Strip album koji upravo citam

[Truman]

Uzeo sam na francuskom čitati Gaston Lagaffe, odnosno po naški Gaša Šeprtlja.
Prve dve epizode su sapravo samo kratki skečevi od po 2-4 kaiša uz tekstove od po stranicu-dve između delova stripa koji daju informacije o ovom junaku. Mislim da u kasnijim epizodama imamo "celovečernje" doživljaje ovog smotanog Belgijanca.
Ako je Meho čitao Gašu voleo bih da ostavi utisak.

[Meho Krljic]

Ostavljao sam utiske dvaput, evo linkovi za blog verzije tih prikaza jer me mrzi da ih tražim ovde:

https://cvecezla.wordpress.com/2024/11/04/procitani-stripovi-gomer-goof-vol-11-goof-off-at-gomer-corral-volume-11/

https://cvecezla.wordpress.com/2026/04/22/procitani-stripovi-gomer-goof-twenty-one-goof-salute/

[Truman]

Ostavljao sam utiske dvaput, evo linkovi za blog verzije tih prikaza jer me mrzi da ih tražim ovde:

https://cvecezla.wordpress.com/2024/11/04/procitani-stripovi-gomer-goof-vol-11-goof-off-at-gomer-corral-volume-11/

https://cvecezla.wordpress.com/2026/04/22/procitani-stripovi-gomer-goof-twenty-one-goof-salute/

Hvala ti, Meho. Uživao sam u tekstovima, posebice ovom prvom koji daje širu sliku u prirodu stripa i stil autora.
Da, na scribdu ima 21 epizoda. Pošto je moj francuski još slab taj put će potrajati ali verujem da ga vredi preći! Čeka me ovih dana treća epizoda.

[Meho Krljic]

Svakako je za pohvalu da se trudiš da naučiš Francuski čitanjem stripova                     

Samo imaj na umu da ćeš, čitajući Gastona, naučiti Francuski koji koristi belgijski sleng iz šezdesetih i sedamdesetih godina prošlog veka     

[Truman]

Svakako je za pohvalu da se trudiš da naučiš Francuski čitanjem stripova                     

Samo imaj na umu da ćeš, čitajući Gastona, naučiti Francuski koji koristi belgijski sleng iz šezdesetih i sedamdesetih godina prošlog veka     

Čitanje stripova mi nije jedina metoda, imam sreću pa firma za koju radim organizuje kurseve jezika.
A sleng samo širi uvid u jezik.

[Meho Krljic]

Iz nekog razloga baš volim biografske stripove. Biografski film mi je manje zanimljiv – ili, da tako kažem, biografski film sa dokumentarističkim temeljem i dodatnom nadgradnjom u inscenacijama mi nije nekakva gledalačka preferenca u bilo koje doba dana – a biografska publicistika mora da bude JAKO DOBRO napisana da bih je uzeo u ruke i u njoj me inscenacije po pravilu odbijaju jer mi gotovo uvek deluju fejk. Ali mahnite mi ispred nosa biografskim stripom i odmah ću podići uši a za njima i dupe iz fotelje i, ako ste bili lukavi pa nešto poput grafičkog romana Lucas Wars stavili kao mamac u mišolovku primerenu mojim razmerama (ili, nedobog, u istu takvu paukovu mrežu), velika je verovatnoća da ćete me uhvatiti.




Pretpostavljam da je razlog to što u stripu čak i dokumentaristički delovi zahtevaju isti artizam koji se primenjuje u inscenacijama i postoji jedna organska konzistentnost pripovedanja koja meni prija. Kada se pritom radi o zanimljivoj ličnosti, pa još u zanimljivom periodu njenog života, sve je perfektno.

Da li je George Lucas zanimljiva ličnost? Rekao bih da je čovek koji je snažno revolucionisao američku (pa onda indirektno i svetsku) filmsku industriju i izmaštao jedan od najpopularnijih fiktivnih univerzuma u poslednjih pola stoleća to po definiciji. Razume se da DANAS mnogi Lucasa gledaju samo kao trgovca koji ništa kreativno nije uradio od osamdesetih godina prošlog veka a dobar deo tog vremena je proveo čineći ono dobro i kreativno što je uradio u sedamdesetima i osamdesetima lošijim i generičkijim, da bi na kraju sve to prodao jednoj od najvećih korporacija na svetu i finalizovao svoj put od ultimativnog maštara do ultimativnog prodavca – ali ovaj strip se bavi Lucasovim ,,origin storyjem" i prati Georgeov put od rođenja i dečaštva provedenog u malo učenja i mnogo fantaziranja (čitanja stripova, gledanja Flasha Gordona i drugih pustolovnih i naučnofantastičnih radova na televiziji) do čoveka koji je pokorio Holivud filmom u koji niko nije verovao. Ponajmanje 20 Century Fox a koji je danas i sam u vlasništvu iste korporacije kojoj je Lucas prodao svoje dečačke snove.

Lucas Wars je na Engleskom jeziku izašao Septembra prošle godine za njujorški 23rd Street Books, ogranak moćnog Macmillana posvećen stripovima za odrasle* a u pitanju je prevod vrlo uspešnog francuskog albuma koji je pod nazivom Les Guerres de Lucas 2023. godine izdao pariski Deman Éditions. Kako je ovaj strip još pre publikovanja u Francuskoj bio licenciran za izdavanje u petnaest država i kako je Oktobra prošle godine izašao i njegov nastavak, za koji je razumno očekivati da će 23rd Street Books uskoro najaviti i englesko izdanje, krajnje je vreme da nešto kažemo o njemu i njegovim autorima.
*ne TAKVIM stripovima za odrasle, ZABOGA.

A ti autori su Laurent Hopman i Renaud Roche. Hopman je iskusni novinar, urednik i pisac sa velikim poznavanjem američkog filma i, kako kažu, ,,stručnjak za Star Wars univerzum". Ovo mu je prvi napisan strip i na delu je pravi spoj lične pasije i ozbiljnog profesionalnog napora da se jednoj važnoj figuri entertejnment industrije i popularne kulture obezbedi pošten, detaljan portret. Rocheu je ovo takođe prvi strip. Ovaj diplomac pariske umetničke škole Gobelins je tokom poslednje dve decenije uglavnom radio u filmskoj industriji – na vizuelnim efektima, ilustracijama i crtanju storibordova – ali i u svetu advertajzinga. Od 2019. godine je radio za pariski Illumination, studio specijalizovanom za vizuelne efekte i kompjutersku animaciju, ali je nakon uspeha ovog stripa odlučio da nastavi sa se stripom bavi u punom kapacitetu. Na neki način ima i smisla da će rad na stripu o filmu koji je promenio život njegovog autora – promeniti živote i tih ljudi koji su ga radili.



Doduše, Star Wars, ili, kako se to danas kanonski zove, Star Wars: Episode IV – A New Hope nije bio prvi Lucasov film ali u mnogo smislova jeste bio film koji će ga dovesti do ruba propasti a onda katapultirati u orbitu takve slave kakvom možda ni dvocifren broj ljudi njegove generacije ne može da se pohvali.

Strip i počinje in medias res, u trenutku velikog stresa za Georgea Lucasa koji u Avgustu 1976. godine sluša svog izvršnog producenta kako mu govori da su poslednje tri godine radili na filmu koji sada moraju da montiraju od nule, da za narednih sedam meseci moraju da završe trista šezdeset scena sa specijalnim efektima, a što je broj koji ni jedan film u istoriji ni izbliza nije imao, i da, na sve to, 20 Century Fox, studio koji nominalno producira ovaj film, osim inicijalnog dogovora, još uvek nije sa Lucasom potpisao ugovor koji bi obezbedio potrebne finansije. George Lucas, koji u tom trenutku ima 32 godine i sve pare koje je zaradio od svog prethodnog filma, American Grafitti, je uložio u Star Wars, kaže svojoj (tadašnjoj) supruzi, uglednoj montažerki po imenu Marcia Lucas (devojačko Griffin) – nažalost preminuloj ovog proleća u osamdesetprvoj godini života – da ga vodi u bolnicu jer misli da upravo doživljava srčani napad.

Lekar će u jednoj kasnijoj sceni u stripu kazati da George nije zaista pretrpeo infarkt ali da jeste pod velikim stresom i da, kad se uzme u obzir i njegov dijabetes što ga vuče od adolescencije, treba da jedno vreme odmara kako ne bi svoje zdravlje dodatno ugrozio. Naravno, svi znamo da George ni u snu nije mogao da odmara u ovom momentu jer onda filma ne bi bilo i Star Wars kao fenomen nikada ne bi postojao. Ovaj strip u visokom nivou detalja pokazuje koliko je zapravo malo falilo da ovaj film, a sa njim i čitav nascentni Star Wars univerzum – i sva kultura koja je iz njega proizašla – bude ubijen i pre nego što se rodio i pravi značajan napor da Georgea predstavi kao simpatičnog glavnog junaka koji ima san i uz puno muka i odricanja, te borbe protiv okoštalog studijskog sistema i holivudskih običaja shvaćenih kao nepromenljiva pravila, kreira nešto fantastično a što će odmah ostvariti direktnu komunikaciju sa zeitgeistom i privući na svoju stranu gotovo plebiscitarnu narodnu podršku kakvu gotovo ni jedan film u istoriji Holivuda nije imao.



Ovo je, naravno, uobičajen narativni pristup u ovakvim pričama ali ga vredi podvući jer je Lucas toliko dugo toliko mnogo uspešan i bogat da je u 2026. godini čoveku lako da zaboravi da je postojalo vreme kada je George gledao svoje vršnjake i kolege poput Coppole, Spielberga, De Palme i Scorcesea kako nižu komercijalne uspehe, dobijaju nagrade američke akademije ali i evropskih festivala i generalno kreiraju čitav duh ,,Novog Holivuda" dok on grca u kreativnoj nesigurnosti, muči se da izmisli novu tehnologiju (pa i industriju) specijalnih efekata i biva sve to vreme praktično goustovan od strane Foxa. Rane scene u stripu tokom kojih on i Marcia jedu samo barene rezance iz dana u dan jer Fox rasteže distribuiranje Američkih grafita pošto predsednik studija ne veruje da će taj film iko želeti da gleda onda imaju svoj odjek u kasnijim scenama gde George Marciji – koja je, ne zaboravimo, bila VEOMA cenjena montažerka, radeći sa Scorceseom na Alisa više na stanuje ovde, Taksisti i Njujork, Njujork – kaže da ako na kraju od Star Wars, u koji je on uložio sav VELIKI novac koji je zaradio nakon uspeha Američkih grafita u bioskopu, ne bude ništa, vraćaju se na jedenje klot rezanaca.

