Strip album koji upravo citam

[Meho Krljic]

Vreme je da se osvrnemo na ono što je Saladin Ahmed uradio sa serijalom Daredevil a koji je pisao između Septembra 2023. i Septembra 2025. godine. Poslednja, peta kolekcija izašla je Januara ove godine, sakupljajući preostale epizode iz serijala od dvadesetpet komada i fer je reći da je ceo taj serijal izazvao i određenu količinu kontroverze među čitaocima. Naravno, znamo da je Marvelova publika uvek odmerena u svojim reakcijama čak i kada joj se nešto ne dopada i da... oh, šalim se, naravno, u pripremama za ovaj tekst malo sam prošetao internetom i bio – iznova – šokiran intenzitetom cunamija negativnosti koju su čitaoci, nezadovoljni što se aktuelni serijal ne uklapa stoprocentno sa njihovom vizijom kako bi Daredevil trebalo da izgleda, ponaša se i generalno postoji, prosuli po Ahmedu i njegovim saradnicima. Stanje je dakle redovno.



Naravno, Ahmed je imao taj, hajde da kažemo hendikep, da je preuzeo lik i serijal nakon što ga je nekoliko godina pisao Chip Zdarsky a ispostavlja se da narod BAŠ VOLI Daredevila iz pera Chipa Zdarskog. Kako sam već u više navrata primetio, Zdarsky je tokom svog boravka u ulozi scenariste Daredevila uradio neku vrstu kompiliranja najboljih delova istorije ovog lika, pišući kvalitetan, karakteran strip, ali u njega unoseći vrlo malo novog. I, dobro, savremeni superherojski strip – makar u produkciji dva ,,velika" izdavača koji ovo rade već više od osamdeset godina – u velikoj meri se sastoji od prepakivanja starih priča i pisanja njihovih novih, blago variranih verzija, ali kod Zdarskog se ovo, čini mi se, baš primećivalo, verovatno najviše zato jer su motivi koje je on reciklirao u svom serijalu uglavnom u svojim originalnim pojavljivanjima bili nove, smele ideje za Daredevila, neistražene staze za njegov serijal.

Da ne budem pogrešno shvaćen meni se ono što je Zdarsky radio veoma dopalo. Ovo je bio možda ne u idejnom smislu inventivan, ali u egzekuciji VEOMA dobar strip, sa vrlo kvalitetnim karakternim radom – kako na strani glavnog junaka, tako, i možda još više, na strani glavnog negativca, Kingpina – i to da Zdarsky u strip nije uneo neke nove koncepte i teme, je kompenzovano tim odličnim radom sa likovima. Nije smetalo, naravno, ni što je imao izvanredan grafički tim, ali ni to da je Zdarsky svoj rad na Daredevilu ipak završio nečim originalnim, šaljući svog glavnog junaka u sam pakao u spektakularnoj Red Fist Sagi i dajući mu ono za čime je konfliktni heroj žudeo celog svog života: žrtvovanje sopstvenog života i duše za spasenje drugih, sebi bliskih osoba.

Šou ipak mora da ide dalje. Pogotovo kada se radi o stripu koji je – kako sam već više puta primetio, a sada vidim da i mnogi drugi to isto pišu po internetu – verovatno najkonzistentnije i najkonzistentnije kvalitetno pisan serijal u čitavoj Marvelovoj istoriji, a svakako u ovom stoleću,* a da je pritom već na početku Ahmedovog rada na njemu, Dizni hvatao zalet za povratak Daredevila na televiziju sa serijom Born Again.
*sa samo povremenim padovima u vreme kada su ga pisali Andy Diggle i Charles Soule, dobri, kvalitetni scenaristi koji su samo imali ideje što naprosto ne rezoniraju sa ovim protagonistom

Utoliko, Daredevilu nije, po ko zna koji put, dopušteno da ,,stvarno" umre, ali je onda u Ahmedovom serijalu on vraćen u život sa jednom radikalnom izmenom. Glavni junak, Matthew Murdock, alter ego njujorškog superheroja po imenu Daredevil, koji se oblači u crveni kostim sa rogovima i u dobroj meri koristi ,,đavolji" imaginarijum da utera strah u kosti kriminalcima sa kojima ima posla, ovaj strip započinje kao – katolički sveštenik.



Postoji nekoliko ravnopravnih elemenata koji definišu lik i ličnost Matta Murdocka/ Daredevila. U prvo vreme, kada ga je pisao Stan Lee, Daredevil nije direktno svoj imidž asocirao sa Đavolom. Ime Daredevil je bilo uzeto od starinskih ,,artista" i akrobata koji su u cirkusima, na vašarima, a ako su umeli dobro da se prodaju onda i na posebno organizovanim događajima radili odvažne, spektakularne tačke koje su bile skopčane sa velikim rizikom i zahtevale veliku veštinu i hladnokrvnost da se izvedu i prežive. Znate već – prelaženje slapova Nijagare preko zategnutog užeta, držanje zubima za sajlu koja visi iz aviona u letu itd. Uostalom, reč ,,daredevil" označava onog ko izaziva đavola a ne samog đavola, i mada je crtač Bill Everett – sa asistencijom Jacka Kirbyja – u njegovom prvom dizajnu dodao žuto-crnom kostimu, vrlo ,,cirkuski" kodiranom, i male rogove na glavi, cela poenta Daredevila je bila da je on ,,čovek bez straha", a što je bilo ispisano odmah ispod logotipa već prvog broja magazina koji je krenuo sa izlaženjem 1964. godine. Uostalom, kod nas su ga, u vreme kada je izlazio u magazinu Panorama, i prevodili kao ,,Nebojša". Ozbiljno.

U svakom slučaju, originalno, glavne karakterne dimenzije ovog lika počivale su na kontrastima koje je Stan Lee u ono vreme toliko voleo: Daredevil je u civilnom životu bio advokat koji na sudu brani i kriminalce – možda baš one koje je sam priveo pravdi u svom tajnom identitetu superheroja. Takođe, Matt Murdock je bio slep ali je na ime izoštrenih ostalih čula mogao da se bavi superherojskim poslom.

