaji da od Srpskog i Engleskog jezika pod pritiskom napravim harmoničnu celinu.

Jer, vidite, problem je u zapletu, motivima i toj otužnoj atmosferi mučnine, krivice i žalosti koju strip forsira, problem je u lošem portretisanju i tretmanu likova i Spajdijevim klišeiziranim monolozima prepunim plesnjivog samooptuživanja, ali je takođe problem što je Andrewsovo pripovedanje, pa, LOŠE. A što je ironično za čoveka koji je danas režiser uspešnih filmova ali i nekoga ko je u kreativnu industriju ušao pre svega kao prozni autor.

Andrews je, da ne budemo nerazumeni ovde, DOBAR CRTAČ. U načelu. Kada ima sa sobom scenaristu koji mu jasno odredi šta strip treba da prikazuje, Andrews je sjajan u kreiranju ikoničkih prizora, sa puno solidnog rada na karakterizaciji, kompoziciji, ali i na teksturi, kolorima, osvetljenju. No, često, kada crta po svom scenariju, kao što je ovde slučaj, njegov stil devoluira u jednu self-indulgentnu igru sa detaljima gde celina ume da izrazito pati zbog pažnje posvećene tim detaljima.

Konkretno, ne mogu da nazovem Spider-Man: Reign 2 LOŠE nacrtanim stripom. Kao nekakav omaž (tonalno, ali i kompozicijski) Spajdermenu iz devedesetih godina prošlog veka, Toddu McFarlaneu, Marku Bagleyju i njihovim kolegama, Spider-Man: Reign 2 je atraktivan, sa kombinacijom jako stilizovanih fizionomija, tela nemogućih proporcija u nemogućim pozicijama i bizarno dinamičnih kompozicija. Kolori (sem prve epizode koju je kolorisao sam Andrews, ostalo je uradio Brian Reber) su pristojni i mada strip forsira tamnije tonove, ima više nego dovoljno bljeskova jarkih nijansi da se stvari ugodno dinamizuju. Ali Andrews IZRAZITO forsira ikoničke poze ili eksplozivna razrešenja na uštrb bazične naracije. Ovo je strip koji se u nejasnoći izlaganja sekvence događaja i percipiranju ŠTA se UOPŠTE dešava na kom panelu takmiči sa recentnim radovima Chrisa Bacchaloa a to nije zbog nedostatka truda ili iskustva već zbog tog fokusiranja na detalj zbog kog celina pati.



Ima tu jedna scena u kojoj Spajdermen popije tako jake batine da ne može više da se podigne sa zemlje i njegov unutrašnji monolog čitaocu saopštava da su mu polomljene sve kosti u telu. Ali slika to ni na koji način ne pokazuje i ovo je paradigma Andrewsovog pristupa naraciji. Likovi neretko moraju da vokalizuju ono što rade ili ono što im se dešava jer se iz nacrtanog to NE VIDI. Naravno da bismo u nekom idealnom formatu spoja teksta i crteža imali primer harmonije u kojoj se oni međusobno skladno dopunjuju i svaki daje deo informacije potrebne da čitalac spozna celinu, ali Andrewsu ovo polazi za rukom u procentualno premalom broju slučajeva. Opet, da ne grešim dušu, neki prizori su IZVRSNI, a Joe Caramagna na leteringu ide preko linije puke dužnosti i prati Andrewsove zamisli u dizajnu. No, Spider-Man: Reign 2 izrazito pati od nejasnog, smuljanog grafičkog pripovedanja i to bljeskovi lepote ne mogu da izvuku u mojim očima.

I, da bude jasno: strip o Spajdermenu koji pati zbog svoje prošlosti je LEGITIMAN koncept. Nisam li srazmerno nedavno hvalio baš jedan takav strip iz pera J.M. DeMatteisa? Ali velika razlika između Spajdermena koji pati jer je kriv za smrt strica Bena ili za smrt Gwen Stacy i Spajdermena koji pati zbog smrti Mary Jane Watson, ozračene njegovom, BOŽEMESAČUVAJ, radioaktivnom spermom bi trebalo da je toliko očigledna da je uredništvo još 2006. godine trebalo da Andrewsu objasni da mu je ideja za Spider-Man: Reign otužna. U prva dva slučaja, Spajdermen sebe prekoreva zbog nečeg što je URADIO ili nije uradio, zbog ODLUKE koju je doneo i zbog koje se danas kaje, ali koja ga je podstakla i da dodatno sazri i danas bude BOLJA OSOBA. U Spider-Man: Reign i Spider-Man: Reign 2 Spajdermen pati zbog nečega što on prosto JESTE i nikakva količina introspekcije ne može da promeni ono što on jeste. Ovo je suštinska razlika i tiče se toga da li imate poštovanja za lik i tretirate ga kao živu osobu sa kapacitetom da greši i uči na greškama, ili kao bokserski džak u ljudskom obliku koji ćete stavljati u stripove u kojima je POENTA da glavni lik što više pati i da nikada ničim što može da uradi tu patnju neće sebi olakšati.

Pa vi sad vidite. Rekao bih da sam Spider-Man: Reign 2 čitao da vi ne biste morali, ali ako BAŠ MORATE, Amazon kolekciju ima ovde.

[Meho Krljic]

Prošle godine nas je Darkwood obradovao izdavanjem kolekcije Granična zona (aka Genkai Chitai) a u kojoj su sakupljene četiri novija rada velikog – i najvećeg savremenog, n'est-ce pas? – japanskog autora horor-mange, Đunđija Itoa. O Itou sam već pisao u više navrata i on je već objavljivan kod nas – uključjući notabilno kolekciju serijala Uzumaki – a Netfliksova serija iz 2023. godine, Junji Ito Maniac: Japanese Tales of the Macabre je uprkos dosta lošim reakcijama (na ime prilično skandaloznog pada kvaliteta animacije*) od Itoa napravila i neku vrstu internacionalne zvezde na svakako višem nivou nego što je dostižno za maltene bilo kog drugog japanskog kolegu. Osvežavajuće je, baš zbog toga videti, da on i dalje ima ne samo volje već i entuzijazma da i dalje radi ovakve, srazmerno male projekte u kojima se ukrštaju folklor, sociološka opservacija, popkulturne opsesije.
*koji nije retkost u ovakvim produkcijama ali ne već nakon prve epizode ZA IME SVETA



Ito je pritom dovoljno poznat i veliki da praktično može da bira šta da radi i nije vezan za dugačke serijale sa nedeljnim epizodama gde, kada su ti serijali srazmerno popularni, urednik autoru sedi na kičmi i tera ga da smišlja sve moguće načine da se priča rastegne što je više moguće. Kada Ito i radi nešto masivno i dugačko, to je onda projekat koji zaista zaslužuje takvu formu, kao na primer Nikad čovek, adaptacija jednog od najvažnijih japanskih modernih romana a koju je na našem jeziku objavio Stalker. A kada mu ideja ne zahteva neku MASIVNU formu u obradi, Ito je savršeno zadovoljan da pravi srazmerno kratke priče, bez ambicije da budu serijalizovane, i da ih kasnije objavljuje u kolekcijama poput Voices in the Dark ili New Voices in the Dark ili Venus in the Blind Spot (o kome smo pisali ovde).



Granična zona je upravo ovo drugo, kolekcija četiri priče koje je Ito inicijalno radio za onlajn publikaciju LINE a koja je projekat novinskog giganta The Asahi Shimbun. Rađene za, dakle, primarno digitalnu distribuciju i za čitanje na ekranima telefona, ovo su priče koje svejedno demonstriraju Itov karakteristični, na momente vrlo detaljni crtež. U domenu stila Ito se nije naročito mnogo prilagođavao medijumu, radeći sa zapravo više sivih, finije šrafiranih površina nego što je bila karakteristika Uzumakija ili Nikad čovek i kreirajući preteću, bolesnu atmosferu sa puno amorfnih elemenata na slici koji se često – namerno – utapaju u pozadinu. No, u domenu forme, i sam autor u pogovoru kaže da je bio vrlo uzbuđen svojim prvim radom za digitalnu platformu i da mu je prijalo što u ovakvoj publicističkoj koncepciji nije morao da brine o broju strana. Rezultat je da su ovo četiri nešto duže priče od onoga što smo čitali u Venus in the Blind Spot ili Deserter, ali Ito je isuviše iskusan i, uostalom, kvalitetan autor da bi sebi dopustio greh raspisanosti. Svaka od ove četiri priče ima pravilno i upečatljivo građenu dramsku tenziju i razrešenja i nekakvo razvučeno pripovedanje koje karakteriše mnoge nedeljne mange ovde nećete naći. Ovo bi bile, književnim jezikom rečeno, novele, duže od kratke priče a kraće od romana, mada kako bi to učeni ljudi rekli, te klasifikacije postaju fuzzy kada se uđe malo dublje u sam sadržaj i strukturu ovih pripovesti. Ono što Ito u njima radi je vezivanje najvećeg dela radnje za jednu partikularnu lokaciju i likove kroz koje se radnja prelama ali onda ta radnja ne mora da se dešava u kotinuitetu i možemo imati skokove od po nekoliko dana, nedelja ili meseci koji ne bi bili karakteristični za kraću formu, ali i promenu same lokacije u krešendima pripovedanja.



Ito se u svojim radovima često inspiriše literaturom i folklorom, mada je za njega karakterističniji urbani folklor nego onaj tradicionalni, etnografski. Tako je prva priča u ovoj kolekciji, Narikačino sokače (Nakime-zaka), inspirisana ne nekakvom narodnom skaskom o ulici u kojoj žive žene kojima je profesija plakanje na pogrebima već enka pesmom – dakle urbanom, neofolk muzikom – u kojoj se opisuje žena koja je zbog ljubavnih jada toliko plakala da su joj se u obraze urezali tragovi suza.

Od ove, priznajemo evokativne slike Ito je raspleo čitav zastrašujući konstrukt autentične mitološke snage i simbolike, postavljajući u centar radnje mladi par koji se, nekoliko nedelja pred svoje venčanje, putujući po provinciji susreće sa fenomenom narikača, žena koje plaču na sahranama jer su za to unajmljene. Glavni junak ovo doživljava kao puki folklorni kuriozitet ali njegova verenica Mako ima mnogo emotivniju reakciju na prizor žene koja rida strahovitim intenzitetom na sahrani pa i sama počinje da plače, samo da bi posle izvesnog vremena postalo očigledno da njen plač možda može da se malo umanji ali da neće prestati. Nakon neuspešnih konsultacija sa lekarima, Juzuru i Mako ponovo odlaze u istu provinciju u potrazi za nekim ko bi mogao da im pomogne i tamo, u dubini šume nailaze na naselje iz naslova priče, u kome žive isključivo narikače...



Za razliku od zapadnog horora u kome bi ton priče bio gotovo po pravilu nepodeljeno zlokoban, Ito ovde pravi mali ali važan odmak, prikazujući da narikače zapravo osećaju tugu duša koje napuštaju tela a što je najveća tuga koju ljudsko biće može da spozna i ton priče je istovremeno i melanholičan koliko i tragičan.

Tragedije, naravno mora biti do samog kraja, ali fascinantno je gledati majstora kako kreira veoma ubedljivu mitološku podlogu i u nju zatim ubacuje obične, savremene ljude da se njihovo viđenje sveta rastoči pred rekama suza koje bi delovale smešno da ih je crtao neko drugi. Narikačino sokače uspeva da bude i vizuelno bizarno i istovremeno autentično potresno u ezgekuciji.

Druga priča, Madona (Bogorodica) je ,,čistije" kodirana već i time da se događa u jednom žanrovski tako razgaženom mizanscenu kao što je privatni internat za devojčice uređen po strogim katoličkim pravilima. Iako hrišćana u Japanu ima jedva više od jednog procenta, a od toga je katolika približno trećina, hrišćanska ikonografija je nesrazmerno mnogo prisutna u savremenoj japanskoj popularnoj kulturi a Ito se za ovu priliku bavi kultom bogorodice kao jednom od čestih, hajde da kažemo, devijacija od ,,standardne" hrišćanske nauke. No, njegova priča je mnogo više priča o ljudskoj gordosti, narcisoidnosti i sebičnosti nego o bogorodici samoj ili hriščanskoj veri kao probemu po sebi. Škola u kojoj se glavna junakinja nalazi karakteristična je po tome da direktorova supruga – a koja je i njegova zamenica i jedna od profesorki – sebi pripisuje ,,moć" i plemenitost same bogorodice nazivajući sebe otvoreno Madonom i sve češće sugerišući da je ona reinkarnacija – ili drugi dolazak – majke božije. U odmotavanju narativa Ito vrlo studiozno prikazuje samog direktora kao manipulativnog, narcisoidnog psihopatu kome je traganje za reinkarnacijom bogorodice svojevrsna samoobmana – a onda time i etičko opravdanje – za seksualno zlostavljanje različitih žena i savijanje njihove volje dok ne utonu u psihozu sa fiksacijom na bogorodicu. Ima ovde i ,,pravih" natprirodnih momenata, sa sve telima od soli od kojih je najupečatljivije ono na raspeću, ali u centru priče je čisto, nimalo simboličko ljudsko zlo oličeno u sebičnosti, manipulativnosti, odsustvu etičkih kočnica u momentima zloupotrebe i zlostavljanja slabijih od sebe. Ako tražite priču sa hrišćanskom ikonografijom koja je istovremeno parodira ali i čini zastrašujućom na nov način, Ito će vam u katarzičnom finalu dati nekoliko prizora koje nećete lako zaboraviti. Da ne pominjenmo da je inspiracija za priču bilo Itova spoznaja da se reč ,,Madona" na Japanskom može ispisati kanđi ideogramima koji znače ,,veštica/ demonka" ,,besna" ,,žena" tim redosledom.



Treća priča, Protok duša Aokigahare (Aokigahara no Reiryū) je najbliža klasičnom folklornom hororu. U njoj dvoje mladih osoba dolazi u šumu u podnožju planine Fuđi gde će zajednički izvršiti samoubistvo. Norio boluje od progresivne neizlečive bolesti i želi da umre pod svojim uslovima a Mika, njegova mlada i lojalna devojka mu je obećala da će u smrt otići zajedno. Ovo je uobičajen motiv u japanskoj popularnoj kulturi, popularizovan upravo romanom Nikad čovek, to jest Ningen Shikkaku autora Osamua Dazaija koji je Ito pre nekoliko godina pretočio u mangu, ali Protok duša Aokigahare sa tim motivom radi nešto sasvim drugo. Inicijalno sa idejom da napravi naučnofantastičnu priču o tome kako ,,solarni vetar" tera ljudsku rasu da evoluira u aerodinamičniju formu tela, Ito je na kraju transformaciju ljudskog tela u ovoj priči prikazao kao rezultat kontakta sa ,,tokom duša" a koji je opet vezan za čudnu šumu u blizini planine Fuđi – koja u japanskoj tradiciji ima vrlo važno mesto kao dom nekoliko bitnih božanstava ali i mnogobrojnih starih mitova. Ito u ovoj priči kontrastira sve glatkija, sve izduženija ljudska tela sa amorfnim, teksturiranim ,,tokom duša", kreira spone sa mitom o narcisu, istražuje homoerotsku radost da bi na kraju žena bila ta koja će naterati muškarce na akciju i na neki nečin doneti potreban zaključak priči o melanholiji samoubica.

Kolekciju zatvara Dremež (Madoromi), a koja stoji u jakom u kontrastu sa ostale tri. Ovo je priča koja se dešava u urbanom, modernom okruženju* i bavi serijskim ubicom koji nasumično napada ljude na ulici i ubija ih u naletima strahovite divljačnosti. Ova priča, takođe, sebe ne vezuje za partikularni lokalitet i, naprotiv, bazira svoj horor na ideju da ne postoji mesto na kome glavni junak može da se skloni i bude bezbedan od natprirodne pretnje što se nad njega nadvila.
*iako se i ostale tri tehnički dešavaju u savremenom kontekstu, u trećoj se čak pojavljuje čovek koji se predstavlja kao Jutjuber, njihov sadržaj i estetika su ,,starinskiji" i bez ikakvih izmena bi mogle biti i priče iz perioda Meiđi obnove sa početka prošlog veka.



Ito je za ovu priču bio inspirisan nečim što svi poznajemo: trenutkom neposredno posle buđenja u kome još nismo stiglo da se setimo šta nas sve čeka u toku dana i u kome je osećaj relaksiranosti i smirenosti mnogo veći od onog što ćemo iskusiti pre narednog padanja u san. Ta ideja da je san pribežište a stvarni, budni život mučionica je ovde uspešno izdignuta iz svog depresivnog konteksta i Ito je kredibilno predstavlja kao nešto što je svako od nas iskusio bar u nekom momentu svog življenja. Glavni junak Takuja Terada, iako običan mladi čovek, posle buđenja i vesti na televiziji u kojima se opisuje krvničko nasumično ubistvo na ulicama grada shvata da se priseća sna u kome je baš on počinitelj. Iako ne može da dokuči motiv, a još manje tehnologiju kojom bi on počinio ta ubistva u nesvesnom stanju, Terada je uveren da nema sumnje u to da je kriv i njegova se ličnost zbog toga gotovo sasvim rastače. Pomoć koju mu pruža prijateljica Kanami je nesebična i unosi meru humanog i solidarnog u zastrašujući narativ ali finale priče onda donosi poslednji nemilosrdni preokret. Sa ovom pričom Ito je najbliži svom ,,standardnom" stilu poslednjih godina, sa čistim linijama i britkim, brzim pripovedanjem, ali i ona, naravno, ima scene strahovite groteske.



Nastajale tokom 2020. i 2021. godine, u vreme najžešćeg pandemijskog udara, priče u Graničnoj zoni nisu zapravo teskobnije od onog što Ito i inače crta i piše. Štaviše, one imaju u sebi i melanholičnost i bljeskove nesebičnog požrtvovanja i smelosti – a čega su nositeljke po pravilu žene – koje uprkos mračnim temama i horor intonaciji zapravo prenose i energiju optimizma. A koliko god da smo izopačeni decenijskim trošenjem horor-sadržaja, ogrezli u nihilizam i čemer,  ne možemo da poreknemo lekovite efekte optimizma. Kolekciju možete kupiti u svakoj boljoj knjižari u Srbiji, ili naravno, naručiti od Darkvuda, a anglofoni kolekciju The Liminal Zone koju je izdao Viz mogu da u domaćoj ponudi nađu ovde ili, naravno, na Amazonu.

[Meho Krljic]

Danas ćemo relaksirano pogledati dva recentna (well... ish) stripa namenjena, rekao bih, pre svega deci. Strip je, naravno medijum namenjen svim uzrasnim grupama u ovom trenutku naše povijesne zbiljnosti i ja stripove, evo, nesmanjenom žestinom čitam duže od pedeset godina a jedna od njegovih istorijski uspešnih funkcija jeste da bude prijemčiv deci, da im bude neka vrsta alata koji pomaže učenje čitanja pa onda i navikavanje na sekvencijalno pripovedanje, ali i aktiviranje mašte itd. Oba ova stripa sam se trudio da posmatram sa tih pozicija i kritike koje ću im uputiti su, da bude jasno, u punoj meri uvažile baš tu edukativno-didaktičku dimenziju oba naslova.

Dinodyssey, Vol. 1: Unlikely Friends je, dakle, strip namenjen deci od šest godina pa naviše, makar ako je suditi po preporuci koju mu je dao originalni izdavač, belgijski Le Lombard, a vezano za izdanje na Francuskom jeziku izašlo Septembra 2024. godine. Strip, u originalu naslovljen Dinodyssée, Tome 1, Les Copains D'Abord, je svoj engleski (vrlo dobri) prevod dobio već u Oktobru i izašao digitalno u okviru inicijative Europe Comics. Imajući u vidu da se iz naslova vidi da je ovo prvi deo planiranog serijala, vredi da napomenemo da drugi deo još nije na vidiku – sasvim je verovatno da detaljni, sa ljubavlju rađeni crtež i kolori ovog stripa zahtevaju dosta vremena da se urade – te da je ovaj prvi praktično samo neka vrsta ,,okupljanja ekipe" i obećanja da će ta ekipa da ima neke lude avanture u budućnosti. A što je meni sasvim korektan mamac da strpljivo čekam nastavke.



Dinodyssey je napisao Gaët's, autor koga verovatno ne znate jer je gro njegovog pisanja bilo u domenu knjiga za decu. Da imamo posla sa čovekom koji ipak ima potrebnu ekspertizu podseća i nagrada koju je 2013. godine dobio za strip Un léger bruit dans le moteur urađen sa Jonathanom Munozom (i to od nacionalnog železničkog udruženja Francuske), ali i vestern serijal Catamount, strip o potonuću Titanika itd. Gaët's je isprva planirao da studira medicinu ali kad je to propalo – jer ipak, teško je – preselio se na neko vreme u Kanadu i tamo počeo da piše i uređuje. Kao veliki ljubitelj životinja proveo je duže od decenije kao staratelj za velike životinje u azilima, i brinuo se o nosorozima, slonovima, žirafama i lavovima. Hoću reći, nije sad neko PRETERANO iznenađenje da će takav čovek sesti i napisati strip o grupici mladih dinosaurusa-otpadnika koji traže svoje mesto pod suncem u istorijskom periodu koji najavljuje promenu paradigme.

Na crtačkim i kolorističkim dužnostima je Clotilde Goubely, jedna sjajna francuska ilustratorka koja se školovala u Belgiji a gde i sada živi (ili joj je makar sajt registrovan na belgijski nacionalni domen). Iako je po vokaciji stručnjakinja za kompjutersku grafiku – a ovo i predaje već duže od dve decenije u srednjoj školi – njeni crteži za stripove i slikovnice deluju veoma ,,ručno" rađeni sa, kako rekoh, ljubavlju i old school šarmom koji, barem meni, ne sugeriše čak ni nekakvo vidno digitalno procesovanje. Verovatno je da je deo kolora rađen digitalno, ali likovi su često kolorisani sa gradijentima i teksturama koji meni deluju kao da su rađeni analognim putem i to je prelepo. Goubelyjeva ima popriličnu količinu knjiga i stripova za decu iza sebe a gde je često i jedina autorka i njeno grafičko pripovedanje je vrlo solidno izgrađeno, a što je bitno jer je ovaj prvi tom Dinodyssey takav da se u njemu zapravo malo toga dogodi. I onda su šarm dizajna likova i naracija koja i od srazmerno malih događanja u životu grupice dinosaurusa uspeva da napravi ,,prirodne" set pisove dosta bitni za pozitivan utisak koji strip ostavlja.

Dinodyssey, Vol. 1: Unlikely Friends nam prikazuje mladog velociraptora po imenu Vel koji se vrlo slabo uklapa u brutalni svet kasnog perioda Jure. Roditelje mu je ubila ženka tiranosaurusa po imenu Tyranny (da, većina likova imena dobija transformisanjem naziva za vrstu dinosaurusa u nadimak), brat i sestra su mu opasni predatori koji ga preziru jer je konfuzni mekušac koji se plaši čak i velikih komaraca što zuje unaokolo i na početku stripa ga čak i napuštaju smatrajući da je on izgubljen slučaj i da im samo odmaže u lovu na hranu. Vel, naravno, igra ulogu jednog prilično modernog otpadnika, deteta koje je osetljivije i manje snalažljivo od svojih robusnih vršnjaka i baš kada počne da očajava što je ostao sam na svetu u njegov život upadaju jedan meteorit i jedan stegosaurus po imenu Steg. Steg je nešto preduzimljiviji od Vela, ali i on je mlada, usamljena osoba pa se dva otpadnika prirodno udružuju da potraže odgovore na to šta se svetu zapravo događa, naročito kada im na glodare nalik rani sisari uz mnogo ruganja najave da njihovo vreme prolazi i da je istrebljenje dinosaurusa praktično iza ugla.



Kako rekosmo, ovaj strip je, za sada, samo okupljanje grupe i nekog velikog dramskog dešavanja tu nema. Vel i Steg usput pokupe još nekoliko ekscentričnih mladih dinosaurusa, koji su svi otpadnici od svojih porodica (i vrsta) i koji su se svi nekako snalazili sami, lutajući besciljno kroz paprat i močvare pozne Jure. Svrhu im najednom daje MISIJA koju su Steg i Vel skoro spontano izmislili, ali koja dobija konkretniji cilj u pronalaženju mudrog starog dinosaurusa što živi negde iza vulkana i koji će moći da im odgovori na to da li padovi meteorita na Zemlju zaista najavljuju ekstinkciji džinovskih reptila. Kao predložak za pikarski roman/ roman herojske potrage, ovo je sasvim dostojanstveno, pogotovo u kontrastu sa pomenutim ranim sisarima i pticama koji su već tu i spremaju se da preuzmu primat na planeti.

Samoj radnji, možda fali malo dramatičniji ,,kick" u poslednjem činu po kome bi ovaj partikualrni tom ostao u sećanju čitaoca. Ovo je, nakon početka koji deluje dramatično, sa klincem koji gubi podršku ostataka svoje porodice, najpre serija simpatičnih gegova, ali izvođenih sporije da bi deca mogla da ih isprocesuju, a taj dramski krešendo ipak stiže pred kraj, kada se grupa mladih otpadnika susretne sa pomenutom tiranousauruskinjom Tyranny i mora da udruženim radom savlada višestruko jačeg i opasnog protivnika. Ovo jeste dobar set-pis i likovi rade sve što treba u njemu, sa sazrevanjima i kovanjima črvšćih veza na, jelte, bojištu, ali Tyranny je vezana pre svega za Velovu prošlost i ova kulminacija radnje ne govori čitaocu ništa o onome što će iskusiti u narednim tomovima a to mi se čini kao propust. Dinodyssey, Vol. 1: Unlikely Friends je zabavan sam za sebe ali nakon svega nismo sigurni da uopšte znamo šta će se u narednim tomovima dešavati jer ovde nema vidnih simboličkih uloga, dugovanja i nezatvorenih, jelte, narativnih motiva. I, ne, to što je strip ,,za decu" nema nikakve veze sa tim, naprotiv, mislim da deci već u uzrastu od šest godina izuzetno prija ta vrsta stimulacije mašte koja će ih terati da sama pišu potencijalne scenarije za nastavke u svojim užurbanim mislima.

Crtež je zato skoro bezgrešno dobar. Goubelyjeva dizajnira jako karakterne likove, koji su, da bude jasno, veoma iskarikirani, ali imaju vrlo lep opseg emocija, facijalne i telesne mimike. Kadriranje je ,,filmsko", bez preterivanja sa detaljima u kompozicijama, ali sa uvek više nego dužnom pažnjom posvećenom u separaciji prednjeg i zadnjeg plana, i u kolorisarnju koje likovima, predmetima, pa u nešto manjoj meri i pozadinama daje treću dimenziju i taktilnost. Kolorna paleta je smisleno svedena i još smislenije varirana između različitih bioma kroz koje životinje prolaze a već smo pomenuli da je grafičko pripovedanje vrlo dobro, razgovetno, a dinamično. Ovo je strip u kome likovi imaju ogromne, predimenzionirane oči  i često zblanute izraze lica, u kojem se pternanodoni ponašaju kao eskadrila lovačkih aviona a humor je često vrlo fizički, vrlo slepstik po tipu i autorka sve ovo radi izvanredno.

Ako imate u svom okruženju dete koje zna Engleski ili Francuski, Dinodyssey, Vol. 1: Unlikely Friends mi se čini kao potpuno logičan izbor. Deca koja ne vole dinosauruse verovatno ne postoje a strip je i pored svoje, rekoh, malo i umirene dramaturgije, šarmantan i, uostalom, bavi se prelomnim trenutkom geološke istorije planete i može da deluje samo pozitivno stimulativno na mlad um. Pa, evo, original imate da naručite ovde direktno od izdavača, a onda engleski prevod Amazon – samo digitalno – ima ovde.



Drugi strip je američki po identitetu ali italijanski po manufakturi i već ove informacije su pažljivijoj čitateljski dovoljne da mi upadne u reč i kaže da se sigurno radi o još jednom od stripova iz Marvelove recentne What if... serije gde klasični Diznijevi junaci ulaze u uloge klasičnih Marvelovih superheroja. I jeste tako. Marvel & Disney: What If...? Mickey & Friends Became The Avengers, kako glasi pun naziv ovog stripa, izašao je petog Marta ove godine kao najnoviji u pomenutom serijalu i preporučeni najniži uzrast za čitanje ovog stripa je od četiri godine pa na više. A što je i, hajde, nekakvo opravdanje za činjenicu da je on, uz sve lepe stvari koje moogu o njemu da se kažu, i neka vrsta propuštene šanse da se uradi nešto, pa, legendarnije.

Jer, da se razumemo, prosto nisam siguran koliko su Marvel i Dizni ovde napravili pravu kalkulaciju, i to ne samo sa ovim partikularnim stripom već i sa prethodnim radovima iz ovog What if... serijala. Kreiranje VEOMA kratkih i veoma kondenzovanih prepričavanja kultnih ,,origin story" stripova iz Marvelove slavne istorije tako što klasični diznijevi junaci ,,igraju" Marvelove superheroje mi se čini zasnovano na možda ne najtačnijoj premisi da današnja deca uzrasta četiri (i nešto više) godine znaju ko su Miki Maus i Paja Patak, znaju ko su Wolverine ili Iron Man i da ih je dovoljno briga za sve njih da im budu zanimljive te razblažene, veoma kratke verzije ovih priča. Nekako imam utisak da je ova kombinacija likova i zapleta zapravo prirodnije bliska nama, jelte, matorijima, koji smo u detinjstvu firmu Walt Disney asocirali upravo sa Mikijem, Šiljom, Pajom i Mini (a ne sa Vatrenom Meridom ili Olafom iz Frozen) i imamo nekakva detinja sećanja na klasične Marvelove početke iz šezdesetih, te da je NAMA bliskije ono što je Jason Aaron uradio sa Bajom Patkom, kreirajući priču koja analizira, uvažava i nastavlja mitos star osamdeset godina, od tih bebin-prvi-superherojski-strip radova u ovom What if... serijalu. Prosto, kako sam pisao i u slučaju What If... Donald Duck Became Wolverine, ovo su prekratki stripovi sa previše fokusa na humoru koji treba da bude smešan deci što još nisu krenula u školu a sa premalo PRIČE a za koju mislim da deci isto JESTE važna. Ja sam svoj prvi roman pročitao sa pet godina a sa četiri sam uveliko čitao stripove koji su imali prave zaplete, karakterizacije, preokrete u radnji i dugačka trajanja, tako da nisam mnenja kako se za malu decu mora sve OVOLIKO pojednostaviti.



Enivej, ovo je radila već oprobana ekipa. Luca Barbieri je napisao scenario po zapletu Stevea Behlinga a koji je specijalizovan za deci namenjene adaptacije Marvelovih superherojskih predožaka. Crtež je radio Alessandro Pastrovicchio, kolore Lucio Ruvidotti a letering Laura Tartaglia i najmanje što mogu da kažem je da What If...? Mickey & Friends Became The Avengers grafički izgleda jedano dobro kao stripovi koji su mu u serijalu prethodili, sa diznijevskom dinamikom i specifično italijansko-diznijevskom ,,elastičnošću" likova, i zabavnim reimaginacijama Mikija i njegove ekipe kao superheroja od kojh će nastati Avendžersi. Paja Patak u klasičnom Torovom dizajnu, Pata kao Sif u crvenom, atraktivnom kostimu sa plaštom, Cakani Caja kao Loki, Baja Patak kao Odin, Mini i Pluton kao Wasp i Ant-Man, Šilja kao Hulk i Miki kao Iron Man su sve jako dobre transformacije/ krospolinacije između klasičnih likova i njihovih karakteristika, a samo pripovedanje je rađeno kroz ne pretrpane ali dinamične table sa velikim likovima koji rade zanimljive stvari – baš kako priliči stripu za decu koji treba da ih uvede u svet moderne vizuelne i pop-kulture.

No, sama priča je prilično siromašna. What If...? Mickey & Friends Became The Avengers je praktično prepričavanje prve epizode Leejevih i Kirbyjevih Avengersa iz 1963. godine, ali kroz znatno manje kadrova nego što je taj strip imao na raspolaganju. Sve je tu, ,,na papiru", i Lokijev mračni plan, i spajanje do tada nespojivih likova na ad-hok misiji nakon čega spontano izroni svest da ovo može da bude permanentan tim, ali prostora za pripovedanje je toliko malo da scenario doslovno mora da pravi šale na račun toga koliko malo prostora ima da priča ne deluje kao prepričavanje već postojećeg narativa.



Akcije ovde nema mnogo – ponovo se veliki deo prostora koristi za gegove koji, ponovo, moraju da budu malo sporiji zbog mladih čitalaca – ali kad je ima, Pastrovicchio zna ta radi pa je Pajina kratka borba protiv armije Cajinih sablasnih klonova lep set-pis, a iako sam se dijalozima bio glasno smejao, crtež definitivno ostavlja trajne uspomene, sa sjajnim momentima kao što je onaj u kome lopta ispucana sa zemlje završava zakucana u satelit u orbiti.

No, u globalu, ovaj strip ima toliko malo prostora da ispriča priču da je njegova dramska srž – to da Loki ,,veštački" svađa heroje koji onda spontano postaju tim heroja – morala da bude svedena na svega par scena (vezanih za veliku tortu koje Šilja-Hulk krade jer je omađijan Lokijevim mađijama) i na kraju ostavlja nedovoljno snažan utisak. Ne kažem naravno da nekom detetu ovo neće biti slatko, ta i meni je bilo slatko, ali mislim da i Avendžersi i Mikijeva družina svojom LEGENDARNOŠĆU po prirodi stvari zaslužuju bolje. No, dok to bolje ne stigne, i ovo je donekle dobro, pa evo, izvolite na Amazon.

[Meho Krljic]

Pročitao sam album The Many Lives of Charlie koji je Europe Comics izdao 2023. godine a kao engleski prevod iste godine izašlog Les vies de Charlie koji je originalno publikovao belgijski Dupuis. Ovo ne samo da je još jedan upečatljiv grafički roman iz pera scenariste po imenu Kid Toussaint o čijim sam nekim stripovima već pisao biranim rečima već i neka vrsta podsećanja da je franko-belgijski (i šire evropski) strip poslednjih nekoliko godina intenzivno u svojoj egzistencijalističkoj fazi. Ne beznačajan broj recentnih evropskih stripova se našao zagledan u život i preko njegovih granica, zapitkujući se o tome imamo li više od jedne šanse da razumemo ovo što nam se događa i kako da budemo u svemu tome bolji.



Toussainta sam već hvalio za radove poput The Race of the Century, jednog sjajnog fikcionalizovanog dokumentarca o maratonskoj trci na trećim modernim olimpijskim igrama 1904. godine, ali je njegov ,,pravi" bread & butter baš neka vrsta emotivnog, optmističnog istraživanja ljudskog stanja kroz stripove koji imaju komponentu fantastičkog. The Many Lives of Charlie je, da kažemo, Toussaint na najjačim podešavanjima svog magijskog realizma, jedna parabola o životu, smrti, ljudskoj duši, ljudskoj suštini i njenoj imanentnoj želji da bude više od pukog skupa senzacija i reakcija na njih, a opet ukorenjena u priču koja uspelo satiriše mnoge aspekte savremenog života.

Sa druge strane stola je Aurélie Guarino, francuska ilustratorka opšteg tipa, a sa specijalizacijom za grafički dizajn igara na tabli, mada radi i storibordove, stripove, razne ilustracije. Studirala je komunikologiju, a što se vrlo zgodno uklapa u proizvođenje ovog konkretnog stripa koji se u jednoj meri bavi onim bodrijarovskim opservacijama da živimo u ekstazi komunikacije ali da u moru onog što traži da se čuje ja ne mogu da čujem ono što tražim.

No, The Many Lives of Charlie je znatno više od puke meditacije o društvu 24-7 ciklusa vesti, interneta, društvenih mreža i notifikacija koje su nas istrenirale na realnost rasute pažnje i konstantnih reakcija. Zapravo on se, strogo uzev ne bavi ni jednom od ovih stvari i sve njih drži u pozadini, kao podrazumevani šum društva u kome se Charliejev život odvija. Konkretno, onaj njegov život koji gledamo na početku stripa jer, kako i naslov sugeriše, bude tu i nekih drugih života. Interesantno je!

I zapravo ovo je strip koji postiže jedan veoma važan pogodak već time da ima ne jednu već dve velike, interesantne ideje, jednu da njome čitaoca navuče da čita i uvuče u Charliejev ritam življenja i ton pozadinske buke, a onda drugu da ga šokira i razbuca mu sve što misli da je razumeo u vezi ambicija i tema ove priče.

Ovu drugu stvar nećemo spojlovati, ali ova prva je suviše dobra da je ne bismo otkrili čitaocu. Naime, Charlie je, kako je već to često slučaj sa stripovima ovog tipa – a verovatno na ime toga što ih pišu ljudi navikli na radna mesta u kancelarijama i otuđeni, zatupljujući rad od koga bi i Marks malo podrignuo – službenik. Službenik koji svakog dana dolazi na posao u isto vreme, raduje se pauzi za ručak kao nekom malom državnom prazniku i sa religioznim obožavanjem gleda veliku kazaljku sata na zidu kada se ona bliži svom apeksu  u pet sati popodne, sve vreme se moleći da ne teefon ne zazvoni baš u minut do pet i da ne mora da ostane prekovremeno uslužujući nekog neuviđavnog klijenta.



Upravo se to dešava u uvodnim scenama ovog stripa a gde kolege Charlieju maltene izjavljuju saučešće kada mu zaista zazvoni telefon u minut do pet a on, kao dobar vojnik svoje kompanije, ni na koji način ne pokazuje osobi sa druge strane žice koliko mu je teško što sad mora da sedi na poslu i po isteku radnog vremena i, naprotiv, razgovara s njom ljubazno, profesionalno, empatično.

Malo je i do toga što je Charlie, a to ćemo ,,objektivno" verifikovati do kraja stripa, zaista dobra osoba, puna empatije, sa željom da autentično pomogne ljudima, pogotovo kada se ovi nalaze u teškim životnim periodima. A malo je i do specifičnog posla koji on i njegove kolege obavljaju. Firma se, naime, zove Eternal Recycle i Charlie je osoba koja ljudima što su im upravo umrle bliske osobe pomaže da odluče na koji način da se iskoriste zemni ostaci preminulih. U pitanju je doslovno reciklaža, kako Charlie objašnjava jednoj od klijentkinja koja se javlja na početku radnog vremena, mali simbolički način da se preminuloj osobi podari drugi život, najčešće u obliku komposta koji se zatim koristi da se u njega zasadi drvo ili kakva druga biljka.

Drugim rečima, iako je svet u kome Charlie radi veoma nalik na naš u početku, činjenica da u njemu ne postoje klasične sahrane odmah kreira jasnu i značajnu razliku. No, na kraju dana, ovo je ,,customer service" kao i svaki drugi i Charlie je jedan fin, uslužan i veoma empatičan sagovornik koji čak i većinu ekstravagantnih klijenata uspeva da ishendluje sa uvažavanjem tako da na kraju svi budu zadovoljni i, u trenutku svog privatnog i porodičnog bola, poštovani. Vidimo da i druge kolege vole da Charlieju uvale svoje ,,slučajeve" jer se smatra da je on najbolji u firmi što se tiče komunikacije sa klijentima, a ovo jeste bitna stavka u tome kako ćemo kasnije percipirati Charlieja kada shvatimo da je ovaj jedan kancelarijski život samo jedna od njegovih, da kažemo, varijanti. Charlie, uostalom, na samom početku stripa pomaže klincu koji gnjavi svoju majku u metrou, i već po tome vidimo da je čovek saizraženom empatijom i dobrom voljom da pomaže neznancima.

Taj početak stripa karakteriše i vrlo dekomprimovano pripovedanje, posebno sa prikazom Charliejevog dolaska na posao i rutina kroz koje prolazi sa kolegama. Ovo nije, primetićemo vrlo brzo, samo tehnika da se nabije broj strana već i alat kojim nam se prikazuje ta repetitivnost pa i ultimativno besmisao Charliejevog svakodnevnog postojanja. Toussaint ovo i podvlači prikazom da je rad u Charliejevoj firmi zapravo otuđen preko svake mere o kojoj je Marks mogao da sanja, sa propisanim pauzama ne samo za ručak nego i za šetanje, smejanje i plakanje sa sintetizovanom glasom koji preko razglasa priča viceve ili objašnjava tužne činjenice, dodaje zašto su smeh, plakanje ili šetnja korisni i vergla javnozdravstvene statističke podatke da potkrepi svoje poente. Kada dođe kući, Charlie na telefonu može da vidi koliko ima prijatelja i je li mu se broj uvećao ili umanjio od juče itd.



Ova mehanizacija i gamifikacija rada i života jesu satirički preterane ali ne u tolikoj meri da čitalac ne oseti nelagodu jer prepoznaje naš svet i naše živote i kontrast između ovog otuđujućeg formata življenja i Charliejeve empatične, dobronamerne prirode je vitalna srž ovog stripa. A koja je i značajna za avanturu u koju se Charlie upušta kada jedan od klijenata kaže da ne može da smiri svog sina jer on stalno pita kuda je mamina duša nakon smrti otišla i šta je sa njom bilo. Charlie na ova pitanja nema odgovor, ali siguran je da neko u firmi ima...

Naravno, Charlie će dobiti više odgovora nego što je mogao da i pretpostavi i drugi deo stripa je prepun neverovatnih otkrovenja koja fundamentalno menjaju percepciju pojmova kao što su ,,život", ,,zagrobni život", ,,raj", ,,pakao" itd. Toussaint ovde igra na vrlo klizavom terenu, nastojeći da akcentuje humanu dimenziju cele priče, emotivne i empatske reakcije na egzistencijalističke spoznaje i mada je Charlie zapravo vrlo jednostavan, pa i tanak karakter sa apsolutnim minimumom nekakvog privatnog života, to i jeste jedna od poenti i ona se dobro uklapa sa onim što će on kasnije otkrivati o svetu, o sebi, možda čak i o ideji sudbine. Problem u koji bi neki drugi scenarista sebe doveo trudeći se da predetaljno razjašnjava tehnologiju kojom se čudesne stvari koje vidimo dešavaju ili istoriju sveta u kome je to sve moguće je Toussaint uspešno eskivirao, dajući samo najefikasnije prečice do minimuma potrebnog znanja (a što je donekle slično američkom-stripu-na-kome-nije-radio-ni-jedan-Amerikanac, sjajnom BOOM!-ovom The Many Deaths of Laila Starr) i mada je zamislivo da će postojati čitaoci kojima poetska sažimanja kompleksnih koncepata nisu dovoljna i kojima će sociopolitička dimenzija analize ovog partikularnog ljudskog stanja nedostajati, The Many Lives of Charlie se prilično dobro snalazi ovakav kakav je i pravi svoju – humanu, empatičnu, poetičnu pa i romantičnu – poentu sa dosta sigurnosti.

Naravno ovde lavovski deo posla odrađuje Aurélie Guarino. Njen crtež je lak i lepršav a pripovedanje brzo, bez natrpavanja slika i sa preferencom da se kompleksna radnja uvek razbije na više malih, jasnih kadrova radije nego da se pokušavaju složene, ambiciozne kompozicije. Činjenica da mnoge od slika deluju maltene kao skice, sa minimumom linija i, umesto kolora, sa grubim radom olovkom (i, dobro, povremena toniranja) znači i da ovaj strip može biti malo problematičan za čitaoca koji, pogotovo od franko-belgijskog stripa očekuje čistu liniju, lep kolor, uredan lejaut, pozorišne kompozicije. The Many Lives of Charlie nije ovakav strip, njegov tempo pripovedanja je kinematičniji, sa čestim, rekosmo, dekompresijama ili ponavljanjima jedne iste perspektive kada treba podvući važne momente u priči a Guarinova zapravo briljira na polju dizajna, pogotovo kada vizuelno treba dočarati druge forme postojanja pored ovog ,,običnog". Senzualna priroda ,,raja" koja nam se sugeriše u kasnijem delu stripa ali i erotizovana verzija ,,pakla" su samorazumljive i jasno distinktne (ponovo uz korišćenje najminimalnijeg minimuma kolornog toniranja), a kada potom priča opet pređe u svakodnevni, urbani mizanscen on izgleda poznato, familijarno, prijateljski uprkos često iskrivljenim perspektivama i karikiranim fizionomijama. U finalu stripa ilustratorka radi i neke izvrsne stvari sa osvetljenjem dovodeći priču i vizuelno do njenog prirodnog vrhunca nakon čega će empatična koda da čitaoca ostavi u suzama, ali onim koje se plaču kada ste istovremeno tužni ali i srećni. Drag strip dvoje odličnih autora. Europe Comicsovu digitalnu kopiju možete kupiti na Amazonu, a Dupuisov original na papiru imate ovde.

[Meho Krljic]

Držati korak sa autputom studija Giant Generator maltene zahteva posebno radno mesto u mojoj maloj, eh, firmi. Rick Remender je ovih dana po društvenim mrežama pisao koliko je važno da stripove prave LJUDI za LJUDE (a što je deo šire konverzacije o tome koliko prevashodno Marvel a onda samo mrvicu manje DC eksploatiše svoj kreativni talenat za sitne pare, između ostalog ne nudeći nikakvu dodatnu kompenzaciju autorima kada im stripovi budu objavljeni na drugim jezicima) ukazujući da nema važnije stvari od toga da se LJUDI kroz njih spoje, dotaknu, osete. I, voleli ga ili mrzeli, Remender već deceniju walks the walk, proizvodeći neverovatne količine creator-owned stripova (uglavnom u publikaciji Image Comicsa) koji imaju svu visoku produkciju i komunikativni made-for-TV potencijal koji pripisujemo Marku Millaru, ali istovremeno imaju i DUŠU. Remender pritom to radi u iznenašujuće širokom dijapazonu žanrova, uspešno šaltajući između gritty eksploatacijskih trilera, naučnofantastične distopije, nostalgične skejterske komedije i visoke fantazije. Devetodelni serijal The Holy Roller koji je na Image Comicsu počeo da izlazi Novembra 2023. godine, a završio se u Februaru ove je, recimo, postsuperherojska satira sa propulzivnom sociopolitičkom kritikom u prvom planu, skoro perfektan protivotrov za toksične emanacije raznih mutnih likova po internetu koji smaraju da su (savremeni američki) stripovi ,,postali suviše woke".



Za The Holy Roller je Rick Remender okupio jaku ekipu i neće me iznenaditi ako ovaj strip  bude još jedan od njegovih projekata koji dobije makar nekakav predujam od strane televizijske industrije da se transformiše u seriju. Pogotovo što se radi o stripu koji superherojštinu-sa-nogama-čvrsto-na-tlu stavlja u format urnebesne satire modernog neonacizma, belog nacionalizma i drugih alt-rajt halucinacija, sa memorabilnim ,,likom" u vidu hologramskog Hitlera. Amerikanci vole kada se igrate sa Hitlerom u svojoj komediji a autorski tim se ovde BAŠ razigrao.

U tom timu su pored Remendera – kome pripisujem najvažniju ulogu u činu pisanja ovog stripa – još dvojica scenarista. Andyja Samberga možda najpre znate kao jednog od glumaca iz popularnog policijskog sitkoma Brooklyn Nine-Nine za šta je svojevremeno dobio i Zlatni globus, ali Samberg je i iskusni stend ap komičar i veteran najpopularijeg američkog humorističkog programa Saturday Night Live, institucije koja na neki način diktira ton američke satire već skoro pola veka. Sa druge strane je Joe Trohman, gitarista i pevač benda Fall Out Boy a koji odnedavno ima i neku vrstu druge karijere kao scenarista stripova. Već smo pričali o serijalu Rifters koji, takođe za Image pišu zajednički Joe Trohman i Brian Posehn i zapravo The Holy Roller ima uporediv miris jake satire koja ne ide CELIM putem do sprdnje kakvu biste videli u, recimo, stripovima Marka Russela ali nema problem da se u svojim humorističkim momentima oslanja i na popularne internet meme (makar internet meme koji su bili popularni pre godinu ili dve jer, ipak, autori ovog stripa su sredovečan svet).



Strip sa trojicom scenarista može da bude grdno haotičan – čak i kada se oni dogovore koji je od njih zaista ,,glavni" – i Rifters je na momente delovao kao da ispada sa šina, ali The Holy Roller je primer prilično uspešno vođene priče koja ima jednu jasnu centralnu tezu a koja se onda bez razvlačenja kvalitetno obradi unutar svojih devet epizoda. Ovo jeste, ruku na srce, mogao da bude i vitkiji, na primer petodelni strip ali prostor koji se ovde pravi za ,,dodatni" humor je, mislim, više nego opravdan, a i ne treba zaboraviti da je The Holy Roller isprva bio planiran kao desetodelna priča pa na kraju završen devetim brojem koji je imao dvostruko više strana od normalne epizode. Autori su najavili da će izlazak ovog poslednjeg broja zato kasniti mesec dana jer treba, jelte, sve to nacrtati, ali je istina i da je između osmog i devetog broja prošlo skoro pet meseci. No, kako kažu mudri ljudi, umetnost ne možete požurivati a ovde je umetnik na delu bio jedan, jedini i neponovljivi Roland Boschi. Iako Francuz po rođenju, Boschi je svoju profesionalnu karijeru vezao pre svega za američki strip. Njegov prvi veliki i zapaženi rad bilo je crtanje danas prilično kultnog serijala Ghost Rider a koji je za Marvel pisao Jason Aaron, otprilike negde pri kraju epohe u kojoj je Marvel uopšte prihvatao ideju da individualni serijal treba da ima jednog prepoznatljivog crtača. Boschi je dalje za Marvel radio razne stvari, ali je bitno to da je sarađivao sa Remenderom na serijalu Winter Soldier: The Bitter March negde pri samom kraju Remenderovog rada za Marvel – a koji će ovaj napustiti sa vrlo jasnim signalom da mu je Marvel-avantura bila važna da zaradi pare i stekne kontakte i da će od te tačke na dalje sve svoje kreativne i druge resurse uložiti u SVOJE stripove. Naravno, Remender će vrlo planski povući sa sobom nekoliko izvrsnih crtača sa kojima je sarađivao u Marvelu pa je Boschi sa njim već radio na The Scumbag (o kome ću, nadam se, stići da pišem u neko dogledno vreme).

Na kolorima je ovde Moreno Dinisio, Remenderov dugogodišnji saradnik sa The Scumbag, Grommets, Napalm Lullaby, ali i Black Science i Deadly Class, a na leteringu Rus Wooton i The Holy Roller postiže onaj idealni izgled ,,skupog" savremenog stripa kakav u Marvelu ili DC-ju imaju najprestižniji serijali a da je istovremeno u pitanju i prilično simpatična, na momente i goofy satira superherojštine, ali i nesrećnog braka između tech-bro entuzijazma i savremenog fašizma.

The Holy Roller zapravo počinje iznenađujuće ozbiljnim, pa i potresnim flešbekom na osamdesete i scenom u lokalnoj kuglani malog američkog grada gde gospodin David Coen obara svoj rekord i za jedno veče biva heroj svoje porodice, a njegov sin Levi nabija haj skor na lokalnog arkadnoj mašini videoigre Paperboy*. Slavljeničku atmosferu DRAMATIČNO pokvari sin vlasnika kuglane, lokalnog budže koji svog sina, jelte, pušta da radi šta hoće, čak i kad to podrazumeva maltretiranje malih Jevreja koji dobro igraju igre. Levi ovde preživaljava ozbiljno maltretiranje, uprkos tome da je ćerka vlasnika kuglane njemu zapravo naklonjena, ali ovo naprosto obeležava njegov život na više načina nego što će i sam moći da nasluti.
*for the record: Paperboy je UVEK bio smeće i jedini razlog njegove popularnosti je bio dobar marketing. Umreću na ovom brdu, NE TESTIRAJTE MOJU ODLUČNOST.

Jer, kad pripovedanje pređe u sadašnjost, Levi je član posade jednog od Greenpeaceovih brodova koji se bore protiv istrebljenja kitova, ali osim duvanja, zaista ne radi bogznašta na plovilu čiji je član posade, skoro bez prekida, poslednjih dvadeset godina. Levi je otišao iz svog malog, usranog grada, pobegao od antisemitskih siledžija ali i od svog jevrejskog nasleđa koje nikada nije doživljavao značajnim delom svog identiteta, prvo se pridružio marincima a posle toga našao nekakav dinamičan mir (i blagorodnu gandžu) u Greenpeaceu. No, sve se ovo menja kada mu jave da mu je otac teško bolestan i da bi, jebiga, bio red da posle dve decenije ode i poseti svog jedinog živog roditelja dok je ovaj još, dakle, živ.



Boschijevo portretisanje grada koji, kao i mnogi drugi mali američki gradovi u postindustrijskoj epohi, organski odumiru, je izvrsno, sa prostorom koji mu scenario ostavlja za duge pasaže bez dijaloga ili akcije, dok Levi samo prolazi kroz ulice koje je nekada dobro poznavao a sada su prazne, sa zapuštenim ili napuštenim kućama i bez, pa, života. Ovaj deo stripa, zaključno sa neugodnim, nezgrapnim ponovnim susretom zabludjelog sina i umirućeg oca se sasvim pristojno uklapa sa svim što smo u priči pročitali do tada, ali kada se Levi ponovo sukobi sa ljudima koji su ga maltretirali još kad je bio klinac, pa – u samoodbrani – neke od njih malo i teže povredi jer je u pitanju sada razbacani eks-marinac, strip prvo odleti u vrlo ,,gritty" smeru a onda volšebno promeni žanr i pretvori se u pominjanu postsuperherojsku satiru.

I ovde moram da pohvalim ceo kreativni tim. Scenariste jer ovaj žanrovski pivot izvode ubedljivo, pogotovo jer su sebi stavili u zadatak jedan (namerno) trapav centralni motiv – a taj je da Levi postaje maskirani osvetnik koji napada siledžije, ulične kriminalce i rasiste, tematski usredsređen na kuglanje – a grafički tim na tome da superheroj sa kostimom koji je baziran na KUGLANJU i skrpljen od kosplejerskih restlova deluje i komično i kul u isto vreme.

Boschi ovde apsolutno briljira, podsećajući na to koliku superherojsku ekspertizu ima. Akcija u The Holy pritom ima mnogo visceralnije posledice nego u prosečnom superherojskom stripu, sa ljudima čija lica bivaju pošteno demolirana udarcima teških metalnih kugli i asortimanom drugog hladnog oružja, ali koreografija borbe je veoma dobra, sa čak iznenađujuće kredibilnim prikazom ,,pametnih" kugli za kuglanje koje Levi kontroliše slično onome kako Kapetan Amerika pravi čudesne stvari sa svojim štitom.

No, sa ovim prelazom The Holy Roller postaje i vidljivije satiričan strip i mada su ovde komičke poente često vidno naglašene a korišćenje Hitlera (od strane nekih likova) kao metafore za neshvaćenog čoveka koji nije zaista verovao u supermatističke teorije već je imao ambiciozan, u osnovi plemenit plan ali je napravio nekoliko grešaka u implementaciji, to je sasvim u redu u ovom periodu naše savremene istorije kada se rat protiv ,,woke" sadržaja apsolutno uzvitlao, osokoljen Trampovom drugom predsedničkom pobedom. The Holy Roller pravi vrlo jasne spone između neoliberalnog – i sasvim ne-etičkog – kapitalizma sa svim njegovim ,,move fast and break things" metaforama, i neonacizma, prikazujući i jedno i drugo kao ideologije koje se oslanjaju na odsustvo empatije i koje se na kraju dana raspadaju kada do tada tiha većina pokaže da empatiju ima.



Tonalno i strukturalno, strip se ubacujue u ugodno razrađenu matricu postsuperherojske pripovesti u kojoj ima i akcije i humora, i prostora za diskusije, a autori kreiraju i vrlo zabavan ansambl likova koji na ovaj ili onaj način postaju deo Levijevog superherojskog posla. Scenario se tako dosta uspešno bavi satiričkom dekonstrukcijom odnosa heroja i njegovog ,,tech guy" sajdkika, ali i odnosom između Levija i njegovog oca koji je jedan old school jevrejski gospodin što činjenicu da ima smrtonosnu bolest koristi i kao izgovor za ponašanje kakvo mu inače ne bi prošlo. Pomenuti ,,tech guy" je Levijev drugar iz detinjstva, Afroamerikanac Jamal koji je danas usamjeni muškarac što ide po kosplej konvencijama a kod kuće uglavnom sedi i igra GTA Online i Payday, bez smislenih socijalnih kontakata ,,IRL", bez kučeta i mačeta. No, strip njega ne prikazuje kao nužno luzera ili samo kao komični predah i Jamal ima svoj interesantni i dostojanstveni karakterni luk.

No, Levi ima svakako najzanimljiviju transformaciju jer do kraja stripa neko ko je ceog života bežao od nasleđa i odgovornosti, pa u akciju stupio iz bukvalno čistog besa, pronalazi u sebi zrelost da prepozna vrednost nasleđa, ali i lepotu u okruženju koje je nekada prezirao i iz njega pobegao čim je mogao, shvatajući da lepotu čine ljudi, kad su solidarni i pozitivni. Strip sebi može da dopusti jednu nezauzdano emotivnu, čak sentimentalnu završnicu jer je do tog momenta već ,,uplatio" dovoljnu količinu kvalitetne postsuperherojske akcije, satiričnog humora i vrlo pristojnih rasprava o prirodi savremenog kapitalizma i neonacizma. Sve se to lepo pakuje jedno uz drugo, bez šlajfovanja u pripovedanju, bez pauza da se napravi geg, sa crtežom i kolorom koji savršeno povezuje tu 18+ akciju u kojoj se lome kosti i prosipaju zubi sa humorističkim tonom ali i preovlađujućim realističkim prikazom događanja koji je potreban da se ova priča pravilno pročita i bude više od običnog istresanja po nacošima kakvo je rutina za društvene mreže. Wootona moram posebno da izdvojim jer njegov rad ovde podseća koliko je dobar letering bitan za ritam čitanja, ali ceo tim je pružio samo i isključvo vrhunski program.

I to vam je to. The Holy Roller je vrlo dobar strip koji ima da ispriča JEDNU priču i to radi od A do Š, bez ekstenzivnih podzapleta, smaranja sa biografijama likova koji suštinski nisu bitni, opširnih tangenti. Ovo je, kako i autori kažu ,,Kingpin meets Inglourious Basterds meets Batman" i isporučuje baš to što piše na pakovanju, spretno i bez prevare. U trenutku dok ovo kucam kolekcija je smeštena još par nedelja u budućnosti ali bi trebalo da je izašla kad vi ovo budete čitali, pa ako vam sve ovo deluje interesantno, trknite do Imagea i obradujte sebe.

[Meho Krljic]

Polovinom prošle godine izašao je grafički roman autora Dustina Weavera, naslovljen samo 1949, i jedno vreme sam razmišljao kako da o njemu pišem jer je u pitanju sa jedne strane individualno strip-delo koje možete kupiti i konzumirati, promišljati i pamtiti samo za sebe, ali i kolekcija već publikovanih stripova i  neka vrsta pokazne vežbe za serijal Paklis koji Weaver već izvesno vreme radi sa Image Comics a kojoj je, toj kolekciji, cilj da publiku navuče da počne da prati ovaj serijal. Na kraju (a vidimo koliko mi je trebalo) sam odlučio da 1949 prikažem separatno, baš kao što vidimo da sada radim, ali da skrenem pažnju da, ako vam se ovo dopadne, Paklis nudi još GOMILU sličnog materijala od koga ćete se usrati,* baš kao što vidimo da je Weaver planirao sve vreme.
*u pozitivnom smislu



Dustin Weaver, koji je sve ovo napisao, nacrtao, tuširao, kolorisao i leterovao je 1993. godine, nakon suseta sa Jimom Leejem, koga je već idolizovao kao crtača kakav bi sam voleo da bude (a sa nežnih petnaest godina koliko je tada imao), prelomio i odlučio da bude profesionalni crtač. Marljivo je radio i deset godina kasnije dobio mogućnost da radi kao pripravnik u studiju Wildstorm gde mu je, kaže njegova biografija, isti taj Jim Lee postavio ,,nerazumno" visoke standarde. Verujemo da je to bilo upravo jer je Lee prepoznao da se radi o ne samo vrhunskom crtaču već i o nekome ko se neće zadovoljiti da bude samo dobar imitator ljudi koji su došli pre njega. Weaver je prvi deo svoje profesionalne karijere proveo radeći za Dark Horse, notabilno na Star Wars stripovima (i to na KOTOR inačici istih) a onda je dobio ekskulzivni ugovor sa Marvelom, tamo sa Jonathanom Hickmanom bio ko-kreator serijala S.H.I.E.L.D: Architects of Forever i generalno počeo da se zanima i za pisanje pored crtanja.

