Strip album koji upravo citam

[Truman]

Uzeo sam na francuskom čitati Gaston Lagaffe, odnosno po naški Gaša Šeprtlja.
Prve dve epizode su sapravo samo kratki skečevi od po 2-4 kaiša uz tekstove od po stranicu-dve između delova stripa koji daju informacije o ovom junaku. Mislim da u kasnijim epizodama imamo "celovečernje" doživljaje ovog smotanog Belgijanca.
Ako je Meho čitao Gašu voleo bih da ostavi utisak.

[Meho Krljic]

Ostavljao sam utiske dvaput, evo linkovi za blog verzije tih prikaza jer me mrzi da ih tražim ovde:

https://cvecezla.wordpress.com/2024/11/04/procitani-stripovi-gomer-goof-vol-11-goof-off-at-gomer-corral-volume-11/

https://cvecezla.wordpress.com/2026/04/22/procitani-stripovi-gomer-goof-twenty-one-goof-salute/

[Truman]

Ostavljao sam utiske dvaput, evo linkovi za blog verzije tih prikaza jer me mrzi da ih tražim ovde:

https://cvecezla.wordpress.com/2024/11/04/procitani-stripovi-gomer-goof-vol-11-goof-off-at-gomer-corral-volume-11/

https://cvecezla.wordpress.com/2026/04/22/procitani-stripovi-gomer-goof-twenty-one-goof-salute/

Hvala ti, Meho. Uživao sam u tekstovima, posebice ovom prvom koji daje širu sliku u prirodu stripa i stil autora.
Da, na scribdu ima 21 epizoda. Pošto je moj francuski još slab taj put će potrajati ali verujem da ga vredi preći! Čeka me ovih dana treća epizoda.

[Meho Krljic]

Svakako je za pohvalu da se trudiš da naučiš Francuski čitanjem stripova                     

Samo imaj na umu da ćeš, čitajući Gastona, naučiti Francuski koji koristi belgijski sleng iz šezdesetih i sedamdesetih godina prošlog veka     

[Truman]

Svakako je za pohvalu da se trudiš da naučiš Francuski čitanjem stripova                     

Samo imaj na umu da ćeš, čitajući Gastona, naučiti Francuski koji koristi belgijski sleng iz šezdesetih i sedamdesetih godina prošlog veka     

Čitanje stripova mi nije jedina metoda, imam sreću pa firma za koju radim organizuje kurseve jezika.
A sleng samo širi uvid u jezik.

[Meho Krljic]

Iz nekog razloga baš volim biografske stripove. Biografski film mi je manje zanimljiv – ili, da tako kažem, biografski film sa dokumentarističkim temeljem i dodatnom nadgradnjom u inscenacijama mi nije nekakva gledalačka preferenca u bilo koje doba dana – a biografska publicistika mora da bude JAKO DOBRO napisana da bih je uzeo u ruke i u njoj me inscenacije po pravilu odbijaju jer mi gotovo uvek deluju fejk. Ali mahnite mi ispred nosa biografskim stripom i odmah ću podići uši a za njima i dupe iz fotelje i, ako ste bili lukavi pa nešto poput grafičkog romana Lucas Wars stavili kao mamac u mišolovku primerenu mojim razmerama (ili, nedobog, u istu takvu paukovu mrežu), velika je verovatnoća da ćete me uhvatiti.




Pretpostavljam da je razlog to što u stripu čak i dokumentaristički delovi zahtevaju isti artizam koji se primenjuje u inscenacijama i postoji jedna organska konzistentnost pripovedanja koja meni prija. Kada se pritom radi o zanimljivoj ličnosti, pa još u zanimljivom periodu njenog života, sve je perfektno.

Da li je George Lucas zanimljiva ličnost? Rekao bih da je čovek koji je snažno revolucionisao američku (pa onda indirektno i svetsku) filmsku industriju i izmaštao jedan od najpopularnijih fiktivnih univerzuma u poslednjih pola stoleća to po definiciji. Razume se da DANAS mnogi Lucasa gledaju samo kao trgovca koji ništa kreativno nije uradio od osamdesetih godina prošlog veka a dobar deo tog vremena je proveo čineći ono dobro i kreativno što je uradio u sedamdesetima i osamdesetima lošijim i generičkijim, da bi na kraju sve to prodao jednoj od najvećih korporacija na svetu i finalizovao svoj put od ultimativnog maštara do ultimativnog prodavca – ali ovaj strip se bavi Lucasovim ,,origin storyjem" i prati Georgeov put od rođenja i dečaštva provedenog u malo učenja i mnogo fantaziranja (čitanja stripova, gledanja Flasha Gordona i drugih pustolovnih i naučnofantastičnih radova na televiziji) do čoveka koji je pokorio Holivud filmom u koji niko nije verovao. Ponajmanje 20 Century Fox a koji je danas i sam u vlasništvu iste korporacije kojoj je Lucas prodao svoje dečačke snove.

Lucas Wars je na Engleskom jeziku izašao Septembra prošle godine za njujorški 23rd Street Books, ogranak moćnog Macmillana posvećen stripovima za odrasle* a u pitanju je prevod vrlo uspešnog francuskog albuma koji je pod nazivom Les Guerres de Lucas 2023. godine izdao pariski Deman Éditions. Kako je ovaj strip još pre publikovanja u Francuskoj bio licenciran za izdavanje u petnaest država i kako je Oktobra prošle godine izašao i njegov nastavak, za koji je razumno očekivati da će 23rd Street Books uskoro najaviti i englesko izdanje, krajnje je vreme da nešto kažemo o njemu i njegovim autorima.
*ne TAKVIM stripovima za odrasle, ZABOGA.

A ti autori su Laurent Hopman i Renaud Roche. Hopman je iskusni novinar, urednik i pisac sa velikim poznavanjem američkog filma i, kako kažu, ,,stručnjak za Star Wars univerzum". Ovo mu je prvi napisan strip i na delu je pravi spoj lične pasije i ozbiljnog profesionalnog napora da se jednoj važnoj figuri entertejnment industrije i popularne kulture obezbedi pošten, detaljan portret. Rocheu je ovo takođe prvi strip. Ovaj diplomac pariske umetničke škole Gobelins je tokom poslednje dve decenije uglavnom radio u filmskoj industriji – na vizuelnim efektima, ilustracijama i crtanju storibordova – ali i u svetu advertajzinga. Od 2019. godine je radio za pariski Illumination, studio specijalizovanom za vizuelne efekte i kompjutersku animaciju, ali je nakon uspeha ovog stripa odlučio da nastavi sa se stripom bavi u punom kapacitetu. Na neki način ima i smisla da će rad na stripu o filmu koji je promenio život njegovog autora – promeniti živote i tih ljudi koji su ga radili.



Doduše, Star Wars, ili, kako se to danas kanonski zove, Star Wars: Episode IV – A New Hope nije bio prvi Lucasov film ali u mnogo smislova jeste bio film koji će ga dovesti do ruba propasti a onda katapultirati u orbitu takve slave kakvom možda ni dvocifren broj ljudi njegove generacije ne može da se pohvali.

Strip i počinje in medias res, u trenutku velikog stresa za Georgea Lucasa koji u Avgustu 1976. godine sluša svog izvršnog producenta kako mu govori da su poslednje tri godine radili na filmu koji sada moraju da montiraju od nule, da za narednih sedam meseci moraju da završe trista šezdeset scena sa specijalnim efektima, a što je broj koji ni jedan film u istoriji ni izbliza nije imao, i da, na sve to, 20 Century Fox, studio koji nominalno producira ovaj film, osim inicijalnog dogovora, još uvek nije sa Lucasom potpisao ugovor koji bi obezbedio potrebne finansije. George Lucas, koji u tom trenutku ima 32 godine i sve pare koje je zaradio od svog prethodnog filma, American Grafitti, je uložio u Star Wars, kaže svojoj (tadašnjoj) supruzi, uglednoj montažerki po imenu Marcia Lucas (devojačko Griffin) – nažalost preminuloj ovog proleća u osamdesetprvoj godini života – da ga vodi u bolnicu jer misli da upravo doživljava srčani napad.

Lekar će u jednoj kasnijoj sceni u stripu kazati da George nije zaista pretrpeo infarkt ali da jeste pod velikim stresom i da, kad se uzme u obzir i njegov dijabetes što ga vuče od adolescencije, treba da jedno vreme odmara kako ne bi svoje zdravlje dodatno ugrozio. Naravno, svi znamo da George ni u snu nije mogao da odmara u ovom momentu jer onda filma ne bi bilo i Star Wars kao fenomen nikada ne bi postojao. Ovaj strip u visokom nivou detalja pokazuje koliko je zapravo malo falilo da ovaj film, a sa njim i čitav nascentni Star Wars univerzum – i sva kultura koja je iz njega proizašla – bude ubijen i pre nego što se rodio i pravi značajan napor da Georgea predstavi kao simpatičnog glavnog junaka koji ima san i uz puno muka i odricanja, te borbe protiv okoštalog studijskog sistema i holivudskih običaja shvaćenih kao nepromenljiva pravila, kreira nešto fantastično a što će odmah ostvariti direktnu komunikaciju sa zeitgeistom i privući na svoju stranu gotovo plebiscitarnu narodnu podršku kakvu gotovo ni jedan film u istoriji Holivuda nije imao.



Ovo je, naravno, uobičajen narativni pristup u ovakvim pričama ali ga vredi podvući jer je Lucas toliko dugo toliko mnogo uspešan i bogat da je u 2026. godini čoveku lako da zaboravi da je postojalo vreme kada je George gledao svoje vršnjake i kolege poput Coppole, Spielberga, De Palme i Scorcesea kako nižu komercijalne uspehe, dobijaju nagrade američke akademije ali i evropskih festivala i generalno kreiraju čitav duh ,,Novog Holivuda" dok on grca u kreativnoj nesigurnosti, muči se da izmisli novu tehnologiju (pa i industriju) specijalnih efekata i biva sve to vreme praktično goustovan od strane Foxa. Rane scene u stripu tokom kojih on i Marcia jedu samo barene rezance iz dana u dan jer Fox rasteže distribuiranje Američkih grafita pošto predsednik studija ne veruje da će taj film iko želeti da gleda onda imaju svoj odjek u kasnijim scenama gde George Marciji – koja je, ne zaboravimo, bila VEOMA cenjena montažerka, radeći sa Scorceseom na Alisa više na stanuje ovde, Taksisti i Njujork, Njujork – kaže da ako na kraju od Star Wars, u koji je on uložio sav VELIKI novac koji je zaradio nakon uspeha Američkih grafita u bioskopu, ne bude ništa, vraćaju se na jedenje klot rezanaca.

Ima tu lepe drame, naravno, imati-pa-nemati je i jedini realističan način da osigurate simpatije za glavni lik svog narativa kada taj glavni lik nije do tada u životu prolazio nekakva VELIKA iskušenja. Autori prikazuju mladog Georgea kao sanjara koga škola ne interesuje i koji planira da se izdržava od automobilskih trka samo da bi posle nesreće na drumu – za koju je sam bio kriv – shvatio da je pukom slučajnošću preživeo i odlučio da posveti život kreativnom poslu, saopštavajući roditeljima da će upisati koledž i studirati film.

Želim da naglasim kako autori Georgea predstavljaju u, jelte, očekivano umivenom formatu ali da ga ne idealizuju. Kreativnost i invencija koju će on ispoljiti u pravljenju svog studentskog filma Electronic Labyrinth, naučnofantastične maštarije koja će impresionirati akademsku zajednicu ali i privući pažnju profesionalaca, je sa druge strane balansirana vrlo eksplicitnim, nimalo prikrivenim prikazivanjem da je Lucas, kada treba da sedne i napiše scenario, praktično potpuno bespomoćan. Iz scene u scenu gledamo kako se on muči nad praznim listom papira, maltretira svoju asistentkinju da mu nije dobar papir ili da mu trebaju druge olovke, gledamo kako mu Marcia govori da su mu scenariji bez emocija i sa dijalozima koje ni jedno ljudsko biće ne bi izgovorilo, a kolege (Coppola, De Palma itd.) mu čereče skriptove kao nejasne, nabacane, haotične, na kraju kako ljudi u Foxu očajavaju i nad tritmentom i nad svakom sledećom rukom scenarija jer George, pored sve te haotičnosti, nabacanosti i nejasnoća još i menja skoro ceo scenario od jedne do druge revizije. U jednoj prekrasno ilustrativnoj sceni, tokom kasnih dana snimanja na setu vidimo kako Harrison Ford bez ikakve konsultacije sa režiserom izgovara značajno kraću repliku nego što ju je ovaj napisao. Lucas zaustavlja snimanje i kaže Fordu da tako ne piše u scenariju na šta mu ovaj odgovara otprilike ,,Daj, bre, Džordže, NIKO NE GOVORI TAKO i to ne može da se izgovori tako kako si ti napisao".

Poenta svega ovoga je da strip prikazuje Georgea sa jedne strane kao sasvim nesavršenog kreativca koji je dobar u nekim stvarima a mnogo manje dobar u drugima, ali i kao kreativca koji na kraju dana manje robuje svojem egu nego racionalnoj želji da mu film bude uspešan bez kompromitovanja njegove suštine. Na nekim mestima ćemo ga gledati kako se svađa sa ljudima koji naprosto neće da rade ono što im on kaže ,,jer se tako ne radi" pa onda i originalni montažer, Britanac John Jympson koji se stalno prepirao sa Lucasom jer mu nije bilo jasno zašto ovaj ne želi tradicionalno pripovedanje, dobija šut kartu usred rada na filmu i Lucas odlučuje da nastavi da radi sa troje montažera (naravno da je Marcia jedna od njih) koji će poštovati njegovu viziju. Ali sa DRUGE strane ga vidimo i da je sasvim sklon da izbaci scene iz scenarija kada shvati da se neće uklopiti u finansijski ili vremenski budžet, kao i to da unajmljuje Gloriju Katz i njenog muža Willarda Huycka da kao skript-doktori (koji doduše neće biti potpisani na špici filma ali HOĆE dobiti posebne novčane bonuse kada se ispostavi da je film uspešan) doteraju njegov šantavi scenario i učine dijaloge organskijim, zabavnijim i duhovitijim.



Hoću da kažem, Lucas Wars nije priča o tvrdom, beskompromisnom AUTORU koji ima viziju što je niko drugi ne vidi i mora da se bori PROTIV SVIH da bi je izgurao, ali ni o bezosećajnom trgovcu kome je samo važno da mu se roba dobro proda a kreacijom nek se bavi svevišnji, već pogađa zlatnu sredinu gde pokazuje koje su bila jake a koje slabe Lucasove strane i u kreativnoj i u poslovnoj sferi.

U sličnom smislu, ovo je i strip koji pokazuje da je mit o AUTORU koji ako se jako napregne uspeva da istera film iz svoje glave direktno na filmsko platno i svi budu zadivljeni, pa, baš to – mit, i da su filmovi produkt kolektivnog napora, koji naprosto neće uroditi plodom ako kolektiv ne valja. Lucasova generacija je još uvek operisala u ambijentu gde su režiseri imali kreativnu ulogu koju niko, makar na filozofskom planu, nije osporavao a u ekonomskom smislu ih je pravljenje uspešnih filmova činilo bogatim ili makar finansijski dovoljno nezavisnim da naredne filmove rade po sopstvenim zamislima. Strip pokazuje šta je uspeh Kuma uradio za Coppolu – koji je odmah velikodušno zvao Lucasa da rade zajedno ali je ovaj želeo da gura svoju viziju – pokazuje Spielberga kako izmišlja moderni blokbaster sa Jaws, ima reference na Scorceseove uspehe i onda i sasvim jasno demonstrira kako je Lucas sa Američkim grafitima imao snažan rags-to-riches momenat jer je film, na jedvite jade pušten u bioskope pošto su u Foxu verovali da je MOŽDA dobar da ide na televiziju, odmah dobio odlične kritike, veliku bioskopsku posetu i kasnije gomilu nominacija za Oskara (mada ni jednog nije dobio). To da je preko noći bračni par Lucas postao finansijski veoma dobrostojeći je značilo i da će George prema Foxu dalje ići sa svojom, u tom trenutku još uvek nedovoljno formiranom idejom o naučnofantastičnom pustolovnom spektaklu i da ga studio neće odjebati na keca samo zato što je Alan Ladd – nedavno zaposlen od strane studija da im pomogne da se izvuku iz finansijskog tesnaca i mogućeg stečaja – iz sve snage verovao da Lucas ima nešto jedinstveno da ponudi.

Da bude jasno: u Foxu nisu pričali baš napamet i ma koliko da strip pokazuje da je tu bilo dosta ličnog nepoverenja u Lucasa – koje nisu unapredili njegovi ponovljeni neuspesi u isporučivanju razumljivog scenarija – takođe i ne prećutkuje da naučnofantastični film u sedamdesetima naprosto nije bio komercijalna kategorija vredna truda. Jedan od likova u studiju eksplicitno kaže da ovi filmovi mnogo koštaju da se naprave a malo zarađuju i onda se i citira da je u tom trenutku najuspešniji naučnofantastični film u istoriji Kubrikova Odiseja u svemiru 2001, a da on, šest godina nakon premijere još nije zaradio ni cent. Štaviše, vredi se setiti i da je prvi Star Trek film, a koji je iza sebe imao artiljerijsku pripremu kultne televizijske serije, u bioskope došao tek naredne godine, kada je Lucas već legitimisao žanr spejs opere kao komercijalno i kulturno relevantan; iste godine je došla i televizijska serija Battlestar Galactica, pa onda naredne film Buck Rogers in the 25th Century.



No, Lucas je imao VIZIJU, možda ne do kraja JASNU ali SNAŽNU, i bio spreman da ode jako daleko kako bi je realizovao. Današnji režiseri koji za velike studije prave naučnofantastične i superherojske spektakle su uglavnom izvođači radova, tretirani kao zamenjivi delovi u mašini i Lucas je imao tu privilegiju da je kada je postalo jasno da ne postoji tehnologija koja može da snimi film kakav je on zamislio, seo i odlučio da je napravi.

Lucasova kompanija za specijalne efekte Industrial Light & Magic predstavlja značajan deo uspeha Star Wars i onda čitavog daljeg evoluiranja filmskog medijuma u smeru korišćenja inovativnih tehnologija i efekata i ovaj strip zgodno podseća na to da je George ovde uložio svoje pare, da nije sedeo po sastancima sa potencijalnim investitorima i pričao im bajke o budućim uspesima kako bi imao startap gde će ideje biti njegove a finansijski rizik tuđ. Takođe je simpatično prikazano kako nakon što ekipa Star Wars završi višemesečno naporno snimanje u Tunisu i Ujedinjenom kraljevstvu* i dolazi u ILM da krene sa montažom i dodavanjem efekata, tamo zatiču ekipu obesnih momaka koji duvaju, piju, gledaju porniće i generalno se provode po ceo dan u koju George mora da utera disciplinu a što je momenat teškog ličnog sazrevanja za njega koji generalno nije sjajan u komunikaciji sa ljudima.
*verovali ili ne, strip pokazuje i da je kao jedna od potencijalnih lokacija za snimanje ne-pustinjskih delova filma bila i tadašnja Jugoslavija, ali da je London odabran kao, a ovo je u 2026. godini tako teško za poverovati, NAJJEFTINIJA varijanta.

Ovo je i zanimljiv rekurentan motiv; primera radi, strip pokazuje iznurujuće kasting-sesije za Star Wars, gde je George insistirao da moraju da nađu nove, nepoznate glumce i intervjuisao stotine prvo profesionalaca a na kraju i amatera i nije bio siguran kome da ponudi uloge. Carrie Fisher i Mark Hamill oboje govore da im se ne čini da su na njega ostavili ikakav poseban utisak jer nije pokazao nikakvu reakciju a Harrison Ford je od početka otpisan – jer je već igrao u Američkim grafitima i Lucas insistira da ne može da mu da ulogu jer je ,,poznat" – pa ga samo u pauzama stolarskih radova koje je morao ponovo da počne da radi kako bi izdržavao porodicu zovu da čita replike Hana Sola kako bi drugi potencijalni glumci imali s kim da sparinguju.

I naravno onda se pokazuje kako hemija između troje mladih ljudi spontano nastaje i Lucas – i ostatak produkcije – shvataju da imaju tri glavna lika čiji su glumci i u stvarnom živiotu razvili odnose kakve likovi u scenariju treba da imaju.



Ovo je, naravno, dalje i prilično obeleženo kratkom romantičnom/ seksualnom vezom koju su Carrie Fisher (u to vreme sa jedva 19 godina) i Harrison Ford (u to vreme sa 33 godine, ženom i dvoje dece) imali tokom snimanja i gde se ona – s punim pravom – na kraju osećala iskorišćenom, a što je samo jedan od elemenata kompleksnosti produkcije filma koju strip prikazuje sa mnogo detalja.

I ne samo loših detalja. Iako je Lucas s razlogom bio pod stresom, sve je kasnilo i koštalo više nego što treba a Fox ga je i dalje lerao za taj ugovor i, zapravo u scenama koje prikazuju sastanke rukovodstva studija se eksplicitno pokazuje da je studio u punoj meri nameravao da Lucasa pusti da sam odustane kako ne bi morao da troši svoje pare na nešto za šta je smatrano da će biti gadan flop, strip svejedno ima i mnogo scena u kojima se prikazuju briljantne invencije i maštovita rešenja, na kraju i nekakvi revolucionarni pomaci koji su svi Star Wars učinili takvim fenomenom. Neki od njih su pripisani samom Georgeu – recimo to kako je želeo da bitka za Yavin 4 na kraju filma bude snimljena na način koji do tada naprosto nije postojao i kao primer koristio dinamične montaže scena vazdušnih bitki iz filmova o Drugom svetskom ratu – ali za mnoge se pošteno prikazuje da su došli od njegovih hipertalentovanih i često preko svake razumne mere posvećenih saradnika, kako onih koji su radili vizuelni dizajn i art direkciju, preko scenografa Johna Barryja koji je kupovao metalni otpad da bi predmeti u filmu delovali ,,realno" i upotrebljavano, ton-majstora Bena Burtta koji je kreirao mnogo legendarnih zvučnih efekata kombinujući na vrlo postmoderan način razne izvore zvuka, majstora maske i kostima Stuarta Freeborna koji će Čubaku napraviti da bude ,,40% mačka, 30% pas i 30% majmun", kompozitora Johna Williamsa koji je u rekordno kratkom roku kreirao ikoničku temu i devedeset minuta ozbiljne savremene kompozicije, pa sve do Aleca Guinnesa koji je prvi put kada se na setu pojavio u kostimu Obi-Wan Kenobija legao na pesak i počeo da se valja kako bi kostim delovao staro i iznošeno...