Ima tu lepe drame, naravno, imati-pa-nemati je i jedini realističan način da osigurate simpatije za glavni lik svog narativa kada taj glavni lik nije do tada u životu prolazio nekakva VELIKA iskušenja. Autori prikazuju mladog Georgea kao sanjara koga škola ne interesuje i koji planira da se izdržava od automobilskih trka samo da bi posle nesreće na drumu – za koju je sam bio kriv – shvatio da je pukom slučajnošću preživeo i odlučio da posveti život kreativnom poslu, saopštavajući roditeljima da će upisati koledž i studirati film.

Želim da naglasim kako autori Georgea predstavljaju u, jelte, očekivano umivenom formatu ali da ga ne idealizuju. Kreativnost i invencija koju će on ispoljiti u pravljenju svog studentskog filma Electronic Labyrinth, naučnofantastične maštarije koja će impresionirati akademsku zajednicu ali i privući pažnju profesionalaca, je sa druge strane balansirana vrlo eksplicitnim, nimalo prikrivenim prikazivanjem da je Lucas, kada treba da sedne i napiše scenario, praktično potpuno bespomoćan. Iz scene u scenu gledamo kako se on muči nad praznim listom papira, maltretira svoju asistentkinju da mu nije dobar papir ili da mu trebaju druge olovke, gledamo kako mu Marcia govori da su mu scenariji bez emocija i sa dijalozima koje ni jedno ljudsko biće ne bi izgovorilo, a kolege (Coppola, De Palma itd.) mu čereče skriptove kao nejasne, nabacane, haotične, na kraju kako ljudi u Foxu očajavaju i nad tritmentom i nad svakom sledećom rukom scenarija jer George, pored sve te haotičnosti, nabacanosti i nejasnoća još i menja skoro ceo scenario od jedne do druge revizije. U jednoj prekrasno ilustrativnoj sceni, tokom kasnih dana snimanja na setu vidimo kako Harrison Ford bez ikakve konsultacije sa režiserom izgovara značajno kraću repliku nego što ju je ovaj napisao. Lucas zaustavlja snimanje i kaže Fordu da tako ne piše u scenariju na šta mu ovaj odgovara otprilike ,,Daj, bre, Džordže, NIKO NE GOVORI TAKO i to ne može da se izgovori tako kako si ti napisao".

Poenta svega ovoga je da strip prikazuje Georgea sa jedne strane kao sasvim nesavršenog kreativca koji je dobar u nekim stvarima a mnogo manje dobar u drugima, ali i kao kreativca koji na kraju dana manje robuje svojem egu nego racionalnoj želji da mu film bude uspešan bez kompromitovanja njegove suštine. Na nekim mestima ćemo ga gledati kako se svađa sa ljudima koji naprosto neće da rade ono što im on kaže ,,jer se tako ne radi" pa onda i originalni montažer, Britanac John Jympson koji se stalno prepirao sa Lucasom jer mu nije bilo jasno zašto ovaj ne želi tradicionalno pripovedanje, dobija šut kartu usred rada na filmu i Lucas odlučuje da nastavi da radi sa troje montažera (naravno da je Marcia jedna od njih) koji će poštovati njegovu viziju. Ali sa DRUGE strane ga vidimo i da je sasvim sklon da izbaci scene iz scenarija kada shvati da se neće uklopiti u finansijski ili vremenski budžet, kao i to da unajmljuje Gloriju Katz i njenog muža Willarda Huycka da kao skript-doktori (koji doduše neće biti potpisani na špici filma ali HOĆE dobiti posebne novčane bonuse kada se ispostavi da je film uspešan) doteraju njegov šantavi scenario i učine dijaloge organskijim, zabavnijim i duhovitijim.



Hoću da kažem, Lucas Wars nije priča o tvrdom, beskompromisnom AUTORU koji ima viziju što je niko drugi ne vidi i mora da se bori PROTIV SVIH da bi je izgurao, ali ni o bezosećajnom trgovcu kome je samo važno da mu se roba dobro proda a kreacijom nek se bavi svevišnji, već pogađa zlatnu sredinu gde pokazuje koje su bila jake a koje slabe Lucasove strane i u kreativnoj i u poslovnoj sferi.

U sličnom smislu, ovo je i strip koji pokazuje da je mit o AUTORU koji ako se jako napregne uspeva da istera film iz svoje glave direktno na filmsko platno i svi budu zadivljeni, pa, baš to – mit, i da su filmovi produkt kolektivnog napora, koji naprosto neće uroditi plodom ako kolektiv ne valja. Lucasova generacija je još uvek operisala u ambijentu gde su režiseri imali kreativnu ulogu koju niko, makar na filozofskom planu, nije osporavao a u ekonomskom smislu ih je pravljenje uspešnih filmova činilo bogatim ili makar finansijski dovoljno nezavisnim da naredne filmove rade po sopstvenim zamislima. Strip pokazuje šta je uspeh Kuma uradio za Coppolu – koji je odmah velikodušno zvao Lucasa da rade zajedno ali je ovaj želeo da gura svoju viziju – pokazuje Spielberga kako izmišlja moderni blokbaster sa Jaws, ima reference na Scorceseove uspehe i onda i sasvim jasno demonstrira kako je Lucas sa Američkim grafitima imao snažan rags-to-riches momenat jer je film, na jedvite jade pušten u bioskope pošto su u Foxu verovali da je MOŽDA dobar da ide na televiziju, odmah dobio odlične kritike, veliku bioskopsku posetu i kasnije gomilu nominacija za Oskara (mada ni jednog nije dobio). To da je preko noći bračni par Lucas postao finansijski veoma dobrostojeći je značilo i da će George prema Foxu dalje ići sa svojom, u tom trenutku još uvek nedovoljno formiranom idejom o naučnofantastičnom pustolovnom spektaklu i da ga studio neće odjebati na keca samo zato što je Alan Ladd – nedavno zaposlen od strane studija da im pomogne da se izvuku iz finansijskog tesnaca i mogućeg stečaja – iz sve snage verovao da Lucas ima nešto jedinstveno da ponudi.

Da bude jasno: u Foxu nisu pričali baš napamet i ma koliko da strip pokazuje da je tu bilo dosta ličnog nepoverenja u Lucasa – koje nisu unapredili njegovi ponovljeni neuspesi u isporučivanju razumljivog scenarija – takođe i ne prećutkuje da naučnofantastični film u sedamdesetima naprosto nije bio komercijalna kategorija vredna truda. Jedan od likova u studiju eksplicitno kaže da ovi filmovi mnogo koštaju da se naprave a malo zarađuju i onda se i citira da je u tom trenutku najuspešniji naučnofantastični film u istoriji Kubrikova Odiseja u svemiru 2001, a da on, šest godina nakon premijere još nije zaradio ni cent. Štaviše, vredi se setiti i da je prvi Star Trek film, a koji je iza sebe imao artiljerijsku pripremu kultne televizijske serije, u bioskope došao tek naredne godine, kada je Lucas već legitimisao žanr spejs opere kao komercijalno i kulturno relevantan; iste godine je došla i televizijska serija Battlestar Galactica, pa onda naredne film Buck Rogers in the 25th Century.



No, Lucas je imao VIZIJU, možda ne do kraja JASNU ali SNAŽNU, i bio spreman da ode jako daleko kako bi je realizovao. Današnji režiseri koji za velike studije prave naučnofantastične i superherojske spektakle su uglavnom izvođači radova, tretirani kao zamenjivi delovi u mašini i Lucas je imao tu privilegiju da je kada je postalo jasno da ne postoji tehnologija koja može da snimi film kakav je on zamislio, seo i odlučio da je napravi.

Lucasova kompanija za specijalne efekte Industrial Light & Magic predstavlja značajan deo uspeha Star Wars i onda čitavog daljeg evoluiranja filmskog medijuma u smeru korišćenja inovativnih tehnologija i efekata i ovaj strip zgodno podseća na to da je George ovde uložio svoje pare, da nije sedeo po sastancima sa potencijalnim investitorima i pričao im bajke o budućim uspesima kako bi imao startap gde će ideje biti njegove a finansijski rizik tuđ. Takođe je simpatično prikazano kako nakon što ekipa Star Wars završi višemesečno naporno snimanje u Tunisu i Ujedinjenom kraljevstvu* i dolazi u ILM da krene sa montažom i dodavanjem efekata, tamo zatiču ekipu obesnih momaka koji duvaju, piju, gledaju porniće i generalno se provode po ceo dan u koju George mora da utera disciplinu a što je momenat teškog ličnog sazrevanja za njega koji generalno nije sjajan u komunikaciji sa ljudima.
*verovali ili ne, strip pokazuje i da je kao jedna od potencijalnih lokacija za snimanje ne-pustinjskih delova filma bila i tadašnja Jugoslavija, ali da je London odabran kao, a ovo je u 2026. godini tako teško za poverovati, NAJJEFTINIJA varijanta.

Ovo je i zanimljiv rekurentan motiv; primera radi, strip pokazuje iznurujuće kasting-sesije za Star Wars, gde je George insistirao da moraju da nađu nove, nepoznate glumce i intervjuisao stotine prvo profesionalaca a na kraju i amatera i nije bio siguran kome da ponudi uloge. Carrie Fisher i Mark Hamill oboje govore da im se ne čini da su na njega ostavili ikakav poseban utisak jer nije pokazao nikakvu reakciju a Harrison Ford je od početka otpisan – jer je već igrao u Američkim grafitima i Lucas insistira da ne može da mu da ulogu jer je ,,poznat" – pa ga samo u pauzama stolarskih radova koje je morao ponovo da počne da radi kako bi izdržavao porodicu zovu da čita replike Hana Sola kako bi drugi potencijalni glumci imali s kim da sparinguju.

I naravno onda se pokazuje kako hemija između troje mladih ljudi spontano nastaje i Lucas – i ostatak produkcije – shvataju da imaju tri glavna lika čiji su glumci i u stvarnom živiotu razvili odnose kakve likovi u scenariju treba da imaju.



Ovo je, naravno, dalje i prilično obeleženo kratkom romantičnom/ seksualnom vezom koju su Carrie Fisher (u to vreme sa jedva 19 godina) i Harrison Ford (u to vreme sa 33 godine, ženom i dvoje dece) imali tokom snimanja i gde se ona – s punim pravom – na kraju osećala iskorišćenom, a što je samo jedan od elemenata kompleksnosti produkcije filma koju strip prikazuje sa mnogo detalja.