Nevoljan da provede ceo život crtajući tuđe likove i ideje, Weaver će u narednoj deceniji napraviti plan za Paklis pa krenuti da ovaj serijal za Image Comics izdaje 2017. godine kao kompletan autor teksta i crteža. Ako vam kažemo da je za, evo, osam godina, izašlo samo deset brojeva ovog serijala to ne treba da se tumači kao lenjost, sporost ili odsustvo nadahnuća na strani autora, naprotiv. Paklis je prilično jedinstvena pojava u američkom strip-mejnstrimu pre svega zato što nije u pitanju tek još jedan serijalizovani naučnofantastični narativ koji možda ima originalan seting i likove ali generalno prati uhodana pravila pripovedanja i karakterizacije, već imamo posla sa praktično antologijom priča koju radi samo jedan čovek iz broja u broj kreirajući nove svemire, likove i koncepte da ispriča priče koje neće imati ,,nastavke" ili išta slično. Ovo ne znači da će svaka priča biti gotova u okviru jednog broja Paklisa – neke kao što je 1949. će izlaziti u nastavcima – ali ZNAČI da u svakom broju Paklisa imate nekoliko sasvim odvojenih stripova od kojih se neki nastavljaju a neki počnu i završe se u okviru istog broja. I sve ih radi isti čovek kome cilj nije da napravi novu verziju nekog već postojećeg a uspešnog serijala već da istraži stvari koje drugi ne istražuju.

Ovo je, naravno, veoma retka stvar u glavnom toku američke strip industrije, pogotovo jer je produkcija Paklisa na najvišem zamislivom nivou. Ovo nisu samo ,,tehnički" raskošno crtani, kolorisani i leterovani stripovi već to da sve radi samo jedan čovek pod samo svojim uslovima znači i da on o svemu tome sedne i razmišlja pre nego što u tu produkciju krene i u stanju je da, kao i u domenu samih zapleta, kreira osbena grafička rešenja i identitete za svaku od ovih priča onako kako smatra da je prikladno. Ovako nešto skoro da ne postoji na ovom nivou industrije i projekti poput Hexagon Bridge su nešto najbliže što mi pada na pamet. A Hexagon Bridge je bio prvi strip za čoveka koji je po profesiji slikar i stripove do tada nije ni radio!



1949 je onda zaista izvanredan pokazni primer za Weaverovu diferenciju specifiku: strip koji je veoma snažno žanrovski utemeljen i koristi poznate, familijarne elemente različitih žanrova da ispriča jednu originalnu priču i postiže uzbudljivu egzitencijalnu melanholiju (i zapitanost), a da je istovremeno i do ludila uzbudljiv policijski procedural. Nešto kao da ste uzeli Kafku i Eda McBaina i spojili ih pod pritiskom a onda im rekli da napišu i nacrtaju naučnofantastični grafički roman koji će spojiti putovanje kroz vreme, kloniranje i bizarnu futurističku tehnologiju sa spoznajom da koliko god da mislimo da živimo u civilizovanom svetu koji svoju istoriju uredno beleži dok se ona događa, dvesta godina od danas 99% naših života, imena, svega što smo uradili, biće temeljno zaboravljeno, izbrisano iz svesti ljudske rase kao da nikada nije ni postojalo.

Zvuči zanimljivo? Oh, a da vidite tek kako to Weaver sve pakuje u tri čina priče koja počinje kao, rekosmo, policijski procedural u kome inspektorka Blank biva probuđena telefonskim pozivom iz nečega za šta još uvek ne znamo je li san, halucinacija, prekognicija ili nešto četvrto, da bi joj bilo saopšteno da se desilo još jedno ubistvo po svemu slično onima koja su već deo njenih dužnosti.

Uprkos tome što u grafičkom smislu Weaver čitaoca ni malo ne štedi ni na samom početku, dajući mu da bez pripreme isprocesuje vrtoglavu smenu lokaliteta, vremena i, uostalom, estetika različitih mesta i epoha, efekat koji se postiže je više začudnost nego konfuzija, a osnovni motiv zapleta je od početka sasvim jasan: između 1946. i 1952. godine dogodio se niz ubistava običnih ljudi a koje je, sudeći po karakteristikama zločina, počinila ista osoba koju policija i mediji zovu samo ,,The Gray Water Killer". Inspektorka Blank je zadužena za ove slučajeve a na početku stripa je zovu da prisustvuje prvim islednim radnjama vezanim za novo ubistvo i mesto na kome se ono desilo. Istovremeno, otresita i sposobna policajka dobija neočekivanog novog saradnika, agenta FBI po imenu Bert Jameson a koji je poslat da, znate već, lokalnoj policiji pomogne u istrazi. Svi smo čitali policijske procedurale i svi znamo koliko panduri OBOŽAVAJU da im preko ramena gledaju federalni agenti i uče ih njihovom poslu, ali Weaver ovde pravi zgodan odmak od klišea i odnos koji Blankova i Jameson imaju je od početka prilično jako obeležen time da on nju posmatra kao neku vrstu žive legende, detektivke sa neverovatnom intuicijom i sjajnom istorijom rešenih slučajeva, koja mu je i bila inspiracija da počne da se bavi ovim poslom. Njih dvoje, dalje, prolaze kroz jednu vrlo noir intoniranu trilersku dramu ispunjenu misterijama, akcijom, ali i pomalo neočekivanim humorističkim momentima (na primer naglasak sa kojim Blankova govori a za koji, posle će nam postati jasno, postoji dublji razlog).

To ,,posle će nam postati jasno" je generalna mantra za čitav ovaj strip, ali je upravo zato zgodno što ga ovde čitate unutar jedne celovite kolekcije koja je samo ukusno podeljena na tri poglavlja. Da ste ga čitali dok je izlazio u Paklisu – u brojevima 5, 6 i 7 – to bi značilo pravljenje supstancijalnih pauza: između šestog i sedmog broja prošla su četiri meseca, ali između petog i šestog je prošlo ŠEST GODINA. Weaver je u 2024. godini uspeo da izbaci tri broja, ali naravno da je jasno da kada ste bukvalno sve na ovom stripu, on ne može da izlazi nekakvim brzim tempom a da i dalje izgleda ovako.



E, sad, taj ,,izgled"... Weaver je, rekosmo, u Jima Leeja gledao kao u boga kada je bio klinac i njegov stil sasvim očigledno puno toga duguje Leejevom črvstom, ubedljivom radu sa linijama, opsesivno pažljivom pristupu anatomiji, dovitljivosti korišćenja svetla i senke, marljivošću da se svaki detalj crteža uradi sa jednakom disciplinom. Ali Lee je praktično decenijama zarobljen u radu na superherojskom stripu – a poslednjih godina jedva da i uspeva da nešto nacrta od poslovnih obaveza koje ima kao predsednik, izdavač i glavni kreativni čimbenik DC-ja – i onda je tu neku ,,Leejevu školu" MNOGO milina gledati kada se primenjuje na noir strip koji se dešava u 1949. godini ili na naučnofantastičnu divlje futurističku budućnost 22. veka.

Pošto Weaver ovo crta onako kako on misli da treba a ne onako kako mu diktira nekakav mesečni tempo izlaženja, 1949 sebi može da priušti stalne i raskalašne eksperimente sa lejautom – u jednoj ranoj sceni preklapanje konture žene i panorame grada predstavlja ,,mekani" rez između dva mesta koji deluje halucinantno i kada se nešto slično ponovi kasnije u stripu jednako je efektno a bez halucinantnih kvaliteta – na nekim mestima se držeći strahovite ortogonalne discipline kadrova i ne puštajući likove da iz njih mrdnu, a na drugim nudeći figure koje pretrčavaju kroz nekoliko kadrova odjednom u suludoj jurnjavi za zločincem. Ovde nije pravilo da nema pravila – to ni slučajno ne važi ni za sam zaplet koji jeste kompleksan ali nije nasumičan – već samo da ima više pravila nego što na prvi pogled mislite.

Na primer, kolorno gledano, 1949 počinje kao ,,čist" noir strip, možda omaž nekakvim klasicima – više filmskim nego stripovskim jer kadriranje i perspektive u detektivskim stripovima četrdesetih godina prošlog veka nisu bili ovakvi – sav u jakim linijama i crnim tuševima, sa rasterima koji služe umesto ,,ručnog" senčenja, bez trunke boje. Ali onda, kada se priča pomeri u vremenu i prostoru dobijamo veoma efektno kolorisanje koje sugeriše tu prostornu i temporalnu podvojenost čak i više nego promena u arhitekturi, tehnologiji, odeći, izgledu likova.



Weaver je geometrijski izuzetno posvećen i, pošto očigledno nikuda ne žuri sa ovim stripovima, onda može da se zaista posveti promišljanju svake kompozicije, nudeći gradske scene koje su remek-dela KARAKTERA. Ne znači to da svaki zid mora da ima jedinstvenu teksturu i 15-20 grafita, naprotiv, Weaver razume efektnost pravilnih geometrijskih oblika koji se ponavljaju, pa tako pomenuta suluda jurnjava za zločincem podrazumeva i zgrade u pozadini koje su samo nizovi pravougaonih prozora a njihov su svojevrsni odraz žice na kojima između zgrada vise –takođe pravougaoni – komadi veša. Ovde nema senčenja, nema igara sa svetlom ili teksturom a čitalac svejedno dobija bogatu vizuelni informaciju da je procesuje, i na čisto likovnom planu, ali i kao prikaz grada koji je STVARAN.

Ista ta scena ima onda senčenja i igre sa svetlom, ali na likovima koji deluju kao da su postavljeni na pozornici, naša detektivka kao veličanstvena heroina u stajliš mantilu sa rastalambasanom kosom, a zločinac kao crna, neprozirna kontura koju preseca samo belina torbe prebačene preko ramena. Nesaznatljivost, pretnja, žanrovski spoj krimića i horora, sve je to sadržano samo u dizajnu čoveka koga Blankova progoni, a GDE su onda akcione koreografije, GDE visceralne kompozicije scena zločina, GDE je kolorisani, futuristički mizanscen u kome vidimo ženu koja liči na Blankovu ali ne znamo ZAŠTO, a oko nje (i, uhhh U njoj) je mašinerija kojoj ne umemo da pogodimo namenu ali je nacrtana sa takvom disciplinom i nivoom detalja da ne smemo da se opkladimo kako AUTOR ne zna šta joj je namena i šta koji komad radi.

Možda je to i najbolji sažetak onog što je najbolje u 1949, ali i u onome što Weaver radi sa Paklis: ovo je žanrovska fantastika prepuna smelih ideja ali istovremeno samouverena do te mere da zna kada sebe ne treba da objašnjava. Možda po tome bliža francuskoj školi naučne/ fantastike u stripu (Metal Hurlant, ali partikularno Moebius), 1949 vizuelnom doslednošću i disciplinom čitaocu daje informacije neophodne da prati narativ i razume ga a bez potrebe da se tekstualno ,,pojašnjava" šta se događa ali i koja pravila važe u svetu/ svetovima gde se to događa. Ovo je možda posledica činjenice da ovaj strip pravi samo jedan jedini čovek, ali pošto je ,,objašnjavanje" česta boljka savremenog američkog naučno/ fantastičkog stripa (setimo se Undiscovered Country, recimo), imam potrebu da naglasim koliko je Weaver uspešno imunizovan od nje, nudeći čitaocu tačno onoliko informacije koliko je potrebno da ovaj sve razume, ali ne onoliko da to razumevenje neće zahtevati malo razmišljanja ili još jedno, pažljivije čitanje. 1949 je, dakle, naprosto sjajan strip za publiku dosta širokog zahvata – uključujući superherojsku, fantastičarsku, kriminalističku itd. – i preporučujem ga od srca, a o Paklis ću, u neko dogledno vreme, pisati sa malo više detalja. Do tada, naručite sebi 1949 od Imagea i razmazite se malo.

[Meho Krljic]

Kao prvi projekat Jasona Aarona za DC* – a nakon što je rešio da ne obnovi ekskluzivni ugovor sa Marvelom – Batman: Off-World je dostatno spektakularan rad. Šestodelni miniserijal o Betmenu u njegovoj prvoj godini superherojske karijere, a koji se čitav – sem par flešbekova – odigrava u svemiru je baš onako aaronovski kurčevit potez, sa sve urnebesno dobrim Dougom Mahnkeom na olovkama, kakav ste mogli očekivati od čoveka koji je u Marvelu bio ,,glavni" nekoliko godina, ali nije sebe doveo do ivice burnouta kao Brian Bendis pre njega, a čiji je prelazak u DC bio obeležen preambicioznim, pa i pretencioznim pokretanjem gomile tekućih serijala. I Aaron je u međuvremenu radio na tekućim serijalima, ali ovo su bila samo tri broja Action Comics pre nego što će biti lansiran Absolute Superman koji je, slično Batman: Off-World, priča koja stoji sama za sebe i ne duguje ništa trenutnom kontinuitetu i tekućim događajima u DC univerzumu. I, da, Batman: Off-World je izvrstan povod da (naoko ničim izazvani, ali sa MNOGO DOBRIH RAZLOGA) meditiramo o razlikama između Jasona Aarona i Briana Bendisa ali i Jasona Aarona i Franka Millera. Smestite se udobnije, jer ovo će potrajati.
*tj. ako ne računamo godine rada za Vertigo, jelte



Mislim da je Aaron, dakle, odabrao mnogo zdraviji način da obeleži svoju teritoriju i ostavi pečat u DC-ju od Bendisa, svog prethodnika u Marvelu koga je bio nasledio kada je ovaj prebegao u DC. Bendisovi stripovi o Supermenu nisu bili GROZNI, mada nisu bili ni sjajni, ali su druge stvari koje je radio, poput Checkmate, Young Justice i pogotovo Legion of Super-Heroes bili sve strašnije od strašnijeg, jedna procesija kopanja po plemenitom legatu DC-ja i pretvaranja nekada voljenih naslova u razvučene, manirističke stripove stupidnih zapleta, stalno istih izlizanih scena ispraznog spektakla i klišeiziranih karakterizacija čije je sve dijaloge snage imao da pročita samo leterer. Aaronov rad u post-bendisovskom Marvelu je u tehničkom smislu bio sasvim respektabilno monumentalna saga o Avendžersima iz nekoliko vremenskih era i univerzuma, koji se bore protiv nestanka SVEGA, a što je trajala nekoliko godina ali je bila dobro isplanirana, pažljivo fokusirana na nekoliko bitnih likova koji su dobili pristojne karakterne lukove i kada je spektakl odvrtala na jedanaest, to je bilo dobro režirano. Dajdžest mojih misli o svemu tome imate ovde, i čini mi se da je prelazak u DC i rad na jasno prostorvremenski omeđenom, na glavni lik vrlo usredsređenom miniserijalu kao što je Batman: Off-World bio ne samo idealan način da scenarista iz svog sistema istera ostatke multiverzalnog ansambl-stripa prepunog putovanja kroz vreme i misterija starih bogova već i da, rekosmo, odmah ostavi svoj jasan pečat na jednom od DC-jevih najvažnijih, najprepoznatljivijih, najdražih propertija.

A što je, mislim, i dobar, zdrav plan u smislu dalje karijere jednog od trenutno najkurentnijih scenarista američkog strip-mejnstrima. Uostalom, bilo je sasvim jasno, kada je Aaron najavio da više neće obnavljati ekslkuzivni ugovor sa Marvelom da njegov plan nije ,,preletanje" u DC-jev kamp onako kako je to uradio Bendis (koga je DC mesecima najavljivao reklamama ,,Bendis is Coming" – a što su još radili samo za Jacka Kirbyja pre pedeset godina, za ime sveta! – i odmah mu dao čitav lični imprint da ga vodi) već više osvajanje slobode da bira šta će raditi. Tako, recimo, Aaron trenutno, pored svoje ,,glavne" gaže za DC uredno radi za Marvel (serijal Namor o kome ćemo uskoro reći reč-dve), ali ima vremena da se i dalje bavi Konanom koga toliko voli, a u trenutku dok ovo kucam, njegov tek započeti Image Comics miniserijal Bug Wars (koji crta Aaronov saradnik sa Konana iz vremena Marvela, fantastični Mahmud Asrar) se reklamira kao najprodavaniji creator-owned strip u Americi u ovoj godini. To da je Aaron odabrao kvalitet umesto kvantiteta je odlika plemenita duha, a to da čovek čiji su stripovi među najprodavanijima na tržištu već godinama, čini se, UOPŠTE ne pokušava da kreira serijal koji će privući sebi holivudske i televizijske producente (a što kolege poput Scotta Snydera, Charlesa Soulea, Ricka Remendera, da ne pominjem Marka Millara sada već ugrađuju u svoje projekte još u fazi planiranja) i samo piše stripove koji se njemu čini VAŽNIM, da kaže ono što on ŽELI, pa to je, voleli Aarona ili ne voleli, odlika AUTORA.



Jer, Aaronovi stripovi imaju karakter, i ovo je nešto što im se ne može oduzeti bez obzira da li vam se dopadaju ili ne. A, for the record, bilo je u Aaronovoj karijeri u Marvelu (pa i izvan njega) dosta stripova koji se meni nisu dopali, neki od njih i serijali za koje sam pre nego što su počeli da izlaze mislio da su apsolutno IZMIŠLJENI da ih on piše. Incredible Hulk i tekući Wolverine su bili dobri primeri za ovo, oba stripovi sa temom i osnovnim zapletom apsolutno unutar Aaronovih najužih interesovanja ali koji nikada nisu kliknuli i seli tamo gde treba.* No, ni jednom od njih nije manjkalo Aaronovog prepoznatljivog glasa, fokusa na teme koje ga interesuju, opsesije pitanjima na koja on već decenijama kroz svoje stripove traži odgovor. U tom smislu, ,,dolazak" u DC i smeštanje među scenariste kao što su Mark Waid – čovek velikog profesionalnog kapaciteta čije mnoge stripove volim, ali suštinski kameleon bez prepoznatljivog glasa – ili Joshua Williamson je, mislim, jako dobro i za Aarona i za DC. Aaron sa svoje strane dobija priliku da se poigra u novom prostoru sa novim igračkama koje će mu podstaći maštu, a DC dobja još jednog scenaristu sa izraženim karakterom da ga doda na spisak na kome su Ram V, Tom King ili Tom Taylor. Win-win!
 *Incredible Hulk je, doduše, postao čitljiv pa i umereno zabavan kada je Aaron napustio osnovnu temu serijala i pretvorio ga u on the road komediju. Woverine je ostao neugodno nategnut do samog kraja i nikada nije dobacio ni blizu kvaliteta serijala Wolverine: Weapon X koji je Aaron prethodno radio sa Ronom Garneyjem

OK, dakle, posle pet hiljada nakucanih karaktera, da vidimo kakav je zapravo Batman: Off-World i o čemu se tu radi.

Ovo je, rekosmo, priča smeštena u prošlost, zapravo unutar te mitske ,,prve godine" Betmenove karijere ali Aaron, i pored dobro poznatih naklonosti noir književnosti*, ovde nije pokazao ni najmanju ambiciju da se na bilo koji način uđe u polemiku, pa čak ni da se ikako omažira Batman: Year One Franka Millera i Davida Mazzucchellija, jedan od ključnih stripova o Betmenu iz poslednje četiri decenije, kojim je uspostavljen novi, post-crisis kontinuitet za Betmena i osveženo njegovo poreklo, motivacija, svetonazor.
*mislim, sina je nazvao isto kao i glavnog junaka svog Vertigo serijala Scalped, odajući poštu velikom noir autoru Dashiellu Hammettu.



Štaviše, Batman: Off-World kao da namerno ide na to da uspostavi SVOJU ideju o tome šta je Betmen radio u prvoj godini svoje karijere zaštitnika Gotama od kriminalaca i superkriminalaca, dajući mu SVOJU karakterizaciju, svoje motivacije, rekonstruišući psihološki portret protagoniste na svoje načine. Batman: Off-World ne odlazi predaleko od moderne karakterizacije Betmena, pogotovo ne one koju je Miller kanonizovao kroz Year One (a zatim se, slobodno možemo reći, po njoj pomokrio sa All-Star Batmanom), ali postoji fascinantna razlika u tome kako Betmena – ćutljivog martira koji štiti slabe podmećući svoja leđa da jaki udaraju po njima – tretira Miller a kako Aaron.

Jer, iako se obojica scenarista tehnički računaju u ateiste, i jedan i drugi su prošli kroz detinjstvo ispunjeno religijskim običajima i strogim – formalnim i neformalnim – katehizisom a što je ostavilo dubokog traga na njihove radove. Kod Aarona – podizanog u kontekstu južnobaptističkog učenja – su stvari eksplicitne i on, iako glasno proklamuje svoj ateizam, kroz gotovo svaki svoj strip analizira odnos čoveka sa bogom i traži nekakvu ,,objektivnu" pravičnost koja bi taj odnos stavila u format uzajamnog poverenja radije nego jednostrane zavisnosti slabog od jakog. Miller je, sa svoje strane manje eksplicitan u tome koliko je katoličko nasleđe njegove porodice važno za njegov rad ali je on kroz Daredevil: Born Again promišljao katoličanstvo glavnog junaka i, uostalom, koncepti grešnosti i grešnika (pogotovo grešnica) su veoma prisutni u praktično svim njegovim stripovima i često umeju da ih i neprijatno zagade.

Sa Batman: Off-World Aaron piše priču o Betmenu kao mesijanskoj figuri, osim što je ovo mesija kakvog on priželjkuje, ateistički, naučni mesija, Hrist bez oca kome duguje ikakve usluge, Hrist koji svoje martirstvo prihvata jer u sebi oseća krivicu i smatra da je intenzivno samožrtvovanje jedini adekvatan odgovor na tu krivicu, ali i Hrist koji odbacuje ideju trpljenja bez odgovora i reakcije sa znanjem da je ovaj svet samo kušanje pred večiti život na onom. Ovaj Hrist je, dakle, dijalektičko-materijalistički Hrist, ne manje idealističkog profila od ,,onog" Hrista, ali on je borbeni Hrist, MMA Hrist koji svoje stigmate nije stekao pasivnim primanjem povreda od čelika i biča već u borbi, gde je isporučio onoliko telesnih oštećenja koliko je i sam pretrpeo.

Okretanje drugog obraza, prihvatanje ropske sudbine na ovom svetu u iščekivanju duhovne nagrade na onom, dakle, nisu odlike ovog mesije i on njima neće učiti svoje sledbenike. Aaron ovo veoma eksplicitno prikazuje i time da ,,punch bot" roboti, sprave napravljene da se na njima treniraju borci golim rukama, čija je jedina funkcija da primaju udarce i mere intenzitet štete koju ti udarci nanose, postaju ne samo alatka u rukama Betmena koji želi da nauči kako da u borbi pobedi najbolje ratnike više međuzvezdanih rasa, već i saradnici koje Betmen zauzvrat nauči kako da uzvraćaju udarce. Njegovo mesijanstvo, dakle, ne ovaploćuje se kroz propovedanje docilnim sledbenicima da izdrže muke, odreknu se svega materijalnog i raduju se milosti koju će iskusiti na onom svetu, već kroz propovedanje otpora na ovom svetu, samoaktuelizacije, na kraju doslovnog ponovnog preuzimanja svoje imovine od onih koji su je silom oteli.



Kontrast sa Millerovim Betmenom je očigledan: Millerovi stripovi, pogotovo iz Dark Knight metaserijala, su Betmena prikazali kao mesiju koji predvodi ne ,,slabe" već, naprotiv, ,,zle". Slabi su kod Millera pasivizirani, uvek svedeni na žrtve koje se mole da ih neko izbavi i Betmen je njihova jedina nada, odgovor na njihove molitve, a njegovo sledbeništvo čine bivši nasilnici, sociopate i drugi antisocijalni elementi koje je Betmen prvo slomio u borbi a onda inspirisao ne demonstracijom plemenitosti ili praštanja već naprotiv, daljom demonstracijom snage. Millerov argument je, dosledno, kroz decenije, da se ,,loši ljudi" ne mogu popraviti i da je najbolje što sa sa njima može učiniti to da slede ,,dobre ljude" tako što će biti slomljeni i oblikovani da obožavaju alfa-mužjake. Najdrastičniji primer ovoga je svakako u All-Star Batman gde ovu tehniku primenjuje na Dicku Graysonu, dakle budućem Robinu, koga serijom poniženja i brutalnih testova snage i izdržljivosti ,,spasava" iz depresije u koju je ovaj u riziku da zapadne nakon što je svedočio ubistvu svojih roditelja, da bi u jednoj od kasnijih epizoda ,,nagrada" za dečaka koji tek ulazi u pubertet bila to da može sopstvenim rukama da premlati nemoćnog Hala Jordana dok Betmen gleda i procenjuje je li klinac na zadovoljavajućem nivou veštine.

Aaron kao format za svoju diskusiju o borbenom Hristu bira spejs operu i šalje Betmena daleko u svemir (osam megaparseka je DALEKO, i zahteva tehnologiju koju je Bruce Wayne, po sopstvenim rečima, platio više od pola milijarde dolara), gde se ovaj suočava sa brutalnom ekipom kosmičkih trgovaca robljem. Brod na kome Betmen završava, iza rešetaka i zaposlen da mrtva tela manje srećnih robova baca u peći kako bi makar bila korisna kao gorivo, zove se War Storm, oko sebe ima veštačku ,,zvezdanu oluju" koja mu služi kao zaštitno polje od mogućih napada i deo je tekuće operacije prikupljanja roblja sa gomile planeta u sektoru 0909 za potrebe korporacije koju već stolećima predvodi par dekadentnih blizanaca, Wrath i Whisper Blakksun. Iako ,,korporacija" zvuči dovoljno futuristički za ovaj kontekst, ono što čitalac vidi pred svojim očima je čist apsolutistički, teokratski hi-tech feudalizam u kome dve moćne figure sa vrha piramide straha eksplicitno poseduju milijarde života raznih kosmičkih rasa, zajedno sa svim resursima planeta na kojima se ti životi, u strahu, provode.

Ovo je vrlo klasičan, vrlo edgarrajsberouzoski kosmički palp, sa sve kapetanom broda koji se zove Synn, zverima koje se zovu Razorwolves i lepom ženom koja se zove Ione i najjača je lovkinja na ucene u ovom sektoru, ali Aaronov plan nije da samo rekonstruiše stodeset godina stare zaplete i karakterizacije već samo da iskoristi njihovu familijarnost i sveprisutnost u popularnoj kulturi za svoje potrebe.



Na primer, iako War Storm Betmenov mali kosmički brod presreće, zaustavlja u letu i šalje vojnike da Betmena uhapse, a što se posle ozbiljnog otpora koji ovaj pruži i desi, pa naš junak završava nokautiran, kontuzovan i bačen iza rešetaka da kontemplira o tome da je dobio tri udarca pesnicom u vanglu a da se seća samo prva dva, vrlo brzo se ispostavlja da nije samo nesrećna slučajnost to da je Betmen išao nekim svojim poslom kroz njemu sasvim nepoznat deo svemira pa tamo naleteo na neke loše likove. Naprotiv, ovo je bio deo Betmenovog PLANA, prikazanog čitaocu već u prvom broju gde ovaj, ponovo decidno suprotno Millerovom Betmenu (koji Halu Jordan pre pomenutog premlaćivanja do maltene smrti eksplicitno kaže da ,,bubolika čudovišta iz svemira prepušta drugima" i da će se on sam baviti pravim kriminalcima i psihopatama na Zemlji) sebi u dužnost stavlja ne samo da sazna kakve sve pretnje Gotamu (i ostatku planete) mogu pretiti iz svemira već i da nauči kako da ih porazi.

Smeštanje radnje u rani period Betmenove karijere onda ima puno smisla, jer u ovoj priči onda nema ni drugih superheroja, ni Lige pravde niti prethodnog iskustva sa putovanjem u kosmos, ali najveći Aaronov trijumf u postavci je upravo to da uspeva da nam kao plauzibilnu proda jednu potpuno apsurdnu premisu u kojoj superheroj čija je supermoć u suštini to da je on zdrav muškarac u svojim dvadesetim godinama i da ne preskače vežbanje na bokserskom džaku kada radi u teretani, odlazi u svemir doslovno tražeći da se pobije sa najzajebanijim likovima u tom, jete, svemiru, kako bi ,,na terenu" naučio kako da ih porazi za slučaj da jednom dođu na njegovu planetu i u njegov grad.

Millerov All-Star Batman and Robin the Boy Wonder – plebiscitarno prepoznat kao jedan od najgorih stripova o Betmenu ikada napisanih – su ljudi umeli da brane rečima kako je u pitanju namerno preteran strip, neka vrsta mračne satire na betmenovštinu, ali ovaj argument nikada nije delovao uverljivo. Miller je u svojim drugim stripovima iz tog i nešto poznijeg perioda (ali i u ranijim Sin City radovima) van svake sumnje demonstrirao sadističko zadovoljstvo u ponižavanju likova i praktično erotsko uzbuđenje u dehumanizaciji čitavih podskupova ljudske rase (uključujuće žene, Arape...) i teško je All-Star Batman and Robin the Boy Wonder – strip u kome Betmen živu spali grupu uličnih kriminalaca a onda, dok oni još gore, pored njihovih tela ima snošaj sa prelepom ženom koju loži njegova neumoljiva alfa-muževnost – videti kao išta drugo do hipermaskulinističku fantaziju koja će se pozvati na ,,satiru" svaki put kada je prozovu da je hipermaskulinistika, fašistička fantazija baš onako kako će 4Chan ekipa već u to vreme sve raditi ,,for the lulz", tonući sve dublje u glib fašizma.

Aaron je, nemam nikakve sumnje, ovoga izrazito svestan pa je Batman: Off-World ispisan da bude u dosluhu sa svojom apsurdnom premisom, i da zaista blago satiriše tu bizarnu karakterizaciju lika koji misli da je ovo dobar plan. Čak i drugi likovi Betmenu govore da je kreten što se u ovo upustio, pa i on sam to uspeva da prepozna posle izvesnog vremena, ali Aaron ne samo da mu dopušta refleksiju već mu onda daje i nešto što ovakvim stripovima skoro pa hronično nedostaje: autentičan RAST karakterizacije, Betmena koji menja svoje mišljenje, koji tokom stripa, dok ga gledamo na njegovim stranicama, vidno sazreva.



I to je zanimljiv rad sa likom, pogotovo jer Aaron ne dozvoljava da Betmen, kako i sam kaže, ,,izgubi sebe" u ovoj potrazi ma koliko da će korisnih saznanja sa nje na kraju doneti kući, a što znači da će u nekim stvarima protagonist ostati tvrdoglav, zatucan, do apsurda odlučan da istera svoje ideje i ideale ma koliko i njemu samom bilo jasno da svet – uključujući ta kosmički svet – naprosto ne funkcioniše na taj način. Scenario nam pokazuje ovo i na vrlo ,,glasne" načine, na primer demonstrirajući kako potlačene mase inspirisane Betmenovom požrtvovanošću i odlučnošću i same dižu glavu i suprotstavljaju se tiranima, samo da bi bile apsolutno nesrazmerno, do apsurda preoštro kažnjene za to. Broj ubijenih i mučenih koji su mučeni i ubijeni jer su poverovali mesiji koji je došao od nekud, dao im nadu a onda otišao nekud drugde je toliki da bi ,,normalna" osoba na ovo saznanje verovatno doživela potpuni kolaps ličnosti ili makar svih svojih uverenja. Pogotovo jer Betmen ovde svojim saborcima i saveznicima – uglavno okorelim svemirskim kriminalcima, zverima i lovcima na ucene – dosledno nameće pravilo da nema ubijanja protvnika bez obzira na to koliko je borba teška i neravnopravna.

No, Aaron spretno pokazuje Betmena kao ,,nenormalnog", štaviše toliko uverenog u ispravnost onog što radi da je jedinstven, u čitavom svemiru. Njegova odlučnost i doslednost  u sleđenju principa – a što se ovde graniči sa psihozom – je, očigledno, nešto što ne može biti odlika svakog čoveka, ma sa koje planete da dolazi i to ga i čini prijemčivom mesijanskom figurom, a njegova požrtvovanost, spremnost da ide prvi tamo gde bi druge vojskovođe prvo slale izvidnice i vojske, je ono što ga čini ETIČKIM mesijom. Betmen će u ovom stripu uraditi samo ono što MOŽE da uradi, dakle, svesno se podvrgavati strahovitoj fizičkoj (i duhovnoj i emotivnoj) patnji kako bi isterao pravdu, ali ta njegova patnja, i tu je Aaron na najboljem mestu, uspeva da ne bude puki fetiš bola, moneta kojom se kupuje duhovnost, već uvek cena kojom se plaća trijumf u PRAVIČNOJ BORBI. Ovde nema isusovskih kompozicija sa raspinjanjem glavnog junaka na nekakav krst i kada Betmen JESTE prikazan kao nemoćan i mučen, ovo je više scena iz palp-trilera u kome negativac sadistički muči našeg junaka ali ovaj spretno uspeva da ga pređe i okrene situaciju u svoju korist nego što je u pitanju prikaz martirskih muka mesije koji mora da umre kako bi drugi živeli. Na kraju je i Betmenov trijumf nad nadmoćnim protivnikom dolazi kao kombinacija požrtvovanosti i tvrdoglave uverenosti da postoji pravda, da ona NIJE samo sila preko koje je navučena krinka apstrakcije već stvarna pravda, imanentno shvatljiva za sva svesna bića u svemiru, nezavisna od trenutnog odnosa moći. A što je zaista ugodno ateistički i u skladu sa nekakvim savremenim, humanističkim shvatanjem pravde kakvo vidimo i u drugim Aaronovom stripovima, ateističkim, izmeštenim iz religijskog centra koji bi definisao pravdu kao volju demijurga i umesto toga zasnovanom na nečem imanentnom ljudima.

Aaron, takođe pravi odmak od millerovštine i time što strip IMA jednu fatalnu, opasnu ženu, koja je brza na jeziku, opasna u borbi i seksualno aktivna, koja čak i postaje Betmenova sledbenica, pa i ljubavnica, ali nije definisana Betmenovim odlukama. Razlika je ovde suptilna i Aaron ispisuje lik Ione tako da čitalac vidi njene emocije, razume njenu dualnu potrebu da ostane uz Betmena i da od njega ode jer shvata da je on više zaljubljen u svoju dužnost (ili makar svoje pomalo infantilno shvatanje dužnosti muškarca) nego što je zaljubljen u nju samu, ali da Ione na kraju jeste neko ko donosi svoje odluke i stoji iza njih radije nego da bude neko ko sebe voljno podrvrgava tuđoj volji. Ovim strip izbegava to millerovsko klizanje likova iz arhetipa fatalne žene u arhetip zavisne ljubavnice koja fetišizuje muškarca i podređuje svoje interese njegovim a koje Miller, verovatno, smatra izrazom poštvovanja i odanosti, čak i ljubavi.



Sve ovo, da bude jasno, ima formu uzbudljive kosmičke avanture. Ovaj Betmen jeste ,,brooding" i naraciju stalno prati njegov monolog u kome on analizira svoje motivacije, emocije, racionalnost svojih postupaka, ali je strip dinamičan, brz, veoma efektno pripovedan sa pažljivo rađenim rezovima između scena i majstorskim sažimanjem vremena da tempo nikada ne padne. Ovo je storija u kojoj će se Betmen više puta suočiti sa neverovatno snažnim neprijatejima, imati prostora za kontemplacije o tome šta borba čini njegovom telu – i to tokom te same borbe – ali i koja ima i duha, koja znalački ubacuje komične dijaloge kada je to zgodno, koja će pretencioznost premise uspešno razblažiti satirisanjem te iste preozbiljne premise kroz dobro odmerene rezove, replike koje ukazuju na apsurdnost (i pretencioznost) Betmenovih svetonazora.

Čak i da čitaoca ništa od toga ne radi, ovaj strip na grafičkom planu pruža tako dobar program da bi ga svejedno vredelo kupiti. Mahnke na olovkama, Jaime Mendoza na tuševima, David Baron na koloru i Troy Peteri na leteringu pružaju nam jednu raskošnu kosmičku akcionu avanturu u kojoj ljudi sa metalnim krilima lete kroz svemir i topuzima krče svoj put kroz željezo i meso, džinovski vukovi sa sečivima umesto krzna izlaze iz mraka i odgrizaju udove svom plenu, a Betmen je planina mišića, ožiljaka i dostojanstva u centru priče. Mahnke je čovek sa skoro četiri decenije profesionalnog iskustva ali ovo mu je jedan od najboljih radova u celom opusu, svedočanstvo o tome kako čovek može da crta kada ima dovoljno vremena (strip je izlazio sa velikim pauzama od Novembra 2023. godine do Februara 2025.) ne samo da svaku tablu postavi duboko promišljeno, sa svešću šta je bilo pre nje i šta dolazi posle, već i da detaljno uradi studije likova, tehnologije, tuđinske biologije, čitave estetike spejs opere u kojoj superheroj ide u svemir da se pesniči sa vanzemaljcima raznih veličina, boja i tekstura. Mendoza svojim tuševima Mahnkeove dinamične kompozicije izoštrava i uspeva da i u čestom haosu koji se na tabli prikazuje čitaoca vodi bez gubljenja kroz svaki panel, dok su Baronovi kolori naprosto veličanstveni, snažni, upečatljivi, sa strahovito mnogo energije koja često nedostaje superherojskim stripovima pravljenim vratolomnim mesečnim tempom. Naravno i Peteri onda ima svoj šou sa distinktnom grafičkom razlikom u balončićima i fontovma koja čini da čujemo različite glasove kada govore likovi različitih rasa iako svi – posredstvom posebnih čipova – govore isti metajezik.

Sasvim ću prihvatiti da Batman: Off-World može da bude neoobičan, možda i odbojan strip za određeni deo publike. Ovde nema gotske estetike toliko istorijski bitne za Betmena, uključujući recentne filmove ali i recentne važne priče kao što je bio Gotham Nocturne. Ovde nema ansambla prijatelja, saradnika, neprijatelja, rivala, ljubavnika, očinskih figura i sinova (bioloških i usvojenih) za koje ste navikli da su neraskidiv deo stripova o Betmenu. Aaron je za svoj DC mejnstrim-debi odabrao da se bavi jednom dimenzijom Betmenovog karaktera i planski je, metodično, izolovao protagonostu u sasvim novom okruženju da bi mogao tu dimenziju da laboratorijski ispita bez kontaminiranja od strane obaveznog sadržaja. Za moj račun, u tome je bio prilično uspešan, prikazujući istovremeno i apsurdnost te martirske, mesijanske, na kraju krajeva toksično-muške fetišizacije patnje kao puta do pročišćenja, ali i nudeći alternativu dosledne borbe bez odustajanja koja nije manje apsurdna ali je inspirišuća i inkluzivna i time zdravija od nečeg za šta imamo već dovoljno dokaza da završava u autoritarnosti. Sve to na stranu, strip je tako SJAJNO nacrtan, dizajniran i kolorisan da samo na osnovu toga zavređuje svaku pažnju. Pa, evo, kolekcija, izašla početkom Aprila, vam je ovde.

[Meho Krljic]

Možda je i najefektnija ona vrsta humora koja u vama izaziva tako jaku somatsku reakciju da se ne samo smejete bez kontrole nego se istovremeno i pitate da li je ovo dobro? Čemu se smejete? Zašto vam je ovo, zaboga, TAKO smešno? Da li uopšte TREBA ovome da se smejete? Kolekcija stripova pod zajedničkim imenom Tedward a koju je Fantagraphics izdao polovinom Marta je pokazni primer. Čitajući je presavijao sam se od smeha, istovremeno se celim putem pitajući da li ikome uopšte treba da kažem  da sam ovo čitao, a kamoli da sam se ludački smejao i u nekim momentima brisao suze. Tedward je društvena satira, da, ali društvena satira koja kao da je autoru došla na pamet u snu, i to ne nekom NORMALNOM snu usred tamne noći nego u nekom jutarnjem, pred buđenje, kada vam se čini da već zdravo razmišljate a posle se vratite na taj san i uplašite se da je vaš mozak čak i tako nerazbuđen uopšte smeo da ode u tu stranu.



Tedward je delo britanskog crtača i scenariste, ali generalno stripadžije, po imenu Josh Pettinger, a koji živi i radi u Los Anđelesu. Pettinger decidno NIJE deo strip-industrije ali decidno JESTE deo strip-kulture i njegove radove do sada verovatno niste čitali sem ako ste jedan od 42 pretplatnika na njegov Patreon ili ste kupovali ultralimitirano štampanu verziju njegovog autobiografskog (i prilično halucinantnog) stripa Goiter putem njegove stranice na BigCartelu. Goiter je do sada najpoznatiji Pettingerov rad i pretpostavka je da je doprineo da Pettinger dobije pažnju izdavača kao što je Fantagraphics. Pre Tedwarda, Pettinger je već bio deo jedne antologije ove firme i uradio sa uglednim australijskim stripadžijom Simonom Hanselmannom zajednički strip Werewolf Jones & Sons Deluxe Summer Fun Annual pre dve godine. Stripovi o Tedwardu su tada već nastajali i prva epizoda, Powerwash je kreirala nemale talase diljem onog dela strip scene gladnog sirovog andergraund izraza pa je, eto, 2025. godine stigla i kolekcija Tedward stripova koja se može, sasvim legitimno, nazvati i grafičkim romanom jer među svim ovim stripovima postoji kontinuitet i zapravo titularni Tedward kroz ove priče prolazi kroz znatno veće promene karaktera, životnih okolnosti i fizikusa nego što je standard u maltene bilo kom mejnstrim stripu. A jednu od epizoda Tedwarda uradio je i pomenuti Simon Hanselmann i ona je i sama legitimni deo Tedwardove biografije.

Pettingerov rad su u najavama ove kolekcije, pa i u prikazima, pored poređenja sa Hanselmannom, uporedili i sa Danielom Clowesom. Štaviše, Fantagraphics je insistirao da je Pettinger njihov ,,duhovni rođak" i ovo su sasvim legitimno koordinate između kojih se Pettinger ugodno smešta. Tedward, recimo, dosta u svojoj naraciji duguje parodičnoj dramaturgiji Simpsonovih a Hanselmann je i sam sopstvene stripove poredio sa Simpsonovima. Sa druge strane, zapleti i radnja koji nastaju naizgled na temelju slobodnih asicijacija a onda se vrlo dosledno, metodično ispituju kroz disciplinovan crtež i jasnu grafičku naraciju zaista podsećaju na Daniela Clowesa iz njegovih odšrafljenijih izdanja. Usudiću se da ovde pomenem i Chestera Browna, naročito ranog Chestera Browna jer Pettinger ima sličnu fiksaciju na telo, i telesne funkcije kakve je Brown baštinio u svom dugovečnom serijalu Ed the Happy Clown, sličan apsurdistički humor a u poznom delu priče o Tedwardu imamo i jednu dugačku sekvencu vantelesnog, mističnog iskustva koju je jednako mogao napisati (a i slično nacrtati) i Brown.



Pettingerovi stripovi epitomiziraju do-it-yourself etos andergraund autora stripova, bez obzira na to da li sebe doživljavate kao naslednika klasičnih underground comix radova od pre šezdeset godina, više se vidite kao avangardistu ili ste naprosto baja na internetu* koji na instagramu/ tviteru (ili čak vebsajtu ako ste old school) publikuje svoje radove. On je kompletan autor teksta, crteža, kolora i leteringa, a ono što ćete u Tedwardu videti je i, sasvim očigledno, produkt jednog visprenog, nemirnog uma koji o fenomenima u svojoj okolini razmišlja na načine što nama drugima ne padaju ni na pamet.
*ili bajinica, of course, naravno da je samopublikovanje stripova na internetu imalo i tu pozitivnu posledicu da se više mladih (i starijih) žena odvažilo da radi stripove

Da dodatno ne bude nikakve zabune, iako se Pettinger Tedwardom ne kandiduje da bude naredni Marvelov ili DC-jev ekskluzivac i njegovi su crteži srazmerno grubi u pogledu fizionomija, perspektiva, osvetljenja itd, sve je to deo jedne VEOMA izgrađene estetike i ima željeznu doslednost prikaza uparenu sa izvanrednim darom za grafičku naraciju. Zapravo, strip u kome su likovi nacrtani da budu ovako kruti a okruženja su uglavnom sklopljena od geometrijski vrlo pravilnih oblika, pa to sve spakovano u vrlo čvrst lejaut, takav strip na prvi pogled ne sugeriše da će pripovedanje biti ovako suptilno. Iako se Pettinger često oslanja na humoristički efekat likova (najćešće samog Tedwarda) koji ne znaju kako da reaguju na situaciju koja se dešava pa samo stoje zblanuti i zabrinuti, ovo ne bi bilo tako efektno da nema vrlo kvalitetnog rada sa izrazima lica i telesnom mimikom.

Tedward uspeva da bude strip koji naizgled bez napora spaja laku, prvoloptašku zajebanciju sa doticanjem nekih bitnih savremenih tema. Video sam poređenja sa stilom humora koji je pionirski u glavni tok plasirao Leteći cirkus Montija Pajtona i ovo ima smisla utoliko što je Pettinger Britanac i ima onu suvoću u izrazu potrebnu da se apsurdni koncepti učine urnebesnim baš zato što odbijate da ih objašnjavate ili se oko njih posebno angažujete u egzekuciji. No, istovremeno, Pettinger za glavnog junaka uzima momka koji je decidno Amerikanac, strip je smešten u Ameriku i u velikoj meri je baziran na satirisanju odnosa Amerikanaca prema seksu, ljudskoj intimi, socijalnim ritualima i fetišima vezanim za nju.

Štaviše, Tedward je u dobroj meri jedan širok pogled na to kako Amerikanci smeštaju seks u svoju kulturu, od puritanske, konzervativne niše u koju je tradicionalno bio gurnut, preko radosnog promiskuiteta koji je došao kao tekovina seksualne revolucije i oduzeo deo erotičnosti seksu, do incel trauma i mračnih, krvavih homoerotskih fantazija (urnebesno umotanih oko fetišizacije mopeda u određenoj populaciji američkih muškaraca). Naravno, Pettinger neće propustiti priliku da napravi dobar ,,dick joke" kada mu se to samo namesti na volej, pa tako Tedward u jednoj epizodi dizajnira i pravi prototip pantalona koje će rešiti ,,najveći problem kod seksa" a to je da se partnerima prilikom snošaja dodiruju noge. Pantalone sa ukrojenom ,,surlicom" za muški polni organ a koja je onda uzrok bolnog incidenta sa granom drveta koju Tedward nije video hodajući ulicom su smešne same za sebe – videćete – ali su i deo jedne šire studije karaktera glavnog junaka koji sebe opisuje kao ,,staromodnog", koji i dalje, iako je odrastao muškarac, živi sa majkom – i povremeno joj pomaže da se bavi zasadom rabarbare u avliji njihove kuće u predgrađu nekog provincijskog gradića – i ne uspeva da ostvari smislenu, duboku emotivnu vezu sa ijednom ženom iako mu, čini se, to izrazito nedostaje u životu.



Tedward bi, da je pisan manje duhovito, zapravo bio tragedija i gotovo nepodnošljiv za čitanje jer je ovo strip o nesnađenom mladom muškarcu našeg doba, koji samo tehnički nije ,,incel" ali sa incelima deli emotivnu neispunjenost i nepoverljivost prema ženama, pa i ideju da su one za muškarca zapravo nesaznatljive i da se trebaju rešavati kao matematički problem gde isti inputi istim redosledom treba da uvek daju isti rezultat. Ali Tedward je pisan i crtan izrazito duhovito i mada, rekosmo, često sebe uhvatite sa pitanjem ,,da li je okej da se ovome smejem", smejaćete se bez prestanka.

Ili, naravno, nećete: možda će vam pomereni, socijalno duboko oboleli svet Tedwarda biti odbojan na prvu loptu. Prva priča, Powerwash, je dobar lakmus-test jer ona na početku pokazuje Tedwarda kako pati zbog raskida sa devojkom i sasvim je nesposoban da pojmi zašto ga je ona ostavila – njegove pretpostavke o povodu raskida su toliko bizarne da skoro da ne uspevate da ga žalite – pa će se u jednom trenutku odlučiti za samoubistvo. U tome ga zaustavlja slatkorečivi ,,biznismen" na ulici koji mu nudi sjajan posao što će Tedwardu iz korena izmeniti život. Obećavajući da će od njega napraviti ,,istinskog alfa muškarca", ovaj prodavac magle Tedwardu zatim postavlja pripremljen set pitanja: Jesi li ikada sanjao o tome da budeš samom sebi šef? Da poseduješ sopstvenu franšizu? Da zarađuješ petocifrene sume na godišnjem nivou? Da jebeš top-ribe?

Tedward naravno nije sanjao ni o čemu sličnom jer je Tedward osoba bez kapaciteta za mnogo maštanja, pritom konzervativna i bez imalo avanturističkog duha ali Tedward je istovremeno i stidljiv, socijalno nesnađen i naravno da glavačke upada u biznis gde on ulaže skoro sve a firma mu sve što je sama uložila naplaćuje IZ SVE SNAGE. Powerwash je brutalna satira gig-economy klopke u koju je danas uhvaćeno tako mnogo (ne samo) mladih osoba širom sveta, ali je istovremeno i apsurdistička porno-humoreska kakvu biste (u doduše svedenijoj formi) videli nacrtanu na zidu kakvog javnog toaleta. Jer, posao koji Tedward dobija je da posebnom mešavinom vode, šampona i prirodnih afrodizijaka pere učesnike seksualnih orgija koji, jelte, vole seks, vole perverzije i ceo taj fazon ali ni pod kojim uslovima ne podnose da im se muško seme kao produkt tog, jelte,seksa i orgija, osuši na koži. Mislim BLJAK. Tedward je onda instruiran da sa kanisterom na leđima i prskalicom u ruci ide oko ljudi na orgiji, da nikog ne dodiruje niti gleda u oči ali da prska i pere gdegod vidi da se sperma zadržala posle ejakulacije.



Powerwash je, dakle, bizarna i strahovito efektna kombinacija motiva, od incel isključenosti, preko prekarijata i klasnih podela u savremenom društvu do komplikovanih seksualnih fantazija mladih muškaraca i ako vas ova priča odradi kako treba, bezbedno je da čitate ostatak kolekcije. Tedward će u njoj raditi i neke low-key stvari, kao što je pomenuto kreiranje pantalona za seks po njegovim higijenskim i socijalnim standardima, ali generalno sve priče u kolekciji na kraju tvore jedan celovit narativ koji Tedwarda vodi od početnog slomljenog srca preko susreta sa različitim ženama i neuspešnih veza sa njima (za neuspeh svake je, naravno on kriv ali za neuspeh jedne od njih je BAŠ kriv jer ponesen osećajem važnosti pretpostavlja posao vezi), do susreta sa jednim fatalnim muškarcem koji će mu obeležiti život i zapravo ga dovesti na sasvim neočekivanu poziciju mirnoće i sklada na najneverovatnijem mestu u finalu stripa. A sve to posle iskustva kliničke smrti i mistične vizije koji je tokom tog iskustva imao.

Tedward je, dakle i neka vsta parodije na pikarski roman u kojoj autor zapravo nema previše simpatija za glavni lik ali taj glavni lik kao da je uspeo da ga do samog kraja nekako i šarmira tom svojom zbunjenošću, nesnađenošću, neshvatanjem, čak i kad čini loše stvari, da je problem u njemu, u njegovom pomanjkanju empatije, ali i da problem potiče iz porodice i da je njegovo ,,staromodno" vaspitanje u neku ruku moguće opisati i kao zapuštanje pa i zlostavljanje deteta. Naravno, sve to vreme, Pettinger majstorski upliće i socijalnu satiru, u jednoj epizodi dajući Tedwardu posao koji se sastoji od prikupljanja kovanog novca što su ga u televizore sa prorezom za sitninu ubacili ljudi koji nemaju više sredstava da plaćaju normalnu kablovsku televiziju, već kupuju televizore gde četvrt dolara garantuje pola sata gledanja programa.

Taj miris old school kritike predatorskog kapitalizma i mikro-monetizacije stvari iz našeg okruženja (tuš koji radi na ubacivanje novca imao je još Philip K. Dick u nekom od svojih romana iz šezdesetih) se zapravo jako dobro uklapa uz razgrtanje američkih seksualnih i socijalnih trauma, pokazujući, uostalom, da je to sve deo istog problema, društva otuđenog rada i podela koje diktira nekontrolisani kapital, pa je Tedward, sa zadovoljstvom ću potvrditi, strip koji je sevap uvrstiti u kurikulum modernog marksizma namenjen poduci mladih. Pettingerov crtež je, rekosmo, jednostavan, ali izuzetno dobar, kolori su efektni a generalni ton stripa, iako suštinski mračan, ne samo da se temperuje smehom koji ćete zvonko emitovati svakih nekoliko kadrova, već i na kraju dobija preliv optimizma sa ukazanjem da ljudi svoju slobodu pronalaze na najneobičnijim mestima i da na nama nije da ih osuđujemo. Ako sve to zvuči zanimljivo, a mislim, ajde da se ne lažemo, bilo vam je zanimljivo čim sam pomenuo pranje ljudi od sperme, PA ZNAMO SE, Fantagraphics strip na prodaju ima ovde.

[Meho Krljic]

Kako ste vi proslavili devedeseti rođendan Paje Patka? Za mene znamo, zar ne? A Italijani su mu napravili posebnu pustolovinu koja je zapravo sveža, moderna priča a tokom koje se njegov karakter i odnos sa okruženjem, stav prema životu i njegove strasti i strahovi istražuju kroz format poduže komične avanture. Walt Disney's Donald Duck: Magic and Mayhem je naziv ovog stripa na Engleskom jeziku a na kojem je on izašao u izdanju koga-drugog-do-Fantagraphicsa, Marta ove godine, publikujući ceo petodelni serijal koji je u Italiji izlazio tokom 2024. godine. Da je u pitanju veoma prestižan projekat govori i to da je priču ovde napisao ugledni Alberto Savini – Diznijevoj publici najpoznatiji po futurističkom serijalu Mouseton 20802 i po novim avanturama Mobija Daka – sa Engleskom verzijom dijaloga koju je napisao Joe Torcivia, a da su crtež i kolor radili za svako od pet poglavlja različiti ljudi, uglavnom izuzetno kvalitetni, iskusni italijanski Dizni-profesionalci i da je čitava atmosfera apsolutno slavljenička iako strip Paju, nagađate, provlači kroz ozbiljnu šibu iskušenja.



Na kraju svega, naslovnu stranu za Fantagraphicsovu kolekciju je uradila Mirka Andolfo, a predgovor je napisao David Gerstein. Ovo je, naravno, deo Fantagraphicsove tekuće Disney Originals serije i mada nije u pitanju visokokonceptualni projekat u kome autori što tipično ne rade Diznijeve stripove dobijaju odrešene ruke da se poigraju u Diznijevoj ogradici – kao što su bili neki od stripova o kojima sam pisao – ovo je IZUZETNO kvalitetan mejnstrim strip o Paji Patku koji uspešno analizira njegov karakter i do kraja postiže nekakvo pomirenje između njegove kreativne, radoznale prirode i njegovih (auto)destruktivnih reakcija na osećaj straha, nesigurnosti ili poniženja. Baš kako i treba da bude.

Hoću reći, ovo nije strip koji će na silu da Paju Patka ,,sazre" i koja god da se egzistencijalistička dimenzija promišlja u svakom od pet poglavlja, ona je uglavnom ugodno smeštena u podtekst dok su u prvom planu urnebesna komedija i apsurdistički (magični) mejhem kakav po definiciji vezujemo za Paju Patka. Pišući o stripovima Carla Barksa sam dosta naširoko insistirao kako je Barks upravo zaslužan za evoluciju karaktera Paje Patka koji je kroz njegove stripove i postepeno pomeranje od kraćih, geg-priča u smeru raskošnih globtroterskih pustolovina izrastao u svestranu, preduzimljivu osobu širokih interesovanja i velikog dijapazona sposobnosti. Naravno, čak i tako, Barks JESTE autor nekih od najikoničnijih kratkih priča o Paji Patku u kojima je ovaj tvrdoglav, kratkog fitilja, agresivan, pakostan, zajedljiv, inadžija prema drugima i sebi, i neke od tih kratkih priča je on radio i u kasnijim fazama svog stvaralaštva tako da... Paja Patak naprosto u sebi IMA to zrno destrukcije, tu đavolju strast koja je spoj egocentričnosti, nesigurnosti u sebe, efekata permantne traume rizika od siromaštva, sa žudnjom da se NEKAKO jednom reše svi problemi koji ga more, možda nekakvim magičnim potezom koji će u dahu promeniti sve i doneti njemu – i njegovoj porodici, dakako – blagostanje.

Tako su ga pisali i mnogi autori posle Barksa, američki, skandinavski i italijanski, a Magic and Mayhem je gotovo doslovno destilacija baš ovog dijalektičkog prokletstva koje Paju Patka čini istovremeno tako STVARNIM likom, sa kojim je lako identifikovati se (jer trpi iste stresove kao i svi mi) ali i likom koji je personifikacija naših najgorih nagona i kakav nikada ne bismo želeli da budemo.



Naime, Magic and Mayhem Paju Patka stavlja u poziciju praktično svemoći, uzimajući premisu koja bi bila primerena i klasičnoj bajci. Šta ako biste imali na raspolaganju svemoćnog duha (iz lampe ili, evo, iz smartfouna) koji je u stanju da vam ispuni doslovno SVAKU želju koju možete da verbalizujete uz malecno ograničenje da ne možete poželeti više od jedne želje dnevno i da nikome ne smete da kažete da na raspolaganju imate magičnu pomoć? Da li biste lako pronašli način da sebi obezbedite život sreće i zadovoljstva? A šta ako biste polazili iz pozicije duboke frustracije, stalne emotivne gladi, konstantnog straha da čitav svet smatra kako niste dovoljno dobri? Savini i ostali autori u Magic and Mayhem Paju Patka poznaju izvanredno dobro i njihov odgovor na ovo pitanje je jedna raskošna, dinamična komedija koja problemu prilazi sa nekoliko strana i osvetljava različite aspekte Pajinog karakera, pritom uspevajući da u sve organski uplete i veliki ansambl drugih likova koji su decenijama vezani za protagonistu. Ovi likovi su pritom uglavnom američkog porekla, uz jedan notabilan izuzetak u drugom poglavlju gde imamo značajan kameo jedog od najpoznatijih italijanskih likova u vaskolikom italijanskom Dizni-opusu.

Pričam, naravno o alter-egu Paje Patka, maskiranom superheroju po imenu Paperinik (kod nas uglavnom prevođen kao Superpatak, u Britaniji kao Superduck a u Americi kao Duck Avenger) a koji je, kako sam već pisao, kreacija jednog od najvećih italijanskih Dizni-pregalaca, crtača i scenariste po imenu Giovan Battista Carpi (a ta je kreacija nastala u saradnji sa Elisom Pennom i Guidom Martinom). Paperink je bio jako popularan u Italiji tokom sedamdesetih a u poslednje vreme je njegov najpopularniji crtač Vitale Mangiatordi, a koji je i autor crteža za prvo poglavlje ovog stripa, sa tuševima što ih je uradio Tommaso Ronda i kolorom koji je dala Francesca Vivaldi. Mangiatordi je bio i jedan od crtača na Uncle Scrooge and the Infinity Dime, Marvelovom nedavnom originalnom radu o Baji patku, a ovde on i njegovi saradnici nude raskošan, dinamičan strip sa tipično italijanskom ,,elastičnošću" likova ali i sa perfektnim odnosom drame i komedije u pripovedanju.