Kasniji scenaristi će razviti mnoge druge karakteristike glavnog lika. Matt Murdock će postati jedan od Marvelovih likova sa najrazvijenijim erotskim životom, što ga čak i  u 2026. godini izdvaja iz mase superheroja koji uglavnom imaju ili platonske, ,,dečije" kodirane veze sa drugim superherojima (čak i kada iz tih veza rađaju decu, kao na primer Jessica Jones i Luke Cage) ili skoro parodično nesrećne pokušaje da nađu životnog partnera (videti pod Peter Parker/ Spider-man). Za razliku od gotovo svih njih, Matt Murdock je čovek koji ima izražen seksualni nagon, ali i sklonost da se BAŠ nesrećno zaljubi iako je zreo čovek i ovo je, između ostalog, vrlo pristojno iskorišćeno tokom Ahmedovog rada na serijalu.

Druga dimenzija je, naravno, taj pomenuti katolicizam, a koji je Ahmed, posle dosta godina, dovukao u prvi plan. U nekim starijim vremenima Murdockovo irsko poreklo je bilo prevashodno lak način da ga se identifikuje sa Hell's Kitchen četvrti Njujorka – u kojoj se stripovi o Daredevilu uglavnom odvijaju – i mada je sa procesima džentrifikacije dobar deo irske radničke klase koja se tu doselila polovinom devetnaestog veka već bio iseljen pred kraj dvadesetog, ovaj kraj grada i dalje ima jak irski i katolički karakter. Kevin Smith, jedan od poznatijih američkih katolika u popularnoj kulturi, je tokom svog rada na Daredevilu baš na samom kraju prošlog veka, onda u centar priče stavio upravo veru i ovo je nešto što će kasniji scenaristi – Mack, Bendis, Brubaker, Diggle, Waid, Soule – uzgredno provlačiti kroz priče, naglašavajući ipak mnogo češće Murdockov emotivni život, invaliditet i dualitet između bavljenja advokaturom i viđilantizmom, sve dok Zdarsky nije u Red Fist Saga stvari odvukao u veoma religioznom smeru.



Zdarsky potiče iz katoličke porodice (pravo prezime mu je, da podsetimo, Murray) i mada za sebe kaže da nije religiozan, kao dete jeste proveo neko vreme u katoličkoj školi ,,Taman toliko da se zaista prestravim od pakla i osetim krivicu zbog svih svojih postupaka!" I onda je u okviru njegovog rada na stripu kontrast između često vrlo nasilnog – grešnog – načina na koji će Daredevil rešavati probleme i hrišćanskog učenja o nenasilju, ljubavi, okretanju drugog obraza i kajanju proizvodio solidnu količinu krivice u glavnom liku.

Krivica je, ne naročito iznenađujuće, veliki deo tematskog programa i u Ahmedovom nastavku. Ahmed je neko ko je u svom radu, pogotovo u prozi, poznat po bavljenju temama vere, religije, odnosa čoveka sa bogom i, kako je to kod njega do sada velikim delom bilo orijentisano na muslimanske i bliskoistočne kulturne kodove, opipljivo je koliko je njega mogućnost da se poigra u katoličkoj ogradici u ovom stripu energizovala.

Ahmedov Daredevil je kritikovan (ili, jelte, da budemo precizniji, napadan) da je ,,dosadan" a i da je u pitanju ,,religijska propaganda". Ne slažem se ni sa jednim ni sa drugim, ali razumem da je ovde u pitanju serijal koji se bavi pre svega glavnim likom što nastoji iz sve snage da bude dobar vernik i nosilac poruke ljubavi, radosti i praštanja  koju Bog saopštava svetu i da to da se Ahmed uglavnom ne bavi nekim komplikovanim zapletima sa mnogo spektakularnih događaja i velikim ansamblom drugih superheroja može da čitaocima, kondicioniranim na stalne snažne promene status kvoa, krosovere i DOGAĐAJE deluje kao dosadno. Sa druge strane, nagađate već, za mene je strip fokusiran na glavni lik, sa mnogo prostora da se analizira njegov karakter i bez rasipanja u rukavce podzapleta i krosovera praktično TAČNO ono što želi da čitam u serijalu o street-level heroju kakav je Daredevil. Ovakvog Daredevila je pisao Frank Miller, ovakvog Daredevila je pisao Brian Bendis i mada time ne pokušavam da kažem da je Ahmed nužno sebe lansirao baš u tu stratosfersku orbitu, mislim da je njegov pristup pripovedanju veran nekoj srži ovog lika i konzistentan sa duhom ovog stripa.

Chip Zdarsky je, uzgred, na kraju svog rada na Daredevilu u dobroj meri pored religiozne tematike, pažnju posvetio pitanjima socijalne pravde, diskutujući o kaznenom sistemu i njegovoj efikasnosti u resocijalizaciji osuđenih kriminalaca, odnosno neuspesima da oni, nakon izdržavanja kazne, budu išta drugo do ponovo osuđivani kriminalci. Ahmed ovoj temi prilazi iz drugog ugla i otac Matthew Murdock je, rekosmo, aktivan, služeći katolički sveštenik, ali njegov glavni posao je rad u domu za decu ulice koji drže on i još jedan sveštenik i gde grupu mladih osoba, uglavnom sa istorijom maloletničke delinkvencije, vaspitavaju i uče da budu socijalizovana, da imaju u sebi više ljubavi i poverenja nego agresije i nepoverljivosti.



Ahmed dobro rukuje ovom postavkom, dajući i Murdockovom kolegi, ocu Javiju ali i klincima u domu Saint Nicholas, dovoljno karaktera i distinktnih ličnosti da ih čitalac zavoli iako će, naravno, ovo biti  superherojski strip sa MNOGO akcije i spektakla u kojima oni nemaju minutažu. Naravno, jasno nam je da će Daredevilove ,,noćne" aktivnosti u nekom momentu dovesti i do ugrožavanja ovog prostora, da će deca biti izložena opasnosti, ali u Ahmedove kvalitete moramo ubrojiti i to da on decu ne tretira kao ,,ravne", statične likove koji služe samo da u čitaocu izazovu empatski refleks i želju da ih zaštiti. Umesto toga, deca su i sama višedimenzioni karakteri, sa nedostacima i manama – a u skladu sa činjenicom da su, jelte, nezrela kao i da su uglavnom živela izvan bezbednih okruženja porodica i institucija – i neka od njih će biti i u nekoj meri ,,zla", mada nikada na nekakav uprošćen, ,,žanrovski" način. Ahmed je pažljiv u ovom delu stripa i vrlo uspešno prodaje čitaocu osećaj krivice koji raste u glavnom junaku sa shvatanjem da je decu na neki način izneverio.