I ne samo loših detalja. Iako je Lucas s razlogom bio pod stresom, sve je kasnilo i koštalo više nego što treba a Fox ga je i dalje lerao za taj ugovor i, zapravo u scenama koje prikazuju sastanke rukovodstva studija se eksplicitno pokazuje da je studio u punoj meri nameravao da Lucasa pusti da sam odustane kako ne bi morao da troši svoje pare na nešto za šta je smatrano da će biti gadan flop, strip svejedno ima i mnogo scena u kojima se prikazuju briljantne invencije i maštovita rešenja, na kraju i nekakvi revolucionarni pomaci koji su svi Star Wars učinili takvim fenomenom. Neki od njih su pripisani samom Georgeu – recimo to kako je želeo da bitka za Yavin 4 na kraju filma bude snimljena na način koji do tada naprosto nije postojao i kao primer koristio dinamične montaže scena vazdušnih bitki iz filmova o Drugom svetskom ratu – ali za mnoge se pošteno prikazuje da su došli od njegovih hipertalentovanih i često preko svake razumne mere posvećenih saradnika, kako onih koji su radili vizuelni dizajn i art direkciju, preko scenografa Johna Barryja koji je kupovao metalni otpad da bi predmeti u filmu delovali ,,realno" i upotrebljavano, ton-majstora Bena Burtta koji je kreirao mnogo legendarnih zvučnih efekata kombinujući na vrlo postmoderan način razne izvore zvuka, majstora maske i kostima Stuarta Freeborna koji će Čubaku napraviti da bude ,,40% mačka, 30% pas i 30% majmun", kompozitora Johna Williamsa koji je u rekordno kratkom roku kreirao ikoničku temu i devedeset minuta ozbiljne savremene kompozicije, pa sve do Aleca Guinnesa koji je prvi put kada se na setu pojavio u kostimu Obi-Wan Kenobija legao na pesak i počeo da se valja kako bi kostim delovao staro i iznošeno...



Lucas Wars je dakle, vrlo detaljna i prilično poštena – sa ogromnom bibliografijom navedenom na kraju – hronika nastajanja filma koji je, nakon svega, Fox odbio da pusti u široku distribuciju i odlučio se na samo nekoliko desetina sala širom SAD, samo da bi već posle par dana entuzijazam publike počeo da se širi poput šumskog požara i rekordi počeli da padaju jedan po jedan. Lucasove dobre ideje – da film krene u bioskope pre letnjeg raspusta da bi klinci jedni drugima prepričavali film i time radili marketing za njega, ali i insistiranje da će merčandajs biti značajan deo zarade filma – su ovde prikazane kako daju strahovite rezultate, a finale stripa pokazuje njega i njegovog advokata kako ulaze u pregovore sa Foxom oko nastavka sada sa pozicije apsolutne dominacije i (zasluženo) arogantnom big dick energijom.

Tehnički gledano, ovo je vrlo lepo sklopljen strip, pogotovo ako se ima na umu da su ga radila dva početnika u ovom medijumu. Roche je odličan na svim poljima – ima jako čist i efikasan lejaut, likovi su mu karakterni i ekspresivni, naracija sigurna a korišćenje kolornih tonova je sjajno – i zapravo je šteta da mu je trebalo ovoliko godina da shvati kako mu je strip pravi životni poziv. Sa svoje strane Hopman uspeva da ogromnu količinu informacija ovde kondenzuje u nešto pitko, da ponudi jako mnogo dokumentarističkog materijala a da strip ne izgubi tempo, štaviše i da napravi prostora za ukusno osmišljene inscenacije i gegove. Svako ko voli Star Wars ovo, naravno, TREBA da pročita, ali i svako ko samo voli dobar biografski strip ovde itekako ima čemu da se raduje. Amazon ga na prodaju ima ovde, a čim nastavak – u kome su u fokusu Imperija uzvraća udarac i nastanak Indijane Džounsa – postane dostupan na Engleskom jeziku, videćemo se ponovo na starom mestu.

[Rogan]

I meni su ti prvi Ratovi Džordža Lukasa bili skroz okej, mada bi me svakako zanimalo kakva bi bila verzija koja bi se manje plašila da ne izazove neku tužbu, mesto da svaku dramatizaciju pravda nečijim intervjuom ili memoarom... pa čisto da dojavim insajdersku informaciju kako bi drugi deo trebalo da se pojavi na srpskom otprilike do kraja meseca (znam, jer ide u turi sa tri moja prevoda - Gerinim Dredom i dva dupla integrala Storma #shamelessplug):

https://lokomotiva.rs/u-pripremi/

[Meho Krljic]

Woooo, sjajno, dakle, odličan tajming sam nabo za ovaj prikaz       

Uzeće se, čitaće se, kritikovaće se. Meni se, inače, dopada što je sve vezano za proverljive reference, ja ne volim kada u inscenacijama autori ovakvih tekstova izmišljaju nešto svoje, ali razumem i da to čini stvari malo suviše formalnim kad se čita.

[Meho Krljic]

Početkom Maja je Mad Cave Studios izdao omnibus kolekciju maksi serijala Galaxy of Madness a koji je izlazio u nastavcima od Juna 2024. godine pa do Juna 2025. Izdavač je prethodno uradio i dve ,,normalne" kolekcije sa svim epizodama, ali ovaj all-in-one paket, iako je u mekom povezu, sa svojih dvestašezdesetak strana predstavlja svakako najudobniji način da se u poznate sa galaksijom, jelte, ludila, koje emanira iz umova nekih uistinu izvrsnih, pedigriranih autora. Dodatno, Galaxy of Madness je strip naglašeno smele ambicije u naraciji, sa mnogo imaginativnih, ekscentričnih koncepata koji se na čitaoca bacaju od najranijih tabli – štaviše prvi dijalozi su na jeziku koji nećete razumeti i nećete do kraja stripa znati šta se u njima govorilo – i zapletenom, bizarnom filozofskom srži spakovanom u format akcione avanture, pa je svakako zgodno ako sve ovo pročitate u jednom sedenju.



Mad Cave Studios, kako smo već rekli, nema među svojim prioritetima privlačenje najvećih imena u angloameričkom mejnstrim-stripu. Ovo je firma koja mnogo radije sarađuje sa kreatorima koji tek prave prve korake u industriji glavnog toka i daje im produkcijske uslove da pokažu šta znaju. Naravno, za deset i kusur godina požrtvovanog rada kompanija je iskopala za sebe nišu na savremenoj strip-sceni, ima stabilan izdavački program, sada već raznovrstan i bogat žanrovski katalog, plus kolekciju interesantnih licenci koje je zakupila da sa njima radi (ponovo, radije se okrećući jeftinijim stvarima kao što su IP-jevi King Features Syndicatea nego da juri najnovije i najvrelije fenomene u popularnoj kulturi – a što obezbeđuje relaksiraniji rad, nezavistan od ćudi aktuelne generacije popkulturnih konzumenata). Ovo jeste privuklo i neka renomirana imena u Mad Cave, na primer Cullen Bunn je MORAO da se zapljune jednim svojim standardnim horor serijalom, ali ovo jednostavno i dalje nije firma u kojoj ćete naći projekte Ricka Remendera, Gartha Ennisa, Rama V-ja, Simona Spurriera ili nekog petog mejnstrim-a-frilens autora koji voli da šara.

Galaxy of Madness je izuzetak. Ovo je napisala Magdalene Visaggio, a crtali su Michael Avon Oeming prvu polovinu pa onda Victor Santos drugu i pričamo, dakle, o vrlo snažnoj koncentraciji talenta na malom prostoru.

Oeming je, naravno, veteran strip-industrije, crtač, ali i scenarista koji je u mejnstrim prodro zajedno sa svojim prijateljima poput Davida Macka i Brian Bendisa i početkom veka skrenuo na sebe mnogo pažnje na ime osobenog, vrlo stilizovanog crteža. Oeming je sa Bendisom radio (i i danas ga radi, mada sporijim tempom) uticajni serijal Powers, spajajući policijski procedural sa gritty superherojštinom, a tokom godina crtao je mnogo mejnstrim projekata za DC i Marvel (Catwoman, Avengers, Daredevil...) ali i pisao razne korporacijske superherojske stripove. Značajan deo njegovog rada poslednjih petnaest godina vezan je i za gejming giganta Valve, gde je sarađivao kao ilustrator na igri Team Fortress 2 i crtao strip po njenim motivima. U creator-owned sferi Oeming je, pored Powers, verovatno najpoznatiji po sada već dugovečnom serijalu o mišjim vitezovima, Mice Templar, a njegov strip iz 1998. godine (sa Brettom Lewisom kao scenaristom), Bulletproof Monk je adaptiran i u istoimeni akcioni film pet godina kasnije, a u tom filmu je igrao Chow Yun-fat što je, složićemo se, dostignuće kakvim bi se svako od nas ponosio. Oeming se 2001. godine zakitio i Ajznerom, zajedno sa Bendisom, naravno za Powers, i lepo ga je videti u creator-owned projektu kao što je Galaxy of Madness, a koji su on i Magdalene Visaggio inicijalno publikovali kao digitalni, pretplatnički rad putem Patreona.



Galaxy of Madness je inicijalno zamišljen kao dvanaestodelni maksi-serijal ali je obim do kraja ipak malo smanjen. Oeming je uradio prvih pet epizoda a onda se, pretpostavljam zbog drugih obaveza, povukao na poziciju crtača naslovnih strana za narednih pet, a koje je nacrtao fenomenalni španski crtač Victor Santos. Santos je jeda od onih španskih crtača koji su kod kuće ostvarili univerzalnu prepoznatljivost i nakupili se nagrada, ali koji su želeli da se dokažu i na severnoameričkom tržištu i to su itekako postigli. Nakon nekoliko godina na početku stoleća tokom kojih je Santos imao velikog uspeha sa serijalom Los Reyes Elfos i onda publikovao mnogo drugih stripova za razne španske izdavače, krenuo je rad za italijanske i francuske kuće a onda skok preko Atlantika. U 2009. godini je Santos eksplodirao u severnoameričkom stripu, radeći Mice Templar: Destiny za Image, Demon Cleaner za Antarctic Press i izvrsni Filthy Rich (sa Brianom Azzarellom, naravno) za Vertigo Crime. Od tada on redovno radi za španske, italijanske, francuske i američke izdavače a ja sam o njemu poslednjih godina pisao na ime grafičkih romana Against Hope i Until My Knuckles Bleed, u kojima je on ekstremno eksplicitno radio u maniru Franka Millera na njegovim najbrutalnijim Sin City podešavanjima. I, mislim, pošto Frank Miller više ne radi stripove tako često, a i kad ih radi uglavnom nisu dobri, nije ni loše što je neko preuzeo štafetu. Ipak, sa Galaxy of Madness Santos itekako podseća da ni slučajno nije puki Millerov lojalista i tako izvrsno radi u Oemingovom tragu da je to milina za videti.