Paja u ovom prvom poglavlju sebe dovodi u užasnu nevolju. Neplaćeni dugovi lokalnoj bakalnici s jedne strane i opsesija idejom da će napraviti bolje palačinke od nekakvog kulinarskog influensera sa JuTjuba sa druge proizvode očekivan niz sve gorih akcidenata sve dok Paja ne završi sa propalim palačinkama, spaljenom čitavom kućom, sestrićima koji će pobeći kod Baka Kate na farmu jer im se ne mili ideja da spavaju pod vedrim nebom. Paja shvata da se nalazi na najnižoj poziciji u recentnom sećanju (naravno da stric Baja utrljava so u svežu ranu jer je vlasnik kuće u kojoj je Paja živeo i dobacuje mu u prolazu da se nada da je platio osiguranje) i maša se telefona ne bi li makar napravio selfi kojim će ovekovečiti momenat potpune rezignacije i predaje pred sudbinom (a koju je, naravno, sam sebi iskovao tvrdoglavošću, brzopletošću i površnošću). U tom trenutku se – nekakvom slučajnošću? – na telefon sama instalira aplikacija sa ikonicom u formi čarobne lampe a sjajno dizajnirani duh izlazi iz telefona da Paju informiše o aranžmanu koji podrazumeva jednu želju dnevno. Paji se, dakle, konačno osmehnula sreća?

Kada ste nesrećni – i emotivno i u smislu materijalnog siromaštva, socijalne isključenosti, prezira od strane okoline itd. – vaš kapacitet da zamislite sreću je relativno skroman a horizont nadanja prilično skučen. Paja se za početak odlučuje samo za to da ga duh vrati kroz vreme u trenutak pre nego što mu je, dok je pekao palačinke, na vrata zakucao poverilac, kako bi makar zavrnuo vatru, i da mu se na raspolaganje stavi dovoljno novca da plati dug. Duh kaže da su to tehnički dve želje ali da će mu dati bonus za prvi put i tragedija koja se desila biva poništena.

I mada ta epizoda ima hepi end, sa Pajom koji će na kraju spremiti zaista dobre palačinke i dobiti pohvale od porodice, ostaje pitanje, naravno, šta će SUTRA biti njegova želja.



Pravilo ovakvih priča je da želje uvek progresivno eskaliraju jedna za drugom, ali već za drugo poglavlje (crtež Mattia Surroz, kolor Annalisa Ferrari) dobijamo kvantni skok. Paja, naime, urnebesnim, ali literarno opravdanim procesom razmišljanja dolazi do toga da bi se većina njegovih životnih problema rešila sama od sebe kada bi bio ,,slavan". Duh mu ovo obezbeđuje tako što praktično kreira alternativnu realnost u kojoj je Pajin alter-ego Superpatka javno poznat i on je patkovgradski selebriti koji, pored povremene borbe protiv zločina, svaki dan po ceo dan ima obaveze koje se tiču promocija, sponzorstava, otvaranja javnih događaja, pokroviteljstava nad raznim inicijativama... Slava je, naravno, slatka prvih nekoliko sati jer se Paji svi osmehuju gdegod se pojavi, ali ubrzo konstantna procesija zahteva za selfije i autograme, fanova koji ne poštuju privatni prostor, ali i rođaka koji gunđaju, da ne pominjemo saplitanje po kući na pakete koje šalju razne firme kao reklamne primerke postaje malo previše za Paju. Tako da je njegova naredna želja sledećeg dana da, uh, svi njegovi rođaci budu poznati superheroji. To će, rezonuje on, njih učiniti zadovoljnim a sa njega će skinuti malo pritiska javnosti...

Teško je i zamisliti koliko tek TO proizvodi haosa ne samo u proširenoj familiji već u čitavom Patkovgradu ali Savini, Torcivia i grafički tim ovde izvlače strahovitu kilometražu iz spoja urnebesne superherojske satire i odnosa članova proširene porodice Patak. U domenu crteža i kolora, naravno dobijamo izuzetan blend superherojskog glamura i diznijevske komedije sa sve Braćom Buldozima koji otkrivaju da proliferacija superheroja u Patkovgradu zapravo OLAKŠAVA njihov razbojnički biznis, te briljantnim vizuelnim gegovima vezanim za dužinu limuzina koje voze superherojske selebritije na razna snimanja i gostovanja.

U tom drugom poglavlju se kao jedan od rođaka pojavljuje i Fethry Duck (kod nas uglavnom prevođen samo kao Caja, dakle, ne Cakani Caja), onaj šuntavi, neuredni zanesenjak koji stalno ima nekakve bizarne ideje i uspeva da proizvede više haosa i od samog Paje. E, pa, treće poglavlje (crtež: Emilio Urbano, tuš: Roberta Zanotta, kolori: Francesca Dramis) vidi Paju kako, zapravo protiv svoje volje, upada u biznis-projekat sa njim. Naravno, ,,protiv svoje volje" ovde prevashodno znači da Paja ne obraća pažnju na stvari oko sebe jer je opsednut rešavanjem problema koji prevazilazi njegove kapacitete a onda se on razbesni i OPSEDNE se tim problemom, pa kada shvati da je nekako postao Cajin partner u projektu koji podrazumeva četiri startap firme koje su na konkursu dobile početni kapital i da će on morati da trpi posledice Cajinh BIZARNIH ideja, želja koju traži od duha je da nikada ne gubi nerve, odnosno da samo sebi kaže ,,ne treba da gubim nerve" i da ga to u potpunosti smiri.



Ovo je ponovo LOGIČNO, imajući u vidu put kojim Paja upada u nevolje, ali je i premisa za urnebesnu komediju u kojoj Cajini projekti zaista sleću preko bankine strašnim tempom, a Paja je taj koji mora da vadi vruće kestenje iz vatre. Emilio Urbano crta Paju koji sebi govori ,,ostani miran" sa takvim izrazima lica da bi vam i najkvalitetniji budistički monasi na planeti rekli kako će ovaj momak do kraja stripa da se okrene i da nekome polupa kljun. No, pored te vrhunske facijalne mimike, grafički tim ima veoma dinamičan scenario da sa njime radi, mnogo promena mesta radnje i sumanutih projektnih koncepata što ih je Caja smislio pa je ovo ekstremno zabavno poglavlje u vizuelnom smislu.

Četvrto onda JOŠ eskalira stvari, mada ovde Paja praktično greškom izgovara želju a koja ima strahovite reperkusije za čitav grad. ,,Želim da su svi preduzimljivi kao što sam ja" ne zvuči ni malo negativno u izolaciji ali ovde Libero Ermetti na olovkama, Stefano Porcu na tušu i Connie Daidone na kolorima crtaju grad koji sve vreme ključa. Patkovgrad je tokom jednog dana, dakle, mesto u kome SVI stanovnici napuštaju svoje redovne rutine i odlučuju da se posvete svojim pasijama i malim ličnim projektima, od kojih su neki spontano smišljeni baš tog trenutka. Zašto biste zvali vodoinstalatera ako sami možete da popravite cevi u kupatilu? Ko da se zamara krečenjem kuće korišćenjem četaka i valjkova ako to dronovi mogu da obave iz vazduha? Čak i stric Baja, inače veoma preduzimljiva osoba, odlazi u ekstrem i rešava da ode da sam projektuje novi tržni centar na svojoj parceli. ,,Kome trebaju arhitekti", kaže on Paji kada ovaj pokuša da ga urazumi, ,,KOLIKO UOPŠTE MOŽE BITI TEŠKO DA SE NEKOLIKO ZIDOVA STAVI JEDAN UZ DRUGI? U Klondajku su moje šupe za krampove bile legendarne!!!"

Kada ČITAV grad radi isto to u isto vreme, ,,mejhem" iz naslova stripa ne izostaje i Paja jedva može da dočeka ponoć da poželi želju kojom će resetovati situaciju i sebi dati prostora da razmisli šta bi ZAISTA trebalo da poželi kako bi imao srećan i lep život.

I onda naravno u poslednjem pogavlju on poželi da bude najtaličniji patak na svetu, srećniji čak i od Cakanog Caje i duh mu ovu želju ispunjava. Mario Ferracina crta a Francesca Vivaldi koloriše priču koja, za razliku od prethodne četiri, traje godinama – u jednom momentu čujemo Paju kako pominje da treba da ide na maturu svojih sestrića – i ova duža perspektiva je presudna za razumevanje toga šta ,,sreća" u smislu ostvarivanja rezultata bez mnogo žrtava, ulaganja i nerviranja može da učini za ,,sreću" u smislu dobrog mentalnog zdravlja. Savini ovde piše odmerenu studiju slučaja, oslanjajući se na poznate motive iz istorije stripova o Paji i njegovoj porodici (ekstremna taličnost, pronalaženje vrednih predmeta i bogatstava na raznim egzotičnim lokacijama po svetu) da bi nas spretno vratio sržnom karakteru Paje Patka koji će on sam, organski prepoznati u sebi i, žrtvujući posle slave, mirnoće, opšte preduzimljivosti i samu sreću – koja mu je donela bogatstvo – vratiti se svojoj suštini. U kojoj će biti istnski zadovoljan. Bolji poklon za devedeseti rođendan on i nije mogao da dobije a vi, iako vam verovatno još nije devedeseta, sebi slobodno ovaj divni strip poklonite, na primer odlaskom do Fantagraphicsovog sajta i kupovinom ovog albuma.

[Meho Krljic]

Grafički roman In Search of Gil Scott-Heron (u francuskom originalu À la recherche de Gil Scott-Heron) se završava pobedom Donalda Trumpa na američkim predsedničkim izborima 2016. godine i podsećanjem Abioduna Oyewolea iz legendarnog američkog crnog sastava The Last Poets da su se svi kolektivno opustili pod Obamom i da su mislili kako je sve završeno time što u Beloj kući sedi ta ,,kul crna porodica", pre nego što stari, iskusni aktivista pobesni kada ga autor ovog stripa podseti da ipak postoje pozitivne socijalne inicijative kao što je Black Lives Matter. ,,Jel' se šališ? Pa to je korak unazad! Crni životi su uvek bili važni. A mi smo sa nekadašnjih proklamacija o Crnoj moći došli to toga da ponavljamo kako su Crni životi važni".



Ima neke pravilnosti u tome da sam ovaj strip, izašao 2023. godine na Engleskom jeziku za Titan Comics (dok je original godinu dana radnije publikovao pariski Éditions Les Arènes) pročitao početkom 2025, dakle u godini u kojoj je Trump načeo svoj drugi mandat, brutalnim nasrtajem na mehanizme ograničavanja autoritarne moći predsednika i njegove izvršne grane vlasti, i na ljudska prava veoma širokog spektra populacija, sve sa pokličem da će ovo Ameriku ponovo učiniti velikom. Štaviše, koliko ovog jutra (u danu u kome pišem prikaz) smo čuli kako Tramp razmatra opcije da nekako sebi podari i treći mandat, ali i gledali Trampovog ,,First Buddy" saradnika Elona Muska kako insistira da je ,,ludilo" kako bilo koji federalni sudija može da zaustavi bilo koju akciju predsednika i da to mora da se ukine.

Kao građanin Srbije, zemlje koja je mislila da je 2000. godine završila posao, onda se opustila – čak i kad su joj ubili premijera – i danas je, čini se, osuđena da bude rudarska kolonija na rubu civilizovanog sveta, kojom protivpravno vlada kriminalna klika, mislim da je važno da vidimo širi kontekst i shvatimo da smo u nekim slučajevima mi (doduše posle Rusa i Belorusa) bili avangarda čiji će put ponavljati druga, mislili smo ozbilnija društva. Kao ljubitelj Gila Scotta-Herona i crne muzike generalno, mislim da je u 2025. godini pročitati jedan ovakav strip važno, baš zato što revolucije danas prenosi televizija, a Scott-Heronova tvrdnja da ,,revolucija neće biti prenošena na televiziji" deluje kao lekovito podsećanje da treba da budemo sumnjičavi prema svemu što nam stiže posredstvom establišmenta.

Gil Scott-Heron, pesnik, pevač, kompozitor, izvođač, čovek koga su još za života zakitili laskavom ,, the godfather of rap" titulom, a koji je sebe pre svega smatrao ,,bluzologom", umro je 27. Maja 2011. godine u bolnici u Njujorku nakon komplikacija koje su nastupile u vezi sa upalom pluća zbog koje je hospitalizovan, sa svega 62 godine i bez ikog od svoje familije da bude uz njega. Glasine da je već nekoliko godina bio HIV-pozitivan su u ovom stripu dopunjene novom, da je, nakon što je Gilu bilo bolje, smrt nastupila kao posledica ujeda insekta koji mu je preneo opasnog parazita sa kojim oslabljeni imunosistem izraubovanog muzičara, pisca, mislioca i aktiviste nije uspeo da se izbori. Da li je ovo ,,prava" istina o smrti Gila Scotta-Herona ili samo još jedna urbana legenda je pitanje na koje nemamo odgovor, ali je ona perfektno uklopljena u priču što se, zapravo, Scottom-Heronom bavi samo sa distance i predstavlja hroniku autorovih napora da dođe do slavnog crnog umetnika i snimi o njemu dokumentarni film koji bi biografiju jednog od najvažnijih eksponenata ,,novije" afroameričke popularne kulture koristio kao format da se unutar njega priča o crnom identitetu, crnom životu u SAD, crnim životima, crnim smrtima itd.



O Scott-Heronu sam ,,zvanično" pisao samo jednom, opisujući njegov povratnički (nakon šesnaest godina pauze) a istovemeno i poslednji album, makar izdat za njegovog života. I'm New Here je bio briljantno venčanje savremenih elektronskih bitova i tradicionalne bluz filozofije a urađeno na inicijativu (i u produkciji) Richarda Russella, kako sam tad rekao ,,sive eminencije britanske elektronske scene". Iako su se Popboksovi čitaoci s pravom podsmevali mom pompeznom izražavanju, fakat je da je ono bilo proizvod istinskog divljenja čoveku koji je već tada imao status hodajućeg istorijskog monumenta, a da je snimio album koji je bio onoliko neposredan, jednostavan i ISTINIT kakve retko čujete u bilo kom krilu popularne muzike. Scott-Heronov život, poezija i muzika su bili toliko međusobno upleteni da niko nije mogao da kaže koje od njih inspiriše ostala dva.

Istog, a verovatno i intenzivnijeg mišljenja je bez sumnje bio i Thomas Maucéri, francuski autor dokumentarnih filmova i scenarista ovog stripa a koji je, taj strip, hronika njegovih napora da svoj projekat, dokumentarni film o Gilu Scott-Heronu realizuje tako što će, između ostalog, sesti sa samim Scott-Heronom i intervjuisati ga za potrebe budućeg filma.

Nije spojler ako odmah kažemo da se ovo neće desiti i In Search of Gil Scott-Heron ima nemalu simboličku snagu upravo u činjenici da predstavlja svojevrsnu odiseju u kojoj autor pokušava da ostvari neposredni kontakt sa čovekom koga u velikoj meri smatra svojom inspiracijom – ne samo umetničkom već i šire životnom i identitetskom – koji je jedan od najcenjenihih a svakako najcitiranijih umetnika u okvorima svoje kulture, a da do tog kontakta na kraju neće doći. Strip zapravo počinje tako što pokazuje Maucérija kako ulazi u Scott-Heronov stan u Njujorku zajedno sa poznanicom koja mu je i na ime svoje bliskosti sa Amerikancem obezbedila konačni susret oči-u-oči, ali taj ulazak u stan dešava se nekoliko sati nakon što je Scott-Heron umro u bolnici. Maucéri i Dorothée Nolan zapravo ulaze u njegov stan isključivo zato da bi našli nekakav telefonski imenik preminulog umetnika, kako bi mogli njegovoj porodici i prijateljima da jave da je ovaj mrtav – fakat koji ni bolnica nikome nije mogla da dojavi jer je Scott-Heron u nju legao bez ikakvih informacija koga zvati u slučaju da je potrebno javiti dobru ili lošu vest.

Pored neizbežnog komentara o bizarnoj prirodi zdravstvene zaštite u SAD (a koji i sam Maucéri pravi u jednom dijalogu što ga u stripu vodi sa Abiodunom Oyewoleom, poredeći američki i francuski sistem javnog zdravstva), ovo je i dodatna kontura na portretu Gila Scotta-Herona, čoveka koji je, uprkos svom neprocenjivom legatu što je oblikovao  ogroman deo afroameričke (pa posredno i druge crne, globalne) kulture, ali i bona-fide mejnstrim uspehu koji je postigao sa nekom svojom muzikom (čak i ako The Revolution Will Not be Televised ne ubrajate u ovo), ostao neuhvatljiv, izdvojen iz kulture glavnog toka, čak i nesaznatljiv.



Štaviše, jedan od refrena koji se ponavljaju kroz ovaj strip je da je za Scott-Herona ideja da bi neko o njemu snimao film ili pisao knjigu (a što radi pomenuta Dorothée) bila neugodno tuđinska, da je on sve što bi imao da kaže već rekao kroz svoju poeziju, romane koje je napisao, svoje ploče i recitacije na njima i da ne bi ni imao šta da doda kada bi ga neko intervjuisao. Dorothée na jednom mestu kaže da je on zapravo neočekivano stidljiva i povučena osoba a što je svakako u kontrastu sa idejom da je u pitanju crni revolucionar čija su poezija i performansi – snimljeni i živi – inspirisali ogroman deo buduće afroameričke kulture.

No, Maucéri kroz svoje istraživanje Scott-Heronog života, rađeno isključivo, dakle, kroz sekundarne izvore, iscrtava obrise portreta čoveka koji je imao veliki talenat ali i zapravo povoljniju početnu poziciju od mnogih drugih crnih umetnika svoje i kasnijih generacija, koji je bio jedan od prvih crnih učenika u školi što je tek nedavno odbacila politiku da je ,,samo za belce", koji je impresionirao svoje profesore pisanjem i osvajao stipendije, koji je kasnije mogao da priušti ne samo da tokom studija osnuje bend (inspirisan The Last Poetsima, dakako) već i da pauzira studiranje kako bi napisao svoja dva romana (The Vulture i The Nigger Factory), da kasnije i bez kompletiranog fakulteta dobije mogućnost za master kurs iz kreativnog pisanja na Univerzitetu Johns Hopkins.

Čak i tako, Scott-Heron nije ni na koji značajan način umakao zamkama koje su čekale crne muškarce, posebno one koji su se bavili umetošću i aktivizmom, pa je čovek koji je pričao o revoluciji i ekstremno eksplicitno upozoravao na opasnosti adikcije u crnoj populaciji, bio hapšen i zatvaran zbog male količine kokaina koja mu je pronađena, na kraju i sam sa pogrešne strane zakona na sličan način kao i gangsta-rap naslednici kojih se, na to ovaj strip podseća, s prezirom odricao. Scott-Heron je bio iz generacije koja je ,,black power" doživljavala marksistički, solidarno i revolucionarno i naravno da nije mogao da prihvati da je njegov legat gomila klinaca zatrovanih materijalističkim iluzijama što se na pločama hvale koliko su im teški platinasti lanci i pucaju jedni na druge po klubovima.

Maucéri mnoge od ovih poenti pravi formalno ,,dokumentaristčki", dakle prepričavajući poznate delove Scott-Heronovog života i ilustrujući ih njegovim pesmama jer, kako rekosmo, on čoveka nikada nije sreo licem u lice. Strip zapravo prati Maucérija od trenutka njegovog otkrivanja stvaralaštva Scott-Herona, a tokom studija u Americi početkom veka gde mladi francuski (budući) režiser dolazi u SAD i otkriva od čega je nastao sav taj hip-hop koji rado sluša kod kuće, preko perioda Obamine administracije kada se ideja o dokumentarcu rađa a pokušaji da se stupi u kontakt sa Scott-Heronom vode najdalje do telefonskog razgovora, pa do ponovnog odlaska u Ameriku da se konačno susretnu a koji se završava Scott-Heronovom smrću i Maucérijevom neočekivanom ulogom osobe koja će ovu smrt oglasiti ljudima koji su, nominalno, bili bliži preminulom.



Iako je ovo jedna labava dramska struktura, Maucéri uspeva da je pretvori u interesantan narativ, delom i jer ima nečeg zaista praktično mitološkog u toj potrazi za čovekom koji nije nekakav apokrifni mudrac što živi u pećini na vrhu nedostupne planine već tehnički gledano nepatvoreni selebriti, neko ko održava stalne koncerte i turneje i trebalo bi da ima agente i menadžere upravo zadužene za kontakt. No, Scott-Heronova alergičnost na intervjuisanje ali i generalno odbijanje da bude deo ikakvog sistema – čak je i za album I'm New Here eksplicitno rekao da je to Russellova ploča na kojoj je on samo izveo šta je umeo i da nije ni znao kako će to izgledati kada je došao u studio – su ga u praksi pretvorili u (crnog) belog kita do koga će Maucéri najbliže doći u par telefonskih razgovora tokom kojih će mu Scott-Heron uglavnom govoriti da ne vidi da ima šta da mu kaže i puštati ga da izgradi svoj argument i odobrovolji ga do mere da na kraju bude pozvan u bekstejdž pre koncerta u Parizu.

Naravno, taj se koncert onda neće održati jer je muzičaru zabranjeno napuštanje tertorije SAD, Maucéri sumnja na ime osude za posedovanje kokaina, dok će naredni njegovi nastupi po Francuskoj ostati nedostupni za Maucérija.

Delom strip funkcioniše jer Maucéri daje iskrenu, proživljenu i vrlo minimalno ,,dramatizovanu" destilaciju njegovih iskustava sa SAD i životom u koži tamne boje, sa dredloksima na glavi a u državi koja sebe voli da naziva ,,zemljom slobodnih" i ,,domom odvažnih". Maucéri pokazuje i lepe stvari, kao što su upoznavanje i saradnja sa aktivistkinjom koja ga prekoreva što puši  jede meso ali i koja mu zapravo daje Scott-Heronov broj telefona. Ova žena, koja u Baltimoru radi kulturne programe za afroameričku populaciju je i Maucérijev vodič kroz baltimorski geto, mesto na kome je on šokiran kada vidi kao ta populacija živi u 21. veku, oslobođena od lanaca, ali ne zaista slobodna.

Tu su i susreti sa belim rasistima, ali i mnoge važne reference na crne umetnike koji su afroamerički identitet i duh oblikovali u nešto vredno ponosa, posebno nakon što je proces džentrifikacije velikih gradova devastirao nekada vibrantne, solidarne crne zajednice. Kroz čitav strip prolazi nit kojom se podseća da je marksističko-lenjinistička filozofija koja je činila dobar deo ideološke inspiracije crnih umetnika iz šezdesetih i ranih sedamdesetih nažalost u velikoj meri nestala sa pojavom one forme hip-hop muzike gde je veličanje geta i kriminalnog života predstavljalo horizont iza koga nema daljih očekivanja i da su reperi kao što su bili prvo Public Enemy a posle njih Mos Def ili Talib Kweli, na neki način stvarni, prirodni naslednici onog što su radili The Last Poets i Gil Scott-Heron. Ovo može biti i donekle reduktivno svođenje istorije afroamerike muzike i njoj odnosnog aktivizma na samo jednu ,,ispravnu" liniju i, da bude jasno, ne tvrdim da Maucéri to svođenje radi svesno, namerno, niti da ga ZAISTA radi, već samo da kroz njegove reference vidimo šta je on slušao i u čemu se prepoznao tokom svog sazrevanja i sazrevanja crnog identiteta u njemu,te da to ne treba shvatati kao totalitet afroameričke (pop)kulturne istorije.



A ni In Search of Gil Scott-Heron nije totalitet priče o Scott-Heronu, niti to pretenduje da bude. Ovo je lična, subjektivna priča o momku-koji-je-želeo-da-intervjuiše-umetnika i to da na kraju u tome nije uspeo ne znači da je i njegova potraga bila besplodna. Pogotovo jer je iz nje nastao strip koji je nacrtao izvrsni Sébastian Piquet. Piquet je pre ovog stripa uradio samo dva profesionalna stripa, od čega je jedan izašao za Dargaud a drugi za Michel Lafon, a on je sam kontaktirao Maucérija da ga pita mogu li da rade strip o Scott-Heronu, znajući za njegove napore da se napravi film. Maucéri je prvo rekao da nema ništa, onda otišao da spava pa se probudio s osećajem krivice jer ,,ako iko ima išta da kaže o Scottu-Hweronu, to sam ja" pa je zvao Piqueta, pa su prvo planirali strip od dvadesetak strana za magazin 21 a na kraju završili sa grafičkim romanom od preko dvesta.

Piquet radi dinamičnim, pomalo ,,pijanim" stilom gde se geometrije često nakrivljuju, detalji često utapaju u pozadinu a dubina rešava svedenim ali efektnim kolorom. Njegovi su likovi izražajni i pamtljivi a pošto strip pokriva mnogo različitih lokaliteta (na više kontinenata) tokom različitih vremenskih era, Piquet je uradio pažljive studije, kako likova tako i mesta, da svakom podari identitet. Ljude koje znamo sa slika, uključujući samog Scott-Herona, je predstavio izvrsno, dajući im ne samo izrazit, prepoznatljiv karakter, već i prostor da se vizuelno menjaju od situacije do situacije i od decenije do decenije, držeći priču na okupu i u trenucima kada Maucéri razlabavi strukturu do maksimuma i stalnim refleksijama i flešbekovima preti da malo zbuni čitaoca.

To se nikada ne dešava i čitalac ne samo da stiže informisaniji i emotivniji do kraja stripa već i na tom kraju dobija i tekst koji se bavi Scott-Heronovom diskografijom, iz pera baš Dorothée Nolan, a gde se svaki od album analizira i kontekstualizuje između ostalog i stvarima koje je Scott-Heron njoj rekao u intervjuima što ih je ona sa njim radila tokom pola decenije pred njegovu smrt.

Sve u svemu, In Search of Gil Scott-Heron je najbolja dostižna supstitucija za dokumentarni film o Gilu Scott-Heronu do koje je Maucéri mogao da dođe, jedna lična a opet poopštavajuće efektna refleksija o životu čoveka koji je inspirisao čitave kulture i umro sam u njujorškoj bolnici, ostavljajući iza sebe suvo duhovno zlato i život ispunje iskušenjima. Ako sve to zvuči interesanto, francuski original imate ovde, a Titanov engleski prevod ovde.

[Meho Krljic]

Fatcop je tvrdo koričeni grafički roman koji je početkom prošle godine izdao Fantagraphics, a za koji, evo odmah da kažemo, za razliku od mnogih drugih Fantagraphicsovih tvrdo koričenih izdanja, valja dvaput promisliti pre nego to ga kupite kumu za rođendan, ocu za božić ili, evo ljubavnici za godišnjicu veze, da joj pokažete da cenite to što se ona interesuje za i razume stripove izvan glavnog toka bilo koje strip-industrije. Štaviše, za Fatcop nije loše da dvaput promislite i pre nego što sami uzmete da ga čitate, ma koliko sebe da smatrate osobom otvorena uma koja andergraund, fanzinske stripove doživljava kao najkreativniji deo medijuma i radosno se baca u smeru svakog fotokopiranog, grubo crtanog samizdata koja joj pređe put.



,,Oh, dobro, Mehmete", kažete sad vi malo uvređeni, ,,šta si uzo ovde da dramiš, koliko uopšte može da bude strašan jedan strip koji izdaje FantagrapiiiIIIIIIJJJJJJAOOOO ŠTA JE OVO JEBOTEBOG? JEL TO PACOV I ON TO... ČEKAJ... JEL SE PACOVI STVARNO TAKO PARE... A TO SU... KANDŽE? A ON NA KRAJU NJOJ... OH.... OH...ON NE..."

'Oh, ne' je generalno ispravna reakcija na stripove Johnnyja Ryana a Fatcop je brutalna satira o policajcu za koga korumpirani policajci smatraju da je suviše korumpiran da bi sedeo s njima za istim stolom, za koga kriminalci govore da je isuviše veliki psihopata da bi imali posla s njim, i istovremeno ime stripa za koji bi reći da je politički nekorektan i duboko uznemirujući bilo slično kao kada biste tiranosaurusa reksa opisali kao ,,dosta velikog guštera". Štaviše i klasifikacija da je ovo ,,brutalna satira" je pod znakom pitanja i to ne zbog ,,brutalna" dela ove sintagme. Naprosto, Ryan sa ovim stripom prolazi kroz satiru i kritiku onako kako bi buldožer prošao kroz polje maslačaka – ostavljajući za sobom đubre i izrovanu zemlju – i izlazi potpuo na drugu stranu na kojoj se nalaze čist nihilizam i apsolutni prezir prema svemu ljudskom.

Da li je Fatcop ipak i zabavan strip? Svakako jeste i on svakako ima tu komponentu kritike koja je bitna za satiru, samo je važno prepoznati da Ryanova kritika ide mnogo dalje od ukazivanja prstom na trule jabuke u jednom generalno zdravom voćnjaku. Njegov prikaz korumpiranog nemoralnog policajca u ovom stripu je samo centar oko koga se vrti prikaz ljudske rase* kao fundamentalno iskvarene, lišene bilo kakve etike iznad potrebe da se zadovolje najniži nagoni, spremne na svaku vrstu gadosti, eksploatacije i opscenosti onog trenutka kada se čini da negativnih posledica neće biti. Ryanova vizija sveta je duhovita ako možete da se smejete stvarima koje poništavaju samu ideju ljudskosti, humanosti kao deljene karakteristike među pripadnicima ljudske rase ali i ideala kome ljudsko društvo teži.
*i, uh, neljudskih rasa

Ryan nije klinac a što bi možda neupućen čitalac pomislio nasumičnim prelistavanjem Fatcop i naletanjem na, recimo, scenu u kojoj policajac na đubrištu ima polni odnos sa bićem (ili halucinacijom) koje je samo oživljeno smeće (ali sa vaginom i ženskim dojkama) i gde se ova kopulacija okončava nuklearnom detonacijom. Ryan nije puki ,,edgelord" mlađe generacije, fatalno izopačen provođenjem osetljivih formativnih godina na 4-Chanu već dokaz da je nas izopačenih vazda bilo i da smo energiju kršenja tabua uvek voleli da ubacujemo u javni prostor, u nadi da će ta energija i to neko kršenje doneti NEŠTO ako ne korisno ono barem važno ljudskoj, jelte, vrsti.



Pričam u prvom licu množine ne samo jer sam izopačen nego i jer je Jimmy Ryan praktično moja generacija, čovek rođen 1970. godine, u Bostonu i čovek koji je polovinom devedesetih započeo profesionalno (ili makar redovno i usredsređeno) bavljenje stripom tako što je izdavao Angry Youth Comix. Već način na koji je napisana ta poslednja reč u nazivu ovog samizdata sugeriše da je Ryan sebe tada video kao duhovnog nastavljača underground comix talasa iz šezdesetih i sedamdesetih godina prošlog veka, koji je rastao i bujao onako kako je kontrakultura – u velikoj meri vezana za hipi-pokret – bujala i rasla u SAD generalno, suprostavljajući se svim vrednostima kulture glavnog toka i delajući ponekad kreativno, ponekad destruktivno u naporu da se nađu druga rešenja i izlazi.

Underground Comix je i zamro, makar kao prepoznatljiv pokret, onako kako je zamrla hipi kultura ali kada su hipike zamenili pankeri, fanzinski strip nije nužno pljunuo na undeground comix pretke onako kako su pankeri pljuvali po hipicima. Naravno, bilo je tu raznih novih evolutivnih linija i autori poput Arta Spiegelmana, braće Hernandez a za njima Daniela Clowesa ili Charlesa Burnsa, su odveli medijum u novim, uzbudljivim smerovima, ali sam ja do duboko u devedesete po fanzinima viđao stripove koji su po estetici, energiji, tematskom interesovanju i želji da se izruguje tabuima mogli biti deo i originalnog underground comix talasa.

U svakom slučaju, Ryan je do kraja devedesetih postojano radio Angry Youth Comixm publikujući jedanaest brojeva između 1994. i 1998. godine, da bi onda preko Petera Baggea (koga znate po serijalu Hate što ga je od 1990. godine objavljivao Fantagraphics) došao do Fantagraphicsa a koji su počeli da ga objavljuju 2001. godine. Najpoznatiji Ryanov rad je serijal Prison Pit, naučnofantastična ekstravaganca prepuna droge, nasilja i svakojakih izopačenosti a koja je u nastavcima išla između 2009. i 2018. godine. Fatcop je onda prvi Ryanov rad posle nekoliko godina pauze, odmah urađen u formi romana i povezan u čvrste korice da imate čime da se branite kada na vas nasrnu čuvari javnog morala ili naprosto supružnik sa kojim ste do malopre delili dobro i zlo a sada želi da vas likvidira jer mu se ne dopada ideja da živi sa psihopatom.

Kad smo već kod psihopatologije, Ryan inače svoje račune plaća uglavnom radeći u animaciji, pa je tako godinama bio urednik narativa za Warner Bros.ov Looney Tunes (i bio jedan od kreatora serijala Pig Goat Banana Cricket koji je išao na Nickelodeonu), kao i ilustrujući magazine poput MAD, LA Weekly, National Geographic Kids, Hustler, The Stranger. Dakle sve od humora, preko pornogragfije do ,,ozbiljnih" novina. Njegovi autorski radovi su prevođeni na Portugalski, Španski i Francuski, dakle, tradicionalno jaka strip-tržišta su okusila Ryanov patentirani brend izopačenosti. Ne očekujem da u skorije vreme vidim ovaj strip na nekom od u našem regionu prisutnih jezika, ali ako se to desi, spreman sam da volonterski napišem predgovor.



Jer, da se razumemo, Fatcop je strip koji treba da postoji ali ni slučajno nije za svakoga. On je toliko brutalan i toliko dosledan u svom rušenju svih granica da je fer reći da je namenjen samo probranoj publici. Klincima koji se lože da su radikalni i za koje je šok-efekat još uvek jedini efekat što umeju da ga prepoznaju, ali i nama matorima koji smo spremni da iskreno testiramo tezu da nam ništa što je ljudsko nije strano. Ovo je strip u kome grafičko i grafičko seksualno nasilje dolaze u paketu sa zlostavljanjem dece, nekrofilija je samo trešnja na vrhu psihopatske torte umešene od zatvaranja, mučenja i komadanja, a sve se događa u okvirima društvenog ugovora koji je jako narušen ljudskom zlobom, sebičnošću ali i psihotičkom izvitoperenošću najnižih poriva.

Fatcop je, dakle, ,,beat cop", običan pandur koji ide unaokolo i zaustavlja vozače tražeći im dokumenta i upozoravajući ih da su prekršili propise, ali je on taj koji pravi karijeru od kršenja propisa, izbegavanja radnih obaveza, traženja i primanja mita, zloupotrebe službeog položaja i trgovine uticajem. A to su još njegove dobre, LJUDSKE strane. Da bi bilo sasvim jasno kakav je Fatcop čovek i kakav je Fatcop strip, narativ otvara scena u kojoj klinac na groblju sere na nadgrobni spomenik i snima se ne bi li sve to pokazao ortacima (,,for the lulz") a Fatcop ga u tome prekida, pa ga posle brutalnog ,,ispitivanja" i mučenja na kraju i ubija.

Fatcop je ,,heroj" ovog stripa samo utoliko što najveći deo vremena provodimo sa njim ali on nije ni heroj ni antiheroj, čak ni definisana metafora za korumpirani sistem koji, eto, nekažnjenom represijom dela protiv edgelord omladine, već metafora nejasne, fuzzy granice, čiji je najvažniji kvalitet baš to da je nepredvidiva, da ne možemo da utvrdimo GDE joj je granica, da li je uopšte ima. ,,Zaplet" stripa – a strip isprva deluje samo kao serija labavo povezanih gegova – se prvo tiče partnera koji kapetanica nameće Fatcopu a koji je instruiran da ga iziritira što je više moguće kako bi ovaj sam dao otkaz. Partner, policajac Rick u strip ulazi nakon nekoliko kraćih celina u kojima smo doslovno gledali kako Fatcop zlostavlja, siluje, ubija, masturbira u sobi nestale devojčice a posle kopulira sa lešom njene majke, i na krau lažira dokaze, i ideja da Rick treba da ga samo iznervira kako bi ovaj napustio policiju deluje kao da je došla iz nekog drugog stripa. Ryan nam ovde pravi svojevrsnu zamku jer jedan solidan deo stripa otpada na kontrast između Ricka i Fatcopa, sa Rickovom control-freak personom, samozaljubljenim odnosom prema svom telu i fetišizovanjem autoriteta. Fatcop i Rick su dva strana istog novčića, ni jedan od njih nije ,,good cop", ali je svako od njih ,,bad cop" na svoj način i ovde strip prilazi najbliže kritici establišmenta.



Ali se stvari, predvidivo, odmotaju u sasvim nepredvidivom smeru i ,,glavni" zaplet stripa postaje otkriće da se u podrumu lokalne Trader Joe prodavnice odvija zastrašujuća trgovina decom. Sasvim sigurno bi netačno bilo reći da je do svoje polovine Fatcop bio nekakav ,,klasičan" policijski procedural, ali jeste imao nekakvu rutinu u prikazivanju epizoda policijskog posla između epizoda Fatcopovog ožderavanja u restoranima brze hrane (sa neverovatnim nivoom detalja u narudžbinama). No, negde oko polovine se ovaj strip pretvara u, recimo, horor-triler koji po opscenosti i halucinantnosti ali i intenzitetu nihilizma nadmašuje sve što smo do tada videli. Ako su u prvoj polovini momenti torture, seksualnog nasilja, ubijanja i nekrofilije još imali formu gega, druga polovina izopačenost stavlja u prvi plan sa samo malim, najmanjim komičkim pančlajnovima u nekim momentima da barem malčice razveju tešku mijazmu užasa (kao što je zaključak neverovatno dugačke scene u kojoj na nepune dve table pomenuti pacovi imaju nasilan, agresivan snošaj).

Sve je to jako INTENZIVNO i Ryan je veoma maštovit u tome kako povezuje scene i nešto što je mogla da zaista bude samo niska mučnih halucinacija na kraju spoji u koliko-toliko koherentan narativ. Ovde imamo i propisne akcione set-pisove, a STVARNI stvarni zaplet stripa se solidifikuje tek u poslednjoj celini sa likom koji je do tada delovao kao sporedan i iskorišćen (sa svim najgorim konotacijama koje ovaj izraz može da nosi) za samo jedan odvratan geg na početku. Ovaj lik, uzgred, nosi ime američke pornografske glumice koja je bila dosta poznata početkom druge decenije stoleća, iako fizički ne podseća na nju pa je to još jedna bizarna stvar koju treba držati u glavi dok pokušavate da dešifrujete Ryanov narativ.

Naravno, pod uslovom da mislite da ima ŠTA da se dešifruje. Fatcop nije kompleksan narativ, već samo neuredan (ali, moglo bi se argumentovati, šarmantno, uzbudljivo neuredan), a u njemu nema poigravanja sa tehnikama filmske naracije kao kod na primer Gilberta Hernandeza koji i sam ume da se spusti nizbrdnom stazom nihilizma u svojim solo-radovima, ali nikada do ove mere. Fatcop poentu pravi od toga da čoveka suoči ne sa najgorim što čovek može da uradi drugoj osobi, držeći nekakvu sponu sa stvarnoću, nego sa najgorim što ljudski um može da ZAMISLI da uradi drugoj osobi, slobodno plutajući okeanom nesvesnog oslobođen stega i limitacija.

Ima tu neke transcendencije, naravno, ali, da ponovimo, to nije za svakoga. Istraživanje onog najgoreg što ljudi mogu da budu u prostoru gde nema nikakvih kazni – dakle u sopstvenoj mašti – jeste smeo, pa možda i značajan posao, ali sasvim je fer i reći da ne želite da čitate strip koji takve stvari materijalizuje i daje im jednu opipljivu formu.

No, ta je forma makar vrlo solidna i mada je Ryanov stil, u skladu sa undeground comix uzorima, sirov, grub i jednostavan, on je istovremeno i vrlo izgrađen pripovedač, sa besprekorno efikasnim karikaturalnim šmekom i sposobnošću da kreira izuzetno dinamične scene kroz seriju manjih kadrova rađenih istim formatom, nizanih istim tempom. Tehnička izvrsnost na stranu, ima nečeg vrlo karakternog u likovima koje Ryan osmišljava, pa onda i dodatno uznemirujućeg kad likove koji kao da su zamišljeni da čitav život provedu na jednoj karikaturi ili u novinskom stripu od tri kadra i nikada se više ne pojave, gledamo kako učestvuju u scenama torture, strave i poniženja koje zauzimaju po nekoliko tabli.

Fatcop, dakle. Strip za koji mnogi kažu da Fantagraphics nije ni trebalo da ga objavi jer u njemu nema ničega sem isprazne šok-taktike i napora da se čitaocu zgadi život. No, ako verujete sebi i verujete da postoji nešto važno, transcendentno, duboko ljudski što se da videti tek kada se suočavate sa potpunim poništenjem ljudskog, Fatcop jeste lektira za vas. Fantagraphics ga prodaje ovde.

[Meho Krljic]

Pošto ni previše Đunđija Itoa nije DOVOLJNO Đunđija Itoa, danas bismo zajednički prelistali drugu recentnu kolekciju njegovih horor stripova koju je izdao beogradski Darkwood, naslovljenu Fragmenti strave ili, u japanskom originalu Ma no kakera, a ako ste pre svega anglofon i anglofonskog roda, onda Fragments of Horror, kako je na Engleski naslove kolekcije preveo američki Viz kada ju je izdao 2015. godine. Dobro, reč ,,recentnu" u prethodnoj rečenici koristim očigledno dosta relaksirano jer je kod nas ovo izašlo 2022. godine a u Japanu je kolekcija publikovana 2014, sa prethodnom serijalizacijom u Asahijevom dvomesečnom magazinu Nemuki* tokom 2013. i 2014. godine. No, Đunđi Ito je ne samo nacionalno japansko već i globalno kulturno blago i nije, mislim, ni malo neopravdano, nakon što smo pokrili recentniju kolekciju priča nastajalih u vreme pandemije, osvrnuti se na nešto staro malo više od decenije. Pogotovo što Ito, kao i vino, stari jako dobro i apsolutno je jedinstven u japanskom strip-krajoliku bez obzira na popularnost i uticaj koje njegov rad ima.
*ime magazina je danas zvanično Nemuki mada je to prvo bila zgodna skraćenica za puno ime koje je glasilo Nemurenu Yoru no Kimyō Na Hanashi, a što bi bilo nešto tipa ,,Čudnovate priče za besane noći".



Fragmenti strave su interesantna stavka u Itovoj karijeri jer zapravo predstavljaju povratak kralja horora onome po čemu je, pogotovo izvan Japana, on i najpoznatiji. Dakle, hororu. I u pogovoru koji daje ovoj kolekciji Ito naglašava da je za njega ovo bio neobičan trenutak u životu i karijeri. Od 2006. godine on nije nacrtao ni jedan horor strip, baveći se slikanjem i radom na stripovima iz drugih žanrova (poglavito serijalom Junji Ito's Cat Diary: Yon & Mu koji se bavio mačorom Yunom i Itovim životom sa njime) i kada je uredništvo od njega tražilo nove horor stripove upao je u proces refleksije pitajući se kako je prošlo toliko vremena bez horora i da li to znači da su njegovi kapaciteti da radi stripove zapravo merljivo umanjeni. Dobro, to je samo japanska strogost prema samom sebi na delu, ali se onda trenutak poklopio i sa smrću njegovog dugogodišnjeg urednika, pa onda sa smrću mačora Yonsukea a koji je i bio osnova za lik Yona iz Junji Ito's Cat Diary: Yon & Mu, a što je sve rezultiralo i izvesnom sumnjom u sebe i zapitanošću MOŽE LI SE zapravo ispuniti želja uredništva i kreirati nešto kvalitetno i smisleno u žanru koji je Ito, u praktičnom smislu, bio ostavio iza sebe.

Štaviše, kada je novom uredniku u Asahiju Ito doneo nacrt prve priče, Futon, ovaj je reagovao sa zabrinutošću, pozvao ga telefonom i, verovatno veoma ljubazno, ukazao da se od autora njegovog ranga očekuje malo VIŠI nivo kvaliteta. Naravno, japanska samopregornost sigurno ovde malo kiti priču ali Ito kaže da je pič koji je dostavio zaista bio ispod njegovih standarda, da je priču onda temeljno preradio za objavljivanje ali da i u svojoj završnoj formi ona zapravo nije dovoljno dobra i da je to bio razočaravajući početak njegovog novog horor-rada. Onda dodaje da je dalje uradio narednih šest priča bez mnogo napora ali da i dalje nije siguran da mu je to vratilo ,,osećaj za horor".

Da ne držimo čitaoca u neizvesnosti: priče u Fragmenti strave su DOBRE i sve su bolje nego Futon, a za jednu ili dve bih rekao da spadaju u sam vrh Itovog rada u formatu kratke priče. Naravno, njegov ,,osećaj za horor" se itekako vratio a što smo videli ne samo na primeru Granične zone, već i znatno pre toga sa izvanrednom adaptacijom romana Ningen Shikkaku koju je uradio 2017. i 2018. godine, primenjujući svoju horor ekspertizu na ključni tekst moderne japanske proze. O ovome sam opširnije pisao na ovom mestu povodom Stalkerovog izdanja te mange na srpskom jeziku.



Fragmenti strave, naravno, nisu monumentalno delo kao što je Ningen Shikkaku, pa ni duža i kompleksnija priča poput Black Paradox ili Tomie (o kome je plan da uskoro nešto napišem), već kolekcija kratkih storija fokusiranih na po jedan centralni motiv. Ovo su i manje obimni ogledi od onih u Graničnoj zoni, bliži radovima koje smo čitali u kolekcijama kao što su Venus in the Blind Spot ili Deserter. Ne postoji očigledna poveznica među njima u smislu metateme ili zajedničkog vremena ili mesta (sem što u dve priče imamo likove istih imena koji igraju iste ,,uloge" ali nije jasno jesu li u pitanju zaista isti likovi ili, možda, nekakve njihove alternativne verzije iz paralelnih stvarnosti...) ali je vidno da se veliki deo njih bavi odnoso erosa i tanatosa, seksualizacijom horora i hororizacijom seksa, a onda u nekima to biva supstituisano (ili maskirano) odnosima unutar najbliže porodice. Ovo su priče sa MNOGO momenata u kojima se uglavnom muški kapacitet da se sačuva hladna glava kada krv krene u, khm, niže telesne regione prikazuje kao žalosno nedostatan a što kreira brojne porodične i društvene probleme, ali i sa prikazom fatalnih žena i psycho-girlfriend arhe/ stereotipa koji ne da izmiču kontroli nego odleću u stratosferu. I to stratosferu STRAVE. Naslovna strana, sa kompozicijom što izrazito podseća na Munchov Krik je svakako dobar sažetak emocije koju ćemo često viđati na stranicama ove kolekcije ali i koje ćemo sami imati. Hajde da sada na brzinu pogledamo šta ovde sve ima u ponudi:

Pomenuti Futon otvara kolekciju i ovo je najjednostavnija, najkraća i u neku ruku najbanalnija priča koja u centru ima mladi bračni par gde suprug Tomio u jednom trenutku razvija tako snažan agorafobični strah da ne samo da odbija da izađe iz stana – nažalost, statistički ne toliko retka pojava među mladim japanskim muškarcima – već sve vreme provodi u futonu (japanskoj tradicionalnoj prostirci/ vreći za spavanje u kojima spavaju i drugi likovi Itovih priča u ovoj kolekciji), pokriven preko glave. Supruga Madoka pokušava da mu izađe u susret i da se o njemu stara, nadajući se da će on prevazići ovaj strah i celu epizodu staviti iza sebe, ali što vreme više prolazi, Tomio kao da sve više tone u psihozu, govoreći o zlim duhovima koji lebde ispod tavanice. Naravno, jedne noći Madoka i sama počinje da vidi muževljeve ,,halucinacije"...

Futon je suštinski priča o muškom neverstvu i ,,šaranju" izvan braka, ali prevashodno o krivici koju to ostavlja u muškarcu i od koje nema spasa. I dok je Itovo pripovedanje ovde zapravo dosta grubo, pogotovo sa ,,objašnjenjem" na poslednjoj tabli – a što sugeriše da je zaista možda malo gubio ,,osećaj za horor" – crtež mu je i dalje IZVANREDAN, sa prelepim mladim likovima ali i sa strahovito jakim prikazom halucinacija od kojeg bi Karl Gustav Jung ozbiljno, i sa poštovanjem, podrignuo.

Drvena misterija je, pak, zanimljiv spoj nekoliko tradicionalnih horor i folk-horor motiva smešten u mizanscen stare, tradicionalne japanske kuće sa jedanaest soba u kojoj sami žive otac i ćerka. Kuća, deo porodičnog nasleđa u kojoj su rođeni i otac i ćerka, je toliko lepa, stara i arhitektonski superiorna da je upisana kao deo japanske kulturne baštine i onda jednog dana u posetu dolazi mlada, pomalo misteriozna žena koja tvrdi da je studentkinja arhitekture i moli da joj se, iako još ne postoji zvaničan program poseta, omogući da malo pogleda kuću. Uprkos ćerkinom nećkanju, otac pristaje, malo iz osećaja dužnosti a malo i jer baca farove na mladu, privlačnu devojku sa luzibruksovskom frizurom i maznim, flertovanjem ispunjenim tonom komunikacije. Pa kada onda devojka zamoli da joj se dopusti da živi par meseci sa njima – jer joj se kuća EKSTREMNO dopada – i ponudi da kiriju plaća tako što će kuvati i čistiti za oca i ćerku, on i na to pristane iako ćerka nije baš oduševljena.

Jedna stvar, kako se to kaže, vodi ka drugoj pa se ćerka malo i navikne na kućnu pomoćnicu a kada se otac i gospođica Manami Kino na kraju venčaju, ona je skoro pa spremna da je gleda kao sasvim okej maćehu. Naravno, ni jedna priča u istoriji žanrovskog pripovedanja u kojoj postoji par maćeha-pastorka nije se završila dobro, pa tako i ovde imamo prliku da posmatramo studiju bizarnog seksualng fetiša i dalju disipaciju realnosti i njenu zamenu halucinantnim košmarom. Naravno, Ito ovde izvlači strašnu kilometražu kontrastiranjem greda i dasaka od grubog, neobrađenog drveta sa snežno belim, savršenim, nagim ženskim telom i erotski naboj ove priče samo služi da čitaoca dublje uznemiri.

Tomio: Crvena rolka nas ponovo vraća paru Madoka/ Tomio i temu muškog neverstva ali ovog puta predigre nema i priča je odvrnuta na jedanaest sve vreme. Centralni motiv je toliko jednostavan a toliko efektan da ne želim da ga prepričavam, čak ni nagoveštavam u ovom prikazu, reći ću samo da pogledate još jednom naslovnu stranu kolekcije i zapitate se ZAŠTO lik na ovom crtežu kao da svoju glavu steže šakama jako čvrsto.



Postepeni rastanak je po tonu mirnija priča, bez naglašenog psihoseksualnog centra, sa izrazitije melanholičnim tonom. Njen zaplet tiče se mlade devojke koja se udaje u veliku i bogatu porodicu i tamo ima problem da se prilagodi praktično aristokratskoj atmosferi, trudeći se da je tazbina prihvati ali stalno imajući utisak da nije dovoljno dobra, da je ignorišu, da je posmatraju kao nekog ko tu samo prolazi. Ovo je za nju dodatno stresirajuće jer se sama već godinama opseda time da će njen otac jednog dana umreti i da ona neće znati kako da nastavi sa životom posle svega.

Ito ovde majstorski kreira avetinjski puls priče koja na početku deluje kao obična socijalna studija a preokret koji stiže na kraju je emotivno jako težak i njegov pripovedni postupak njime rukuje odmereno, dajući likovima dostojanstvo i humanost.

Seckalica je možda i pomalo nesrećan prevod naslova naredne priče mada je već iz njene naslovne strane jasno da se ovde radi o ,,psycho-girlfriend" stereotipu, još jednoj mladoj, lepoj ženi sa kosom nalik na Luiz Bruks, sumanutim osmehom na usnama i, uh, skalpelom u ruci. Japanski naslov priče, Kaibō-chan bi se kod nas najpre mogao prevesti kao ,,Slatka obdukcionistkinja" što, priznajem, možda ne zvuči mnogo srećnije od ,,Seckalica" ali je, mislim, bliže nameravanom kontrastu emocija koje taj naslov treba u čitaocu da izazove.

Ali dobro, lako je tuđim skalpelom gloginje mlatiti i sa tri godine zakašnjenja prevodiocu koji ovo nikada neće čitati deliti lekcije o tome kako je trebalo da radi svoj posao. Bitnije je kakva je priča a priča je STRAŠNA. Ito se ovde bavi seksualnim fetišom koji bi devet od deset lekara što gostuju u RTS ordinaciji ili kakvom drugom programu koji se bavi zdravljem okaraktersalo kao težak poremećaj mentalnog zdravlja, dok bi se onaj deseti naprosto prekrstio i otišao iz emisije da zove patrijarha da okadi ceo studio ako tu uopšte išta još može da se spase. Autor priče ovde ide do daske pa imamo mladu, privlačnu ženu koja ima fetiš disekcije i vivisekcije i pokšava da ubedi studente medicine na vežbama iz anatomje da seciraju nju umesto dostupnih leševa.

Ne samo da je ovde već sam motiv dovoljan da se prosečna osoba zgadi i bučno zalupi strip pre nego što ga baci u kamin gde pucketa vatrica od moćnih, muževnih cepanica, već Ito pokazuje i vezu između glavnog junaka – studenta medicine – i pomenute devojke koja seže još u detinjstvo i gde se uobičajeni prvi znakovi rađanja svesti o seksualnosti fatalno mešaju sa opsesijom smrću, otvaranjem tela, proučavanjem unutrašnjih organa. Kontrast ženske lepote – makar i sa psihotičnim prelivom – i strahota za koje nam se sugeriše da su unutar naših tela je grafički potentan čak i pre spleš stranice pred kraj stripa koja spada među najveličanstvenije i najviše uznemirujuće kompozicije što ih je Ito ikada uradio.

I Crna ptica u širem smislu obrađuje ,,psycho girflriend" trope ali je ovde taj motiv stručno izmešan sa ruralnim hororom, folklornim hororom ali u izvesnoj meri i istraživanjem devijacija muškog odnosa sa svoji hraniteljkama i devijacija Edipovog kompleksa. Povrh svega, postoji i komponenta putovanja kroz vreme i Ito ovde sebi definitivno nije zadao lak zadatak. No, on se u svoj toj gomili motiva dobro snalazi pa i kada treba da nacrta pticu sa zubima a koja je istovremeno i, jelte, ljudska žena, to njemu lepo ide od ruke. Priče o nemoćnim muškarcima koji životno zavise od nege što im ih pruža posvećena i više nego zainteresovana ženska osoba nisu baš tako retke u hororu – ako ništa drugo čitali ste Kingovu Misery – ali Ito uspeva da ovom osnovnom konceptu da efektan osobeni preliv i tom folklornom osnovom i hrononautičkom dimenzijom stravu učini još (ironičnije) strašnijom.



Kad smo već kod Kinga, Magami Nanakuse je priča o devojci koja sebe smatra ,,čudnom" pa i izopačenom, a dokaz za to joj je da se strašno loži na romane savremene spisateljice po imenu Magami Nanakuse a koji su, ti romani, puni likova što imaju nekakve neobične karakterne detalje. Kada devojka, Kaoru, dobije priliku da poseti spisateljicu u njenoj raskošnoj, velikoj kući u ruralnoj provinciji ona to prihvati oberučke ali znate već šta kažu za to da možda ne bi trebalo da susretnemo svoje idole.

Magami Nanakuse, naravno, nije ono što je Kaoru očekivala, naprotiv, neprijatna je, ekscentrična na načine koji nisu šarmantni kada ste vi na meti njenog ponižavanja i ismevanja, ali narativ se onda do kraja centrira na te neobične karakterne detalje koji signaliziraju ,,izopačenost" i nisam siguran da svi slojevi što ih je Ito ovde ubacio u priču preživljavaju translaciju na drugi jezik i kulturu. Da bude jasno, ovde ne kritikujem ponovo prevodioca (nisam baš toliki gad) već mi se čini da se ova storija bavi vrlo specifičnim dimenzijama odnosa fandoma prema autorima (a o čemu Ito verovatno može da priča naširoko kao decenijama najpopularniji autor horor-mangi) i dimenzijama unutar samih autora koje mi izvan Japana ne poznajemo niti shvatamo šta tačno o njima ova priča treba da nam kaže. No, vizuelno ovo ima najmanje jedan LEGENDARAN momenat pa zavređuje svaku pažnju.

Zbirku zatvara Žena koja šapuće, iznenađujuće dirljiva studija o kompleksnosti ljudske, poglavito ženske prirode koja, ta studija, iako vizuelno ima jasne reference na japanski folklorni horor, zapravo stvarni užas drži u sasvim realističnoj, svakodnevnoj ravni. U prvom redu tu je devojčica koja ima mentalne probleme i čiji očajni otac prolazi kroz veliki broj personalnih asistentkinja pre nego što nađe onu koja može da joj zaista pomogne. Mentalni problem je ,,izmišljen" ili makar prenaglašen za potrebe priče – devojčica je patološki neodlučna i doslovno za svaki izbor u toku dana kakve mi donosimo nesvesno upada u parališuću polemiku sa samom sobom – ali služi kao veoma dobra podloga za elegantnu, pa na kraju i potresnu priču o požrtvovanosti, partnerskom nasilju i pronalaženju autonomije u životu koji je praktično tamnica.

Fragmenti strave, dakle, Đunđi Ito koji nikada nije razočarao pa neće ni sada. Ako još niste pročitali ovu zbirku, a vi hop u najbližu knjižaru ili ako je to teško (jer mnogi gradovi u Srbiji više i nemaju knjižare) onda izvolite naručiti ga od Darkwooda. Anglofoni ovde imaju Vizovo izdanje u digitalnoj formi, a ako biste Vizovu štampanu i tvrdo koričenu varijantu, to ima na Amazonu. Pa uživajte.

[Onaj stari Sendmen]

Strava. Toliko toga novog izdaju od Itoa i na srpskom i na engleskom da više ne znam šta je novo, šta je staro. Moraću da prvo prelistam svoju kolekciju Itoa kad dođem u Bgd!! 

[Meho Krljic]

Da, pa, ipak je on zvezda a Netfliks ga je učinio poznatim jednoj novoj populaciji tako da je ovo idealno vreme da se izdaje sve što je napravio.     

[Meho Krljic]

Dakle, danas ćemo se malo pozabaviti recentnim Spajdermen stripovima. Ne SVIM, jer ima ih zaista mnogo, ali u najmanju ruku sebi dugujem zvaničan oproštaj od Zeba Wellsa i njegovog INTENZIVNO frustrirajućeg rada sa Spajdermenom, notiranje popravljanja dela štete napravljene klonovima Petera Parkera u poslednjih nekoliko godina, ocenjivanje smislenosti i relevantnosti serijala u kome imamo DVA Spajdermena na jednom poslu, a onda je tu i novi strip o mladom, početničkom Spajdermenu/ Peteru Parkeru u novom, osavremenjenom univerzumu koji je vezan za najnoviji animirani serijal o ovom omiljenom junaku i vredi i tu malo pronjuškati i videti valja li ili ne. Dakle, idemo.