I ovo nije samo uobičajeno samooptuživanje superheroja koji nije sve uradio SAVRŠENO i onda sebe u monolozima optužuje da je bezvredan – a kakvo često viđamo kod scenarista koji formulu Stana Leeja kopiraju mehanički, bez ulaganja sopstvenog kreativnog napora – već nijansiran, uverljiv proces shvatanja glavnog junaka da njegove nesavršenosti bivaju amplifikovane onda kada od njega zavise druge osobe koje mu bezgranično veruju i da je on istinski, ,,tehnički" kriv za to u kom smeru odlaze njihovi životi. Superherojski strip se retko zaista bavi temom starateljske odgovornosti za sudbine dece – uglavnom se zadovoljavajući simboličkim gestovima – i Ahmedu se mora upisati u pobede to da on ovde njom barata prilično zrelo i pažljivo.

Pitanje kako je Matt Murdock uopšte živ u ovom stripu i, kad je već živ, kako to da je pop a ne advokat nikada ne dobija eksplicitan odgovor, a sam glavni junak to pripisuje božijoj milosti. Ali ovo i dalje ostaje pitanje kojim se bavi ne samo protagonista već i drugi članovi ansambla koji su Matta Murdocka i/ ili Daredevila poznavali u njegovom prethodnom životu. Ahmed ovde stvari postavlja u zanimljivu perspektivu: Elektra, bivša devojka i ljubav života Matta Murdocka je, kao što znamo, i sama uzela na sebe identitet Daredevila, sa jedne strane zato da Hell's Kitchen ne bi izgubio svog zaštitnika koji noću čini ulice ove četvrti nešto bezbednijim za običan svet, a sa druge da opere svoju savest od bivše karijere profesionalne ubojice*. Scenarista onda pravi interesantan erotski zaplet u kome je Elektra sa jedne strane tu da Mattu pomogne u njegovom novom životu, da ga zaštiti i podrži i čitalac vrlo jasno vidi da ona prema njemu gaji nimalo dvosmislenu ljubav i erotsku žudnju, ali da ga istovremeno i malo mrzi što joj je Bog, jelte, draži i bliži od nje. Ovo je odrađeno spretno i ubedljivo, pogotovo sa pažljivim radom na liku koji onda u jednom trenutku uspe da preboli Matta i bude spreman da uđe u novu životnu fazu.
*uzgred, kako je Elektra ćerka grčkih roditelja, rođena i odrasla u Grčkoj, i majka joj se još i zvala Christina, bilo bi zanimljivo kada bi neko negde seo i napisao strip koji istražuje NJENE religiozne poglede naspram Daredevilovih pogled na veru, krivicu, iskupljenje itd. a koji bi dolazio iz sekularne perspektive, ali sa pravoslavnim predznakom. Ni Zdarsky ni Ahmed ovo nisu uradili, pišući je kao ateistkinju / agnostikinju, iako je i Elektra lik koji ima iskustvo umiranja i ponovnog rađanja i nije nerezonski da ima nekakve misli o svemu ovome.



Sa druge strane je Mattov najbolji prijatelj i bivši partner u advokatskoj kancelariji, Foggy Nelson, a koji je nakon Millerovog Daredevila postao jedan od omiljenih likova među čitaocima, sa momentima dobro zarađenog protagonizma. Foggyja ovde nema MNOGO, strip se pre svega fokusira na Matta ali i on služi da glavnom junaku natovari na leđa prilično zasluženu krivicu za to što ga je ovaj mesecima pustio da misli kako je mrtav i nije mu se javljao. To da je Foggyjev novi partner u kancelariji bivši policijski detektiv Cole North, lik koga je Zdarsky uveo tokom svog rada na Daredevilu je takođe sjajan potez jer je North jedan harizmatičan, vrlo upečatljiv lik i to da je Foggy njime ,,zamenio" odsutnog Matta, misleći da je ovaj pokojni snažno doprinosi intenzitetu osećaja krivice i samooptuživanju na Mattovoj strani.

Cela ta psihološka konstrukcija u kojoj Matt oseća neizmernu zahvalnost svevišnjem što mu je dao novi život i dopustio mu da mu služi, ali sve više shvata da ima neotplaćene moralne dugove i repove krivice koji se vuku za njim bez obzira na mantiju i bogougodan rad sa decom materijalizuju se u dugačkom zapletu u kome Daredevil ima susrete sa praktično otelotvorenjima sedam smrtnih grehova. I odmah da kažem, ja sam po pravilu vrlo sumnjičav prema superherojskom stripu koji radi direktno sa religioznim motivima i stavlja ih u ,,stvarni svet", jer je ovo uvek teško pomiriti sa činjenicom da, konkretno u Marvelu, imamo bogove skandinavskog i starogrčkog panteona kao redovne likove u stripovima, ali i nekoliko ,,đavola" koji vladaju ,,paklom" vrlo judeohrišćanske provinijencije i u različitim stripovima su različiti među njima ,,glavni" i imaju različite ,,moći" i to je jedna uglavnom nekonzistentna, protivrečna konfuzija. Neki stripovi sa ovim dobro rade – recimo neki Ghost Rideri – i mislim da je i Ahmed ovde demonstrirao dosta veštine u rukovanju demonima sa kojima Daredevil ima posla, uspevajući da ih smesti na idealno mesto između metafore i stvarne, fizičke pretnje sa kojom Matt mora da se izbori.