Santos je i kolorisao svojih pet epizoda, ali kolore za prvih pet a onda i za sve naslovnice radila je sjajna japansko-američka umetnica Taki Soma, žena koja je kao autorka najpoznatija po autobiografskom stripu Sleeping While Standing, a koja je kao koloristkinja radila (i to izvrsno) za Mad Cave, Image (na feminističkoj satiri Bitch Planet!!) i Marvel.

Magdalene Visaggio je napisala ovaj strip i ovo je jedan od njenih najuspelijih projekata u smislu da je u njemu odnos queer estetike i old school swashbuckling pustolovine tako perfektan da će ,,obična" publika Galaxy of Madness polapati bez ikakvih rezervi, a da će queer i partikularno trans čitaoci u njemu naći mnogo momenata identifikacije i ekscentričnih, zabavnih poigravanja sa identitetima, ali i kontemplacija o samorealizaciji, odnosima unutar porodice itd. Visaggio je jedna od najpoznatijih trans autorki u savremenom američkom mejnstrimu i mada sam ja o njoj do sada pisao samo jednom, na ime stripa Calamity Kate koji je izdao Dynamite, ona je svoje ime odavno učinila prepoznatljivim radeći za Black Mask (Kim & Kim, Quantum Teens Are Go, Sex Death Revolution), Humanoids (Strangelands), DC (Eternity Girl na eksperimentalnom imprintu Young Animal koji je vodio Gerard Way a Visaggio je ovaj strip kreirala kao projekat unutar radionice pisanja što ju je organizovao Scott Snyder i nije skroz pogrešno reći da se vidi dosta snyderovskog pristupa materiji u Galaxy of Madness), Vault, (Vagrant Queen) itd. Visaggio jeste radila i neke ,,klasične" mejnstrim projekte, dakle, pisala je i Transformerse za IDW, Doctora Miragea za Valiant, Rick and Morty za Oni, Moćne rendžere za BOOM!, razne horore za Archie Comics, ali i čist superherojski glavni tok DC-ju i Marvelu, mada je ovo poslednje uglavnom bila po jedna epizoda u raznoraznim krosoverima. Stoji, dakle, da je njen prevashodni izraz autorski i da je to zanima više nego da se nekako uvali da piše neki od X-Men serijala za Marvel.



A na ime toga je svakako i prepoznatljiva, kao snažni queer i trans glas u današnjem američkom mejnstrim stripu, pa je i veliki broj nominacija za nagrade (sem nominacija za Ajznera za Eternity Girl i Kim & Kim) bio naravno za GLAAD, za njene creator-owned radove.

Sa Galaxy of Madness, pak, Visaggio, rekosmo, spretno istupa iz neke najdublje LGBTIQ+++++ brazde i kreira strip koji je definitivno prilično queer u svojoj gizdavoj estetici i žongliranju sa identitetima, ali koji nije eksplicitno usmeren da tretira queer tematiku ili daje politički iskaz. Ovo je, razume se, manje ,,hardcore" nego što bi nekakav aktivistički Mehmet u svakom od nas želeo, ali je i briljantan trojanski konj kojim se queer svetonazor nenametljivo a elegantno prodaje strejt/ mejnstrim publici unutar strukture jednog ludo zabavnog pustolovnog stripa.

Galaxy of Madness počinje in medias res, u tolikoj meri da nije nerezonski da se zapitate da li ste možda propustili neki prethodni strip kome je ovo nastavak. Bez brige, niste, to da Galaxy of Madness očekuje da se dočekate na noge čim okrenete prvu stranu i da ne prestanete da trčite do samog kraja je deo njegove briljantne energije. Sve što treba da znate o zapletu ovog stripa ali i prirodi univerzuma u kome se on događa saznaćete čitajući ga, a sve što ne treba da znate, pa – nećete saznati. I to je OKEJ. Ovo je jedan od onih stripova koji spretno sugerišu mnogo širi i bogatiji svet/ univerzum nego što ga prikazuju i u čitateljki pale vatre grozničave mašte i spekulacije, a da istovremeno priča priču koja je mnogo jednostavnija nego što na prvi pogled deluje.

No, za početak, koncept je veoma cool i autori ovde uspevaju da se smeste na udobnu sredinu između omaža i parodije i da nam prodaju ideju da pratimo avanture grupe pustolovnih svemirskih arheologa u četrdeset i prvom veku naše ere, koji kroz kosmos putuju koristeći ,,epistemički" brodski pogon, dakle, motor koji inženjerka Petra svaki put kada brod nekud mora da ode mora da ubedi da je baš ta lokacija ono gde treba da se bude pre nego što on napravi tunel kroz vreme-prostor i prebaci brod na to mesto. Ovo su arheolozi čiji jedan član posade može da se podeli na više tela i obavlja više zadatak u isto vreme, čija je jedna članica sveštenica-ratnica komplikovanog starostavnog kulta (koji je svojevoljno napustila) i koji znaju da neka od njihovih petljanja po arheološkim iskopinama doslovno imaju kvantne efekte što putuju kroz vreme i menjaju prošlost koju oni pokušavaju da rekonstruišu svojim naučim radom. Pronalaženje artefakta za koje im instrumenti kažu da su stariji od samog univerzuma nije čak ni najbizarnija koja će im se desiti u toku radnog vremena.



Glavna junakinja je Vigil Virgo dvadesetpetogodišnja arheološkinja što je došla u sukob sa administrativno-religioznim autoritetom koji upravlja pangalaktičkim društvom kada je odlučeno da je njena magistarska teza pseudonaučno smeće. Vigil insistira da je matematika koju ona koristi u radu tačna i da se sve slaže ali problem su njeni roditelji, takođe naučnici i arheolozi koji su pre nepune dve decenije došli u sukob sa vlastima tvrdeći da su našli dokaze da je čitav univerzum u kome svi žive zapravo softverski konstrukt neke (verovatno) veoma moćne inteligencije. Roditelji su izbegli reperkusije time što su nestali, verovatno u potrazi za neoborivim dokazima za svoju tezu, a pre toga su zavetovali porodičnog prijatelja po imenu Odysseys, takođe pustolovnog arheologa, da pazi i čuva Vigil kao svoju ćerku. On je ovo prihvatio i shvatio veoma ozbiljno pa poslednjih deceniju i po on i Vigil idu po svemiru, rade na raznim iskopinama i on je generalno tretira kao svoju ćerku i ravnopravnu partnerku u poslu.

Problemi nastaju kada, dakle, i Vigil dođe u sukob sa vlastima a na osnovu nalaza na nekim iskopinama i Odysseys, mada nerado, pristaje da joj pomogne u potrazi za daljim dokazima da je makar deo teorije njenih roditelja bio tačan, u nadi (njegovoj) da će se pokazati da materijalni nalazi ne podupiru Vigiline pretpostavke i da će posada njegovog malog broda moći da se vrati nekakvom normalnom poslu kada devojka iz svog sistema izbaci žudnju da simbolički opravda svoje odsutne roditelje i prihvati da živi život koji ne mora biti nastavak njihovog rada.

Razume se, pošto je ovo avanturistički, naučnofantastični strip, nagađate da to neće ići baš tako kako Odysseys priželjkuje i Galaxy of Madness veoma brzo postaje serija šokantnih otkrića i neočekivanih preokreta koji će istovremeno razotkriti bizarnu prirodu stvarnosti u kojoj ovi likovi žive ali i komplikovane odnose unutar male zajednice.

Galaxy of Madness bi na ime tog svog malog ali egzotično-zabavnog ansambla i narativa koji podrazumeva skakutanje po kosmosu od planete do planete, ali i česte energične sukobe i neslaganja unutar tog blisko povezanog ansambla, trebalo da bude instant zanimljiv ljudima koji vole Marvelov Guardians of the Galaxy. Ovo ima sličan vajb grupice nekompatibilnih, komplikovanih luzera sa sopstvenim traumama i neprežaljenim greškama iz prošlosti, koja uprkos svemu sebe nalazi na plemenitoj pa možda i neophodnoj misiji od koje zavisi postojanje svemira. No, istovremeno, Galaxy of Madness ide i najmanje jednu ili dve generacije unazad, do pedesetih kada je EC objavljivao svoje klasične naučnofantastične stripove (Weird Science, Incredible Science Fiction, Weird Fantasy i naravno Weird Science-Fantasy) i hvata njihov dah imaginacije, rada na granici poznatog i divlje spekulacije, i sve stavlja u format povišene, melodramatične ekspresije, sa poslednjim tablama svake epizode koje nude bizarne klifhengere i navlakuše za idući nastavak gde scenaristkinja izražava svoju šokiranost stvarima koje su se desile i nesposobnost da i ZAMISLI šta će biti dalje.



Ima, naravno, stripova koji ovakve stvari pokušavaju da urade ali im to ne polazi za rukom i budu samo jeftin pastiš ili ne mnogo smešna, prvoloptaška parodija. Galaxy of Madness je, pak, premijum verzija ovakvog stripa i uzor za druge slične projekte u budućnosti, rad britkih, superzabavnih dijaloga u kojima likovi nastupaju sa mnogo karaktera i osobenog glasa, koji su PUNI bizarnih naučnih i spekulativnih koncepata vezanih za hronomociju, kvantnu mehaniku i astrofiziku, ali i filozofskih opita koji iz njih prirodno izlaze, a da opet sve to nije ni zbunjujuće ni teško da se kroz tekst probijete. Visaggio ovde piše priličnu ali ne kritično preveliku količinu teksta u dijalozima a leterer Morgan Martinez to snalažljivo pakuje po tablama i obezbeđuje mu tečnu, pitku konzumaciju. Možda ključno, iako strip isprva deluje kao da će se baš zaplesti u metafizičkoj spekulaciji i filozofskoj diskusiji, on se posle izvesnog vremena razotkriva kao karakterna drama o odnosima u porodici, biološkoj i usvojenoj, i kao takva drama radi veoma lepo sa likovima, koristeći svoj razuzdani naučno/ fantastični imaginarijum i koncept da ih stavi u simbolički potentne situacije, dovede ih u momente snažnog stresa, loma, prevrednovanja vrednosti...

Pritom, ovo je duhovit strip, u kome se potka akcione komedije (sa apsurdističkim tonovima) koristi za kreiranje mnogo dobrog raspoloženja a da to opet ne pojeftinjuje likove, njihove drame i njihov rast. Čak ni kada se pojavljuju alternativne verzije likova obeležene drugačijom kolornom šemom.