Amazing Spider-man epizode 45-70

Kada priču nazovete 8 Deaths of Spider-Man to je verovatno najbombastičniji način da odjašete u sumrak i ispišete se sa posla koji ste radili poslednjih nekoliko godina, zar ne? Zeb Wells je od početka svog rada na Spajdermenu, a koji sam ja prilično mukotrpno čitao i uz uzdahe kritikovao, donosio kontroverzne kreativne odluke. Spajdermen je tokom njegovog pisanja serijala Amazing Spider-man ne samo PONOVO izgubio Mary Jane Watson, ljubav svog života, već je ona i u međuvremenu našla novog muškarca, zaljubila se i rodila mu dvoje dece, pa onda izgubila tu decu. Sve u roku manjem od godinu dana, zahvaljujući vrlo slobodnom (neki bi rekli NEODGOVORNOM) radu sa paralelnim univerzumima, putovanjem kroz vreme, magijskim konceptima i, moram da dodam, izraženom preziru za likove koji su sa svojih šest decenija legata zaslužili bolje do da budu municija za ,,ovo će pocepati internet na pola" šok-taktike. Brian Michael Bendis je odavno otišao iz Marvela, ali njegov pristup kreiranju ,,buzza" u fandomu je, nažalost i dalje živ, zdrav i, kao što vidimo na primeru Amazinga, od njega nisu bezbedni ni najvažniji likovi koje Marvel uopšte ima.



Takođe, Spajdermen je ovde – nevoljno ali tehnički dosledno – počeo da šuruje sa delom njujorške mafije, sve u nadi da time doprinosi nekom višem, plemenitom cilju, bio delom odgovoran za smrt Kamale Khan i generalno tokom skoro celog Wellsovog rada bio jadan, patetičan lik kome se stvari dešavaju a on ne može da ih emotivno podnese. I to je bilo mučno da se čita, uprkos vrlo dobrim crtačima sa kojima je Wells radio. Odsustvo jasne centralne teme njegovog čitavog rada na ovom stripu i stalni misery-porn su bili frustrirajuće konzistentni i možda je zato bitno da ovde ponovo naglasim da Wellsa smatram DOBRIM scenaristom koji je ne samo u Marvelu već imao odlične stripove već je pisao i vrlo solidnog Spajdermena. Štaviše neki delovi njegovog Amazinga su bili sasvim korektni.

No, da reiteriramo, već naslov 8 Deaths of Spider-Man, dakle priča kojom se – kroz deset a ne osam epizoda – ova epoha Amazing Spider-mana završila ovog Marta brojem sedamdeset je iritirajući, zar ne? Oh, ne samo da će Spajdermen UMRETI u ovoj priči, nego je ona TOLIKO ekstremna, deco, da će Spajdermen u njoj umreti OSAM puta! Trauma umiranja, verujem, malo izgubi na oštrini kada se to umiranje dešava tako mnogo i tako često, ali šta pa ja znam o smrti, još ni jednom nisam ZAISTA umro. Samo sam mrtav iznutra ali TO SE NE RAČUNA.

Najsmešnija stvar u vezi ove priče je da je UOPŠTE nije ni napisao pa čak ni osmislio Zeb Wells i da se tako ,,njegov" rad na Amazing Spider-man završio sa deset brojeva koje su napisali i osmislili sasvim drugi ljudi, postavljajući tako njegovu svojevremenu najavu da će treća faza njegovog rada na Amazingu biti najintenzivnija, sa najupečatljivijom pričom u dosta bizarnu poziciju. Wells kao da je naprosto potrošio gorivo i urednik Nick Lowe kaže da ga je ovaj samo informisao da više neće da radi na ovom stripu, pa da je završetak serijala morao da bude poveren drugim ljudima. Ni prvi ni poslednji put u Marvelovoj istoriji, reći će ljudi išibani decenijama razočaranja, srca punih dubokih emotivnih ožiljaka koje su im ostavili superherojski stripovi pod kontrolom korporacija, ali pre nego što zasečem u 8 Deaths of Spider-Man MORAM da prvo kažem ovo:

Wellsovih poslednjih petnaest brojeva koje je uradio na Amazingu, od epizode 45 pa do 60, dakle priče pod naslovima Breathe, Going Green i Dead Wrong su bile i ubedljivo najbolji deo onog što je on radio sa ovim serijalom. Wells je DOBAR scenarista, zaista jeste. Ne nužno najoriginalniji superherojski spisatelj ili neko sa izraženim GLASOM, ali svakako neko ko ume da isplanira priču, da radi sa velikim brojem likova, da razmišlja u razmerama koje većini drugih scenarista naprosto nisu dostupne jer skoro niko, sem šačice odabranih, nema mogućnost da isti strip piše tokom tri ili četiri godine. U tom nekom smislu, poslednje tri Wellsove priče na Amazingu, nakon što je iza sebe stavio bizarne spektakle poput Dark Web, First Hunt, Dead Language,  Gang War, su zapravo prilično dobro vođeni zaključci zapleta koji su bili posejani mnogo ranije u serijalu, dovodeći likove u prirodne klimakse radnje i nudeći katarzične pančlajne. U Breathe je konačno ispravljena nepravda vezana za Bena Reillyja, klona Petera Parkera koga je tokom poslednjih nekoliko godina bilo mučno gledati redukovanog na čistog negativca. Going Green je, pak, jedna legitimno SOLIDNA priča o odnosu Spajdermena i Green Goblina, natrpana možda prevelikim brojem NEOČEKIVANIH preokreta, ali utemeljena u karakterima likova koje tako dugo znamo i sa pristojno plasiranim tonom antičke tragedije koji ionako prirodno pristaje Spajdermenu. Da je Wells čitav svoj rad uobličio oko OVAKVIH priča, umesto što se bavio paralelnim univerzumima i prekomplikovanim ratovima bandi u Njujorku, sa prevše likova za koje nismo uspeli da sakupimo dovoljno entuzijazma da nas boli dupe šta će s njima biti, umesto što je dovodio demone da ratuju sa Njujorčanima, spektakularno ubijao likove kojima nije ni bilo mesto u ovom stripu, i brisao Mary Janeinu decu kao gumicom da bi nam sugerisao kako treba da osetimo BOL koji likovi osećaju, ovo bi bio MNOGO bolji serijal. Odnos Normana Osborna i Petera Parkera je tokom Wellsovog Amazinga bio jedan od najboljih i najinteresantnijih elemenata zapleta i karakterizacije i Going Green je vrlo pristojan pančlajn na kraju. Naravno, Ed McGuinness na crtačkim dužnostima nije mogao da škodi, ni malo.



U sličnom tonu vredi reći i da je poslednja Wellsova priča, Dead Wrong, bila vrlo pristojna i da je, ponovo, ovo bila isplata nekih zapleta sa početka Wellsovog rada, a kojoj naprosto nisu bili potrebni prekomplikovani, razvučeni spektakularni DOGAĐAJI što su se dešavali između. Dead Wrong stavlja tačku na Spajdermenovu ,,saradnju" sa Tombstoneom, jasno razdvaja časne od nečasnih i građane od kriminalaca, solidno radi sa likovima i umesto gubljenja u jalovom spektaklu, daje nam na likovima i njihovim ličnim filozofijama baziran sukob heroja i zločinca koji deluje ,,stvarno" i vodi se uz jasnu svest o tome šta je na kocki i ko tu šta ima da izgubi. John Romita Junior se vraća za ovu priliku, a Wells se sa Spajdermena ispisuje uz jednu duboko zadovoljavajuću potvrdu autentičnog herojstva i nepatetične, zrele požrtvovanosti glavnog junaka.

Naravno, onda je 8 Deaths of Spider-Man tonalno u potpuno drugom univerzumu i priča koja bi svakako bolje funkcionisala kao separatni miniserijal a JOŠ bolje funkcionisala da Spajdermen uopšte nije u njoj.

Dobro, malo preterujem, i da se razumemo, 8 Deaths of Spider-Man je osmislio Joe Kelly, stara Marvelova kuka koja danas generalno nema mnogo vremena za pisanje stripova pored svih svojih (mnogo lukrativnijih) obaveza vezanih za pisanje za televiziju. Kažem ,,osmislio" a Kelly je i napisao polovinu ovih epizoda, dok je drugu polovinu uradila Justina Ireland, sa upadima još nekih scenarista (neizbežni Christos Gage, na primer) i to da 8 Deaths of Spider-Man ima distinktni miris ,,događaja" koji je proizveo komitet se podrazumeva. Srećom, Marvel na ovakve stvari generalno ne žali da baci dosta para pa je i ovde Ed McGuinness nacrtao neke od epizoda a druge su radili solidni crtači kao što su CAFU, Gleb Melnikov, Kev Walker, Andrea Broccardo i Mark Buckingham, uz takođe vrlo solidnu reprezentaciju kolorista i leterera.

8 Deaths of Spider-Man je u globalu prerazvučena, predugačka priča čija premisa ne rezonira preterano sjajno sa nekakvim sržnim Spadjermen-kapacitetima. Ovo je metakosmički, magijski zaplet u kome je Spajdermen od strane Doctora Dooma – trenutnog Vrhovnog čarobnjaka čitave ravni postojanja na kojoj se nalazi Zemlja 616 – obdaren magijskim moćima i poslat da se bori protiv natprirodnih protivnika u ispunjenju zavetnih obećanja napravljenih od strane sasvim drugih likova u sasvim drugo vreme. Na kocki je naravno, sve što postoji a da bude slađe, Spajdermenu Doctor Strange – kome se ovaj prirodno obratio za savet – eksplicitno pojašnjava da on nema teorijske šanse da preživi susrete sa niti jednim od pomenutih natprirodnih neprijatelja – uprkos ubrzanom kursu iz magije koji je dobio od bivšeg, jelte, Vrhovnog čarobnjaka – i da je njegova najbolja (i jedina) mogućnost da nekako pretekne i spase čovečanstvo korišćenje magičnog predmeta koji će mu posle svake smrti garantovati vaskrsenje, ali samo osam puta. How convenient!!!!



Enivej, ovaj zaplet je, naravno, dovoljan da pošten čovek pobegne u brda, no, ako imate razvijenu toleranciju spram priča u kojima se Spajdermen laća magije i sukobljava sa natprirodnim neprijateljima, a bilo ih je tokom svih ovih decenija i više nego što bi trebalo da je legalno, 8 Deaths of Spider-Man nije tako loš za čitanje. On je na sasvim drugim pozicijama od onog što mnogi (uključujući Wellsa u prethodnoj priči, dakle gorepohvaljenom Dead Wrong) doživljavaju kao ,,pravi" Spajdermenov kontekst, dakle da se radi o uličnom, konfliktnom heroju koji podmeće leđa za svoj grad i komšije a ostaje neprepoznat sa svojom plemenitošću i požrtvovanjem, čak i kada lošim likovima daje prilike da postanu bolji, ali je ČITLJIV. Agent Coulson iz S.H.I.E.L.D.-a je ovde personifikacija smrti (jer valjda Marvel više nije znao šta da radi sa ovim likom) i susreće se sa Peterom posle svakog njegovog umiranja i mada dosta toga ovde otpada na pusti spektakl, neke ruminacije i kontemplacije o smrtnosti, smrti i životu kao nečemu što smisao ima UPRAVO jer postoji smrt nisu rđave, a tu je i pristojan krosover sa X-Men. Nedostaci ovog stripa su vidljivi i zapravo nasleđeni od Wellsa, i čitava soap opera dimenzija priče sa drugim civilnim likovima u Peterovom životu je prilično dosadna i nezanimljiva, ali imajući u vidu čistu grandioznost koncepta koji je u srži 8 Deaths of Spider-Man, sam glavni lik ovde prolazi dosta dobro.

A što je MOŽDA, dobar signal za novi Amazing Spider-man pokrenut posle kraja 8 Deaths of Spider-Man, a koji piše sam Joe Kelly. Iz nekog razloga se veteranski scenarista Marvelu obećao na duže staze i mada je posle svega dva broja, koliko je izašlo u momentu dok ovo pišem, prerano da se donose ikakvi zaključci, kombinacija Kellyja na scenariju i Pepea Larraza na olovkama je previše jaka da bi iko mogao da joj duže odoleva. Pisaćemo o tome kad mu bude vreme a do tada, sve kolekcije Wellsovog Amazinga, uključujući i 8 Deaths of Spider-Man možete putem Amazona sebi pribaviti ovde.



Chasm: Curse Of Kaine

A mi da vidimo kakav je bio Chasm: Curse Of Kaine, miniserijal sa kraja prošle godine koji, kako rekoh, ispravlja neke nepravde vezane za Spajdermenove klonove i mada je u pitanju jedan decidno ,,manje važan" strip u Marvelovom recentnom opusu, koji su čitali ili će čitati samo ljudi OZBILJNO investirani u Spajdermenov trećepozivaški ansambl, moram da kažem da mi je DRAGO da se on desio i da su na njegovom kraju likovi koje neki od nas zaista vole još od devedesetih – a mnogo su propatili i oni a i mi sa njima – na mestu značajno optimističnijeg pogleda u budućnost nego što je to bio slučaj poslednjih godina.

Sa Chasm: Curse Of Kaine u četiri epizode gotovo konstantne akcije primarni klon Petera Parkera, Ben Reilly, aka Chasm i njegova devojka Janine, aka Hallow's Eve (koja je imala solidni solo serijal), konačno su ponovo ujedinjeni, nakon završetka Benove karijere kao zatočnika pakla, i njih dvoje tumaraju noćnim ulicama Njujorka, spasavaju nedužne građane od natprirodnih i onostranih pretnji, ali onda to i naplaćuju jer su oni ipak švorc, plus su tehnički i dalje nekakvi begunci od zakona i moraju od nečega da žive. Steve Foxe, koji je ovo napisao, ne rukuje karakterizacijama ova dva lika sa nekom PREVELIKOM suptilnošću – strip je, da ponovim, sastavljen uglavnom od akcije – ali ima ovde neke zdrave, gritty arome old school akcione superherojštine o likovima koji nemaju civilne živote ni stvarne tajne identitete i koji su ,,na poslu" 24 časa dnevno, svesni da puta natrag u zajednicu normalnih ljudi NEMA.


Sa druge strane je Kaine, drugi klon Petera Parkera, koji je u stripovima u ovom veku dobio rehabilitaciju od jednodimenzionalne izmučene kreature u dopadljivog antiheroja. Kaine je u međuvremenu preuzeo čak i stari superherojski identitet Bena Reillyja – Scarlet Spider – i dva ,,brata", odnosno dva klona istog čoveka, ovde se nalaze na putanji sudara jedan sa drugim jer Kaine dobija (netačnu) informaciju da je Reilly pretnja za civile. Stvar komplikuje to što je Reilly dobar deo ovog stripa pod mentalnom kontrolom jednog zlog ili makar problematičnog pripadnika rase Eternalsa i ovo je do kraja onda priča o njegovom ponovnom osvajanju suverenosti nad sopstvenim životom a u kome mu, skoro nesvesno, pomaže njegov ,,brat" Kaine, osoba koja je i sama dobar deo svog života provela osećajući da ne kontroliše svoju sudbinu.

Nije ovo, da podvučem, ni najsuptilniji ni najdublji strip o ovim likovima i antiherojski kodiranim superherojima uopšte, ali on radi jednu važnu stvar, dajući ovim likovima katarzično pročišćenje i ostavljajući ih na njegovom kraju sa mnogo više mogućnosti nego što su ih imali na početku. Plus, i Kaine i Reilly su ovde ispisani kao ljudi koji su svesni da NISU Peter Parker i da je njihov stvarni životni poziv da nađu sopstvene identitete, izgrade sopstvene priče, nakupe sopstvena sećanja i uspomene, ali istovremeno ni jedan ni drugi ne mogu da odole da budu spajdermenovski ,,cool" nastrojeni kada su u akciji, kombinujući akrobatsku borbu i duhovita dobacivanja u jednom sasvim prijatno dinamičnom scenariju.

Na crtežu je ovde pominjani Andrea Broccardo, sa kolorima Briana Rebera (i leteringom Joea Caramagne za koga ne znam kad STIŽE da izleteruje sve te Marvelove stripove ali ovde radi neke vrlo kul stvari sa logotipima likova) i mada ja nisam neki preveliki fan stripova o Spajdermenu – ili njegovim kopijama – u kojima se ovaj bori sa bezobličnim, deformisanim gomilama tkiva, a što je ovde generalno na programu, Italijanu se valja priznati da dosta dobro radi sa inače prilično užasnim kostimom koji Ben Reilly nosi otkada je uzeo ime Chasm a da, kada crta Kaineovog Scarlet Spidera, ovo izgleda odlično. Strip je generalno rađen u aktuelnom Marvelovom ,,kućnom" stilu i, imajući u vidu da se događa uglavnom noću, sa likovima koj izvan kostima gotovo da nemaju ni život a kamoli karakter, te sa gomilom bezobličnih neprijatelja koji su samo topovsko meso, grafička naracija i akcija su zapravo vrlo solidni i ovo je pitko štivo za ljude koji su u životu dovoljno zabrazdili da imaju emotivnu investiciju u likove kao što su Janine, Reilly i Kaine. Znamo ko smo, jelte. Amazon kolekciju objavljuje krajem Juna.



The Spectacular Spider-Men

E, sad, The Spectacular Spider-Men, tekući serijal začet prošle godine i ubijen sa petnaestim brojem – a koji u trenutku dok ovo kucam još nije izašao – je interesantan eksperiment koji nije doneo, uprkos imenu, SPEKTAKULARNE rezultate ali je, mislim, bio zdrava ideja kojoj bi možda godilo da je imala više prostora da se krčka i sazreva. Možda i ne, naravno, jedna od glavnih zamerki ovom serijalu bilo je to da priče deluju duže nego što je potrebno i da su likovi namerno raspričani kako bi svaka od priča popunila alociranih pet epizoda neophodnih da se na kraju sve sakupi u distinktne kolekcije. No, meni je The Spectacular Spider-Men bio u proseku značajno prijatniji od, jelte Wellsovog Amazinga i to nije zanemarljiva prednost.

To da je Marvel uopšte odobrio tekući serijal scenaristi koji sa njima nema veliku prethodnu istoriju može da znači da je pomenuti scenarista, pored reputacije stečene u drugm mediju, imao i odličan pič. Greg Weisman je najpoznatiji kao kreator animirane serije Gargoyles (mada je zbog komplikovane Diznijeve strukture i on, čija je to originalno bila ideja, navikao da o sebi govori kao o ,,jednom od kreatora") a čija mu je popularnost obezbedila i rad u stripovima (za DC, kasnije za Dynamite, na daljim Gargoyles pričama) pa je onda nekako sve organski dovelo i do saradnje sa Marvelom. The Spectacular Spider-Men je, barem nominalno, vrlo ,,autorski" strip unutar Marvelovog opusa, priča koja se dešava u mejnstrim univerzumu ali koja se ne bavi zapletima iz drugih paralelnih stripova o Spajdermenu, niti dopušta da joj globalni događaji (poput Blood Hunt ili u trenutku dok ovo pišem aktuelnog One World Under Doom) kidnapuju pripovedanje i koja, a to je uvek pozitivno videti, ima jasno izraženu glavnu temu.



Već sam se mnogo puta – uključujući u ovom istom tekstu – žalio na to da Wellsov Amazing Spider-man naprosto nije imao glavnu temu, i to da Weisman sa The Spectacular Spider-Men nju jasno i glasno stavlja u prvi plan već čini njegov strip primamljivijom ponudom. Naime, ovo je strip u kome dva njujorška Spajdermena, Peter Parker i Miles Morales, odlučuju da uspostave redovni ritam viđanja od jednom nedeljno u Coffee Bean kafeu blizu univerziteta koji je Peter pohađao a Miles će ga možda upisati, kako bi razmenjivali iskustva, čilovali zajedno i generalno bili uzajamna psihosocijalna podrška. To da su ova dva muškarca različitih generacija, rasa i socijalnih bekgraunda povezana ujedinjujućim ,,paukovskim" identitetom, ali i da su među retkima koji znaju civilni identitet onog drugog ih čini prirodnim saveznicima ali i prirodnim PRIJATELJIMA i Weisman ovde spretno pogađa tu civilnu dimenziju stripova o Spajdermenu, gde dešavanja izvan kostima, sa ,,običnim" ljudima koji imaju normalne probleme treba da imaju istu težinu kao i propisan superherojski sadržaj. Da se razumemo, Wells je pokušao istu stvar jer je to praktično neophodno u tekućim serijalima o Spajdermenu, ali je kod njega to delovalo isforisarano, sa previše likova previše sličnih karakterizacija za koje nas na kraju nije bilo dovoljno briga.

Weisman bolje radi sa likovima, prvo uspostavljajući funkcionanu hemiju između Petera i Milesa a onda postepeno proširujući fokus na druge pripadnike ansambla. Uvek je rizik kada u strip star šezdeset godina, pun zaista klasičnih likova uvodite NOVE likove – da opet uzmem primer Wellsovog Amazinga: devojka sa kojom se Peter u njemu viđao je pravi primer lika koji bi u drugom stripu imao priliku da zaista prodiše, ali ovde, okružen likovima koje čitam gotovo pola veka unatrag on nije imao šansu ni da mu zapamtim ime... – ali Weisman se svojski trudi.

I negde mu to uspeva više, negde manje.

Svakako mogu da potvrdim da je Peterov i Milesov odnos jedna od vrednijih dimenzija ovog stripa, sa mentorskim odnosom koji Peter ima prema mlađem superheroju, ali i jasnim humorističkim slojem u kome Peter ima decidno staromodne (danas poznat i kao ,,bumerske") navike i nedostatke a Miles nije iznad toga da ga malo začikava. No, i kada se dvojica protagonista uzajamno podbadaju to nije sa zlobnim namerama i zapravo je Peterovo i Milesovo prijateljstvo istinski lepak koji ovaj strip drži na okupu, pokazujući ih kako jednako veruju jedan drugom i oslanjaju se jedan na drugog u borbi protiv klasičnih neprijatelja (Arcade, Electro, Lizard...) ali i u normalnim životnim situacijama gde imaju normalne dileme i nedoumice koje more i druge ljude njihovih godina i socijalnog statusa.

Weisman dakle, ovde radi rizičan posao – uobičajeni ansambl i jednog i drugog lika se ovde, negativci na stranu, praktično ne pojavljuje – ali je odnos dvojice protagonista definitivno najlepši deo serijala.



Sa druge strane, proširivanje ansambla novim likovima je, rekosmo još rizičnija stvar i ovde su napravljene neke diskutabilne kreativne odluke koje su – ako je verovati internet-tračevima – bile diktirane od strane uredništva (tj.pominjanog Nicka Lowea). U tom smislu, nakon što je Weisman dosta metodično i organski radio sa sporednim likovima i približio ih čitaocu tako da celu ekipu sa kojom se Peter i Miles viđaju u Coffee Beanu on počne da doživljava kao ,,svoju" – isto kao i protagonisti – napravljen je dosta snažan zaokret u kome jedan od likova, nova superheroina, praktično postaje koprotagonist serijala.

Da se razumemo, meni sama ideja o tome da su Peter i Miles prisutni u trenutku akcidenta koji običnoj mladoj ženi daje supermoći a koje ova niti želi niti razume, pa da se prirodno nude da joj budu mentori i pomoć kako bi shvatila da li uopšte ima apetit da se bavi superherojskim ,,poslom", ta mi je ideja zdrava i nisam sa njom imao problem. Ali jeste fakat da strip onda ima podugačke pasaže u kojima je Elementary, kako se ova cura na kraju nazvala, u centru pažnje, sa sve njenim ljubavnim trouglom* i da to može da bude korak predaleko od onog što ste očekivali da ćete čitati uzimajući ovaj strip u ruke.
*s druge strane ljubavni trougao o kome pričamo je lezbijski i lepo je videti sasvim prirodno i organski ušniranu reprezentaciju manjina u ovom stripu

Sa strane pojedinačnih zapleta, The Spectacular Spider-Men nije sebi napravio mnogo usluga time što je već prva priča, Arachnobatics, kreirala praktično paralelne realnosti za likove, dajući im mogućnost ispunjenja njihovih najvećih žudnji. Mislim, sama ova priča je bila OKEJ ali kao prva u novopokrenutom serijalu jeste sela dosta nezgodno, dajući Milesu ljubavnu vezu sa Kamalom Khan a Peteru, SIGURNO I SAMI NAGAĐATE, lep i ispunjen život sa pokojnom Gewn Stacy. Ipak, mislim da hemija između dvojice glavnih junaka ima dosta zdrave energije i da se stripu već na osnovu nje dosta toga može praštati.

Naravno, glavna stvar koju The Spectacular Spider-Men ima na svojoj strani je to da je dobar broj epizoda (oko 50%) nacrtao Humberto Ramos. Ramos je, već sam o tome pisao, poslednjih godina u ŽIVOTNOJ formi i njegov rad sa dva Spajdermena, ali i sa tim novim ansamblom oko njih, te sa dosta klasičnih negativaca izgleda odlično uz tuševe koje je radio Victor Olazaba i kolore Edgara Delgada (Joe Caramagna i ovde na leteringu, naravno). Kasnije crtež preuzimaju Emilio Laiso a onda Andres Genolet – koji će ga dovesti do kraja – i iako ni jedan od njih nije Ramos, sve to još uvek izgleda dosta dobro.

The Spectacular Spider-Men je makar plemenit pokušaj ako već ne nedvosmisleni uspeh. Ovo je strip baziran pre svega na likovima, manifestno distanciran od događaja u ostatku Marvelovog univerzuma, jako utemeljen na građenju odnosa između dvojice protagonista i sve ove stvari kod njega treba da se prepoznaju i pohvale. Osećaj zajedništva, autentičnost ljudskih emocija (uključujući romansu koje dvoje superzločinaca što se bore za pravo da nose ime Electro razviju spontano, na obostrano iznenađenje) i dobronamerni humor su sve dodatne prednosti ovog stripa koji beži od teške drame i gloomy tragedije što su prečesto deo stripova o Spajdermenu poslednjih, uh decenija. U pripovedačkom smislu on jeste razvučen i, kako rekosmo, u nekom momentu pravi dosta fatalnu odluku da previše akcenta stavi na neke sporedne likove, ali je ovo, mislim, bio jedan pošten eksperiment za Marvel i nadam se da niko tamo neće biti dekuražiran da slične eksperimente pravi ponovo. Amazon kolekcije ima ovde, a pojedinačne brojeve ovde.



Your Friendly Neighborhood Spider-Man

Konačno, kao poslednji strip za danas dokačićemo Your Friendly Neighborhood Spider-Man, novi tekući serijal o mladom Spajdermenu začet Decembra prošle godine kao zvanični, kanonski prikvel za istoimenu animiranu seriju koja je sa prikazivanjem na kanalu Disney+ počela u Januaru i odradila svoju prvu sezonu sa deset epizoda dobijajući uglavnom dobre reakcije kritike i vrlo pristojnu gledanost. Napravljena programski da bude pristupačna mladoj publici, bez poznavanja decenijskih istorija Spajdermena i njegovog ansambla, ovo je serija koja još jednom pokazuje Petera Parkera kao srednjoškolca koji stiče moći i pokušava da se snađe u komplikovanoj životnoj situaciji gde tinejdžerske probleme i obaveze pokušava da pomiri sa shvatanjem toga koliko odgovornosti dolazi uz velike moći kojima je slučajno obdaren.



Prikvel strip piše Christos Gage, čovek koga uvek volim da vidim na Spajdermenu iako ga legije Spajdermenovih fanova često napadaju da je puki tezgaroš – često na ime toga da uleće da piše priče po zapletima Dana Slotta onda kada Dan Slott nema vremena da ih sam napiše. Gage jeste pre svega televizijski profesionalac, ali on je napisao neke ODLIČNE stripove u svom životu i mislim da je makar onoliko dobar izbor za strip o mladom Spajdermenu koliko je to i sam Dan Slott (a koji, da ne zaboravimo, i dalje dosta uspešno radi svoj tekući Spider-boy).

U Your Friendly Neighborhood Spider-Man se svakako vidi Gageova ekspertiza iz kreiranja jasnih, zanimljivih zapleta, kvalitetnog rada sa likovima, dobrog vođenja priče. Ovo nije preterano originalan rad – alternativnih Spajdermen-univerzuma u 2025. godini imamo daleko previše – ali Gage uspeva da od početka dobro pogodi i atmosferu i senzibilitet likova i priču smešta u razumljive, svakodnevne okvire a gde onda uvođenje supermoći u jedan inače ,,normalan" život njujorškog srednjoškolca kreira interesantne disrupcije. Svakako je neizbežno da se povuče paralela sa onim kako je Brian Michael Bendis započeo svoj rad na legendarnom Ultimate Spider-manu, mada je Gageov strip rađen u svetlijim tonovima i eskalacija drame se u njemu dešava sporije. Ali sličnosti postoje i pozitivne su.

Štaviše, mislim da treba eksplicitno pohvaliti to da Gage svog glavnog junaka zaista postepeno uvodi u superherojski posao, dajući mu prostora za nedoumice i greške (a bez kažnjavanja u vidu isntant-tragedija), suočavajući ga sa objektivno dosta slabim neprijateljima – koji su u mejnstrim Spajdermenu odavno redukovani na istorijske kuriozitete što bi ih zreli Spajdermen rešio levom rukom – a koji predstavljaju ozbiljnu pretnju i za njegovo zdravlje ali i za njegovo samopoštovanje. Ima naravno dosta nostalgične energije u tome da se ovde pojavljuju Silvermane, Man Mountain Marco i Enforcersi, ali Gage ne igra SAMO na nostalgičnu kartu i dobro radi sa ovim likovima, dajući svom protagonisti priliku da sam uči korak po korak kako je to biti Spadjermen, radije nego da se neke stvari naprosto prepišu iz kanonske istorije.

Takođe je zanimljiva odluka da se umesto Mary Jane za glavni ženski lik u ovom serijalu postavi Nico Minoru, najpopularnija članica superherojskog tima Runaways u mejnstrim Marvelu. Nico ovde – za sada – nema moći i igra ulogu preduzimljive i sposobne drugarice iz razreda koja Peteru pomaže da sazri u svojoj ulozi superheroja ali i da posloži svoje emocije koje su, kao i svakom dečaku njegovog uzrasta, komplikovane i zbunjujuće. Nico je odličan lik, prijateljska dinamika između nje i Petera je solidna, kao i dinamika između njihove dve porodice (sa sve mladom strinom Mej koja je vrlo kul) i ovo je za sada generalno vrlo pitak i prijatan serijal koji se bavi osavremenjenim mladim Spajdermenom, postižući pravu meru između modernih motiva i onih kanonskih, nezaobilaznih elemenata njegovog porekla, ali i između šire društvene slike (kriminalci koji se bave white collar zločinima radije nego da otimaju tašne bakama na ulici) i gikovskih detalja započinjanja superherojske karijere (dizajn kostima, lansera za mrežu, hemijskih svojstava same mreže itd.).

Pritom, ovo je VRLO lep strip. Eric Gapstur ne samo da ima superherojsku ekspertizu već je i sa svojim creator-owned radovima upravo izbrusio veštinu pravljenja superherojskog stripa za decu i omladinu (grafički romani iz serijala Sort of Super). Na Spajdermena je uleteo prirodno, bez gubljenja koraka nudeći dinamičan ali i čist lejaut, energične kompozicije, lepe karakterizacije. Dodatno, kolori Jima Campbella su prelepi i ovo je jedan od retkih aktuelnih Spajdermen stripova koji ima autentičnu vedrinu i vizuelnu prijemčivost i programski beži od doom 'n' gloom klišea koji su – u kolornom i drugim smislovima – nekako i nažalost postali sinonim za Spajdermena. Letering je i ovde radio Joe Caramagna, naravno i serijal mogu da preporučim iz sve snage i old school fanovima Spajdermena kojima je muka od savremene kulture šokiranja koje je postalo glavna moneta stripova o ovom junaku, ali i mladoj publici koja sa likom tek treba da se upozna. Kao ,,moj prvi Spajdermen", Your Friendly Neighborhood Spider-Man je VEOMA dobar izbor. Peta i poslednja epizoda izlazi uskoro a pošto je animirana serija već najavila drugu sezonu, nadam se da ćemo isto dobiti i u stripu. Amazon serijal ima ovde.

[Meho Krljic]

Ovog proleća su ljubitelji nedavno preminulog američkog pisca Paula Austera dobili možda i neočekivani posthumni poklon u vidu grafičke adaptacije njegovog najpoznatijeg dela, Njujorške trilogije, i njegovu transformaciju u strip. Paul Auster's The New York Trilogy: The Graphic Adaptation, u izdanju njujorškog Pantheon Books je veoma interesantan projekat koji spaja radove u rasponu dužem od trideset godina i nudi i novoj generaciji čitalaca način da se upoznaju sa više nego kultnim Austerovim tekstovima prelomljenim, vrlo stručno, kroz vizuelni medijum.



Auster je, naravno, pisao i pre Njujorške trilogije i imao i publikovane radove pre ovog dela, ali u svakom praktičnom smislu ovo je bio početak njegove karijere. Prethodna dva dela su bili autobiografski zapis The Invention of Solitude (velikim delom fokusiran na smrt Austerovog oca) i Squeeze Play, krimić napisan pod pseudonimom Paul Benjamin o njujorškom detektivu unajmljenom da spreči ubistvo poznatog bejzbol igrača. Na više od jednog načina Njujorška trilogija je bila spajanje Austerovih u početku divergentnih interesovanja u jedno, određujući u dobroj meri ono kako će njegova proza izgledati tokom sledeće (nepune) četiri decenije. Integrisanje intenzivno reflektivnog, autobiografskog sadržaja i snažnog omažiranja klasične žanrovske fikcije je u njegovim delima donelo jedan nov kvalitet za sebe, praktično definišući ,,slipstrim" književnost za onaj deo čitalačke publike koji ne bi u ruke uzeo ništa što miriše po naučnoj fantastici, iz koje je ovaj termin potekao. Slično naučnofantastičnom slipstrimu, Austerovo korišćenje žanrovskih osnova – u njegovom slučaju tvrdo kuvane detektivske proze – i zatim intenzivno oneobičavanje standardnog žanrovskog sadržaja u čitaocima je proizvodilo osećaj ,,čudnog", opipljivu disocijaciju između očekivanja – diktiranih prethodnim iskustvima sa žanrom – i efekata, intelektualnih i emotivnih, koje tekst proizvodi. U Austerovom slučaju, i partikularno u Njujorškoj trilogiji, na delu je svojevrsna dekonstrukcija žanra sa jasnim aluzijama i referencama na njegove standardne trope, ali usmerena i na proizvođenje tenzije, melanholije i nelagode vezanih za disocijaciju identiteta, svojevrsno gubljenje tla pod nogama koje se dešava ne samo likovima u tekstu već, čini se, i samom autoru.

Štaviše, City of Glass, prvi deo Njujorške trilogije (a koja se sastoji od tri kratka romana objavljena prvo individualno 1985. i 1986. godine a onda integrisana u jedan tom 1987.) je i začet tako što se Paul Auster dva puta za redom javio na telefon i glas sa druge strane je pitao da li je dobio Pinkertonovu detektivsku agenciju. Auster je, časno i pošteno oba puta odgovorio da je u pitanju pogrešan broj ali se nedugo potom ujeo za jezik, svestan da se tu negde možda krije nekakva interesantna priča koju je mogao da iščačka samo da se setio da postavi nekakvo pitanje.

Otud u City of Glass imamo glavnog junaka po imenu Quinn, njujorškog pisca detektivske proze pod pseudonimom William Wilson*a koji se usred noći javlja na telefon što ga je digao iz kreveta da bi osoba sa druge strane tražila ,,Paula Austera iz detektivske agencije Auster".
*a čiji je glavni junak u seriji detektivskih romana koje je objavio detektiv sa imenom  Max Work, a što je sasvim očigledna aluzija na Austerovog protagonistu iz Squeeze Play, detektiva po imenu Max Klein



Već od samog početka ovog narativa čitalac upada u vrtoglavi kovitlac fiktivnih i ,,pravih" identiteta. Čovek koji je u stvarnom životu pisac i pisao je pod pseudonimom o detektivima i par puta se javljao na telefon kada su tražili detektive a dobili njega, sada u svom romanu ima pisca koji piše pod pseudonimom o detektivu sličnog imena i koji telefonom dobija upit je li on osoba što deli ime sa sopstvenim autorom a koja je, u fikciji ovog dela – detektiv. Već sam Austerov tekst je dovoljan da čoveka malo izmesti iz ravoteže a u grafičkoj obradi koju su uradili Paul Karasik i David Mazzucchelli izmeštenost je još jača jer crtači komadaju prostor i vreme u kojima se radnja događa na halucinantne, povremeno varljivo apstraktne kadrove koji tu disocijaciju identiteta i nejasnu podelu na realnost i fikciju još jače podcrtavaju.

Naravno Karasik i Mazzucchelli nisu bili nikakvi početnici kada su uzeli na sebe da naprave grafičku adaptaciju City of Glass a koja je izašla 1994. godine. Mazzucchellija superherojska publika zna kao saradnika Franka Millera iz njegove najbolje faze, gde je nakon saradnje u Marvelu sa legendarnim Dennyjem O'Niellom na Daredevilu, Mazzucchelli sa Millerom uradio danas legendarni Daredevil: Born Again a onda, kasnije, u DC-ju još legendarniji Batman: Year One. No, Mazzucchelli je i pored dosta redovnog superherojskog rada bio zainteresovan i za nezavisne, creator-owned stripove pa se njegov magazin Rubber Blanket sa početka devedesetih često citira kao jedan od ključnih uticaja na narednu generaciju indie autora stripova u SAD. Sa svoje strane, Karasik je bio učenik Arta Spiegelmana, Willa Eisnera i Harveyja Kurtzmana, dakle, nekih od najvećih imena modernijeg amerikog stripa i od 1981. godine je bio pomoćnik urednika u uticajnom magazinu RAW koji su uređivali Spiegelman i njegova supruga Françoise Mouly.

Kada su se ova dva autora ranih devedesetih odlučila za strip-adaptaciju City of Glass, dobili su i oficijelnu Austerovu podršku i ovaj je strip,pod Spiegelmanovim patronatom i nadzorom, nacrtan i izašao za Avon Books, dobivši veoma dobre kritike.



I nije teško videti zašto. Karasik i Mazzucchelli su do ovog momenta bili već veoma iskusni autori, jednom nogom u avangardi a drugom u tvrdom žanrovskom stripu, pa je njihov rad sa Austerovim tekstom doneo idealnu kombinaciju mračne, opresivne atmosfere beznađa, melanholije i začudnosti sa dinamizacijom Austerovog originalnog teksta i mnogim originalčnim grafičkim rešenjima koja će sugerisati dodatne slojeve značenja u tekstu za koji su mnogi do 1994. godine mislili da su ga već potpuno razumeli. Ovo je i danas fascinantan strip sa izuzetnim korišćenjem crno-belih kontrasta, majstorskom primenom mreže od po devet panela koju danas mnogi smatraju prečicom do statusa ,,ozbiljnog" stripa, osobenim rešenjima u leteringu i tempu naracije. Naravno, i originalni Austerov tekst je više nego izdržao test vremena, sa detektivskom pričom koja brzo tone u halucinantnu izmaglicu imena i identiteta, bavi se jezikom kao jedinim temeljom konsenzualne realnosti, ali i majstorski nabacuje sebi voleje žanrovskih tropa (uključujući autoritarnog oca, zlostavljanog sina, požrtvovanu, lepu ženu sa kojom protagonist misli da oseća hemiju iako je ona udata) samo da bi ih onda na najzanimljivije načine pustio da padnu na zemlju i proučavao njihovo batrganje. City of Glass je majstorski rad u dekonstrukciji detektivske proze, pažljivo usredsređen na ideju praćenja kao osnove detektivskog rada i doslednog proučavanja psihotične, izolacionističke samoće u koju se ovakav rad pretvara.

Druga priča, Ghosts, adaptirana je tri decenije kasnije, a ilustracije je radio Lorenzo Mattotti, iskusni italijanski veteran stripa i ilustracije, čovek koji je radio za mnoge svetske magazine (Cosmopolitan, Vogue, The New Yorker, Le Monde, Vanity Fair) ali koji je duže od četrdeset godina u stripu i Amerikanci ga znaju i kao osvajača Ajznerove nagrade 2003. godine za grafički roman o Doktoru Džekilu i Gospodinu Hajdu. Mattotti je radio stripove za razne evropske izdavače, režirao i dva filma a njegov rad sa Ghosts je na momente sličniji ,,ilustrovanoj prozi" nego stripu per se.



Naime, Mattotti za svoju adaptaciju čuva najveći deo Austerovog originalnog teksta i često samo iznad njega dodaje prigodne ilustracije. Neke table, su, pak, urađene kao klasičan strip, podeljen na panele i sa oblačićima za dijalog a pred kraj autor radi mnogo zanimljivih stvari sa lejautom, reflektujući mentalno stanje glavnog junaka koji, kao i njegov prethodnik u City of Glass, postepeno pada u psihozu nakon što je dobio posao da prati i nadzire čoveka koji, koliko on može da kaže, NE RADI NIŠTA POSEBNO. Mattottijeva sklonost klasičnom slikarstvu i skulpturi je vidna u artizmu njegovih kompozicija, njegovog rada sa linijama i teksturama, simbolizmu njegovih grafičkih izbora i može se argumentovati da je Ghosts ,,apstraktnija" adaptacija nego što je bio City of Glass, ali ovo i jeste primereno tekstu koji se u velikoj meri bazira na sličnostima pojmova (na primer, svi likovi u ovom romanu imaju imena po bojama) koje do kraja dovode do pomalo zastrašujućeg – i ponovo melanholičnog – gubljenja i stapanja identiteta nadzirača i nadziranog.

Poslednju priču u trilogiji, The Locked Room uradio je ponovo Paul Karasik, simbolički se posle tri decenije vraćajući na mesto zločina, i on radeći, kao i Mattotti, pod Austerovim nadzorom pre nego što će pisac preminuti. The Locked Room naslovom aludira na ,,misterije zaključanih soba", svojevrsni podžanr klasične detektivske proze, ali je u pitanju priča sa najmanje eksplicitno ,,detektivskih" elemenata u svom tkanju. Zapravo, u The Locked Room verovatno značajnije pretežu autobiografski elementi nad elementima žanrovske proze – uključujući vrlo očigledne reference kao što je na primer pominjanje susreta sa Ivanom Višnjegardskim, francusko-ruskim kompozitorom mikrotonalne muzike koga je Auster upoznao u Parizu kao mladić.

Majstorstvo koje Auster demonstrira sa The Locked Room odnosi se na centriranje cele priče oko motiva odsutnosti. Protagonist ovog romana je pisac i urednik nevelikog uspeha i relativno slabe kreativne energije ali je ime oko koga se ceo narativ vrti Fanshawe, njegov prijatelj iz detinjstva, jedan preduzimljiv, energičan, uspešan, harizmatičan čovek koji je proživeo mnoge avanture – i nikada nije pokazao ambiciju da postane pisac – pre nego što se skrasio sa prelepom suprugom i napravio joj dete. No, narativ počinje u trenutku kada Sophie Fanshawe poziva glavnog junaka da je poseti i saopštava mu da je njen muž, njegov drug iz detinjstva nestao, da je verovatno mrtav i da je Fanshawe iza sebe ostavio GOMILU pisanog materijala, jedan zastrašujuć opus proze, poezije i drame koji nikada nije pokušao da objavi. Kako Sophie prenosi, Fanshawe je želeo da kad njega jednom ne bude, njegov najbolji drug, pisac i urednik, pogleda ta njegova piskaranja pa, ako su ona iole dobra, da vidi da li mogu da se objave. Naravno, Fanshawe je GENIJALAN pisac i glavni junak kao kurator njegovog legata postiže strahovit uspeh, zarađujući pritom lepoj udovici solidan novac ali se u procesu i zbližavajući sa njom...



The Locked Room ponavlja motive disocijacije i spajanja identiteta iz prva dva romana trilogije ali svojevrsnim odmicanjem od žanrovskih tropa nudi jednu još avetinjskiju i neugodniju storiju u kojoj je osećaj ne samo propasti već i kompletnog poništenja ličnosti glavnog junaka prisutan od samog početka. Karasik se onda i sam odmiče od oštrih crno-belih kontrasta koje su on i Mazzucchelli imali u City of Glass, radeći sa mekšom olovkom, dajući crtežu jedan bukvalno sivlji, avetinjskiji, halucinantni kvalitet. Ovo je ,,realistički" narativ utoliko da se ne oslanja direktno na trope detektivske, žanrovske proze pa je i crtež bliži ,,standardnom" indie stilu memoarskog ili ispovednog stripa, osim što Karasik, naravno, sve minira stručno korišćenim momentima disocijacije realnosti, halucinantnim epizodama, kadriranju koje sugeriše da je čitalac ,,stvaran" i da posmatra protagonistu kao nekakvu životinju u laboratorijskom eksperimentu. Dualni efekat jeze i melanholije koji Auster proizvodi tekstom još je izraženiji u njegovoj grafičkoj ekspersiji, sa veoma pažljivim odmeravanjem kada da se radi u tonu ,,čistog" realizma a kada da se skoči u halucinacije.

Auster nažalost nije živ dočekao izlazak Paul Auster's The New York Trilogy: The Graphic Adaptation, no ovo je ne samo kolekcija stripova koji izvrsno shvataju svoj izvorni materijal i adaptiraju ga na umetnički autentične načine, dodajući originalnom tekstu organske nove dimenzije, već i snažno podsećanje na to koliko je njegov rad bio očajnički intenzivan i sa pravom mu obezbedio mesto u literarnoj istoriji koje zauzima. Strip se, neretko, doživljava pre svega kao jeftin medijum gde se adaptacije postojećih umetničkih radova prave ne zato što će im se u procesu transformacije dodati nešto osobeno nego zato što se uz malo ulaganje može iscediti još novca iz postojećeg, popularnog IP-ja. Paul Auster's The New York Trilogy: The Graphic Adaptation je onaj drugi, bolji slučaj, u kome vrhunski majstori jednog medijuma sa nadahnućem čitaju majstora drugog medijuma i daju njegovom izvorniku sasvim novi, sasvim originalan život. To čini ovu kolekciju praktično obaveznim štivom bez obzira da li ste ,,stripadžija" ili samo ljubitelj dobrog pisanja. Amazon će vam je prodati ovde.

[Meho Krljic]

Urednik prve kolekcije, da ne kažem prvog toma strip-antologije Hello Darkness, izašlog ovog Marta za BOOM! Studios, Bryce Carlson kaže da strip-antologije nisu komercijalno poželjni produkti, da je u pitanju ,,mrtav format" koji niko ne želi i niko ne kupuje.  I delimično je ovo tačno – američki čitaoci, ili makar onaj njihov deo u mejnstrimu više vole serijalizovane stripove sa likovima koje poznaju decenijama. No, Carlson kaže da ON želi antologije ali i da kada priča sa autorima stripova svi potvrđuju da je ovo nešto što i oni sami žele da rade jer je, pretpostavka je, odvajanje od serijalizovanog formata i ulivanja energije i emocija u kratku, snažnu priču često katarzično iskustvo. Otud i novi projekat za BOOM!, tekući serijal horor-antologija i kasnije njihovih kolekcija sa zajedničkim nazivom Hello Darkness, gde će se publikovati radovi različitih autora ,,sa različitih strana sveta" a koji će, ti autori, sa čitaocima podeliti svoje najdublje strahove i najmračnije vizije. Prva kolekcija je, rekosmo, izašla u Martu, pokrivajući prva četiri broja tekućeg serijala koji je sam sa izlaženjem krenuo prošle godine u Julu (i do momenta kad ovo kucam izbacio osam brojeva).



Carlson striktno naglašava da ovo nije zamišljeno da bude nekakav nostalgični povratak horor klasici (iako naravno da neke ilustracije u ovom prvom tomu nostalgično omažiraju naslovne strane starih horor magazina koje je izdavao Warren Publishing, i koji su, uostalom, sa svojim formatom antologije i jasna preteča za Hello Darkness) ali i da ne treba da u pitanju bude energizujući ,,entertejnment". Njegov cilj sa ovim projektom je da se format horor-antologije pogura na naredni evolutivni nivo i kroz kontakte sa autorima on njih ohrabruje da mu pošalju priče koje su toliko ,,messed up" da ne mogu da budu objavljene nigde drugde. Pošto znamo da je japanski strip odavno nekoliko krupnih koraka ispred američkog u pogledu, jelte, ,,messed up" sadržaja, nadajmo se da će za neke od narednih tomova Bryce i BOOM! uspeti da dobiju i (još) ponekog azijskog autora da se upiše u Hello Darkness. Za sada, u ovom prvom broju imamo par priča koje su očigledno inspirisane mangom, možda i direktno radovima Đunđija Itoa... Što je solidan početak.

I, uopšte, prvi tom Hello Darkness je solidan početak na svim nivoima, od kvaliteta priča, preko produkcije pa do ispunjenja tog zaveta da ovo treba da budu radovi čiji su se autori uprli iz sve snage da kreiraju nešto najstrašnije što mogu da zamisle. Naravno, kvalitet varira i neki od stripova ovde su samo kratke horor-dosetke sa pančlajnima koje prepoznajete nekoliko strana pre nego što se stvarno dese, neki su praktično reklame za postojeće BOOM! serijale, ali ima onda i nekoliko radova čiji su autori stvarno otišli dosta duboko u ponore sopstvene kontemplacje o životu i na površinu izvukli stvari od kojih vam je malo muka. Mudro, najjaču ili makar najdužu i najkompleksnije osmišljenu priču ova kolekcija čuva za kraj, ali do nje ćemo stići kada prvo pregledamo ostalo što je u ponudi.

Za početak da kažemo da je što se tiče izbora autora ovo vrlo korektno napravljen koktel poznatih, etabliranih imena (u američkoj industriji) i manje poznatih crtača i scenarista (često spojenih u jedno) koji nadiru iz podzemlja nezavisnog stripa. Naravno, za buduće tomove, a verovatno i u zavisnosti od prodaje i ,,buzza" koji ovaj prvi tom kreira, moguće je da ćemo videti još velikih imena ali i da antologija postane samo medijum za promociju novih i još uvek nepoznatih imena kroz autput jednog od cenjenih mejnstrim izdavača. Uostalom, kad pokušam da se setim drugih antologija koje sam čitao poslednjih godina, na pamet mi pre svega padaju Marvelovi i DC-jevi tematski radovi koji su imali upravo tu svrhu: da ,,na terenu" isprobaju neke nove autore i daju im malo ekspoužra. I, ne, Cullena Bunna decidno NEMA u ovom prvom tomu a što je za mene bio svojevrsni šok, ali naravno da čovek JESTE u ovoj kombinaciji i da BOOM! potvrđuje da on već ima spremnu priču za neki od narednih. Ipak je ovo format TAMAN za njega.



No, ima ovde jakih imena, kao što je na primer Paolo Rivera, crtač sa vrlo respektabilnim opusom za Marvel u poslednje dve decenije a koji je ovde uradio naslovne strane, dajući serijalu aromu glamuroznog, seksi gotskog horora. Neiznenađujuće, ovo je očigledno iskalkulisan gest da se privuku čitaoci koricama a ne sadržajem jer je ovakva estetika sasvim u suprotnosti sa proklamovanim idejama antologije i sa estetikom većine priča. Ali Rivera ovde RAZVALJUJE i to se mora priznati.

Dobro, da vidimo šta sadrži prva kolekcija, a koja sakuplja prva četiri broja serijala.

Prvu priču crtala je Italijanska Letizia Cadonici a kolore je radio Alessandro Santoro (letering sjajna Becca Carey) i ovo je jedna kratka priča o epidemiji napada dece iz jedne američke osnovne škole na svoje roditelje, a koji se, ti napadi završavaju fatalno. Scenarista/ kinja Jude Ellison S. Doyle* je poznat feministički autor ali ova priča nije VIDLJIVO feministička i više se tiče straha koji deca osećaju u trenucima shvatanja da roditelji, i generalno ,,odrasli", koji upravljaju svetom nisu nužno ni pouzdana ni racionalna sila što će im obezbediti svetlu budućnost. Priča ima snažan početak ali i prilično nagao kraj, pokazujući i jake i slabe strane rada za antologiju na vrlo plastičnom primeru. No, crtež je odličan i atmosfera i poruka su snažne.
*Doyle sebe smatra nebinarnom osobom što se tiče roda i koristi zamenicu ,,oni" na Engleskom a što ja na Srpskom i dalje ne znam kako da prilagodim...

Iza ovoga sledi samo, rekosmo, ,,reklama" za BOOM!-ov vrlo uspešni tekući horor serijal Something is Killing the Children. James Tynion IV ovde piše praktično dajdžest zapleta ovog serijala smeštajući harizmatičnu lovkinju na čudovišta u bar tokom snežne mećave i ovo je u principu dobro kao tizer ali je samo uvodno poglavlje i samo za sebe možda i neće impresionirati putnika-namernika koji nije čitao tekući serijal. Osim grafički, naravno jer Werther Dell'Edera i ovo crta NEZEMALJSKI dobro sa kolorima koje je radio regularni kolorist serijala, Miquel Muerto i leteringom uobičajenog Andworld Designa pa je u vizuelnom smislu ovo i dalje NEODOLJIVO. Plan je da ovo bude posebna priča, u nastavcima, koja će ići kroz narednih šest brojeva antologije i ja sam svakako zainteresovan da vidim šta će biti dalje.

Narednu priču, o čoveku koji je profesionalnu karijeru u kuglanju sam sebi upropastio vozeći jedne večeri pijan napisao je Dave Cook, nacrtao David Cousens, kolorisao Angel De Santiago a leterovao Nathan Kempf i to je jedna brza, energična, splatter-horror pričica o čoveku koji se sveti svima što ih optužuje za nešto za šta je sam kriv. Postavljanje akcije u kuglanu pruža neke zanimljive opcije za grafička rešenja i strip izgleda vrlo dobro za ono što jeste: kratka, jeftina, brutalna porcija horor fast fooda.



Narednu priču – o usamljenom radniku na kuli-svetilji koji pokušava da odoli sirenskom zovu... er... sirene – uradila je kompletno Sarah Anderson i dok mi je njen grafički rad – koji jako asocira na evropski strip ili ilustracije za dečije knjige – vrlo simpatičan, sama radnja je toliko kratka i kondenzovana da u meni nije proizvela nikakav efekat. Dobro, to su antologije i ne može u njima sve da bude sjajno.

No, odmah posle toga stiže na red Steve Orlando i štagod da možete da kažete za ovog čoveka sigurno je da NE MOŽETE da kažete da nema ideje. Priča bivšeg DC-jevog stara a današnjeg Marvelovog ekskluzivca je komad body horrora koji perfektno kombinuje spekulativnu premisu sa vrlo realističnim psihološkim portretom ,,proračunatog altruiste", ima efektnu gej-porno-horor scenu i mada je pančlajn možda malo sirov za moj ukus, simbolički je zapravo vrlo dovitljiv. A.L. Kaplan ovo odlično, dinamično crta, kolore je takođe sjajno radila Marissa Louise a letering takođe odlično Jodie Troutman. Mali crni biser.

The Clown je priča eksplicitno nalik na mange i pomenutog Đunđija Itoa, jedan kratki, linearni pad iz normalnosti u košmarni horor, a posredovan možda danas i klišeiziranim korišćenjem motiva zlog klovna. No, Indonežanin Azam Raharjo, koji je ovo naisao i nacrtao, radi ODLIČNU pseudo-mangu i ovo je efektan mali udarac ispod pojasa, ma koliko familijaran bio.

Star Gazers Frederika Hornunga je, mislim, previše prostora posvetila akciji (vampir protiv vukodlaka) a što čini njenu relativo elegantnu uvodnu premisu o dvoje ljudi koji imaju prvi izlazak nakon upoznavanja preko interneta, relativno nezanimljivo razrađenom. Hornung ima štofa i crta dobro, uspevajući da svom stripu da jednu old school aromu a bez direktnog kopiranja starih stripova, ali ovo je priča sa nedovoljno stvarne radnje za moj ukus. No, finalni kadar je moćan i vredi je pročitati.




Apocalypse in Slow Motion Wesa Craiga nije ni priča koliko premisa, dakle ovde imamo ideju, nula razrade i zaključak. A što ne bi bilo naročito uzbudljivo, no Craigov crtež je PREMOĆAN, sa izvanrednim lejautom, perfektnim korišćenjima kontrasta, bizarnim idejama o kombinovanju ljudskih i životinjskih (i demonskih) fizionomija i sjajnim kolorima tako da Apocalypse in Slow Motion postiže svoj željeni efekat.

Martin Morazzo, Argentinac poznat pre svega po radovima sa W. Maxwellom Princeom (a najviše po Ice-Cream Man) je nacrtao narednu priču, Mukbang, i naravno da je to jedan od hajlajta antologije, posebno jer je kolore i ovde radio Chris O'Halloran a letering Lucas Gattoni. Scenario nije pisao Prince već Michael W. Conrad, čovek koga ste možda videli u Marvelu ili DC-ju ali koji je dosta horor stripova uradio za manje izdavače i ova priča je ODLIČAN mračno-satirični igrokaz o dvoje mladih osoba koje se nadmeću u gledanosti svojih kanala na platformi ,,We Tube", a da je njihov odabrani način izražavanja mukbang, dakle videi u kojima se glasno i slasno jede. Horor kao medijum ume da ima nezgodan odnos sa hranom i jedenjem a ovaj strip dovitljivo i zastrašujuće stvari isteruje na vrlo visok nivo strave i brutalne satire. Sjajno!

Britanac Andy Lanning je napisao Kampfgeist, jedan old school spoj ratnog i horor stripa. Lanning je veteran, naravno, ali ovo je vrlo rutinerska, ni po čemu originalna ili zanimljiva priča kakvu biste rutinski čitali u nekom britanskom magazinu pre pedesetak godina. No, ovo je nacrtao Trevor Hairsine i kolorisao Rain Beredo (sa leteringom koji je dao Ed Dukeshire) i ne mogu da prenaglasim koliko njihov raskošni, AAA nivo produkcije ovu priču ipak uspeva da učini vizuelno prijemčivom.

Dying for Quiet je tužna, melanholična i vrlo stravična satira koja govori o mladoj ženi što svima oko sebe pokušava da učini i nikada ne nalazi vremena za sebe a koja se onda povlači u prirodu na tri dana da prođe poseban program ,,povratka sebi". Shawn Patrick Boyd je ovo vrlo solidno napisao, pametno dajući samo obrise situacije u tekstu i praveći prostra za URNEBESNO moćan crtež. Elijah Henry na olovkama i tušu je ovde napravio čudo sa lejautom i strahovito gustim kompozicijama koje istovremeno izgledaju čisto, jasno i čitko, a onda je kolore odozgo udario Jason Wordie i svemu udahnuo neverovatnu energiju. Takođe odličan, maštovit letering koji potpisuje stari majstor Taylor Esposito. Jedna od najboljih priča!



Ne znam ko je Chloe koja je uradila (?) All Eyes on Me, ali ovo je možda najviše ,,fanzinski" rad od svih u ovoj antologiji, sa old school kombinacijom horora i erotike i crno-belom tehnikom koja svemu daje jedan prijemčivo ,,jeftin" šmek. No, ovaj strip nije tek rekonstrukcija nečeg što ste mogli čitati i u nekoj ,,adults only" publikaciji – iako tako deluje na početku – i njegovo razrešenje je, pogotovo u vizuelnom smislu, dosta zabavno.

Antologiju zatvaraju prva četiri poglavlja priče koja će ići kroz sedam njenih tomova i ovo je definitivno glavno jelo zbog koga sam makar ja došao na ovaj dejt. Priču nazvanu The War napisao je Garth Ennis a nacrtala Becky Cloonan, sa kolorima Tamre Bonvillain i leteringom Pata Brosseaua. Ali ne samo da je u pitanju jedan ol-star lajnap, nego je ovo i najambicioznija pripovest u celoj antologiji, očigledno vođena Ennisovom željom da razbije kalup i – kada ga pitaju šta je najviše ,,messed up" stvar koju može da zamisli – podari nam priču o nekoliko mladih parova u Njujorku koji diskutuju o možda i neizbežnom početku nuklearnog rata.