Lucas Wars je dakle, vrlo detaljna i prilično poštena – sa ogromnom bibliografijom navedenom na kraju – hronika nastajanja filma koji je, nakon svega, Fox odbio da pusti u široku distribuciju i odlučio se na samo nekoliko desetina sala širom SAD, samo da bi već posle par dana entuzijazam publike počeo da se širi poput šumskog požara i rekordi počeli da padaju jedan po jedan. Lucasove dobre ideje – da film krene u bioskope pre letnjeg raspusta da bi klinci jedni drugima prepričavali film i time radili marketing za njega, ali i insistiranje da će merčandajs biti značajan deo zarade filma – su ovde prikazane kako daju strahovite rezultate, a finale stripa pokazuje njega i njegovog advokata kako ulaze u pregovore sa Foxom oko nastavka sada sa pozicije apsolutne dominacije i (zasluženo) arogantnom big dick energijom.

Tehnički gledano, ovo je vrlo lepo sklopljen strip, pogotovo ako se ima na umu da su ga radila dva početnika u ovom medijumu. Roche je odličan na svim poljima – ima jako čist i efikasan lejaut, likovi su mu karakterni i ekspresivni, naracija sigurna a korišćenje kolornih tonova je sjajno – i zapravo je šteta da mu je trebalo ovoliko godina da shvati kako mu je strip pravi životni poziv. Sa svoje strane Hopman uspeva da ogromnu količinu informacija ovde kondenzuje u nešto pitko, da ponudi jako mnogo dokumentarističkog materijala a da strip ne izgubi tempo, štaviše i da napravi prostora za ukusno osmišljene inscenacije i gegove. Svako ko voli Star Wars ovo, naravno, TREBA da pročita, ali i svako ko samo voli dobar biografski strip ovde itekako ima čemu da se raduje. Amazon ga na prodaju ima ovde, a čim nastavak – u kome su u fokusu Imperija uzvraća udarac i nastanak Indijane Džounsa – postane dostupan na Engleskom jeziku, videćemo se ponovo na starom mestu.

[Rogan]

I meni su ti prvi Ratovi Džordža Lukasa bili skroz okej, mada bi me svakako zanimalo kakva bi bila verzija koja bi se manje plašila da ne izazove neku tužbu, mesto da svaku dramatizaciju pravda nečijim intervjuom ili memoarom... pa čisto da dojavim insajdersku informaciju kako bi drugi deo trebalo da se pojavi na srpskom otprilike do kraja meseca (znam, jer ide u turi sa tri moja prevoda - Gerinim Dredom i dva dupla integrala Storma #shamelessplug):

https://lokomotiva.rs/u-pripremi/

[Meho Krljic]

Woooo, sjajno, dakle, odličan tajming sam nabo za ovaj prikaz       

Uzeće se, čitaće se, kritikovaće se. Meni se, inače, dopada što je sve vezano za proverljive reference, ja ne volim kada u inscenacijama autori ovakvih tekstova izmišljaju nešto svoje, ali razumem i da to čini stvari malo suviše formalnim kad se čita.

[Meho Krljic]

Početkom Maja je Mad Cave Studios izdao omnibus kolekciju maksi serijala Galaxy of Madness a koji je izlazio u nastavcima od Juna 2024. godine pa do Juna 2025. Izdavač je prethodno uradio i dve ,,normalne" kolekcije sa svim epizodama, ali ovaj all-in-one paket, iako je u mekom povezu, sa svojih dvestašezdesetak strana predstavlja svakako najudobniji način da se u poznate sa galaksijom, jelte, ludila, koje emanira iz umova nekih uistinu izvrsnih, pedigriranih autora. Dodatno, Galaxy of Madness je strip naglašeno smele ambicije u naraciji, sa mnogo imaginativnih, ekscentričnih koncepata koji se na čitaoca bacaju od najranijih tabli – štaviše prvi dijalozi su na jeziku koji nećete razumeti i nećete do kraja stripa znati šta se u njima govorilo – i zapletenom, bizarnom filozofskom srži spakovanom u format akcione avanture, pa je svakako zgodno ako sve ovo pročitate u jednom sedenju.



Mad Cave Studios, kako smo već rekli, nema među svojim prioritetima privlačenje najvećih imena u angloameričkom mejnstrim-stripu. Ovo je firma koja mnogo radije sarađuje sa kreatorima koji tek prave prve korake u industriji glavnog toka i daje im produkcijske uslove da pokažu šta znaju. Naravno, za deset i kusur godina požrtvovanog rada kompanija je iskopala za sebe nišu na savremenoj strip-sceni, ima stabilan izdavački program, sada već raznovrstan i bogat žanrovski katalog, plus kolekciju interesantnih licenci koje je zakupila da sa njima radi (ponovo, radije se okrećući jeftinijim stvarima kao što su IP-jevi King Features Syndicatea nego da juri najnovije i najvrelije fenomene u popularnoj kulturi – a što obezbeđuje relaksiraniji rad, nezavistan od ćudi aktuelne generacije popkulturnih konzumenata). Ovo jeste privuklo i neka renomirana imena u Mad Cave, na primer Cullen Bunn je MORAO da se zapljune jednim svojim standardnim horor serijalom, ali ovo jednostavno i dalje nije firma u kojoj ćete naći projekte Ricka Remendera, Gartha Ennisa, Rama V-ja, Simona Spurriera ili nekog petog mejnstrim-a-frilens autora koji voli da šara.

Galaxy of Madness je izuzetak. Ovo je napisala Magdalene Visaggio, a crtali su Michael Avon Oeming prvu polovinu pa onda Victor Santos drugu i pričamo, dakle, o vrlo snažnoj koncentraciji talenta na malom prostoru.

Oeming je, naravno, veteran strip-industrije, crtač, ali i scenarista koji je u mejnstrim prodro zajedno sa svojim prijateljima poput Davida Macka i Brian Bendisa i početkom veka skrenuo na sebe mnogo pažnje na ime osobenog, vrlo stilizovanog crteža. Oeming je sa Bendisom radio (i i danas ga radi, mada sporijim tempom) uticajni serijal Powers, spajajući policijski procedural sa gritty superherojštinom, a tokom godina crtao je mnogo mejnstrim projekata za DC i Marvel (Catwoman, Avengers, Daredevil...) ali i pisao razne korporacijske superherojske stripove. Značajan deo njegovog rada poslednjih petnaest godina vezan je i za gejming giganta Valve, gde je sarađivao kao ilustrator na igri Team Fortress 2 i crtao strip po njenim motivima. U creator-owned sferi Oeming je, pored Powers, verovatno najpoznatiji po sada već dugovečnom serijalu o mišjim vitezovima, Mice Templar, a njegov strip iz 1998. godine (sa Brettom Lewisom kao scenaristom), Bulletproof Monk je adaptiran i u istoimeni akcioni film pet godina kasnije, a u tom filmu je igrao Chow Yun-fat što je, složićemo se, dostignuće kakvim bi se svako od nas ponosio. Oeming se 2001. godine zakitio i Ajznerom, zajedno sa Bendisom, naravno za Powers, i lepo ga je videti u creator-owned projektu kao što je Galaxy of Madness, a koji su on i Magdalene Visaggio inicijalno publikovali kao digitalni, pretplatnički rad putem Patreona.



Galaxy of Madness je inicijalno zamišljen kao dvanaestodelni maksi-serijal ali je obim do kraja ipak malo smanjen. Oeming je uradio prvih pet epizoda a onda se, pretpostavljam zbog drugih obaveza, povukao na poziciju crtača naslovnih strana za narednih pet, a koje je nacrtao fenomenalni španski crtač Victor Santos. Santos je jeda od onih španskih crtača koji su kod kuće ostvarili univerzalnu prepoznatljivost i nakupili se nagrada, ali koji su želeli da se dokažu i na severnoameričkom tržištu i to su itekako postigli. Nakon nekoliko godina na početku stoleća tokom kojih je Santos imao velikog uspeha sa serijalom Los Reyes Elfos i onda publikovao mnogo drugih stripova za razne španske izdavače, krenuo je rad za italijanske i francuske kuće a onda skok preko Atlantika. U 2009. godini je Santos eksplodirao u severnoameričkom stripu, radeći Mice Templar: Destiny za Image, Demon Cleaner za Antarctic Press i izvrsni Filthy Rich (sa Brianom Azzarellom, naravno) za Vertigo Crime. Od tada on redovno radi za španske, italijanske, francuske i američke izdavače a ja sam o njemu poslednjih godina pisao na ime grafičkih romana Against Hope i Until My Knuckles Bleed, u kojima je on ekstremno eksplicitno radio u maniru Franka Millera na njegovim najbrutalnijim Sin City podešavanjima. I, mislim, pošto Frank Miller više ne radi stripove tako često, a i kad ih radi uglavnom nisu dobri, nije ni loše što je neko preuzeo štafetu. Ipak, sa Galaxy of Madness Santos itekako podseća da ni slučajno nije puki Millerov lojalista i tako izvrsno radi u Oemingovom tragu da je to milina za videti.

Santos je i kolorisao svojih pet epizoda, ali kolore za prvih pet a onda i za sve naslovnice radila je sjajna japansko-američka umetnica Taki Soma, žena koja je kao autorka najpoznatija po autobiografskom stripu Sleeping While Standing, a koja je kao koloristkinja radila (i to izvrsno) za Mad Cave, Image (na feminističkoj satiri Bitch Planet!!) i Marvel.

Magdalene Visaggio je napisala ovaj strip i ovo je jedan od njenih najuspelijih projekata u smislu da je u njemu odnos queer estetike i old school swashbuckling pustolovine tako perfektan da će ,,obična" publika Galaxy of Madness polapati bez ikakvih rezervi, a da će queer i partikularno trans čitaoci u njemu naći mnogo momenata identifikacije i ekscentričnih, zabavnih poigravanja sa identitetima, ali i kontemplacija o samorealizaciji, odnosima unutar porodice itd. Visaggio je jedna od najpoznatijih trans autorki u savremenom američkom mejnstrimu i mada sam ja o njoj do sada pisao samo jednom, na ime stripa Calamity Kate koji je izdao Dynamite, ona je svoje ime odavno učinila prepoznatljivim radeći za Black Mask (Kim & Kim, Quantum Teens Are Go, Sex Death Revolution), Humanoids (Strangelands), DC (Eternity Girl na eksperimentalnom imprintu Young Animal koji je vodio Gerard Way a Visaggio je ovaj strip kreirala kao projekat unutar radionice pisanja što ju je organizovao Scott Snyder i nije skroz pogrešno reći da se vidi dosta snyderovskog pristupa materiji u Galaxy of Madness), Vault, (Vagrant Queen) itd. Visaggio jeste radila i neke ,,klasične" mejnstrim projekte, dakle, pisala je i Transformerse za IDW, Doctora Miragea za Valiant, Rick and Morty za Oni, Moćne rendžere za BOOM!, razne horore za Archie Comics, ali i čist superherojski glavni tok DC-ju i Marvelu, mada je ovo poslednje uglavnom bila po jedna epizoda u raznoraznim krosoverima. Stoji, dakle, da je njen prevashodni izraz autorski i da je to zanima više nego da se nekako uvali da piše neki od X-Men serijala za Marvel.



A na ime toga je svakako i prepoznatljiva, kao snažni queer i trans glas u današnjem američkom mejnstrim stripu, pa je i veliki broj nominacija za nagrade (sem nominacija za Ajznera za Eternity Girl i Kim & Kim) bio naravno za GLAAD, za njene creator-owned radove.

Sa Galaxy of Madness, pak, Visaggio, rekosmo, spretno istupa iz neke najdublje LGBTIQ+++++ brazde i kreira strip koji je definitivno prilično queer u svojoj gizdavoj estetici i žongliranju sa identitetima, ali koji nije eksplicitno usmeren da tretira queer tematiku ili daje politički iskaz. Ovo je, razume se, manje ,,hardcore" nego što bi nekakav aktivistički Mehmet u svakom od nas želeo, ali je i briljantan trojanski konj kojim se queer svetonazor nenametljivo a elegantno prodaje strejt/ mejnstrim publici unutar strukture jednog ludo zabavnog pustolovnog stripa.

Galaxy of Madness počinje in medias res, u tolikoj meri da nije nerezonski da se zapitate da li ste možda propustili neki prethodni strip kome je ovo nastavak. Bez brige, niste, to da Galaxy of Madness očekuje da se dočekate na noge čim okrenete prvu stranu i da ne prestanete da trčite do samog kraja je deo njegove briljantne energije. Sve što treba da znate o zapletu ovog stripa ali i prirodi univerzuma u kome se on događa saznaćete čitajući ga, a sve što ne treba da znate, pa – nećete saznati. I to je OKEJ. Ovo je jedan od onih stripova koji spretno sugerišu mnogo širi i bogatiji svet/ univerzum nego što ga prikazuju i u čitateljki pale vatre grozničave mašte i spekulacije, a da istovremeno priča priču koja je mnogo jednostavnija nego što na prvi pogled deluje.

No, za početak, koncept je veoma cool i autori ovde uspevaju da se smeste na udobnu sredinu između omaža i parodije i da nam prodaju ideju da pratimo avanture grupe pustolovnih svemirskih arheologa u četrdeset i prvom veku naše ere, koji kroz kosmos putuju koristeći ,,epistemički" brodski pogon, dakle, motor koji inženjerka Petra svaki put kada brod nekud mora da ode mora da ubedi da je baš ta lokacija ono gde treba da se bude pre nego što on napravi tunel kroz vreme-prostor i prebaci brod na to mesto. Ovo su arheolozi čiji jedan član posade može da se podeli na više tela i obavlja više zadatak u isto vreme, čija je jedna članica sveštenica-ratnica komplikovanog starostavnog kulta (koji je svojevoljno napustila) i koji znaju da neka od njihovih petljanja po arheološkim iskopinama doslovno imaju kvantne efekte što putuju kroz vreme i menjaju prošlost koju oni pokušavaju da rekonstruišu svojim naučim radom. Pronalaženje artefakta za koje im instrumenti kažu da su stariji od samog univerzuma nije čak ni najbizarnija koja će im se desiti u toku radnog vremena.



Glavna junakinja je Vigil Virgo dvadesetpetogodišnja arheološkinja što je došla u sukob sa administrativno-religioznim autoritetom koji upravlja pangalaktičkim društvom kada je odlučeno da je njena magistarska teza pseudonaučno smeće. Vigil insistira da je matematika koju ona koristi u radu tačna i da se sve slaže ali problem su njeni roditelji, takođe naučnici i arheolozi koji su pre nepune dve decenije došli u sukob sa vlastima tvrdeći da su našli dokaze da je čitav univerzum u kome svi žive zapravo softverski konstrukt neke (verovatno) veoma moćne inteligencije. Roditelji su izbegli reperkusije time što su nestali, verovatno u potrazi za neoborivim dokazima za svoju tezu, a pre toga su zavetovali porodičnog prijatelja po imenu Odysseys, takođe pustolovnog arheologa, da pazi i čuva Vigil kao svoju ćerku. On je ovo prihvatio i shvatio veoma ozbiljno pa poslednjih deceniju i po on i Vigil idu po svemiru, rade na raznim iskopinama i on je generalno tretira kao svoju ćerku i ravnopravnu partnerku u poslu.

Problemi nastaju kada, dakle, i Vigil dođe u sukob sa vlastima a na osnovu nalaza na nekim iskopinama i Odysseys, mada nerado, pristaje da joj pomogne u potrazi za daljim dokazima da je makar deo teorije njenih roditelja bio tačan, u nadi (njegovoj) da će se pokazati da materijalni nalazi ne podupiru Vigiline pretpostavke i da će posada njegovog malog broda moći da se vrati nekakvom normalnom poslu kada devojka iz svog sistema izbaci žudnju da simbolički opravda svoje odsutne roditelje i prihvati da živi život koji ne mora biti nastavak njihovog rada.

Razume se, pošto je ovo avanturistički, naučnofantastični strip, nagađate da to neće ići baš tako kako Odysseys priželjkuje i Galaxy of Madness veoma brzo postaje serija šokantnih otkrića i neočekivanih preokreta koji će istovremeno razotkriti bizarnu prirodu stvarnosti u kojoj ovi likovi žive ali i komplikovane odnose unutar male zajednice.

Galaxy of Madness bi na ime tog svog malog ali egzotično-zabavnog ansambla i narativa koji podrazumeva skakutanje po kosmosu od planete do planete, ali i česte energične sukobe i neslaganja unutar tog blisko povezanog ansambla, trebalo da bude instant zanimljiv ljudima koji vole Marvelov Guardians of the Galaxy. Ovo ima sličan vajb grupice nekompatibilnih, komplikovanih luzera sa sopstvenim traumama i neprežaljenim greškama iz prošlosti, koja uprkos svemu sebe nalazi na plemenitoj pa možda i neophodnoj misiji od koje zavisi postojanje svemira. No, istovremeno, Galaxy of Madness ide i najmanje jednu ili dve generacije unazad, do pedesetih kada je EC objavljivao svoje klasične naučnofantastične stripove (Weird Science, Incredible Science Fiction, Weird Fantasy i naravno Weird Science-Fantasy) i hvata njihov dah imaginacije, rada na granici poznatog i divlje spekulacije, i sve stavlja u format povišene, melodramatične ekspresije, sa poslednjim tablama svake epizode koje nude bizarne klifhengere i navlakuše za idući nastavak gde scenaristkinja izražava svoju šokiranost stvarima koje su se desile i nesposobnost da i ZAMISLI šta će biti dalje.



Ima, naravno, stripova koji ovakve stvari pokušavaju da urade ali im to ne polazi za rukom i budu samo jeftin pastiš ili ne mnogo smešna, prvoloptaška parodija. Galaxy of Madness je, pak, premijum verzija ovakvog stripa i uzor za druge slične projekte u budućnosti, rad britkih, superzabavnih dijaloga u kojima likovi nastupaju sa mnogo karaktera i osobenog glasa, koji su PUNI bizarnih naučnih i spekulativnih koncepata vezanih za hronomociju, kvantnu mehaniku i astrofiziku, ali i filozofskih opita koji iz njih prirodno izlaze, a da opet sve to nije ni zbunjujuće ni teško da se kroz tekst probijete. Visaggio ovde piše priličnu ali ne kritično preveliku količinu teksta u dijalozima a leterer Morgan Martinez to snalažljivo pakuje po tablama i obezbeđuje mu tečnu, pitku konzumaciju. Možda ključno, iako strip isprva deluje kao da će se baš zaplesti u metafizičkoj spekulaciji i filozofskoj diskusiji, on se posle izvesnog vremena razotkriva kao karakterna drama o odnosima u porodici, biološkoj i usvojenoj, i kao takva drama radi veoma lepo sa likovima, koristeći svoj razuzdani naučno/ fantastični imaginarijum i koncept da ih stavi u simbolički potentne situacije, dovede ih u momente snažnog stresa, loma, prevrednovanja vrednosti...

Pritom, ovo je duhovit strip, u kome se potka akcione komedije (sa apsurdističkim tonovima) koristi za kreiranje mnogo dobrog raspoloženja a da to opet ne pojeftinjuje likove, njihove drame i njihov rast. Čak ni kada se pojavljuju alternativne verzije likova obeležene drugačijom kolornom šemom.

Oemingov vizuelni jezik za ovaj strip je izvanredno karakteran. Crtač čiji rad karakteriše stalno poigravanje sa lejautom table, okvirom kadra, ali i dinamično eksperimentisanje sa konturama i proporcijama likova u različitim, često neočekivanim rakursima i svetlosnim uslovima je ovde na svom terenu sa stripom u kome je ideja da se možda sve vreme radi o univerzumu koji nije ,,stvaran" i deo je fikcije-u-fikciji sveprisutna i informiše njegov izgled, tranzicije između scena, dinamiku unutar samih scena. Oeming je za ansambl ovog stripa kreirao neke istinski ikonične likove – u prvom redu su Vigil sa svojim hardcore ,,alternativnim" šiškama i Odysseys sa naočarima i ,,handlebar" brkovima koji i najstrejterskijeg muškarca među čitaocima nemilosrdno teraju da preispita svoje seksualne preference, ali i Odon, muškarac tuđinske rase, ima ludo zabavan dizajn – i stavio ih u atraktivne, zabavne kostime, a zatim ih bacio u svemirsku avanturu gde će se susretati sa situacijama koje radikalno rekontekstualizuju stvarnost u kojoj svi oni žive. Taki Soma prati njegovu imaginaciju jarkim, živim kolorima koji uprkos čestom korišćenju snažnih kolornih kontrasta zapravo disciplinuju Oemingov često veoma agresivni lejaut i pomažu čitaočevom oku da nađe pravi put kroz haos ovog stripa.

Kada Santos preuzme crtež i kolor od pete epizode on demonstrira vrhunsko majstorstvo, radeći veoma ubedljivo u stilu koji je Oeming nametnuo. Santosov lejaut je i dalje veoma dinamičan i on ovde ni jednog momenta ne poseže za kinematskim narativnim pristupima koje je voleo u svojim millerovskim omažima, držeći se vrlo ,,stripovskog", semantički gustog i ekonomičnog vizuelnog pripovedanja, ali se razlika ipak vidi u nešto većem prisustvu pravih uglova u okvirima kadrova i samim crtežima u kadrovima, čisto da bude jasno da ovo nije tek imitiranje Oemingovog pristupa. Takođe njegovi su kolori nešto ,,mesnatiji", sa jači forsiranjem dubokih nijansi crvene naspram zelene, žute i bledo ljubičaste koje je Soma pretežno koristila, ali onda u par epizoda Santos crta alternativne svetove koji omažiraju/ parodiraju poznate žanrovske predloške (uključujući sincityjevski noir ali i vizuelne omaže Jacky Kirbyju), prilagođava i lejaut i kolor njihovim senzibilitetima i ne samo da to izgleda sjajno nego i bude jasno da se on MNOGO jako zabavlja dok ovo radi.

To je, mislim, i jedna od velikih vrednosti ovakvih creator-owned projekata u kojima grupa vrlo kreativnih osoba sarađuje na materijalu koji svaku od njih izaziva da upotrebi svoju maštu što više može. I u slučaju Galaxy of Madness fer je reći da u finalnom produktu dobijamo priličnu količinu čiste strip-magije. Ili u najmanju ruku veoma zabavan naučnofantastični strip. Nadam se da će ova ekipa imati prilike da nekada ponovo sarađuje jer je sinergija talenata, iskustava i interesovanja prikazana na ovom projektu dala sjajne rezultate. Još jedna ozbiljna pobeda za Mad Cave Studios, pa izvolite da putem njihovog sajta sebi naručite ovaj omnibus i nauživate se za sve pare.