Oemingov vizuelni jezik za ovaj strip je izvanredno karakteran. Crtač čiji rad karakteriše stalno poigravanje sa lejautom table, okvirom kadra, ali i dinamično eksperimentisanje sa konturama i proporcijama likova u različitim, često neočekivanim rakursima i svetlosnim uslovima je ovde na svom terenu sa stripom u kome je ideja da se možda sve vreme radi o univerzumu koji nije ,,stvaran" i deo je fikcije-u-fikciji sveprisutna i informiše njegov izgled, tranzicije između scena, dinamiku unutar samih scena. Oeming je za ansambl ovog stripa kreirao neke istinski ikonične likove – u prvom redu su Vigil sa svojim hardcore ,,alternativnim" šiškama i Odysseys sa naočarima i ,,handlebar" brkovima koji i najstrejterskijeg muškarca među čitaocima nemilosrdno teraju da preispita svoje seksualne preference, ali i Odon, muškarac tuđinske rase, ima ludo zabavan dizajn – i stavio ih u atraktivne, zabavne kostime, a zatim ih bacio u svemirsku avanturu gde će se susretati sa situacijama koje radikalno rekontekstualizuju stvarnost u kojoj svi oni žive. Taki Soma prati njegovu imaginaciju jarkim, živim kolorima koji uprkos čestom korišćenju snažnih kolornih kontrasta zapravo disciplinuju Oemingov često veoma agresivni lejaut i pomažu čitaočevom oku da nađe pravi put kroz haos ovog stripa.

Kada Santos preuzme crtež i kolor od pete epizode on demonstrira vrhunsko majstorstvo, radeći veoma ubedljivo u stilu koji je Oeming nametnuo. Santosov lejaut je i dalje veoma dinamičan i on ovde ni jednog momenta ne poseže za kinematskim narativnim pristupima koje je voleo u svojim millerovskim omažima, držeći se vrlo ,,stripovskog", semantički gustog i ekonomičnog vizuelnog pripovedanja, ali se razlika ipak vidi u nešto većem prisustvu pravih uglova u okvirima kadrova i samim crtežima u kadrovima, čisto da bude jasno da ovo nije tek imitiranje Oemingovog pristupa. Takođe njegovi su kolori nešto ,,mesnatiji", sa jači forsiranjem dubokih nijansi crvene naspram zelene, žute i bledo ljubičaste koje je Soma pretežno koristila, ali onda u par epizoda Santos crta alternativne svetove koji omažiraju/ parodiraju poznate žanrovske predloške (uključujući sincityjevski noir ali i vizuelne omaže Jacky Kirbyju), prilagođava i lejaut i kolor njihovim senzibilitetima i ne samo da to izgleda sjajno nego i bude jasno da se on MNOGO jako zabavlja dok ovo radi.

To je, mislim, i jedna od velikih vrednosti ovakvih creator-owned projekata u kojima grupa vrlo kreativnih osoba sarađuje na materijalu koji svaku od njih izaziva da upotrebi svoju maštu što više može. I u slučaju Galaxy of Madness fer je reći da u finalnom produktu dobijamo priličnu količinu čiste strip-magije. Ili u najmanju ruku veoma zabavan naučnofantastični strip. Nadam se da će ova ekipa imati prilike da nekada ponovo sarađuje jer je sinergija talenata, iskustava i interesovanja prikazana na ovom projektu dala sjajne rezultate. Još jedna ozbiljna pobeda za Mad Cave Studios, pa izvolite da putem njihovog sajta sebi naručite ovaj omnibus i nauživate se za sve pare.

[Meho Krljic]

Počinjem da slutim da ,,Ultimativna kolekcija grafičkih novela", serijal od stotinu Marvelovih stripova koji Hachette u srpskom izdanju publikuje uredno na svake dve nedelje, u stvarnosti znači ,,stripovi koje je urednik ove edicije čitao kada je imao petnaest godina i ostavili su neizbrisiv i, to je sve jasnije, suštinski problematičan trag na njegovoj ličnosti". Jer teško ćete me ubediti da postoji ijedan drugi razlog da se Marvel grafičke novele 65 – Pakleni vozač: Put u pakao nađe u bilo kom top-100 izboru stripova na planeti. Ovo je strip kome, razume se, nećemo osporiti da ima star-power, ali je i jedan od onih pokaznih, enciklopedijskih primera za projekte u kakvima je urednik (u ovom slučaju Axel Alonso) morao da demonstrira malo autoriteta šaljući prvo scenario u mašinu za seckanje papira i faksujući scenaristi da sve mora da se radi iz početka a onda očinski, ako treba malčice i šamarom podsećajući crtača da je ovo na kraju krajeva ipak STRIP i da u stripu ipak nešto treba da se VIDI. (Mada ovde vredi dodati da je u nekakvom dobronamernom čitanju manje problem u crtaču, više u tome da su format i tehnika štampe koji su upotrebljeni da se njegov rad reprodukuje naprosto neadekvatni.)



Pakleni vozač: Put u pakao je originalno izlazio između Novembra 2005. i Aprila 2006. godine kao miniserijal od šest brojeva Ghost Rider: Road to Damnation, unutar Marvelovog tada još uvek prilično pažljivo rađenog imprinta Marvel Knights. Ovo su bili stripovi koji su tradicionalnim superherojima i njihovim istorijama prilazili sa zrelijih pozicija, kreirajući priče koje su, u najboljim slučajevima, imale ,,odrasliji" ton, standardnu superherojsku sapunsku melodramu zamenjivale ,,pravom" dramom (i tragedijom) i tretirale teme koje bi u ,,običnom" superherojskom stripu što ga, eto, ipak možda čitaju i deca, bile isuviše kontroverzne. Ovo je bio imprint u kome su Joe Quesada i Jimmy Palmiotti, kao urednici, ohrabrivali eksperimentisanje i originalne poglede na likove i njihove istorije, zvanični kontinuitet nije bio bitan a mnogi autori koji su za njega radili su dolazili od ,,spolja" i ovo su im bili neki od prvih projekata u Marvelu, dok su drugi, sa istorijom rada za Marvel ovde mogli da isprobaju ideje što ne bi prošle u ,,normalnim" stripovima.

Marvel Knights nam je podario sasvim solidan broj i danas cenjenih i voljenih ili makar istorijski važnih stripova, od Morrisonovog rada sa Fantastičnom četvorkom, preko Bendisovog prvog Daredevila, Jenkinsovog i Leejevog Sentryja, Loebovih i Saleovih radova sa Hulkom, Daredevilom i Spajdermenom, sve do Davidovog Madroxa iz koga će izaći jedan od najboljih serijala vezanih za Marvelov događaj Decimation.

A onda smo imali i Punishera. Punisher je u Marvel Knights već imao jedan miniserijal (Purgatory) iz 1998. godine a kojim je Marvel Knights u principu i započet, ali je dvanaestodelni maksi serijal iz 2000. godine, The Punisher, danas poznat i kao Welcome Back, Frank, bio je Marvelova premijera za tim koji je pola decenije pre toga započeo jedan od najuspešnijih (i najkontroverznijih) serijala za DC-jev ,,odrasli" imprint Vertigo, dakle Preacher, a koji se završio ranije iste godine kada je Welcome Back, Frank počeo da izlazi. I Garth Ennis i Steve Dillon su prethodno radili za Marvel – Ennis na Punisher Kills the Marvel Universe 1995. godine, Dillon na raznim stripovima još kao tinejdžer koji je frilensovao za Marvel UK krajem sedamdesetih – ali je Welcome Back, Frank bio MNOGO BIG DEAL (Jimmy Palmiotti, urednik imprinta, je ovde lično radio tuševe) jer su sada ovo bila dva užasno cenjena i poštovana britanska profesionalca koja su pokorila američku industriju i u Marvel se vratila ovenčana Ajznerovim nagradama za Preachera.



I taj je Punisher bio dobar, štaviše odličan i od Ennisa napravio toliko definitivnog autora Punishera (koji ga je dalje radio u raznim varijantama) da, evo, četvrt veka kasnije praktično niko nije uspeo da ga svrgne sa tog trona. Ovo je onda irskom scenaristi otvorilo put da u Marvelu praktično bira šta želi da radi i da u tome što radi forsira mnogo više nasilja i mračne tematike nego što bi inače smatrano prihvatljivim pa je iz nekog razloga on, eto, odlučio da bi bilo dobro da radi i Ghost Ridera.

Kažem ,,iz nekog razloga" ali Ennis se već decenijama bori da pomiri svoj ateistički, racionalistički svetonazor sa duboko ukorenjenim nasleđem katolicizma i neki od njegovih stripova su bili potraga za bogom koga treba kazniti jer se ogrešio o svoju kreaciju (Preacher), neki su bili hronologija pustolovina sina samog Satane koji je, ispostavilo se, bio sasvim dobar lik (Wormwood) a neki, kao, recimo, ovaj Ghost Rider, ne mnogo više od šlajmare ispunjene prezirom za korupciju koju je Ennis video u organizovanoj religiji. Nije baš ni slučajno da je jedini iole simpatičan lik – u stripu u kome su gotovo svi likovi antipatični – demon iz pakla što se manifestuje kao debeli Teksašanin sa kaubojskim šeširom i hedonističkom sklonošću da i u najgorim situacijama nalazi nešto što ga zabavlja.

A najgorih situacija ovde ne manjka. Pakleni vozač: Put u pakao je strip koji jedva da ima zaplet, a i to što ima je Ennisova reaproprijacija zapleta koji je već koristio u Preacheru. Kao i tamo, i ovde je neka osnovna ideja da su Raj i Pakao u stalnom ratu ali da na obe strane postoje likovi spremni na kompromis i nezvaničnu saradnju od koje zapravo zavisi taj neki osetljivi balans sila koji znači da svet ljudi može da nastavi da postoji i da se apokalipsa neće desiti baš danas. Narativni okvir stripa predstavlja dogovor dvojice anđela, Danila i Malahija, da nekako iz pakla oslobode titularnog Ghost Ridera, Johnnyja Blazea, kako bi on, služeći kao svojevrsni hitmen usmeravan od strane anđela, a bez znanja, jelte, njihovog šefa, bez mnogo buke i diskretno sprečio manifestaciju na Zemlji demona po imenu Kazaan. Kazaan je, ispostavlja se, vrlo star demon, jedan od originalnih palih anđela i neko koga uopšte ne zanima da se bori protiv raja ako može sa svojim sledbenicima – mlađim, napaljenim, tradiciji manje sklonim demonima – da umesto toga ostvari uporište na Zemlji i vlada svetom ljudi kao vrhovni gospodar. Da bi ovo postigao, Kazaan – koji nema ni telo i mora uzimati tuđa tela da bi imao opipljivu formu – radi preko vlasnika velike američke petrohemijske kompanije, dekadentnog, izopačenog paraplegičara po imenu Earl Gustav koji je spreman da žrtvuje ne samo članove sopstvenog borda direktora već i čitavu ljudski rasu ako će mu demon u razmenu obnoviti mogućnost hoda a koju je izgubio jer je vozio pijan, slupao se i pobio nekoliko nedužnih ljudi tom prilikom.