Ennis je stari ljubitelj ratnih stripova ali za ovu priliku se bavi ne samo isključivo civilima već diskusijom o tome je li nuklearni rat u 2025. godini, posle tri godine trajanja ruske agresije na Ukrajinu realističan scenario, neizbežnost ili samo avet prošlosti u kojoj smo ipak videli da su ljudi na kraju krajeva nevoljni da zbrišu čitavu civilizaciju ma koliko da su se ratni sukobi zahuktali. Veliki deo stripa sastoji se iz verbalnih diskusija ansambla, back-and-forth davanja argumenata i protivargumenata i ovde je jako korisno to što je Irac ipak jedan od najboljih ljudi u industriji kada je pisanje dijaloga u pitanju. Ovaj strip nema harizmatične heroje koje smo voleli da slušamo i kad preteruju sa pričom, kao što su imali Preacher, Wormwood ili Hitman, a opet, svi ovi dijalozi su interesantni i drže čitaocu pažnju, karakterizacije iz njih izranjaju organski i čitalac shvata da se posle određenog vremena srodio sa likovima.

Naravno, MNOGO znači to da Cloonanova ovde pruža svoju ,,A" igru, crtajući strip koji je vizuelno dinamičan i potentan iako se 80% sastoji od scena ljudi koji sede i pričaju (ili stoje i pričaju). Kada sranje udari o fen i počnu da se dešavaju nezgodne stvari u ,,spoljnom svetu" Cloonanova i Bonvillainova adekvatno skaliraju svoj grafički rad, nudeći gritty realizam i ikonografiju koja se PERFEKTNO drži tačno na ivici između najstrašnije zamislive drame i žanrovskog horora. Poslednjih godina Ennisa mnogo češće kritikujem nego što ga hvalim i, da se razumemo, ovaj strip još ima puno prostora da ga on usere, ali za sada The War šalje signale da će biti vrhunski rad na toj granici žanra i ,,prave" književnosti i da će vredeti da se isprati do kraja. Aferim.

Hello Darkness sa svojim prvim tonom svakako opravdava svoje postojanje. Uostalom, antologija koja je na geometrijskoj sredini između klasičnog horor magazina Eerie i televizijskog serijal Black Mirror TREBA da postoji i drago mi je da je BOOM! na sebe preuzeo rizik da je kreira. Naredni tom stiže u Julu, a vi ovaj prvi možete odmah kupiti obraćajući se Amazonu.

[Meho Krljic]

Kad sam već uzeo da čitam Gartha Ennisa, a što je poslednjih godina dosta riskantan potez iz dosta razloga, dohvatio sam se i stripa The Kids, jednodelnog ne baš ,,grafičkog romana" (više ,,grafičke novele") što je za Image Comics izašao ovog Marta. Pored sasvim prirodne, nimalo patološke radoznalosti da vidim šta će irski scenarista – autor nekih od najodvratnijih situacija u američkom stripu poslednjih par decenija – uraditi kada krene da piše horor-strip u kome su u prvom planu DECA, štaviše jednogodišnje bebe, dodatni podsticaj da se The Kids pročita preko reda i u jednom dahu je bila činjenica da je ovde na crtačkim dužnostima bio Dalibor Talajić, hrvatski veteran sa spiskom radova za Marvel dužim nego što je vaša ruka (čak i ako ste svetski rekorder u dužini ruku) i za koga pokušavam da se setim je li do sada sarađivao sa Garthom Ennisom. Mislim da nije i da je ovaj strip nastao kao nekakva istorijska neminovnost susreta dvojice okorelih profesionalaca koji se već decenijama kreću u istim  krugovima, dele iste poznanike (npr. Gorana Sudžuku) i bilo je samo pitanje kada a ne da li će raditi nešto zajedno.



Pored Talajića na crtežu, The Kids ima i Stjepana Bartolića na kolorima. Štef Bartolić je jedna ozbiljna kajla hrvatske ilustracije, stripa i animacije, sa strip-karijerom koja traje skoro punih 40 godina u trenutku dok ovo kucam, radovima za Zvrk, Modru lastu, Polet, Maxi, Plavi zabavnik i još gomilu poznatih publikacija, saradnjama sa Darkom Macanom,  ali i režiranjem velikog broja kratkih animiranih filmova, kreiranjem špica za mnogo televizijskih programa, radom u animaciji na nekoliko dugometražnih filmova. Dakle, jaka biografija koja seže dosta duboko u prošli vek i njegov prvi rad za Amerikance koji je meni dopao šaka.

Pored ove trojice, imamo i Ennisovog starog saradnika Roba Steena na leteringu i dizajnu i The Kids je zapravo jedno od prvih izdanja novog imprinta Ninth Circle, fokusiranog na horor, poslovno vezanog za Image pod čijom publicističkom kapom izlazi i sastavljenog od vrlo jakih kreativnih imena američke industrije. Pored Gartha Enisa koji nakon AWA avanture kao da ne može da dočeka da uleće u nove slične poslove, u Ninth Circle su i Adam Glass, Marguerite Bennett, Joe Pruett i Ram V, dakle ljudi sa imenima, karijerama i nagradama iza sebe. Naravno, sada već simptomatično, ,,kreatori" su ovde isključivo scenaristi dok se crtači tretiraju kao najamna radna snaga ali su makar do sada u Ninth Circle imali solidan izbor umetnika kao što su veteranka Jill Thompson, Mike Perkins, Bernard Chang i nedavno preminuli Butch Guice kome je ova saradnja sa Joeom Pruettom bila jedan od poslednjih profesionalnih radova.

Ninth Circle nije, naravno, sagrađen samo od entuzijazma i plemenitih iluzija, i Ennis i ekipa su u ovo uleteli uz neke ozbiljne i iskusne investitore pa se može zamisliti da će, pomalo kao i AWA, Ninth Circle biti tretiran i kao svojevrsni inkubator IP-jeva koji se mogu kasnije ,,oploditi" i izroditi profitabilnije produkte u drugim medijima. Opet, već sam fokus na horor ukazuje da ovde pare nisu baš u PRVOM planu – horor blokbasteri u bioskopu su naravno danas praktično statistička greška – i Ennis veli da je on uvek bio veliki fan horora (ma ko bi REKAO?) i da se nada da će priče na Ninth Circle biti i strašne i zabavne i malo smešne. No, bolji deo tog obećanja je, za mene, činjenica da je za sada – proklamovani – plan da Ninth Circle publikuje samo one-shotove, dakle, stripove koji će u okviru te jedne sveske početi i završiti svoju priču. U industriji koja nalazi da je sve teže da se planira dugačak narativ u tekućem serijalu što bi išao godinama, ima smisla da će neki novi projekti ovog tipa otići u drugu krajnost i bazirati se na jednotomnim, relativno kratkim pričama koje pročitate u jednom cugu i imate kompletan obrok. Pratićemo dalje kako Ninth Circle funkcioniše, a za ovu priliku da vidimo koliko ODVRATAN Garth Ennis može da bude kada piše, rekosmo, horor-strip kome su u centru jednogodišnje bebe i koliko to Talajič može ODVRATNO da nacrta pre nego što iz Image Comicsa podignu telefon i uspaničeno počnu da javljaju da mora malo da se smanji jer će neko sve da ih pohapsi...



Garth Ennis, koliko ja znam nema dece. I onda je ideja da će on pisati strip o jednom od najvećih roditeljskih strahova možda ne NELOGIČNA ali utisak je da Irac i ovde, kao i u mnogim drugim svojim radovima, dolazi iz pozicije cinizma. I besa. Ennisovi stripovi su istorijski besno štivo, čak i mejnstrim rad na Hitmanu ili Punisheru kroz koji je scenarista razrađivao svoj antagonizam spram superherojštine i ironiju što mora da se njome bavi kako bi zaradio za hljeb i isposlovao sebi pozicije u industriji. Naravno kada JESTE dosegao te pozicije, lansirao je The Boys, serijal koji mu je, naročito posle uspešne televizijske adaptacije,  zaradio mnogo više para i ustoličio ga kao instituciju za sebe koja ne mora nikome da polaže račune, a The Boys je bio lavina destruktivnog prezira ispovraćana po superherojštini.

Hoću reći, sa godinama se Ennisov bes ne smanjuje, ali možda bira sve gluplje mete. Pisao sam već o nekim njegovim srazmerno recentnim stripovima koji su se – nespretno – obarali na ,,woke" koncepte i mada The Kids nije takva kataklizma kakav je bio Jimmy's Bastards, i ovde je utisak da scenarista prilazi temi sa pozicije cinizma, više intelektualno nego emotivno iritiran time da postoje deca i da se u modernom svetu društvo prilagođava njima. Hoću reći, ko osim najstrašnije nadrkanih nadžak-baba i deda uopšte sedi i objašnjava kako se ceo svet vrti oko dece i kako ljudi koji nemaju decu onda nepravedno bivaju skrajnuti i prava su im, jelte, povređena? Garth Ennis,  braćo i sestre, eto ko, a kroz usta jednog od likova u ovoj priči koji je eksplicitno MAGA-kodiran, ali to je, plašim se, u ovom slučaju signalizacija koja treba da nam ukaže na nekomformizam i karakter, naspram ostatka ansambla koji čine beskrvni, nesnađeni mladi roditelji što ne umeju da se snađu u ničim izazvanoj apokalipsi u čijem su centru njihova odojčad.

Je li sudbina svakog kreativca čiji su zaštitni znakovi tokom karijere bes i cinizam da završi u kvazidesničarskoj kuknjavi za slobodom? The jury is still out on that one, što bi rekli iz Čikaga naši, ali primeri recentnog koketiranja Marka Millara sa Comicsgateom i sada ovog Ennisovog stripa ne izazivaju u čoveku previše optimizma...



U svakom slučaju, početak The Kids je jedna prilično standardna, čak klišeizirana scena primerena otvaranju horor priče ovog tipa. Imamo mladi par u prijatnoj američkoj suburbiji kako u postelju stavlja svog jednogodišnjeg sina, Ivana i odmah na prvoj tabli sam se prepao da je Talajić nacrtao šake na detetu naopaku, pre nego što sam detaljnijom inspekcijom utvrdio da je beba stavljena u svoj krevetac da spava na leđima a što, evo ne znam, nemam ni ja decu, ali meni deluje kao da je nestandardno za ovako mlade klince. U svakom slučaju, dvoje mladih roditelja imaju još jednog, nešto starijeg sina i cela kuća utone u okrepljujući san pre nego što u pola četiri ujutro iz Ivanove sobe krenu da dopiru vrisci.

Kad tamo: odrastao, nag čovek, potpuno zbunjen, paničan, lomi krevetac u kome je beba spavala a bebe nema ni od korova. ŠTA SE OVO ZABOGA DOGAĐA?

Štagod da je to što se događa, Ennis korektno piše a Talajić i Bartolić crtaju paniku i konfuziju koja obuzima mladu porodicu. Niko ovde ne ume da se snađe u potpuno apsurdnoj situaciji agresivne a nekontrolisane, zbunjene nage osobe u dečijoj sobi i porodica, svesna da ne vidi svoje mlađe dete u ostacima kreveta, zaključava sobu i beži iz kuće – u majicama i pidžamama u kojima se zatekla – da traži pomoć. A tamo MEJHEM! Iste stvari se dešavaju po celom komšiluku i na ulicama inače mirnog suburbanog kraja gledamo gole ljude kako vrište i napadaju poluobučene ljude koji, er, takođe vrište. Sve deluje kao nekakav zombi-autbrejk samo sa više golotinje, mlatarajućih sisa i poskakujućih ćuna po kvadratnom santimetru stripa...

Ennis, naravno, zna da mi znamo da on zna da radi zombi-priče kao niko drugi pa onda iako The Kids na par halucinantnih sekundi podseća na košarni Crossed, pripovest ovde odlazi drugim smerom. Društvo ne kolabira iste noći, ali se ljulja, naši protagonisti traže pribežište u lokalnom domu zdravlja (koji za sve praktične potrebe ovog stripa emulira tu neprolaznu vrednost zombi-narativa, dakle, šoping mol) a pridružuje im se i pomenuta MAGA-komšinica jedna nadrndana matora raspuštenica koja decu ne voli da vidi ni na slici, nervira je koliko roditelji deci podređuju sopstvene prioritete i generalno služi kao generator diskusija o odnosu roditelja i dece u modernom društvu.



Enis u ovim diskusijama ne odlazi predaleko i The Kids je naprosto prekratak strip da bi se od njega dobila nekakva velika dubina a istovremeno i predugačak za relativno skromne poente koje pravi. Ono gde je Ennis tradicionalno jak – dijalozi kroz koje se dijalektički pronalaze poente ali i koji su sočni i karakterni – se ovde nalazi u tragovima. Pomenuta MAGA gospođa IMA šmek, uprkos tome što se ne slažem ni u načelu ni u pojedinostima sa njenim iznesenim ili podrazumevanim stavovima ali taj njen šmek i karakter onda malo i ističu koliko ostatak ansambla ima tanke i nerazrađene karakterizacije. Generalno, misaoni eksperiment koji Ennis ovde izvodi, istražujući kakav bi bio refleksni odgovor ljudskog društva kada bi se svima sa malom decom u istom trenutku desila ista loša stvar nije neinteresantan, ali strip je prekratak da bi nam dao neke dublje uvide u, jelte, ljudsko stanje, onako kako to DOBRI Ennisovi stripovi rade – bilo da pričamo o ekstremizmu koji smo gledali u Crossed, bilo o uzdržanijem, realističnijem radu u nedavno razmatranom The War.

Sa grafičke strane, Talajić posao odrađuje rutinski. Nemam utisak da je on ovde pružio nekakav svoj maksimum – čitao sam značajno atraktivnije stripove iz njegovog pera – ali kod crtača sa ovako razrađenom rukom i rutina bude dobra. Kao i u samom tekstu, karakterno je najrazrađenija MAGA-gospođa iz komšiluka, ali i ostali likovi imaju svoje identitete i makar minimum karaktera. Kompozicije koje Talajić kreira su uglavnom vrlo dobre, sa jasnom namerom da se čitaocu daju aluzije na prepoznatljive scene iz zombi-filmova (i stripova) samo sa visceralnim koeficijentom koji je ovde značajno smanjen. To, doduše scene u kojima IMA krvi i brutalnosti čini notabilno efektnijim pogotovo što Talajić crta veliki broj nagih tela u ovim scenama i njihova uglavnom glatka koža i čista anatomija daju ovim scenama dodatni preliv ranjivosti. Scene u domu zdravlja su svakako kulminacija ovog pristupa i proizvode u čitaocu potreban respons. Naravno, za veliki deo efektnosti zaslužan je Bartolić koji bira da noćne scene – a strip počinje po noći i radnja postepeno prelazi na dnevno svetlo – postavi u često gotovo potpuno jednobojne, a uvek umirene, tamnije nijanse. Kada onda dođe dan i dobijemo jarke boje, jako svetlo, veću vidljivost, ovo je vrlo dobar način da se sugeriše i psihološko stanje protagonista koji bi trebalo da su se ,,probudili" iz košmara a on se i dalje oko njih dešava i BOLJE SE VIDI.

The Kids nije SJAJAN rad ali je pitak. Ovo je dovoljno kratak strip da nikome ne bude dosadno dok ga čita ali je i fakat da mu neće pružiti tako MNOGO. Solidna ideja i minimalno dobra egzakucija u domenu samog teksta dobili su dobru, kvalitetnu, mada ne nužno NADAHNUTU grafičku realizaciju. Meni je ovo, a to mislim kao pohvalu, neuvredljiv strip, što je, kad je savremeni Garth Ennis na jelovniku ipak pozitivna stvar. Pa ako vam se čini da možete, a vi izvolite: Image ovaj strip prodaje na ovom mestu.

[Meho Krljic]

Pošto nas već u Julu čeka premijera filma The Fantastic Four: First Steps, najnovijeg holivudskog pokušaja da od ,,prve Marvelove porodice" napravi makar gledljiv film – ali ovog puta pod budnim okom samog Marvela – ljude koji ne čitaju aktuelni tekući serijal stripa Fantastic Four, a koga piše Ryan North, treba osvestiti, informisati, uputiti. Zadnji voz upravo polazi a vi još u staničnom veceu istresate poslednje kapljice poslednje krigle piva koju ste popili u staničnom baru koji je, rekao bih ,,neočekivano" ali šta je tu neočekivano, prljaviji od pomenutog vecea. Posle ćete da odete u bioskop jer, objektivno, nemate ništa pametnije da radite sa svojim životom do da odlazite na projekcije filmova koji vam se neće dopasti i da onda po internetu džvanjkate kako Marevl više nema pojma šta radi i kako je superherojski film propo i kud ne odoste da gledate onaj film sa Bredom Pitom koji vozi formulu jedan i nekako je SVE MLAĐI I MLAĐI a mi ostali starimo, a mogli ste sebe da počastite stripom koji će ne samo da vas podseti zašto je Fantastic Four tako važan koncept za Marvelovu istoriju, već i zašto uopšte volite stripove.



Čujte, ne znam da li će The Fantastic Four: First Steps išta valjati ili ne. Ni režiser ni scenaristi uglavnom uzgajani u Disney+ striming štalama mi ne ulivaju previše poverenja i plašim se da će film koji treba da bude svež, nov početak, ipak biti fatalno opterećen svim mogućim poveznicama sa serijama pravljenim za ovaj servis na kojima su ovi ljudi radili. Naravno, film ima jak adut u liku Pedra Pascala koji igra Reeda Richardsa, ali s druge strane, Pedro Pascal je igrao u najgorem DCEU filmu koji je Warner napravio... S DRUGE druge strane, Pedro Pascal je bio najbolja stvar u tom filmu tako da je proverbijalna porota i dalje, jelte, napolju. No, ono što znam je da ako ne čitate aktuelni Fantastic Four, a o kome danas pišemo, vi propuštate jedan od najdrskije najboljih tekućih serijala koje Marvel uopšte ima u ovom trenutku, ali i jedan od najboljih serijala o ,,Marvelovoj prvoj porodici" koji je ikada rađen. A što je verovatno najbolji poklon koji je ova porodica mogla da dobije u okviru (malčice zakasnele) proslave svog ulaska u sedmu deceniju postojanja.

Fantastic Four je, naravno, strip od neizmerne važnosti za Marvelovu istoriju i identitet. Pokretanje ovog serijala 1961. godine od strane besmrtnog tandema Jack Kirby-Stan Lee je označilo osvit moderne ere Marvela i praktično tektonsku promenu u superherojskom stripu i strip-industriji u SAD generalno. ,,Realizam" i ,,savremeni ton" nisu stvari koje će vam prve pasti na pamet kada DANAS uzmete u ruke ove stare epizode ali Fantastic Four su, zajedno sa Spajdermenom, Avendžersima i X-Men koji su svi krenuli nešto kasnije kada je ovaj strip pokazao da su dvojica tada već iskusnih autora na tragu nečeg sjajnog, zaista delovali revolucionarno, obraćajući se mladom čitaocu jezikom koji je on prepoznao kao svoj i nudeći mu pustolovnu literaturu na tragu najspektakularnijih naučnofantastičnih filmova ali sa socijalnom dinamikom savremene Amerike što je ulazila u jednu od svijih najburnijih decenija.

Fantastic Four su nakon isteka šezdesetih godina prošlog veka po popularnosti bili daleko prevaziđeni od strane pomenuta tri serijala ali i drugih Marvelovih stripova i zapravo su od tada pa do danas imali samo još jedan period kada se o ovom stripu pričalo kao o nečem naboljem što Marvel ima (era Johna Byrnea iz osamdesetih). Uvek prisutni, uvek čitani, ovi su stripovi i u ovom veku naređali nisku vrlo uglednih i popularnih scenarista koji su se njima bavili: J. Michael Straczynski, James Robinson, Mark Millar (jelte), Matt Fraction, Dan Slott, Jonathan Hickman i to su uglavnom bili dobri stripovi (sem Millarovog koji je bio za njega već uobičajena niska šokantnih krešenda sa vrlo malo supstance između), neki od njih i odlični ali je i pored izdržljivosti ovog serijala bilo jasno da se radi o stripu uglavnom nostalgičnog potencijala. Za razliku od svih drugih pomenutih serijala koji jesu imali svoja relansiranja i prekomponovanja, ali su uvek bili u radnjama iz meseca u mesec, Fantastic Four je imao i zabrinjavajuće dugačku pauzu posle završetka Hickmanovog Secret Wars, ironično jednog od retkih Marvelovih recentnih company crossovera fokusiranih baš na ansambl iz stripova o Fantastičnoj četvorci.



Baš zato aktuelni serijal, o kome danas pišemo, a koji je započet krajem 2022. godine, deluje kao tako slatka osveta i temeljito iskupljenje. Ovde se ne radi samo o veoma dobrom stripu koji skoro idealno spaja taj nostalgični naboj old school pustolovine i dobrohotne family-first priče sa nekakvim modernijim idejama i konceptima, već o stripu koji kredibilno re-uspostavlja možda zaboravljenu istinu o tome koliko su Fantastic Four značajna sila u Marvelovom univerzumu. Kliše odomaćen u poslednjih par decenija je da svi jači serijali periodično kulminiraju u izazovima koji prete da unište čitav svet (ili univerzum) i fokus na Avendžerse, X-Men i Spajdermena koji Marvel ima u ovom veku znači i da se taj neki specifični kvalitet što ga fantastic Four ima zaista nekako zaturio. Ako svakih par meseci u svakom od nabrojanih serijala superheroji moraju da se dobro napnu da spreče ekstinkciju ljudske rase/ robotsku apokalipsu/ overrajtovanje celog univerzuma nekim paralelnim a zlim univerzumom, onda nekako istorija Fantastic Four u kojoj oni poveremeno moraju da spreče Galaktusa da pojede planetu Zemlju ne deluje tako posebno. ,,Ah, mi to skraćeno zovemo Utorak popodne" rekao bi vam neki blazirani Njujorčanin iz Marvelovog univerzuma 616 i onda se uvežbanim pokretom sagnuo da izbegne da bude spljeskan od strane Rhinoa koga je Spajdermen uhvatio mrežom i zafrljačio preko zgrade kao da se nalazi usred pustinje Gobi a ne na Manhetnu, jednom od najnaseljenijih mesta na planeti.

Northov strip je ne samo dobar nego, dakle i ZNAČAJAN baš zbog toga što scenarista nalazi upravo tu diferenciju specifiku Fantastične četvorke i nudi nam konstantno imaginativne, jedinstvene narative o velikim pretnjama i neverovatnim pustolovinama što ih omiljena familija proživljava, a koji ne bi imali smisla ni u X-Men, ni u Spajdermenu, ni u Avendžersima... Isplata TOGA, čini mi se, dolazi upravo na ime činjenice da je ovogodišnji Marvelov događaj, One World Under Doom, centriran upravo na Doktora Dooma, istorijski najvažnijeg antagonistu Fantastične četvorke i da ovaj superherojski porodični tim posle MNOGO godina ponovo ima centralno mesto u odbrani slobode, pravde i, jelte, američkog načina od onih koji bi da im naude.

Ryan North je neka vrsta Marvelovog blaga i tajnog oružja. Jedan od onih samoniklih genija savremenog stripa koji je u industriju ušao kao čovek sa već izgrađenom reputacijom i vernom publikom na ime jako popularnog web-stripa (pričamo o genijalnom Dinosaur Comics, naravno), North je i nesumnjivo najuspešniji od ove fele. Pisao sam već o Christopheru Hastingsu i njegovom ulasku u industriju nakon web-senzacije Dr. McNinja, a koji je Marvel zauvek zadužio kreiranjem lika Neverovatne Gwenpool. Hastings i North jesu sarađivali, uključujući izvan Marvela, ali North je onaj koji je uspeo da u Marvelu izazove skoro pa revoluciju sa svojim neočekivano uspešnim The Ubeatable Squirrel Girl i zatim sebi postupno prokrči put do pisanja Fantastic Four koji, uprkos toj nižoj popularnosti serijala poslednjih decenija, spada u apsolutno elitne propertije Kuće ideja. I, evo, čovek koji je pre dvadeset godina internet-stripove pravio tako što je na jednu istu tablu sa nacrtanim dinosaurusima samo svakih par dana pisao novi tekst sada je arhitekta Marvelovog godišnjeg company crossovera. PA TO NIJE LOŠE.



Ne da mislim da je koordiniranje company crossovera nekakav kreativni apeks kome scenaristi treba da prirodno teže. Alah zna da ni kod Matta Fractiona ni kod Ricka Remendera ni kod Donnieja Catesa ni kod Ala Ewinga ni kod Jeda Mackayja ovo nisu bili njihovi umetnički vrhunci, ali jesu bila u pitanju priznanja ljudima za njihov dotadašnji rad i, važnije kamenovi-međaši koji su im obezbedili mnogo širu paletu opcija u budućem radu (mada su neki od njih, Fraction, Remender, Cates, promptno zapalili iz Marvela posle ovih krešenda, srećniji i mirniji u creator-owned vodama, ali i to je sasvim prihvatljiv ishod, naravno!). Ako One World Under Doom obezbedi Northu bar još 3-4 godine rada na Fantastic Four, dok ne ispuca sve dobre ideje koje ima, to će biti idealan slučaj jer, zaista, ovaj strip DECENIJAMA nije bio ovako dobar. A to kažem kao neko ko je voleo i JMS-ov rad  i Fractionov rad i Hickmanov rad...

Začet krajem 2022. godine, ovaj serijal je do početka One World Under Doom, Januara ove godine, naređao 27 brojeva BRILJANTNOG spoja superherojske sapunske opere i old school naučnofantastične začudnosti. Odmah ovde da napomenem da ljubitelji Squirrel Girl treba da znaju da su ovo stripovi sasvim različitog tona, senzbiliteta i ambicije. The Unbeatable Squirrel Girl je odisao mirisom indie punk rock komedije i bio strip koji se i crtežim jako razlikovao od uobičajenog Marvelovog programa. Fantastic Four nije ovako radikalno odvojen od mejnstrima, a što ne bi imalo ni smisla jer Fantastic Four JE mejnstrim, praktično sama definicija glavnog toka superherojskog stripa, neka vrsta izvorišta njegove moderne forme.

No, Northov najbolji trik svakako JESTE u tome da je prepoznao šta je u originalnim Leejevim i Kirbyjevim – a onda i u kasnijim FF stripovima iz sedamdesetih i osamdesethih – bilo tako posebno da je mirisalo po revolucionarnosti, a onda našao način da to rekonstruiše bez direktnog emuliranja Kirby-Lee zapleta, bez zamornih kaver verzija njihovih najboljih priča ili, još gore, njihovog isforsiranog ,,nastavljanja" (dve boljke od kojih, recimo, izrazito pate savremeni stripovi o Spajdermenu).

Tako, početak ovog serijala, u crtežu koji su dali Iban Coello i posle njega Ivan Fiorelli, mnogo manje asocira na savremeni superherojski strip a mnogo više na žanr misterije i nekakve old school ,,opšte fantastike", recimo na televizijske klasike poput Twilight Zone, The Outer Limits ili Thriller. North je za razliku od praktično svih drugih scenarista koji su u poslednjih 15-20 godina preuzimali da rade dugovečne Marvelove serijale i započinjali ih od prvog broja manifestno izašao iz standardnog, prepoznatljivog okruženja, odbacio dijaloške razmene kojim protagonisti jedni druge i čitaoca podsećaju na slavnu istoriju serijala, pogotovo pazio da ne krene od samog početka sa referencama na stare epizode kako bi se pokazalo da je, eto, čitao Kirbyja i da ga kapira. Njegov Fantastic Four jeste demonstracija nekakvog ,,back to basics" pristupa ali North ovo radi daleko promišljenije i suptilnije, vraćajući se pre svega bazičnim vrednostima KARAKTERIZACIJE omiljenih starih likova, a onda se prisećajući zašto su ovi likovi imali avanture koje su tako snažno raspalile maštu više od jedne generacije i pažljivo gradeći pripovesti koje će imati savremene teme i jezik, ali sa tom srži začudnosti naučne fantastike šezdesetih godina prošlog veka ugrađenom u njihovo središte.



Ovo funkcioniše besprekorno i North sebi može da dozvoi da stripovima podari i jednu simpatičnu old school patinu, foksuirajući pojedinačne narativne lukove na individualne likove iz ansambla, ispitujući neužurbano, sa ljubavlju dinamike i odnose između pripadnika sada već vrlo proširene porodice. Tako se prva priča fokusira na Bena Grimma i njegovu suprugu Aliciju (nekada Masters, sada isto Grimm) koja je u Northovom stripu apsolutno, nepovratno i sasvim ispravno, apgrejdovana u punopravnog člana tima koji gotovo svuda ide sa Četvorkom i ravnopravno učestvuje u rešavanju izazova sa kojima se superheroji suočavaju. To da je Alicija ,,obična" žena, bez supermoći, ali i da je slepa su idealne karakteristike da se implicite i bez nekakvih izletanja u didaktička objašnjavanja u prvi plan postavi koncept ,,herojstva" koji nije vezan ni za fizičku snagu ni za bilo koju drugu tipično ,,muški" kodifikovanu osobinu i otvori čitava rasprava o etici herojstva, o tome koga heroji štite, kome pomažu i zašto.

Strip se ovom temom bavi tokom praktično celog svog dosadašnjeg trajanja, samo povremeno kreirajući priče što su ,,običan" savremeni superherojski narativ gde postoji velika pretnja po civilno stanovništvo koju junaci savladavaju pesnicama i krvarenjem – notabilno ovo se događa tokom trajanja prošlog Marvelovog krosovera, Blood Hunt – a mnogo više se orijentišući na zaplete koji su bliskiji senzibilitetu same Fantastične četvorke, timu koji u sebi spaja proto-superherojske moći (nevidljivost, kontrola vatre, velika snaga i nepovredivost itd.) sa naučnom radoznalošću barem dva svoja člana koji imaju doktorate i doslovno se akademski bave naukom. Pomenuta prva priča tiče se gradića uhvaćenog u vremensku petlju u kome se stalno ponavlja isti dan već godinama i decenijama a gde rešenje podrazumeva ne samo nalaženje čoveka što je zbog ljubavnih jada osudio sve svoje sugrađane na večito vraćanje već i nalaženje načina da se njemu pomogne da shvati kako da prvi izađe iz začaranog kruga u koji se uhvatio, govoreći sebi da je sve gotovo i da mu nema budućnosti bez, jelte, NJE.

North voli ove smalltown zaplete pa će se u jednoj kasnijoj priči ponovo vratiti malom gradu u unutrašnjosti koji deluje kao da je pod kontrolom neke zloslutne autoritarne sile ali gde zapanjena Četvorka otkriva jednu mnogo tužniju i ljudskiju priču sakrivenu iza fasade idealizovanog provincijskog života, tim efektniju što u njoj zapravo ničeg ljudskog nema da se nađe.



North, naravno, voli da ode i u drugom smeru ali uvek ima sveže, originalne ideje kako da se pozabavi klasičnim tropima. Na primer, sukob sa jednim od starih neprijatelja Fantastične četvorke naizgled će proći bez ikakvih posledica po naše junake, samo da bi tek sa velikom zadrškom postalo jasno na koji ih je komplikovani način Nicholas Scratch (kreacija pokojnog velikana Lena Weina) osudio na sporu smrt. Ovo prvo trigeruje jednu urnebesnu multiverzalnu avanturu – podsećajući da su paralelni univerzumi bili deo redovnog programa Fantastic Four mnogo pre savremene popularnosti ovog koncepta – a zatim se pretače u do neizdržljivosti napeti naučnofantastični triler kao ispao iz šinjela Michaela Crichtona cirka 1972. godine, u kome je čitavo čovečanstvo i sav živi svet na Zemlji ugrožen od strane neprijatelja koji nije, jelte, Galaktus, ali koga jedino kombinovani intelekt i moći Fantastične četvorke mogu zaustaviti. I jedna kasnija priča briljantno varira stari pulp SF motiv invazije iz svemira sa savršenim Northovim radom na žanrovskom sažimanju komleksne astrofizičke teorije.

Drugi česti motiv ovog stripa, putovanje kroz vreme, North tretira na više mesta a posebno uspešno u jednoj kratkoj priči u kojoj se ,,generacijski" svemirski brod sa usnulim kolonistima kroz više stotina godina svog subjektivnog vremena susreće sa Fantastičnom četvorkom i oko ovih susreta se gradi svojevrstan teološki mitos.

Briljantan tretman dobro shvaćenih naučnofantastičnih motiva je važna vrlina ovog stripa ali druga, možda još važnija je Northov rad sa likovima i jedna izrazito humanistička dimenzija u tom radu. Fantastična četvorka je ovde naglašeno uobličena kao (velika) porodica na prvom mestu, pa tek onda naučno-fantastični superherojski tim. Venčanje između Sue i Reeda obavljeno u vreme kada je John Byrne pisao ovaj strip je bio prva velika ,,formalna" transformacija u odnosima članova tima i ono je i zametak toga što imamo kod Northa, jednog vrlo naglašenog motiva roditeljstva kao blagoslova ali i odgovornosti. U ovom trenutku samo je Johnny Storm član tima bez dece jer i Reed i Sue, a onda i Ben i Alicia imaju čopor što biološke što usvojene dece (a neka od te usvojene dolaze sa drugih planeta, n'est ce pas) i ne samo da u pozadini svega što članovi tima rade uvek implicitno stoji prevashodno briga za decu i porodicu kao proksija preko koga se borba za dobrobit čovečanstva čini opipljivijom i konkretnijom, već su neki od zapleta direktno usmereni na klince. I ovo North odrađuje maestralno, dajući priliku likovima koji su tipično deo bekgraunda i služe samo kao motivatori ili za komični predah, da ostvare protagonizam na vrlo organske načine, daju stripu nove, smislene perspektive i, dobro, unesu osobenu komiku u zaplet. A ako ova pohvala dolazi od mene, koji sam u principu alergičan kada u stripu sporedni likovi kidnapuju radnju  A POSEBNO kad su ti likovi deca, onda znate da North radi nešto BAŠ DOBRO.

Ali rade i crtači. I ja bih im se sada kolektivno izvinio što ih eksplicitnije pominjem tek posle petnaest i kusur hiljada nakucanih karaktera, ali to je manje refleksija moje percepcije da je scenarista ,,pravi" autor ovog serijala a da su crtači izvođači radova (a koju, tu percepciju, ja i nemam) a više činjenice da Marvel tako tretira SVE svoje stripove. Ovde nema ,,stalnog" crtača na serijalu i od priče do priče smenjuju se uglavnom izuzetno talentovani i kvalitetni autori. Pomenuti Iban Coello zadao je neku generalnu temu, ali ga je već posle prva četiri broja nasledio Ivan Fiorelli. Coellov pristup je, dakle, osnova na kojoj svi ostali crtači grade, strip velikih, upečatljivih, karakternih likova, dinamičnog lejauta i dizajna tabli sa mnogo promena perspektiva i trudom uloženim da se ,,nemoguće" stvari vezane za anatomiju ili biologiju članova tima predstave sa pažljivo odmerenim odnosom naturalizma i začudnosti. Jedan od posebnih izazova za strip o Fantastičnoj četvroci je uvek to kako predstaviti moći Sue Storm – ,,Nevidljive žene" – a koje su, jelte, nevidljive. No, onako kako North autoritativno ispisuje Sue Storm kao modernu ženu koja je u svakom pogledu ravnopravna partnerka svom mužu (najpametnijem čoveku na svetu"), naučnica cenjena u svom odabranom polju (a to je arheologija!), majka koja svojoj deci veruje ali i koja im primer daje postupcima a ne samo rečima, ali i osoba sa sopstvenim interesovanjima koja nisu nužno uvek interesovanja njenog muža ili brata, tako se i crtači briljantno snalaze sa sve kreativnijim primenama njene nevidljivosti i nevidljivih polja sile što ih North izmaštava.



Coello i Fiorelli su nacrtali najviše epizoda a zameniće ih prvo iskusni Argentinac Leandro Fernández čiji mračniji i svedeniji stil odstupa od zadate estetike stripa, ali se savršeno uklapa u priču koja tematizuje kosmičku izolaciju i nesaznatljivost fenomena koji se na kraju moraju računati u natprirodne, pa posle dolaze i Francesco Mortarino (Italijan koga domaća publika zna po radu na Martiju Misteriji), Španac Carlos Gómez (koji je izvanredan, posebno u epizodi koja emulira detektivski noir iz 1940-ih) a onda i Steven Cummings koga tušira Wayne Faucher. Ne znam jesu li crtači birani po tome kako spretno mogu da nacrtaju nove brkove Johnnyja Storma, samoproklamovanog najkuljeg ujaka na svetu, ali vizuelni identitet ovog serijala je, kako to inače zna da bude sa ovolikim smenama crtača, zapravo dosta konzistentan. Naravno, vibrantni, dinamični kolori u velikoj meri to drže na okupu i najveći broj epizoda kolorisao je Jesus Aburtov, da bi ga na nekim kasnijim menjao jednako odlični Brian Reber a u jednoj epizodi je – prilično urnebesnoj komediji gde se Johnny i Ben, nekadašnji superheroji, bore za titulu radnika meseca radeći jedan do drugog na kasi u hipermarketu – kolore uradio mlađi umetnik, sa već dosta dobrih radova za Marvel, Fer Sifuentes-Sujo. Konačni izgled stripa zaokružuje mašina-za-letering-u-ljudskoj-koži, Joe Caramagna koga samo u jednoj prilici zamenjuje Ariana Maher i ovaj strip, evo, već dve i po godine izgleda onako kako jedan mejnstrim superherojski serijal TREBA da izgleda: zrelo a razigrano, dinamično a uredno, prepun divljih naučnofantastičnih koncepata a jasan i čitljiv.

Fantastic Four je, dakle, u ovom trentku na jednom od najboljih mesta na kojima se ovaj tim i ovaj strip nalazio u poslednje četiri decenije. Northova odluka da ekipu izvuče iz Njujorka, baci u provinciju, nagura u seosku kuću, liši skupe opreme i natera je da se snalazi na pamet, srce i iskustvo je bila briljantna i donela nam ne samo neke od najinteresantnijih avantura koje je FF imao u ovom veku već i najljudskije, najtoplije emocije što su sa ovih stranica zapljusnule čitaoca još od šezdesetih. Ako volite Fantastic Four, vi ovo verovatno već čitate i klimate glavom entuzijastično potvrđujući ovo što sam ovoliko ispisao. Ako ne volite Fantastic Four TREBA da ih probate, zaista odavno nisu bili ovako dobri. Ako ste samo neupoznati i nemate odnos prema ovom timu pa možda ni prema superherojskom stripu uopšte, ovo bi mogao biti dobar ulazak u medijum, strip koji se ne brine previše o ostatku Marvelovog univerzuma i fokusiran je na ansambl likova što ćete ih ZAVOLETI. Pa probajte. Amazon kolekcije (pet izašlih u trenutku dok ovo kucam) ima ovde, a pojedinačne epizode – sa sve naslovnicama Alexa Rossa!!!! – možete kupovati ovde.

[Meho Krljic]

Da odmah otvorimo karte: Mickey Mouse and the Amazing Lost Ocean je kao nekakav strip koji je moja mašta grozničavo zamišljala kada sam imao jedanaest ili dvanaest godina a onda se kosmos presabirao četiri decenije, procenjivao da li ga zaslužujem pa rešio da mi ga ipak podari kad sam već duboko zagazio u šestu deceniju života. Mislim, HVALA MU. Zbog navedenog, ja naprosto nisam u stanju da iole objektivno pričam o ovom albumu izašlom pre par nedelja na Engleskom jeziku za američki Fantagraphics i sve što napišem treba čitati kao ekstazu mozga koji se trenutno davi u serotoninu i ne može da dočeka da vrisne iz sveg glasa da SVI ovo treba da čitaju.



Mickey Mouse and the Amazing Lost Ocean je naravno, deo inicijative Disney Originals u kojoj evropski autori, koji nisu nužno vezani za rad sa Diznijevim likovima i propertijima dobijaju priliku da urade jedan strip, tipično jednu dužu priču, koji će onda biti objavljen kao zaseban album, po pravilu bez prethodne magazinske publikacije. Pošto je ovo evropska inicijativa, inicijalno ove stripove objavljuje francuski Glénat a onda, dosta godina kasnije, Fantagraphics radi tipično izvrsne prevode sa besprekornom opremom albuma. Tako je ovaj konkretni strip objavljen za Glénat još 2018. godine pod naslovom Mickey et l'océan perdu, da bismo onda svi mi koji ne govorimo Francuski – a pokojna majka JESTE pokušavala da me nauči – onda proveli dugih sedam godina salivirajući nad NADREALNO prelepim crtežom i bojama i pitali se kad će i nas sirotinju bog malo da pogleda pa da ovo dobijemo na Engleskom. Čekanje se završilo trećeg Maja ove godine i Mickey Mouse and the Amazing Lost Ocean JESTE onako dobar strip kako se dalo naslutiti ali i onako kako je moja, u prvom pasusu pomenuta dečija mašta zamišljala da će ovi stripovi biti dobri kada ih jednom budu pravili ,,za odrasle".

Već sam pisao o više Disney Originals radova i jedna konstanta vezana za ovu ediciju je to da nema čvrstih pravila kako njeni stripovi treba da izgledaju, kakav će biti njihov ton, filozofija... Jedino što ih za sada povezuje je da su u pitanju stripovi koje rade evropski autori i da treba da budu ,,originalni", ma šta to značilo. A što pruža baš široku paletu mogućnosti prospektivnim autorima.

Tako je na primer, Donald Duck: Magic and Mayhem, takođe izašao ove godine, naoko sasvim standardna priča o Paji Patku – sa gomilom autora koji regularno rade na njegovim stripovima – samo sa ekstra prelivom egzistencijalne zapitanost. The Dragon of Glasgow je, pak, rađen kao ,,čist" omaž Carlu Barksu, štaviše umetanje novog poglavlja iz prošlosti Baje Patka u njegovu ličnu istoriju. Zombie Coffee je, pak Régis Loisel koji odaje poštu klasičnim avanturama Mikija Mausa iz tridesetih godina prošlog veka, a koje je radio neprevaziđeni Floyd Gottfredson. Donald and Mickey in Metropolis and Faust je spoj rekonstrukcije Langovog Metropolisa i stripova u kojima se parodira Geteov Faust (ovi potonji sa istorijom magazinske publikacije) a Mickey's Craziest Adventures je urnebesna postmoderna sprdnja u kojoj Miki i Paja prilaze najbliže nekakvoj underground dekonstrukciji što možete da zamislite u okviru mejnstrim indsutrije.

Ovaj šareni, slobodni pristup je, mislim, i zaslužan za to da je Disney Originals tako dobar metaserijal, nudeći stripove koji uspevaju da budu i naglašenije ,,autorski" ali i da pokažu širinu potencijala koji nudi klasični Diznijev univerzum, sa likovima koji su ikone popularne kulture što su izdržale test vremena i više nego zasluženo grabe ka svom stotom rođendanu, bez gubljenja daha. Ovde vredi još jednom naglasiti koliko su evropski autori stripova po Diznijevim predlošcima neopisivo mnogo zaslužni što je Diznijev legat sačuvan u životu, i što su ovi stripovi i likovi imali priliku da nastave da evoluiraju.



Pre svih Italijani, naravno, pa je samo ispravno da i strip o kome danas pričamo, Mickey Mouse and the Amazing Lost Ocean, crta jedan FANTASTIČNI Italijan. Silvio Camboni je po struci arhitekta, nagrađivani je animator, ali njegova prva i, vidimo, trajna ljubav su stripovi. Camboni je paralelno sa studijama arhitekture krajem osamdesetih godina prošlog veka počeo da radi stripove i njegov prvi profesionalni angažman je bio baš za Topolino, italijanski magazin sa ogromnom tradicijom i verovatno najvažnija a svakako najizdržljivija evropska publikacija posvećena pre svega Walt Disney materijalu. No, Camboni je u isto vreme sarađivao i sa danskim Egmontom, pokrivajući tako dva najvažnija evropska izdavača Diznijevih stripova i sebi obezbeđujući celoživotnu vezanost za likove ispale iz mašte Walta Disneyja.

Domaća publika ovog crtača zna pre svega po saradnjama sa francuskim izdavačima, notabilno Glénatom za koji i dalje radi na serijalu Le voyage extraordinaire, kod nas izdavanom od strane Lokomotive kao Neverovatno putovanje. No, Camboni je još pre ovog naslova svoju reputaciju izgradio radom za Les Humanoïdes na serijalu Gargouilles a onda se posle velikog uspeha Neverovatnog putovanja i ulaska u svet animacije – uglavnom kroz sopstvene autorske projekte – vratio saradnji sa Les Humanoïdes na serijalu Les mondes cachés.

Kreativni partner na svim nabrojanim Cambonijevim stripovima bio je (i još uvek je) Francuz Denis-Pierre Filippi, diplomirani filozof i autor raznih knjiga za decu a onda i autor raznih stripova. Filippi ima bogatu karijeru i izvan svojih saradnji sa Cambonijem, sa radovima koje je izdavao Dupuis (Ethan Ringler, agent fédéral sa Gillesom Mezzomoom i  Les Corsaires d'Alcibiade sa Ericom Libergeom), Glénat (Colonisation sa Vincenzom Cuccom i 999 - À l'aube de rien du tout sa Marcom Bianchinijem i Emanuelom DeAngelisom), Delcourt (Un drôle d'ange gardien sa Sandrine Revel), no ova dva autora imaju jednu prefinjenu hemiju koja se vidi između ostalog i u Mickey Mouse and the Amazing Lost Ocean. Ovo je strip, velike pustolovne ambicije – izdavač pominje omažiranje fantastičnih avanturističkih narativa Žila Verna – a da je opet u pitanju veoma topla, humana priča u kojoj su likov i njihovi odnosi jednako važni kao i raskošna vizija alternativnog univerzuma koji nam se prikazuje.

Čitajući izvrsni prikaz ovog albuma objavljen na Stripovi.com pre nekoliko godina, potvrdio sam ono što se dalo i očekivati, da je većina reakcija na Mickey et l'océan perdu u prvi plan stavila crtež a što je autor tog prikaza s pravom kritikovao, detaljno diskutujući o temama ove priče i njihovoj obradi*. Naravno, nije iznenađujuće da je crtež ovde glavna atrakcija imajući u vidu šta je Camboni ovde napravio, kombinujući raskošni steampunk iz Neverovatnog putovanja sa klasičnim Diznijem. Ali ono što me jeste iznenadilo je to da je cam Camboni citiran kako je u projekat ušao sa strahovitom tremom svestan da će ovaj strip u Glénatovoj publikaciji doći neposredno nakon Loiselovog Zombie Coffee. Crtati Mikija Mausa, Šilju, Mini i Hromog Dabu nakon NAŠIROKO hvaljenog rada čoveka koga mnogi smatraju najboljim savremenim francuskim strip-crtačem je, slažemo se, ozbiljan izazov, ali Camboni je, reklo bi se, ovo iskoristio kao podsticaj da pruži svoj maksimum. Pa je onda crtač kome je profesionalni mrak skinut upravo od strane Diznijevih likova, vraćajući se četiri decenije kasnije na mesto zločina, prevazišao sebe.
*a što, uzgred,mene oslobađa dužnosti da to sam radim, PROČITAJTE NJEGOV PRIKAZ AKO VEĆ NISTE



Mickey Mouse and the Amazing Lost Ocean je RASKOŠAN rad koji u grafičkom smislu odlazi veoma daleko od klasičnog Mikija Mausa, ali to radi smisleno. Tamo gde je Loisel programski išao na format i tempo po šnitu Floyda Gottfredsona, radeći u kaiševima od po četiri kadra i oslanjajući se na animacije iz dvadesetih i tridesetih godina prošlog veka kao uzor kada je u pitanju energija koju je želeo da prenese, Camboni je, naprotiv, usvojio sasvim moderan pristup, sa dinamičnim lejautom, mnogo manjih kadrova postavljenih preko velikih panorama u pozadinama, likovima koji često imaju duže konverzacije i bez obaveznih gegova. Mickey Mouse and the Amazing Lost Ocean je, da bude jasno, mogao da bude i ,,običan" evropski pustolovni strip, bez Mikija Mausa i drugih Diznijevih junaka, ali je Cambonijevo razumevanje psihologije likova, dinamike njihovih odnosa i na kraju krajeva podrazumevane prepoznatljivosti njihovih fizionomija i priroda na celoj zemaljskoj kugli omogućilo da nastane strip unikatnog izgleda i karaktera.

Filippi je ovaj strip stavio u poseban, alternativni univerzum* kreirajući jedan savremen, ekološki steampunk narativ koji se onda savršeno uklapa sa karakterizacijama likova sa kojima su autori dobil priliku da rade. Miki, Mini i Šilja su na početku ovog stripa trio vrednih – dosta siromašnih, naravno – sakupljača otpada koji žive od odlazaka u zone gde su se pre nepunh dvadeset godina vodile bitke ,,velikog rata" i pronalaženja neiskorišćenih rezerovara sa gorivom a od kojeg, tog goriva, presudno zavise energetske potrebe društva u kome žive. Camboni nas besprekorno smešta u ovu prvu scenu čineći da osetimo hladnoću, šibanje vetra, uvijanje snega oko troje požrtvovanih sakupljača, a čime je onda njihovo veliko otkriće, pa onda i pojavljivanje Hromog Dabe koji je tu da im otme ono malo sreće što su mislili da su našli, tim spektakularnije.
*doduše, praveći direktnu sponu sa Gottfredsonom već na prvoj tabli, koja nas obaveštava da pripovedanje počinje na severu države Medioka, a koju domaća publika posebno pamti jer je bila poprište klasične priče o Mikiju i njegovom dvojniku, Monarch of Medioka, što su je domaći predratni cenzori zbranjivali na ime njenih neugodnih sličnosti sa tračevima vezanim za tadašnji jugoslovenski dvor

Svi sastojci za kvalitetnu avanturu su tu. Filippi BESPREKORNO radi sa likovima, dajući svakom od njih sponu sa klasičnim karakterizacijama i dopuštajući im da organski izrastu u ovom novom svetu. Miki je tako preduzimljiv i smeo i samo malo neoprezan i hvalisav u tom svom energičnom optimizmu. Mini je brižna i pažljiva i njena duboka ljubav prema Mikiju se ovde vidi organski, uzgredno, kroz to koliko ona gleda da ga sačuva nepovređenog a da mu ne stvori utisak da mu iznad glave sedi nesnosna majčinska figura. Šilja je pouzdani ,,tech guy", figura odavno izrasla iz slackerskog karaktera koji je imao u svojim ranim fazama i, zapravo, jasna refleksija preduzimljivijeg Šilje koga je Gottfredson pokazao u nekim od svojih klasičnih stripova poput Editor-in-Grief iz 1935. godine. Daba je možda najzanimljiviji jer dobija priliku da pokaže i drugu stranu svoje najčešće uniformno zločinačke ličnosti i ovo su zaista zrele, a opet organski evoluirale karakterizacije junaka koje poznajemo i volimo tolike decenije. U drugom redu stoje Gottfredsonov Doctor Einmug i Plottigat (u Engleskoj verziji Portis), kreacija velikog Romana Scarpe, pa je ovde spoj klasičnog Gottfredsonovog ansambla sa radom njegovog najvažnijeg nastavljača urađen izvrsno odmereno i uz svest da ovakva podela uloga omogućava Hromom Dabi da bude nešto više od onog na šta smo navikli.



No, jedan od najjačih karaktera u stripu je sam svet, jedna čudesna procesija lokaliteta napravljenih da raspale maštu i sugerišu još mnogo više nego što pokazuju. A pokazuju već POPRILIČNO. Camboni je ovde imao vremena da vrlo detaljno radi na razvoju vizuelnog identiteta sveta koji strip predstavlja pa su ledeni planinski predeli kontrastirani izvanredno bogatim podmorskim scenama, civilizacija je neizmerno zanimljiva sa svojim cepelinima, modom kao iz kasnog osamnaestog veka, komplikovanim naočarima koje likovi nose, a nakon što se desi veliki ekološki prevrat na sredini narativa – taj okean iz naslova mora jednom da se izgubi, zar ne? – Camboni kreira prizore kao ispale sa omota albuma progresivnih rok bendova iz ranih sedamdesetih, nudeći nam izmenjeni svet, populaciju preseljenu u krošnje ogromnog drveća, ajkule koje lete...

Ovo su veličanstvene table i Camboni uspeva da nađe idealnu ravnotežu između klasične Dizni-škole crtanja i modernijeg, animacijom inspirisanog, kompjuterskog rada. U ovakvim projektima uvek postoji mera rizika da ćete otići predaleko u modernizaciji  i da ikonički likovi koje znamo po vrlo ,,ravnim" kompozicijama, bez mnogo detalja, a koji su i sami, na ime publikovanja u novinskoj štampi nižeg kvaliteta, rađeni najviše konturama, bez finijeg senčenja, naprosto neće ,,sesti" kako treba u veoma kompleksne kompozicije prepune detalja i svetla, niti da će delovati prirodno kada ih osenčite tako da sve sugeriše treću dimenziju. No, Camboni i kolorista Gaspard Yvan (kome je pomagala Jessica Bodart) zaista pronalaze idealan balans i ovde sve nekako besprekorno radi: srazmere likova, njihova ekspresija, ono kako izgledaju u akciji, to je sve instant-prepoznatljivi klasični Dizni, a opet se sve dešava u svetu koji ima dubinu, kompleksno osvetljenje, opipljivu teksturu. Ne znam koliko je Cambonijevo iskustvo sa animacijom ovde bilo presudno; njegovo grafičko pripovedanje je samo za sebe besprekorno, sa likovima koji i najmanjim gestovima prenose potrebne informacije – pogotovo impresivno znajući da Miki dobar deo stripa provodi sa nekom vrstom šlema za virtuelnu realnost na glavi a koji mu zaklanja dobar deo lica – izvrsnom akcijom, kvalitetno izvedenim vizuelnim gegovima, ali onda i sa veličanstvenim kinematskim prizorima od kojih zastaje dah.



No, nije mala stvar ni to da je sve to spakovano u svega pedesetpet tabli jer se ovde radi o epskoj priči podeljenoj na poglavlja, sa preokretima koje naprosto ne očekujete. Filippi izvrsno radi i na makro-planu, kreirajući monumentalnu ekološku avanturu koja doslovno menja lice sveta u kome se pripovest događa, ali i na mikro-planu, nudeći nam ljupke karakterne momente, duhovite pančlajne, emotivne trenutke između likova, a koji su zreli, lišeni patetike, onda i herojstvo i požrtvovanje koji su i sami lišeni uobičajene žanrovske eksploatacije povišenih emocija i lakoće nanošenja bola likovima. Utoliko, iznenađujući preokret na sredini, koji resetuje odnose među likovima i stavlja radnju na pozadinu jednog izmenjenog sveta odrađen je sa mnogo elegancije ali i poštovanja za likove kojima se dopušta da imaju ljudske momente sumnje i u sebe i u druge, ali se nikada ne narušava njihova plemenita ljudskost, empatičnost, nesebičnost. To da je priča na kraju jedna feelgood bajka u kojoj šačica probisveta uspeva da porazi establišment i povrati ekološku ravnotežu je, slažem se, najmanje uzbudljiv ili zanimljiv element cele konstrukcije. Ali prija.

Već sam na početku najavio da ne mogu da budem objektivan sa stripom koji ne samo da ima produkcijske kvalitete kakvi se viđaju jednom u nekoliko godina već i koji ,,sazreva" moje omiljene junake i njihove svetove na jedan savršeno prirodan a opet kreativno smeo način. I zato ću da bez mnogo rezervi kažem: Mickey Mouse and the Amazing Lost Ocean je remek-delo i svako ko voli Mikija Mausa, evropski pustolovni strip ili naprosto samo DOBAR STRIP, treba, ne, MORA da ga pročita. Glénatov original imate ovde, a Fantagraphicsov izvrsni prevod ovde.

[Meho Krljic]

Moderni superherojski stripovi  možda i prečesto propuštaju da ostave na čitaoca taj utisak da je prisustvovao nečem herojskom, događaju gde su LJUDI, bez obzira na set moći kojima raspolažu ili ne raspolažu i ovoliko ili onoliko nesavršen moralni svetonazor, uradili nešto veličanstveno, često podnoseći velike svesne žrtve, kako bi pomogli drugim ljudima. Ova se komponenta neretko izgubi pod naslagama ,,lorea" i daljeg upetljavanja interpersonalnih odnosa između likova, primerenijeg sapunskoj operi nego nekakvom klasičnom herojskom narativu, plus, naravno, veliki broj danas popularnih maskiranih junaka su kodifikovani kao antiheroji, ljudi kojima tuđe blagoutrobije i mir u svetu nisu prvi prioriteti kada ujutro ustanu iz kreveta. Baš zato je važno da povremeno dobijamo narative kao što je Dark Knights of Steel: Allwinter, miniserijal od šest epizoda, gde se put od antiheroja do spasioca sveta dešava organski, ubedljivo, i kombinuje duboko razumevanje ličnih, unutarnjih motiva glavnog junaka sa interesantnim fantazijskim okruženjem koje, okovano snegom i ledom, praktično umire u stazisu gde ništa ne živi.



Dark Knights of Steel: Allwinter je spinof DC-jevog Elseworlds naslova Dark Knights of Steel, o kome sam pisao pre malo više od godinu i po dana. Kreacija omiljenog Australijanca Toma Taylora ovaj je superheroji-ali-sa-mačevima-i-oklopima koncept pokazao da u Elseworlds formuli još i te kako ima benzina – samo da nema dovoljno senarista kojima je DC voljan da pokloni poverenje – i već tada demonstrirao da ima potencijal da bude mnogo više od dvanaestodelnog maksi serijala koji je Taylor inicijalno napisao. Taylor je, naravno, u međuvremenu potvrdio da se radi na nastavku (,,I'm definitely working on the Dark Knights of Steel sequel" ispisao je na tviteru Februara prošle godine), ali istom prilikom najavio Allwinter kao spinof koji će raditi drugi autori, unutar sveta i koncepta koje je on osmislio.

Dark Knights of Steel: Allwinter je onda izlazio između Septembra prošle godine i proleća ove, sa šest epizoda koje je napisao Jay Kristoff, Taylorov australijski komšija i čovek za koga već i iz dijaloga u Allwinter shvatate da je prevashodno autor proze. Kristoff je odrastao igrajuću Dungeons & Dragons ali je najveći broj njegovih romanesknih serijala smešten u dark fantasy i science fiction okruženja (uključujuću steampunk reimaginaciju Japana iz Tokugava peridoa), radije nego u klasični kvazisrednjevekovni mizanscen, pa je Dark Knights of Steel: Allwinter sa svojom kombinacijom srednjevekovlja što se dosta snažno oslanja na savremene pop-interpretacije arturijanske legende, i DC-superherojštine nekako prirodna ogradica da se on u njoj lepo poigra. Iz načina pristupa likovima koji vidimo u ovom stripu, stiče se utisak da je Jay Kristoff i neko sa dosta dugačkom karijerom čitanja DC-jevih stripova (a što ima logike, čovek je svega dve godine mlađi od mene), pa Allwinter, uprkos tome što ne imitira direktno ton i humanističku agendu Taylorovog originala, vrlo lepo sedi unutar ovog izmaštanog sveta i nudi jednu uzbudljivu, kvalitetnu, i, ako je ta reč uopšte prikladna, ZNAČAJNU priču što opisuje ne samo važan istorijski prevrat već i prikazuje likove u nekim od ključnih momenata njihovih života.



Crtač Tirso Cons je sa ovim serijalom debitovao u DC-ju, ali nemamo posla ni sa kakvim početnikom. Španski ilustrator je godinama radio u advertajzingu (a što mu je i vokacija) i bavio se slikanjem, da bi početkom veka na madridskoj Expocómic konvenciji 2003. godine shvatio da stripovi – koji su mu bil detinja pasija – sada mogu da mu budu profesija. Već godinu dana kasnije počeo je da radi na franko-belgijskoj sceni crtajući stripove poput El Ojo del Diablo, Le Manoir des Murmures, Les Chroniques de Légion i Trackers za masu uglednih izdavača kao što su Paquet, Humanoïdes Associés, Glénat i Delcourt. Španska strip-scena je već godinama plodno tlo sa koga američka industrija bira najbolje eksponente da im napravi ponude-koje-se-ne-odbijaju i ako je Tirso Cons u stanju da drži ovaj kvalitet crteža i kolora i u drugim stripovima koje DC na njega baci, mislim da ćemo dobiti još jednu veliku zvezdu koju ćemo za 4-5 godina pominjati u istom dahu sa Pepeom Larrazom, Marcosom Martinom, Davidom Ajom, Guilleomom Marchom, Natachom Bustos, Javierom Garrónom, možda i samim Salvadorom Larrocom... Kao što je originalni Dark Knights of Steel imao jasan vizuelni identitet kojim se izdvajao od ,,normalnog" DC programa i nudio svet konzistentnih (mada ekscentričnih) pravila i raznolikosti koje su tvorile logičnu harmoniju, tako je i Allwinter jedan vizuelno ekstremno ubedljiv projekat, tim više što najveći deo ovog stripa Cons radi u crno-beloj tehnici. Jer, setimo se, nekolorisan strip američka publika generalno nije navikla da gleda u mejnstrim publikacijama i onda crno-bele superherojske stripove tipično viđamo samo u posebnim projektima koji su namenjeni publici graničnih interesovanja.