Jako je pomoglo i to što su ih crtači uglavnom uradili fantastično, nudeći ubedljivu biblijsku fantazmagoriju u njihovom dizajnu a Ahmedu ide kredit za to da je ovo iskoristio za najveći deo dugačkog zapleta ovog stripa, usmeravajući glavni lik da preispituje i evoluira svoj stav prema Bogu, sopstvenoj krivici i ulozi u služenju Božijoj volji. Obično kažemo da je najbolji karakterni rad u prozi onaj u kome se lik ubedljivo menja kroz narativ, i Ahmed ovo postiže na jedan organski način, spretno se krećući između realističnih, real-life problema sa kojima se Matt suočava tokom rada sa domom Saint Nicholas, tih fantazmagoričnih sukoba sa demonima i njegove žudnje i strasti koje ne može da porekne i  ignoriše ma koliko sebe ubeđivao da je sada pop koji živi urednim, jednostavnim životom u kome nema mesta za nečiste misli.



Ovo potonje jeste jedan od dragocenih elemenata ovog stripa: Ahmed zaista piše Matta na jedan ,,zreo" način baš time što pokazuje da odrastao, realizovan čovek ne mora nužno biti i emotivno zreo. Ono što bi kod nekog drugog bila samo sapunska opera u Ahmedovim rukama se pretvara u ponovo prilično nijansiran prikaz muškarca koji pati zbog ljubavi na jedan ubedljiv način, i, štaviše, ponaša se vrlo krindži u Elektrinom prisustvu sa ponovljenim trapavim skoro detinjastim pokušajima da je osvoji igrajući na kartu emotivne ranjivosti iako je ona jasno pokazala da je suviše puta bila povređena i da među njima sem poslovnog odnosa neće nikada više neće biti ničega. Čujte, ovo je DOBRO pisanje likova i građenje karaktera i njihovih odnosa na osnovu životnih iskustava i MORA se pohvaliti. Kasnije će Matt ući u vezu sa drugom ženom – Nyla Skin, zanimljiv i VRLO malo korišćen lik iz vremena kada je Daredevila pisala Ann Nocenti – i Ahmed i ovde pokazuje zrelost i spretnost, prikazujući kako među dvoje bivših ljubavnika plane novi plamen strasti i emocije, kako upravo Mattova emotivna ranjivost i konfuzija njega čine privlačnim jakim i samostalnim ženama, ali kako su ta konfuzija i emotivna ranjivost u krajnjoj liniji i detinjaste, infantilne karakteristike njegovog karaktera i da, dok ih ne prevaziđe on naprosto neće biti prikladna osoba za dugu, stabilnu vezu.

Mislim, ovo je kvalitetan rad sa likovima i to da strip nema mnogo SPEKTAKLA nalik onome što su radili Waid, Soule i Zdarsky kod kojih je Daredevil često bio lik od kog zavisi sudbina čitavog grada za mene nije nedostatak, naprotiv. Pogotovo što akcije ovde ima sasvim dovoljno, prvo u tom dugačkom zapletu sa sedam grehova koje Matt mora da prepozna i da se iskupi, a onda i, prema kraju Ahmedovog rada sa nekim drugim tematskim protivnicima, uključujući zanimljivog tech-bro ,,biohakera" koji stripu daje momente osvežavajućeg body horrora.

Potencijalno najkontroverzniji element stripa je tretman Kingpina ali moram da priznam da se meni i TO dopalo, sa ,,kraljem zločina" koji u jednom katarzičnom, strahovito tenzičnom momentu i sam postaje vernik i Ahmed se na zanimljiv način igra sa ovim konceptom. Finale serijala u kome Daredevil i Elektra imaju jedan poslednji sukob sa Kingpinom (Ahmed prethodno stavlja prilično jaku tačku na karijeru Bullseyeja, čoveka koji je tokom Millerovog Daredevila Elektru ubio, i uspeva da osećaj pravične osvete i kazne izmeša sa ponovo sasvim opravdanom krivicom) su kritikovali zato što stvari vraća na default podešavanja (Matt i Elektra se drže za ruke i ,,probaće ponovo", Kingpin je ponovo manijakalni, ambiciozni karijerni kriminalac), i to nakon 25 brojeva u kojima su se likovi zaista intenzivno menjali, i ja mogu da prihvatim da je ovo razočaravajuće. Ali, mislim, to je neka priroda superherojskog stripa – voleli je ili ne – i naravno da je Ahmed morao da ,,pospremi kuću" na kraju svog rada i da je ostavi u urednom stanju za Stephanie Phillips čiji je Daredevil krenuo ovog Januara. Poštujem da je za nekoga ovo nezadovoljavajući zaključak serijala koji je radio nadahnutije i ambicioznije, ali za mene je važno da smo imali 25 epizoda uglavnom vrlo dobrog, karakternog superherojskog stripa i da najveći deo vremena obavezni sastavi i urednički diktirane forme nisu tu ambiciju ograničavali i suzbijali. Drugim rečima, mislim da je Ahmed uradio dobar strip, tiši i intimniji nego što biste možda očekivali, ali da je to bila dobrodošla promena smera i tona, kao i da su teme serijala bile zanimljive i uglavnom zrelo obrađene.



Ništa manje važno, ovo je veliki deo vremena bio jako dobro crtan i kolorisan strip. Aaron Kuder ga je započeo i doneo svoj tipično glamurozni, čisti stil kojim je i nametnuo izgled za čitav serijal. Pre Marvela Kuder je godinama radio za DC i to je, zajedno sa glavnom inspiracijom koju u njegovom radu predstavlja Arthur Adams, rezultiralo vrlo disciplinovanim linijama, vrlo preciznom geometrijom. Kako već rekosmo, Kuder je i bio zaslužan za dizajn demona sa kojima Matt ima posla u ovom serijalu i tu je obavio izvanredan posao a onda je pored njega i paralelno sa njim ovde radila i gomila drugih crtača, tušera, kolorista: Farid Karami, Germán Peralta, Cam Smith, Jesus Aburtov, Juann Cabal, Luigi Zagaria, Chris Campana, Craig Yeung, Yen Nitro, José Luis Soares Pinto, Carlos Nieto, Oren Junior, Jonas Trindade, Erick Arciniega, i naravno neizbežni Clayton Cowles na leteringu. Naravno, prema kraju serijala, Kuder je otišao da radi druge stvari a Marvel je uzeo jeftinije, manje poznate umetnike da ovaj strip dovrše, ali mislim da je i tu obavljen uglavnom solidan posao i da strip ne gubi mnogo na kvalitetu i karakteru. Stari fanovi će posebno voleti da vide ,,crni oklop" koji Daredevil nosi u nekoliko epizoda pred kraj.