[Meho Krljic]

Počinjem da slutim da ,,Ultimativna kolekcija grafičkih novela", serijal od stotinu Marvelovih stripova koji Hachette u srpskom izdanju publikuje uredno na svake dve nedelje, u stvarnosti znači ,,stripovi koje je urednik ove edicije čitao kada je imao petnaest godina i ostavili su neizbrisiv i, to je sve jasnije, suštinski problematičan trag na njegovoj ličnosti". Jer teško ćete me ubediti da postoji ijedan drugi razlog da se Marvel grafičke novele 65 – Pakleni vozač: Put u pakao nađe u bilo kom top-100 izboru stripova na planeti. Ovo je strip kome, razume se, nećemo osporiti da ima star-power, ali je i jedan od onih pokaznih, enciklopedijskih primera za projekte u kakvima je urednik (u ovom slučaju Axel Alonso) morao da demonstrira malo autoriteta šaljući prvo scenario u mašinu za seckanje papira i faksujući scenaristi da sve mora da se radi iz početka a onda očinski, ako treba malčice i šamarom podsećajući crtača da je ovo na kraju krajeva ipak STRIP i da u stripu ipak nešto treba da se VIDI. (Mada ovde vredi dodati da je u nekakvom dobronamernom čitanju manje problem u crtaču, više u tome da su format i tehnika štampe koji su upotrebljeni da se njegov rad reprodukuje naprosto neadekvatni.)



Pakleni vozač: Put u pakao je originalno izlazio između Novembra 2005. i Aprila 2006. godine kao miniserijal od šest brojeva Ghost Rider: Road to Damnation, unutar Marvelovog tada još uvek prilično pažljivo rađenog imprinta Marvel Knights. Ovo su bili stripovi koji su tradicionalnim superherojima i njihovim istorijama prilazili sa zrelijih pozicija, kreirajući priče koje su, u najboljim slučajevima, imale ,,odrasliji" ton, standardnu superherojsku sapunsku melodramu zamenjivale ,,pravom" dramom (i tragedijom) i tretirale teme koje bi u ,,običnom" superherojskom stripu što ga, eto, ipak možda čitaju i deca, bile isuviše kontroverzne. Ovo je bio imprint u kome su Joe Quesada i Jimmy Palmiotti, kao urednici, ohrabrivali eksperimentisanje i originalne poglede na likove i njihove istorije, zvanični kontinuitet nije bio bitan a mnogi autori koji su za njega radili su dolazili od ,,spolja" i ovo su im bili neki od prvih projekata u Marvelu, dok su drugi, sa istorijom rada za Marvel ovde mogli da isprobaju ideje što ne bi prošle u ,,normalnim" stripovima.

Marvel Knights nam je podario sasvim solidan broj i danas cenjenih i voljenih ili makar istorijski važnih stripova, od Morrisonovog rada sa Fantastičnom četvorkom, preko Bendisovog prvog Daredevila, Jenkinsovog i Leejevog Sentryja, Loebovih i Saleovih radova sa Hulkom, Daredevilom i Spajdermenom, sve do Davidovog Madroxa iz koga će izaći jedan od najboljih serijala vezanih za Marvelov događaj Decimation.

A onda smo imali i Punishera. Punisher je u Marvel Knights već imao jedan miniserijal (Purgatory) iz 1998. godine a kojim je Marvel Knights u principu i započet, ali je dvanaestodelni maksi serijal iz 2000. godine, The Punisher, danas poznat i kao Welcome Back, Frank, bio je Marvelova premijera za tim koji je pola decenije pre toga započeo jedan od najuspešnijih (i najkontroverznijih) serijala za DC-jev ,,odrasli" imprint Vertigo, dakle Preacher, a koji se završio ranije iste godine kada je Welcome Back, Frank počeo da izlazi. I Garth Ennis i Steve Dillon su prethodno radili za Marvel – Ennis na Punisher Kills the Marvel Universe 1995. godine, Dillon na raznim stripovima još kao tinejdžer koji je frilensovao za Marvel UK krajem sedamdesetih – ali je Welcome Back, Frank bio MNOGO BIG DEAL (Jimmy Palmiotti, urednik imprinta, je ovde lično radio tuševe) jer su sada ovo bila dva užasno cenjena i poštovana britanska profesionalca koja su pokorila američku industriju i u Marvel se vratila ovenčana Ajznerovim nagradama za Preachera.



I taj je Punisher bio dobar, štaviše odličan i od Ennisa napravio toliko definitivnog autora Punishera (koji ga je dalje radio u raznim varijantama) da, evo, četvrt veka kasnije praktično niko nije uspeo da ga svrgne sa tog trona. Ovo je onda irskom scenaristi otvorilo put da u Marvelu praktično bira šta želi da radi i da u tome što radi forsira mnogo više nasilja i mračne tematike nego što bi inače smatrano prihvatljivim pa je iz nekog razloga on, eto, odlučio da bi bilo dobro da radi i Ghost Ridera.

Kažem ,,iz nekog razloga" ali Ennis se već decenijama bori da pomiri svoj ateistički, racionalistički svetonazor sa duboko ukorenjenim nasleđem katolicizma i neki od njegovih stripova su bili potraga za bogom koga treba kazniti jer se ogrešio o svoju kreaciju (Preacher), neki su bili hronologija pustolovina sina samog Satane koji je, ispostavilo se, bio sasvim dobar lik (Wormwood) a neki, kao, recimo, ovaj Ghost Rider, ne mnogo više od šlajmare ispunjene prezirom za korupciju koju je Ennis video u organizovanoj religiji. Nije baš ni slučajno da je jedini iole simpatičan lik – u stripu u kome su gotovo svi likovi antipatični – demon iz pakla što se manifestuje kao debeli Teksašanin sa kaubojskim šeširom i hedonističkom sklonošću da i u najgorim situacijama nalazi nešto što ga zabavlja.

A najgorih situacija ovde ne manjka. Pakleni vozač: Put u pakao je strip koji jedva da ima zaplet, a i to što ima je Ennisova reaproprijacija zapleta koji je već koristio u Preacheru. Kao i tamo, i ovde je neka osnovna ideja da su Raj i Pakao u stalnom ratu ali da na obe strane postoje likovi spremni na kompromis i nezvaničnu saradnju od koje zapravo zavisi taj neki osetljivi balans sila koji znači da svet ljudi može da nastavi da postoji i da se apokalipsa neće desiti baš danas. Narativni okvir stripa predstavlja dogovor dvojice anđela, Danila i Malahija, da nekako iz pakla oslobode titularnog Ghost Ridera, Johnnyja Blazea, kako bi on, služeći kao svojevrsni hitmen usmeravan od strane anđela, a bez znanja, jelte, njihovog šefa, bez mnogo buke i diskretno sprečio manifestaciju na Zemlji demona po imenu Kazaan. Kazaan je, ispostavlja se, vrlo star demon, jedan od originalnih palih anđela i neko koga uopšte ne zanima da se bori protiv raja ako može sa svojim sledbenicima – mlađim, napaljenim, tradiciji manje sklonim demonima – da umesto toga ostvari uporište na Zemlji i vlada svetom ljudi kao vrhovni gospodar. Da bi ovo postigao, Kazaan – koji nema ni telo i mora uzimati tuđa tela da bi imao opipljivu formu – radi preko vlasnika velike američke petrohemijske kompanije, dekadentnog, izopačenog paraplegičara po imenu Earl Gustav koji je spreman da žrtvuje ne samo članove sopstvenog borda direktora već i čitavu ljudski rasu ako će mu demon u razmenu obnoviti mogućnost hoda a koju je izgubio jer je vozio pijan, slupao se i pobio nekoliko nedužnih ljudi tom prilikom.



Na ovom mestu je očekivano da kažem kako Garth Ennis nije poznat po naročito suptilnom rukovanju motivima, ali Garth Ennis KAD JE DOBAR zapravo prilično suptilno rukuje svojim materijalom i na svaku porciju šok-taktika kakav je recimo bio Arsface u Preacheru, dolazilo je i dovoljno promišljene lične filozofije da ne odemo kući nezadovoljni. Hitman koga je Ennis pisao za mejnstrim DC je bio još i suptilniji jer u ovom stripu Ennis nije mogao da ide (daleko) izvan nekih uobičajenih granica dobrog ukusa.

No, Pakleni vozač: Put u pakao je strip u kome se motivi odsecaju sekirom a poente zakucavaju macolom, strip suptilan poput udarca tučanim tiganjem posred lica kada se usudite da pitate ženu je li spremila nešto za večeru nakon što je došla sa posla na kome su joj isisali poslednje ostatke duše i životne radosti. Ovo je strip čiji je ton određen urnebesno ,,metalskim" slikarskim stilom Claytona Craina čiji je talenat do tada uglavnom bio rezervisan za Marvelove naslovne strane a koji je ovde dobio mogućnost da se razulari i tokom šest brojeva crta motore, lance i sumanuto komplikovane biomase isprepletanih demonskih tela prepunih šiljaka, kandži, kostiju i krljušti.

Nakon svog prvog čitanja ovog stripa tamo negde 2006. godine kada je on prvi put sakupljen u kolekciju bio sam neprijatno iznenađen i zbunjen. Scenarista koga sam deceniju ranije gledao kao boga za njegov rad na Preacheru je ovde nominalno radio u istoj temi i motivskom kontekstu ali je napravio strip besmislenog zapleta, raspričanih, krindži monologa i dosadnih dijaloga, a čiji je crtač napravio nešto čemu bismo sigurno aplaudirali da smo samo mogli da ga vidimo. Bio sam ubeđen da je Ennisu ovaj miniserijal morao biti nametnut uredničkim ediktom sve dok nisam pročitao njegov originalni pič koji je podneo urednicima iz koga se jasno videlo da je on ovo bio duboko promislio i smatrao vrlo ličnim iskazom. Hoću reći, za sve što je u ovom scenariju dobro, treba pohvaliti Ennisa. Za sve što ne valja on je taj koga ćemo kriviti.

A ne valja gotovo ništa. Jedan od osnovnih operativnih elemenata Marvel Knightsa je bilo i to da, rekosmo, scenaristi nisu morali da se bave tekućim događajima u Marvelovom univerzumu niti da svoje zaplete stavljaju u neki tačno određeni, u literaturi opisani period u životima protagonista. Ovo je njihove zaplete oslobađalo potrebe da komuniciraju sa nekakvim detaljima istorija likova i pomagalo im da se fokusiraju na njihove srži koje će moći da istražuju u visokoj rezoluciji.

No, Ennis je ovo shvatio kao zeleno svetlo da se praktično uopšte ne bavi svojim glavnim likom. Njegov Johnny Blaze je u ovom stripu sveden na samo najosnovniju skicu: profesionalni vozač motocikla koji je prodao dušu đavolu kako bi ovaj u zamenu  izlečio njegovog kolegu, takođe cirkuskog motoristu od raka. Ennis će za Pakleni vozač: Put u pakao ignorisati sve drugo što je u stripovima o Ghost Rideru rađeno od početka sedamdesetih naovamo i svom protagonisti dati jednu praktično mitološko, spektakularno-tragičko utemeljenje. Naime, Johnny Blaze je u ovom stripu već u paklu gde je kažnjavan svakog dana time da će pokušati na svom motoru da pobegne od armije demona koja ga juri, ne bi li stigao do vratnica pakla i pobegao na Zemlju, i gde će svakog dana tik ispred vrata on ipak biti dostignut i onda raskomadan od strane tih demona, samo da bi sutra ujutro opet bio izlečen i ista tortura bila započeta iz početka.



Ovo je čista, jasna, vrlo ,,grčka" postavka i način na koji Clayton Crain crta uvod za prvu epizodu, kombinovan sa Ennisovim visokoparnim tekstom, daje svemu meru klasične marvelovske epike (poput onog po čemu smo pamtili radove Waltera Simonsona na Thoru, ili Roya Thomasa na Conanu, recimo) samo apdejtovane za novi vek. Ovde su demoni strašniji, protagonist je dehumanizovan – čovek sa lobanjom koja gori, okićen lancima, na motociklu koji je dobar deo vremena i sam u plamenu – a muke koje Ennis opisuje na koje ga demoni udaraju kada ga stignu uključuju pored mrvljenja i kidanja njegovog tela na komade i seksualno nasilje. To da je Johnny Blaze između ostalog i ,,silovan" svakog dana nakon neuspešnog bekstva iz pakla je nešto što me je na ovo novo čitanje žacnulo već na toj trećoj tabli gde se to pominje, i podsetilo me da je to tek najava za strip koji će imati više vrlo upitnih momenata dalje u svom toku.

Ennisov koncept je ovde jednostavan i jasan: anđeli su birokratizovani beskičmenjaci koji će smrtnike koristiti (pa i prevariti) kako bi sačuvali svoje položaje i nameštenja, demoni su sadisti i pervertiti koji se naslađuju patnjama istih tih smrtnika, a čovek je uhvaćen u njihovom besmislenom ratu i, pošto je po prirodi stvari grešan, čeka ga ili eksploatacija od strane agenata neba ili brutalno, nemilosrdno kažnjavanje od strane ovih iz pakla. Da ne bi bilo ni malo nejasno gde scenarista stoji, pomenuti jedini (donekle) simpatični lik, demon po imenu Hoss* nije pali anđeo i radi se o osobi što je rođena na Zemlji, kao čovek, a koja je zbog greha otišla  u pakao i postala demon. Koji greh je počinio Hoss dok je bio dečak? Izvršio je samoubistvo nakon što ga je majka uhvatila kako masturbira u njenu fioku sa vešom.
 *Darko Tuševljaković ga prevodi kao ,,Gazda" što je, kad se sve uzme u obzir, možda lošije rešenje od ,,Šef", koje je bliže i značenju i tonu originala. Doduše, fer je reći da Tuševljaković ovde ima skoro nemoguć zadatak da teksaški govor koji Hoss koristi (a koji je nekakva Ennisova halucinacija usmeravana gledanjem vestern filmova sa Johnom Wayneom) nekako privoli Srpskom jeziku i onda on ovde koristi nekakva naša provincijska sakaćenja govora tipa ,,Mali, da nis' možda i ti u potrazi za istim onim ko ona i ja?" koja bi pre pasovala komično-parodičnom stripu iz kuhinje Toze Obradovića i Baneta Keraca nego tonu za koji mislim da ga je Ennis tražio...



Ne, dakle, nešto što bi superherojski stripovi, čak i u 2005. godini smatrali za dovoljno ukusno da se pomene, ali je Ennis, na ime uspeha sa Preacherom i Punisherom očigledno imao dosta kredita da se iživljava. U ovom stripu se seksualno nasilje pominje još nekoliko puta, između ostalog i kao pančlajn (crno)humorističkih šala i verujem da za svakoga postoji mesto u Pakleni vozač: Put u pakao na kome za trenutak spusti strip i sebi kaže da je granica između ikonoklastičke priče koja na odvažan način ispituje granice hrišćanskog morala i pukog verbalnog provociranja koje mladim, napaljenim muškarcima dolazi prirodno posle tri piva konačno pređena i da je Garth Ennis već u 2005. godini ispoljavao zabrinjavajuće ,,edgelord" tendencije.

Ove će tendencije sa godinama samo postati izraženije, ali Ennis je makar u svojim dobrim stripovima imao lepo odmeren balans zapleta, akcije i filozofije provlačene kroz dijaloge a što je sve u priličnom neredu i haosu u ovom stripu. Pakleni vozač: Put za pakao, rekosmo, ima jednostavan zaplet, ali ono gde on ZAISTA kiksira je njegova razrada i vođenje priče. Umesto epskog narativa koji je najavljen tim epskim, jelte, tekstom u titlovima, Pakleni vozač: Put u pakao je samo epski razvučen strip čiji se praktično ceo prvi broj troši na to da nam se u dijalozima objasni šta će biti zaplet serijala, a ceo poslednji da se prepriča šta se u serijalu desilo i koja je poenta cele te priče. Između imamo tanušni road-movie narativ u kome se Johnny Blaze, lik bez gotovo ikakvog karaktera i skoro nikakve delatne suverenosti, udružuje sa Hossom jer je, ispostavlja se, lepše i bolje raditi sa demonom čiji je iskonski greh bio masturbacija na majčine haltere nego sa arhanđelkom koju je Nebo poslalo na Zemlju istim poslom kao i njih dvojicu a koja nema problem sa tim da pobije koliko god da je običnih ljudi potrebno samo da stigne do svoje mete i likvidira je pre nego što ona udari temelje paklenom carstvu na Zemlji.



Mračno. Ali i rudimentarno ispripovedano. Pomenuta arhanđelka je posebno prostački postavljen lik kroz koji Ennis prorađuje svoje skeptičke stavove prema katolicizmu, hrišćanstvu i religiji uopšte, prikazujući je kao praktično psihopatu koja ,,zna" da nastupa za moralno pobednički tim i ne haje kolika je cena u ljudskim žrtvama, ali je možda pritom interesantnije kako je ona dizajnirana u pogledu imaginarijuma i poruke koje njime šalje.

Hoću da kažem, Ennis je načelno neko u čijim ćete stripovima naći snažne ženske likove jer onaj racionalistički deo njegovog mozga veruje u ravnopravnost i potrebu da se prikažu i nekakvi aspirativni uzori ,,jakih žena". Ali onaj iracionalni deo njegovog mozga onda prečesto ima problem da ,,jaku ženu" zamisli kao išta drugo do muškarca-sa-sisama pa su njegove jake žene neretko primetno kodifikovane muškim simbolima, od toga da su lezbijke, pa do toga, kao u ovom stripu da sve rešavaju nasiljem, do momenta kada Clayton Crain ima da nacrta arhanđelku na Johnnyjevom motoru, kao ultimativni čin ne samo kastracije protivnika već daljeg preuzimanja njegove muškosti za sebe.

Kritički rad ovog stripa se kreće i u socijalnoj sferi sa jakom, do, pa i preko granice parodije, kritikom kapitalizma oličenog u ,,rubber baron" stereotipu beskrupuloznog, narcisoidnog eksploatatora koji ne prezire samo sirotinju i radničku klasu već i sopstveni bord direktora. Ennis ovde daje portret (mada zaista više karikaturu) ,,old money" naslednika koji do te mere prezire rad kao izvor vrednosti (naspram kapitala koji je sve) da sopstveni bord direktora koristi isključivo kao ljudsku žrtvu podnesenu paklu. Ovaj lik, Earl Gustav je napisan sa jakim satiričkim nabojem – koji neretko prelazi granicu dobrog ukusa, naravno – ali ga u stripu ima naprosto PREVIŠE. Veliki problem sa Pakleni vozač: Put u pakao je upravo to što je Ennis imao veoma tanak zaplet, koji je onda pretočen u priču u kojoj se veoma malo toga događa da bi se šest epizoda nekako popunilo predugačkim scenama u kojima likovi stoje i pričaju, objašnjavajući stvari koje su jasne već iz konteksta ili se već vide na slici.



Doduše, fer je reći da se, u proseku, u Pakleni vozač: Put u pakao malo toga ZAISTA vidi na slici. Clayton Crain je pionir digitalnog slikarskog pristupa radu na superherojskim stripovima (u nekakvoj ,,analognoj" slikarskoj karijeri radio je velikim delom sa akrilnim bojama i to se vidi) i ono što je on u ovom stripu uradio je zbilja impresivno u smislu kreiranja mučne atmosfere i njenog kulminiranja u eksplozivnim scenama prepunim vatre, gvožđa, demonskog tkiva. Motocikl i njegov ,,jahač" su ovde ikoničke (i istovremeno demonske) prikaze sa pojedinim kadrovima koji su umetničke slike kakvima tekst ili sekvencijalni narativ nisu ni potrebni.

Osim što strip, naravno, nije serija umetničkih slika i ima osoben pristup naraciji i prioritizovanju različitih tehnika pripovedanja. Crain ovde nije LOŠ u smislu naracije, naprotiv, među tim ,,slikarskim" strip-crtačima on je među boljima kada pričamo o toku pripovedanja između kadrova i dinamici u okviru samog kadra, ali čak i tako, ovo je strip u kome naprosto ima previše slika na kojima nemate ideju šta se dešava.

I to je bio problem i sa originalnim magazinskim publikovanjem ovog stripa gde hartija i tehnika štampe naprosto nisu bili dovoljno dobri da zaista prikažu kompleksni detalj, slojevitost i nijansiranost Crainovog rada, a taj problem traje i danas. I američke kolekcije ovog stripa koje sam video su pretamne većinu vremena, a ova Hachetteova kolekcija koja je pritom i nešto manjeg formata od originala je APSOLUTNO previše tamna i u sumi svih stvari premala da bi Crainov crtež i kolor bio prikazan onako kako dolikuje.

Pakleni vozač: Put u pakao nije dobar strip, ali jeste strip sa nekim dobrim ili makar zanimljivim elementima. Neke od Crainovih kompozicija su impresivne, naročito one koje su rađene kao spleš kadrovi što zauzimaju celu tablu pa onda to što je format manji i kolor tamniji ne uspeva da ih fatalno ošteti. Takođe, Ennisu ovo spada u slabije Marvelove radove ali je kao materijal za analizu njegovog lika i dela u najmanju ruku zanimljivo. Ako vam sve to deluje kao dovoljno dobar razlog da ovaj strip kupite, potražite ga u obližnjoj striparnici ili se javite, recimo Alanu Fordu za svoj primerak.

[Meho Krljic]

Nakon godinu dana i trinaest izašlih epizoda, fer je reći da imam formirano mišljenje od aktuelnom tekućem serijalu Black Cat koji Marvel izdaje od Avgusta prošle godine. I to mišljenje nije loše, mada se svakako može govoriti o tome da ovaj serijal još traži svoju osnovnu tezu i dok pokušava različite stvari ima mnogo momenta u kojima trči u mestu.



Naravno, teško je preuzeti lik nakon što je neko drugi sa njim uradio trijumfalan posao i Marvelu je zapravo trebalo skoro pet godina da se odvaži na novi tekući serijal Black Cat. Ono što je Jed MacKay uradio sa ovim stripom, pišući prva dva ikada tekuća serijala sa Felicijom Hardy u glavnoj ulozi između 2019. i 2021. godine je bilo definisanje ovog lika za godine koje će doći, uzimanje pouzdane epizodistkinje iz stripova o Spajdermenu četrdeset godina unazad i demonstriranje da kada joj se da protagonizam i zaroni dublje u njenu karakterizaciju, ona će biti kadra da demonstrira razne zanimljive dubine.