Allwinter, pak, ne treba da bude to. Ovo nije na Sin City nalik eksploracija kontrasta svetla i tame ili jedan od onih ,,black, white and red" miniserijala koje poslednjih godina izdaju oba velika izdavača kao antologije kratkih priča gde se pored crno-bele tehnike još jedino vidi crvena boja u scenama kad se pušta krv i to sve gađa probranu klijentelu. Allwinter je mejnstrim strip u najuzbudljivijem alternativnom univerzumu koga DC trenutno ima pa je time potrebno JAČE pohvaliti da je uredništvo odobrilo crno-beli režim kao preovlađujući u ovom narativu.



A što je verovatno posledica ipak ozbiljne reputacije koju Tom Taylor sada ima i koji je, uostalom, kroz Injustice i DCEASED više puta potvrdio da ima u ovom trenutku neprevaziđen talenat za kreiranje alternativnih univerzuma koji nisu samo multiverse-fodder za popunjavanje prostora u sezonskim krosoverima, već metodično kreirani, dubinski promišljeni alternativnoistorijski svetovi gde prepoznajemo spone sa ,,klasičnim" DC-setingom ali razumemo – i umemo da objasnimo – zašto se OVAJ svet od njega razlikuje.

Dakle, Kristoff i Cons su dobili relaitvno odrešene ruke ali i relativno otvoreno polje da se na njemu igraju jer se Allwinter dešava daleko od ,,engleskog" setinga originalne priče i postavljen je na sever ove ,,Evrope", u prostor umotan u sneg i led, sa likovima koji pored oklopa na sebi nose i debelu suknenu odeću i životinjska krzna i izražavaju se neodređeno ,,skandinavskim" rečnikom. Ovde nema kraljeva, sve su kojekakvi ,,jarlovi" i zapravo narativ je i smešten u period političke nestabilnosti u kome klanovi ratuju jedni protiv drugih i utisak je da niko nije dovoljno snažan da porazi sve protivnike i nametne se kao ujedinitelj (makar na silu, kako je u ono vreme to jedino i išlo) svih severnjačkih klanova.



Ipak, možda ne BAŠ niko. Jarl Vandar – a koji je ovdašnja verzija poznatog Betmenovog negativca Vandala Savagea, sem što je u ovoj verziji ,,Savage" samo nadimak koji su mu nadenuli neprijateljski klanovi* – je beskrupulozan, malo lud i sklon unajmljivanju profesionalnih asasina da se odradi ono što on na bojnom polju, pukom vojnom silom ne može, pa je ovo zgodan način da nas početak ovog stripa upozna sa njegovim protagonistom, matorim, ciničnim bivšim profesionalnim vojnikom koji se u međuvremenu specijalizovao za asasinacije i to iz velike daljine, a kome je ima, nagađate, Slade.
*ili on barem to tako tvrdi jer je u pitanju narcisoidni psihopata sklon samoreklamerstvu

To da Allwinter u svom centru ima srednjevekovnu, kvazivikinšku verziju Deathstrokea je već samo za sebe zanimljivo, ali to kako Kristoff DOBRO razume ovaj lik i njegov satelitski ansambl je, pa, MASTERstroke. Dosta sam poslednjih godina kukao na ime toga da je DC sa tekućim serijalom  Deathstroke koji je pisao Priest dobio skoro pa nezasluženo veličanstven karakterni portret lika kome je trebalo više od 40 godina da dobije strip dostojan svoje harizme, a da onda niko nije znao kako da Priestov rad isprati adekvatnim nastavcima. Allwinter je, iznenađujuće ili ne, besprekorno dobro shvaćena karakterizacija i komplikovana lična i porodična istorija Sladea Wilsona ušnirana u fantazijski narativ gde okoreli najamnik odlučuje da na trenutak zaboravi profesionalna pravila i stavi se u službu misije odvođenja magičnog dečaka na sever zemlje, kroz magijski ojačane snežne i ledene oluje, da ne pominjemo ,,draugr" čudovišta i demone, kako bi taj magični dečak okončao večnu zimu što ju je svojom kletvom izazvao ogorčeni dvorski čarobnjak što ga je žena varala sa kraljem a onda stradala u atentatu čija je meta bio baš kralj. Ovo je narativ sa idealnim odnosom epske, srednjevekovne tragedije i superherojske sapunice gde je i jednom i drugom, jelte, žanru, prirođeno i normalno da se veliki deo istorijski bitnih, po društvo disruptivnih događaja odvija u krugu porodice.

Jer, da se razumemo, Deathstroke je PROCVETAO kada je njegova solipsistička, narcisoidna, sociopatska persona stavljena naspram porodice koju je u jednom trenutku nesmotreno zasnovao a onda uspeo da upropasti sve što se sa njom upropastiti dalo i sebe nikada za to nije prestao da krivi, iako, naravno, strogo u intimi svojih unutarnjih misli i emocija. Kristoff nema, naravno, sa ovih šest epizoda prostora da ide u onakve širine i dubine koje je Priest sebi mogao da dopusti ali majstorski udara akcente tamo gde su oni najefektniji i scene sa Sladeovom bivšom ženom ali i ćerkom su upečatljive, snažne i perfektno odmerene u karakterizaciji i dijalozima. Činjenica da Deathstroke u ovom stripu JESTE veoma okoreli, skoro do nihilizma cinični ubica-za-pare a da nam Kristoff prikazuje kredibilan, uverljiv njegov put do ,,pravog" heroja koji sebe autentično ulaže u misiju spasavanja sveta (ili makar severa) je za poštovanje. Činjenica da onda u raspletu scenarista sve postavlja u vrlo uzak krug likova koji imaju prethodne istorije i neplaćene uzajamne dugove je demonstracija zanatskog majstorstva i ovaj se narativ čita sa velikim zadovoljstvom kao poučna skaska o onome što ćem platiti na ćupriji ako smo se nekako snašli da plaćanje eskiviramo na mostu, ali i o tome da se duša ipak može spasti, ako ste iskreni i verujete u ono što radite.



Pitanje koje se prirodno postavlja je, naravno, koliko morate predznanja imati da bi ste Allwinter čitali bez čestih obilazka Wikipedje i blogova koji opsesivno pišu o superherojskim stripovima. I čini mi se da ovde nemamo primer fatalnog nivoa intertekstualnosti. Allwinter svakako profitira od toga da čitalac zna ko su Addie, Ravager, Wintergreen – i nešto manje od toga da zna ko su Vandal Savage, Killer Frost i još neki likovi – i kakva je Deathstrokeova lična istorija preko u ,,glavnom" univerzumu* ali mislim da je Kristoff uspeo da karakterizacije likova ovde zaokruži, da njihove prethodne istorije jasno sugeriše i da se strip drži na svoje dve noge u dovoljnoj meri da se ni jedan čitalac ne oseća izgubljeno.
*naravno, poznavanje košmarno idiotske novije njegove istorije koju je onako mesarski ispisao Joshua Williamson u Deathstroke Inc. ne samo da se ne očekuje već mislim da Allwinter ovaj strip aktivno, higijenski disciplinovano ignoriše, što i vama preporučujemo

Doduše, strip onda pravi i sponu sa originalnim Dark Knights of Steel, kroz dovođenje Betmena u ovaj narativ i ovo je jedan očigledan višak jer njegovo učešće u ovoj priči nema nikakvo dramaturško opravdanje. No, Kristoff uspeva da mladom Bruceu Wayneu da simpatičan karakterni luk i on služi kao neka vrsta podsećanja na arturijanske vitezove i njihov zavet na vrlinu pa ne mogu da kažem da njegovo ubacivanje u ovu priču smeta, naprotiv.



Dark Knights of Steel: Allwinter je briljantno nacrtan, toliko smo već sugerisali, ali vredi podvući kako Tirso Cons uspešno kombinuje pažljiv, strahovito disciplinovan rad sa linijama i mekša,kompjuterska senčenja da svom svetu podari istovremeno i oštrinu, karakter i energiju, ali i dubinu. Consu su likovi vrlo izražajni a što je majstorstvo na delu imajući u vidu koliko su im lica svedena na mali broj linija, a konture strahovito upečatljive i prepoznatljive. Oklopi, oprema, kacige i mačevi, sve je prostudirano do detalja i pažljivo uklopljeno u jednu opštu estetiku ovog (dela) sveta, a Consa onda maestralno u crno-beli svet uvodi kolore onda kada priča to omogućava i celu poentu koju Kristoff pravi jasno vizuelno kodira u metaforu koja će vam biti jasna čak i ako preskačete sve (inače odlično napisane, često vrlo duhovite) dijaloge. Da ne pominjem da su mu scene akcije EPSKE, sa energijom koja prosto izleće sa stranica i, uz letering Wesa Abbotta, Dark Knights of Steel: Allwinter izgleda onako kako jedan dobro promišljen projekat visokog kvaliteta koji izdaje jedan od najvećih američkih strip-izdavača TREBA da izgleda.

Ali nemojte još da ustajete jer to nije sve. Na zadnjim stranama epizoda ovog stripa, a onda na poslednjim stranama njegove kolekcije imamo i Dark Knights of Steel: Heir to the Sea, ,,backup" priču koju JESTE napisao ,,gazda na serijal", Tom Taylor, a u crtežu koji je dao Riccardo Federici a kolorisao ga sjajni Arif Prianto. Italijanski slikar, ilustrator (i bubnjar), Federici ima već dosta rada za evropske i američke strip-izdavače iza sebe, sa stripovima koje je pravio i za Marvel i za DC i za Dark Horse, Dynamite! i Titan Comics i njegov rad na Aquamanu u prošloj deceniji je meni bio IZVANREDAN. Ima onda neke pravilnosti u tome da je on odabran da nacrta priču o tome kako Martha i Thomas Wayne dezertiraju iz kraljevske vojske da bi podizali siroče koje, pokazaće se posle, ume da razgovara sa ribama. Ili, konkretno, u ovoj priči sa jastozima koje dete-Arthur oslobađa sa pijace na kojoj se prodaju da bi bili živi skuvani. Tom Taylor, kao i uvek, uspeva da svoje levičarske, humane agende uplete u superherojski priču i mada je Heir to the Sea srazmerno kratak narativ, on postiže lepu karakterizaciju bračnog para koji posle životnog veka provedenog u ratovanju pronalazi svoj stvarni životni poziv u roditeljstvu, a zamenjivanje bebe-Supermena bebom-Akvamenom je briljantno i organski izvedeno. Federicijev realistični, blago dekorativni stil je iznenađujuće efektan u priči u kojoj ,,normalno" izgledajući ljudi imaju sukob sa ajkulom koja hoda na dve noge i govori kao čovek, a Indonežaninovi kolori su umireni, ali promišljeni i vrlo efektno prate akcente u narativu. Wes Abbott je i ovo leterovao profi i odgovorno i time je čitav ovaj paket zaokružen na najbolji način.

Dark Knights of Steel: Allwinter je, dakle, odlična ekspanzija za Dark Knights of Steel i podsećanje na to koliko ovaj univerzum još ima mogućnosti i potencijala. Ako DC nastavi da ga tretira kao odvojen, autohton univerzum u kome se mogu pričati smislene originalne priče i otme se porivu da ga koristi kao puko gorivo za krosovere, to će biti divan primer prepoznavanja stvarne vrednosti koju kreativci u ovoj industriji donose izdavačima. Dakle, dok čekamo da Taylor stigne sa novim Dark Knights of Steel serijalom, Allwinter je obavezna lektira. Amazon kolekciju, izašlu u Martu, ima ovde.

[Meho Krljic]

Danas ćemo da pogledamo dva evropska albuma iz prošle godine, izašla prvo na Francuskom a posle na Engleskom. Sasvim različituh senzibiliteta i ambicija oni podsećau na širinu i raznovrsnost franko-belgijske scene.

Za početak, NEDOVOLJNO pišemo o stripovima za decu a KAKO MISLIMO da deca ovaj plemeniti medij uopšte upoznaju  i zavole ako ih od malena ne budemo na prevaru, ako treba i silom, terali da se manu tih njihovih TikTokova i većneznamčega što deca danas vole i da se upoznaju sa magičnim svetom stripa? Tales of Ona - Volume 1: Ona je, vrlo zgodno, strip koji se i bavi magijom i mada naravno, kao čovek u šestoj deceniji života nemam nameru da se pravim da znam šta deca vole, čini mi se da je ovo nešto što bi moglo da bude zanimljivo klincima, a pogotovo klinkama.



Jer, mislim, šta ima privlačnije od ideje da ste poslednja devojčica svog naroda, upućena u tajne veštine magije koja se zasniva na kamenu, zemlji, mineralima i tako tim stvarima, koja ima PRESLATKOG šišmiša – ili neku njegovu magičnu aproksimaciju – za najboljeg ortaka i partnera u zločinu, a da taj zločin uopšte i nije zločin nego herojska potraga za načinom da se taj njen narod na neki način ponovo vrati, ali i da se svet koji je, u tehničkom, žanrovskom smislu, PRILIČNO postapokaliptički, nekako ponovo osovi na noge i da se učini srećnim, razumno bezbednim mestom za život za, jelte, razne rase i narode? Nema, sigurni smo.

Tales of Ona - Volume 1: Ona je izašao na Engleskom jeziku prošlog leta, naravno za Europe Comics, kao prevod prvog toma nečega što je planirano da bude serijal i što je za Dargaud na Francuskom jeziku izašlo Aprila prošle godine. Crtač ovog stripa je Belgijanac Yohan Sacré, mlad čovek iz Šarleroja, mesta u kome je situiran magazin Spirou a što je onda nekako i sudbinski predodredilo Yohana da postane crtač i ilustrator i da svoj prvi profesionalni rad ima objavljen upravo u ovoj uglednoj, najvažnijoj publikaciji franko-belgijskog stripa. Yohan je rođen 1989. godine i profesionalno publikovan od 2007, sa autorskim grafičkom romanom Mon cauchemar et moi koji je objavio 2010. Dobar deo njegovog rada u narednim godinama otišao je na ilustrovanje knjiga za decu, ali je u 2018. godini sa scenaristom po imenu Jonathan Garnier – a koji mu je bio urednik u fimi Ankama – napravio solidan hit Timo l'aventurier za Le Lombard a koji je dobio i prevod na Engleski, Italijanski i generalno obojici isposlovao dosta dobre reputacije.

Za Tales of Ona, a koji se u francuskom originalu zove, naravno, Les Chroniques d'Ona, Sacré se udružio sa belgijskim scenaristom koji se potpisuje samo kao Salva iako mu je puno ime Salvatore Di Bennardo. Salva je rođen 1985. godine, studirao je pisanje filmskih scenarija i stripovima je počeo da se bavi prvo preko fanzinske scene (radeći za Atelier 24, RAV, Nekomiks, Choc Exotico Sous Culturel) da bi onda napredovao do magazina (Psikopat). Od 2014. godine počeo je da radi i za Spirou, uglavnom kao crtač humorističkih kratkih priča po tuđim scenarijima, a svoje autorske albume publikuje takođe od 2014. godine, uglavnom putem nezavisnih, DIY kanala. Les Chroniques d'Ona mu je prvi ,,mejnstrim" album koji, rekosmo, treba da se izrodi u serijal, a ako to ne uspe, Salva svakako ima i paralelnu karijeru kao stendap komičar i muzičar.

Tales of Ona - Volume 1: Ona svakako nije najoriginalniji strip, pa ni najoriginalniji strip za decu koji sam ikada čitao i utisak jeste da je Di Bennardo ovo pisao vrlo metodično spajajući neke istorijski dokazano efektne trope omladinske literature, pogotovo iz nekog novijeg doba. Svet u kome se dešava ova priča je, rekosmo, u praktično postapokaliptičnom stadijumu, ali ovo nije nekakva old school medmaksovska postapokalipsa sa ljudima obučenim u fetišističku odeću i Tinom Tarner u svom najboljem domina-izdanju, već modernija, sa značajno izraženijom ekološkom svešću konstruisana postapokalipsa u kojoj je ugrožena sama biosfera. Štaviše, glavna junakinja, Ona, upravo pripada profesiji ,,čarobnjaka" (ili u njenom slučaju čarobnjakinja) koji su veoma intimno povezani sa prirodnom, njenim ciklusima i kruženjem materije materije u njoj (a ime te profesije, i celog Oninog naroda je, na Engleskom, ,,Glimmer"). Ovo je jedan vrlo ,,ženski" kodiran pristup magiji, sa majkom koja je ćerki bila primarni edukator i jednim eksplicitnim prepoznavanjem da je ovo magija koja se pre svega oslanja na duboko poznavanje prirodnih zakona i njenih balansa a ne na njihovom kršenju. Nažalost Glimmeri su morali da izbegnu sa velikog ostrva na kome su živeli jer se pojavio ,,gloom", neka vrsta pošasti materijalizovane u formi glupih, možda i sasvim bezumnih ,,životnja" koje proždiru sve živo na svom putu. Gloom je, naravno, laka, prvoloptaška metafora za ekološku katastrofu, pogotovo jer u uvodnom poglavlju vidimo Onu, veoma frustriranu kada shvati da Gloom ne jede samo delove živih organizama koji su iznad zemlje, već da proždire i korenje, temeljito čineći prostor koji zauzima jalovim i nenaseljivim. Kako su njene moći, između ostalog, vezane za komunikaciju sa biljkama i njihovim semenom, akceleraciju njihovog rasta itd, suočavanje sa nečim što iza sebe ne ostavlja ni trunku žive tvari je sasvim razumljivo zastrašujuća situacija.



No, u skladu sa žanrovskim očekivanjima, Ona je preduzimljiva i hrabra devojčica koja će samu sebe podsećati na lekcije koje je dobila od majke i u svetu koji je ispunjem rizicima i neizvesnostima biti nositeljka ne samo optimizma već i principa pravednosti. Na svojoj potrazi Ona će susretati besomoćnija i beznadežnija stvorenja od sebe i pružati im pomoć i podršku, a kada nađe pomenutog belog slepog miša, oni postaju vrlo funkcionalan avanturistički tandem.

Tales of Ona - Volume 1: Ona je pripovedan prilično sporim tempom. Autori očigledno ne žele da table natrpaju tekstom ali kada teksta treba da ima to onda znači da će svakih nekoliko reči dobiti zaseban panel i da će na čitanje, recimo, majčinog učenja od pet rečenica otići čitava tabla. U drugim, pak, momentima, autori se odlučuju za grafičku naraciju, kreirajući halucinantne, upečatljive scene sveta koji je pun čudesa i nalazi se u periodu jake transformacije. Sacré generalno radi stilom prilagođenim dečijoj literaturi pa tu njegovi glavni uticaji (Moebijusov Svet Edene i Miyazakijeva Nausicaa) bivaju transformisani u table prepune mekih oblika i pastelnih boja. On ne natrpava svoje kompozicije detaljima, pozadine su mu često samo skicirane ili čak sasvim odsutne, i dosta uspelo koristi kolor da sugeriše dubinu i ,,opipljivost" okruženja, razmekšavajući konture koliko god je to potrebno da se dobije željeni efekat jakog osvetljenja koje ,,skraćuje" pogled čitaoca. Generalno, njegova grafička rešenja su uspešna i mada ovo sigurno neće biti strip po ukusu svake (odrasle) osobe, sa tim često naglašeno ,,dečijim" dizajnom mnogih likova, on je estetski konzistentan, metodično posložen i dobro radi.

Sama priča dobija više dinamike onako kako narativ odmiče, sa likovima koje Ona susreće a koji imaju i nešto više dubine i mada se ovo do kraja ne pretvara u nekakvu ,,zrelu" pustolovnu priču, njena kompleksnost svakako raste i intrigira čitaoca.

Namenjen pre svega deci, Tales of Ona - Volume 1: Ona je pristojan strip koji će im preneti sve one ,,woke" poruke koje bi trebalo da nauče, uključujući ekološku svest, važnost empatije, ali i praštanja drugima njihovih, jelte, moralnih posrnuća POŠTO NIKO OD NAS NIJE SAVRŠENO BEZGREŠAN. Ona je i aspirativna protagonistkinja sa svojom preduzimljivošću i prirodno maljavim rukama i nogama, a strip je zaista veoma lepo nacrtan, pa ako imate neko žensko ili muško dete u blizini kome je dosadilo da blene u animacije pravljene korišćenjem veštačke inteligencije i TikTok mu više ne drži pažnju, probajte da mu ovo poturite, možda se iznenadite. Amazon ga prodaje ovde.



Drugi evropski strip koji danas na brzinu pregledamo decidno NIJE za decu niti je u pitanju začetak nekakvog serijala. Ovo je jedna prilično opora, prilično teška ljudska drama što se dešava u provinciji gde siromaštvo caruje a snalažljivi ljudi čak i u sveprisutnoj bedi grade nekakve svoje strukture moći i eksploatišu slabije od sebe. Trik je što je provincija o kojoj pričamo kineska a autori stripa su jedan Belgjanac i jedan Francuz. I ovaj strip je Europe Comics izdao prošle godine, pod Engleskim nazivom Stained Souls, a što bi bio prevod francuskog originala Les âmes noires (nema veze sa istoimenim filmom) koji je Dupuis prvo izdao ranije u 2024.

Scenarista Aurelian Ducoudray je Francuz sa već dosta dugačkim interesovanjem da se u svojim stripovima dotiče istočnoazijskih tema i smešta radnju u zemlje na tom delu najvećeg kontinenta. Još 2011. godine je za Futuropolis objavio La Faute aux chinois, sa Françoisom Ravardom na crtežu a 2016. godine mu je izašao L'Anniversaire de Kim Jong-Il koji je radio sa ilustratorkom Mélanie Allag. Ducoudray je 2015. godine bio i jedan od scenarista rebuta klasičnog belgijskog pustolovnog serijala Bob Morane, naslovljenog Bob Morane-Renaissance, ali ova avantura je naišla na dosta loše reakcije od strane autora originalnog serijala, Henrija Vernesa (koji je i umro pet godina kasnije, doduše u stotrećoj godini pa nije fer reći da ga je skrnavljenje njegovog čeda ubilo). U svakom slučaju, Ducoudray ima tendenciju da svoje stripove smešta u ,,egzotičnija" okruženja – makar posmatrano iz perspektive zapadnog Evropljanina – i u njima se bavio i Zairom i Ukrajinom i Bosnom i Hercegovinom tako da mu je Stained Souls samo (za sada) poslednja eksurzija u ,,tuđinsko" okruženje.

Njegov kolega – i vršnjak, isto rođen 1973. godine – i crtač ovog stripa, Fred Druart je Belgijanac čiji su najraniji crtački uticaji vezani za kopije američkog MAD magazina što su nekako našle put do porodične biblioteke. U prvo vreme je kopirao rad Dona Martina a kasnije je studirao na Akademiji lepih umetnosti u Tournaiju i pohađao večernje kurseve crtanja stripova koje su držali Philippe Foerster i Gérard Goffaux. Naravno, prve radove je objavljivao u fanzinima i sopstvenim samizdat-formama, a prvi profesionalni rad je publikovao 1999. godine u kolekciji Petits Meurtres izdavača Emmanuel Proust éditions. Od tada je uradio JAKO mnogo stripova sa raznim scenaristima koje nema šanse da sve nabrajam pa ću samo pomenuti neke od najvažnijih kao što je Glénatov Overseas Highway koji je uradio sa Guillaumeom Guéraudom, L'Homme qui traversait les montagnes sa Patrickom Baudom izašao za Éditions Jungle i, recimo, Tout le plaisir est pour moi, isto za Glénat koji je pisao Olivier Mau...



Stained Souls nije naišao na neke velike reakcije kada je objavljen na Engleskom jeziku i za, evo, godinu dana koliko je dostupan preko Europe Comics, nisam video ni jedan jedini prikaz ove priče. Što, moram da kažem, NIJE refleksija njegovog kvaliteta već, verujem, više pokazatelj preovlađujućeg mentaliteta kod američkih čitalaca. Ovo je strip koji ima decidno ,,odraslu" tematiku – dakle ne bavi se skoro univezalno prisutnim ,,young adult" temama – realističan je i nema nikakva koketiranja sa fantazijom, slipstrimom, ili bili kakvom spekulativnom fikcijom, smešten je u ruralno okruženje strane i daleke zemlje, sa pričom koja je dramatična ali nema mnogo ,,akcije" i koja, možda najvažnije od svega, nema pretenzije da se nastavi. Ovo je ,,one and done" narativ o neželjenoj, mučnoj pustolovini skromnog vozača kamiona u kineskoj vukojebini i kao takav mnogo je bliži estetici koju biste našli u, recimo, nekakvom filmu što ga je režirao Jia Zhangke nego što igra na kartu modernog kineskog ,,egzoticizma".

Drugim rečima, ovo je strip kakvih danas imamo PREMALO, uključujući i u evropskoj produkciji: zaokružena, kompletna priča u jednom tomu koja pokazuje jednu ljudsku sudbinu u primirenom, neorealističkom modusu, sa obe noge čvrsto na zemlji, a istovremeno se baveći i socijalnim i psihološkim i moralnim pitanjima.

Glavni junak Stained Souls, pomenuti vozač kamiona Yuan, ima veoma loš životni period, sa porodicom koja živi na ivici kolabiranja u totalno siromaštvo i poslom koji se sastoji od kupovanja velikih tovara uglja sa lokalnih ugljenokopa i onda prodavanja ,,na malo" familijama koje su uglavnom u istom socio-ekonomskoj kanalu kao i njegova. Yuanov jedini kapital je već poprilično stari i olupani kamion kojim transportuje ugalj i neka vrsta poštovanja koju ima u zajednici preprodavaca i muljatora na ime toga što se priča da nosi pištolj i da će ga potegnuti ako neko pokuša da ga zavrne za pare.



Naravno, ovde se zavrće na sve strane i strip vrlo plastično, vrlo ubedljivo prikazuje taj svet u kome se ljudi neraspoloženo cenjkaju jedi sa drugima, gunđaju kada shvate da je u tovaru uglja koji su upravo kupili oko jedna trećina kamenčina i šljunka, prave pauze da pojedu i popiju nešto u polumiprovizovanim bircuzima pored blatnjavih drumova. Ovde decidno nema novokineskog glamura i visoke tehnologije i mada je priča savremena – likovi koriste pametne telefone – utisak je da svi u ovoj zabiti žive manje-više istim stilom kako su živeli i njihove babe i dede.

Yuan, dakle, živi dosta teškim životom a onda mu se desi i peh koji celu ovu priču gura u višu brzinu, kada ga tip koji mu je sređivao poslove izda, pa ga prevaranti ostave skoro mrtvog u blatu i otmu mu kamion, jedinu stvar koja je Yuana odvajala od pukog proletera što ima samo svoju fizičku snagu da je proda.

Stained Souls se onda sasvim korektno pretvara u sporu priču o osveti, gde socijalne komponente narativa odlaze malčice u bekgraund i u prvi plan dolazi trilerski sadržaj. Tranzicija je sasvim glatka jer je Stained Souls i do tog momenta bio strip realistične ali opresivne, surove atmosfere. Kada Yuan konačno prestane da bude čovek kome se stvari događaju i postane čovek koji planira da nešto uradi, pa makar to nešto ne bilo baš mnogo lepo, ovo je prijatan skok na naredni energetski nivo...

Drugi deo stripa je i dalje pripovedan dosta sporo i sa puno ,,filmskog" režiranja scena gde vidimo česte izmene rakursa i dugačke pasaže bez dijaloga, ali on ima i akcije i Yuanova blatnjava odiseja ima jedan zadovoljavajući narativni luk i dobar zaključak. Ovo nije priča neke velike simboličke pretenzije, već jedan jednostavan ali spretno izveden narativ o nepravdi i osveti smešten u realistično, ubedljivo okruženje koje takve teme praktično prirodno zaziva i bez mnogo popovanja skreće pažnju na temu ,,energetskog siromaštva" koje postoji čak i u, jelte, najdinamičnijim ekonomijama sveta.

Druartov crtež je ovde vrlo disciplinovan, sa tim jako uspelim filmskim pristupom naraciji. Njegov izuzetno pravilan i uredan lejaut – pravi evropski, po mom osećaju – se dobro kombinuje sa jakim, debelim linijama koje koristi u crtežu, dajući likovima jednu hiperizražajnu dimenziju a bez potrebe da ih karikira (video sam na jednom mestu poređenje sa Charlesom Burnsom i ono nije bez vraga!), a okruženjima čvrstinu, opipljivost, ubedljivost. Kolori su mu takođe veoma dobri, ponovo jako disciplinovani i ,,prirodni" a da opet strip koji se velikim delom dešava u okruženja blata i drveta, ne pati od kolorne monotonosti i zapravo vrlo lepo ,,diše" na svakoj tabli. Iako je pripovedanje, rekosmo, sporo, Druart svaki panel crta sa vrlo razrađenom kompozicijom, razlažući akciju na male, jasne delove koje prikazuje u sukcesivnim panelima i dajući stripu jednu smirenu ali osetnu dinamiku. I to je vrlo efektno. Stained Souls je, dakle, što se mene tiče jedan vrlo pristojan rad koji, iako i sam žanrovski, deluje sveže i originalno jer se na uklapa u trenutno popularnu žanrovsku matricu, pogotovo u američkom stripu i svoje ambicije realizuje sigurno i bez posrtanja. Amazon digitalnu kopiju prodaje ovde.

[Meho Krljic]

Čitao sam dva naučnofantastična stripa iz prošle (dobro, malo i iz pretprošle) godine, izašla za IDW, rađena od strane iskusnih i cenjenih autora a sa DIJAMETRALNO suprotnim vizijama o naučnoj fantastici, stripu, pa i o popularnoj kulturi uopšte i njenom potencijalu. A što je dobro: raznolikost i širina unutar žanra je ono što žanru daje vitalnost da preživljava. I da se, jelte, oplođuje, često prljavim ukrštanjima sa drugim žanrovima i medijima...  Tako da ćemo danas i u narednom javljanju pokriti prvo jedan pa drugi.



Danas, dakle, idemo na The Ministry of Compliance, Volume 1 a koji ćemo u daljem tekstu zvati samo The Ministry of Compliance jer od drugog ,,toma", ili makar druge ,,sezone" ovog stripa za sada nema ni traga ni glasa. Slutim da je to manje zbog samog kvaliteta stripa ili njegove recepcije od strane kritike, a više zbog zauzetosti njegovog glavnog autora, scenariste Johna Ridleyja. Ridley je naravno tipični ,,big gun", vlasnik oskara za scenario koji je napisao za film 12 Years a Slave i vrlo ostvaren televizijski i filmski scenarista koji, kada radi stripove, praktično garantuje da će mediji na njhih obratiti pažnju. Ridley je bio nominovan za Ajznera za The Other History of the DC Universe koji je pisao za DC pre neke četiri godine, krunišući na neki način svoju sada već dosta dugačku istoriju saradnje sa ovim izdavačem. Pisao sam pre par godina i o njegovom tekućem serijalu, vrlo mejnstrim superherojskom stripu I Am Batman koji je u aktuelnog Betmena ubrizgao dosta ,,televizijske" drame i rasnih diskusija (for d rekord, nisam bio oduševljen ovim radom iz raznih razloga), ali Ridley ima  iza sebe sada već decenije saradnje sa DC-jem u njegovim različitim formama, sa stripovima koje je pisao i za Wildstorm u vreme kada je Wildstorm još uvek bio PRILIČNO Wild.

No, The Ministry of Compliance je Ridleyjev notabilan prelazak u creator owned vode. Ovaj serijal, začet Novembra 2023. godine publikovao je IDW i pretpostavka je da će, kada se jednom bude radio nastavak nečega što na poslednjoj tabli kolekcije – izašle Avgusta 2024. godine – kaže da je ovo ,,End of Part 1", to takođe izaći za IDW. No, garancija nema, jer je IDW zapravo iznenađujuće malo marketirao ovaj strip nakon početnog ,,pusha" u najavama broja jedan i to da ako danas odete na njihov sajt vidite da su sve kopije rasprodali i, čini se, nemaju nameru da ih doštampavaju može da sugeriše kako ni Ridley ni izdavač nisu bili preterano zadovoljni saradnjom. Naravno, ne plašim se ni za jedne ni za druge, Ridley će se već snaći, a IDW ionako račune plaća pre svega od eksploatacije licenciranih propertija poput Nindža kornjača, Godzile, Sonika, Zvezdanih staza i može mu se da između toga objavljuje autorske radove, posebno ako ih pišu ugledne prepoznatljive mutlimedijalne zvezde.

Sve ovo naglašavam jer jeste legitimno pitanje da li i kada ćemo dobiti nastavak The Ministry of Compliance. Ovo nije sad neki IZVANREDAN strip sa NEVIĐENOM premisom i egzekucijom zbog koje bih se popeo na vrh najviše zgrade u Beogradu i vrištao da ovo ovo MORATE da čitate, ali ima intrigantnu premisu i dovoljno korektnu egzekuciju da ljudi skloni ovom tipu naučne fantastike legitimno budu zainteresovani da vide šta će biti dalje imajući u vidu da se narativ ovde završava serijom iznenadnih i šokantnih preokreta koji korenito menjaju status kvo sveta u kome se priča dešava.



Kažem ,,ovom tipu naučne fantastike" a taj tip je onaj, dosta raširen u modernom SF-u, gde imate spekulativnu premisu, ona je metodično razrađena i ima dosta dubine, ali je onda sama radnja zapravo uglavnom ignoriše i imamo posla sa standardnim akcionim trilerom. Nešto kao The Matrix gde je sva kompleksna spekulativna pozadina poslužila za film koji je najvećim svojim delom bio ljubavno pismo Johnu Woou i nije se zapravo previše bavio filozofskim i egzistencijalističkim slojem (barem ne do nastavaka). The Ministry of Compliance dodatno problematizuje to da ima premisu koja je zapravo dosta komplikovana i do kraja stripa čitalac ne može baš sasvim da pohvata njene finije detalje a što onda i čini neke od preokreta u finalu malo iznenadnim i dramaturški neuverljivim, kao i to da je egzekucija uglavnom korektna ali ne sad nešto specijalno inspirisana.

Sam Ridley se ovde vidno trudi, da budemo fer, i komplikovani set-ap sveta u kome se The Ministry of Compliance dešava je objašnjen organski, bez veštačkih infodampova i preteranog razvlačenja u pripovedanju. Ridleyjevi dijalozi su ovde značajno življi i sočniji nego u I Am Batman, recimo, i lepo je podsetiti se da imamo posla sa jednim bona fide holivudskim talentom, a koji onda u jednu izuzetno komplikovanu strukturu političkog trilera pokušava da udene i gorku, zrelu, odraslu ljubavnu priču koja se dešava u periodu kada je ljubav uglavnom bolna uspomena a ostala je samo ogorčenost.

U The Ministry of Compliance planeta Zemlja – ova naša, današnja – je pod invazijom vanzemaljaca ali tako da to niko na planeti Zemlji zapravo ne zna. Invazija traje već bezmalo četiri decenije sa vanzemaljskim agentima koji izgledaju isto kao ljudi infiltriranim u razne strukture koje im dopuštaju postepeno i plansko upravljanje zemaljskom politikom, ekonomijom, razvojem društva tako da se ono samo od sebe na kraju raspadne i prigrli vanzemaljski autoritet kao neku vrstu benevolentne više sile koja će na kraj u haos uvesti red. Vanzemaljci ovaj proces nazivaju devolucijom (mada se tako zove i samo vanzemaljsko društvo, a što je ZBUNJUJUĆE) a njegovo finale apsorpcijom i već su ovakve stvari uradili na mnogo drugih planeta na taj način šireći svoju moć kroz galaksiju. Zemljani, rekosmo, nemaju pojma da su među njima tuđini niti da ratovi, političke nestabilnosti, toksičnost info-sfere itd, nisu autohtoni fenomeni već proizvod strpljive, metodične manipulacije od strane tuđinskih agenata koji su tu manipulaciju usavršili radeći istu stvar mnogim drugim društvima pre zemaljskog.

Ovo je, naravno, intrigantna premisa, prepuna metaforičkog potencijala, kao nekakav spoj Finneyjevog Invasion of the Body Snatchers i Wilsonovog The Mind Parasites,* uz notabilnu razliku što su oba ova romana (kao i filmske adaptacije Finneyjevog teksta) bile čvrsto ukorenjene u tradiciji palp-literature i njihove metafore su time bile jasne, samorazumljive i lake za usvajanje od strane čitaoca. Ridleyjev strip, pak usvaja mnogo ,,ozbiljniji" ton, postavljajući se negde između The Matrixa i nekakve savremene HBO drame pa je time i premisa po prirodi stvari pod mnogo jačim mikroskopom.
*za koji sam, evo, zapanjen da pola veka kasnije nije dobio nekakvu televizijsku ili filmsku adaptaciju.

Hoću reći, ovde nije ni malo neprirodno želeti da čovek razume kako ZAISTA tehnološki i logistički izgleda to manipulisanje ljudskom civilizacijom, kako to da su tuđini koji Zemlju osvajaju biološki potpuno nerazaznatljivi od ljudi – do mere da mogu sa njima da se pare i imaju potomstvo, a što je bitan deo zapleta – dodatno kako to da su i mentalitetski isti kao ljudi. Naročito jer se glavnina priče zapravo bavi unutarnjim sukobom između različitih ,,ministarstava" vanzemaljaca.



Ovde stvari postaju komplikovane jer se radnja u ovom prvom (za sada jedinom) tomu priče zapravo tiče osetljivog momenta u istoriji invazije na Zemlju gde dolazi do osetnog pomeranja ravnoteže moći među samim vanzemaljcima i neke vrste malog građanskog rata među njima, makar među onima koji službuju na Zemlji. Naime, tuđini su, ispostavlja se, vrlo birokratizovana zajednica, a što nije redak naučnofantastični trop, ali ovde se Ridley na interesantan način sa njim poigrava. Kako invaziona sila zapravo nije vojna i kako tuđini treba da utiču na razne grane ljudske delatnosti, tako su i oni na Zemlji organizovani po principu vlade u senci, sa bukvalno ministarstvima koja se bave različitim oblastima, uključujući poljoprivredu, odbranu, finansije itd. Titularno Ministarstvo za usklađenost je zapravo neka vrsta unutrašnje kontrole/ službe bezbednosti, zaduženo da pod kontrolom drži same vanzemaljce, kažnjavajući odstupanja od pravila službe, prekršaje, nepažnju u očuvanju tajnosti rada tuđina na Zemlji. Ministarstvo usklađenosti ima JAKO široka ovlašćenja i Avigail Senna, za koju isprva mislimo da je glavna junakinja ovog stripa, je žena sa ekstremno profesionalnim stavom i ekstremno oštrim samurajskim mačem kojim će već na drugoj strani stripa dekapitovati aktuelnog ministra finansija da se čitaocu pokaže kako ovde birokratska struktura ne podrazumeva i dosadna, birokratska rešenja. OK, Avigail se u sebi misli da će ova egzekucija (,,usklađivanje", kaže ona) zahtevati dosta ,,paperworka", ali strip nam, naravno, NE pokazuje da iko posle sedi za kompjuterom i kuca izveštaj o tome kako i zašto je ministar pogubljen, na osnovu kojih dokaza i ovlašćenja.

Jer, Ridley hoće da ima i jare i pare. Da ovo bude strip o komplikovanom pokušaju puča unutar tuđinske ,,vlade u senci" sa svim interpersonalnim i političkim odnosima vanzemaljaca koji to još više komplikuju, da ne pominjemo trud da se sve to i dalje drži skrivenim od Zemljana (a od kojih neki počinju da se osvešćuju za činjenicu da im planetu upravo otimaju pred očima), ali i da bude cool matriksovski akcijaš sa gomilom scena pucnjave i čerečenja ljudi katanama. Neću da kažem da mu to ne uspeva, ali uz dosta kompromisa koji se do kraja naprave.

Prvi je to da zaplet postaje prekomplikovan makar za format koji je Ridley sebi zadao – pet nešto dužih epizoda stripa – pa onda silni preokreti i ,,A-HA" momenti koje strip na nas baca prema kraju moraju da idu tako velikom brzinom da poslednja epizoda te preokrete vadi praktično niotkuda, ubacuje likove koji do tada nisu bili pominjani kao presudne za rasplet, a likove koje smo do tada pratili nam prikazuje kao drugačije od onog što smo do tada o njima mogli da zaključimo, a bez dovoljno prethodne pripreme da nam se makar sugeriše da u njima ima nečeg dubljeg. U tom smislu, The Ministry of Compliance završava svoj prvi tom jednom pomalo smandrljanom salatom preokreta u poslednjem trenutku i skakanja sa kraja na kraj planete i od lika do lika, a što je u oštrom kontrastu sa metodičnim, odmerenim pripovednim postupkom koji je Ridley od početka, reko bi se, želeo da usvoji kao standard. Na kraju krajeva strip počinje scenom koja neke dve sekunde radnje razvlači na prve tri table.



Drugi kompromis, isto vezan za pripovedanje, se tiče crteža. Ovo je nacrtao Stefano Raffaele, Italijan iz Milana sa tri decenije iskustva rada u američkom strip-mejnstrimu i paralelnim radom za franko-belgijske izdavače. Raffaele je radio dosta superheroja, u poslednje vreme uglavnom za DC, i prirodan je partner Ridleyju za strip koji treba da bude ,,realističan", ,,zreo" i ,,odrastao" i da ne samo na čitaoca ostavi utisak da prati savremenu televizijsku seriju već i da nekog potencijalnog producenta ubedi da bi se ta serija dobro prodavala kada bismo je jednom, jelte snimili.

No, Raffaele unosi vrlo malo karaktera u ovaj strip i mada je crtež uvek tehnički odličan, sama struktura pripovedanja je troma, nenadahnuta, nezanimljiva. Ridleyjev scenario generalno podrazumeva gomilu scena u kojima ljudi stoje i pričaju a onda kratke scene eksplozija nasilja i Raffaele, koliko god da se trudio da dijaloge dinamizuje promenama rakursa, na kraju, reklo bi se, naprosto nema inspiracije i isporučuje table koje su uslužne ali koje niko neće nazvati upečatljivim strip-pripovedanjem (kontrastirajte ovo sa njegovim stripom za Soleil, Spider koji nudi raskošnu grafičku naraciju). Akcija je u stvari još gora jer se akcione scene po pravilu svode na nekoliko konsekutivnih kadrova fokusiranih na Avigail koja je licem okrenuta prema čitaocu, maše mačem a oko nje lete udovi. Jedna ovakva scena je okej, naravno, ali kada se sva akcija u ovom stripu svede na takve prizore, čovek poželi malo ,,režije" i seti se zašto crtači poput Rona Garneyja čak i loše napisane stripove kao što je BRZRKR čine vizuelno interesantnim.

Dodatni problem su kolori. Prve četiri epizode je kolorisao Brad Anderson, poslednju Lee Loughridge i mada u oba slučaja pričamo o prekaljenim profesionalcima čije sam razne radove ozbiljno hvalio (Loughridgea koliko pre neki dan za rad na najnovijem Nemesisu, Andersona za razne DC stripove i Johnsove radove za Image), The Ministry of Compliance izrazito pati od verovatno svesno i namerno odabrane kolorne šeme koja forsira sivu, mutnu boju pozadine najveći deo vremena i tamnu, uglavnom crnu odeću protagonista, sivu boju sečiva, pištolja itd. Verujem da je neko ovde mislio da je kolorna ujednačenost The Matrix trik koji se u stripu lako ponovi i da će efekti biti uporedivi – dakle, da se sugerišu otuđenost, opresivnost i paranoja situacije – ali barem za moj groš The Ministry of Compliance izgleda vizuelno MNOGO dosadnije nego što bi strip koji su radili Raffaele, Anderson i Loughridge smeo da izgleda. Troje leterera (Ariana Maher, Shawn Lee i Nathan Widik) znače i da strip neme nekakav specijalan vizuelni identitet ni na ovom polju ali je posao ovde odrađen profesionalno i nemam zamerki.

Dodaću još i to da vam strip može biti i malo odbojan na ima nekoliko scena brutalnog mučenja i kasapljenja, ali to ne ubrajam u njegove nužne nedostatke. Mada to da imamo sugestiju seksualnog zadovoljavanja čoveka kome su pre nekoliko minuta amputirane obe ruke jeste malo TOO MUCH ma koliko možda bila dobronamerna aluzija na film Red Angel. Nismo svi Yasuzo Masamura, n'est ce pas?

The Ministry of Compliance je, dakle, strip sa solidnom količinom nesavršenosti i upitnih rešenja ali je istovremeno u pitanju i relativno brz, relativno efektan politički triler čija ,,pametna" premisa zapravo nije idealno iskorišćena u izvedbi, ali nije da ovde uopšte nema štofa. Likovi imaju potencijala da poverujemo u njihovu dubinu a svet je zanimljiv i ako nastavka ipak bude, ja ću svakako biti tu da ga čitam. Amazon kolekciju prodaje ovde.

[Meho Krljic]

Kako sam prošli put i najavio, danas pričam o drugom naučnofantastičnom stripu izašlom za IDW prošle godine, koji sam čitao ovih dana a koji je po svemu dijametralno suprotan prethodno prikazanom The Ministry of Compliance. Space Junk, izašao za Top Shelf (a koji je već skoro deceniju u posedu IDW) Avgusta prošle godine ne samo da je ,,pravi" grafički roman, dakle ne kolekcija prethodno serijalizovanih epizoda, već je, uz rizik da ispadnem malo ciničan i ,,pravi" strip.



Šalim se, šalim se, ali jeste osvežavajuće videti strip koji ne stavlja u prvi plan kinematsku estetiku niti ambicije da bude adaptiran u televizijsku seriju, koji koristi stripovske tehnike pripovedanja i narativnu logiku koja stvarnog smisla zaista ima samo u ovom medijumu. Konsekventno, ovo je i strip čija imaginativnost zavređuje strahopoštovanje, udaljen na bezbednu distancu od ,,profesionalnog" metoda kojim se danas kreira ,,intelektualnna svojina" a koji podrazumeva ,,lore bible" dokumente i ,,mape puta" koje opisuju kako će se narativ kretati pre nego što je ijedna celina tog narativa zapravo završena. Space Junk je briljantno intuitivan strip i u tome kako čitalac hvata i razume njegove metafore ali i u tome kako je nastajao i dragoceno podsećanje na razliku između mejnstrim žanrovskog stripa – čak i kada je on creator-owned – i autentičnog nezavisnog stvaralaštva sa prepoznatljivom aromom ,,indie" estetike kojoj je bitna snažna ekspresija a ne kalkulacije narednim ,,sezonama" stripa i mogućim transmedijskim projektima što bi iz njega mogli da nastanu.

Naravno, Top Shelf i jeste izdavač sa istorijom pažljivog negovanja svog kataloga tako da se jaše na tankoj ivici između indi produkcije i stripova koje rade mejnstrim autori sa interesovanjem za izlazak izvan granica glavnog toka. Neki od notabilnih autora koji su svoje stripove publikovali kroz Top Shelf ubrajaju Alana Moorea, Eddieja Campbella, Craiga Thompsona, Jamesa Kochalku, Alexa Robinsona, Matta Kindta i Jeffa Lemirea i govorimo o izdavaču koji je ostavio ozbiljan trag u američkoj industriji. Kada je IDW 2016. godine kupio Top Shelf, jedan od osnivača, Brett Warnock je bio sasvim zadovoljan da više ne mora da se jebava sa stalnim glavoboljama koje idu uz vođenje male, nezavisne kompanije što objavljuje uglavnom nežanrovski, prilično umetnički strip, uzeo lovu i penzionisao, se ali je drugi osnivač, Chris Staros ostao da bude glavni urednik ovog imprinta. I firma i dalje radi veoma dobar posao pod okriljem velikog izdavača, objavljujući zanimljive stripove kakve bismo inače nalazili u ponudi mnogo manjih, slabije distribuiranih ,,boutique" izdavača.

Space Junk, ironično, zamalo da i ne izađe za Top Shelf. Kada je Chris Staros dobio originalni pič za ovaj grafički roman on ga je vratio autoru uz ljubazno objašnjenje zašto oni ovo ne bi objavili. Autor i sam priznaje da u tom momentu ideja za strip nije bila dovoljno razvijena, da je onda njemu trebalo još par godina da se stvari u njegovoj glavi skrčkaju i da priča, ali možda još bitnije, likovi zažive do mere kada će naredna verzija piča biti sa zadovoljstvom prihvaćena od strane Starosa a zatim pretočena u neizmerno raskošan, halucinantan narativ o deci ostaloj na planeti koja se u svakom praktičnom smislu gasi.



Taj autor je Britanac, Julian Hanshaw, čovek koji je posle godina rada u animaciji, storibordingu i režiranju na raznim televizijama, 2010. godine uleteo na strip-scenu sa grafičkim romanom The Art of Pho i odmah prepoznat kao unikatan, dragocen novi glas. Hanshaw će nastaviti da radi isključivo autorske, nezavisne stripove, nižući tokom prethodnih petnaest godina veliki broj naslova za izdavače poput Self Made hero, Top Shelf i britanski Jonathan Cape, kombinujući naučnu (i, er, manje naučnu) fantastiku, nadrealizam i osobenu poetiku tihe melanholije i suvog humora.

Hanshaw kaže da je narativ Space Junk u nekoj formi živeo sa njim najmanje od 2018. godine, verovatno više u slikama nego u rečima, inspirisan njegovim posetama vojnom postrojenju za testiranje projektila u Novom Meksiku, vojnoj bazi Boneyard u Arizoni i obližnjem vojnom poligonu za gađanje u Ujedinjenom kraljevstvu. Sam Space Junk nema u sebi ni trunku militarističke estetike i verujem da je inspiracija bila pre svega vizuelna, sa brojnim scenama u stripu koje pokazuju velike otvorene prostore sa mnogo metalnog otpada u njima koji svedoči o prošlosti što je danas napuštaju. Štaviše, Hanshaw je u ovom stripu u jednoj meri ovaplotio izjavu ,,svaki predmet ima sećanje" koju je izgovorio u jednom intervjuu za Adventures in Poor Taste, materijalizujući činjenicu da su predmeti, danas odbačeni, smatrani za puko đubre, pravljeni sa namenom a onda dugo godina korišćeni, i da su neka vrsta nemih svedoka života u kojima su učestvovali.

Ova se ideja zaista vizuelno realizuje u Space Junk sa avetinjskim noćnim scenama u kojima komadi metalnog otpada, delovi nekada sjajnih mašina bez kojih bi savremeni ljudski život bio nezamisliv, puze po pesku pustinje prema devojci koja u glavi ima ugrađenu metalnu pločicu a koja je opet deo polomljene metalne konstrukcije što je nekada bila deo važnog projekta ljudske civilizacije.

Hanshaw ovaj strip crta na granici između halucinantnog, snolikog narativa u kome čitalac isprva nije siguran šta se zaista prikazuje a šta su samo simboli umešani u naraciju, i indie-punk stripa grube fanzinske estetike u kome ,,moody" tinejdžeri imaju svoje periode melanholije, depresije, bunta, agresije, ali  sazrevanja. No, ,,fanzinska estetika" ovde ni slučajno ne treba da sugeriše nekakvu sirovost u izrazu, naprotiv. Hanshaw je IZUZETNO izgrađen crtač i u smislu besprekorno disciplinovanog rada sa konturama i kompozicijama, odmerenog, metodičnog pristupa naraciji gde se pripovest pažljivo razdvaja na kadrove koji sami za sebe često nisu jasni ali u celini dobijaju misao – i celini DAJU smisao – ali onda i autoritativnog dizajn-sloja stripa. Na primer, Space Junk počinje scenom iz filma koja je naglašeno ,,dizajnirana" u smislu ikonografije, fontova itd, a onda i naglašeno ,,režitana" u smislu objašnjavanja premise stripa u rasponu od jedne table gde, zajedno sa protagonistkinjom gledamo ,,reklamu" pre filma, a koja objašnjava proces ,,napuštanja" planete nakon što je ekonomska isplativost eksploatacije njenih resursa prošla najbolji deo svog životnog veka.



Hanshaw ovde besprekorno stripu daje pozadinski ton, jednu jasno formatiranu antikorporativnu, antikapitalističku osnovu na kojoj likovi delaju, ali se Space Junk zapravo ne bavi revolucionarnom propagandom niti ekspplicitnom političkom kritikom. Ovo je mnogo više melanholičan narativ o klincima koji ne osećaju da pripadaju društvu i ne pristaju na konformizam, koji simbolički odbacuju ,,civilizaciju" odlučujući se da ne slede ono što svi njihovi vršnjaci po inerciji rade.

Naime, planete se ovde nakon što su iskorišćene bukvalno sele na drugo mesto, odnosno velike korporacije prebacuju ne samo stanovništvo već i veliki deo postrojenja i zgrada na planete koje nisu još ispošćene a na tim ispošćenim ostaju samo zgrade i preostali resursi za koje je procenjeno da se ekonomski ne isplati seliti ih na drugi kraj svemira. Postulat koji se uspostavlja na samom početku je da se stanovništvo seli tako da se na novu planetu presele prvo odrasli koji će tamo sve pripremiti kako bi u drugom talasu selidbe za njima stigla i njihova deca.

Ovo je, naravno, ,,nerealistična" zamisao ali je Hanshaw savršeno prodaje čitaocu, nudeći mu stilizovane likove i svet koji deluje kao naš svet samo zapušten, neodržavan, ostavljen da zamre, ne uništen apokalipsom već samo prepušten entropiji nakon procene da od njega više nema ekonomske vajde. Ako ste ikada ušli u tržni centar iz koga je najveći broj zakupaca izašao i mnogi lokali su počeli da pokazuju znake propadanja, u nekima još ima polica i pribora koje niko nije imao računa da odnese, a u nekim drugima ima čak i robe, dok u trećima spavaju klinci koji su pobegli od kuće, Space Junk nudi TO, ali preneseno na nivo čitave planete.

Narativ se onda događa upravo u periodu kada su odrasli već otišli a tinejdžeri bleje po sada već pomalo avetinjskim prostorima koji su nekada imali namenu, dinamičan život, SMISAO, čekajući da međuzvezdani transport dođe po njih, sa samo retkim preostalim odraslima koji su tu da održe kakav-takav red.

Jedan od njih je i psihoterapeut Pieter Uzmaki koji klincu Hoshiju i devojčici Faith kroz redovne sesije pomaže da se prilagode i uključe u društvo. Faith je siroče, ali njeni roditelji su bili adikti i kockari pa je za nju njihovo odsustvo neka vrsta olakšanja. Hoshi ima problem sa ispadima besa i povređivanja vršnjaka koji mu se rugaju zbog njegovog socijalno neuklopljenog ponašanja i izgleda i Uzmaki, kako vidimo na početku, sa ovo dvoje dece samo prolazi kroz protokol i nema ni sposobnost, a reklo bi se ni neku veliku ambiciju da im pomogne.

No, ovo je strip koji svoje likove tretira sa mnogo empatije i dopušta im da rastu i sazrevaju. Hoshi i Faith postaju nekakva ekipa nakon određeog vremena, a Hoshiju mnogo znači kada dobije kokošku koju usvoji kao kućnog ljubimca. I sam Uzmaki se pokazuje kao melanholični ekscentrik kome je zapravo autentično stalo do ove dece, samo što je tek sada, na nekakvom simboličkom kraju sveta skupio hrabrost da prepozna kako je njegova psihoterapija više industrijski proces koji rezultate daje slučajno i uzgredno a manje izraz stvarne brige društva za mlade, pa zamenjuje protokol pomalo krindži ali iskrenim empatskim delanjem.



Hoshi i Faith nikada ne postaju nekakav ,,power couple" jer ovo nije takav strip. Oni nisu ni klasični ,,buntovnici bez razloga" već više melanholični, neuklopljeni nerdovi koji ne znaju šta hoće i za sada kao jedini svoj čin samovlasnosti i nepristajanja ističu to da ni jedno ni drugo ne žele da napuste umiruću planetu. Hoshi i Faith, dakle, odbijaju da uđu u kosmička plovila koja treba da ih odvezu tamo gde se civilizacija preselila i umesto toga biraju da ostanu na mestu koje je neka vrsta đubrišta-u-nastajanju, ali koje jeste jedini dom što su ga ikada poznavali.

Hahshaw svojim metaforama barata odlično najpre jer se izrazito trudi da ih ne objašnjava previše. Ovo nije strip koji treba da nam da jedan jasan iskaz, kritički ili manifestni, već mnogo pre jedna empatična analiza ličnosti i mentaliteta tinejdžera koji su tretirani, kako bi to jedan ovdašnji advokat iz porodice preživara rekao, kao vlasništvo države, i koji protivno svim očekivanjima, u odsudnim trenucima istorije-koja-se-događa razvijaju svoje ,,ja" i to ,,ja" odlučuje da ne pristane. Sasvim je jasno da njih dvoje zaista nemaju pojma šta će biti kada svi drugi odu sa planete a oni ostanu  u zgradama koje će se postepeno rušiti, sa zalihom junk-fooda zaostalom po policama napuštenih supermarketa koja će se u nekom doglednom trenutku asimptotski približiti nuli. Ali njima je i to neznanje komponenta slobode, jedine koju su ikada upoznali, jedine koja VREDI da se ima kada je, jelte, osvajate svojom voljom i svojom odlukom.

Space Junk je stoga zaista izvrsna moderna varijacija na teenage wasteland trop, tihi, melanholični ali nikada otužno samosažaljivi strip o klincima koji teturaju kroz ostatke sveta koji su nekada poznavali i sazrevaju ne kroz veliku dramu i prihvatanje ,,odraslih" odgovornosti i demonstriranje ,,odraslih" preduzimljivosti, već kroz nasumične epizode što im se dešavaju, što ih zbunjuju, ponekada traumiraju ali onda do kraja zbližavaju. Ja sam uvek izuzetno sumnjičav kada imam posla sa ovakvim narativima jer nalazim da su neretko isuviše self-indulgnentni pa i narcisoidni, sa likovima što su toliko zabavljeni svojom nesrećnošću da uopšte ne čine napor da razumeju i upoznaju svet oko sebe, ali Space Junk je, upravo suprotno, narativ o klincima koji svet UZIMAJU za sebe i sazrevaju kroz shvatanje da je on smetlište, bukvalno ostatak jedne samozaljubljene, potrošački-destruktivne civilizacije i da onako kako oni sada jedino imaju njega, tako i taj svet sada jedino ima njih.



Naravno, nemoguće je ne podvući koliko je Hanshaw izvanredan grafički pripovedač. Space Junk bi svakako mogao da se napravi i u nekom drugom mediju, ali kao strip on ima tako savršenu formu da prosto ne mogu da zamislim da bi u drugom mediju bio išta drugo do inferioran. Hanshaw, rekoh, ne samo da briljira na polju samog rada sa linijama i dizajna (letering mu je VRHUNSKI, karakteran a čitak), već jednaku pažnju posvećuje odmereno, štedro a opet jako efektno korišćenim kolorima koji čitaocu podsvesno sugerišu da posmatra događanja na tuđinskoj planeti, ali i podržavaju tu atmosferu spore, melanholične svakodnevnice koja dolazi uz jedan dosadan, ekonomskom entropijom obeležen kraj sveta.