Ahmedov Daredevil će verovatno dugo živeti u senci onog što je sa likom radio Chip Zdarsky i svakako razumem zašto je jedan, rekosmo, srazmerno intimniji i tiši strip usredsređen na glavni lik i bez mnogo zapleta vezanog za grad, planetu ili univerzum, dobio i manje entuzijastične reakcije. No, nadam se da će istorija stvari postaviti na svoje mesto i da će ovaj serijal biti prepoznat kao primer dobrog, kvalitetnog karakternog rada i zanimljivih, doslednih filozofskih eksploracija vere, krivice, ljudskih strasti. Meni je to sve bilo pitko i interesantno pa ako želite da se i sami zainteresujete i napijete, možete putem Amazona pokupovati svih pet kolekcija.

[Meho Krljic]

Na red je došao i Batman: Dark Age, miniserijal iz pozne 2024. godine i središnji deo (još uvek zvanično nepotvrđene) trilogije o alternativnim istorijama tri najveće DC-jeve superherojske ikone, osmišljene i realizovane od strane nekih od najvećih i najzanimljivijih autora u savremenom superherojskom stripu.



Batman: Dark Age izlazio je u drugoj polovini 2024. godine – sa kolekcijom u prvoj polovini 2025. – i predstavlja svojevrsni nastavak za Superman: Space Age iz 2022. i 2023. godine. Superman: Space Age je bio i neka vrsta probnog balona, trodelna priča koju je ovaj isti kreativni tim napravio za DC-jev Black Label, pažljivo praveći sanitarnu distancu između tog stripa i DC-jevog mejnstrim kontinuiteta i formatirajući ga kao poseban narativ u alternativnom kontinuitetu koji neće nužno imati uticaja ni na šta drugo izvan njega. No, autor scenarija za taj serijal kaže da je, dok ga je pisao, fokusirajući se na Supermena, sve vreme razmišljao o tome kako bi se Betmen ponašao u ovim, specijalnim okolnostima, pa je onda Betmen i zauzeo dobar broj stranica Superman: Space Age, sve dok autor nije shvatio da ima previše ideja i da je jedino pošteno da DC-ju predloži da se napravi i separatni strip o Betmenu u istom univerzumu.

Srećom, Jim Lee je razuman čovek i, pored svih suludih stvari koje su se dešavale ovoj firmi onako kako je njena majka-kompanija poslednjih godina silazila niz tobogan racionalnog u primordijalni haos jurnjave za divljim investicionim kapitalom, spaljujući MNOGO mostova i pišajući po MNOGO svog legata u ovom procesu, on je nekako uspeo da DC-ju obezbedi relativno stabilnu uredničku viziju i kreativnu orijentaciju a koja se materijalizovala i u srazmerno dobrom biznisu. Pošto se zna koja je jedina metrika što se u ovakvim situacijama gleda, da odmah kažemo da DC poslednjih par godina apsolutno dominira u nadmetanju između njih i Marvela i gotovo svi najprodavaniji superherojski stripovi dolaze iz ove kompanije.

U svakom slučaju, Lee i ko je već tu još bio odgovoran (urednici Paul Kaminski i Brittany Holzherr, na primer) je dao zeleno svetlo da se radi poseban serijal o Betmenu u istom univerzumu i onda je isti kreativni tim mogao da se vrati na mesto zločina i ne samo pokaže čitaocu više tog intrigantnog alternativnog Betmena koji je bio dragocen element priče u Superman: Space Age, već i da simultano primakne oko ,,kamere" bliže ulicama i običnim ljudima i demonstrira nam kako je stvarno izgledao život tokom turbulentnog perioda što smo ga pratili u prethodnom stripu ali onda i da proširi kadar i pokaže nam i šta je bilo posle.

Čitalac je bez sumnje zapazio da sam Batman: Dark Age gore opisao kao ,,svojevrsni" nastavak Superman: Space Age, a ako je čitao taj serijal takođe se bez sumnje sada pita kako je tu moglo da bude ičeg ,,posle".  Čitava poenta Superman: Space Age vrtela se oko činjenice da je čitalac, zajedno sa glavnim junakom, od samog početka stripa bio potpuno svestan da se on odvija u univerzumu koji je osuđen na nestajanje, sa praktično tačnim datumom kada će prestati da postoji i da narativ koji pratimo nije očajnička i herojska borba u kojoj će protagonist uspeti da učini nemoguće i spasi nešto što ne može biti spaseno, već naprotiv, hronika življenja sa svešću o tome da sve što poznajete nestaje u jednom tačno određenom trenutku i sazrevanja u STVARNOG heroja pod hipotekom te svesti.



Utoliko, to da Batman: Dark Age počinje 2030. godine u futurističkom, dobro uređenom i dobro održavanom Gotamu je prvo iznenađenje koje nam ovaj strip servira. Kako je autor scenarija ,,kraj" ovog univerzuma vezao za DC-jev veliki krosover iz 1985. godine, Crisis on Infinite Earths, a koji su urednici iskoristili da kolabiraju desetine paralelnih univerzuma u jedan i konsoliduju istorije likova što su sa decenijama akumulirale gomile protivrečnih elemenata, tako je i u Superman: Space Age bilo sasvim eksplicitno pokazano da ovaj alternativni univerzum ne postoji posle 1985. godine. A ipak, 2030. je godina, Gotam je grad impresivno efikasnog šinskog saobraćaja, niskog zagađenja i bujnog zelenila, a ostareli Bruce Wayne je deda u invalidskim kolicima koji sedi i na ripit gleda reklame za ,,Gotam, grad budućnosti" koje je još njegov otac naručio za sajam 1956. godine, predstavljajući sugrađanima svoju viziju inkluzivnog, zdravom životu prilagođenog grada. Takođe, Bruce Wayne živi u staračkom domu gde ga leči unuka komesara Gordona (sa prezimenom Grayson) i bori se sa demencijom.