MacKay se nakon završetka drugog tekućeg serijala – a koji je, da još jednom i to ponovim, uspeo da u potpunosti popravi štetu koju je ovom liku naneo Dan Slott pišući ga kao jednodimenzionalnog, nesimpatičnog negativca u Spajdermenu – povremeno vraćao Black Cat pišući nekoliko miniserijala u kojima se ona udruživala sa likovima kao što je Iron Man i sklopila snažno prijateljstvo sa Mary Jane Watson, nominalno njenom rivalkom kada je u pitanju romantični odnos sa Spajdermenom/ Peterom Parkerom. MacKay je uspeo da ženski lik koji je tolike decenije bio ,,friend with benefits" sa Spajdermenom, decidno privučen blagom perverznošću seksualnog odnosa između dve osobe sa različitih strana zakona i činjenicom da se jedan tako ,,ispravan" lik poput Petera odlučio za nestabilnu erotsku vezu bez stvarne duboke posvećenosti, pretvori u ženu koja bolje razume posledice svojih postupaka, shvata emotivnu štetu koju ti postupci mogu da nanesu i zapravo sebi priznaje da je Mary Jane tako dobar lik da želi da sa njom bude prijateljica. Takođe, Felicia je tokom MacKayjevog vakta bila sasvim organski i bez usiljenosti prikazana kao biseksualna a što se veoma dobro uklopilo u njenu generalnu karakterizaciju obeleženu hedonizmom, žeđu za stalno novim avanturama, ali i nestabilnošću, manjkom kapaciteta da se bude zadovoljan onim što imate itd.*
*ovde naravno ne sugerišem da biseksualne osobe PO PRAVILU moraju biti nestabilne i nesposobne za uspostavljanje dugačkih emotivnih veza, ali ,,disaster bisexual" stereotip postoji s razlogom i nije potekao iz strejt zajednice...



Sve u svemu, iako je MacKay nastavio da radi vrlo dobar posao sa Doktorom Strejndžom, Avendžersima i Moon Knightom, Black Cat mu ja računam u jedan od najboljih projekata koje je do sada imao u Marvelu i jesam sa malo zebnje očekivao neizbežnu najavu da će ovaj serijal kad-tad uzeti da piše neko drugi.

No, G. Willow Wilson nije tek ,,neko drugi". Umesto da Marvel – a kako sam očekivao – Black Cat stavi na raspolaganje nekoj mladoj scenaristkinji kojoj bi ovo bili prvi koraci u ,,velikom" stripu i koja bi je učinila prijemčivijoj mlađim generacijama i različitim profilima publike, on je ponovo u staro jato primio sada već ozbiljno sredovečnu ženu što je u ovom veku već jednom pokazala da ima jedinstveni dara da kreira ,,omladinski" strip i dosegne tu mlađu publiku koju Marvel stalno traži a ona joj stalno izmiče. Wilsonova je sa svojim ikoničkim radom na Ms. Marvel ne samo napravila jedan od najuspelijih novih tinejdž likova u Marvelovoj ergeli (gotovo bez sumnje najuspešniji u ovom stoleću) već je i uradila mnogo drugih zanimljivih i važnih stvari, utemeljujući njene priče u uverljivoj i opipljivoj zajednici Nju Džersija, nudeći autentični prikaz života pakistanskih imigranata u Garden stejtu i SAD generalno, dajući svetu supeheroinu koja je u srazmerno kratkom vremenu dobila i svoju televizijsku seriju i bila deo lošeg ali ambicioznog filma.

Wilsonova već godinama radi prilično dobri – prvi ikada tekući – serijal Poison Ivy za DC i ima neke zanimljive creator owned radove za Image (plus piše knjige) i moj je utisak da je preuzimanje Black Cat za nju više bila prilika da se zaradi neki solidan novac pišući sada nešto visokoprofilniji lik, sa istorijom i sponama sa jednim od najpopularnijih Marvelovih karaktera, nego što je imala neki veliki iskaz koji bi sa Felicijom htela da napravi. Otud je tekući Black Cat jedan uvek ugodan strip sa više nego simpatičnim glavnim likom ali i strip koji, za sada, kao da ne može da se sa sobom dogovori šta je tačno njegova tema.

Zapravo, ono što se na početku čini da je njegova tema je, do trinaestog broja koji je u trenutku dok ovo kucam aktuelan, pomalo i zaboravljeno i dobija samo uzgredna pominjanja u nekim Felicijinim monolozima, i strip već izvesno vreme ima distinktne priče od po nekoliko brojeva koje su praktično mogle da budu i posebni miniserijali.

No, ni ta neka osnovna tema nije specijalno dobro definisana i gotovo da stičem utisak da Wilsonova do početka pisanja scenarija nije bila sigurna šta bi bio osnovni motiv ovog stripa pa je onda na silu odabrala jedan sa kojim nije baš sigurna šta da radi. Naime, Felicia na početku ovog serijala odlučuje da postane možda ne ,,superheroj" ali kostimirana osoba koja će se boriti protiv zločina, a njena motivacija za to je da kada u kraju u kome ona operiše (a što je uglavnom Menhetn) ima mnogo kriminala, ljudi su uplašeniji, oprezniji i to čini njen posao – provalne krađe kako bi se domogla tuđih dragocenosti i umjetnina – težim.

Kad se to ovako napiše, zvuči skoro logično, ali u samom stripu je to predstavljeno kroz Felicijino meandrirajuće rezonovanje i onda je nešto što je mogla biti jasna linija razdele između kriminala koji je samo redistribucija vrednosti od ionako nemoralno bogatih prema ljudima koji imaju neke veštine kojima se čovek može diviti, i kriminala koji nagriza samo tkivo zajednice, ugnjetava sirotinju i nanosi traume ljudima što već imaju dovoljno stresa u životu, ovde nepotrebno zamućena. Wilsonova Feliciju stavlja naspram ne ,,propisnih" kriminalaca koji su skloni nasilju i od kojih ljudi opravdano drhte, već se ona sukobljava sa kojekakvim sitnim ribama koje švercuju umetničke predmete i prodaju vanzemaljske psihodelične droge i ovo su banalni, nebitni susreti sa likovima koji nemaju ni karakter ni dubinu u vrlo ,,low stakes" sukobima.



Neki dublji, tekući zaplet se ovde tiče Tombstonea, Spajdermenovog tradicionalnog protivnika i trenutno jednog od glavnih kriminalnih bosova u Njujorku, a koji prati promenjeno ponašanje Black Cat i smišlja način kako da ga iskoristi za svoj benefit. Rezultat ovoga je smuljan i smandrljan sukob između Black Cat i Tombstonea u kojoj on nju nadmudri uglavnom zahvaljujući njenoj lakomislenosti a onda se slično dešava i sa pola milenijuma starim vampirom kome je Felicia poremetila neke planove kada se ilegalno doseljavao u Njujork i koji je sada duži za štetu što mu je ona nanela a u visini od preko šest stotina hiljada dolara. Koje Felicia nema, ali se složila da mu ih duguje i onda se u narednim epizodama ovaj Damoklov mač koji bi trebalo da joj visi iznad glave uopšte ne pominje.

(Ovde sam imao nešto na temu toga da se nije ni osvetila Tombstoneu ali onda sam se setio da ga je u jednom trenutku šutnula u glavu i da je to formatirano kao da su njih dvoje sada kvit, iako je on nju kidnapovao, držao zatvorenu, iskoristio kao mamac u kriminalnoj akciji gde je ona pritvorena a on došao do para itd.)

Dakle, Black Cat za sada ima prilično meandrirajući, u sebe izrazito nesiguran zaplet a kome ne pomaže pripovedanje što je je prilično razvučeno i kao da svaka od priča a onda i svaka od scena u svakoj od priča zauzima dva do tri puta više prostora nego što je zapravo potrebno. Meni ovo signalizira upravo tu nesigurnost u pogledu toga šta se ovim stripom želi reći i jedno smišljeno dobijanje na vremenu, da se epizode izbacuju a da autorka ako može u međuvremenu smisli kako će zapletu dati jedan ozbiljniji ujedinjujući motiv.

Razvučenost naracije postiže se uglavnom time da je ovo strip koji Felicia priča direktno čitaocu, kroz monologe u prvom licu od kojih mnogi služe da se prepriča ono što se na slikama već vidi ili da glavni lik reflektuje na ono što se već desilo, no onda ima i toga da se neke jednostavne radnje, na primer u akcionim scenama, razlažu na više sukcesivnih panela onda kada je očigledno da je dovoljan jedan i Black Cat ima jedan VRLO ležeran tempo pripovedanja u kome efikasnost definitivno nije prvi prioritet.

Šta je onda prvi prioritet? Rekao bih ,,vajb" i ovo je nešto što Wilsonova postiže dosta uspešno, dajući nam protagonistkinju koja je prilično efektno podmlađena i napravljena da deluje i ranjivije i relatabilnije za čitaoce. Kod MacKayja je Felicia bila svakako ne savršen i bezgrešan lik ali je u prvi plan stavljana njena sposobnost, neprevaziđene kriminalne veštine koje uključuju metikulozno planiranje i hladnokrvnu egzekuciju smelih, suludih planova. Kod MacKayja je protagonistkinja bila motivisana na planiranje i izvršenje kompleksnih, teških provalnih krađa pre svega jer je time dokazivala svoj intelekt i odvažnost dok se kod Wilsonove zapravo više naglašava njena ljubav prema lepim stvarima kao primarni motiv za vođenje života provalnice. Utoliko, ova Felicia je lakomislenija, lakše joj pažnja odluta na pogrešnu stranu – tokom ovog serijala je na mnogo mesta vidimo kako flertuje sa muškarcima i ženama u situacijama koje nisu nužno za to najpogodnije – i sklonija je da pravi greške, pa i da sama bude prevarena i eksploatisana.



Ovo je mogao biti glogov kolac u srce ovog serijala, znajući koliko se meni MacKayjeva Black Cat dopadala, ali Wilsonova Feliciju piše sa toplinom, razumevanjem i strpljenjem koje je praktično majčinsko i očigledno dolazi od nekoga čija su deca u ovom trenutku u tinejdžerskom uzrastu i testiraju granice maminog kapaciteta da pređe preko redovnog dotoka svinjarija.

Dakle, Felicia je ovde prikazana kao nesavršena, kako rekosmo, lakomislena i na momente izrazito neodgovorna osoba, prema sebi i drugima, ali istovremeno i nepogrešivo simpatična, neko čije samopoštovanje u mnogome zavisi od toga da sebe vidi kao sposobnu, snađenu, harizmatičnu (na par mesta je vidimo kako uvežbava fore koje će izbacivati u tuči sa protivnicima da bi delovala cool) i agregatno ipak moralnu osobu, a gde ta samopercepcija biva stavljanja na teška iskušenja i Felicia iz tih iskušenja izlazi povremeno i malo ponižena ali kao da počinje da uči neke lekcije. Sporo, ali u poslednje tri epizode u kojima se sukobljava sa Punisherom – jer mu je, bežeći od kriminalaca, pregazila psa – strip nam pokazuje lik koji autentično priznaje svoju krivicu do kraja iako je pre toga samo glumio da je priznaje i pokušavao da se izvuče na flertovanje, skupu frizuru i ubitačan dekolte.

Dalje, rotirajući ansambl ovog stripa je uglavnom vrlo simpatičan. Felicijini krimi-saradnici iz MacKayjevog serijala su ovde deakcentovani i svedeni na povremena – efektna – kameo pojavljivanja da Feliciji ukažu na greške koje pravi, ali tu su onda lepe minijature sa pomenutim vampirom i Daredevilom, koji dobijaju žovijalne, zabavne karakterizacije, u jednoj epizodi se pojavljuje Ms. Marvel i ovaj povratak kreatorke svom najuspelijem čedu je veoma cool, a onda kasnije imamo produžena gostovanja Mary Jane Watson i Punishera za distinktne priče u više nastavaka. I mada su te priče povremeno u naraciji smuljane preko prihvatljive mere (najpre ta sa Mary Jane u kojoj se ide u Negativnu zonu i zaplet i pripovedanje su na granici besmislenog), hemija između likova je dobra i daje ovom stripu propulzivnu energiju a čitaoca podstiče da za Feliciju navija i da kupi i narednu epizodu kako bi video šta će biti dalje.

Odlučio sam da pišem o ovom serijalu posle trinaeste epizode jer će sa četrnaestom serijal da uđe u ovogodišnji company crossover Queen in Black a onda se od petnaeste najavljuju pojavljivanja nekih popularnih likova kao što su Spajdermen i Emma Frost tako da mi ne deluje kao da će Black Cat u skorije vreme pronaći taj neki ,,glavni" glas i da će ovo i dalje biti strip čija će snaga biti kameo pojavljivanja likova iz drugih Marvelovih serijala i istraživanje Felicijinog odnosa sa njima.

Drugi razlog je što je u ovih trinaest brojeva bilo dovoljno prostora da donesem sud o tome kako mislim da se dva do sada zastupljena crtača snalaze sa zahtevima ovakvog stripa i odmah da kažem da se za moj groš oni snalaze prilično dobro.



Beloruski crtač Gleb Melnikov je prošle godine u Marvelu apgrejdovan iz zamenskog crtača koji uleće kad treba da se popuni jedan mesec u autora koji radi tekuće serijale. Crtao je i nekoliko brojeva New Champions ali je sa Black Cat postavljen kao glavni crtač novog, prilično važnog serijala i mislim da se pokazao odlično. On veoma dobro razume da ovaj strip treba da ima ravnotežu između glamura, komedije i karakterne, introspektivne omladinske drame i radi dosta dobro i sa glavnim likom i sa drugim likovima i sa svetom u kome se sve dešava. Njegova Felicia je naglašeno ženstvena i seksi, ali bez forsiranja ,,male gaze" kadriranja; kompozicije koje on pravi su naprotiv osnažujuće i čak i kada je Felicia – u više nego jednoj situaciji – stavljena u podređeni položaj gde je kidnapovana, zatvarana, naterana da kleči, sa vezanim rukama na leđima itd. ovo nisu eksploatacijski, soft porno momenti i protagonistkinja u njima zadržava ljudsko dostojanstvo i delatnu suverenost. Isto tako on njene lakomislene i ishitrene poteze stavlja u simpatičan komični kontekst, nudeći nam spektar Felicijinih izraza lica koji odaju iznenađenje, žalost ili bes, i koji su istovremeno ,,pojačani" i stilizovani ali i nude autentičan uvid u unutrašnji život heroine.

Sam grad* mu je karakteran, bez pretrpavanja kadrova detaljima, a to da Wilsonova, rekosmo, piše dosta razvučeno sa mnogo scena koje su samo reflektivni monolozi on dosta uspešno kompenzuje dinamičnim lejautom i kadriranjem. Kolori Briana Rebera su okej – nenametljivi su i funkcionalni više nego što privlače pažnju na sebe, ali rade dobro sa Melnikovljevim jakim senčenjem i korišćenjem crnih površina za kreiranje atmosfere.
*tj. gradovi jer se Felicia uprkos protestovanju tokom ovog stripa više no jednom zatiče u Nju Džersiju – koji Wilsonova očigledno JAKO MNOGO voli

Drugi crtač na serijalu, Urugvajac Andrés Genolet je odličan. Njegov je crtež nešto manje glamurozan, njegove linije su tanje a kompozicije i lejaut energičniji pa i ,,stripovskiji" ako više volite, sa čestim korišćenjem linija koje sugerišu pokret i brzinu i tamo gde je Genolet već bio odličan na Runaways (pohvaljen ovde),sada je još bolji sa Black Cat sa odličnim scenama akcije, komedije, karakternim likovima i uspelim korišćenjem stilizacija i karikatura da se podvuku krešenda u naraciji.

Black Cat je, u ovom trenutku, strip sa šarmantnom protagonistkinjom koja greši i koja, štaviše, često greši jer je samoživa i ne uspeva da vidi veći sliku, ali koja ima dobro srce i kapacitet da uči i bude bolja. Kako rekoh, njegovi zapleti meandriraju a naracija je pomalo rastegnuta i nisam siguran da će do kraja zaista naći svoj pravi iskaz, ali je svejedno prijatan za čitanje. Lepa karakterizacija glavne junakinje, simpatična kameo pojavljivanja, dopadljivi monolozi (Joe Caramagna na leteringu kao i uvek odličan), te odlični crtači – sve su to aduti koje ovaj strip ima i koji treba da vam budu podsticaj da, ako volite Black Cat, date šansu ovoj njenoj inkarnaciji. Amazon serijal prodaje ovde.

[Meho Krljic]

Ne znam da li na Srpskom imamo adekvatan prevod za engleski termin ,,comfort food" ali čitanje klasičnih stripova sa Diznijevim likovima je upravo to za mene. Još kada u tom čitanju natrčim na neke klasike koje do sada nisam čitao, užitak je skoro neizdrživ. Uncle Scrooge: "A Little Something Special" and Other Tales of Fiendish Foes: Disney Greatest Comics Collection Vol. 1 je ogroman naslov za kolekciju od solidnih trista i pedeset strana koju je Fantagraphics izdao proletos kao prvi tom u novom serijalu stripova sa likovima kompanije Walt Disney koja se, samorazumljivo, zove ,,Disney Greatest Comics Collection". Drugi tom je najavljen za Decembar i kad god pomislite da pored svih drugih serijala stripova sa Diznijevim junacima koje Fantagraphics publikuje već godinama (Carl Barks Complete Library, Disney Masters, Disney Originals...) naprosto nema rezona niti mesta za još jedan, treba da se lupite po čelu i podsetite koliko je zapravo produkcija ovih stripova OGROMNA i da Fantagraphicsove ručno probrane, s ljubavlju sklopljene kolekcije predstavljaju zaista samo skidanje kajmaka sa vrha ledenog brega koji decenijama unatrag marljivo grade italijanski, skandinavski, američki i drugi autori. OK, metafora mi se tu malo polomila ali shvatate poentu.



Što se tiče ovog novog serijala, ,,Disney Greatest Comics Collection" nije naročito deskriptivno ime, i govori nam samo da ćemo čitati ,,najveće" stripove sa licencom kompanije Walt Disney ali ne kaže koji su kriterijumi za tu najvećost. Ono što se iz prvog toma i najave drugog, pak, može videti je da će svaku od kolekcija definisati jedna određena tema. Dakle, ovo neće biti, zbirke, recimo, najboljih stripova jednog partikularnog autora, jedne partikularne epohe, jednog partikularnog izdavača ili usredsređene na jedan partikularni lik, već će nastajati izborom stripova koji odgovaraju odabranoj temi za dotičnu kolekciju, sa kompletnim sada već skoro stogodišnjim opusom ,,Dizni stripova" iz koga će se taj izbor praviti.

Kažem ,,skoro stogodišnjim" imajući u vidu da je prvi magazin sa ovim likovima krenuo 1933. godine, ali i da su prvi novinski stripovi krenuli još 1930. godine i radili su ih lično Walt Disney i Ub Iwerks. Naravno, Fantagraphicsove kolekcije su do sada umele da zahvate i u tridesete godine (partikularno sa publikovanjem kolekcija stripova o Mikiju Mausu iz pera Floyda Gottfredsona), pa je divno znati da se za naredni tom Disney Greatest Comics Collection najavljuje i jedan strip koje je crtao legendarni Al Taliaferro i koji jeste izlazio u novinama, i nadam se da ćemo videti još neke novinske radove u ovom serijalu.

"A Little Something Special" and Other Tales of Fiendish Foes je kolekcija tematski sklopljena oko koncepta velikih, važnih i popularnih protivnika Baje Patka, a što je jedan od najsigurnijih načina da lansirate serijal sa mnogo odličnih stripova u prvom tomu. Carl Barks je jedan od najvažnijih ako ne  i najvažniji stvaralac u istoriji Walt Disney stripova a, Baja Patak, njegov najvažniji lik, je tokom svih ovih decenija prešao put od praktično negativca, simbola kapitalističke, pohlepne klase ,,robber baron" gramzivaca i eksploatatora, do psihološki kompleksne, herojske figure koja u prvi plan stavlja rad a ne kapital i koja kroz taj svoj rad čak i, možda paradoksalno, doprinosi očuvanju nematerijalne kulturne baštine čovečanstva. Naravno, jedna od definišućih njegovih karakteristika, u bilo kojoj fazi, je to njegovo ogromno bogatstvo i ljubomorna posesivnost sa kojom ga on čuva, rezervišući sve najdublje, najstrastvenije i najtoksičnije emocije baš za svoj novac i uloženi, minuli rad koji on predstavlja.



I onda, kada ste ,,najbogatiji patak na svetu", sasvim je očekivano da će biti mnogo onih koji žele da vas učine manje bogatim, bilo za račun sopstvenog bogaćenja, bilo iz sujete, bilo iz komplikovanih simboličkih razloga koji, kada bi ljudi zaslepljeni nuždom da preveslaju Baju Patka stali samo na trenutak da razmisle, naprosto ne bi imali smisla. Carl Barks je u svom legendarnom opusu stripova o Baji Patku – o kojima sam dosta ekstenzivno pisao poslednjih par godina – kreirao i neke legendarne njegove oponente i oni čine temelj ove kolekcije. Naravno, sa nekima su tek naredni autori uradili veličanstvene stvari, a neki su produkt drugih kreativaca i danas neodvojiv deo korpusa priča i mitova o Baji Patku i njegovoj porodici. "A Little Something Special" and Other Tales of Fiendish Foes nam daje neku vrstu brzog uvida u ovu tematiku i čoveka koji se prvi put susreće sa ovim stripovima opremiće makar najosnovnijim bleferskim kapacitetima da se ne izbruka naredni put kada se na slavi pokrene priča o klasičnim stripovima iz Diznijevog univerzuma. Razume se, kao i druge slične kolekcije koje pretenduju da budu izbor onog ,,najboljeg", i ovu treba tretirati prevashodno kao mapu za dalja i ekstenzivna istraživanja za koja sada imate makar inicijalne smernice.

Carl Barks je, po prirodi stvari, najzastupljeniji autor u ovoj kolekciji, kako naprosto i mora biti jer su njegovi radovi sa Bajom Patkom definisali lik i njegov ansambl, uključujući galeriju negativaca. Esej Jima Fanninga koji otvara ovu kolekciju podseća kolika je bila popularnost Baje Patka u vreme kada ga je Barks radio (,,svaki put kada bi Baja bio deo neke priče, prodaja [magazina] bi skočila") i da je autor onda bio na nekoj vrsti kreativne muke kako da nekoga ko je trebalo da bude samo jednokratni negativac u stripu o Paji Patku, transformiše u nekog ko će biti džangrizav, nervozan, ekscentričan i pohlepan, ali svejedno prijemčiv i simpatičan za čitaoce. Njegovo rešenje bilo je da se pronađu snažni, harizmatični negativci koji će stajati nasuprot najbogatijem patku na svetu i gde će sam intenzitet drame njihovih sukoba graditi herojsku auru za Baju.