No, njegovo najjače oružje je sama naracija, njen tempo, osećaj za pomenuto razlagenje scena na kadrove i njihovo povezivanje tako da i privremene nejasnoće na kraju tvore jasnu celinu, njegova sposobnost da iz scena koje prikazuju najsitnije, zumirane detalje, pređe na ogromne panoramske prizore a da čitalac ni na koji način nije dezorijentisan niti oseća kao da je izgubio korak sa pričom. Hanshaw ovde drži masterklas iz grafičkog pripovedanja, kreirajući strip koji i na nivou detalja i na nivou celine odlikuje vrhunsko majstorstvo i artizam koji nije ni napadan ni pretenciozan ni sam sebi svrha već uvek u službi empatije sa likovima i divljenja njihovoj smelosti da budu svoji iako su čitavog života bili samo prezrenju izloženi luzeri.

U tom smislu, Space Junk moram da ocenim najvišim ocenama i svrstam ga uz remek-dela melanholičnog omladinskog stripa, uključujući radove Charlesa Burnsa a čiji je, kad smo već tu, Final Cut verovatno najbolji strip koji sam pročitao prošle godine i o kome ću pisati ovih dana. No, Space Junk stoji rame uz rame sa njim i to je kompliment koji ne dajem olako pa ga treba shvatiti veoma ozbiljno. Pošto IDW ni ovo više nema na lageru, izvolećete do Amazona da Space Junk kupite sebi – ili nekome koga jako volite.

[Meho Krljic]

Odlučio sam da je posle devet izašlih brojeva idealan momenat da dam nekakvo svoje mišljenje o aktuelnom tekućem serijalu Flash Gordon a koji u ovoj rundi deljenja karata izdaje Mad Cave Studios. Poznato je da Mad Cave smatram za jednu od najpozitivnjih firmi koje se bave stripovima na američkom tržištu u ovom trenutku, jer je u pitanju kompanija koja ne juri televiziju i krosmedijske, jelte, kros-polinacije i krosovere i STRIP joj je u prvom planu (i to zaista ZDRAVO žanrovski raznovrstan strip, u poslednje vreme sa dosta klasičnih licenci u ponudi da dopune odličan autorski rad kojim se idzdavača do sada mogao podičiti), koja radi mejnstrim stripove ali joj nije prioritet da unajmi već etablirane crtače i scenariste nego se autentično trudi da uzgoji sopstveni talenat, koja se ne podastire pod noge investitorima i ima možda romantičnu ali za sada, čini se, tačnu sliku o tome da ako budete marljivo radili sa autorima, ako se potrudite oko produkcije svojih izdanja i razumno pristupite marketingu, stripovi MOGU da budu i isplativo i plemenito preduzeće.



Možda je nešto manje poznato da je Flash Gordon jedno od mojih formativnih stripovskih i, uopšte, popkulturnih i kulturnih iskustava, ali, mislim, pogledajte mi još jednom krštenicu, NARAVNO da je Flash Gordon činio veliki i esencijalni deo moje kulturne dijete kada sam bio, jelte, dijete. Ne samo da je Stripoteka sedamdesetih i osamdesetih godina prošlog veka imala ove stripove u čestoj rotaciji – uglavnom radove Maca Raboyja i Dana Barryja – već je ovaj period bio i neko zlatno doba za klasični američki strip u Jugoslaviji i Srbiji sa više publikacija koje su se njima bavile na plemenito konzervatorski način. Magazin Pegaz je, naravno, bio mesto na kome se dalo pročitati mnogo pametnog o strupu, ali smo pred kraj sedamdesetih počeli da dobijamo i neke fantastične kolekcije koje po kvalitetu štampe i poveza ali i suplementalnog materijala nisu zaista do danas prevaziđene. Ovde mislim na vrhunske kolekcije stripova o Mikiju Mausu iz pera Floyda Gottfredsona, monumentalni Marketprintov poduhvat sakupljanja (skoro) čitavog Princa Valijanta u jednoj serijalizovanoj ediciji, sjajne kolekcije predratnog Fantoma i Mandraka, ali onda i, naravno, izvrsne kolekcije Flasha Gordona u crtežu Alexa Raymonda koje su izdavale Dečije novine.

Ne sumnjajte, naravno, da ovo sve meni i dalje stoji na polici iznad pisaćeg stola, a da je Raymond i inače popunjavao vrlo značajan deo mog čitalačkog staža tih godina, ubrajajući u to njegove radove na Ripu Kirbiju, Džimu iz džungle, Tajnom agentu X-9. Uz Harolda Fostera (koji je pored ključnog, monumentalnog rada na Princu Valijantu na mene uticao i svojim crtanjem Tarzana, dakako) i Miltona Caniffa (čiji je Steve Canyon bio rado viđen gost na stranicama Eks Almanaha u osamdesetima), Raymond je treći autor čij su mi radovi formirali ukus i, važnije, uspostavili standardne za ocenjivanje SVEGA DRUGOG što je dolazilo sa američkog strip tržišta.

Raymond je nedeljni strip o Flashu Gordonu crtao devet godina, od 1934. to 1943. godine i prestao da na njemu radi da bi stupio u marince (kaže da nije mogao da sedi i gleda kako drugi ratuju, a stripovi o Flashu Gordonu su još od 1941. godine imali reference na veliki rat). Tamo je bio tretiran kao selebriti od strane ostale vojske na ime velike popularnosti Flasha Gordona i ovo je podsećanje na to da nije toliko važno biti prvi ako ste najbolji. Flash Gordon je bio popularniji strip i od Bricka Bradforda (koji je stariji od njega godinu dana) i od pet godina starijeg Bucka Rogersa a koji je bio originator koncepta sa modernim, muževnim, ZEMALJSKIM muškarcem što ima neprebrojne avanture u visokotehnološkom ali onda istovremeno i neobično retro-feudalno intoniranom svemiru, apdejtujući model koji je sa Johnom Carterom početkom stoleća uspostavio Edgar Rice Burroughs. A Flash Gordon je, da podsetimo, i nastao kada King Features Syndicate nije hteo da plati licencu za Johna Cartera i odlučio se da kreira sopstvenog sličnog junaka.



Mislim, ja sam veoma voleo stripove o oba ova druga lika ali Flash Gordon je bio nedvosmisleno popularniji u vreme kada su svi izlazili a onda je i nastavio da izlazi još dugi niz decenija u dnevnim i nedeljnim serijalima i zapravo i dalje izlazi u američkim novinama u definitivnoj potvrdi svoje dugovečnosti.

Što se tiče magazinskog stripa, tu je naravno druga priča, sa Flashom Gordonom koji je i dalje DALEKO ispred svojih kolega iz tridesetih godina prošlog veka – danas uglavnom potpuno ignorisanih od strane magazinskih izdavača – ali gde se magazinski stripovi o ovom junaku i sami pojavljuju uglavnom sporadično, dok se King Featuresova licenca šeta od jednog do drugog izdavača. U prošloj deceniji smo tako imali stripove o Flashu Gordonu koje je izdavao Dynamite a sada je licenca, zajedno sa još nekoliko drugih King Featuresovih propertija, data na staranje Mad Caveu.

Mad Cave, dakle, trenutno objavljuje i novi Defenders of the Earth, svojevrsni krosover između King Featuresovih junaka (Mandrak, Fantom, Flash Gordon...) o kome ću pisati u dogledno vreme, a danas ćemo da vidimo na šta liči tekući serijal Flash Gordon koji ova kuća objavljuje.

I odmah da kažemo: liči na superherojski strip. Sa svim pozitivnim i negativnim konotacijama koje ovo može sa sobom da nosi. Scenarista ovog serijala, koji izlazi od Jula prošle godine, je Jeremy Adams, iskusni scenarista čija je profesionalna karijera do sada velkim delom bila vezana za rad na koroporativnim animacijama, od Warnerovih ekranizacija svojih stripova (Young Justice, Batman, Teen Titans Go!) i drugih predložaka (poput Mortal Kombat), preko SF serije Supernatural, pa do pisanja za ogromnu količinu ,,Lego" adaptacija raznih, Warnerovih i drugih propertija. Adams je napisao i dosta stripova za DC, trenutno je scenarista aktuelnog tekužeg serijala Aquaman i radi se o čoveku koji zanat poznaje veoma dobro.

Sa druge strane stola su mu neki takođe iskusni crtači. Brazilac Will Conrad je čovek sa velikim katalogom stripova koje je radio za DC, a u kasnijim brojevima Flasha Gordona nasleđuje ga Tom Derenick, jedna baš stara DC-jeva kajla koja je svoje profesionalne početke imala pre više od trideset godina za Malibu Comics. Kolore ovde radi Lee Loughridge a leterer je Taylor Esposito i dakle imamo na poslu jednu vrlo uigranu reprezentaciju superherojskih autora koji Flasha Gordona preuzimaju u letu i rade korektan ali ne nužno jako INSPIRISAN strip.



Hoću da prvo kažem ovo: Flash Gordon je za mene, kako smo videli, važan formativni fenomen, strip koji nije bitan samo jer sam ga čitao kao dete nego i jer je u tome što sam čitao kao dete u prvom planu bila inovativnost, imaginacija, inspirisanost beskrajnim kosmičkim platnom na kome su autori mogli da rade. To je svakako tipično za kasični palp i pustolovne stripove onog vremena, ali Flash Gordon je i posle Raymonda očuvao tu vrstu svežine. Štaviše, ovih dana gustiram Titanove kolekcije dnevnih epizoda Flasha Gordona koje je radio Dan Barry pedesetih godina prošlog veka – sa Harveyjem Kurtzamnom na scenarističkim dužnostima – i one i same pucaju od ideja i novih koncepata, jednako kao što su to radili nedeljni stripovi Maca Raboyja iz istog perioda.

U poređenju sa tim, Mad Caveov Flash Gordon je, pa... kao da čitate moderni superherojski strip. I ovo ima i svoje pozitivne i svoje negativne strane. Pozitivne su svakako da ovde imamo posla sa prilično dobro pripovedanim narativom koji svoju dramaturgiju radi moderno, krećući in medias res, nudeći mnogo dinamične akcije, mnogo brzih smena lokaliteta na kojima se radnja dešava i čitaoca usput i dozirano obaveštavajući o tome kako smo uopšte došli u situaciju da je planeta Mongo uništena, da je Flash zarobljen u zatvoru na ,,Planeti smrti", da mu se svi obraćaju sa prezirom, nazivajući ga ,,Ubicom planeta", da je Ming Nemilorsrdni, tiranin Monga, reklo bi se, poginuo u kataklizmi koja je progutala njegovu planetu, da je Doktor Zarkov takođe mrtav, a Flashova simpatija, da ne kažemo ljubav njegovog života, Dale Arden, je nova imperatorka nacije koja je izgubila planetu i sada stoluje u dijaspori.

Da bude jasno, onda, u negativne strane ubrajam upravo to da se ovaj strip ne usuđuje da ima nekakvu originalnu i, uh, možda i ,,aktuelnu"* priču, već da se, kao i najveći deo savremenog superherojskog stripa, pre svega bavi prekomponovanjem elemenata, motiva, likova i činilaca ovog stripa iz njegove najpoznatije faze.
*čak i ne mislim da bi nam bio neophodan transdžender Flaš Gordon** već samo nešto što reflektuje nekakve savremene brige, teme, vrednosti, dileme...
**you know you want it!!!!!!!!!!!!

Drugim rečima, Mad Caveov Flash Gordon je direktan nastavak najpoznatijih priča iz perioda Alexa Raymonda – kao da se osamdeset godina DRUGIH stripova o Flashu Gordonu nikada nije desilo – a što je, pa, relativno neinspirisana odluka. Komercijalno shvatljiva ali neinspirisana.

A komercijalno je shvatljiva ne samo zato što Mad Cave trenutno u ponudi ima u ponudi reprinte klasičnih Raymondovih epizoda, mada možete biti sigurni da je ovo velikim delom uticalo na zaplet tekućeg serijala, nego i jer je – nažalost? – najveći deo potencijalne publike za ovaj strip, postojanja Flasha Gordona svestan prevashodno na ime filma Flash Gordon Mikea Hodgesa iz 1980. godine kojim je Dino De Laurentis želeo da napravi svoj Star Wars a napravio je nešto što su ljudi već tada gledali ironično, podsmevajući se kiču i jeftinoj ,,svemirskoj" epici.



Rezultat je ne samo to da Flash u ovom stripu na sebi nosi crveno-crni kostim koji dosta jasno asocira na triko koji je Sam Jones imao u filmu, već i jedno resetovanje karakterizacija na dosta grube pozicije koje ni 1980. godine nisu korespondirale sa onim kako su Flash i njegov ansambl tokom decenija evoluirali.

Sam Flash je ovde mnogo naglašenije ,,igrač američkog fudbala" nego što se to uopšte osećalo i u Raymondovim stripovima. Već kod Raymonda Flash je brzo avanzovao u jednu ,,klasičnu" herojsku figuru, preduzimljivu, inspirativnu za druge, požrtvovanu i nesebičnu, a kasnije kod Barryja i Raboyja je on bio cenjeni veteran kosmičkih istraživanja, uzor mlađim pustolovima. U ovom stripu Flash je bliži ,,meathead" podešavanjima, čovek koji stvar rešava uglavnom fizičkom silom i onda je i scenario podešen tako da ga baca iz jedne u drugu situaciju u kojima mora da dokazuje da ume da se mačuje, da se pesniči, da je kadar da praktično apsurdno rizičnim potezima koji bi stotinu drugih muškaraca ubili na mestu nadmudri protivnike i trijumfuje, čak i kad ti protivnici imaju četiri ruke i teški su pola tone.

Sa druge strane je Ming (niste valjda mislili da je STVARNO mrtav????) koji je otelovljenje podmukle, ipak minimalno harizmatične figure tiranina što je izgubio svoje carstvo i sada planira da ga ponovo izgradi, uspevajući da Flasha nagovori da mu u ovome bude saradnik. Naravno da su dva stara neprijatelja sasvim neprirodni partneri jedan za drugog i da se ovde njihov ,,frenemy" odnos koristi za puno dinamičnih preokreta pa i komičkih pančlajna i Ming zapravo ima i više karakterizacije od samog Flasha (koji je vrlo ograničen, uprkos flešbekovima na mladost i kroćenje konja na očevoj farmi). Donekle JESTE problematično što Ming i dalje ima vrlo vidne odlike ,,yellow peril" klišea koji je u vreme kada je lik smišljen bio praktično obavezan u američkoj popularnoj kulturi i voleo bih da je moderni Flash Gordon ovo ostavio iza sebe.

Drugi likovi dobijaju svedeniji karakterni rad, pošto je strip pre svega usredsređen da ide napred vratolomnim tempom i da nas vodi od planete do planete i od set pisa do set pisa pre nego što stignemo da mu išta zamerimo. Hans Zarkov ipak dobija interesantan karakterni luk (niste valjda i za njega mislili da je STVARNO mrtav????) sa jednom transhumanističkom dimenzijom koja je dobrodošla u stripu što je inače tek vrlo strejt pustolovna stare škole sa mačevanjem i zračnim pištoljima. Nažalost, dok priča stigne do Dale Arden kvalitet pripovedanja krene malo da posrće pa je objašnjenje za to odakle ona na tronu imperatorke izvučeno iz dupeta i uvodi čitav jedan nov koncept u strip koji do tada nije ni sugerisan. I, OK, gore se JESAM žalio što strip remiksuje već poznato i nema jaja da uvede nešto NOVO pa se nadam da će ovo što jeste uvedeno sa Dale Arden biti detaljnije istraženo u budućnosti.



Ali, da se razumemo, možda i neće. Nije ovo strip prevelike ambicije da bude išta više od brze, energične swashbuckling avanture u svemiru gde ljudi slučajno naleću na ljude koje poznaju kako plutaju u svemiru, gde Flash i Ming imaju scenu kao prepisanu iz Empire Strikes Back (Flash vozi svemirski brod, Ming sedi u kupoli i laserskim topom puca na druge brodove koji ih napadaju), gde imperatorka Monga nosi apsurdo seksualizovanu odeću a njen verenik izgleda kao da je juče ušao u frizerski salon i zahtevao da ga namunje da zgleda kao Erola Flynn. Ovo je strip sa jasnom željom da svoju 1940's estetiku koristi da pretrči preko svih elemenata dramaturgije i naracije koji bi scenaristu smarali i ukome su urednici pustili da prođu i neki nespretni pripovedni gafovi jer niko, realno, ovo neće čitati tražeći išta više od fast food (ali feelgood) rekonstrukcije klasičnog Flasha Gordona urađene po šnitu modernog superherojskog stripa. I to ne nekog VRHUNSKOG modernog superherojskog stripa već baš onog gde se ide na sigurno, gde se prepričavaju zapleti i scene za koje se zna da ih je publka volela pre četrdeset ili pedeset godina a iznenadni preokreti i šokantna dešavanja gde neki likovi i ginu su tu samo da nam skrenu pažnju sa toga da će status kvo na kraju ipak ostati nepromenjen.

Ako se sa ovom svešću pristupi čitanju aktuelnog Flasha Gordona, čitalac će biti sasvim zadovoljan. Ovde nema ni trunke invencije niti imaginacije koju smo imali u Raymondovo vreme, ali ovo je brz, dinamičan strip sa puno akcije i lepo crtanog ,,kosmičkog" prostora. Istina je da ovaj Flash Gordon možda i previše pozajmljuje od Star Wars i u vizuelnom i u konceptualnom smislu, ali dobro, nije da sam Star Wars ne duguje dosta toga Flashu Gordonu.

Conrad mi je definitivno hajlajt ovog serijala, sa lepim, upečatljivim dizajnom ,,sredjevekovnog svemira", odličnim pripovedanjem, puno solidne, dinamične akcije. Conrad ne ide u neke inovativne strane, nema ovo autoritativni KARAKTER Raymondovog stripa, ali je zanatski izvanredno solidan i daje nam strip sa kvalitetom potrebnim da se njegova bučna, cheesy radnja pravilno svari. Na petoj i šestoj epizodi je neke table radio Cliff Richards i vrlo se solidno uklopio uz zadati Brazilčev stil, dok od sedme strip crta Tom Derenick. I mada je Derenickov stil manje disciplinovan od Conradovog, sa manje glamura i manje maštovitosti u kompozicijama, pogotovo u lejautu tabli, ovde nemamo na delu nekakav osetan pad kvaliteta. Naprosto, strip postaje za nijansu ,,običniji" kada ga Derenick crta, ali i on ume da uradi moćnu svemirsku scenu a Loughridgeovi kolori su i dalje snažni, dok Espositov  izvrsni letering čuva okvirni dizajn stripa od disocijacije.

Sve u svemu, ovo je jedno jeftino, kalorično, ako već ne HRANLJIVO zadovoljstvo. Nije da ne bih voleo PAMETNIJEG Flasha Gordona, ili makar Flasha Gordona koji se bavi nečim novijim ili aktuelnijim, no ni ovaj strip nije nezabavan za čitanje. Objektivno, niko ovde nije doneo svoju ,,A" igru u kombinaciju i svi ga verovatno rade između važnijih projekata, ali da ne bude sada da sam ja nekakav sofisticirani intelektualac kome ništa sem najprefinjenije analize ljudskog stanja kroz dekonstrukciju klasičnog kosmičkog palpa neće podići duhovnu ćunu, ja ovo čitam bez hroptanja i sa dovoljno užitka da me interesuje da svakog sledećeg meseca vidim šta će biti dalje. Uskoro ćemo da progovorimo koju i o Defenders of the Earth, ali i o Flash Gordon Quarterly, antologijskom magazinu koji Mad Cave izdaje svaka tri meseca, a do tada, izvolite na Amazon da ovo čitate ako ste čitanju skloni.

[Meho Krljic]

Vicarious, petodelni serijal koji je BOOM! Studious publikovao krajem prošle i početkom ove godine je neka vrsta idealnog pokaznog primera za naučnu fantastiku koja jasno i direktno korespondira sa sadašnjim trenutkom i to što je pomerena proverbijalnih pet minuta u budućnost joj garantuje neke prečice u pripovedanju i efektne metafore o ljudskom stanju, a da istovremeno jasno govori o društvenim fenomenima sa kojima se SADA suočavamo i zapravo korespondira sa onim aforizmom (za koji sam zaboravio ko je autor...) da posao naučne fantastike nije da budućnost predvidi nego da je spreči.



Ali tako nešto bismo i očekivali od Ryana Parrotta, scenariste koji je posle relativno niskoprofilnog ali uspešnog rada za televiziju pre desetak godina, pivotirao na stripove i pišući Power Rangers za BOOM! izgradio za sebe ime ali i prostor da u ovoj industriji radi autorske projekte. On i Kyle Higgins, dvojica ljudi koji su praktično sa svoje četiri ruke sagradili savremeni Power Rangers univerzum su kasnije, predvođeni Higginsom, u Image Comicsu napravili sopstveni superherojski unverzum – Massive-verse – krećući od serijala Radiant Black (Higgins) i Rogue Sun (Parrott) i konstruišući stripove za publiku koja je zainteresovana za superherojštinu, ali je istovremeno umorna od komplikovanog decenijskog kontinuiteta unutar Marvelovih i DC-jevih stripova, i više je interesuju na likove usredsređeni stripovi u kojima je superherojska komponenta zapravo deo naglašenije interpersonalne drame.

Ovi stripovi su pravljeni kao readymade predlošci za televiziju sa svojim metodično postavljenim likovima i njihovim odnosima pa je onda malo i ironično da je jedini Massive-verse projekat koji je za sada potvrđen u smislu adaptacije (doduše filmske) maksi-seriijal No/One, koji je Higgins pisao sa Brianom Buccellatom a koji sam ja ocenio (i ocrnio) kao kvalitetan rad ali daleko najdosadniji strip iz cele ove inicijative. No, verovatno je tu presudilo što je u pitanju priča sa početkom i krajem i time ultimativno manji rizik za producente koji ne vole da se kockaju sa nesigurnim predlošcima.

Vicarious, o kome danas pričamo nema veze sa Massive-verseom – na kraju krajeva izlazi za sasvim drugog izdavače, onog kod koga je Parrott već stekao jako poverenje radeći mnogo različitih Power Rangers serijala – ali jeste u pitanju očigledan kandidat za transformaciju u film, pošto je ovo jedna kompaktna priča koja ima početak i kraj, upečatljive likove – a koji dobijaju i prostora za evoluciju – i jasnu dramsku srž, a da je vizuelno angažujuća za oko i duh, bez nužde da se grade nekakvi skupi setovi ili upošljava masivan CGI.

Naravno, ne škodi ni što Parrott ovde koristi premisu koja je već isprobana na filmu i to, reklo bi se, sa dosta solidnim uspehom. U najavama serijala scenarista je objašnjavao kako je ovaj strip nastao na ime jedne od onih ideja koje vam se motaju po glavi godinama i ne možete da ih se otarasite i stalno razmišljate kako bi ta jedna tehnološka inovacija fatalno izmenila društvo, pitate se ko bi je koristio, na koje načine itd, a da je onda uz pomoć crtačice Eleonore Carlini sve to ovaploćeno u formi ,,seksi, futurističkog neo-noira". Drugim rečima, Ryan Parrott je gledao Strange Days kad je bio tinejdžer i Vicarious je njegova varijacija na istu temu, zanimljiva, sigurno ispisana, intrigantna ali definitivno ne sad nešto specijalno originalna.



Pomenuti film Kathryn Bigelow po priči i scenariju Jamesa Camerona ostaje jedan od onih kultnih žanrovskih radova čiji je uticaj na popularnu kulturu DALEKO prevazišao njegov ne skroman nego katastrofalan učinak na bioskopskim blagajnama i podeljena mišljenja kritike u vreme premijere. Film je u svojoj bioskopskoj distribuciji zaradio svega 17 miliona dolara – u odnosu na budžet od 42 – i bio hvaljen za vizuelnu maštovitost i dobre glumce, ali i kritikovan zbog prikaza uznemirujućih scena (seksualnog) nasilja, no stoji da je danas teško naći nekog dovoljno matorog da je na ovaj film naleteo u bioskopu ili na televiziji a koji ga neće smatrati delom korpusa kultnih klasika žanra iz devedesetih zajedno sa Starship Troopersima i Fight Club.

Biće ironično ako Vicarious dobije filmsku ili televizijsku adaptaciju i ta adaptacija bude srazmerno finansijski uspešnija od Strange Days ali dešavale su se i veće nepravde u istoriji popularne kulture. Za sada, dok je ovo još uvek samo strip, možemo da kažemo da je u pitanju jedan siguran, kvalitetan žanrovski rad sa dosta vrlina a kome odsustvo originalnosti u toj njegovoj sržnoj premisi možemo da praštamo na ime solidnog rada sa likovima, ali i generalno dobre obrade te premise u društvu koje se, za trideset godina koliko je prošlo od premijere Strange Days, zapravo značajno promenilo.

Naučnofantastični novum u centru priče stripa Vicarious je ,,proxy" tehnologija, način da se, korišćenjem neuralnih implanta* i bežičnog broudbend interneta senzorna iskustva jedne osobe u realnom vremenu prenose drugoj. Ljudi koji ugrađuju ove implante i strimuju svoje senzacije drugim ljudima za novac (,,linkerima") se i sami zovu proksiji i ovo je bujajuća polulegalna industrija gde uglavnom mladi ljudi ugrađuju implante kod priučenih hirurga – kad ih startuje murija kažu da je implant sasvim legalan i da su ga dobili zbog epileptičkih napada – a onda se povezuju sa agentima (što je malo lepša reč od reči ,,makro") koji im onda pomažu da iznjamljuju svoje vreme drugima, spremnim da plate MNOGO kako bi iskusili svet kroz tuđe oči, uši, i ostala čula.
*svestan sam da srpska verzija ove reči ima još jedno ,,ta" na kraju, ali to mi deluje kao posve neekonomično korišćenje mojih resursa pa ostajem uz originalni latinski format

Parrott na početku uspostavlja jasne limitacije ove tehnologije, pa strip pojašnjava da linker ne može da ,,čuje" misli proksija koji strimuje, već samo da oseti iste senzacije, ali se brzo – verovatno radi udobnosti same dramaturgije – vidi da linker i proksi mogu da komuniciraju voljno odaslatim, verbalizovanim mislima. Onda se u jednom momentu pominje da postoji ,,hardjacking" mod u kome linker zapravo preuzima kontrolu nad motorikom proksija i doslovno njime upravlja sa daljine kao marionetom ali ovo se smatra narušavanjem ličnosti koju većina agenata nije spremna da uključi u svoj portfolio i na ovakve stvari pristaju samo proksiji koji već imaju izvesne, jelte, emotivne ili mentalne deficite ili devijacije, pa im čak ni rizik od trajnog oštećenja neurona nije problem ako su pare dovoljno dobre.



Ovo je zanimljiv centralni motiv i za istraživanje široko polje jer teme telesne autonomije, ličnog identiteta i integriteta, eksploatacije ljudske intime unutar divlje, neregulisane kapitalističke džungle organski spaja sa mnogim stvarima koje su nama poznate iz NAŠEG vremena i okruženja. Industrija striminga, Vlogginga, Instagramašenja i Tiktokovanja, ASMR video-radova, generalnog pretvaranja svog privatnog života u ,,sadržaj" za deljenje i konzumaciju je još uvek divalj i neregulisan deo ljudskog preduzetništva i tek će se u nekakvim budućim vremenima videti koju su cenu platili ljudi koji su taj sadržaj proizvodil podvrgavajući se radnim obavezama koje daleko prevazilaze neki normalan ,,work-life balance" ali i šta je to učinilo za percepciju industrije zabave od strane generacija koje su odrastale uz ovaka, jelte, ,,content".

Vicarious uspeva da prilično spretno sažme mnoga od ovih pitanja dajući čitaocu da prati mladića po imenu Justin koji u proksi-biznis upadne praktično slučajno, više zato što nema šta da radi a trebaju mu pare nego zato što ima dobar plan i, uopšte, harizmu. Onako kako Parrott ovo piše, rad sa proksi tehnologijom je nešto između nedužnog video-striminga i seks-rada, sa sve nezvaničnim hijerarhijama agenata koji diktiraju koliko zarađujete i kada radite, ali i uspešnih, popularnih proksija koji se smatraju ,,kapetanima industrije" i veoma su spremni na to da vam zabodu nož u leđa onog sekunda kada im se učini da pokušavate da stupite na njihovu teritoriju.

Parrott dobro prikazuje Justinovo navigiranje – i slepo tumaranje – kroz biznis koji je delom prostitucija ali delom i sofisticirano kreiranje fantazija i iluzija za korisnike, koje mogu biti sasvim nedužne pa i na neki način plemenite. U jednom svom poslu Justin je povezan sa linkerom koji od njega traži da ode u kuću devojke sa kojom se ovaj već godinu dana ,,viđa" na internetu, i njih dvoje imaju vezu-na-distanci, kako bi kroz Justinova senzorna iskustva razgovaranja sa devojkom, a zatim i dodirivanja te iste devojke na neki nalčin ispunio nedostajući, taktilni deo te veze.

Da je nastala pre četrdeset godina ovo bi bila ,,čista" cyberpunk priča – i Strange Days je u vreme premijere smatran cyberpunk filmom – jer njena srž suštinski predstavlja interfejs preko koga komuniciraju spekulativna ali plauzibilna tehnologija, ljudsko društvo koje evoluira oko te tehnologije, i karakteri glavnih likova. Štaviše, Justin je i sam skoro pa tipičan lik iz ranih radova Williama Gibsona, Brucea Sterlinga, Michaela Swanwicka, mladi muljator bez, jelte, stalnog zaposlenja, sa željom da nekako glamur koji oko sebe viđa u velikom gradu učini SVOJIM ali sa malo marketabilnih kapaciteta sem mladalačkog šarma, bezobrazluka i gladi da bude bogat i uspešan, skoro pa po svaku cenu.

Parrott ovde ipak ide nekoliko koraka dalje i Justin je dublji lik od onog što se čini na početku, sa nekoliko misterija što ih za sobom vuče dok pokušava da se probije u svetu proksija i vredi naglasiti da ova višedimenziona priroda protagoniste a koja se postepeno razmotava pred čitaocem dosta pomaže da Vicarious ne bude samo stilska vežba iz cyberpunka i rekonstrukcije Strange Days. Trilerski zaplet koji se razvija kada Justin shvati da su ratovi uspešnih proksija za naklonost platežnih klijenata STVARNI i da on na kraju možda mora da žrtvuje mnogo više od svoje intime ako želi da opstane je intrigantan i predstavlja dobrodošlu nadgradnju osnovne premise stripa.



No, ovde može da se govori i o činjenici da iako veoma pozdravljam to kako Parrott i njegov tim unutar pet brojeva postave premisu, istraže dosta njenih dimenzija a onda upletu i raspletu triler, Vicarious na kraju malo deluje i kao strip koji je inicijalno imao plan da traje deset ili dvanaest brojeva pa je spakovan u pet epizoda, možda malo i na silu. Posebno deo u kome se otkriva Justinova prošlost a onda on pravi plan kako da izigra moćnije igrače od njega u ovoj čitavoj igri na ivici legalnog deluje više kao sinopsis nego kao punokrvna razrada kakvu biste očekivali ne samo na osnovu onog što ste čitali kod Gibsona i njegovih ispisnika već i na osnoovu samog tempa pripovedanja u ranim epizodama.

Nije ovo prevelika zamerka i zapravo sam srećniji kad imam strip koji možda svoje finale malo zbrza, nego da smo dobili predugačak, prenapuhan narativ sa sedam dodatnih podzapleta i detaljnim bavljenjem sporednim likovima za koje nas boli dupe. Kompaktno je dobro.

Zamerki praktično uopšte nemam na ono kako ovaj strip crta Eleonora Carlini. Inicijalno ilustratorka dečijih knjiga pa koloristkinja, ova je Rimljanka već dobrih desetgodina zaposlena u američkoj strip-industriji, praveći uspešne korake od Zenescopeovih Grimm Tales of Terror, preko Titanovog Doctor Whoa pa do superheroja u DC-ju i Marvelu. Radila je i creator-owned projekte (Backways sa Justinom Jordanom za pokojni AfterShock) a u BOOM! je došla da crta spinofove Power Rangersa i Buffy.



Carlinijeva ovaj strip crta ,,dekorativnim" stilom, naglašavajući ne samo lepotu i glamuroznost likova koji od prodaje svog tela prave biznis, već i kreirajući jednu intrinzično psihodeličnu dimenziju stvarnosti u kojoj se distanca i ,,prirodna" razlika između dva tela i dve ličnosti poništavaju. Njene kompozicije su dinamične, sa naglašenim, prijemčivim geometrijama – likovi često podsećaju na modne crteže po svojim konturama i pozama – a tu je i sva sila zaista ,,tehnički" dekorativnih elemenata kao što su odeća, nakit, tetovaže – i same geometrijski interesantne – što stripu daje posebnu dimenziju karaktera i taj ,,fututistički" osećaj posreduje prirodnije i elegantnije nego da smo dobili nekakve komplikovane dizajnerske zahvate u domenu tehnologije (telefone, automobile, implante).

Ovo je jedan uverljiv svet, od našeg zaista pomeren samo malo u budućnost i Justinova želja da od momka koji spava po tuđim gajbama i u kafiće švercuje sopstvenu bocu pića kako bi mogao duže u njima da sedi, postane vrhunski proksi se reflektuje i u tome kako se on oblači, kako hoda, kako izgledaju ljudi sa kojima provodi vreme dok se trudi da izgradi personu strimera po imenu Amon koji ljudima garantuje unikatna iskustva. Kulminacija priče sa izrazito psihodeličnim prelivom nastupa kada se Justin upusti u nebezbedne striming prakse sa klijentima koji ne igraju po tuđim pravilima i ovde Carlinijeva uspešno dinamizuje i lejaut i kompozicije da čitaocu posreduje Justinov strah i konfuziju ali da i njega i čitaoca provede neoštećene kroz najrizičniji deo naracije. Kolori koje su radili Mattia Iacono i Luca Mattioni su primereno snažni i dinamični, dajući stripu atmosferu urbane, glamurozne noir priče koja ne mora da se zaogrće u tminu i crnilo da bi bila mračna po svom tonu. Becca Carey je radla letering i to je profi, nenametljiv funkcionalan, za oko vrlo prijatan dizajn koji na sebe ne privlači posebnu pažnju ali daje estetsku zadovoljštinu kada god svesno na njega tu pažnju obratite.

Vicarious je daleko od revolucionarnog stripa i mogu da kažem da je možda njegova premisa zaista nudila i više mogućnosti nego što je kvalitetna ali na kraju žanrovski verna i po formatu svedena razrada pružila, no, ovo je istovremeno i vrlo pristojan naučnofantastični triler koji se bavi zanimljivim temama i uspeva o njima nešto značajno i da kaže. Kako ne može baš svaki strip da bude revolucija, tako i Vicarious preporučujem vašoj pažnji bez mnogo rezervi, pogotovo ako volite taj patinirani cyberpunk šmek (pre nego što je devedesetih to postao sinonim pre svega za modu) i razrađen, odlično odmeren ,,ženski" crtež i kolor, pa ga izvolite na Amazonu sebi priuštiti putem ovog linka.

[Meho Krljic]

Mark Millar iskreno voli Nemesisa. Ne radi se samo o tome da je ovo jedan od najspešnijih creator-owned projekata koji je ikada radio (pogotovo što je za uspeh originalnog serijala bio u ogromnoj meri zaslužan Steve McNiven na crtačkim dužnostima) već, mislim, i o tome da kroz Nemesisa Millar na neki izvitoperen način na slobodu pušta svoje političke i filozofske stavove i živi svoj unutarnji život mnogo više i iskrenije nego što to može da radi sa gomilom tankih, od jeftinog kartona izrezanih, posle-upotrebe-baciti likova koje je izmaštao za svoje druge serijale u recentnim Millarworld stripovima. Nemesis: Rogues' Gallery, najnovije poglavlje u priči o Nemesisu je i direktan nastavak krosovera Big Game kojim je Millar okončao nekakvu distinktnu fazu rada na Millarworld stripovima, ali i označava simbolički novi početak u kome je Millar nakon duge saradnje sa Imageom ušao u poslovni aranžman sa Dark Horseom pa se sada Millarworld naslovi publikuju za ovog izdavača. Što, hajde da kažemo, pokazuje da ni Dark Horse više, otkada je u vlasništvu Embracera, nije imun na, jelte, ,,komercijalu", ma koliko nezgdnog bagaža Millar sa sobom donosio u ovaj dil, uključujući Netflix logo na njegovim stripovima što ih Dark Horse objavljuje koji ukazuje na to gde sedi stvarni vlasnik prava. Mike Richardson je i vrlo diplomatski izverglao kako je Millarov rad cenio dugi niz godina i da je ,,uzbuđen" što će se Millarworld naslovi sada publikovati putem Dark Horsea i mada je sve to samo PR, Millar verovatno i dalje ima dovoljno snažan oreol superzvezde da Richardson i samog sebe može da ubedi kako je ovo dobro za njegovu kompaniju. Well, Embracerovu kompaniju koju on sada predvodi...



I upravo je zanimljivo primetiti da Nemesis: Rogues' Gallery i prikazuje samog Millara kao nekoga ko sebe zaista smatra superzvezdom i da je čitav politički i socijalni komentar koji je u njegovim Millarworld stripovima stalno prisutan, u ovom partikularnom miniserijalu – započetom prošle godine a koji je u formi kolekcije izašao početkom Maja – možda najdalje odmaknut od svetonazora radničke klase koji Millar sebi voli da pripisuje i koji je manje-više eksplicitno prikazivao i u recentnim stripovima nudeći grube političke kritike o bogatima za koje zakoni ne važe i sirotinji kojoj su oni jedina zaštita. Sa Nemesis: Rogues' Gallery Millar ostaje jednako grub i nesuptilan u socijalnoj opservaciji i političkoj kritici ali se ,,mali ljudi" gotovo potpuno gube iz njegovog vidokruga. Prirglivši društvo speklakla iz sve snage – jer na kraju krajeva, on je kroz svoje stripove već dugo samo proizvođač spektakla i skoro ništa više – Millar u Nemesis: Rogues' Gallery kritikuje ,,bogataše" i ljude na pozicijama društvene i političke moći zato što su pervertiti i dvoličnjaci koji iza zatvorenih vrata jebu životinje i maltretiraju starlete, na jednom mestu eksplicitno stavljajući referencu na ,,Epštajnovo ostrvo". Time Nemesis: Rogues' Gallery deluje kao neka vrsta (izuzetno nasilne) ali suštinski tabloidne ,,kritike" bogatih koja se više oslanja na implicitni katolički moral nego na analiziranje stvarnog problema koji nesrazmera u raspodeli bogatstva u društvu i potiskivanje ljudskog rada (kao jedinog izvora vrednosti u društvu) u korist kapitala kreiraju i onda uvećavaju kroz generacije.

OK, Mark Millar nije Karl Marx, nije da smo toga tek u 2025. godini postali svesni, ali Nemesis: Rogues' Gallery je do sada možda najtanja Millarova argumentacija zašto je ,,eat the rich" legitiman poklič političke mobilizacije za obespravljene mase, pogotovo što je u njegovom centru i dalje psihopata koji nema problem sa idejom nelegitimnog bogaćenja već samo sa idejom da se iko može nelegitimno obogatiti više od njega. Takođe, Millar ovde ne čini ni onoliko napora koliko smo – a i to je bilo malo – viđali u recentnim Millarworld stripovima koji su izlazili na Imageu do kulminacije u Big Game. Argumentacije ovde nema, likovi samo verglaju readymade saundbajtove koji treba da čitaocu pruže najmanju moguću moralnu ispriku za to da će čitati table i table ogoljenog sociopatskog sadizma i Nemesis: Rogues' Gallery se ozbiljno približava onom platonskom idealu stripa zbog koga poželite da ste izrodili decu kako biste joj zabranili da ovo čitaju. I recentni Millarovi stripovi su se oslanjali na readymade trope i klišea, ali se u njima on još donekle trudio oko argumentacije i dijaloga. U Nemesis: Rogues' Gallery svi dijalozi zvuče isto, doslovno kao da je Millar prvu ruku placeholder teksta ostavio u finalnom skriptu jer ga je mrzelo da makar plati nekakvog asistenta koji bi likovima dao drugačije glasove. Rezultat je da svi likovi ovde zvuče kao oasmnaestogodišnjaci koje puca testosteron i koji su posle celonoćne seanse pušenja kreka i gledanja vintidž gluposti Johnnyja Knoxvillea na JuTjubu dohvatili pištolj iz fioke, krenuli na vrata i zaprepastili se kad su ugazili u govno koje su sami posrali tri sata ranije na sopstvenom kućnom pragu.



,,Možda je to i nekakva suptilna samoparodija kojom Millar potkazuje samog sebe", rekao bi čitalac sa viškom dobre volje, ,,možda to da i sam Nemesis, koji je najveći kriminalni genije na svetu, u tekstu zvuči bukvalno kao 'bro' sa ćoška čija je svaka treća 'what the fuck?' jer svet, tako konstantno urađenog, ne prestaje da ga iznenađuje, treba da bude mračna satira na superzločince iz drugih stripova." No, mislim da smo odavno prošli stadijum davanja Marku Millaru benefita sumnje i da smo u stadijumu gde moramo da prihvatimo da on otvoreno prezire ljude koji mu daju pare za ovakav drek. 

Nemesis je, da se razumemo uvek bio problematičan predlog. Millar je uzeo prototip harizmatičnog superzločinca za koga čitalac i protiv svoje volje počne da navija kada vidi kako je sposoban, snalažljiv i posvećen svom poslu a onda se priče nekako zgodno nameste da taj harizmatični sposobni superzločinac mora da sjebe nekog goreg od sebe ko čini još goru štetu društvu a pritom je i moralno neprihvatljiv jer je perverzan. Britanski superzločinac iz šezdesetih godina, The Spider – a koji ma tu distinkciju da ga je u kasnijoj fazi pisao Jerry Siegel, jedan od kreatora samog Supermena, ali i da je dosta bio publikovan u našim izdanjima, poglavito u Denisu – mi deluje kao najočigledniji uzor, ali je Millar, sa svojom tendencijom da se izražava isključivo u ekstremima uzeo prototip šarmantnog narcisoidnog psihopate, lika koji ima autentičnu plemenitu pozadinu, i morfovao ga u opscenog sadistu koji bi se perfektno uklopio u ansambl Američkog psiha. I, da, pre nego što zaustite da pitate, ZAISTA MISLIM da je Millar čitao Američkog psiha i mislio kako je Patrick Bateman jebeno kul lik i malo se ždrao što se on nije prvi setio da ga napiše.

Nemesis je onda kao neka vrsta parodije na Patricka Batemana, kanalisana kroz detinjastu superherojsku fantaziju a Nemesis: Rogues' Gallery je najdetinjastija od svih. Ovaj strip je stalno na rubu parodije već i time da Nemesis u njemu kreće iz minusa – uhapšen, lišen svih svojih poseda, paralisan od vrata naniže – i zariče se da će se osvetiti ,,superherojima" koji su ga do ovoga doveli, ali da onda fatalno gubi kurs čim krene u razvoj radnje i doslovno se tek negde na poslednjim tablama seti šta je pomenuo na početku pa glavni junak doda da i dalje namerava da se osveti superherojima, samo će prvo da odradi neke druge, važnije prioritete.



U tom smislu, Nemesis: Rogues' Gallery jedva da ima radnju a zaplet se svodi na to kako glavni junak mora da zaradi (ili, znate već, ukrade) pedeset miliona dolara ne bi li platio rekonstruktivni tretman koji ga je vratio u top-fizičku formu. I, sad, neko drugi bi narativ o ponovnom građenju kriminalne imperije od nule sagradio oko prikazivanja posebnih sposobnosti glavnog junaka, podsetio šta to Nemesisa STVARNO čini različitim od ne samo nas, običnih ljudi, već i od drugih superzločinaca, ali Nemesis: Rogues' Gallery je strip u koji Millar nije želeo da uloži, čini se, nikakav napor. Nemesisove sposobnosti koje čitalac može da vidi se svode na prosto guglanje, a scenario ni ne pokušava da opravda to da on – go, bos, ostavljen bez igde ičega – i dalje ima pristup reklo bi se neograničenim resursima i naprednoj tehnologiji koja mu dopušta da radi stvari što se graniče sa magijom i time bude bezbedno, i šmekerski, dodao bi Millar, iznad zakona.

Drugi deo zapleta, a zbog čega se strip zapravo i zove kako se zove, tiče se ekipe ,,civila" koji sebi daju supermoći ne bi li doakali Nemesisu i naplatili mu neke stare, bolne dugove. Ovo je, nagađate, grupa potpuno ravnih, praznih likova od kojih ni jedan nema trunku karaktera i zapravo ih je skoro nemoguće razlikovati a njihova nekompetentnost u lovu na Nemesisa je naprosto rezultat scenarističke lenjosti a ne nekakve dijabolične Nemesisove sposobnosti da potvrdi kako zlo na kraju ipak uvek trijumfuje. Strip je onda sledstveno tome procesija sadističkih scena ubistava, sakaćenja i amputacija, najavljena ranim set pisom u podzemnom svetilištu koji bi, da je realizovan u malo skupljem vizuelnom medijumu bio smatran za čist snuff bez obzira na to jeste li koristili praktične efekte ili CGI ili ste sve radili ,,stvarno". Pornografska strast sa kojom Millar insistira na opscenom nasilju, sadističkom iživljavanju i psihopatskom nihilizmu ovde nemaju jedan ipak umetnički format onoga što je Frank Miller radio sa Bullseyjem u Daredevilu a čemu Millar, čini mi se, kroz scenu spektakularnog bekstva kriminalca sa suđenja, pokušava da napravi omaž. Millerov strip je imao snažne neugodne tonove, ali je onda imao i katoličku poduku u kažnjavanju zla i eksplicitnu ekspresiju humanosti i milosrđa da bude balans Bullseyejevom dijaboličnom psihopatskom sadizmu. No, Millar nema ovakav balans i on svoj katolički svetonazor ovde, čini se, ostavlja sasvim po strani i kreira narativ u kome nema milosrđa, nema empatije, nema ničega sem užitka u nanošenju bola od strane dželata i strahovite traume žrtava.



Argument da se ovde pravi nekakav politički iskaz je, naravno, teško shvatiti ozbiljno prvo jer, rekosmo, Millar ne ide dalje od ideje da ga iritira što tamo neki poznati i bogati ljudi mogu da iza zatvorenih vrata muče i maltretiraju druge ljude – dakle, samo na najpovršniji način percipira klasnu podelu  u savremenom društvu i svodi je, na kraju svega na jedan toksični atavistički strah od toga da će drugi muškarci jebati ,,naše" žene – i, drugo, jer ovde nema ničega što bi čitaocu pokazalo šta je sistemski problem u društvu koji dovodi do toga da neki budu nekažnjeni razvratnici a drugi nedužne žrtve. Dijalozi su, rekoh, toliko površni i lišeni polemičkog sadržaja da ne mogu da nazovem ni performativnim scenu u kojoj tehnološki mogul kaže da je plan za smanjenje Zemljine populacije sasvim dobra ideja, pogotovo sada ,,kada nam više ne treba i radna snaga jer imamo AI". Ponovo, dobronamerniji čitalac od mene bi pokušao da argumentuje da je ovo satira kojom Millar pokazuje te griftere i prodavce magle na čelu aktuelne ,,techbro" populacije što posle blokčejna i NFT-a pokušava da nam proda AI kao narednu tehnološku revoluciju, nezgrapno, skupo i neefikasno rešenje  u potrazi za problemom, ali ovde naprosto nema nikakve supstance, nikakve diskusije, čak ni ikakve razumljive teze koja bi se mogla dokazivati ili sa njom polemisati. Nemesis: Rogues' Gallery je i bukvalno strip u kome Millar može da iživi svoje sadističke fantazije pod najtanjom mogućom krinkom socijalnog komentara ali to samo ako smo mi ostali jedan na svoju štetu pristojan svet i ne ukažemo da ovde komentara nema i da nabacivanje nasumičnih reči nije isto što i pisanje scenarija.

Nakon što sam ovoliko napljuvao Nemesis: Rogues' Gallery red je da kažem i da ovo jeste strip izražene energije, pre svega na ime izvanrednog grafičkog rada koji je isporučio Valerio Giangiordano, italijanski ilustrator sa već solidnim tragom u američkoj industriji (radio je sa Johnom Arcudijem na Imageovom serijalu Two Moons, za istog izdavača crtao Monolith (miniserijal iz Spawn univerzuma), a i radio na više Marvelovih stripova), a čije vreme slave u Americi, mislim, tek dolazi. Nemesis: Rogues' Gallery je toliko MOĆNO nacrtan strip da slutim kako i sam Steve McNiven sa malo ljubomore gleda kako Italijan radi kinematsku, spektakularnu akciju i horor-intoniran krvopljus na izuzetom nivou realističnosti a sa opet besprekornim stripovskim pripovedanjem. Ovo je naravno veoma ,,gritty" strip sa puno noir-kontrasta u osvetljenju i prljavih, hrapavih tekstura u kolorisanju (Lee Loughridge), strip koji želi da se osetite nelagodno, ali onda i strip sa RASKOŠNIM scenama akcije, a pripovedanjem koje je besprekorno čisto i nikada ne zapada u maniristički artizam. Naravno, voleo bih da je Nemesis: Rogues' Gallery pametniji strip, ali Giangiordano uspeva da vreme koje sam uložio u njegovo čitanje ipak nekako opravda.

Nemesis: Rogues' Gallery dakle, teška srca preporučujem ljudima jakog stomaka, sa dovoljno filozofske distance koju mogu da naprave između sebe i Millarovog valjanja u sadizmu, koji će političku dimenziju ove priče prozreti kao puki pretekst za iživljavanje i uspešno je ignorisati da bi se nadivili crtežu izuzetno talentovanog Italijana, zagasitim a efektnim kolorima i kvalitetnom leteringu Clema Robinsa. Ako ste takav čitalac, izvolite, Dark Horse će vam kolekciju prodati putem ove stranice.

[Meho Krljic]

Pošto nemam vremena da pišem o svim izdanjima Ultimativne kolekcije grafičkih novela u izdanju srpskog ogranka izdavača Hachette, onda, eto, pišem samo o nekima, onima koje smatram veoma važnim ali o kojima nisam pisao u nekim prethodnim svojim životima. A proverom arhiva utvrdio sam da nikada nisam napisao (dovoljno) tekst(a) o ovome što je početkom Juna kod nas izašlo pod naslovom: Ultimativni Spajdermen: Ko je Majls Morales? (odnosno, u originalu Ultimate Comics Spider-man: Who Is Miles Morales?). A radi se o zbilja značajnom stripu u istoriji ne samo Marvela već i superherojštine uopšte, starom svega četrnaest godina u trenutku dok ovo pišem a tako se neobično mnogo toga promenilo u međuvremenu.



Na primer, superherojski film je između Decembra 2011. godine, kada je izašla peta epizoda ovog stripa (poslednja iz ove kolekcije) i četvrtog Jula 2025. godine, kad ja ovo pišem, nedelju dana pred premijeru Gunnovog filma o Supermenu, praktično doživeo svoj uzlet do najvrelijeg biznisa na svetu i onda pad u irelevantnost iz koje tek treba da smisli kako da se izbavi. Premijera Avengersa bila je tek nekoliko meseci u budućnosti a sa tim filmom Marvel je pokazao da je njegova ,,prva faza" bila koordinirani napor koji će kao rezultat dati više nego prostu sumu svojih delova i superherojski film pretvoriti u kulturni događaj prvog reda na praktično globalnom nivou. Naravno, DANAS gledamo kako superherojski filmovi sa budžetima od 200 miliona dolara ne mogu da povrate uloženi novac dok ih u bioskopima šiju Majnkreft i Lilo & Stitch i biće zanimljivo videti koliko se Warner pametno ili glupo kladio na Jamesa Gunna i koliko je Disney, koji je Marvel kupio 2009. godine, i sebe i druge u crno zavio preprodukcijom televizijskog i bioskopskog sadržaja baziranog na Marvelovim propertijima kojom je uspeo da praktično svojeručno proizvede ,,superherojski zamor", fenomen za koji sam ja, pa, do možda i pre dve godine još uvek junački tvrdio da ne postoji.

Ali razmislite, da li smo Decembra 2011. godine (ili Marta 2012. kada je ova kolekcija izašla na Engleskom) mogli da zamislimo da ćemo za koju godinu gledati u bioskopima visokobudžetni superherojski film smešten u Afriku, sa crnim glumcima, crnim režiserom i afrofuturističkim dizajnom? Ako kažete da jesmo, onda je vaša mašta značajno smelija od moje ili naprosto niste 2011. godine još znali da čitate. Film Black Panther je takav kulturni – i biznis – presedan da će se o njemu tek pisati u istorijskim spisima, a da bi kralj T'čala trčao Majls Morales je prvo morao da puzi. Po plafonu, naravno, ali ipak da puzi.

Decembar 2011. godine, pa čak ni Septembar 2011. godine – kada je serijal čiji će početak Ultimate Comics Spider-man: Who Is Miles Morales? Sakupiti u kolekciju krenuo da izlazi – nije ni bio početak onog što danas rutinski i sa moralnom iznurenošću nazivamo kulturnim ratovima, vezano za Majlsa Moralesa. Ovo je krenulo nekoliko meseci ranije kada je objavljeno da, da citiramo tadašnji tekst u dnevnom listu Blic* ,,Nakon smrti popularnog lika Pitera Parkera koji je otelotvorio Spajdermena kakvog znamo, novi Spajdermen će biti Majls Morales, tinejdžer, polu crnac, polu Hispano Amerikanac."
*u Americi je Marvel, sasvim ignorišući još uvek postojeće madije kojima je primarna tematika strip, ovo objavio preko servisa USA Today, sasvim svestan da se obraća najširoj mogućoj publici i da će kontroverze koje moraju uslediti, valjda, ultimativno biti dobre za njih



Količina ,,nisam rasista ali..." startera u konverzacijama leta 2011. godine je bila toliko velika da su začeci onlajn biznisa koji se bave isključivo raspirivanjem rasizma, seksizma i netolerancije uz promovisanje kvazitradicionalnih vrednosti tokom ovih par meseci, slutim, solidifikovani u celoživotne karijere. Kao što smo u deceniji i po koji su sledili naučili da je pravilo, rasizam i generalna netolerancija prema različitosti su ovde bili incestuozno izmešani sa ,,zašto nam diraju u svetinje/ tradiciju" sentimentom koji će dalje poslužiti za mobilizaciju ne samo primarnih regruta biznisa koji se ovime bave – mladih, srednjeklasnih socijalno izolovanih muškaraca, često samoidentifikovanih kao ,,geek", ,,nerd" ili ,,incel" – već i podrške iz generalne populacije kojoj se priča o tome da ,,woke kultura" uništava društvo i njegove ,,prirodne" vrednosti najuspešnije prodaje upravo kada se radi o nekom elementu (najpre popularne) kulture za koji svi misle da o njemu dovoljno znaju i da ne treba ništa da im se objašnjava.

Jer, da se razumemo, Spajdermen je 2011. godine bio DALEKO najpoznatiji superheroj na planeti. Svaka čast Supermenu, svaka čast brtu Betmenu, ali Spajdermen je njihov ručak počeo da jede još šezdesetih, obraćanjem klincima njihovim jezikom, baveći se njihovim temama i dilemama a do 2011. su Raimijevi filmovi od njega napravili apsolutni mejnstrim fenomen i Webbov zlosrećni The Amazing Spider-man je još uvek bio godinu dana u budućnosti. Kada je, dakle, tom SVETU javljeno da je Spajdermen ubijen – nepune dve decenije nakon što se to desilo Supermenu – i da će biti zamenjen, udahnite duboko, CRNCEM (reč koju danas ne koristimo jer smo zapravo pametniji), ovo je zabrinjavajuće prevelikom broju ljudi delovalo kao sasvim razuman razlog da se zove na barikade i da se brani tradicija. Nažalost propadljiva priroda Interneta znači i da ne mogu da vam linkujem Newsaramin tekst koji je sakupljao najodvratnije onlajn reakcije na objavu da će naredni Spajdermen biti tamne puti i kombinovano afroameričkog i hispanoameričkog porekla (ne nalazim tekst arhiviran ni na Internet Archiveu), ali dovoljno je reći da je Brian Bendis, scenarista Ultimate Comics Spider-man MESECIMA u svojim intervjuima morao da odgovara praktično stalno na ista pitanja i da se dodatno legitimiše pojašnjenjem da on živi u gradu u kome niko ne gleda koje si boje kože (Portland), te da ima dve usvojene ćerke, obe tamne puti, jedna od njih usvojena iz Etiopije.

Kontekst je uvek kralj, ali Marvel je svakako znao da mnogi ljudi neće znati kontekst jer je Spajdermen tako univerzalno prepoznatljiv, jelte, brend, pa je uleteo u kontroverzu za sve pare i junački istrpeo GODINE kritika da njihove stripove uništava ,,nasilna" ,,diversifikacija". Vrištanja da se ne diraju postojeći superheroji i da ako mora da se uvode ,,diversity" likovi, to budu nova imena, potpaljivana kasnijim potezima (Kapetan Amerika – Afroamerikanac, Iron man – Afroaamerikanka, Thor – žena itd.) su bila očigledna dimna zavesa jer su i likovi (i njihovi autori) koji su uvođeni kao novi, bez želje da se njima zamene postojeći bili divljački napadani za ono što se tada nazivalo političkom korektnošću a danas se za njega koristi kišobran-termin ,,woke".

A pošto mi ovde danas ipak radimo obdukciju stripa starog gotovo deceniju i po vredi se podsetiti konteksta.



Je li ubijanje Spajdermena i njegova zamena drugim čovekom tako big deal kao što su nas tada ubeđivali čuvari tradicije? U svojoj tadašnjoj kolumni, napisanoj za pokojni UPPS sam ponudio ove podatke, metodično ekstrahovane iz u tom trenutku poluvekovnog istorijata stripova o Spajdermenu (a ovde sam u fusnotama samo dodao godine i pojašnjenja):

Da bi bilo jasnije koliko je teško smrt ovakvog lika učiniti značajnom, učiniti da ona rezonira na emotivnom, duhovnom, simboličkom i drugim nivoima, valja razmotriti činjenicu da je Spajdermen do sada ionako umro mnogo puta.

U magazinu Spider-man, broj sedamnaest*, Spajdermen ima prilično nadrealističan susret sa Titanom Thanosom koji se završava njegovom smrću... i instantnim vaskrsenjem kada na scenu stupi Smrt sama, personifikovana kao žena u Marvelovom univerzumu.
*1991. godina

U magazinu Spider-man broj sedamdesetjedan*, a koji je deo priče Return of the Powers, razbacane kroz nekoliko magazina, Peter Parker umire u bolnici od sindroma degeneracije klonova (u to vreme Marvel nas je još ubeđivao da je Peter klon a Ben Riley pravi Spajdermen, videti ovde za opširnije razglabanje o ovom problemu), ali ga srećom ovo ne drži dugo i na nogama je već narednog tjedna u 237. epizodi Spectacular Spider-man. Nije umro, kažu, samo su moći počele da mu se vraćaju... Huh, za dlaku.
*1996. godina

U 398. Epizodi Amazing Spider-man* (koji je isto deo Klon Sage), The Owl će ubiti Spajdermena trujući ga na posebno podao i nizak način. Ali našeg junaka će ubrzo oživeti Dr. Octopus, koji ne može da zamisli život bez njihovih prijateljskih nadmudrivanja. Ili tako nešto. Ne zaboravimo da Dr. Octopus zapravo nije doktor medicine več nuklearni fizičar i zapitajmo se zašto i kome tolike godine plaćamo doprinos za zdravstveno osiguranje...
*1994. godina

Pa onda ono kada se Peter transformisao u džinovskog pauka, umro i rodio samog sebe*. Pa onda ono u Other: Evolve or Die** kada je umro, a onda izašao iz sopstvenog tela i posle mu je bilo bolje.
*2004. godina
**2005. godina

Da ne pominjem ono kada ge je u X-men ubio čarobnjak Kulan Gath*. Ili kada je Dr. Doom pobio sve superheroje u Secret Wars** (ali ih je potom i oživeo)...
*1981. godina
**1984. godina, ovo nije isti Secret Wars koji pominjem kasnije u tekstu, jer Marvel voli da koristi iste naslove za sasvim različite stripove

Posle svega toga, teško je osetiti mnogo emocija na vesti o Spajdijevoj smrti. Na kraju krajeva, vi kažete smrt, on to zove produženi vikend.