Na ovom mestu je očekivano da kažem kako Garth Ennis nije poznat po naročito suptilnom rukovanju motivima, ali Garth Ennis KAD JE DOBAR zapravo prilično suptilno rukuje svojim materijalom i na svaku porciju šok-taktika kakav je recimo bio Arsface u Preacheru, dolazilo je i dovoljno promišljene lične filozofije da ne odemo kući nezadovoljni. Hitman koga je Ennis pisao za mejnstrim DC je bio još i suptilniji jer u ovom stripu Ennis nije mogao da ide (daleko) izvan nekih uobičajenih granica dobrog ukusa.

No, Pakleni vozač: Put u pakao je strip u kome se motivi odsecaju sekirom a poente zakucavaju macolom, strip suptilan poput udarca tučanim tiganjem posred lica kada se usudite da pitate ženu je li spremila nešto za večeru nakon što je došla sa posla na kome su joj isisali poslednje ostatke duše i životne radosti. Ovo je strip čiji je ton određen urnebesno ,,metalskim" slikarskim stilom Claytona Craina čiji je talenat do tada uglavnom bio rezervisan za Marvelove naslovne strane a koji je ovde dobio mogućnost da se razulari i tokom šest brojeva crta motore, lance i sumanuto komplikovane biomase isprepletanih demonskih tela prepunih šiljaka, kandži, kostiju i krljušti.

Nakon svog prvog čitanja ovog stripa tamo negde 2006. godine kada je on prvi put sakupljen u kolekciju bio sam neprijatno iznenađen i zbunjen. Scenarista koga sam deceniju ranije gledao kao boga za njegov rad na Preacheru je ovde nominalno radio u istoj temi i motivskom kontekstu ali je napravio strip besmislenog zapleta, raspričanih, krindži monologa i dosadnih dijaloga, a čiji je crtač napravio nešto čemu bismo sigurno aplaudirali da smo samo mogli da ga vidimo. Bio sam ubeđen da je Ennisu ovaj miniserijal morao biti nametnut uredničkim ediktom sve dok nisam pročitao njegov originalni pič koji je podneo urednicima iz koga se jasno videlo da je on ovo bio duboko promislio i smatrao vrlo ličnim iskazom. Hoću reći, za sve što je u ovom scenariju dobro, treba pohvaliti Ennisa. Za sve što ne valja on je taj koga ćemo kriviti.

A ne valja gotovo ništa. Jedan od osnovnih operativnih elemenata Marvel Knightsa je bilo i to da, rekosmo, scenaristi nisu morali da se bave tekućim događajima u Marvelovom univerzumu niti da svoje zaplete stavljaju u neki tačno određeni, u literaturi opisani period u životima protagonista. Ovo je njihove zaplete oslobađalo potrebe da komuniciraju sa nekakvim detaljima istorija likova i pomagalo im da se fokusiraju na njihove srži koje će moći da istražuju u visokoj rezoluciji.

No, Ennis je ovo shvatio kao zeleno svetlo da se praktično uopšte ne bavi svojim glavnim likom. Njegov Johnny Blaze je u ovom stripu sveden na samo najosnovniju skicu: profesionalni vozač motocikla koji je prodao dušu đavolu kako bi ovaj u zamenu  izlečio njegovog kolegu, takođe cirkuskog motoristu od raka. Ennis će za Pakleni vozač: Put u pakao ignorisati sve drugo što je u stripovima o Ghost Rideru rađeno od početka sedamdesetih naovamo i svom protagonisti dati jednu praktično mitološko, spektakularno-tragičko utemeljenje. Naime, Johnny Blaze je u ovom stripu već u paklu gde je kažnjavan svakog dana time da će pokušati na svom motoru da pobegne od armije demona koja ga juri, ne bi li stigao do vratnica pakla i pobegao na Zemlju, i gde će svakog dana tik ispred vrata on ipak biti dostignut i onda raskomadan od strane tih demona, samo da bi sutra ujutro opet bio izlečen i ista tortura bila započeta iz početka.



Ovo je čista, jasna, vrlo ,,grčka" postavka i način na koji Clayton Crain crta uvod za prvu epizodu, kombinovan sa Ennisovim visokoparnim tekstom, daje svemu meru klasične marvelovske epike (poput onog po čemu smo pamtili radove Waltera Simonsona na Thoru, ili Roya Thomasa na Conanu, recimo) samo apdejtovane za novi vek. Ovde su demoni strašniji, protagonist je dehumanizovan – čovek sa lobanjom koja gori, okićen lancima, na motociklu koji je dobar deo vremena i sam u plamenu – a muke koje Ennis opisuje na koje ga demoni udaraju kada ga stignu uključuju pored mrvljenja i kidanja njegovog tela na komade i seksualno nasilje. To da je Johnny Blaze između ostalog i ,,silovan" svakog dana nakon neuspešnog bekstva iz pakla je nešto što me je na ovo novo čitanje žacnulo već na toj trećoj tabli gde se to pominje, i podsetilo me da je to tek najava za strip koji će imati više vrlo upitnih momenata dalje u svom toku.

Ennisov koncept je ovde jednostavan i jasan: anđeli su birokratizovani beskičmenjaci koji će smrtnike koristiti (pa i prevariti) kako bi sačuvali svoje položaje i nameštenja, demoni su sadisti i pervertiti koji se naslađuju patnjama istih tih smrtnika, a čovek je uhvaćen u njihovom besmislenom ratu i, pošto je po prirodi stvari grešan, čeka ga ili eksploatacija od strane agenata neba ili brutalno, nemilosrdno kažnjavanje od strane ovih iz pakla. Da ne bi bilo ni malo nejasno gde scenarista stoji, pomenuti jedini (donekle) simpatični lik, demon po imenu Hoss* nije pali anđeo i radi se o osobi što je rođena na Zemlji, kao čovek, a koja je zbog greha otišla  u pakao i postala demon. Koji greh je počinio Hoss dok je bio dečak? Izvršio je samoubistvo nakon što ga je majka uhvatila kako masturbira u njenu fioku sa vešom.
 *Darko Tuševljaković ga prevodi kao ,,Gazda" što je, kad se sve uzme u obzir, možda lošije rešenje od ,,Šef", koje je bliže i značenju i tonu originala. Doduše, fer je reći da Tuševljaković ovde ima skoro nemoguć zadatak da teksaški govor koji Hoss koristi (a koji je nekakva Ennisova halucinacija usmeravana gledanjem vestern filmova sa Johnom Wayneom) nekako privoli Srpskom jeziku i onda on ovde koristi nekakva naša provincijska sakaćenja govora tipa ,,Mali, da nis' možda i ti u potrazi za istim onim ko ona i ja?" koja bi pre pasovala komično-parodičnom stripu iz kuhinje Toze Obradovića i Baneta Keraca nego tonu za koji mislim da ga je Ennis tražio...



Ne, dakle, nešto što bi superherojski stripovi, čak i u 2005. godini smatrali za dovoljno ukusno da se pomene, ali je Ennis, na ime uspeha sa Preacherom i Punisherom očigledno imao dosta kredita da se iživljava. U ovom stripu se seksualno nasilje pominje još nekoliko puta, između ostalog i kao pančlajn (crno)humorističkih šala i verujem da za svakoga postoji mesto u Pakleni vozač: Put u pakao na kome za trenutak spusti strip i sebi kaže da je granica između ikonoklastičke priče koja na odvažan način ispituje granice hrišćanskog morala i pukog verbalnog provociranja koje mladim, napaljenim muškarcima dolazi prirodno posle tri piva konačno pređena i da je Garth Ennis već u 2005. godini ispoljavao zabrinjavajuće ,,edgelord" tendencije.

Ove će tendencije sa godinama samo postati izraženije, ali Ennis je makar u svojim dobrim stripovima imao lepo odmeren balans zapleta, akcije i filozofije provlačene kroz dijaloge a što je sve u priličnom neredu i haosu u ovom stripu. Pakleni vozač: Put za pakao, rekosmo, ima jednostavan zaplet, ali ono gde on ZAISTA kiksira je njegova razrada i vođenje priče. Umesto epskog narativa koji je najavljen tim epskim, jelte, tekstom u titlovima, Pakleni vozač: Put u pakao je samo epski razvučen strip čiji se praktično ceo prvi broj troši na to da nam se u dijalozima objasni šta će biti zaplet serijala, a ceo poslednji da se prepriča šta se u serijalu desilo i koja je poenta cele te priče. Između imamo tanušni road-movie narativ u kome se Johnny Blaze, lik bez gotovo ikakvog karaktera i skoro nikakve delatne suverenosti, udružuje sa Hossom jer je, ispostavlja se, lepše i bolje raditi sa demonom čiji je iskonski greh bio masturbacija na majčine haltere nego sa arhanđelkom koju je Nebo poslalo na Zemlju istim poslom kao i njih dvojicu a koja nema problem sa tim da pobije koliko god da je običnih ljudi potrebno samo da stigne do svoje mete i likvidira je pre nego što ona udari temelje paklenom carstvu na Zemlji.



Mračno. Ali i rudimentarno ispripovedano. Pomenuta arhanđelka je posebno prostački postavljen lik kroz koji Ennis prorađuje svoje skeptičke stavove prema katolicizmu, hrišćanstvu i religiji uopšte, prikazujući je kao praktično psihopatu koja ,,zna" da nastupa za moralno pobednički tim i ne haje kolika je cena u ljudskim žrtvama, ali je možda pritom interesantnije kako je ona dizajnirana u pogledu imaginarijuma i poruke koje njime šalje.

Hoću da kažem, Ennis je načelno neko u čijim ćete stripovima naći snažne ženske likove jer onaj racionalistički deo njegovog mozga veruje u ravnopravnost i potrebu da se prikažu i nekakvi aspirativni uzori ,,jakih žena". Ali onaj iracionalni deo njegovog mozga onda prečesto ima problem da ,,jaku ženu" zamisli kao išta drugo do muškarca-sa-sisama pa su njegove jake žene neretko primetno kodifikovane muškim simbolima, od toga da su lezbijke, pa do toga, kao u ovom stripu da sve rešavaju nasiljem, do momenta kada Clayton Crain ima da nacrta arhanđelku na Johnnyjevom motoru, kao ultimativni čin ne samo kastracije protivnika već daljeg preuzimanja njegove muškosti za sebe.