Naravno, Braća Buldozi su onda bili jedna od najpopularnijih i najizdržljivije popularnih Barksovih kreacija iako su, za razliku od mnogih drugih Bajinih negativaca, bili zapravo vrlo skromno opremljeni po pitanju harizme i njihova je privlačnost dolazila pre svega iz te imanentno smešne, praktično slepstik  koncepcije da se radi o bandi braće koja sva izgledaju identično (i nikada nije do kraja jasno koliko ih zapravo ima*), koja i u civilstvu nose zatvorske brojeve (i ,,pljačkaške" maske na licu) i koja nemaju stvarne individualne identitete. Buldozi se uglavnom međusobno razlikuju po zatvorskim brojevima (i jedni druge oslovljavaju isključivo brojevima a koji su po pravilu permutacije svega tri cifre: 1, 6 i 7), svi misle isto i govore u uzajamno zamenjivim frazama i kada neki od braće u Barksovim stripovima ispolji osobenu preferencu (na primer ljubav prema suvim šljivama koja se pojavljuje u onom jednom stripu sa džinovskim robotima, ili nagon za samoodržanjem zbog koga jedan od braće izbegne da bude pretvoren u kamen kao svi ostali) to su uglavnom iskakanja iz formata koja Barksovi štovaoci beleže, pamte i sa uzbuđenjem prepričavaju.
*kasniji stripovi u kojima su glavni junaci Braća Buldozi obično se fokusiraju na sržni tim od tri člana ali klasične Barksove priče prikazuju mnogo više Buldoga angažovanih na složenim planovima da se orobi najbogatiji patak na svetu.



Barks je Braću Buldoge prikazivao sa izvesnom merom klasnog prezira, naravno, lišavajući ih pojedinačnih identiteta i prikazujući sitne, terminalno pokvarene kriminalce kao nesposobne da ikada pomisle na resocijalizaciju i odustajanje od zločina, ali ih je istovremeno stavljao u priče u kojima će oni ispoljavati dijabolični genij za kreiranje složenih, ambicioznih planova da se opljačkaju Bajini ,,kubni hektari" novca, ali i ulagati OGROMNU količinu često kompleksnog rada da se ovo dogodi. Tek kada su Braća Buldozi dobili sopstvene stripove (i sopstveni magazin koji je izlazio od 1964. do 1980. godine) postala je naglašenija dimenzija njihove prigluposti i lenjosti. U klasičnim Barksovim radovima, Braća Buldozi su ispoljavali strast i radnu etiku u potpunosti na istoj razini sa Bajinim i to će njihove ponovljene sukobe tokom Barksovog vakta na ovim stripovima učiniti legendarnim.

Terror of the Beagle Boys iz 1951. godine je prvi strip u kome su Braća Buldozi* zvanično pojavljuju pod ovim imenom (iako je neki njihov prototip postojao u The Pixilated Parrot iz prethodne godine) i onda on, naravno, otvara ovu kolekciju.
*ako je uopšte potrebno da to naglasimo, Bigl i Buldog NISU ista rasa pasa, ali u vreme kada su ovi stripovi počeli da izlaze kod nas, šezdesetih godina prošlog veka, Biglovi su bili veoma retki na našem podneblju i mislim da su inicijalni prevodilac i urednik, ko god da su bili, napravili idealno rešenje da sačuvaju Barksovu originalnu aliteraciju, a uz prepoznavanje da po fizionomijama, Beagle Boys nisu zapravo ličili ni na Biglove

Terror of the Beagle Boys spada u ,,srednji" format Barksovih stripova, dakle, ovo je dinamična, humoristička priča od deset tabli u kojoj nervozni Baja Patak dobija informaciju od šefa policije da su ,,Braća Buldozi umakli policiji" i onda on i Paja, koji se zatekao u njegovoj kancelariji* upadaju u epizodu apsolutne – i naravno, komične – paranoje. Iako se do sada nisu pojavljivali u ovim stripovima – a i ovde ćemo ih videti samo na poslednjem kadru poslednje table – Braća Buldozi su uvedeni kao za Baju poznata pretnja sa kojom on ima prethodnu istoriju i on i Paja provode nekoliko užasno stresnih sati smišljajući sve sumanutije mere predostrožnosti za trenutak kada će Buldozi, neizostavno, doći na vrata kancelarije da pljačkaju Bajin novac.
*zapravo tu je na poslu: Baja ga plaća čak TRIDESET centi na sat da zabrinuto hoda u krug i brine umesto njega. Znajući koliko će u kasnijim stripovima Paja i njegovi sestrići morati da se cenjkaju sa starim džimrijom da dobiju platu od čak i dvadeset i pet centi po satu, moramo primetiti da je Baja nekada bio ipak nešto darežljiviji...



Nagađate već da će Paja, izmoren od brige koju mora da brine po dužnosti, imati predlog koji će njegovom stricu delovati rezonski, a koji će onda dovesti do katastrofalnog ishoda i zapravo Buldozima ostaviti Bajino bogatstvo na izvolte. Ovo je jedan od onih stripova koji snažno igraju na kartu diskontinuiteta između pojedinačnih ,,epizoda" Baje ili Paje Patka jer na poslednjoj tabli Buldozi, presrećni, lopatama tovare Bajin novac u brendirane ,,Beagle Boys" kofe i kolica, dok Baja juri Paju da ga ubije. Ovaj strip i nije u intrinzičnom smislu važan za istoriju Baje Patka, onako kako je važan u ekstrinzičnom smislu sa tim uvođenjem legendarnih zločinaca u zaplet. No, grafički i konceptualno, ovde ima i sjajnih i bitnih detalja. Bajin džinovski sef ovde još ne postoji i poprište događaja je ,,McDuck Building", poslovna zgrada u centru grada umesto velike kocke na brdu Killmotor, a u kojoj pare leže na sve strane. I Buldozi su nacrtani drugačije u odnosu na klasični dizajn, sa dužim ušima i kačketima nalik na one koje inače nose Raja, Gaja i Vlaja...

O sledećoj priči, The Horseradish Treasure sam već pisao jer je ona objavljena pod naslovom Nizašta u kolekciji Patkovgrad: Karl Barks: Povratak u Klondajk i druge priče iz godina 1952-1953. Ovde, stoga, ne bih išao u velike detalje sem da ponovim da se radi o legendarnom pustolovnom narativu sa Barksom na jednom od vrhunaca svoje moći (i crtanjem okeana i brodova što mu je bila posebna, dugogodišnja pasija) i o negativcu koji je fantastično portretisan sa nivoom podlosti i gramzivosti koji DALEKO prevazilazi Baju Patka čak i iz njegove najranije, ,,villain" faze. Baja Patak nikada nikoga nije svesno i namerno pokušavao da ubije, onako kako to radi Chisel McSue u ovoj priči i Barks je i sam objašnjavao da je ovde išao na to da prikaže čoveka velike pokvarenosti, najnovijeg izdanka generacije prevaranata i iznuđivača a naspram koga će Baja – pogotovo sa humanim činom milosrđa u finalu – delovati kao praktično svetac. Iako je ovo bila tek treća dugačka priča sa Bajom Patkom u ansamblu, Barks je njome uspostavio jednu od temeljnih dimenzija njegove karakterizacije postulirajući da za njega na kraju dana ljudski život, bilo kakav, ima po definiciji veću vrednost od bilo kog bogatstva. McSue će se kasnije pojaviti u još ponekoj priči ali The Horseradish Treasure je jedan od najlegendarnijih narativa u celoj istoriji Baje Patka.

The Second Richest Duck iz 1956. godine je onda još jedan Barksov napor da pokaže šta Baju Patka čini različitim od ,,običnog" beskrupuloznog bogataša i uvodi lik po imenu Flintheart Glomgold, a koji je neka vrsta Bajinog odraza u (mračnom) ogledalu, samo bez humanizujućih karakteristika koje je Baja do ovog momenta u svojoj istoriji itekako zaradio.

Kao i MNOGE druge Barksove priče koje završavaju kao velika pustolovina,  i The Second Richest Duck počinje fokusiranjem na sitan detalj, a koji će u finalu priče odigrati dramatičnu ulogu. Scene koje strip otvaraju prikazuju Baju Patka kako kori svog sestrića Paju što želi da sebi kupi gazirano piće sa sladoledom, ukazujući da je bolje sebi uskraćivati zadovoljstva kako bi se štedeo novac jer je asketska štednja put u bogatstvo. Baja se doslovno stidi što mu je sestrić takva, jelte, hedonistička raspikuća i pokazuje mu da on čak ima i prvi novčić koji je ikada zaradio, vezan parčetom kanapa za njegov žaket, da ga slučajno ne izgubi. Paja, naravno, shvata da je njegov stric mentalno bolestan i uglavnom na Bajine kritike ima humorističke reakcije a u jednoj od scena dok se Baja na njega dere u pozadini vidimo klupko kanapa u hodniku između kancelarija u zgradi McDuck.



Baja, naravno, praktikuje ono što propoveda pa dalje odlazi u park da traži novine koje su drugi ljudi kupili, pročitali i odbacili i oduševljen je kada nalazi jedna ,,stare samo dva dana". Ali onda u njima nailazi na šokantnu vest: najbogatiji patak na svetu, tvrdi novinski tekst, nije on već nekakav južnoafrički bogataš po imenu Flintheart Glomgold. Za Baju je ovo problem jer, kako rekosmo, njegov novac za njega predstavlja materijalni dokaz njegovog teškog rada i praktično bolesne štedljivosti i ovako deluje kao da mu se univerzum smeje u lice.

Kada Baja i familija stignu u Afriku da se dvojica bogataša ogledaju i izmere čiji je (imetak) veći, vidimo da Flintheart ima trezor skoro identičan Bajinom, iste mere obezbeđenja i sklonost da se kupa u novcu. Njih dvojica su po svemu isti i njihova svađa samo razotkriva koliko zapravo među njima gotovo da nema razlike. Kada se iscrpe svo upoređivanje para, vrednosnih papira, dragulja, industrijskih postrojenja, agrarnog zemljišta i drugog bogatstva, nadmetanje se svodi na to ko čije je klupko kanapa veće.

Ovo deluje apsurdno – i svakako jeste napisano i nacrtano u komičnom tonu – ali je istovremeno i refleksija na godine štednje i nemaštine (ne samo tokom recesije u SAD) kada su porodice zaista skupljale kanap i koristile ga ponovo umesto da kupuju novi, pa je u pitanju i jedan autentičan način da se izmeri ko je ,,štedljiviji". Nećemo da prepričavao strip do kraja, ali nešto što počinje prijatnom šetnjom po patkovgradskom parku pretvara se u pustolovinu preko velikog dela južne i centralne Afrike, sa mnogo peripetija i pančlajnom u kome se na kraju vidi da je ,,pravo" bogatstvo Baje Patka, ono koje ga čini humanim i simpatičnim za čitaoca – njegova porodica. Flintheart Glomgold uprkos svoj svojoj strastvenosti i snalažljivosti naspram njega deluje kao sociopata.

U The Money Well iz 1958. godine se Braća Buldozi vraćaju na velika vrata. Oni su već, naravno, imali svoj veliki ,,grupni" debi u legendarnoj priči Only a Poor Old Man iz 1951. (više puta publikovanoj na našem jeziku), a The Money Well je neka vrsta napredne varijacije na ovu temu sa Buldozima koji smišljaju kompleksnu tehnološku akciju da otuđe Bajin novac a njegova škrtost (odbijanje da kupi nove naočari iako kroz postojeće skoro ništa ne vidi) vodi do njegove propasti.

Barks je mnogo puta pokazivao kako Bajina patološka, iracionalna štedljivost vodi do velikih gubitaka i ovde je to maestralno upleteno u narativ, ali je jedan od najzanimljivijih detalja u priči pojavljivanje ,,Dede Buldoga", patrijarha kriminalne porodice koji se do tada nije ni pojavljivao ni pominjao a koji će, u radovima Barksovih nastavljača biti česta figura. Naravno, kada su Braća Buldozi dobila sopstveni strip, bilo je tu i razne druge rodbine, uključujući ženske i maloletne, ali ovaj Deda Buldog (,,Grandpa Beagle") je bio neka vrsta reimaginacije BlackHearta Beaglea, ,,istorijske figure" koja se pojavljuje u flešbeku u stripu Fantastic River Race iz 1957. godine a koji će, u kasnijim stripovima koje je radio Don Rosa biti spojeni u jedan lik...



A onda: Romano Scarpa. Iako je najvažniji italijanski autor stripova sa Diznijevim likovima možda poznatiji po svom radu na Mikiju Mausu – i bio zapravo neka vrsta evropskog ,,nastavljača" Floyda Gottfredsona, Scarpa je bio i pod velikim uticajem Carla Barksa i strip Lights Fantastic iz 1963. je bio urađen na vrhuncu njegove prve faze, posle koje je prestao da radi na nekoliko godina, preselio se u Španiju i tek početkom sedamdesetih krenuo da ponovo piše i crta stripove.

Ovde je naspram Baje Patka Jubal Pomp (odnosno, na Italijanskom Filo Sganga) kreiran dve godine ranije. Scarpa ga je zamislio kao neku vrstu tragikomičnog negativca čija je fiksacija na Baju Patka podsticaj da stalno ulazi u sulude šeme za bogaćenje a koje se po pravilu završavaju katastrofalno po njega. Za razliku od Flinthearta Glomgolda koji je jednako sposoban i posvećen kao Baja, Jubal Pomp je neko ko pokušava da nađe prečice do bogatstva, neko nespreman na rad i odricanje koji karakterišu ,,prave" bogataše onako kako ih simbolizuje Baja Patak i čije su šeme često i decidno nečasne. U jednoj ranijoj epizodi je tako, Jubal Pomp, izigravao kidnapera koji će oteti Bajinu simpatiju Brigittu MacBridge, takođe Scarpinu kreaciju i jednog od najpopularnijih ženskih ali i likova uopšte u italijanskoj grani stripova o Baji Patku. Brigitta je zanimljiv lik između ostalog i jer nije u pitanju samo romantična ženica koja pokušava da Bajinu pažnju sa novca skrene na svoje ženstvene čari (iako to konstantno radi) već i uspešna poslovna žena koja je realizovana u biznisu ali i društveno integrisana na način na koji to Baja, kod Scarpe po pravilu prikazivan kao skoro sociopatski izolovan od zajednice, nije.

U Lights Fantastic se Jubal Pomp i Brigitta udružuju, sa različitim ali kompatibilnim ciljevima. Pomp pokušava da Baju nasamari prikazujući se kao čovek pun inovativnih biznis-ideja, spreman da rizikuje i eksperimentiše i u koga vredi investirati, a Brigita, kako bi Baja bio ljubomoran i možda se oslonio na nju za podršku, podstiče iluziju da je Pomp britki inovator i new money maverik. Naravno, Baja isprva ne obraća pažnju i srećan je što je Brigitta malko jahala sa njegovog slučaja, ali mu sujeta ne da mira i onda sledi gomila slepstik scena, sa sve plesom, pljačkom, policijskom poterom. Jubal Pomp ovde nije zaista ,,negativac" koliko je katalizator za frustracije u Bajinom životu za koje je sam kriv a Scarpin elastični, dinamični stil crtanja i naracije daje ovoj priči mnogo energije čak i tamo gde je scenario sveden samo na gomilu gegova.



The Midas Touch iz 1951. godine je povratak na Carla Barksa i uvođenje jednog od njegovih vizuelno najupečatljivijih likova, čarobnice Mage Vračević (u originalu Magica Da Spell). Barks je imao ,,veštice" u nekim ranijim stripovima koje je radio, vešticu Hazel (kod nas uglavnom prevođena kao Veca Veštica) i, naravno, Madam Mim, ali su i jedna i druga bile izdanci antiveštičije propagande koja je preovladavala u evropskom folkloru i kulturi od šesnaestog veka pa nadalje i bile su ružne, neuredne i neugledne žene sa odrpanom odećom. Sa Magom Vračević, Barks je želeo da stvori lik antagonistkinje koja će publici biti zanimljiva i koja će se ponovljeno pojavljivati u kasnijim stripovima (Barks ih je uradio devet ali je Maga kasnije imala veoma bogat život u evropskim stripovima o čemu sam nešto pisao ovde), pa je za njen lik vizuelnu inspiraciju tražio u popularnim glumicama poput Gine Lollobrigide i Sophie Loren. Barks je želeo da ovaj lik bude istovremeno zavodljiv, ali i opasan, amoralan ali strastven a finalni element vizuelne inspiracije došao je od Charlesa Addamsa, čija je Morticia Addams u The Addams Family stripovima bila, očigledno, predložak za ženu jake šminke i duge, ravne, crne kose.

U The Midas Touch Barks postavlja osnovu Magine životne motivacije. Ona je vrlo sposobna čarobnica koja živi u kući na padinama Vezuva u Italiji i zapravo, da hoće, jako bi se obogatila korišćenjem samo svoje magije. No, ona je opsednuta time da od Baje otuđi prvi novčić koji je on ikada zaradio jer ovo smatra izvorom njegove ,,sreće" i ubeđena je da, ako ga u vatri aktivnog vulkana pretopi u amajliju, ova će joj amajlija obezbediti VELIKO bogatstvo (,,And with that amulet, I, too, can become rich, rich, RICH!")

Nakon što joj Baja, koji uopšte ne veruje u bilo kakve natprirodne kapacitete novčića koje je doticao – jer zna koliko je radio da se obogati – svoj prvenac greškom proda kreće interkontinentalna pustolovina sa prerušavanjem i obmanama, a u spektakularnom finalu na obroncima aktivnog Vezuva Pajini sestrići, Raja, Gaja i Vlaja su ti koji, za razliku od odraslih, nesposobnih da se odbrane od Magine magije, spasavaju stvar. Barks ovde suptilno i vešto pravi bezbednu distancu od direktnog korišćenja ženske erotike kao oružja, ali je naravno na simboličkom planu sve sasvim jasno i samo će sestrići, prepubertetska deca, moći da odole nečemu što odrasle muškarce ostavlja sasvim bespomoćnim. Imajući u vidu druge Bajine oponente i negativce koje je Barks kreirao, Maga Vračević je bila osvežavajući iskorak.

O narednoj, takođe Barksovoj priči, Boat Buster iz 1961. godine, sam već pisao na ovom mestu. Brza akciona komedija o trci čamaca notabilna je jer se u njoj prvi put pojavljuje Rockerduck, bogataški patak sa kojim će Baja razviti veoma snažno, trajno rivalstvo. Kod nas prevođen kao Varalić ili Paralić, Rockerduck se, iako Barksova kreacija, više ni jednom neće pojaviti u Barksovim stripovima, najverovatnije jer ga je Barks smatrao isuviše sličnim samom Baji (ili Flintheartu Glomgoldu) da bi to imalo smisla. Italijanski autori (ali i brazilski) su, ga, pak, zavoleli i on je tokom narednih decenija imao bogat i zanimljiv život u njihovim stripovima.



Cash Flow iz 1987. godine je prva od tri priče u ovoj kolekciji koje je nacrtao i napisao Don Rosa. Don Rosa je, naravno, slavni ali onda malo i osporavani američki autor stripova koji je kao nekakav svoj programski cilj u životu stavio to da bude nastavljač Carla Barksa ali tako da sve stripove o Baji Patku koje je Barks uradio stavi na neku vrstu logične, konzistentne vremenske linije i nametne im (naknadni) međusobni kontinuitet. Ovo je krunisano njegovim dvanaestodelnim opusom The Life and Times of Scrooge McDuck za koji je dobio Ajznera* ali su još tada neki ljudi govorili da je ovo nepotrebna stilska vežba i da Barksovim stripovima nije bio potreban kontinuitet, te da im njegovo naknadno uspostavljanje ni na koji način ne unapređuje vrednost.
*i o kome se godinama kanim da sednem da nešto napišem...

I mada se s tim slažem, lično volim Rosu, delom zato što je zaista dobar crtač, a delom jer mislim da je ovu svoju stilsku vežbu uradio sa mnogo poštovanja za Barksa i čak i ako ne prihvatimo da je ovo sada ,,zvanični" kanon Bajinog života, mene su uvek zabavljali Rosini često dovitljivi napori da poveže decidno nepovezane detalje iz Bajine biografije i u njihovoj relaciji nađe neka nova značenja.

Cash Flow je dobar primer Rosinog rada jer je ovo kompleksna akciona priča o borbi Baje Patka protiv Braće Buldoga koji mu ponovo napadaju trezor, zasnovana na bizarnom, ali dosledno korišćenom pseudonaučnom motivu (,,pištolj" koji poništava trenje i inerciju), ali koja je onda i prepuna spona sa Barksovim stripovima i referenci koje će primetiti samo najopsesivniji (na primer posteri Mage Vračević i samog Carla Barksa na zidu policijske stanice na pretposlednjoj tabli sa klasičnim ,,Traži se... jer je bio loš" potpisom ispod Barksa). No, Rosa se ne zadržava samo na detaljčićima i ovde je, na primer, jedan od važnih likova naučnik iz priče Zrak i kamen o kojoj sam pisao ovde, a koga sam Barks nije nikada ponovo koristio. Rosa, naravno, crta vrlo dobro i prizor Bajinog trezora koji puca na komade kada se na njega Braća Buldozi simultano zalete buldožerima sa svih strana je legendaran.

The Terror of Outer Space je švedski strip iz 1997. godine (crtež Victor ,,Vicar" Arriagada Rios, scenario Unn Printz-Påhlson, kao jedna od svega dve žene među autorima u ovom tomu) sa vanzemaljcem koji dolazi na Zemlju uz eksplicitni cilj da otme Baji Patku sav njegov novac. Ono ovo čini koristeći naprednu tehnologiju i smanjuje njegov trezor na veličinu kocke koja se može staviti u torbu, ali Baja naravno nema nameru da se preda bez borbe pa on i Paja, kao i zlosrećni interstelarni kriminalac završavaju na tuđinskoj planeti koja je zapravo cela džinovski organizam što počinje da ih vari čim slete na nju. Tu je i džinovski reptil koji je ,,jedan od minijaturnih parazita ove žive planete" i tamo gde ovaj strip nema mnogo na inventivnosti samog zapleta i preokreta u priči, on apsolutno osvaja na planu crteža i vizuelnog spektakla.



A Matter of Some Gravity je ponovo Don Rosa, sa stripom iz 1996. godine koji vizuelno veoma smelo radi sa jednim klasičnim naučnofantastičnim motivom: gravitacijom izokrenutom za 90 stepeni. Ovde je to fenomen ograničen samo na Baju i Paju Patka i efekat je čarolije koju je na njih bacila Maga Vračević, a Rosa izvlači strašnu kilometražu iz ovog koncepta. Nešto što je u suštini samo strip potere gde patkovi pokušavaju da uhvate čarobnicu pre nego što se ukrca na avion za Italiju sa Bajinim prvozarađenim novčićem transformisano je u veličanstveno inventivnu seriju prostornih problema u kojima Baja i Paja pokušavaju da se snađu u svetu koji, za njih dvojicu, stoji okrenut pod devedeset stepeni i svi putevi kojima bi išli za njih su zidovi. Rosa mnogo i dobro radi sa vertikalnim panelima i rakursom okrenutim pod pravim uglom i čak i ako ne uzmete u obzir koliko je njemu to tehnički bio izazov da nacrta, ovo je neka vrsta konceptualnog i ilustratorskog masterklasa.