Doktorka Grayson mu onda daje knjigu na kojoj su sve stranice bele, bez štampe (,,Deluje kao lagano štivo", frkne on, ne odustajući od poze džangrizavog matorca u koju se sada uveliko uživeo) i instruira ga da je popuni svojim uspomenama, ,,dok ih još ima". Sledećih šest brojeva čitalac će pratiti Brucea Waynea/ Batmana kroz nekoliko decenija, onako kako se on bude prisećao svog života, svojih roditelja, lekcija koje je od njih naučio i onih koje je shvatio tek kad je bilo MNOGO kasno, odluke da postane Betmen, prijatelja koje je imao i svega što je usput izgubio, dobrih dela i strašnih, glupih promašaja i gubitaka koje nikada neće prežaliti...

Mark Russell, jer naravno da o njemu pričamo, je scenarista možda poznatiji po svojim satiričnim, humorističkim stripovima (videti pod Flintstones, My Bad, Not All Robots, Billionaire Island, Second Coming, Rumpus Room itd.), koji se kroz često sirovi humor bave socijalnom kritikom, ali za njega je i pripovedanje alternativnih istorija superherojskih ikona neka vrsta druge prirode, pogotovo kada se radi o stripovima koji izlaze decenijama i sami su vrlo podložni analizi socijalnih i političkih tema utkanih u njihove narative, a koji su evoluirali tokom tih istih decenija. Za Marvel je Russell uradio odlični Fantastic For: Life Story, a sa ,,age" trilogijom za DC je dobio još šire polje da se na njemu poigra.

Jer, ako se Batman: Dark Age posmatra naspram Superman: Space Age, postaje jasno koliko Russell efektno koristi razlike između Supermena i Betmena da napravi dva stripa što se dešavaju u isto vreme, bave se sa dve gotovo identično poznate i voljene ikone pop-kulture a da su istovremeno i praktično suprotstavljeni baš onako kako su Suprotstavljeni Supermen i Betmen, bez obzira što su ta dva čoveka najveći deo svoje istorije bili saradnici, saveznici i prijatelji.



U Superman: Space Age Russell je glavnog junaka spretno tretirao i analizirao kao natčoveka koji, kroz tešku, decenijsku borbu i mnogo introspekcije uči šta znači biti čovek. U Batman: Dark Age, pak, Russell majstorski istražuje formativnu traumu gubitka roditelja kod Brucea Waynea i njegov put da, od deteta koje ne prestaje da bude u žalosti i svaki svoj gest reflektuje o uspomenu na pokojne roditelje, uči da bude odrastao muškarac, na koga bi roditelji bili ponosni ne kao što ste ponosni na kućnog ljubimca što je naučio novi trik, već kao na ravnopravnu odraslu osobu koja čini neke poštovanja, pa i divljenja vredne stvari.

Russell je, to smo već više puta pominjali, ozbiljan hrišćanski vernik (napisao je nekoliko knjiga koje se bave biblijskim temama) i deluje kao da bi Supermen, sa svojim bogolikim atributima i isusovskom, martirskom dispozicijom bio ,,prirodniji" lik da on sa njim barata. Ali Russell je pre svega duboko humanistički nastrojen autor, čovek sa izraženom empatijom i njegov impuls je uvek da u svojim likovima traži ono najranjivije a zatim, kada ga nađe, da im pomogne da bol umanje.

Ovo je možda i hipertrofirano u nekoj meri i Batman: Dark Age, možete se kladiti, ima prepoznatljiv russellovski narativni metod u kome se na slikama dešava stvarni narativ, dok u titlovima gledamo misli i kontemplacije protagonista koje su melanholične, setne, čak depresivne, sa stalnim propitivanjem svrhe delanja i sumornim refleksijama na život kao tešku kušnju i sumornu dolinu suza. Dve su stvari onda koje spasavaju Batman: Dark Age od toga da bude maniristički ispisan misery porn koji kupi neke lake poene kod depresiji sklone publike time što se stalno vrti u krugu gubitka, poricanja svake nade, besmislenosti.

Prva je ta da Russell ide prema jednom jasnom cilju i, kako je ovo strip koji se dešava u alternativnom kontinuitetu, a koji još ima i vremenski jasno određen rok trajanja, onda njegov Betmen/ Bruce Wayne sme da se radikalno menja tokom tog stripa i dobija ono što superheroji – pogotovo u svom glavnom kontinuitetu – izuzetno retko dobijaju: priliku da sazri, čak i do mere da napusti superherojski posao, nastavi da pomaže zajednici na druge načine* i bude pritom SREĆAN.
*što je, primetiće ciničniji među nama, lako nekome ko je multimilijarder, ali ovo je i strip koji pokazuje da SVAKO ima priliku da bude heroj i jedna od kulminacija narativa u šestoj epizodi i jeste refleksija na lekciju koju je Bruce dobio od roditelja kada je bio dečak a majka ga vodila u posetu sirotištu koje je otvorio njegov otac, da vidi decu bez roditelja i shvati da SVAKO za NEKOGA može da bude heroj

Druga je, pa, to da je Russell naprosto DOBAR PISAC. I to mislim u tom nekom najtehničkijem, najzanatskijem smislu: on ima lepu rečenicu, dobre slike, odlično koristi stilske figure i čak i kada ste svesni da po peti put kaže istu stvar o tome koliko se, što ste stariji,  vaše razmišljanje sve više svodi na meditaciju o greškama i gubicima tokom svih vaših godina, on uvek ima nov svež i naprosto elegantan način da to kaže. ,,Život je serija odluka koje donosimo u trenutku i godine kajanja zbog tih odluka" ili ,,Da li su uspomene zapravo ovo? Gledate film u kome sami igrate i sve vreme vičete NE, a znate da to neće ništa promeniti?" ili ,,Život je kao film u kome je prva polovina puna ljubavnih scena, tuče i jurnjava automobilima a druga pokazuje čoveka koji svaki čas uzme da malo odrema. Možda zato toliko ljudi insistira življenju u prošlosti. To je ono gde drže život." Russell ima još gomilu ovakvih mini-aforizama na čiju tematsku repetitivnost ne možete da se naljutite jer ih autor pretvara u duhovite, pomalo i samo-satirišuće opservacije a onda i jer, kako rekosmo, sve to kumulativno ipak prikazuje Brucea Waynea koji spoznaje vrednost življenja PO SEBI a ne življenja u potrazi za osvetom ili nekakvim jednako efemernim ciljem potpune transformacije društva u kome živi.