Kritički rad ovog stripa se kreće i u socijalnoj sferi sa jakom, do, pa i preko granice parodije, kritikom kapitalizma oličenog u ,,rubber baron" stereotipu beskrupuloznog, narcisoidnog eksploatatora koji ne prezire samo sirotinju i radničku klasu već i sopstveni bord direktora. Ennis ovde daje portret (mada zaista više karikaturu) ,,old money" naslednika koji do te mere prezire rad kao izvor vrednosti (naspram kapitala koji je sve) da sopstveni bord direktora koristi isključivo kao ljudsku žrtvu podnesenu paklu. Ovaj lik, Earl Gustav je napisan sa jakim satiričkim nabojem – koji neretko prelazi granicu dobrog ukusa, naravno – ali ga u stripu ima naprosto PREVIŠE. Veliki problem sa Pakleni vozač: Put u pakao je upravo to što je Ennis imao veoma tanak zaplet, koji je onda pretočen u priču u kojoj se veoma malo toga događa da bi se šest epizoda nekako popunilo predugačkim scenama u kojima likovi stoje i pričaju, objašnjavajući stvari koje su jasne već iz konteksta ili se već vide na slici.



Doduše, fer je reći da se, u proseku, u Pakleni vozač: Put u pakao malo toga ZAISTA vidi na slici. Clayton Crain je pionir digitalnog slikarskog pristupa radu na superherojskim stripovima (u nekakvoj ,,analognoj" slikarskoj karijeri radio je velikim delom sa akrilnim bojama i to se vidi) i ono što je on u ovom stripu uradio je zbilja impresivno u smislu kreiranja mučne atmosfere i njenog kulminiranja u eksplozivnim scenama prepunim vatre, gvožđa, demonskog tkiva. Motocikl i njegov ,,jahač" su ovde ikoničke (i istovremeno demonske) prikaze sa pojedinim kadrovima koji su umetničke slike kakvima tekst ili sekvencijalni narativ nisu ni potrebni.

Osim što strip, naravno, nije serija umetničkih slika i ima osoben pristup naraciji i prioritizovanju različitih tehnika pripovedanja. Crain ovde nije LOŠ u smislu naracije, naprotiv, među tim ,,slikarskim" strip-crtačima on je među boljima kada pričamo o toku pripovedanja između kadrova i dinamici u okviru samog kadra, ali čak i tako, ovo je strip u kome naprosto ima previše slika na kojima nemate ideju šta se dešava.

I to je bio problem i sa originalnim magazinskim publikovanjem ovog stripa gde hartija i tehnika štampe naprosto nisu bili dovoljno dobri da zaista prikažu kompleksni detalj, slojevitost i nijansiranost Crainovog rada, a taj problem traje i danas. I američke kolekcije ovog stripa koje sam video su pretamne većinu vremena, a ova Hachetteova kolekcija koja je pritom i nešto manjeg formata od originala je APSOLUTNO previše tamna i u sumi svih stvari premala da bi Crainov crtež i kolor bio prikazan onako kako dolikuje.

Pakleni vozač: Put u pakao nije dobar strip, ali jeste strip sa nekim dobrim ili makar zanimljivim elementima. Neke od Crainovih kompozicija su impresivne, naročito one koje su rađene kao spleš kadrovi što zauzimaju celu tablu pa onda to što je format manji i kolor tamniji ne uspeva da ih fatalno ošteti. Takođe, Ennisu ovo spada u slabije Marvelove radove ali je kao materijal za analizu njegovog lika i dela u najmanju ruku zanimljivo. Ako vam sve to deluje kao dovoljno dobar razlog da ovaj strip kupite, potražite ga u obližnjoj striparnici ili se javite, recimo Alanu Fordu za svoj primerak.

[Meho Krljic]

Nakon godinu dana i trinaest izašlih epizoda, fer je reći da imam formirano mišljenje od aktuelnom tekućem serijalu Black Cat koji Marvel izdaje od Avgusta prošle godine. I to mišljenje nije loše, mada se svakako može govoriti o tome da ovaj serijal još traži svoju osnovnu tezu i dok pokušava različite stvari ima mnogo momenta u kojima trči u mestu.



Naravno, teško je preuzeti lik nakon što je neko drugi sa njim uradio trijumfalan posao i Marvelu je zapravo trebalo skoro pet godina da se odvaži na novi tekući serijal Black Cat. Ono što je Jed MacKay uradio sa ovim stripom, pišući prva dva ikada tekuća serijala sa Felicijom Hardy u glavnoj ulozi između 2019. i 2021. godine je bilo definisanje ovog lika za godine koje će doći, uzimanje pouzdane epizodistkinje iz stripova o Spajdermenu četrdeset godina unazad i demonstriranje da kada joj se da protagonizam i zaroni dublje u njenu karakterizaciju, ona će biti kadra da demonstrira razne zanimljive dubine.

MacKay se nakon završetka drugog tekućeg serijala – a koji je, da još jednom i to ponovim, uspeo da u potpunosti popravi štetu koju je ovom liku naneo Dan Slott pišući ga kao jednodimenzionalnog, nesimpatičnog negativca u Spajdermenu – povremeno vraćao Black Cat pišući nekoliko miniserijala u kojima se ona udruživala sa likovima kao što je Iron Man i sklopila snažno prijateljstvo sa Mary Jane Watson, nominalno njenom rivalkom kada je u pitanju romantični odnos sa Spajdermenom/ Peterom Parkerom. MacKay je uspeo da ženski lik koji je tolike decenije bio ,,friend with benefits" sa Spajdermenom, decidno privučen blagom perverznošću seksualnog odnosa između dve osobe sa različitih strana zakona i činjenicom da se jedan tako ,,ispravan" lik poput Petera odlučio za nestabilnu erotsku vezu bez stvarne duboke posvećenosti, pretvori u ženu koja bolje razume posledice svojih postupaka, shvata emotivnu štetu koju ti postupci mogu da nanesu i zapravo sebi priznaje da je Mary Jane tako dobar lik da želi da sa njom bude prijateljica. Takođe, Felicia je tokom MacKayjevog vakta bila sasvim organski i bez usiljenosti prikazana kao biseksualna a što se veoma dobro uklopilo u njenu generalnu karakterizaciju obeleženu hedonizmom, žeđu za stalno novim avanturama, ali i nestabilnošću, manjkom kapaciteta da se bude zadovoljan onim što imate itd.*
*ovde naravno ne sugerišem da biseksualne osobe PO PRAVILU moraju biti nestabilne i nesposobne za uspostavljanje dugačkih emotivnih veza, ali ,,disaster bisexual" stereotip postoji s razlogom i nije potekao iz strejt zajednice...



Sve u svemu, iako je MacKay nastavio da radi vrlo dobar posao sa Doktorom Strejndžom, Avendžersima i Moon Knightom, Black Cat mu ja računam u jedan od najboljih projekata koje je do sada imao u Marvelu i jesam sa malo zebnje očekivao neizbežnu najavu da će ovaj serijal kad-tad uzeti da piše neko drugi.

No, G. Willow Wilson nije tek ,,neko drugi". Umesto da Marvel – a kako sam očekivao – Black Cat stavi na raspolaganje nekoj mladoj scenaristkinji kojoj bi ovo bili prvi koraci u ,,velikom" stripu i koja bi je učinila prijemčivijoj mlađim generacijama i različitim profilima publike, on je ponovo u staro jato primio sada već ozbiljno sredovečnu ženu što je u ovom veku već jednom pokazala da ima jedinstveni dara da kreira ,,omladinski" strip i dosegne tu mlađu publiku koju Marvel stalno traži a ona joj stalno izmiče. Wilsonova je sa svojim ikoničkim radom na Ms. Marvel ne samo napravila jedan od najuspelijih novih tinejdž likova u Marvelovoj ergeli (gotovo bez sumnje najuspešniji u ovom stoleću) već je i uradila mnogo drugih zanimljivih i važnih stvari, utemeljujući njene priče u uverljivoj i opipljivoj zajednici Nju Džersija, nudeći autentični prikaz života pakistanskih imigranata u Garden stejtu i SAD generalno, dajući svetu supeheroinu koja je u srazmerno kratkom vremenu dobila i svoju televizijsku seriju i bila deo lošeg ali ambicioznog filma.

Wilsonova već godinama radi prilično dobri – prvi ikada tekući – serijal Poison Ivy za DC i ima neke zanimljive creator owned radove za Image (plus piše knjige) i moj je utisak da je preuzimanje Black Cat za nju više bila prilika da se zaradi neki solidan novac pišući sada nešto visokoprofilniji lik, sa istorijom i sponama sa jednim od najpopularnijih Marvelovih karaktera, nego što je imala neki veliki iskaz koji bi sa Felicijom htela da napravi. Otud je tekući Black Cat jedan uvek ugodan strip sa više nego simpatičnim glavnim likom ali i strip koji, za sada, kao da ne može da se sa sobom dogovori šta je tačno njegova tema.

Zapravo, ono što se na početku čini da je njegova tema je, do trinaestog broja koji je u trenutku dok ovo kucam aktuelan, pomalo i zaboravljeno i dobija samo uzgredna pominjanja u nekim Felicijinim monolozima, i strip već izvesno vreme ima distinktne priče od po nekoliko brojeva koje su praktično mogle da budu i posebni miniserijali.

No, ni ta neka osnovna tema nije specijalno dobro definisana i gotovo da stičem utisak da Wilsonova do početka pisanja scenarija nije bila sigurna šta bi bio osnovni motiv ovog stripa pa je onda na silu odabrala jedan sa kojim nije baš sigurna šta da radi. Naime, Felicia na početku ovog serijala odlučuje da postane možda ne ,,superheroj" ali kostimirana osoba koja će se boriti protiv zločina, a njena motivacija za to je da kada u kraju u kome ona operiše (a što je uglavnom Menhetn) ima mnogo kriminala, ljudi su uplašeniji, oprezniji i to čini njen posao – provalne krađe kako bi se domogla tuđih dragocenosti i umjetnina – težim.

Kad se to ovako napiše, zvuči skoro logično, ali u samom stripu je to predstavljeno kroz Felicijino meandrirajuće rezonovanje i onda je nešto što je mogla biti jasna linija razdele između kriminala koji je samo redistribucija vrednosti od ionako nemoralno bogatih prema ljudima koji imaju neke veštine kojima se čovek može diviti, i kriminala koji nagriza samo tkivo zajednice, ugnjetava sirotinju i nanosi traume ljudima što već imaju dovoljno stresa u životu, ovde nepotrebno zamućena. Wilsonova Feliciju stavlja naspram ne ,,propisnih" kriminalaca koji su skloni nasilju i od kojih ljudi opravdano drhte, već se ona sukobljava sa kojekakvim sitnim ribama koje švercuju umetničke predmete i prodaju vanzemaljske psihodelične droge i ovo su banalni, nebitni susreti sa likovima koji nemaju ni karakter ni dubinu u vrlo ,,low stakes" sukobima.