A Little Something Special je poslednja Rosina priča u ovoj kolekciji, publikovana 1997. godine* i u pitanju je veoma ambiciozan narativ.
*uzgred, kako su Rosini stripovi prvo publikovani u danskim magazinima pa tek posle u SAD, ja sam jedno vreme, pre nego što me je internet podučio, mislio da je on danski autor...

Programski kreirana da obeleži pedesetogodišnjicu prvog pojavljivanja Baje Patka u stripovima (sa, naravno, klasičnom epizodom, Christmas on Bear Mountain) ona je istovremeno i u samom univerzumu stripa napisana da bude proslava pedesetogodišnjice od Bajinog dolaska u Patkovgrad. A što je metatekstualni potez kakav je sem Rose malo ko drugi od hiljada autora Diznijevih stripova uopšte i pokušao da napravi.

Rosa, naravno, koristi priliku da u priču ubaci gomilu klasičnih negativaca (Maga Vračević, Buldozi, uključujući Dedu Buldoga, Flintheart Glomgold), ali je tu i veliki porodični ansambl i A Little Something Special ima iznenađujuće složen zaplet koji se bavi odnosima između likova i Bajinom karakterizacijom, a vizuelno pravi neku vrstu halucinantnog body horror otklona na koji naprosto NISTE SPREMNI. Kada se strip posle uzbudljive trilerske i akcione kulminacije završi trijumfalnim kameo-pojavljivanjem jednog od najvažnijih ženskih likova u Bajinom životu ja sam sposoban samo da ustanem i aplaudiram.

Healer of the Andes je priča iz 2002. godine iz nizozemskog magazina Donal Duck i pisali su je Anja Barten (druga žena-autor u ovoj kolekciji), Paul Hoogma, Frank Jonker i Remco Polman, dok je crtež radio Mau Heymans. Ovo je klasična ,,barksovska" avantura na egzotičnom lokalitetu (Peru, visoko u Andima) u kojoj se pojavljuju Braća Buldozi a Baja je na daleki put krenuo jer je popio farmakološki suplement proizveden od strane sumnjive kompanije čiji losioni ,,leče jedne ali proizvode druge probleme", pa je poplaveo, no za ovu kolekciju je notabilna jer je glavni mozak operacije, i potpuno nemoralni, kriminalni i istovremeno kapitalistički negativac prasac McSwine.

U Barksovim pričama ovaj se lik prvo zvao P.J. McBrine, ali je Barks onda njega varirao kroz spektar drugih likova – možda samo tražeći njegovu ultimativnu realizaciju – sa imenima kao što su Scalpnick, Porkman deLardo i Magnum P. Highpower, da bi tek sedamdesetih jedna njegova priča, a koja u SAD nije bila ni objavljena u to vreme, liku dala njegovo konačno ime i istovremeno ga učinila jako popularnim u stripovima o Baji i Paju Patku pravljenim u severnoevropskim studijima.



Healer of the Andes je pisalo četvoro ljudi i ovo je tematski ambiciozan narativ koji govori i o korupciji ,,velike farmacije" ali i satiriše stereotip plemenitih divljaka, dok istovremeno prikazuje sudar kapitalističke pohlepe sa primalnom zajednicom koja ne zna za oskudicu jer baštini tradicionalni moral i tradicionalnu medicinu, završavajući se u akcionom i komičnom finalu koje, u skladu sa mnogim Barksovim predlošcima ima i jedan gorak, tragičan preliv.

Crash Course je priča takođe iz 2002. godine i mada su je radili jedan Amerikanac (John Blair Moore kao scenarista) i jedan Danac (Flemming Andersen na crtežu), prvo je objavljena u Nemačkoj. Ona pripada opusu priča u kojima se Baja patak nadmeće sa Rockerduckom i Fantagraphicsov urednik David Gerstein u uvodnom eseju primećuje kako je Rockerduck, koji nije bio opsednut samo time da bude bogatiji od Baje (poput Flinthearta Glomgolda) mogao da se koristi kao njegov takmac u mnogo drugih konteksta. Barks, rekosmo, Rockerducka nije koristio nakon one jedne priče odozgo, ali je u Evropi on bio čest i rado korišćen oponent.

U Crash Course, rivalitet između Baje i Rockerducka je postavljen na fundamentalnu razliku između njih dvojice: dok je Baja patološki štedljiv i ,,bogaćenje" za njega, pored teškog rada, dolazi na ime mučne, asketske štednje, Rockerduck je neko ko svoj veliki kapital rado investira i troši da bi se više obogatio ali i stekao jači društveni status i ugled. Okosnica radnje je trka između automobila koje proizvode firme jednog i drugog patka, kako bi se videlo da li Rockerduckovo ulaganje u opremu i modernu tehnologiju predstavlja prednost u odnosu na Bajino korišćenje svih mogućih načina da se proizvodnja vozila što više pojeftini.

U praksi, ovo je dinamično, užasno zabavno crtana trkačka komedija sa izlomljenim, sumanutim lejautom tabli i nekim fascinantnim spleš-kadrovima. Andersen ne pripada krilu evropskih crtača koji pokušavaju verne rekonstrukcije Barksovog ,,televizijskog" kadriranja i energija njegovog crteža, mnogo krivljenja geometrije i generalna elastičnost svega ,,pred kamerom" su značajno bliži onome što su kao standard uspostavili italijanski majstori poput Scarpe i Giorgia Cavazzana. Gozba za oči.



Lucky Number One je publikovana 2013. godine na Islandu u scenariju koji je radio Danac Lars Jensen i crtežu koji je delo italijanskog veterana Marca Rote (Rota je u trenutku izlaska ovog stripa imao sedamdeset godina a i dalje je aktivan). Ova je priča notabilna jer u njoj naspram Baji Patku stoji Velma Vanderduck, Jensenova kreacija iz 1999. godine i hvale vredan napor da se u mitos Baje Patka uvede još zanimljivih, nestereotipizovanih ženskih likova. Naravno, italijanski stripovi su već kanonizovali Scarpinu Brigittu MacBridge, a sa Velmom Vanderduck Jensen će otići korak dalje, kreirajući ne samo nordijsku verziju Brigitte već intenzivirajući ideju o ženskom liku koji je sposoban, preduzimljiv i koji vodi uspešan biznis.

Velma je, naravno i lukava i dovitljiva žena i ona u ovom stripu udara na Baju tamo gde je on tradicionalno tanak: sujetu vezanu za njegovu radnu etiku. Nakon što Baja u uvodnoj sceni gomili bogataša na obilasku njegovog trezora pokaže svoj prvi novčić a koji je njemu ,,podsetnik na teški rad" i na to da ,,nikada nije išao lenjim prečicama", Velma se pojavi da drsko insistira kako tu kovanicu svi zovu ,,srećni novčić" i kako je Bajino bogatstvo rezultat sreće pre nego teškog, samopregornog rada.



Baja, naravno, pobesni na ovu insinuaciju i nesmotreno pristane da se nadmeće sa Velmom: ona će uzeti njegov ,,srećni novčić" i poneti ga sa sobom i svako od njih dvoje će krenuti gradom svojim putem da vide ko će u naredna tri sata zaraditi više novca, koristeći samo pamet i snalažljivost.

Baja je naravno, EKSTREMNO dobar u pravljenju para baš zato što se ne stidi ni jednog posla i vidi prilike tamo gde bi druge mrzelo i da pogledaju ali Jensen ima vrlo interesantan preokret na kraju priče i mada Baja, nominalno, izlazi iz priče neporažen, njegov ego je ozbiljno uzdrman. Veoma dobar mali narativ i izvanredni Rota na vrhuncu ilustratorskih moći.

Kolekciju zatvara Obsession iz 2009. godine, prvi put objavljena u Finskoj, a sa scenarijom koji je uradio Amerikanac Byron Erickson (a koji se preselio u Dansku da bi radio za Egmont) dok ju je nacrtao legendarni nizozemski crtač Daan Jippes, koga su svojevremeno uzimali da ispočetka nacrta Barksove priče iz sedamdesetih što su ih crtali drugi crtači. Jippes crta Obsession u naglašeno barksovskom stilu, držeći se disciplinovanog, malo i konzervativnog, lejauta tabli ali dodajući samim kompozicijama jedno 10% tenzije i energije u odnosu na Barksov standard i ovo je spektakularna revizija odnosa Mage Vračević sa Bajom Patkom u kojoj je ona prikazana kao neko ko shvata – ali ne može da podnese – ideju da joj Bajin prvozarađeni novčić uopšte nije potreban kako bi kreirala svoju amajliju i bila prebogata. Osoba koja prepoznaje da su njene veštine i kapaciteti odavno prevazišli tradicionalno rivalstvo sa drugom osobom ali ne uspeva da pobegne od tog rivalstva jer joj ono previše znači – ovo je nešto što smo viđali više puta u stripovima o Betmenu sa Jokerom koji je, makar, sertifikovano mentalno bolesna osoba. Da Erickson i Jippes ovo isto postižu sa Magom Vračević na svega dvanaest tabli je fascinantno, plus, da ponovom, Jippesov crtež je apsolutni spektakl.

I to je to. Kolekcija je opremljena detaljno informativnim i pronicljivo napisanim esejima za svaki od stripova i završava se i intervjuom sa Byronom Ericksonom. Ako imate i najmanjeg interesovanja za stripove o Baji Patku, ovo je, jasno je, obavezna lektira, a u Decembru stiže i naredni tom, koji se bavi vizuelnom evolucijom Paje Patka kroz decenije. O tome ćemo, onda negde naredne godine a kolekciju o kojoj smo danas pričali će vam Fantagraphics rado prodati ovde.

[Meho Krljic]

Do sada smo svi već navikli da tekstove o izdanjima iz Ultimativne kolekcije grafičkih novela koju Hachette izdaje u Srbiji poslednjih par godina (a radi se, ko ne zna, o izboru stotinu ,,ultimativnih" grafičkih romana iz Marvelovog kataloga) započinjem iščuđavanjem, skandalizovanjem i lupanjem po čelu što je evo, još jedan strip uvršćen na listu ultimativnih grafičkih romana iako ni po kvalitetu ni po istorijskoj važnosti on to ne zaslužuje. Ni danas nećemo razočarati iako je Tajni osvetnici: Misija na Mars strip koji ja zapravo volim i vratio sam mu se sa priličnom apetitom da uživam u raskošnom crtežu Mikea Deodata Juniora* iz njegove zrele faze i u priči koju je meni dragi Ed Brubaker pisao, prilično očigledno, na autopilotu.
*poslednjih godina se ovo ,,junior" više ne stavlja uz ime velikog crtača, verovatno jer mu je otac umro a i jer je u pitanju sada šezdesettrogodišnjak pa nekako nije više prikladno. Ipak, vredi podsetiti da je Deodato Taumaturgo Borges Filho, kako glasi, jelte, pravo ime ovog brazilskog umetnika, očigledno označen kao ,,sin" i da je njegov otac Deodato Borges i sam bio strip crtač i tvorac jednog od prvih brazilskih superheroja po imenu Flama koji je, kreiran iste godine kada se Mike rodio, 1963, šezdesetih harao brazilskom strip-scenom.



Secret Avengers je strip čija je premisa bila u fascinantnom neskladu sa njegovim stvarnim sadržajem, ali ovo i jeste na neki način neizbežna posledica uparivanja dvojice u to vreme izuzetno popularnih Marvelovih autora na naslovu koji je i sam bio pokušaj spoja nespojivih suprotnosti. No, prvo, malo podsećanje da je sam termin ,,Secret Avengers" stariji od ovog stripa, a koji je počeo da izlazi 2010. godine, i on ima veze, kao i mnogo toga iz ovog perioda Marvelove produkcije, sa haosom koji je iza sebe ostavio Civil War, Marvelov, moglo bi se reći, najveći, najpoznatiji i najdestruktivniji company crossover događaj iz ovog stoleća.

Tokom Civil War, da podsetimo, superheroji su se pocepali na dve suprotstavljene frakcije: onu koja je smatrala da američka vlada rezonski zahteva registraciju svakog superheroja koji želi da se bavi kostimiranim viđilantizmom, kako bi dobili i obuku i podršku, i mogli da budu pozvani na odgovornost ako nešto zaseru, i onu koja je ovo smatrala zadiranjem u ličnu privatnost i represivnim, autoritarnim suzbijanjem aktivističke inicijative slobodnih građana. Kad to ovako napišemo, deluje da su ,,antiregistracijski" heroji bili teške budale, ali u stripovima su oni prikazivano kao slobodoljubivi i generalno puni vrline. Velika stvar je bilo to što je njih predvodio Kapetan Amerika, dakle, čovek obučen u zastavu, živa legenda Drugog svetskog rata i borbe protiv fašista, neko ko je, okrećući leđa establišmentu imao da izgubi mnogo više nego, šta ja znam, Punisher koji je ionako bio tretiran kao kriminalac. Nasuprot je stajao Iron Man, tehnološki mogul i bogataš čije je svrstavanje uz režim bilo jednako simbolički snažno. Superheroji okupljeni oko Kapetana Amerike, naterani da se kriju i rade u ilegali, ne samo protiv supermoćnih kriminalaca nego i protiv organa vlasti su onda nekako spontano bili nazvani Secret Avengers.

Civil War je došao i prošao, stvari su resetovane na približno fabrička podešavanja, ali su zapravo naredne godine u Marvelovom univerzumu bile obeležene vrlo mračnim političkim periodom. Nakon Secret Invasion u kome je Zemlja trpela invaziju Skrulla, nastupio je period ,,Mračne vladavine" (Dark Reign), u kome je američka administracija uz sebe imala korumpirane milijardere koji su u velikoj meri oblikovali njenu politiku. Hoću reći, onako kako je Secret Invasion sa svojim osnovnim zapletom bio nekoliko godina zakasnela reakcija na događaje od 11. Septembra 2001. godine, tako je Dark Reign bio neka vrsta predskazanja za (pogotovo drugi) mandat Donalda Trumpa u Beloj kući: otvorena represija, militarizacija civilnih agencija, fabrikovanje ratova, bliska saradnja između federalne vlasti i korporativnog kapitala kome je dopušteno da se direktno meša u kreiranje i izvršavanje javne politike.



Kruna ovog perioda bio je Siege (Kod nas preveden kao Opsada i izašao u ovoj istoj ediciji proleća prošle godine), momenat u kome je američka administracija odlučila da napadne Asgard, proglašavajući njegova božanstva za ilegalne, jelte, imigrante i terorističku pretnju. Ovo je bio vrhunac Marvelove političke kritike sistema iz prve decenije ovog veka ali i zaključak najmračnije, nominalno najodraslije faze Marvelovog superherojskog stripa. Iako će, razume se, biti još politički intoniranih i mračnih stripova u Kući ideja, nakon poraza retrogradnih autoritarnih i korporativnih snaga u Siege, nastupiće period generalno vedrijih, optimističkijih stripova u Marvelu, sasvim namerno nazvan ,,Heroic Age". Uredništvo je eksplicitno naglašavalo da razume da se publika zamorila od moralno sivih superheroja stavljenih u zaplete gde nema prostora za heroizam već za, u najboljem slučaju, martirstvo, i da je vreme da se svi zajedno podsetimo da su ovo, jelte, HEROJI i da oni rade herojske stvari posle kojih se svi bolje osećaju.

Naravno da smo vrlo brzo ponovo dobili mračne, moralno sive, tragičarski intonirane krosovere poput Avengers vs. X-Men (takođe izašao u ovoj ediciji prošle godine, u tri knjige), Fear Itself, Original Sin, Secret Empire, ali je makar u jednom kratkom periodu 2010. godine delovalo da će Marvel zaista akcentovati heroje koji rade herojske stvari i ponašaju se moralno uzorno.

(Ovde odmah da dodam možda i nepotrebno pojašnjenje: ne mislim da su stripovi u kojima su superheroji moralno kompleksni ili kompromitovani, a ton i je mračan i tragičan po definiciji loši, kao što ne mislim da su stripovi u kojima su superheroji idealizovane superdobrice koje uvek trijumfuju po definiciji dobri i ovo što pišem gore je više da se shvati kako se menjalo raspoloženje publike kada je Marvel isuviše dugo išao u samo jednu stranu.)

Enivej, Tajni osvetnici: Misija na Mars je bio jedan od vesnika ,,Herojskog doba", strip u kome tim superheroja radi herojske stvari i štiti populaciju planete Zemlje od strašne pretnje koje ova nije ni svesna i svi u tom timu, uključujući članove sa ne uvek sasvim ,,čistim" prošlostima su ljudi na svom mestu koji požrtvovano i samopregorno rade na ostvarenju nimalo dvosmisleno pravičnih ciljeva.

Ed Brubaker je do ovog momenta već bio pomalo sit rada za Marvel. Scenarista je inicijalno postigao veliki uspeh preuzimajući serijal Daredevil od Briana Bendisa i odmah osvajajući Ajznera za njega, kao i pišući novog, zrelog Kapetana Ameriku u kome je stručno izmešan špijunski, konspiracijski triler sa akcionim programom. Nažalost, tendencija je tada bila da dobri scenaristi mogu, I TREBA, da rade što više serijala u isto vreme – Marvelu je njihovo ime na koricama prodavalo stripove a oni su dobijali više para – pa je Brubaker radio i neke stripove koji mu naprosto nisu ležali, poput, recimo Uncanny X-Men (ili The Immortal Iron Fist koji je pisao u tandemu sa Mattom Fractionom i jedina zaista svetla tačka tog stripa bio je sjajni španski crtač David Aja).



Do 2010. godine je Brubaker već bio sasvim svestan da mu ,,timski" superherojski stripovi nisu jača strana – ovo je uvek bio scenarista najbolji kada radi karakterne studije fokusirane na jedan, dubok i višeslojan glavni lik – i radio na Kapetanu Americi najbolje što je mogao, a Marvel mu je onda na svom imprintu Icon izdavao i creator-owned serijal Criminal, krimi strip koji je Brubakeru bio pasija i, sasvim očigledno, nešto u šta je ulagao mnogo više strasti (i vremena) nego u mejnstrim radove. Konsekventno, i kvalitet Kapetana Amerike je krenuo da lagano opada u ovom periodu – svakako nisu pomogli SILNI i neprekidni company crossoveri u kojima je ovaj bezpogovorno morao da učestvuje – a Brubaker je sve više počeo da se usredsređuje na druge projekte poput Criminal i Incognito (koji je bio nominalno superherojski strip ali sa mnogo više noir šmekom od stripova glavnog toka), kao i na rad za televiziju koji se bolje plaćao.

Otkud onda Secret Avengers? Slutim da je suma ponuđena za rad na ovom projektu bila supstancijalna, jer je Marvel, sveže kupljen od strane Diznija, razigravao svoje kreativne mišiće i bio spreman da ulaže novac u razne eksperimente kako bi se posledično kreirali potencijalni predlošci za film i televiziju. Brubaker je za Secret Avengers imao i priliku da Joeu Quesadi i Tomu Brevoortu ponudi pič koji je delovao interesantno, naime da će ovo biti Avengers serijal sa mirisom i ukusom klasičnog (marvelovskog) špijunskog stripa kao što su bili oni koje je šezdesetih radio Jim Steranko, sve upareno sa kirbyjevskom ,,ludom" tehnologijom. Kao veoma dobro dokumentovani ljubitelj klasičnog špijunskog filma, Brubaker je sa ovim serijalom bio energizovan i ohrabren da radi nešto novo sa Avengersima. Uparen sa Deodatom na olovkama i tušu, sa naslovnicama koje je radio Marko Đurđević (iz meni neobjašnjivih razloga nepotpisan u ovom izdanju) ovo je bio luksuzni, skupi ,,novi" Avengers za staro i mlado.

Međutim, istorija sasvim korektno njegovih svega dvanaest brojeva na ovom serijalu pamti kao najslabiji njegov deo. Nakon Brubakera koji se, dakle, ovde zadržao svega godinu dana, Secret Avengers je prvo kratko pisao Nick Spencer, pa Warren Ellis (čiji se rad generalno smatra najboljim na ovom serijalu i koji se UOPŠTE nije bavio Brubakerovim zapletima) pa na kraju Rick Remender (koji je, kad smo već kod toga, nešto ranije nasledio Brubakera i na Kapetanu Americi) a koji je nešto zanimljivo i uradio sa elementima zapleta što ih je Brubaker postavio ali ga je, reklo bi se, mrzelo da se njima bavi. Marvel će kasnije imati nove Secret Avengers serijale uključujući pre desetak godina kada ga je pisao Aleš Kot, ali Brubakerov i Deodatov strip je imao jednu možda i neočekivanu pustolovnu razbarušenost.



A što je OTPRILIKE i razlog što sam voleo ovaj strip koji je, kako je već u ovoj ediciji pravilo, ovde dat samo delimično jer Tajni osvetnici: Misija na Mars sakuplja samo prvih pet brojeva njihovog dvanaestodelnog rada. Ono što je ipak pozitivno je da Tajni osvetnici: Misija na Mars u ovih pet brojeva priča zaokruženu priču, štaviše, tehnički gledano, priča je zaokružena u prva četiri broja i peti je dat da bude samo pojašnjenje jednog od elemenata zapleta koji nisu naročito bitni za glavnu priču.

Mada je i fer reći da skoro NIŠTA nije bitno za glavnu priču jer je Brubaker u Tajni osvetnici: Misija na Mars napisao nešto što je više floučart za redosled kvestova u nekakvoj RPG igri* nego ,,zaplet". Tajni osvetnici ovde na početku bivaju informisani da moraju da odu na Mars jer je jedan od njihovih članova tamo poslat u izvidnicu i nestao a onda, kada tamo stignu, kreće jurnjava oko nekakvih artefakta koji se nalaze na Marsu i koji, jelte, ljudima daju veliku moć ali ih i korumpiraju i teraju da rade zle stvari.
*znam da ,,G" u RPG znači ,,game" ali ovako je jasnije, molimhvala

I, mislim, u pravu ste: ovo je kao da ste uzeli bilo koji strip iz Srebrnog doba i prepričali njegov zaplet, osim što bi u vreme kada su Avengerse radili Lee i Kirby, ova priča bila ispričana unutar jednog jedinog broja a Brubaker i Deodato je razvlače na četiri. I, mislim, kad kažem ,,razvlače" onda je BAŠ razvlače. Brubaker je par godina kasnije, pišući već ekskluzivno za Image Comics primetio nešto u smislu kako strip od dvadeset i jedne table zapravo može da ispriča baš mnogo priče ako ne morate da u svakoj epizodi odvojite trećinu stranica za obavezne scene tuče i Tajni osvetnici: Misija na Mars je ogledni primer kako scenarista čije srce i duša sasvim očigledno nisu investirani u ovaj zaplet, svom crtaču daje MNOGO prostora da prikaže kako dobro crta akciju.