I sad, baš to što je narativ postavljen na pozadinu nekoliko turbulentnih decenija američke (i ljudske) istorije, mu daje taj potencijal da lik sazreva dinamično ali uverljivo. Russell, kao i u slučaju Superman: Dark Age, sa narativom polazi od ranih šezdesetih i prati svet do njegovog kraja polovinom osamdesetih, prolazeći kroz bejbi-bum optimizam ranih šezdesetih, zatim kombinaciju socijalnih renesansi i imperijalističkih ratova koje su donele pozne šezdesete i rane sedamdesete, pa onda i postepeno gubljenje kontrole krajem sedamdesetih i u osamdesetima kada će investitorski kapitalizam početi da iza sebe ostavlja Marksovu teoriju vrednosti koja radu pripisuje ključnu ulogu i ekonomiju pretvoriti u seriju riskantnih kockanja i slepih nagađanja. Russell je neko ko očigledno poznaje i voli socijalno osvešćeni superherojski strip iz sedamdesetih godina prošlog veka, ali on u ovom narativu koristi još i više podteksta, pa je na primer posmatranje napretka firme Wayne Enterprises – otete mladom Bruceu Wayneu par nedelja pre nego što je trebalo da postane punoletan i ostvari svoje nasledno pravo – koja od urbanog razvoja i građevine snažno pivotira ka farmaciji (legalnoj i ilegalnoj) i proizvodnji oružja i vojne opreme, posebno zabavno jer na njenom čelu umesto Waynea sedi Pariah, direktna spona sa pomenutim Crisis on Infinite Earths. Pariah je, naime jedini čovek na planeti koji je ne samo svestan postojanja paralelnih univerzuma već i koji će, zato što je već video nestajanja drugih univerzuma i zna kako su njihove istorije tekle, da pravi natprirodno tačne investicione predikcije i kompaniju dovede do neverovatnih uspeha. Metafora da je najbolji predsednik kompanije onaj koji tačno zna kada je kraj sveta i u stanju je da iz ovog znanja izmuze najveću moguću dobit za svoju kompaniju je tako elegantna a ona je samo delić ovog narativa.

Russell ima neke ,,očiglednije" socijalne komentare ovde, sa, na primer, dugačkim pasažom koji se dešava u Vijetnamu gde mladi Bruce Wayne služi u specijalnim jedinicama tokom Vijetnamskog rata, ali i ovde je on suptilan i pušta podtekst da radi za njega. Na primer, kada postojanje Supermena bude potvrđeno a onda se i potvrdi da je on ,,Amerikanac", vojnici na frontu slave jer su sigurni da će svakog časa natčovek u plavom i crvenom doleteti da dobije rat umesto njih i da će oni doživeti da idu kući. Ovo se naravno ne dešava jer, iako Batman: Dark Age dosta toga duguje Mooreovom i Gibbonsovom Watchmenu, Russell je, rekosmo, prevashodno humanista i mada se njegov narativ kreće ka uništenju celog univerzuma, njegove likove odlikuju empatija i humanost.



I on njima izuzetno spretno barata, štaviše, uspevajući da velike delove kanonske istorije Betmena ovde sažme, smisleno varira i prilagodi svom narativu. Selina Kyle će i ovde postati Bruceova ljubavnica, ali neće mu biti ni prva žena u životu niti neko ko mu se dao zato što je on prosto Alfa-mužjak. Pingvin i Riddler će predvoditi vojsku gotamskih ,,tematskih" kriminalaca ali će oni imati svoje posebne ideološke i političke odlike a koje su u mejnstrim verzijama njihovih likova uvek bile prisutne, samo im je Russell ovde dopustio da izađu na površinu. Bruceova opsesija Gotamom kao ,,njegovim" gradom, koja u stripovima glavnog kontinuiteta ume da poprimi vrlo posesivnu, praktično feudalnu dimenziju, ovde je majstorski obogaćena raspravom o samom konceptu grada koji ide kroz čitav strip, od toga da je grad prvo mesto na kome je čovek regularno susretao ljude koje ne poznaje i nije se sa njima borio i da je on zato kamen-međaš u izgradnji civilizacije i čovečanstva pa do opservacije da, iako se ratovi danas vode na mnogo načina, nivoa i mesta u isto vreme, oni se završavaju kada grad padne pred moćnijom silom. I onda priča o Bruceu koji uzima legat svog oca o ,,Gotamu, gradu budućnosti" i sa njim radi nešto mnogo više nego što je čak i otac mogao da zamisli* dolazi ne kao ispunjenje imperijalnog/ patrijarhalnog prava da muškarac sa svojom imovinom uradi nešto veliko, već kao organska emanacija duboke ljubavi za zajednicu koja u Bruceu samo raste tokom stripa iako Gotam sa godinama pada sve dublje u kriminal i socioekonomsku koroziju.
*mada, da budemo fer, otac nije znao da se univerzum završava za koju deceniju i nije zbog toga morao da planiranje ubaci u turbo-mod

Russell onda i veoma vešto kontrastira Betmena ostalim superherojima na Zemlji, pokazujući ga kako pristupa Ligi Pravde ali i kako tamo sebe vidi kao marginalca, nekoga ko razmišlja o urbanoj sirotinji i epidemiji bolesti zavisnosti na ulicama, dok njegove kolege govore o paralelnim univerzumima i pretnjama koje će doći iz svemira. Pitanje da li je UOPŠTE vredno boriti se za živote pojedinaca kada znate tačan datum na koji će SVI životi u univerzumu nestati je bilo u centru i u Superman: Space Age, a Russell ovde na njega nalazi svež, originalan i Betmenu iznenađujuće prirođen odgovor.