Pre svega nekoliko nedelja sam pisao o stripu 8 Deaths of Spider-man a u kome Spajdermen umire još nekoliko puta pa je nadam se jasno da je ubijanje i oživljavanje Spajdermena naprosto business as usual kroz celu njegovu istoriju, ne nekakav granični fenomen, koji se dešava samo u trenucima najveće krize biznisa.



Ali naravno onda treba reći i ovo: smrt Spajdermena posle koga je identitet Spajdermena preuzeo Majls Morales jeste došla kao deo napora da se kriza biznisa prevaziđe.

Ona nije bila vezana za ,,glavnog" Spajdermena, ali 99% ljudi koji su urlali da ne daju ,,svog" Spajdija i, uopšte, 99% ljudi koju su čuli vest da Marvel ubija Spajdermena i zamenjuje ga, jelte, tamnoputom verzijom toga nije bilo svesno. Ova se smrt odnosila na verziju Petera Parkera/ Spajdermena iz alternativnog univerzuma, najpoznatijeg kao ,,Ultimativni univerzum", konstrukta začetog u ranim godinama ovog stoleća da se, u paralelnom kontinuitetu, sažeto prepričaju najvažniji događaji iz ,,glavnog" Marvelovog univerzuma (jedinog koga je 99% ljudi na svetu bilo svesno u to vreme), da im se da logičniji i dosledniji istorijski tok ali onda i da se mnogi motivi promene, da se sa njima eksperimentiše, da se Ultimativnom univerzumu da osobena istorija, ton i budućnost. Na primer, u tom univerzumu, Iron Man nije bio samo čovek u oklopu, već dečak sa posebnim, natprirodnim moćima. Galactus nije bio veliki humanoid sa rogovima već nešto nehumanoidno i nesaznatljivo. Spider-Woman nije bila žena evoluirana od pauka do, er, žene, već klon Petera Parkera sa dupliranim X hromozomom. Cable je bio samo ostareli Wolverine a Nick Fury nije bio kavkazoid već Afroamerikanac nimalo prikriveno inspirisan Samuelom Jacksonom itd.

Ultimativni univerzum je bio jako popularan u prvo vreme, u dobroj meri zahvaljujući baš Brianu Bendisu i njegovom alternativnom prepričavanju života Petera Parkera i njegovog ansambla kroz serijal Ultimate Spider-man* a mnoga kreativna rešenja u stripovima u Ultimate univerzumu će i dan-danas živeti kroz njihovo preuzimanje od strane filmova u Marvel Cinematic Universeu (na primer to da Nicka Furyja igra Samuel L. Jackson).
*toliko popularan da se jedno vreme šuškalo da će Marvel samo zameniti ,,glavni" univerzum ovim Ultimativnim jer je u njemu kontinuitet daleko uredniji a i bolje se prodaje

Ali sve što Marvel ume da napravi na leđima požrtvovanih kreativaca, Marvel ume i da usere korporacijskom politikom pa je do kraja decenije Ultimate Universe već poprilično bio na kolenima i tražio načine da bude relevantan. Urednička disciplina je popustila po odlasku Billa Jemasa – a za kog Ralph Macchio u ovom obraćanju eksplicitno kaže da je Ultimativni univerzum bio njegova ideja, iako je izdavač mislio da je neproduktivna, da je on uspeo da ih ubedi da serijal sa urednim kontinuitetom, bez 40 godina bagaža i sa dobrim kreativnim timovima mora da bude uspešan – i stvari su krenule da se raspadaju po šavovima.



Po kvalitetu ili tonu se već mnogi od ovih stripova nisu suštinski razlikovali od stripova u glavnom univerzumu – a što je bila veoma važna distinkcija u njihovim prvim godinama – pa je onda korišćen i identičan lek kada su počeli da se slabije prodaju. Događaj, odnosno krosover Ultimatum je poslužio da se pobije veliki broj likova iz Ultimativnog Univerzuma i da se stripovi relansiraju od prvog broja, ovog puta pod imenom Ultimate Comics. I mada je ovo bio načelno loš lek za bolest koja nije ni trebalo da se dozvoli, makar je sam Ultimativni Spajdermen od toga profitirao.

Serijal koji je već par godina bio otaljavan od strane Briana Bendisa (i izgubio dugovečnog crtača Marka Bagleyja) je sa prelaskom u Ultimate Comics varijantu odjednom bio revitalizovan, kao da se scenarista setio kako je na početku serijala u prvi plan stavljao humanizovanje likova i njihove realistične emocije, brige, reakcije, strahove i nadanja a ne pusti spektakl, dok su crtači David Lafuente i posle njega Takeshi Miyazawa dali sve od sebe da se strip vrati atmosferi energične omladinske pustolovine. I neko vreme je to bilo dobro.

Ali kratko vreme. Ultimativni univerzum je nažalost nastavio da propada u komercijalnom smislu – povratak Marka Millara da piše neke od ovih stripova se pokazao kao katastrofalan – i Marvel će, sa svom tvrdoglavošću korporacije koja ne zna šta radi ali će to što radi raditi dok ne upali, pokrenuo NOVI krosover, Ultimate Fallout, novo agresivno pretumbavanje Ultimativnog univerzuma u kome je onda, da bi novine o tome pisale, i to prave novine, ne samo strip-sajtovi, Spajdermen/ Peter Parker, morao da izgubi život.

Za Ultimativni univerzum ovo JESTE bila velika stvar jer u njemu oživljavanje mrtvih likova nije bilo pravilo i mrtvi su, barem do tada, ostajali mrtvi. Marvel je onda najavio upravo da će Peter OSTATI mrtav i da će ga zameniti trinaestogodišnjak tamnije puti i haos je krenuo da buja.



No, u četvrtom delu ovog stripa, a koji sam ja tada opisao kao ,,pačvork koga su pisala trojica scenarista što su postavljali osnove za svoje buduće stripove a nacrtala gomila crtača (...) i kao priča za sebe nikako nije ni zaokružen niti obavezan za čitanje sem ako niste zaista fanatičan pratilac Ultimate linije" će se pred čitaocima prvi put pojaviti Miles Morales i to je priča sa kojom kolekcija Ultimativni Spajdermen: Ko je Majls Morales? i počinje.

Miles Morales je danas... pa, možda i popularniji od Petera Parkera. Ako ne agregatno popularniji a ono popularniji u populaciji koja se broji, mladima, napaljenima, onima koji treba da budu publika što će sledeće 3-4 decenije da čita stripove, gleda filmove, igra igre i generalno troši pop-kulturne produkte iz Marvelove kuhinje. Momak na koga su bačeni drvlje i kamenje što zamenjuje ,,njihovog Spajdermena" ne samo da ima konzistentno popularne i prodavane stripove – koji su preživeli i smrt čitavog Ultimativnog univerzuma 2016. godine u krosoveru Secret Wars – već je kroz animirane filmove (Into the Spider-verse i Across the Spider-verse) uspeo da se nametne kao de fakto Spajdermen koga mladi danas vole i prepoznaju te i da za publiku glavnog toka legitimiše koncept multiverzuma što ga danas eksploatiše praktično svaka veća produkcija na planeti (svako sa svojim multiverzumom, naravno). Onda je na bis uspeo da postabe i toliko popularan u gejming medijumu da je jasno da će naredna Insomniacova igra o Spajdermenu u glavnoj ulozi imati samo i jedino Milesa.

I da bude VEOMA jasno, ovo je sve zbog toga što su Brian Bendis i Sara Pichelli ovaj strip napravili koristeći srce i dušu, a ne zato što je korporacija imala nekakav jasan plan što je zatim bio savršeno sproveden u delo. Ovo znamo i po tome što su mnogobrojni drugi slični pokušaji da se napravi nešto ,,novo" i ,,sveže" a da iz tog novog i svežeg onda razvije multimilijarderski biznis redom propadali, čak i kada je Brian Bendis ponovo bio taj koji je pokušavao.



Naprosto, Ultimate Comics Spider-man: Who Is Miles Morales? je uspeo da se vrati na neka fabrička podešavanja, ona zbog kojih su Ultimativni univerzum i originalni Ultimate Spider-man i bili popularni na početku, da ponudi glavnog junaka sa kojim je lako identifikovati se – a još lakše za još širu publiku zbog njegovog ,,diverse" porekla – jer je običan klinac koji ima obične brige i probleme, a onda da tog glavnog junaka suoči sa ne samo začudnošću sveta u kome postoje supermoći, asgardski bogovi i paralelni univerzumi, već sa mnogo zanimljivijim iskušenjem: kako ući u kostim i identitet najpopularnijeg superheroja svih vremena i ne izgoreti spontano od sramote?

Ultimate Comics Spider-man: Who Is Miles Morales? je ,,origin story" za Majlsa kao Spajdermena, spor i metodičan prikaz toga kako je on dobio moći slične Peterovim, ali i kako je odlučio da navuče na sebe kostim (kupljen za 80 dolara za prošlu Noć veštica od strane njegovog najboljeg ortaka, Gankea, koji se ložio na u to vreme još živog Spajdermena), prihvati da će Njujorčani da ga odreda napadaju da kalja legat ikone koja je poginula i nije se još ni ohladila, ali i zavetuje se da štiti slabe od jakih i beskrupuloznih jer ima snagu ali i porodicu koja ga je naučila da razlikuje dobro od zla.

Da budem vrlo jasan, Ultimate Comics Spider-man: Who Is Miles Morales? ni slučajno nije najbolji strip o Spadjermenu ili Ultimativnom Spajdermenu, niti najbolji strip o Ultimativnom Spajdermenu koji je Brian Bendis napisao. U ovom stripu su njegove standardne tehnike pripovedanja sa mnogo MNOGO replika, čestim imitiranjem ,,prirodnog" govora, gde ljudi zastaju, prave poštapalice i ponavljaju se, već dobrano izlizane a priča je spora, ima vrlo malo akcije i pre svega se bavi Milesovim prestrašenim reakcijama na novostečene moći i ono što bi to u kontekstu post-Ultimatum, post-Ultimate Fallout politike u SAD/ Njujorku moglo da znači za njegov život. Ali strip i zbog toga ima mnogo te DUŠE koja je presudna za njegov karakter i potencijal da opstane u ljudskoj kulturi.

Majls je dobar lik. Njegovi roditelji su dobri likovi, sa kompleksnim karakterizacijama i komplikovanim prošlostima (poglavito otac). Stric mu je zanimljiv lik sa svojom kvaziočinskom harizmom izmešanom sa street-smart šmekom koji ga čine OPASNIM (da ne pominjemo da sam prilično siguran da ga je Sara Pichelli namerno crtala da izgleda ko Snoop Dog). Susreti sa superherojima i superzločincima su šokantni i kredibilno deluju kao prelomni trenuci u životu mladića koji samo što je ušao u pubertet, a ne kao svakodnevni, ni po čemu posebni događaji, kako se to i u Ultimate Comics stripovima do tada uobičajilo.

Ukratko, Ultimate Comics Spider-man: Who Is Miles Morales? je bio nimalo savršen strip, ali skoro savršeno naciljan na istu onu publiku kojoj se originalni Amazing Spider-man Stevea Ditka i Stana Leeja obratio 1962. godine: klincima od gikovske sorte, koji osećaju da su pametniji (ili makar zainteresovaniji da uče i sa više poštovanja prema znanju) od svojih vršnjaka i da zbog toga trpe izopštenost. Samo je ovim klincima data lekcija o moći i odgovornosti a ne zavodljivi govor da im društvo uskraćuje garantovane stvari jer ih woke kultura mrzi.

Očekivanja roditelja da budu uspešni u školi, makar na štetu društvenog života su ovde vrlo spretno upletena u priču u kojoj postoji jaka socijalna motivacija roditelja da ne dopuste Majlsu da bude ghetto-kid kakvi su otac i stric bili. Kada otac Majlsu objašnjava da on i stric možda i jesu imali neke prilike da budu nešto više, ali ih nisu VIDELI to je onoliko ,,real talk" koliko ćete uopšte videti u superherojskom stripu, i ta podvojenost između oca koji grčevito želi da odbrani srednjeklasni status za svoju porodicu koji je teškom mukom osvojio, i strica koji i dalje misli da je ,,game" isto što i život je takođe ,,real" a Majlsova zbunjenost između dve naklonosti je ubedljiva i rezonira sa decom na strahovite načine.



Ima ovaj strip i mnogo drugih dobrih stvari. Like Gankea Leeja je ovde kreiran da bude verni saveznik glavnog junaka i zabavni, geeky Gen-Z komedijaš koji svoje gikovske snove živi kroz Majlsove superherojske avanture (iako je Majls NA SMRT uplašen i sve bi dao da nema moći pa da može da se posveti školi) i zapravo ispao tako dobro da je i on prevezen u glavni Marvelov univerzum posle uništenja Ultimativnog univerzuma, a odmah dobio i filmsku verziju i to ne u animiranim filmovima o Majlsu, već je dodeljen kao podrška ,,glavnom" Spajdermenu Toma Hollanda – samo pod imenom Ned Leeds (i ovu će ulogu sjajno odigrati Jacob Batalon). No, narano, jedna od najboljih stvari u Ultimativni Spajdermen: Ko je Majls Morales? je crtež Sare Pichelli u koloru Justina Ponsora i leteringu Coryja Petita. Ponsor i Petit su, naravno, okoreli veterani superherojskog stripa, oni koje zovete za projekat koji treba da ima premijum produkciju*, ali Italijanka je ovde bila tajni adut. Sa nešto iskustva već prikupljenog u radu na različitim Marvelovim stripovima – notabilno na pet epizoda treće verzije Runaways pored raznih drugih stripova gde je tipično radila po jednu epizodu, menjajući glavnog crtača kad ovaj počne da zaostaje za mesečnim tempom – Pichellijeva je za ovaj projekat bila odabrana od strane Briana Bendisa koji je kod nje video ne samo kvalitetnu tehniku već sumanutu, skoro autodetruktivnu posvećenost a koja ju je inspirisala da predloži kostim sa ,,negativnom" mrežom za glavnog junaka, što će učiniti ionako prekomplikovano crtanje Spajdermenovog odela još komplikovanijim.
*nažalost, sjajnog Ponsora više nikada neće zvati jer je preminuo 2019. godine.

Pichellijeva je ovo radila u digitalnoj tehnici, radeći mnogo senčenja i rastera koji će stripu dati treću dimenziju i pre Ponsorovih kolora, ali je njena energija najočiglednija u tome sa koliko detalja je predstavljen svet u kome se strip događa. Rekosmo, ovo je priča sa srazmerno malo akcije i veliki deo utiska koji on ostavlja otpada na to da likovi deluju stvarno, da imaju nekakve stvarne istorije i interesovanja u životu, da su okruženja u kojima se nalaze stvarna i opipljiva. Pichellijeva će ovde raditi dugo i detaljno na ne samo ekspresiji likova putem poza i izraza lica, već na odeći, predmetima iz njihovog okruženja, logotipima na majicama i firmama po gradu. Ipak, i ,,superherojski" deo priče je nacrtan fantastično, sa kostimima koji su upečatljivi (Spider-Woman pogotovo) i katarzičnom završnicom u kojoj Majls osvaja pravo da bude superheroj koja je urađena sa ukusom i za spektakl i za karakter.

Domaćem izdanju ovog stripa zameriću ono uobičajeno. Štampa i povez su dobri – mada su kolori u ovoj verziji mrvicu zagasitiji nego što su bili u originalnim mesečnim stripovima, ali da budemo fer, to je tako možda bilo i u originalnoj američkoj kolekciji – ali prevod Darka Tuševljakovića bi mogao da bude unapređen. Darka, mislim da sam to već više puta pisao, cenim kao pisca i cenim i njegov trud da neke od fraza iz ovog stripa prevede koristeći adekvatan domaći žargon, ali POGOTOVO kada prevodite dijaloge koje piše Brian Bendis, NEOPHODNO je da razmišljate o mnogo više detalja u isto vreme. Ne možete mešati žargone različitih generacija i socijalnih grupa bez svesti o tome ko izgovara koju repliku i pod kojim uslovima i MORATE voditi računa o ritmu i tempu ma koliko to teško bilo. Tuševljaković na nekim mestima kao da naprosto nema snage (verovatnije vremena) da se unese u ovo što radi pa su neke fraze direktni prevodi sa Engleskog, a koji u Srpskom stoje dosta nakrivo, i u oštrom su kontrastu sa drugim rešenjima koja su maštovitija i u duhu našeg jezika.

U svakom slučaju, Ultimativni Spajdermen: Ko je Majls Morales? je VAŽAN strip i prilično DOBAR strip, vredan unutar kontkeksta koji smo, nadamo se, pojasnili, vredan kao seme iz kojeg je izraslo MNOGO toga što danas imamo u popularnoj kulturi, ali i kao strip za sebe, jedna nikako savršena ali solidna priča. Najbolje bi bilo da je čitate kao nastavak prethodnih 150 brojeva Ultimate/ Ultimate Comics Spider-man, ali i sama za sebe valjda može da bude zabavna. Kupite je bilo gde na Srpskom (recimo u Alanu Fordu ili Darkwoodu) a Engleski original imate u pejprbek sekondhend formi na sto mesta, pa evo i na Amazonu za manje od jednu funtu.

[Meho Krljic]

Za stare Sagitaše ovo je nepotreban podsetnik ali za lurkere koji se ne usuđuju da ništa kažu a nemaju 14 godina staža na ovm forumu, evo topika na kome smo se raspravljali baš o ovome te davne 2011. godine:


https://www.znaksagite.com/diskusije/index.php?topic=10418.0

[Meho Krljic]

U Junu se završio desetodelni Image Comicsov serijal The Moon Is Following Us a koji je izlazio britkim i redovnim tempom od Septembra i naravno da sam pustio i malo suza na poslednjih nekoliko stranica, svedočeći konačnim sudbinama ljudi (i dece) koje sam pratio kroz fantastične pustolovine i drhtao kada su bili suočeni sa, činilo se, bezizlaznim situacijama u kojima je smrt bila NAJMANJE loša stvar koja im se mogla dogoditi. The Moon Is Following Us je dark fantasy serijal sa demonima, čarobnjacima i najmanje jednom antropomorfnom žabom koja emituje vajbove okorelog vojnog narednika, veterana što je video mnogo bitaka u mnogo ratova i zna da će smrt na bojištu biti jedini častan izlazak sa scene za njega, ali The Moon Is Following Us je i, kako nas je na to barem jedan od autora ovde navikao, i vrlo ličan narativ kroz koji on, taj autor, prorađuje i pokušava samom sebi da objasni stvari koje mu se dešavaju u stvarnom životu. U ovom slučaju tu kombinaciju neverovatne sreće koja ide uz to da ste roditelj malom detetu a onda i neoopisivog straha za to dete kad se svakog trenutka svakog dana brinete da mu se nešto ne desi i ne umete da samom sebi da odgovorite na pitanje šta biste radili da se to NEŠTO ipak desi.



Štaviše, The Moon Is Following Us je i svoje ime dobio direktnom transplantacijom iz stvarnog sveta. Daniel Warren Johnson je pre nekoliko godina sa svojom ćerkicom Fionom bio u parku kada mu je ona prstom pokazala ka nebu i rekla ,,Look, dad, the Moon!", a da bi onda nešto kasnije, kada su sedeli na ljuljaškama ona ponovo pogledala u nebo, ponovo videla mesec i obavestila oca ,,Dad, the Moon is following us!". The Moon Is Following Us je nastao kao pokušaj da se sva komplikovana osećanja koja u roditelju izazovu ovakve spontane životne epizode spakuju u pustolovni, akcijom ali i emocijama nabijen narativ namenjen omladinskoj publici.

Daniel Warren Johnson je jedan od meni najomiljenijih autora u američkom mejnstrim stripu u ovom trenutku. Čak su i njegovi radovi na licenciranim propertijima – uključujući superheroje za obe najveće kuće, ali i aktuelni serijal Transformers – po pravilu snažni, prodorni, sa jakim uplivom ličnog i stvarnog u ,,tuđe" stripove, a kada radi sopstvene, creator-owned stripove, uglavnom za Image, to budu neverovatno energične ali i emotivno neverovatno zahtevne moderne opere u kojima je srž gotovo uvek preslikana iz Johnsonovog stvarnog života. Osvežiću vam pamćenje linkovanjem na Murder Falcon, Do A Powerbomb i Extremity od kojih je samo ovaj poslednji neka vrsta ,,običnog" žanrovskog stripa, smeštenog u vrlo opipljiv naučnofantastični univerzum, dok se druga dva besprekorno efektno ovaploćuju kao dirljive, tragične, (melo)dramatične epopeje od kojih se prva bavi hevi metalom a druga profesionalnim rvanjem na fantazijske načine.

Johnson tek u nekim skorijim stripovima uspeva da napravi mali odmak od ličnog i ne pretvori ih u brutalnu vivisekciju sopstvenih strahova, dilema, kajanja pa je tako pored Transformersa još i Jurassic League strip koji ne deluje POTPUNO kao ispovedna, pucajte-u-moje-gole-grudi proza, a to su istovremeno i stripovi u kojima je on uradio samo deo crtačkih dužnosti. Ovo verovatno nije koincidencija i svedoči o tome da njujorški autor uči da pravi distancu u odnosu na svoje radove koja će ga emotivno zaštititi, ali onda The Moon Is Following Us ovu formulu dosta uspešno ruši jer je ovo strip u kome je Johnson, po svojoj proceni, odgovoran za svega 15% crteža, ali čitav scenario, a opet se radi o vrlo ličnom, na momente VEOMA mračnom iskazu. Bez obzira na to koliko The Moon Is Following Us na kraju bude u skladu sa vašim preferencama, ukusom ili očekivanjima, ovde ćete svakako dobiti muškarca na pragu sredovečnosti koji ozbiljno preispituje čitav smisao svog postojanja, ljubav prema svojoj ćerki, strahove za nju, strahove za sebe, strahove za nju u kojima je ON izvor straha, na kraju onu možda najstrašniju ideju za roditelja, da u jednom momentu on mora da prihvati da je njegovo dete osoba za sebe i da će ta osoba veliki deo svog života proživeti bez njega.



Johnson je za ovu avanturu u tim doveo i jednog svog dobrog prijatelja, kanadskog crtača po imenu Riley Rossmo. Rossmo je poslednjih godina uglavnom zaposlen radeći za DC (pisao sam relativno nedavno o njegovom radi na Wesley Dodds: The Sandman), crtao je i za Marvel, ali ovaj čovek je ušao u industriju putem creator-owned radova prvo u saradnji sa Alexom Grecianom na serijalima Seven Sons (za AiT/PlanetLar) i Proof (za Image Comics) i na Imageu imao više vrlo dobro primljenih serijala sarađujući sa A.J. Liebermanom, Kurtisom Wiebeom, Nickom Spencerom, ponovo sa Grecianom (mada se meni Rasputin veoma malo dopao) i drugim scenaristima. Rossmo je izuzetan crtač i, pogotovo kada ima prostor da se razmahne i scenario koji mu prija, u stanju je da pruži apsolutno neponovljivu energiju. Uparen sa Johnsonom čiji manir crtanja akcije se nepogrešivo prepoznaje i u ovom stripu, Rossmo je sa The Moon Is Following Us pružio jednu od svojih najboljih partija u poslednje vreme. Naravno, kolore je radio Mike Spicer a letering Shawn Lee i ovo je grafički onoliko izvanredno i karakterno napravljen strip koliko smo od Image Comicsa navikli da očekujemo: dakle, najbolji u klasi.

Pogotovo je ovo značajno naglasiti jer se radi o stripu koji se odvija u fantazijskom okruženju što se ne pokorava čak ni nekakvim žanrovskim pravilima na koja su nas navikla druga fantazijska okruženja. Dvoje glavnih junaka stripa, Sam i Duncan na početku deluju kao stereotipna ratnica i nešto manje u sebe sigurni vojnik koji joj pravi društvo ali već pre isteka prve epizode shvatićemo da ovo nije proverbijalni Kanzas i da većinu pretpostavki moramo da bacimo kroz prozor. Sam je, tako, velika, snažna žena koja se ne libi da svoje protivnike, bestijalnu, demonsku armiju koju kolektivno nazivaju ,,kaskada" ubija i čereči bez ikakvog stida jer ta armija stoji između nje i njene ćerke, i ona je u početku nacrtana sa jakim vajbom Kirbyjeve Big Barde, nudeći jednu orijašku, impozantnu konturu, mišićavo telo, šlem sa rogovima. Njen partner, Duncan, saznajemo ubrzo, i otac ćerke Penny zbog koje je bračni par i krenuo u rat sa kaskadom, izgleda srazmerno modernije a kada krene borba vidimo da se i nije navikao na ideju ubijanja i da naprosto nije rođeni borac kao Sam. Duncan i Sam su verovatno dobrim delom ono kako Johnson vidi sebe i svoju suprugu Rachel i ovo je za njega sada već uobičajeno ogoljavanje pred čitaocem, a zbog koga ga cenimo skoro isto onoliko koliko cenimo sa kakvom pažnjom će on crtati scene pokolja i gledati da svaki komadić mesa koji bude otkinut sečivom odleti u logičnu stranu jedinom ispravnom putanjom.



Do kraja prve epizode ćemo ne samo videti korišćenje modernog vatrenog oružja i tenhologije – HELIKOPTER! – u klasičnom fantazijskom okruženju gde bi trebalo da sevaju samo koplja, mačevi i strele, već ćemo i potvrditi ono što nam je od početka bilo na vrh jezika: ovo je isekai-narativ, Sam i Duncan nisu nikakvi ,,rođeni ratnici" već dvoje običnih ljudi iz ,,našeg" sveta koji ulaze u nešto što bismo najpre – bez spojlovanja – mogli da opišemo kao fikcionalne univerzume, kako bi spasli svoju malu ćerku strašne bolesti koja ju je napala u tom ,,stvarnom" svetu. Čarobnjak koji im pomaže je i sam prošao sličnu porodičnu tragediju a demon maskiran u šišmiša koji im prodaje moderno oružje kaže da ima svoje klijente u ,,raznim svetovima".

Ovakav spoj ,,stvarnog" i fikcionalnog je jedan od rado korišćenih tropa moderne fantazijske literature* no, Johnson i Rossmo mu daju jedan ličan preliv koji priču čini osobenom. Ovo je, da se odmah razumemo, pre svega brza, akcijom nabijena fentezi-pustolovina, sa mnogo scena u kojima se naši junaci bore sa opasnim nemanima, te likovima koji su izvučeni iz košmara i snova malog deteta i predstavljaju zastrašujuće a fascinantne spojeve nespojivih anatomija, biologija, tehnologija, dizajna, i mislim da je Johnson kao scenarista našao način da se ne zaplete previše u kontempacije o roditeljstvu a da temom odnosa roditelja i malog deteta ipak bude prožeta svaka epizoda od početka do kraja serijala. Ovo je s jedne strane dobrodošla evolucija kod ovog sjajnog autora i takođe vredi da se kaže da sa deset epizoda (koje su sve pritom izašle na vreme!) The Moon Is Following Us predstavlja strip koji je od početka tačno znao koliko dugo može da održava temperaturu ložišta i završio se kad je to bilo prirodno i logično, bez veštačkih uvođenja dodatnih podzapleta i rukavaca. Ovde ima mnogo zanimljivih sporednih likova – pored pomenutog žapca koji bi MORAO da dobije sopstveni merčandajs ako je na svetu ostalo IMALO pravde – ali strip njihove karaktere i životne priče daje usput, u spretno urađeim dajdžestima i ne opterećuje glavnu naraciju nepotrebnim balastom. S druge strane, ima i nečeg što Johnsonova naracija gubi onako kako se on dodatno izgrađuje kao scenarista i The Moon Is Following Us ima možda i suviše savršen tempo i uglancano pripovedanje, i mada znam da je BIZARNO da se žalim na to da neko demonstrira vrhunski zanat, imao sam utisak da mi malo nedostaje ,,stari" Johnson koji je umeo da – možda i nesvesno – žrtvuje efikasnost pripovedanja i tempo, da bi se bavio temama koje drugi scenaristi preskaču.
*a imam utisak da su Barker sa Utkanim svetom i Gaiman sa Evervilom tom trendu dali moderne predloške pre jelte, trideset i skoro četvrdeset godina, iako je Moorcock još sa originalnom novelom The Eternal Champion krajem pedesetih udario temelje za ovakvo pripovedanje, praveći interesantan naredni korak nakon klasičnih palp pripovesti o Johnu Carteru i Bucku Rogersu



Sad to zvuči kao da je ovo nekakav površan strip, a nije, The Moon Is Following Us se kredibilno bavi sa najmanje dve velike traume koje su preživeli Sam i Duncan i koje su presudno uticale na njihov odnos sa svojom ćerkom a što sve onda formira i sadržaj tih fantazijskih, fikcionalnih predela u kome ratuju za njen život. Obe ove epizode su urađene ne samo kvalitetno već i razorno iskreno, pokazujući kako odrasle osobe ne moraju biti zaista odrasle i da i one često samo improvizuju stvari u realnom vremenu, ne znajući kakav će biti krajnji rezultat. Johnson ovde onda ode dalje nego drugi scenaristi sličnih stripova – neko će možda reći i predaleko – portretišući Duncana kao ,,beta" muškarca, a njegovu vrlo mladu ćerku kao perfektni izvor mudrosti i etičke nepogrešivosti što deca, statistički, možda nisu baš UVEK, ali ovo je fantazijski strip i po mom mišljenju vrlo se dobro nosi sa žanrovskim tropima, ne samo pružajući nam njihovu dekonstrukciju dok istovremeno dobijamo svu URNEBESNU akciju po kojoj znamo njegove (i Rossmove) stripove, već i tu dekonstrukciju perfektno podešavajući upravo na frekvenciju publike koja će čitati njegove stripove, gikova i popkulturnih džankija koji su odavno prihvatili da je produžena adolescencija čitav njihov život i ne uklapaju se u bumerske rodne podele, tradicionalne porodične uloge itd.

Kada na crtežu spojite Rossma i Johnsona, a obojica su crtači koji više vole energiju, dinamičan lejaut, deformisane anatomije i ekspresivnost likova od nekakvog pustog fotorealizma, dobijate nešto posebno. The Moon Is Following Us je pritom poseban i jer su autori seli i detaljno razradili dizajn mnogih elemenata sveta (tj. svetova) koji naprosto nema dovoljno interne logike. Odnosno čija je logika – logika sna. Simbolike su ovde slepljene jedne za druge u košmarnim Doktor-Moro-na-esidu kombinacijama, ali one na kraju odlično funkcionišu. Pomenuti demon koji kosplejuje šišmiša je, recimo, dobar primer sjajnog dizajn-rešenja koje, objektivno, nije MORALO da bude ovako kompleksno i simbolički zgusnuto ali su autori učinili tih nekoliko dodatnih koraka jer je ovo NJIHOV strip. I onda taj demon zaista deluje kao nešto što biste sreli u snu, što na prvi pogled ima jednu, razumljivu formu ali što ga više i pažljivije gledate shvatate da to nije forma koja vam se prvo učinila, da on ima više detalja koji vam se otkrivaju što duže gledate, da on ima i više dubine i više karaktera...



A onda takve iste stvar imate i za neke neprijatelje koje će Duncan i Sam sretati u ratu i shvatite da je dobra stvar u tome da strip rade dva crtača i to što nisam siguran kako biste rečima opisali onu kombinaciju zmije i ljudi koja predstavlja neke od najkošmarnijih neprijatelja u strip, ali Johnson je Rossmu to mogao da naprosto skicira a onda je on od te ideje napravio zastrašujuće funkcionalan kompozit ljudskog i reptilskog.

Neke od stvari su očigledni nastavci starih Johnsonovih opsesija, na primer to kako Sam prema kraju stripa koristi glavu ajkule nabijenu na motku, neke stvari su naprosto impresivno dobro osmišljene i realizovane – ,,tenk kraba", recimo – ali generalno spoj dvojice užasno eksplozivnih crtača sa koloristom i letererom koji ih dobro znaju i razumeju morao je da u konačnici proizvede strip gde ćete se mnogim kompozicijama diviti i vraćati ali koji pre svega osvaja tim tečnim pripovedanjem odmerenog tempa.

The Moon Is Following Us je, dakle, odlična ponuda. Mislim da je Johnson sa svojim prethodnim radovima za Image bio za nijansu neposredniji u izrazu i da mu je zanatsko šlifovanje oduzelo delić prodornosti ali nisam siguran da ćete i vi to videti na isti način i verujem da je ovo strip koji će impresionirati svakoga kome su ovakve stvari – epska fantazija sa visceralnom akcijom i tananim ,,sad dad" emocijama – bliske. Pa vi vidite je li to za vas. Image serijal prodaje ovde.

[Meho Krljic]

Pre nekoliko nedelja hrvatska Fibra objavila je Svijet koji dijelimo, u originalu Le Partage des Mondes ili, ako od svih jezika znate samo Engleski, u digitalnom Europe Comics izdanju se to zove A World Shared. U pitanju je jedan naglašeno LEP, emotivan, duševan strip koji kontrastira užase rata i nesputanost dečije mašte koja spasava mlad um od kolabiranja pod pritiskom ratne traume. Ni prvi ni poslednji projekat ovog tipa, Svijet koji dijelimo izdvaja se veoma karakternim, maštovitim grafičkim prikazom i jednom metodičnom, pažljivom rekonstrukcijom epohe u kojoj se pripovest dešava.



Le Partage des Mondes izašao je prošle godine u Aprilu za belgijski Le Lombard a u nastavku saradnje ovog uglednog, važnog izdavača sa autorom po imenu Olivier Grenson. Grensona skoro neizbežno znaju svi koji imaju malo iskustva sa franko-belgijskim stripom jer je ovaj čovek, kao crtač i scenarista profesionalno aktivan već duže od četrdeset godina. Rođen 1962. u mestu Šarleroj u Belgiji, Grenson je kao dete čitao Taličnog Toma i Tintina i već sa deset godina odlučio da želi da se bavi stripom. Studirao je grafički dizajn i animaciju i paralelno radio sopstvene stripove, da bi 1984. godine počeo da publikuje u magazinu Tintin, sa autorskim serijalom Aldose & Glucose ali i da crta kratke stripove po scenarijima koje je pisala Renée Rahir, a za isti magazin. Prvi veliki uspeh bio mu je serijal Carland Cross, započet albumom Le Golem sa Michelom Oleffeom na scenariju, 1989. godine.

Dalje će Grenson raditi različite stripove pa i baviti se televizijom, postižući popriličan uspeh sa serijalom Niklos Koda (na kome je scenarista bio izuzetni Jean Dufaux), a onda i sarađujući se legendarnim Jeanneom Van Hammeom na završnici popularnog triler-serijala XIII.

Iako Grensonovu karijeru u dobroj meri čine energični serijali muževnih protagonista, nabijeni akcijom i pustlovinom, Le Partage des Mondes je na sasvim drugoj strani po senzibilitetu, temama, interesovanjima. Ovo je priča o melanholiji, pa i depresiji, ali i plemenitosti što je ljudima urođena a koja ih onda navodi da čine stvari što na prvi pogled deluju nelogično u datoj situaciji ali nas podsete na staru poslovicu: spasite jednu osobu i spasli ste svet.

Le Partage des Mondes je smešten u 1940. godinu i početak Drugog svetskog rata na britanskom ostrvlju. Kao što se zna, Bitka za Britaniju začeta je leta te godine, nakon što je Nemačka ekspresno završila svoju kampanju u Francuskoj (i usput osvojila i Luksemburg, Belgiju i Nizozemsku). Rat je tada trajao zvanično već nepunih godinu dana, otkada su ga Francuska i Britanija Nemačkoj zvanično objavile Septembra 1939. godine nakon invazije na Poljsku, ali izgleda da velike spremnosti da se ratuje među Francuzima – uostalom još traumiranim od Velikog rata koji se završio pre jedva više od dve decenije – nije bilo, pa su nemačke trupe vrlo brzo i lako odradile svoju kampanju po zemljama Beneluksa i potisnule i britanske jedinice u Francuskoj u povlačenje natrag u Britaniju u poznatoj operaciji Dinamo kod Dankirka.



Čerčil je osamnaestog Juna 1940. godine u britanskom parlamentu poslanicima najavio da je Bitka za Francusku gotova i da on sada očekuje da počne Bitka za Britaniju. Tako je i bilo, i prvi nemački vazdušni napadi krenuli su desetog Jula, da bi, sa prelaskom u operaciju nazvanu Blic, Septembra te godine, nemački pokušaji da bombardovanjem nateraju režim u Londonu na predaju trajali sve do Maja 1941. Iako je Luftwaffe imao eksplicitna naređenja da porazi britanski RAF, kako bi se pripremila oepracija Morski lav kojom bi bila izvršena i kopnena invazija na ostrvlje, stvari nisu išle tako lako i Bitka za Britaniju ostaje kao jedan od važnih istorijskih momenata za Ujedinjeno kraljevstvo na ime nesalomivog otpora ali i nemalih civilnih patnji koje je nemačka vazdušna ofanziva proizvela.

Nemci su pored napada na britanske vojne mete brzo proširili svoju kampanju na industriju i infrastrukturu a onda su, kada ovo nije bilo dovoljno da Čerčil ustukne, počeli sa bombardovanjem civilnih meta i otvoreni teror nad građanima. Sećanje na sirene, skloništa i solidarnost koja je tada procvetala među tradicionalno povučenim, rezervisanim Britancima jedna je od, mislim, najdragocenijih stvari koje čuva novija britanska istorija, inače prilično neprijatno obeležena kolonijalnim terorom, koncentracionim logorima i generalnim imperijalističkim ponašanjem. To da su tokom Drugog svetskog rata Britanci imali period u kome su legitimno mogli da tvrde da je njihovo civilno stanovništvo na meti nelegalne agresije, da je otpor RAF-a bio herojski ali i da je opštenacionalno raspoloženje bilo buntovno i nepokorno – a ovo uprkos prilično snažnom fašističkom pokretu unutar Ujedinjenog kraljevstva na čijem je čelu bio Oswald Mosley koji je pritvoren čim su počeli nemački napadi a pokret po sili zakona rasformiran – ostaje, dakle, svetla tačka u istorijskim zapisima Britanije dvadesetog veka, i predmet je mnogih, jelte, umetničkih radova. Film Bitka za Britaniju Guyja Hamiltona iz 1969. godine je jedan od ključnih dogfajting filmova posleratnog perioda, a koji je, zna se, bio i presudan uticaj na prvi deo Zvezdanih ratova, Iron Maiden su jednu od svojih najpoznatijih pesama bazirali baš na ovom događaju (mada su, da bi nas zbunili, naslov pesmi dali po filmu iz 1976. godine koji se bavi Prvom svetskim ratom...) i generalno, radi se o kamenu-međašu novije britanske istorije.

Grensonov strip se, pak, istorijom bavi koliko i fantazijom, dajući i jednom i drugom podjednakog udela u pričanju Svijeta koji dijelimo. Glavni junak ovog stripa nije ni oficir, ni pilot, ni vojnik, niti ikakvo ,,službeno" lice, već obični, stariji čovek koji je nedavno izgubio ženu u jednom od prvih talasa bombardovanja i nije uspešno prošao ni prve faze rada žalosti, a rat ne prestaje. Isaac Green je tužni, elegantni sedi muškarac sa bradom, mantilima i šeširima koji živi u stanu sa jednim čitavim zidom razorenim eksplozijom bombe i svakodnednicom plutanja u bolnim sećanjima na svoju Evu.

A onda u Isaacov život, neočekivano ulazi Mary. Haos rata, stalne sirene i uzbune, ukrštanje reflektorskih snopova po nebu, zvuk aviona i fijuk bombi koje jure ka tlu i razornoj eksploziji, sve ovo znači da niko u Londonu – gde se priča dešava – ne može da bude sasvim normalan i jurnjava da se ljudi sklone sa ulica i pobegnu u skloništa ponekada završava tako da poneko dete ostane samo. Isaac tako u jednom momentu ugleda devojčicu Mary i pomaže joj da se skloni od bombi ali kada treba naći njenu majku stvari postaju malo komplikovane jer dete ne ume da ponudi dovoljno pouzdanih informacija o sebi. Isaac tako sebe zatiče kako se stara o detetu kakvo sam nikada nije imao, usred vihora rata ali i vrlo ličnog emotivnog ponora u koji je upao...



Ovakve priče imaju jak potencijal da budu melodramatične i Grenson pravi snažan napor da stereotip o starom, tužnom muškarcu i izgubljenoj devojčici drži u ravni praktično naturalističke prezentacije ratnog Londona. Ovo je moderan strip koji ne mora da se drži standardnog broja tabli što je nekada bio imperativ za franko-belgijske albume, pa se i Svijet koji dijelimo raširio na više od 240 strana, obezbeđujući mnogo prostora za prizore bombardovanja, ruševina, reakcija civila na sve što se dešava, ali i rada administracije i službi na tome da se u nenormalnim okolnostima održi izvestan nivo normalnosti, predvidivosti, pouzdanosti sistema koji će građanima uliti nešto sigurnosti.

Grensonov crtež je veoma ,,mekan", najviše rađen olovkom i kolorisan, čini se, drvenim bojama, sa možda samo malo dodatnog digitalnog glancanja odozgo. Ovo stripu daje jedan odmah malo ,,starinski" look and feel, ne u smislu asocijacije na stare stripove – koji su po pravilu rađeni tušem i bili ili crno-beli ili imali grublji kolor – koliko asocijacije na dečije knjige, sa posebnom pažnjom posvećenom tome da likovi deluju empatično, osećajno, uverljivo ,,ljudski" ali i da se londonsko okruženje uradi sa velikim brojem detalja kako bi delovalo potpuno autentično. Grenson ovo radi sa ogromnom veštinom, uspevajući da mu kompozicije ostanu čiste i nepretrpane, čak i kada su u pitanju masovne scene sa puno ljudi u kadru, puno đubreta koje je bombardovanje kreiralo, odmičući se od belgijskih standarda obe klasične škole (dakle i one čiste linije koju je proslavio Hergé i one druge, nestašne, ,,fuzzy" kjaroskuro grane koja je bila odgovor na ligne claire i koju je predvodio Franquin) i radeći mnogo više sa teksturom, svetlom, umirenim a opet efektnim i živim kolorom. Naravno da je sam crtež vrlo disciplinovan ali on nije u prvom planu u ovom stripu – čak zapravo i manje nego u na primer La Fée Assassine o kome sam pisao pre par godina -  i odmeren tempo pripovedanja, u kome nema žurbe da se poente naprave pre nego što iscuri dodeljeni prostor mu omogućava da radi studije gradskih scena, razdvajanje događaja na distinktne prizore koji nisu toliko ,,pripovedački" koliko ,,atmosferski",  ali i studije karaktera, da svojim likovima da prostora da jedni druge bolje upoznaju pa da se i u prisustvu jedni drugih opuste, otvore, budu drugačiji nego na početku.

Ovo se, naravno, pogotovo razvija kada Isaac, da bi nekako umirio devojčicu, počne da joj improvizuje nekakvu bajku na licu mesta a onda ona to prihvati, pa i sama krene da osvaja deliće autorstva (,,Zašto su u bajkama uvek prinčevi glavni junaci? U ovoj će to da bude princeza!") i onda kroz naredne dane i nedelje, kada god neobični par mora da se skloni u sklonište zajedno sa drugim komšijama, Isaac i Mary pričaju priču o čarobnom kraljevstvu i princezi koja pokušava da ga spase.



Grenson je ovde ponovo igrao dosta rizično jer je ova bajkovita pripovest mogla da ispadne prenaglašeno stereotipna. No, posezanje za ekološkim metaforama pokazalo se kao bezbedna taktika, a svakako je najvažniji element ovih delova stripa to kako autor crta i koloriše taj izmišljeni svet, kontrastirajući naturalistički prikaz sumorne londonske svakodnevnice sa začudnošću zemlje u kojoj je sve moguće pod uslovom da je srce hrabro a namera plemenita.

Svijet koji dijelimo nema veliki dramski naboj, odnosno, njegova drama kulminira i razreši se znatno pre njegovog kraja. Dobar deo stripa odnosi se na ono što je bilo posle, dakle, posle uspešne odbrane Britanije, pa i posle završetka rata i govori o posebnom odnosu koji se razvio između dve sasvim različite osobe koje su, posredstvom mašte, kreirale prostor što je pripadao samo njima dvoma i bio neka vrsta njihovog pribežišta. I to je sasvim na mestu, ako od ovog narativa ne tražite nekakve iznenadne preokrete i neočekivana razrešenja. Ovo je strip o prevazilaženju melanholije, prihvatanju gubitka, sazrevanju i lojalnosti, i svaku od ovih tema on tretira elegantno i spretno. Činjenica da u momentu u kome je on izašao imamo vrlo slična dešavanja u Ukrajini i Palestini a koja svet, posebno ovo drugo, kao da ne prepoznaje u dovoljnoj meri treba da ovom stripu dodatno da na važnosti. On se, doduše bavi nečim iz prošlosti i njegove poente su intimnije i apstraktnije, ali u krajnoj liniji on daje neke važne poduke o tome da rat nikada nema smisla za civile, pogotovo ne za decu i da ako to izgubimo iz vida, gubimo i do svoje ljudskosti. Fibra svoje izdanje na prodaju ima ovde, Le Lombardov original možete naći ovde a ako želite da čitate engleski prevod, to imate na Amazonu.

[Meho Krljic]

The Fisherman and the Salamander - Vol. 1 - The Curse of the Fish King je, kako mu I ime kaže, prvi tom nečega što se nada da bude uspešan fantazijski diptih sa važnom poukom, simpatičnim likovima, odmerenom (melo)dramom i ukusno umešanim elementima komedije, ali i jedna od simpatičnijih priča o ,,životinjama koje govore" što sam ih poslednjih meseci video u evropskoj strip-produkciji. U originalu naslovljen  Le pêcheur et la salamandre: La malédiction du Poisson-Roi i predviđen da ima dva toma kada izađe komletno, ovaj je strip Marta ove godine publikovao francuski Dargaud u svojoj ediciji Charivari, a onda je na Engleskom jeziku izašao krajem Maja kao digitalna edicija Europe Comics. Standardna procedura za nešto što jeste prilično standardni young adult naslov, ali koji se ipak odlikuje sa mnogo šarma i doneo mi je dosta lepih trenutaka.



Geoffroy Monde, scenarista ovog stripa je prilično zanimljiva, blago renesansna ličnost francuske strip scene. Rođen u Lionu pre nepunih četrdeset godina kao Geoffroy Reymondon, Monde je sa dvadesetjednom godinom krenuo da sam objavljuje svoje stripove na svom blogu. Pošto je to bilo 2007. godine a ne u praistoriji, dobar deo tog materijala je i dalje onlajn i radoznalci mogu da se upoznaju sa radovima pod nazivom Saco: Pandemino, a koji su par godina kasnije publikovani i na papiru od strane izdavača Éditions Lapin, poznatog po trudu da web-stripove, mnoge od njih koji su u originalu izlazili na Engleskom, publikuje za frankofonsko tržište. Isti izdavač objaviće i naredne Mondeove stripove, poput, recimo Papa Sirène & Karaté Gérald, ali kao pripadnik mlađe generacije, autor je i dalje  veliki deo svog rada vezivao za internet-medijum ali i za digitalne tehnike ilustracije. Kao ,,digitalni slikar", Monde je počeo sa samostalmim izložbama 2012. godine, da bi u kasnijim izlaganjima kombinovao digitalne slike i akvarele. Od polovine prošle decenije objavjuje za mejnstim izdavače franko-belgijskog tržišta, poput Delcourt, a za Dargaud je pre ovog stripa imao i Furieuse, rađen u kolaboraciji sa Mathieuom Burniatom. Na sve to, Monde je aktivan i kao reper, pod pseudonimom The Afternoon, i deo je sastava Attention ali ove dve informacije potiču sa njegove biografije na wikipediji i, imajući u vidu vrlo generičke reči koje čine ta imena, nisam bio u stanju da nezavisno potvrdim Mondeove reperske skilove niti, uopšte, postojanje narečenog benda. No, svakako imamo posla sa multitalentovanim umetnikom koji, iako ume da crta, za razliku od nas drugih, u poslednje vreme sve češće sarađuje sa drugim crtačima a sam na sebe preuzima ulogu scenariste.

Za ovu priliku, recimo, ušao je u kolaboraciju sa Zoé B. Simpson, francusko-američkom crtačicom rođenom u SAD ali danas aktivnom u Francuskoj, a kojoj je The Fisherman and the Salamander prvi profesionalni rad makar u strip-medijumu. Pre ovoga je, nakon završavanja fakulteta Pivaut u Nantu, a gde se podučavala dvodimenzionalnoj animaciji – jedinoj koja vredi, reći će neki – uglavnom radila storibordove za različite produkcije. Kao svoje inspiracije u domenu grafičkog izražavanja navodi vrlo širok spektar uticaja, od, jelte, ,,prirode", ,,lepih mesta" i muzike, pa preko Mijazakijevih crtanih filmova, Dizni/ Piksar animacija, sve do mange ali i pregršti evropskih strip autora kao što su Jérémie Moreaux, Amélie Fléchais, Guillaume Singelin, Enrique Fernandez...



Saradnja između Simpsonove i Mondea je došla kao neka vrsta kosmičke neizbežnosti: nedugo nakon što je ona kupila njegov i Burniatov Furieuse, Monde ju je – sasvim nevezano za to – kontaktirao na Instagramu i rekao da mu se dopadaju njeni crteži, te da je razmišljao o njoj kao o ilistratoru za njegovu narednu priču sa antropomorfnim životinjama. Crtanje je trajalo devete meseci – koga zanima reći ćemo da je crtež rađen u programu Procreate a da je kolore Simpsonova radila u Photoshopu – a zanimljivo je da je Monde pitao Simpsonovu šta bi volela da crta na šta je ona – izlazeći iz komplikovanog perioda života u kome joj je voda pomogla da se, kaže, zaleči – rekla da je to voda. Et voilà, kao bi to rekli naši u Montrealu, Le pêcheur et la salamandre je strip-avantura koja počinje na reci a završava se – barem ovaj prvi tom koji se završava klifhengerčinom ko kuća – ispod okeana, i jedan raskošan fantazijski svet u kome veliki deo ekonomije, ali i generalno filozofije života zavisi upravo od vode.

Da se razumemo, ovo je prilično ,,low fantasy" seting i meni je to prijalo. Svakako, strip sadrži najmanje jedno pojavljivanje božanstva koje se direktno obraća (ne)vernicima i zapravo čitava avantura dvojice slučajnih partnera iz naslova stripa kreće nakon što jedan od njih rešava da ulovljenu ribu koja je ostavljena kao žrtva ,,Kralju riba", božanstvu kome se ribari mole da ih zaštiti i donese im sreću u lovu, da, dakle, tu ribu pojede, jer je gladan i smatra da respekt za sujeverje nije dovoljan razlog da se gladuje. Ispostavlja se, jelte, da sujeverja ovde nema, da je ,,Poisson-Roi" prilično osvetoljubivo božanstvo i odjednom dečak koji je samo hteo da sedi i peca i daždevnjak koji je samo hteo da nešto pojede ali da ne mora da se mnogo iscima oko pronalaženja sopstvene hrane, moraju da se iz svoje provincije zapute do velikog pomorskog grada,* tamo se nekako ukrcaju na veliki ribarski brod i njime isplove na pučinu ne bi li, izbegavajući svoje redovne dužnosti koje su im stavljene u opis posla kada su se prijavili da budu članovi posade, ulovili kraljevsku sabljarku koju je Kralj riba tražio kao žrtvu što će pomoći da se gresi okaju.
*"velikog" koliko i, šta ja znam, Dubrovnik, ali imajmo na umu da je ovo lo-tech društvo u kome brodovi i dalje putuju samo koristeći energiju vetra a najnormalnija stvar na svetu je da putnici spavaju na poljani, pokrivajući se nebom, te da je grad sa kućama od kamene kocke i u kome postoje pijace i srazmerno dobro organizovana pristaništa neka vrsta vrhunca civilizacije

The Fisherman and the Salamander ima blago ,,istočnjački" šmek u dizajnu i generalnom senzibilitetu sveta. Iako su većina likova antopomorfne životinje – osim glavnog junaka, Lona, ćutljivog mladog ribara koji je jedini ,,čovek" – neki od njih se oblače u nekakvom generalnom istočnoazijskom stilu i uostalom i sam Lon kao svoju ,,radnu uniformu" pored slamnatog šešira ima praktično kimono i japanke. Takođe, svet ima očigledno mnogobožački religijski sistem i ostavljanje polovine ulova ribe božanstvu koje, jelte, vezuje svoj identit za ribu ne mora biti nužno ,,japanski" ili ,,kineski" običaj ali se generalno uklapa i u njihove tradicije. Naravno, daždevnjak ima značajno mesto u kineskoj mitologiji, od toga da je jin-jang simbol inspirisan baš daždevnjacima, pa do toga da jedno od imena za ovu životinju (wa wa yu) znači nešto kao ,,mala riba" ili ,,dete riba".



No, istina je i da se daždevnjaci i u zapadnoj a i u kineskoj mitologiji i simbolici u ogromnoj meri vezuju za vatru. Evropska heraldika tradicionalno daždevnjake predstavlja kao zmajeve okružene raspomamljenim plamenom a kineski prikazi daždevnjaka su često sa dugom kosom otpornom na vatru. Zapravo uobičajeno kinesko ime za daždevnjaka je huošu, ,,vatreni pacov" i nekim od ranih evropskih putnika u Kinu je prodavana odeća navodno ispletena od ,,vune" ovih životinja koja ju je činila otpornom na vatru.

U tom smislu, to da je drugi glavni junak ovog stripa, daždevnjak Nahal vrlo snažno kodiran kao vodena životinja, sa naglašavanjem toga da on jede ribu, spava u vodi i da može dugo da ostane ispod njene površine – na ime toga ovaj generalni šalabajzer i lenčuga i dobija posao na pomenutom ribarskom brodu – je zanimljiv kontrast mitu i služi i da ukaže da Nahal nije ,,standardna" osoba, štaviše da je u pitanju osobenjak, pa i otpadnik. Sam Lon je ćutljivi stoik, možda i previše ćutljiv i stoički nastrojen imajući u vidu da je on tek malo stariji dečak, a koji vreme provodi unapređujući svoje ribarske veštine kojima su ga naučili sada odsutni roditelji. Možda i ne više živi? Ne znamo! Tek, Lon je ,,tehnički" siroče koje svakog dana mora samo da se snalazi za hranu i to čini lovljenjem ribe uprkos činjenici da čak ne zna ni da pliva. Njegova vera u Kralja riba je tolika da on ne očekuje da išta loše može da mu se desi i stoga mirno sedi u čamcu nasred reke u nekim scenema ovog stripa ubeđen da dok god peca najbolje što može i polovinu ulova žrtvuje svom bogu, stvari ima da idu kako treba.

Otud je i njegov tihi ali očigledni prezir prema Nahalu koji gleda samo kako da se snađe za naredni obrok i ne želi da uči ni da peca niti išta drugo, jasna prepreka u početku njihovog poznanstva. Nahal je šarmantna pričalica, ali u suštini ful-tajm luzer, neko ko nema da stida moli i prosi za hranu i beskrajno će objašnjavati drugome zašto treba da sa njim podeli svoj obrok, radije nego da sedne i nauči kako da sam sebi nešto ulovi. Kada Nahal napravi sranje a Lon dopusti da se to desi, njihovo partnerstvo biva začeto kroz zajedničku obavezu da se ispoštuje volja Kralja riba, a koja je, ta obaveza, tehnički samo Nahalova, ali Lon se oseća odgovornim što ga je pustio da je sebi natovari na glavu.

Karakterni luk ova dva lika je jako solidan i stoik i pajac do kraja prvog toma postaju i kompatibilni saradnici i osobe kojima je očigledno stalo jednoj do druge. Ovo je važno, jer strip apsolutno ide na standardne young adult trope umotane u verovatno petohiljaditu varijaciju na Čengenovo Putovanje na zapad i posoljene trunčicom Melvilovog Mobija Dika, i ne odlazi ni u jednom smeru izvan onog što biste, poučeni iskustvom, očekivali od ovakvog narativa. Dakle, ovo je pustolovna pripovest rađena klasičnim gestovima, ali je pripovedanje kvalitetno, karakterizacije su odlične a kombinacija drame i komedije radi tačno onako kako treba da radi.



Ogroman deo šarma ovog stripa odlazi na crtež i kolore i Simpsonova je za svoj prvi profesionalni nastup u strip-mejnstrimu, da upotrebimo tehički izraz, jebala kevu.  Le pêcheur et la salamandre: La malédiction du Poisson-Roi nudi raskošne crteže prirode i odlične prikaze urbane arhitekture ,,fantazijskog primorja". Simpsonova voli ,,naprednije" kompozicije, ne nužno u smislu da su one prepune detalja i raspoređuju akciju po više planova, koliko da imaju mnogo više geometrijskih oblika nego što im je objektivno potrebno i da su oni često raspoređeni pod smelim uglovima jedni sa drugima. Kada su ovo slike prirode, to stvara utisak zaista divlje, neukroćene provincije u kojoj su gradovi tek punktuacija na mapi ispunjenoj nepreglednom začudnošću. U gradu su to scene sa visokim horizontima, visokim, zanimljivo nepravilnim zgradama, puno vertikala koje i na likove i na čitaoca ostavljaju jak utisak da su ušetali u nešto zbilja novo i monumentalno. Naravno, scene na vodi su veoma važne i Simpsonova ovde radi sa mnogo ideja, prikazujući mirne, plitke bare, duboke i široke reke, pa na kraju i okean kao zaista supstancijalno različite vodene ,,entitete", dajući im i kolorom i geometrijom posebne identitete i karaktere.

Likovi su takođe izuzetno važni jer je ovo pre svega priča o likovima, i obojica, Lon i Nahal su sjajno dizajnirane, izražajne ličnosti, Lon sa svojom smirenom, dostojanstvenom aurom budističkog stoicizma i spokoja, a Nahal kao nemirna gomila krivih linija, velikih očiju, anatomije koja se podjednako dobro snalazi pod vodom i na zemlji. Imati likove koji će imati i karakternu dubinu i komični potencijal ali na kraju svega biti simpatični u meri da im praštate i kada su budale je PRESUDNO za ovakav strip i Simpsonova ovde izbacuje proverbijalnu lopticu iz proverbijalnog parka, ,,režirajući" scene sa dosta pažljivog montiranja različitih njihovih delova iz kadra u kadar i pomeranjem ,,kamere" gde treba da se postigne potrebni dramski ili komički efelat. Uopšte, njeno pripovedanje je vrlo solidno – pogotovo imajući u vidu da je ovo debitantski profi-strip za autorku – sa izvrsnim odmotavanjem scena, sjajnim tranzicijama, efektnim disruptivnim kadrovima koji u neočekivanim trenucima donose preokret ili komički pančlajn.

Moram još da pohvalim i njene kolore, pogotovo imajući u vidu da se često žalim na to da su digitalni kolori isuviše hladni i beživotni. Naravno da se podrazumeva da se u takvim slučajevima uglavnom radi o tome da su koloristi imali vrlo malo vremena (ili su bili malo plaćeni pa su uložili malo vremena) za svoj rad, jer ovde možemo da vidimo da digitalne alatke daju izvrsne rezultate, sa mnogo odličnog svetla i živim, lepim bojama koje uveliko oživljavaju ovaj svet i daju mu osobenost.

The Fisherman and the Salamander - Vol. 1 - The Curse of the Fish King je, dakle, veoma prijatan strip za decu, omladinu i nas matore koji volimo ovakve stvari. Sa velikom ću radošću čitati i drugi tom kada se pojavi a za ovaj prvi ćete izvoleti do Amazona i priuštiti ga sebi ako vam se sve ovo učinilo zanimljivim. Francuski original Dargaud ima ovde.