Ovo je i razlog što je Tajni osvetnici: Misija na Mars strip koji se meni, uprkos svemu što u njemu ima da se kritikuje, i dalje prilično dopada. Zaplet je banalan, radnja je spora i isforsirano ,,kompleksna" sa čestim skakanjem sa mesta na mesto i od lika do lika, akcije ima više nego što je opravdano, ali tu akciju Mike Deodato radi SPEKTAKULARNO dobro i ma koliko da ne mislim kako njegov (hiper)realistični, kinematski stil iz ove faze rada treba da bude predložak za SVE superherojske stripove do kraja istorije, toliko isto i mislim da je ovo naprosto lepo za videti.



Koliko je Brubaker ovde bio već odsutan vidi se i po tome da bi ovaj strip bez problema mogao da se zove samo ,,Avengers". To da je ovo ,,tajni" tim, koji daleko od pogleda javnosti izvodi misije što bi uznemirile javnost kada bi za njih saznala i možda produkovale i revolt (jer, jelte, mase ne shvataju da se sloboda nekada mora braniti moralno upitnim metodama, bla bla bla) možda stoji u konceptu koji je Brubaker imao negde u glavi ali u realizaciji, ovo je samo grupa superheroja predvođenih Kapetanom Amerikom koja ide na Mars, tamo nalazi artefakte starih vanzemaljskih civilizacija, šiba se sa velikim robotom, i na kraju mora da spase univerzum od zlih, onostranih sila. Brubakerov pič u kome je pominjan Jim Steranko se pojavljuje samo u podzapletu u kome se deo tima koji je ostao na Zemlji sukobljava sa tajnim društvom pod imenom Savet senki, a koji predvodi, kako izgleda, odmetnuti superšpijun Nick Fury, bivši direktor kontraobaveštajne agencije Ujedinjenih nacija S.H.I.E.L.D., međutim ovaj podzaplet je suštinski nebitan za samu priču u Tajni osvetnici: Misija na Mars i njegove će se implikacije videti tek kasnije u serijalu.

Dakle, ovo je ,,obični", staromodni Avengers, strip u kome superheroji idu na drugu planetu, nalaze na njoj tragove drevnih civilizacija, bore se protiv neprijatelja s onu stranu logike i ma koliko da to nema veze sa obaveštajnim trilerom koji ste očekivali da čitate, toliko je to, pa, sasvim korektno zabavno za nekakvog old head štovaoca Marvela.

Već sam sastav tima je ovde zabavan: Steve Rogers koji predvodi Secret Avengers ovde ne koristi kodno ime Kapetan Amerika (u to vreme je Bucky Barnes još uvek nosio štit i ovo ime), ima novi kostim i neku vrstu energetskog štita koji mu izlazi iz narukvice na junačkoj levici. Pored njega su tu Black Widow, Sharon Carter (bivša agentkinja S.H.I.E.L.D.  i, uprkos tome da je Brubaker gunđao da želi da izbegne elemente sapunske opere, Steveova romantična partnerka) i Valkira, a mušku stvar zastupaju Beast, Nova, Moon Knight, War Machine i Ant-Man.

I ovo je zabavan, razbarušen roster: imati Beasta ponovo u Avengersima – sada kada je on sertifikovani naučni genije – je simpatičan blast from the past, War Machine je kao neki idealni klon Iron Mana, sa svim njegovim kapacitetima ali bez njegove svojeglavosti (Rhodey, štaviše, pošto je vojnik, ovde najdisciplinovanije sluša Rogersa i stalno mu se obraća sa ,,zapovedniče"), Moon Knight je bizarno divlja karta jer je u pitanju erzac-Betmen, dakle, čovek bez supermoći a čiji islednički um nije ni potreban u timu koji ima Beasta i War Machine, a Ant-Man je Eric O'Grady, bad-boy verzija Ant-Mana koju su kreirali Robert Kirkman i Phil Hester u vreme kada su ovakvi eksperimenti bili u modi.  Naravno, sa Deodatom na crtežu, svi ovi superheroji izgledaju fantastično: žene su atletičarke sa frizurama supermodela i oblinama porno glumica, a muškarci su svi, uključujući Ant-Mana, figure veće od života sa kao od mermera oblikovanim telima i užasno kul kostimima na pola puta između atletskog trikova i vojne opreme.



Nažalost, priroda ,,ansambl-stripa" a pogotovo sa zapletom koji se skoro ceo odvija ,,na terenu" je ta da nema prostora da se sa likovima naročito mnogo radi, a što bi bila neka Brubakerova jaka strana, pa ovako kul sastav tima ne biva naročito mnogo iskorišćen. Glavni čvor zapleta je taj da Nova biva vrlo rano u stripu stavljen pod kontrolu vanzemaljske i zle inteligencije pa njegov tim mora da ga prvo nađe, a onda porazi (a ne ubije), kako bi se zajedno izborili protiv te, jelte, vanzemaljske i zle inteligencije. Da bi se ovo desilo, Secret Avengersi prvo moraju da poraze džinovskog borbenog robota – koji će im se posle pridružiti – a onda i Kapetan Amerika mora da na glavu stavi Novin šlem i jedno kratko vreme sam bude Nova.

I, mislim, da ponovim: zabavno je to. Zabavno je imati strip u kome Valkira, War Machine i Nova lete unaokolo i bore se sa nekakvim providnim grimiznim pipcima, zabavno je gledati džinovskog robota kako pije batine, zabavni su i trilerski, ,,špijunski" delovi stripa u kojima Sharon Carter i Ant-Man, svako za sebe, rade u pozadini glavnog zapleta i, šunjajući se kroz neprijateljsku teritoriju spasavaju stvar u minut do dvanaest. Sve je ovo kliše u sudaru sa stereotipom, razvučeno pripovedan i sa dijalozima koji su sklopljeni gotovo ekskluzivno od readymade fraza i reciklirane stenlijevštine, ali onoliko koliko je Brubakera mrzelo da se ovde investira, toliko je Deodato ovde pucao iz svih cevi i pružio svoju najintenzivniju ,,A" igru.

(No, pre nego što pohvalim Deodata MORAM da se ponovo žalim na prevod. Vesna Stojković koja potpisuje ovaj prevod je, za razliku od, recimo, Gorana Skrobonje ili Darka Tuševljakovića kojima sam povremeno upućivao kritike za neka njihova rešenja u ovoj ediciji, profesionalna prevoditeljka sa specijalizacijama u raznim oblastima (npr. zdravstvo) ali i sa dosta rada u polju proze. No, njen prevod ovog stripa je, rekao bih, rađen sa pola gasa i bez imalo ljubavi prema tekstu. Utoliko, neka njena rešenja su ,,tehnički" tačna ali ne pogađaju smisao teksta: na primer ,,Project Pegasus vas practically looted when he shut it down, for example" treba da iskomunicira da su resursi i oprema projekta poharani i odneseni iz njegovih prostorija kada je Osborn zaustavio njegovo odvijanje, ali prevod ,,Projekat: Pegaz, na primer, praktično je zaplenjen kad ga je on zatvorio" ne govori istu stvar niti govori JASNO. ,,And it looks like they left their rover by the bay doors" je mesto na kome prevod sasvim nepotrebno ubacuje bizaran pridev u konstrukciju: ,,I izgleda da su ostavili svoje vozilo pored utovarnih vrata". Ovde se ne bunim što je za prevod ,,bay doors" moralo biti odlučeno jesu li u pitanju vrata za utovar ili istovar, već se pitam zašto biste govor koji bi u prirodi bio ,,pored vrata" ili ,,pored vrata za utovar" zamenili vrlo tehničkim terminom.

Pored toga, mnogo ima primera gde je ponovo tehnički prevod urađen tačno ali je duh jezika izneveren. Na primer, ,,This is a rescue mission" se prevodi ,,Ovo je spasilačka misija" a ne ,,Ovo je misija spasavanja", a već na idućem panelu imamo Novu koji kaže ,,Be an Avenger... Join the big leagues", što je prevedeno kao ,,Budi Osvetnik...  pridruži se velikoj ligi", umesto mnogo prirodnijeg rešenja ,,Budi Osvetnik... zaigraj u prvoj ligi" ili čak ,,Budi Osvetnik... Zaigraj u prvom timu". Kad se na ovo dodaju i povremene greške u kucanju – ,,Okej O'Grejdi, Nisu umro" – moja je presuda da bi ovaj strip profitirao od malo više redakcijskog rada na tekstu generalno...)



Deodata sam već nedavno hvalio za njegove Marvel radove u ovom periodu, poglavito za Thunderbolts koji je crtao par sezona ranije i nametnuo se modernim, realističnim, atmosferičnim a dinamičnim stilom. Svestan da je Tajni osvetnici: Misija na Mars strip sa znatno više akcije i naglašenijim spektaklom, Deodato će ovde ubaciti u još višu brzinu, sačuvati zreli, mračni, atmosferični ton, ali dodati kinematski vatromet u lonac i ovo je strip u kome će ne samo njegov besprekorni rad sa ljudskom anatomijom i materijalima kostima biti u prvom planu, već u kome je lejaut praktično eksplodirao.

Deodato je već imao neke zanimljive ideje sa organizacijom tabli sarađujući sa Ellisom na Thunderboltsima, ali ovo je bio strip sa mnogo više priče i mnogo manje akcije. U Tajni osvetnici: Misija na Mars Deodato uzima prostrane, pustinjske eksterijere Marsa kao platno na kome će raditi a onda apsolutno luduje sa rakursima, dinamičnim rasporedom kadrova po tabli, krivljenjima ,,kamere" i samih ivica panela, tako da čitalac sve vreme uživa u stripu ogromne energije ali i klasične lepote. Naravno, tamni, prigušeni kolorit koji ovde daje Rain Beredo može da bude malo zamoran, ali on nesumnjivo savršeno pristaje ,,špijunskim" delovima stripa pa onda i scenama na Marsu, gde naši junaci pronalaze nepoznate građevine i ostatke pređašnjih bitaka, i pomaže da se postigne atmosfera ugodne trilerske napetosti. Kada u poslednjoj, petoj epizodi na crtežu dobijemo potpuno drugi program (David Aja, Michael Lark, Stefano Gaudiano, sa kolorima Josea Villarube; letering je kao i u prva četiri broja radio Dave Lanphear) i shvatimo šta je Brubaker ZAISTA imao na umu kada je pominjao Sterankov uticaj, postaje jasno da je Secret Avengers između svog piča i svoje realizacije pretrpeo neke dramatične izmene. I te su izmene scenaristu verovatno sasvim demotivisale da se ovim mnogo dalje bavi pa je, rekosmo, posle dvanaest brojeva napustio serijal.



I malo potom i sam Marvel, sa preko volje rađenim tie-inom za Fear Itself i saradnjom na Avengers vs. X-Men. Srećom, njegovi creator-owned radovi su se pokazali kao i kreativno i komercijalno uspešni i Brubaker poslednjih deceniju i po radi ono što voli i radi DOBRO. Deodato je, sa svoje strane, nastavio da evoluira svoj crtež, radeći u sve ambicioznijim, pa i povremeno avangardnim modusima ali se i dalje držeći žanrovskog stripa. U Marvelu je radio dosta visokoprofilnih projekata posle ovoga, uključujući pominjani krosover Original Sin, a kasnije će biti jedan od glavnih kreativaca u novopokrenutoj kompaniji AWA, sarađujući sa J. Michaelom Straczynskim na serijalu The Resistance. Secret Avengersi će, rekosmo, ići još par godina, pa je serijal dvaput rebutovan, poslednji put koincidirajući baš sa Fear Itself i onda je Marvel ovu ideju odložio na policu na neodređeno vreme. Deodato će biti prvi crtač originalnog Savage Avengers 2019. godine a što je serijal za koji mislim da je najbolje nasledio originalni duh njegovog i Brubakerovog rada na Secret Avengers pa ako vas to interesuje, nešto sam o njemu pisao ovde. A ako vas Tajni osvetnici: Misija na Mars interesuje na ime OVOG teksta, a treba, jer je uz sve svoje mane ovo jedan spektakularno crtan superherojski strip, potražite ga u omiljenoj knjižari ili se javite Alanu Fordu.

[Meho Krljic]

Danas ćemo na brzinu pogledati dva grafička romana publikovana ovog leta za američke izdavače, a koji nemaju ništa zajedničko i zapravo jedva da bi mogli biti VIŠE različiti, ali su oba interesantni autorski projekti ljudi koje treba da imate na radaru od sada pa do kraja vječnosti.



Prvi na redu je Memories of Giselle, Image Comics debi za italijansku autorku po imenu Katia Vecchio, ženu koju možda znate ako ste posetili dvadeseti Hercegnovski strip festival ovog leta na kome je ona bila jedna od gošći. Vecchio je mlada žena ali koja je nakon građenja reputacije u Italiji napravila uspešan skok preko Atlantika i krenula da radi sa američkim izdavačima, crtajući prvo za Humanoids a onda i na više serijala na meni omiljenom Mad Cave Studios. Memories of Giselle je pored prvog stripa koji crta za Image i njen ful-autorski debi, odnosno prvi strip koji je kompletno napisala i nacrtala sama, dalje i kolorisala i leterovala sama i jedino drugo ime koje ćete videti potpisano u Imageovom izdanju je prevodilac Edward Caio koji je ovo privoleo sa Italijanskog na Engleski jezik. No, tu hoću i da dodam da je Memories of Giselle, po mom shvatanju, strip napravljen ekskluzivno za Image, dakle, da nije u pitanju tek prevod stripa koji je već bio objavljen u Italiji – a to zaključujem i po tome da se autorka na zadnjim stranama zahvaljuje Ericu Stephensonu iz Imagea što je omogućio da ,,ovaj san postane stvarnost", mada pošto se Katia zahvaljuje i svojoj psihoterapeutkinji i naglašava da su neki elementi stripa prepisani iz stvarnih situacija u životu, treba da bude jasno da taj san nije nužno bio skroz prijatan.

Naprotiv, Memories of Giselle je narativ sa prilično oporom srži i on govori o usamljenosti, konfuziji adolescentskih godina, o otuđenju a onda i još o nekim mračnijim temama koje spadaju u domen društvene patologije. No, Katia Vecchio ovaj strip piše zaista memoarski (mada on nije, da bude jasno, nekakvo jedan-na-jedan prepričavanje njene adolescencije), postavljajući jednu korisnu distancu, vremensku i emotivnu, između sadašnjosti u kojoj se ovo čita i prošlosti u kojoj se trauma dešavala. Tako da, iako pričamo o stripu u koji ne treba da uđete spuštena garda, on ne insistira na bacanju tona mučnih prizora i scena na čitaoca i uspeva da o pomenutoj traumi i patologiji govori na jedan odmeren način, nekako elegantno balansirajući između humanističke, prilično pozitivne perspektive iz koje se pokazuje odrastanje jedne normalne devojke u normalnoj familiji sa normalnim društvom i veoma mračne epizode zlostavljanja.

Ne znam koji su glavni uzori autorke u pogledu crteža i pristupa naraciji ali smeo bih da se u dosta jake pare opkladim da je, kao i dobar deo njene generacije, ona bila pod popriličnim uticajem japanskog animiranog filma generalno i Studija Ghibli partikularno u nekim formativnim godinama. Memories of Giselle je strip koji u čisto estetskom smislu ima tu mijazakijevsku ,,lepotu mladosti", mlade likove prikazane kao izuzetno, ikonički, gotovo savršeno lepe i privlačne – a opet bez deficita karaktera – i starije likove i same prikazane sa visokim nivoom lepote. Ovakav crtež i uopšte pristup grafizmu se danas generalno skraćeno naziva ,,anime estetikom" iako naravno anime estetika ima mnogo različitih faceta i ni slučajno ne može da se svede na samo ,,mlade lepe likove". Notabilno, jedan od bitnih likova u životu titularne Giselle je baka, očeva majka, koja je prikazana kao ćutljiva, mirna žena što se ne izražava mnogo govorom niti facijalnim ekspresijama i koja predstavlja i neku vrstu enigme u Gisellinoj porodici, pogotovo što je ona i neka vrsta emotivnog fokusa za devojčicu, partikularno u periodu kada majka i otac imaju problema sa prodavnicom koju vode i nemaju vremena da se posvete ćerki i sinu a baka je već bolesna i uglavnom provodi vreme u krevetu.



U nekom prikazu sam video kako ovaj strip govori o odrastanju u devedesetima, ali po mom osećaju, ,,glavni" deo stripa, onaj u kome je Giselle već tinejdžerka i ima od roditelja nezavisan socijalni – pa i seksualni – život se dešava u prvoj deceniji ovog stoleća, sa usponom emo kulture među klincima, jeftinim kineskim MP3 plejerima koje nose devojčice i velikim gejming PC računarima na kojima se igraju momci. Giselle i njen brat Mirko* odrastaju u vrlo finoj srednjeklasnoj porodici, gde su roditelji puni razumevanja za svoju decu i daju im dosta slobode, ali i gde isti ti roditelji nisu predstavljeni kao neki savršeni arhetipovi i strip ih pokazuje kako greše i frustrirani su svojim životima na vrlo prirodan način.
*iako je intuitivno pretpostaviti da se priča dešava u Italiji, imena dolaze iz vrlo različitih kultura (tu su likovi koji se zovu Omar i Luca, pa onda se maka zove Anna, a jedna od nastavnica u školi je Ms Taylor) i strip, pretpostavljam vrlo namerno, predstavlja nekakav mišmeš ,,zapadnjačkih" kultura (sa jasnim azijskim uticajem u crtežu i pripovedanju) da bi  bio samorazumljiv širokoj publici

Isto tako, strip tretira adolescentsku socijalizaciju i seks na sasvim prirodan način, ne prikazujući ništa od toga kao šokantno ili kao uopšte odstupanje od nekakve norme. Imajući u vidu koliko je u SAD lako doći na nišan moralne (a možda i prave) policije kada samo nagovestite seksualnost maloletničke populacije, Memories of Giselle jeste neka vrsta prodora i avangarde u Imageu.

Kao što su i sama tema, zaplet i razrešenje stripa koje neću spojlovati ali koji se smelo i bez senzacionalizma bave traumom, njenim posledicama kasnije u životu, lečenjem od iste. Memories of Giselle nema nekakav trilerski narativ i u njemu je glavni ,,preokret" vezan za otkrivanje prirode traume a ne za njeno pobeđivanje koje je prikazano onakvo kako jeste: dugačak, spor proces u kome ste srećni ako imate svest da treba da potražite pomoć i još srećniji ako je ta pomoć dostupna – ali ovo je vrlo sigurno pripovedan strip.

Katia Vecchio of ghiblijevskih i šire japanskih uzora ne preuzima samo estetiku već i taj odmereni pristup naraciji u kome se mnoge stvari saopštavaju bez verbalne komunikacije, ali i bez mnogo stvarne akcije pred ,,kamerom". Veliki deo tabli ovog stripa čine sukcesije nemih kadrova gde posmatramo likove bez jasnih izraza lica kako rade svakodnevne, možda i trivijalne stvari a koje dolaze u kontekst onda kada čitalac stigne dalje u stripu i shvati šta one znače. To da je Gisellin brat Mirko uvek prikazivan s leđa tako da mu se lice ne vidi, to da vidimo majčinu netrpeljivost prema baki i očevu bolećivost, to da Giselle često pred očima ima sliku nacrtanog jedrenjaka za koju nam do pred kraj neće biti jasno šta predstavlja i zašto se pojavljuje, su sve elementi narativa koji o svojoj mračnoj i mučnoj temi govori bez mnogo reči i pazeći da je ne senzacionalizuje.

I mislim da je u tome vrlo uspešan. Memories of Giselle je strip koji uspeva da pomiri lepotu i nepatvoreni optimizam sa analizom traume i ljudske patologije i to radi na srazmerno malom broju strana, fokusirajući se na svoju glavnu temu i ne gubeći se u tangentama. Kvalitetan mali strip kakav bismo inače očekivali od nekakvog malecnog, nezavisnog izdavača pa je tim lepše da ga je izdao veliki Image. Možete naručiti sa putem njihovog sajta.



Drugi ,,grafički roman" za danas nije ono što se tradicionalno smatra grafičkim romanom. Godzilla's Monsterpiece Theatre Presents: Roar of the Worlds je samostalni narativ u, hajde da tako kažemo, ciklusu Godzilla's Monsterpiece Theatre koji IDW publikuje relativno neredovnim tempom od jeseni 2024. godine. Ovo je isprva izlazilo kao serijal u kome je Tom Scioli pisao i crtao sve sam, da bi onda počeli eksperimenti sa ,,Godzilla's Monsterpiece Theatre Presents" what if... scenarijima, gde je prvo Scioli radio mešap Godzile sa Romeom i Julijom, pa je Frank Tieri sa Iliasom Kyriazisom napravio verziju Odiseje sa umetnutom Godzilom, a sada smo dobili Kylea Bakera koji je spojio Godzilu i Wellsov Rat Svetova.



IDW objavljuje mnogo stripova o Godzili – trude se, naravno, da licencu koju trenutno plaćaju iskoriste što bolje mogu – i tu onda ima i ovakvih bisera. Kyle Baker je veteran američkog stripa, čovek koji je osamdesetih radio i za Marvel i za DC, ali koji je vrlo rano krenuo i u publikovanje autorskih radova. Njegov grafički roman Why I Hate Saturn iz 1990. godine mu je osvojio Ajznerovu nagradu a nastao je u momentu kada je, po rečima samog autora, on bio zasićen radom u mejnstrim stripovima i smorilo ga je da mu drugi govore kako treba da crta. Dalje će on raditi dosta ilustracija za magazine, pa ući u animaciju, da bi u daljoj karijeri povremeno radio i (vrlo uspešne) mejnstrim stripove, izdavao autorske stripove za sopstvenu izdavačku kuću, ali i za Image, radio na televiziji... Leta prošle godine je na Comic Conu u San Dijegu uvršten u Ajznerovu kuću slavnih čime mu je industrija odala dužnu poštu a pošto je Baker srazmerno mlad – tek su mu šezdeset i dve – nadamo se da će još dugo crtati stripove.