Jer, Russell ne zaboravlja da je na kraju krajeva Betmen ipak samo čovek. Pun para i od mladosti navikao da ne igra po tuđim pravilima, ali ipak samo čovek u kostimu, bez supermoći i ,,kosmičke" perspektive iz koje posmatra život i ljude oko sebe. Prikaz svesnih napora njegovih roditelja da ga socijalizuju i naviknu da ljude oko sebe posmatra kao sebi ravne iako je privilegovaniji od njih se onda do kraja stripa isplaćuje u seriji efektnih scena gde Betmenov zavet da nikada ne ubija nije samo detinja mantra koju on ponavlja, zadovoljan da nikada ne odraste i odsutnim roditeljima pokaže da ih i dalje sluša, već element sazrele, odrasle osobe koja je videla najgore stvari što ljudi jedni drugima mogu da ih urade i onda ugradila zavet neuzimanja života u filozofiju snage, sposobnosti, spremnosti na strateško planiranje i taktičku improvizaciju tako da na kraju imamo Betmena što nije puka hodajuća trauma i nabildovani napušteni dečak već, jelte, čovek sa odraslim intelektom i odraslim – koliko god snažne one bile – emocijama.

Ovo se, takođe, odlično uklapa sa dva glavna negativca koje Russell stavlja naspram Betmena, pišući i Ra's Al Ghula i Jokera kao briljantno pomerene verzije svojih originalnih predložaka. Znate da je pisac dobar kada on u istom narativu ima ne jednog nego dvojicu tematskih homicidalnih psihopata sa opasno magnetičnim aurama bad boy šarma, a da su oni istovremeno sasvim različiti po svom klasnom poreklu, ideološkim stavovima, političkim ambicijama. I da obojica služe da Bruce sazri i bude VIŠE nego čovek koji noću navlači crni kostim, kači se o kablove i udara po kriminalcima.



Kad smo već kod crnog kostima, Mike Allred i Laura Allred su sa Superman: Space Age već na najbriljantnije načine varirali klasični kostim što ga je za rane Betmenove avanture dizajnirao Bob Kane, ali su i izvanredno radili u svetu kome je Mikeov tradicionalni, pop-artom jako inspirisani stil naprosto prirodna ekspresija. Sa Batman: Dark Age je ovaj ilustratorsko-koloristički bračni par imao još šire platno da na njemu slika i ovaj serijal demonstrira svu Mikeovu posvećenost kompozicijama ne samo pojedinačnih slika već i tabli, sa stalno varirajućim lejautom i gomilama izvanrednih – a u narativ organski, neusiljeno udenutih – poigravanja sa geometrijom. Dalje, kostimi su ovde izvrsno osmišljeni sa puno sjajnih varijacija na old school radove i vrlo spretnim trasiranjem putanje od gizdavijeg senzibiliteta koji je karakterisao rad Carminea Infantina sredinom šezdesetih, pa preko ,,ozbiljnijeg" Betmena Irva Novicka, do modernog, odraslog Betmena poznih šezdesetih i ranih sedamdesetih oblikovanog rukama Neala Adamsa i Jima Apara.

Takođe, ovde ima mnogo akcije jer je ovo Betmen koji uskače kroz zatvorene prozore i bije se sa mafijašima radije nego Betmen koji ima dronove, satelite, kompjutere i robote, i mada Mike Allred nije najkinetičkiji crtač na sceni – naprotiv, njegovi likovi uvek imaju izvesnu krutost i strogost koja podseća i na način na koji su ljudsku anatomiju predstavljali umetnici poznog srednjeg veka – te su scene akcije po pravilu izvanredne, sa uvek briljantno osmišljenim lejautom table i perfektnom režijom.

Laura Allred, sa svoje strane, pazi da ovaj strip ne bude previše šaren jer mu je, na kraju krajeva ,,mračno doba" u naslovu. Njen inače veoma vibrantni kolorni program se zato ovde često umiruje zagasitim tonovima pozadina, zidova zgrada, vijetnamske džungle u kojoj je gotovo uvek pomrčina, delom zbog gustog drveća a delom jer se skoro sve scene dešavaju po noći, pa onda i tim veoma tamnim kostimima koji i TREBA da samu anatomiju ljudi što ih nose (Batman, Catwoman, kasnije Batgirl i Nightwing) učine nejasnom, neodređenom, stopljenom sa pozadinom. Naravno, onda kada negde bljesnu boje, recimo, kada vidimo prvi dizajn za Robinov kostim, to je kao da je neko upalio reflektor usred košmara. Letering Davea Sharpea se sjajno snalazi sa Russellovim prilično kompleksnim tekstom dajući mu izražene glasove i potreban ton da se savršeno uklopi sa crtežom i kolorom.

Batman: Dark Age je, dakle, odličan superherojski strip, a koji mogu da preporučim i čitaocu koji ne prati Betmena, DC-jeve stripove ili superheroje generalno sa nekom velikom posvećenošću. Ovde vam je dovoljno da imate zdravo interesovanje za ovakve narative i da posedujete generalnu svest o Betmenovoj istoriji i ispratićete narativ bez ikakvih problema. Njegove spone sa ,,pravom" istorijom Betmena, aluzije na nju, manifestna, radikalna odstupanje od nje itd. će svakako služiti da poznavaocima oplemene čitanje i omoguće dosta momenata u kojima će znalački klimnuti glavom u prepoznavanju referenci, ali vrednost Batman: Dark Age je u tome da je ovo samostalna, zaokružena priča čije su poruke univerzalne i shvatljive svakome, bez obzira koliki čitalački staž ima. Sugerišem JAKU kupovinu i čitanje ovog stripa, na primer putem Amazona, a istovremeno i strpljivo čekam da se pominjani ali za sada ne i zvanično najavljeni treći deo trilogije (za koji se šuška da bi trebalo da se zove Wonder Woman: Golden Age) konačno pojavi. Pa ćemo se tada već ćerati.