Neki dublji, tekući zaplet se ovde tiče Tombstonea, Spajdermenovog tradicionalnog protivnika i trenutno jednog od glavnih kriminalnih bosova u Njujorku, a koji prati promenjeno ponašanje Black Cat i smišlja način kako da ga iskoristi za svoj benefit. Rezultat ovoga je smuljan i smandrljan sukob između Black Cat i Tombstonea u kojoj on nju nadmudri uglavnom zahvaljujući njenoj lakomislenosti a onda se slično dešava i sa pola milenijuma starim vampirom kome je Felicia poremetila neke planove kada se ilegalno doseljavao u Njujork i koji je sada duži za štetu što mu je ona nanela a u visini od preko šest stotina hiljada dolara. Koje Felicia nema, ali se složila da mu ih duguje i onda se u narednim epizodama ovaj Damoklov mač koji bi trebalo da joj visi iznad glave uopšte ne pominje.

(Ovde sam imao nešto na temu toga da se nije ni osvetila Tombstoneu ali onda sam se setio da ga je u jednom trenutku šutnula u glavu i da je to formatirano kao da su njih dvoje sada kvit, iako je on nju kidnapovao, držao zatvorenu, iskoristio kao mamac u kriminalnoj akciji gde je ona pritvorena a on došao do para itd.)

Dakle, Black Cat za sada ima prilično meandrirajući, u sebe izrazito nesiguran zaplet a kome ne pomaže pripovedanje što je je prilično razvučeno i kao da svaka od priča a onda i svaka od scena u svakoj od priča zauzima dva do tri puta više prostora nego što je zapravo potrebno. Meni ovo signalizira upravo tu nesigurnost u pogledu toga šta se ovim stripom želi reći i jedno smišljeno dobijanje na vremenu, da se epizode izbacuju a da autorka ako može u međuvremenu smisli kako će zapletu dati jedan ozbiljniji ujedinjujući motiv.

Razvučenost naracije postiže se uglavnom time da je ovo strip koji Felicia priča direktno čitaocu, kroz monologe u prvom licu od kojih mnogi služe da se prepriča ono što se na slikama već vidi ili da glavni lik reflektuje na ono što se već desilo, no onda ima i toga da se neke jednostavne radnje, na primer u akcionim scenama, razlažu na više sukcesivnih panela onda kada je očigledno da je dovoljan jedan i Black Cat ima jedan VRLO ležeran tempo pripovedanja u kome efikasnost definitivno nije prvi prioritet.

Šta je onda prvi prioritet? Rekao bih ,,vajb" i ovo je nešto što Wilsonova postiže dosta uspešno, dajući nam protagonistkinju koja je prilično efektno podmlađena i napravljena da deluje i ranjivije i relatabilnije za čitaoce. Kod MacKayja je Felicia bila svakako ne savršen i bezgrešan lik ali je u prvi plan stavljana njena sposobnost, neprevaziđene kriminalne veštine koje uključuju metikulozno planiranje i hladnokrvnu egzekuciju smelih, suludih planova. Kod MacKayja je protagonistkinja bila motivisana na planiranje i izvršenje kompleksnih, teških provalnih krađa pre svega jer je time dokazivala svoj intelekt i odvažnost dok se kod Wilsonove zapravo više naglašava njena ljubav prema lepim stvarima kao primarni motiv za vođenje života provalnice. Utoliko, ova Felicia je lakomislenija, lakše joj pažnja odluta na pogrešnu stranu – tokom ovog serijala je na mnogo mesta vidimo kako flertuje sa muškarcima i ženama u situacijama koje nisu nužno za to najpogodnije – i sklonija je da pravi greške, pa i da sama bude prevarena i eksploatisana.



Ovo je mogao biti glogov kolac u srce ovog serijala, znajući koliko se meni MacKayjeva Black Cat dopadala, ali Wilsonova Feliciju piše sa toplinom, razumevanjem i strpljenjem koje je praktično majčinsko i očigledno dolazi od nekoga čija su deca u ovom trenutku u tinejdžerskom uzrastu i testiraju granice maminog kapaciteta da pređe preko redovnog dotoka svinjarija.

Dakle, Felicia je ovde prikazana kao nesavršena, kako rekosmo, lakomislena i na momente izrazito neodgovorna osoba, prema sebi i drugima, ali istovremeno i nepogrešivo simpatična, neko čije samopoštovanje u mnogome zavisi od toga da sebe vidi kao sposobnu, snađenu, harizmatičnu (na par mesta je vidimo kako uvežbava fore koje će izbacivati u tuči sa protivnicima da bi delovala cool) i agregatno ipak moralnu osobu, a gde ta samopercepcija biva stavljanja na teška iskušenja i Felicia iz tih iskušenja izlazi povremeno i malo ponižena ali kao da počinje da uči neke lekcije. Sporo, ali u poslednje tri epizode u kojima se sukobljava sa Punisherom – jer mu je, bežeći od kriminalaca, pregazila psa – strip nam pokazuje lik koji autentično priznaje svoju krivicu do kraja iako je pre toga samo glumio da je priznaje i pokušavao da se izvuče na flertovanje, skupu frizuru i ubitačan dekolte.

Dalje, rotirajući ansambl ovog stripa je uglavnom vrlo simpatičan. Felicijini krimi-saradnici iz MacKayjevog serijala su ovde deakcentovani i svedeni na povremena – efektna – kameo pojavljivanja da Feliciji ukažu na greške koje pravi, ali tu su onda lepe minijature sa pomenutim vampirom i Daredevilom, koji dobijaju žovijalne, zabavne karakterizacije, u jednoj epizodi se pojavljuje Ms. Marvel i ovaj povratak kreatorke svom najuspelijem čedu je veoma cool, a onda kasnije imamo produžena gostovanja Mary Jane Watson i Punishera za distinktne priče u više nastavaka. I mada su te priče povremeno u naraciji smuljane preko prihvatljive mere (najpre ta sa Mary Jane u kojoj se ide u Negativnu zonu i zaplet i pripovedanje su na granici besmislenog), hemija između likova je dobra i daje ovom stripu propulzivnu energiju a čitaoca podstiče da za Feliciju navija i da kupi i narednu epizodu kako bi video šta će biti dalje.

Odlučio sam da pišem o ovom serijalu posle trinaeste epizode jer će sa četrnaestom serijal da uđe u ovogodišnji company crossover Queen in Black a onda se od petnaeste najavljuju pojavljivanja nekih popularnih likova kao što su Spajdermen i Emma Frost tako da mi ne deluje kao da će Black Cat u skorije vreme pronaći taj neki ,,glavni" glas i da će ovo i dalje biti strip čija će snaga biti kameo pojavljivanja likova iz drugih Marvelovih serijala i istraživanje Felicijinog odnosa sa njima.

Drugi razlog je što je u ovih trinaest brojeva bilo dovoljno prostora da donesem sud o tome kako mislim da se dva do sada zastupljena crtača snalaze sa zahtevima ovakvog stripa i odmah da kažem da se za moj groš oni snalaze prilično dobro.



Beloruski crtač Gleb Melnikov je prošle godine u Marvelu apgrejdovan iz zamenskog crtača koji uleće kad treba da se popuni jedan mesec u autora koji radi tekuće serijale. Crtao je i nekoliko brojeva New Champions ali je sa Black Cat postavljen kao glavni crtač novog, prilično važnog serijala i mislim da se pokazao odlično. On veoma dobro razume da ovaj strip treba da ima ravnotežu između glamura, komedije i karakterne, introspektivne omladinske drame i radi dosta dobro i sa glavnim likom i sa drugim likovima i sa svetom u kome se sve dešava. Njegova Felicia je naglašeno ženstvena i seksi, ali bez forsiranja ,,male gaze" kadriranja; kompozicije koje on pravi su naprotiv osnažujuće i čak i kada je Felicia – u više nego jednoj situaciji – stavljena u podređeni položaj gde je kidnapovana, zatvarana, naterana da kleči, sa vezanim rukama na leđima itd. ovo nisu eksploatacijski, soft porno momenti i protagonistkinja u njima zadržava ljudsko dostojanstvo i delatnu suverenost. Isto tako on njene lakomislene i ishitrene poteze stavlja u simpatičan komični kontekst, nudeći nam spektar Felicijinih izraza lica koji odaju iznenađenje, žalost ili bes, i koji su istovremeno ,,pojačani" i stilizovani ali i nude autentičan uvid u unutrašnji život heroine.

Sam grad* mu je karakteran, bez pretrpavanja kadrova detaljima, a to da Wilsonova, rekosmo, piše dosta razvučeno sa mnogo scena koje su samo reflektivni monolozi on dosta uspešno kompenzuje dinamičnim lejautom i kadriranjem. Kolori Briana Rebera su okej – nenametljivi su i funkcionalni više nego što privlače pažnju na sebe, ali rade dobro sa Melnikovljevim jakim senčenjem i korišćenjem crnih površina za kreiranje atmosfere.
*tj. gradovi jer se Felicia uprkos protestovanju tokom ovog stripa više no jednom zatiče u Nju Džersiju – koji Wilsonova očigledno JAKO MNOGO voli

Drugi crtač na serijalu, Urugvajac Andrés Genolet je odličan. Njegov je crtež nešto manje glamurozan, njegove linije su tanje a kompozicije i lejaut energičniji pa i ,,stripovskiji" ako više volite, sa čestim korišćenjem linija koje sugerišu pokret i brzinu i tamo gde je Genolet već bio odličan na Runaways (pohvaljen ovde),sada je još bolji sa Black Cat sa odličnim scenama akcije, komedije, karakternim likovima i uspelim korišćenjem stilizacija i karikatura da se podvuku krešenda u naraciji.

Black Cat je, u ovom trenutku, strip sa šarmantnom protagonistkinjom koja greši i koja, štaviše, često greši jer je samoživa i ne uspeva da vidi veći sliku, ali koja ima dobro srce i kapacitet da uči i bude bolja. Kako rekoh, njegovi zapleti meandriraju a naracija je pomalo rastegnuta i nisam siguran da će do kraja zaista naći svoj pravi iskaz, ali je svejedno prijatan za čitanje. Lepa karakterizacija glavne junakinje, simpatična kameo pojavljivanja, dopadljivi monolozi (Joe Caramagna na leteringu kao i uvek odličan), te odlični crtači – sve su to aduti koje ovaj strip ima i koji treba da vam budu podsticaj da, ako volite Black Cat, date šansu ovoj njenoj inkarnaciji. Amazon serijal prodaje ovde.