Jer, evo, Godzilla's Monsterpiece Theatre Presents: Roar of the Worlds je čista zabava. Ovo nije VELIKI ni preterano dubok strip i u nekom strogom smislu nije ,,grafički roman" jer se radi o projektu koji koristi licencirani predložak i nema ni ispovedni ni nekakav uopšte lični sloj, ali istovremeno ovo je spretna i, da ponovim, zabavna postmoderna fuzija dva ikonična naučnofantastična koncepta i ona na jedva nešto više od trideset tabli pravi uspelu rekonstrukciju ključnog Wellsovog romana iz 1898. godine, spajajući ga sa eksploracijom japanske društvene traumatizacije.

Pritom, Baker ne smešta ovaj narativ u posleratni period, a u kome je Godzilla i nastala i bila metafora za traumu nuklearnog bombardovanja ali i atomske energije generalno kao sile koja menja svet na nepredvidive načine. Umesto toga, Godzilla's Monsterpiece Theatre Presents: Roar of the Worlds se dešava u 1900. godini, na prelazu stoleća, dakle u epohi koju je Wellsov roman opisivao, i prikazuje kako se marsovska invaziona sila umesto u pitomi engleski krajolik, spušta u japansko priobalje. Ovo je dakle, period zrelog doba Meiđi obnove u kome je Japan već tri decenije unazad ponovo konstituisan kao carevina, i napravio snažan napor da se modernizuje, napuštajući feudalno društveno uređenje i ukidajući samuraje, otvarajući se za uticaje sa zapada. Istovremeno, Japan je prolazio i period snažne militarizacije koja je išla uz imperijalističke apetite – samo deset godina nakon dešavanja prikazanih u ovom stripu, Japan će okupirati Koreju i držati je do kraja Drugog svetskog rata – i narativ ovog stripa je smešten upravo na secištu velikih ulaganja u naučna istraživanja i velikih ulaganja u modernizaciju i osnaživanje japanske armije, a što je u stvarnom svetu, naravno, bio razlog i za zabrinutost, ali u ovom slučaju je odlična pozadina za priču o invaziji iz svemira.



Baker ovde kreira jednu melodramatičnu, stilizovanu pa i blago parodiranu konstrukciju o tenzijama u porodici čiji je patrijarh visoki vojni oficir i ratni veteran, nesrećnim romansama i neophodnosti da se poštuje tradicija ma koliko to bilo na uštrb mladalačke emocije i žudnje i to je jedna sasvim korektna vožnja kroz prepoznatljive trope i stereotipe koji možda ne pucaju od DUBINE ali su više nego funkcionalni u narativu čija je glavna atrakcija suprotstavljanje Godzile, čudovišta koje je i ovde metafora za silovit odgovor prirode na ljudsko eksperimentisanje sa ,,opasnim" tehnologijama, marsovskim osvajačima.

Baker stripu daje jedan starinski izgled koristeći rasterizovane pozadine, snažne svetlosne kontraste i veoma čvrst rad sa linijama i konturama. Njegovo kadriranje ume da bude ,,filmsko", sa promenama rakursa i usmeravanjem pažnje čitateljke na detalje, ali je ovo strip smešten u uredan, pravilan lejaut koji sve te naučnofantastične začudnosti i spektakl pakuje u format koji skoro po prirodi stvari ovom stripu daje blago subverzivni ton. Marsovci i njihova tehnologija su vrlo slični ikoničnom dizajnu iz legendarne Haskinove ekranizacije Wellsovog romana iz 1953. godine a Godzila ima klasični Toho izgled iz pedesetih godina prošlog veka gde džinovski gmizavac ima izvesne antropomorfne kvalitete u svojim pokretima i ekspresiji. U starim filmovima je ovo naprosto bilo zato što je Godzilu glumio čovek u gumenom kostimu, ali to jeste važan i prepoznatljiv element identiteta ovog filmskog serijala.

Baker se trudi da sukob između Godzile i Marsovaca bude onako spektakularan kako zamišljate da bi morao biti, ali uspeva da u sve udene i ljudsku dramu taman koliko je potrebno i ovo je strip koji, kako rekosmo, ne žudi za nekim prevelikim izražajnim DUBINAMA, ali nudi izuzetno dobar grafički program i dobru zabavu. Na poslednjim stranama dobijamo i kratku priču Toma Sciolija u kojoj imamo krosover između Robina Huda i Godzile i ona će biti završena u nekom narednom broju Godzilla's Monsterpiece Theatre Presents, a što je sasvim solidna navlakuša. Ako mislite da je ovo nešto što bi bilo po vašem ukusu – a ako ne mislite, onda čestitke što ste dobacili čak do kraja teksta – Amazon će vam ovaj lepi strip rado prodati ovde.

[Meho Krljic]

Čitao sam ovih dana neke recentne serijale izdavača Oni Press (odnosno imprinta Oni Press koji je danas deo Oni-Lion Forge Publishinga) i pitao se, uz opreznu nadu, da li se Oni Press VRATIO.

Prvi na redu za obradu je Benjamin, miniserijal od tri epizode iz prošle godine a koji je dobio kolekciju, uključujući lepu, tvrdo koričenu inačicu, ovog proleća. Imajući u vidu ko je ovo crtao, već na ovom ću mestu reći da je Benjamin vredan vaše pažnje čak i ako nemate nikakvu emotivno-nostalgično-intelektualnu sponu sa partikularnim likom kojim se ovaj strip bavi.



Benjamina je, kao svoj debitantski strip-rad napisao Ben H. Winters, prozni, naučnofantastični pisac koji je već sa prvim romanom, Sense and Sensibility and Sea Monsters 2009. godine uspešno sebe plasirao na listu najprodavanijih romana koju vodi Njujork Tajms, a ozbiljan uspeh postigao je trilogijom The Last Policeman koja je između 2012. i 2014. godine skrenula na sebe dosta pažnje žanrovske publike, uključujući, pored naučnofantastičara, i ljubitelje detektivske i proze misterije. Dalje je radio na brodvejskom mjuziklu Slut (i kasnije na još nekoliko pozorišnih predstava), napisao alternativnoistorijski roman Underground Arilines (o savremenim Sjedinjenim američkim državama, ali u univerzumu u kome se američki građanski rat nikada nije odigrao i ropstvo je i dalje društveno prihvatljiv koncept), pa za njim i takođe alternativnoistorijski Golden State o savremenom američkom društvu koje fetišizuje objektivnu realnost.

Naravno, bavio se i televizijom i sarađivao na nekoliko serija ali je najveći uspeh postigao kada je za CBS kao showrunner kreirao seriju Tracker 2024. godine.

Benjamin je strip o piscu koji se zove Benjamin, isto kao i njegov scenarista i Winters kaže da u to ne treba učitavati ikakve autobiografske ambicije: ,,Samo zato što je junak namćorasti pisac naučne fantastike u srednjim godinama koji očajnički pokušava da dokuči smisao života dok luta po Los Anđelesu, a ja sam... o, čekajte malo. Sranje." No, da odmah kažemo, Benjamin NIJE autobiografski rad – ma koliko da je možda informisan Wintersovim poznavanje Los Anđelesa – već i time da se ovde priča o namćorastom piscu naučne fantastike koji je umro još početkom osamdesetih a onda se, neobjašnjivo, probudio u motelskoj sobi u Los Anđelesu dok mu na vrata lupa uprava motela sa namerom da ga izbaci, smatrajući ga za uobičajenu pijanu skitnicu kakve se ponekada preko noći ušunjaju u neke od njihovih soba da prespavaju dok ih ne uhvate.

Benjamin nema pojma ni gde se nalazi ni kako je tu dospeo ali, važnije, ne zna ni KADA se nalazi pa je njegova reakcija na ljude koji idu unaokolo pričajući mobilnim telefonima praktično panična jer smatra da upravo vidi ,,psy tacs" naprave koje je on izmaštao u svojim naučnofantastičnim pisanijima. Samo dobronamerni službenik motela, Marcus, će se sažaliti na očigledno dezorijentisanog i nesnađenog Benjamina i pomoći mu da razume gde je, kao i da na neki način prevaziđe šok od saznanja da je u jednom trenutku bio u kući u Burbanku i kucao novi roman na mašini, pa osetio jako stezanje u grudima, a u narednom se probudio, 43 godine kasnije, u kalifornijskoj motelskoj sobi i Americi koju jedva prepoznaje. Marcusov otac je bio ljubitelj novotalasne naučne fantastike i on, na svoje ogromno iznenađenje shvata da čovek ispred njega liči na Benjamina J. Carpa, čoveka koji je umro još 1982. godine a čije je romane njegov ćale kupovao i čitao i kada Benjamin potvrdi da je baš to njegovo ime ovaj mu pokaže stranicu na Wikipediji koja ima detalje o njegovom životu i smrti.



Benjaminova reakcija je, dobro, šok, i neverica, ali u velikoj meri i ljutnja što je njegov biografski wiki unos ,,prepun netačnosti" te da je korišćenje termina ,,kultni pisac" zapravo uvredljivo, kao što je uostalom i ,,naučna fantastika". Benjamin je, pokazaće se to već na prvim stranicama ovog stripa malo nesnosno pompezna, narcisoidna osoba koja o sebi bez i trunke ironije govori kao o ,,čoveku od značaja" i to mu je zapravo i prva radna teorija kojom objašnjava svoju neočekivanu reinkarnaciju posle više od četiri decenije, sa netaknutim sećanjima i teško podnošljivim – ali i dalje donekle harizmatičnim – karakterom: ,,Dugo sam naslućivao da postoje određene osobe... ljudi od ZNAČAJA... koji zapremaju odvojenu kategoriju postojanja, izvan tradicionalnih kategorija 'živog' i 'mrtvog'" Marcus, koji je samo hteo da pomogne starijem, dezorijentisanom čoveku koga su njegove kolege po viđenju tretirale kao gljivičnu infekciju shvata da je zagazio malo dublje u egzistencijalnu filozofiju nego što se tog jutra nadao da će se desiti i pokušava da se vrati svojim dnevnim obavezama i mukama, dok Benjamin nastavlja: ,,Jesam li iznenađen time da sebe pronalazim u toj kategoriji? Nisam. Jedino što ostaje je da otkrijem svrhu svog vaskrsnuća."

Dinamika između Benjamina, ekscentričnog, sebičnog, narcisoidnog ali i dalje fascinantno teatralnog kreativca i Marcusa koji je definicija ugnjetavane srednjeklasne, službeničke egzistencije je neka vrsta srca i duše ovog stripa. Benjaminova potraga za svrhom – i, ako je moguće i tehničkim objašnjenjem – svog oživljenja je ono što narativu daje njegovu dramaturšku strukturu, ali odnos između dvojice muškaraca različitih generacija, različitih svetonazora, različitih životnih puteva, različitih rasa, različitih ambicija u životu, različitih političkih pogleda je ono što ga izdiže iznad toga da bude prosta niska intelektualnih eksperimenata u kojima bi Benjamin donosio svoje teze o tehnici i svrhovitosti svoje rezurekcije.

Na primer, Benjamin u prvom redu sam sa sobom raspravlja da li se radi o tome da je poslat u potragu za nekim velikim večnim istinama, ili je u pitanju nešto srazmerno banalnije ali ipak ZNAČAJNO, kao što je rešavanje neke velike političke ili kulturne krize sa kojom se svet četiri decenije nakon njegovog preminuća suočava i niko drugi ne može da je reši. Čitaocu postaje jasno da je i pre smrti i vaskrsnuća Benjamin bio pompezni, egocentrični lik čija je najomiljenija tema razgovora bila on sam a najomiljenija tema za razmišljanje to kakve mu je sve veličanstvene stvari sudba namenila da uradi i time zaduži čitavu ljudsku rasu.



Paralelno sa tim, Marcus mora da se odveze do svoje bivše devojke koja ga je ostavila – ali sporazumno – i njihov ranije zajednički pas je pripao njoj pa sada on svakih par nedelja kupuje specijalnu hranu za tog psa i dovozi je da se Kath ne bi mučila. U skladu sa žanrovskim očekivanjima, Kath je posle senzitivnog i tihog Marcusa našla muževnijeg frajera ali Marcus može i da vidi da pas, Strawman, ne dobija onoliko ljubavi koliko je imao kada su on i Kath živeli zajedno. Ali to vidi i Benjamin pa na vrlo glasan i neki bi rekli nasilan način kidnapuje Strawmana i vraća ga Marcusu kome on, po njegovom osećaju za pravdu i ljudski moral, treba da pripada. Marcus je šokiran, ali Benjamin je neobično ubedljiv čovek...

Benjaminova potraga za odgovorima između ostalog podrazumeva i prolazak kroz gomilu njegovih romana, koje je Marcusov otac skupljao i narativ se dalje u dobroj meri bavi različitim koncepcijama koje je Benjamin Carp izmaštao za svoja razna dela pa je tako jedno vreme on ubeđen da je robot, a onda slede intenzivne disocijacije identiteta i realnosti koje crtač ovog stripa radi na veoma ubedljiv, psihodeličan i memorabilan način.

Iz svega iznesenog, upućenima će biti već jasno da je Benjamin J. Carp zapravo karikatura – brutalna ali istovremeno i dobronamerna – Philipa K. Dicka, kultnog autora naučne fantastike čija je popularnost posle smrti višestruko nadmašila uticaj koji je imao za života. Nešto malo mlađi od Clarkea i Asimova, Dick je na ime svojih filozofskih interesovanja i strasti prema narkoticima koja je daleko prevazilazila puko, jelte interesovanje, pisao drugačiju naučnu fantastiku od svojih savremenika, baveći se učestalo mentalnim oboljenjima, drogama ili tehnologijama koje menjaju percepciju stvarnosti i postojano tražeći ono što je ,,iza" deljene, konsenzualne realnosti. Decenijski korisnik amfetamina, Dick je, možda i ironično, imao svoje formativno psihodelično iskustvo nakon što je 1974. godine, radi vađenja umnjaka, dobio snažnu dozu natrijum-pentotala, nakon koje je halucinirao snažno simbolične prizore i nastavio da ih ima tokom narednih meseci. Ovo je kod njega izazvalo neku vrstu sozercanja i njegovi kasni romani su bili teološki zapitani. Kao što se zna, Dick je preminuo 1982. godine, četiri meseca pre premijere Blade Runnera, i dalje najvećeg filma urađenog po predlošku koji je on napisao i, ako je za utehu, kada mu je Ridley Scott pokazao neke od scena u toku produkcije on je sa uzbuđenjem komentarisao da futuristički Los Anđeles izgleda TAČNO onako kako ga je on u romanu Sanjaju li androidi električne ovce zamislio (iako Scott nikada i nije pročitao roman). Posle će uslediti Total Recall, Screamers, Minority Report, A Scanner Darkly i još mnogo filmova zasnovanih na njegovom pisanju a već od 1983. godine se dodeljuje godišnja nagrada Philip K. Dick, za najbolji meko koričeni naučnofantastični roman objavljen u SAD unutar godinu dana.

Wintersova rekonstrukcija Dicka kao pompeznog, u sebe zaljubljenog ali harizmatičnog samoniklog mislioca je urađena sa ljubavlju, ali kako rekosmo, i kao karikatura. Benjamin jeste strip sa izvesnom filozofskom ambicijom i opipljivom humanističkom simpatijom za svoje likove, ali je i komedija i postoji i doza slepstik humora u onome što Winters piše, a svakako je Benjaminovo visokoparno izražavanje kojim ide na nerve svima oko sebe kreirano upravo da bude iritantno i da izaziva ako ne podsmeh a ono makar intelektualni rad u kome će čitalac morati da prepozna kako ispod fasade samozaljubljenog lupetanja i dalje radi britki, radoznali um.



Ono gde Winters ima izvesne dramaturške nedoumice je to kako ovaj strip da se završi posle eskalacije koja se dešava u drugoj epizodi i onda je treća epizoda neka vrsta antiklimaksa u kome Benjamin postepeno spoznaje da biti ,,čovek od značaja" služi samo kao samoodabrana lozinka da se nekako probijete kroz život koji mrvi sve ispred sebe i zapravo, ako se za trenutak izmestite iz svoje narcisoidne pozicije, imate rizik da se suočite i sa iznenađujuće golemim beznačajem svog postojanja.  Otud je Benjaminova finalna teza simpatično subverzivna, kada shvata da je sve kontekstualno i da svako drugi može biti osoba od značaja, ali ovaj zaključak u priču upada dramaturški pomalo nezgrapno, više kao dosetka kojom će se strip završiti nego njena prirodna kulminacija. U napasti sam da kažem da se oseća kako je Benjaminu nedostajala četvrta epizoda u kojoj bi ovaj zaključak bio spretnije konstruisan i emotivno ubedljiviji, ali stoji i da je najveći deo treće epizode otpao na dugačke sekvence bez stvarnog značaja kojima je strip nekako dobijao na vremenu da se dokopa poslednjih strana. Drugim rečima, Benjaminu je, verovatnije, falilo malo dodatnog vremena u rerni ili snažnije uredničke intervencije na scenariju da bi dosegao svoju konačnu formu.

No, sličnih zamerki nemam na crtež. Već sam sugerisao da je glavni element privlačnosti ovog stripa njegov crtač i kada kažem da je to italijanski maestro Leomacs (aka Massimiliano Leonardo) a koji već godinama radi za Amerikance i to radi DOBRO (pisao sam o Basketful of Heads koji je radio sa Joeom Hillom), a da mu je kolore radio takođe italijanski veteran Luca Bertelè (aktivan još  od osamdesetih), onda je i bez gledanja jasno da će Benjamin na ovom planu zablistati. Ovo je strip koji se događa u savremenoj Kaliforniji i treba da ima jedan realističan, uverljiv izgled, ali da istovremeno nudi karakternu komediju PLUS da spretno izvede svoje tripozne, halucinantne sekvence disocijacije realnosti. Leomacs je majstor na svim ovim poljima i Benjamin je strip čistog, disciplinovanog lejauta gde će povremeno iskakanje iz kadra (koje ponekada radi samo letering sjajne Becce Carey) ili strateški izvedeno montiranje halucinacija i ,,mentalnih slika" preko realističnih scena da mu obezbedi utisak izmeštenosti. Leomacs radi kvalitetnu vizuelnu komediju, sa likovima koji imaju više mediteransku nego američku ekspresivnost a Bertelèove boje su intenzivne, moćne i savršeno prate promene tempa i emotivnog gravitasa scena. Beccu Carey sam već pomenuo, ali vredi naglasiti njen izvrsni rad sa zvučnim efektima koji stripu dodaje taktilnost i komični karakter.

Benjamin nije savršen strip. On zaista malo izgubi gas prema svom finalu i završava se više što mora nego što nas je zaista ubedio u transformaciju svog protagonista. No, ovo je strip zavidne konceptualne ambicije, interesantnog izmešanih žanrova i sa mnogo MNOGO vizuelnog karaktera a to je više nego dovoljno da ga potražite i pročitate. Iz nekog razloga Oni Press preko svog sajta prodaje samo pojedinačne epizode pa ćete za kolekciju izvoleti da se prošetate do Amazona.

[Meho Krljic]

Pre neki dan sam postavio pitanje da li se Oni Press VRATIO, aludirajući na to da je ova kompanija, a danas samo deo veće kompanije Oni-Lion Forge Publishing, nešto pre merdžera sa Lion Forgeom a svakako prvih dana nakon što su se ove dve firme ujedinile, malko i izgubila svoj osobeni identitet. Jedna od stvari koje me ohrabruju u pomisli da se Oni Pressova diferencija specifika zaista vraća je i A Ghost Arm Made of Angry Ghosts, grafički roman publikovan Juna ove godine, strip koji na veoma spretan i još više interesantan način spaja žanrovski uglavnom nespojivo: nostalgični, melanholični strip o odrastanju i osećaju ,,tinejdžerske pustoši", sa protosuperherojštinom.



Oni Press je pre dvadesetak godina, kada je bio u nekoj vrsti svog kreativnog apeksa, a ponavljao sam ovo mnogo puta, bio decidno ne-superherojska kuća. Odnosno, uređivačka politika ove firme je čvrsto stajala na poziciji da je superherojski mejnstrim već zasićeno polje i da je u stvari prava strategija da se publici koju superheroji ne zanimaju previše, ponudi ,,pravi mejnstrim", dakle još uvek žanrovsko štivo ali u estetskom smislu bliže glavnotokovskoj literaturi. Voda se dosta mutila sa vremenom koje je prolazilo, Oni Press je lutao, nalazio se, gubio se, utopio se na jedno vreme u superstrukturu Oni–Lion Forge Publishing Group ali je i time što su sve poslove vezane za publikovanje stripova u novoj kompaniji preuzeli na sebe baš ljudi iz Oni Press, onda i jedno duže vreme bio bez jasno profilisane uređivačke politike po pitanju koju vrstu kreativnih radova želi da podržava.

Svakako nije pomoglo ni što je majka-firma, Polarity, 2022. i 2023. godine pootpuštala najveći deo Oni Pressovog menadžmenta, da ne pominjemo istovremene skandale vezane za otkriće da Oni Press nije plaćao svoje saradnike, tako da je fer reći da je, pored uobičajenog Rick and Morty i Adventure Time programa, tek u neke poslednje dve-tri godine ovaj imprint počeo da lagano pokazuje znake interesovanja za nove interesantne stripove sa osobenim žanrovskim otklonom.

Da bude jasno, ništa od onoga što Oni Press trenutno radi ne razlikuje se SUPSTANCIJALNO od stripova koje biste videli na Imageu, BOOM!-u, Dark Horseu, IDW-u ili čak Mad Cave Studios, ali ako je A Ghost Arm Made of Angry Ghosts indikacija KVALITETA koji će urednički kadar ove firme u narednom periodu držati kao standard, ne samo da nemam zamerki nego sam ispunjen pozitivnom anticipacijom.

Ovaj su strip uradila dva iskusna profesionalca, jedan iz SAD, a jedan iz Italije (što je jedna, a možda i jedina sličnost između A Ghost Arm Made of Angry Ghosts i Benjamina o kome sam nekidan pisao). Oliver Mertz je prevashodno strip-kolorista ali se bavi i pisanjem stripova (serijal First Law of Mad Science), grafičkim dizajnom i video produkcijom. Čovek u svojoj biografiji navodi postpank muziku iz Vašington DiSija kao važan deo svog identiteta i ovo je nešto što će se više nego osetiti u A Ghost Arm Made of Angry Ghosts.



Dok je Mertz ovo napisao i kolorisao, crtač na A Ghost Arm Made of Angry Ghosts je Alex Diotto, italijanski ilustrator koji je već uveliko radio za Image i Dark Horse (Indigo Children, Olympia, Youth, sve u saradnji sa Curtom Piresom) i njegov je američki portfolio u ovom trenutku možda nevelik ali po kvalitetu impresivan. A A Ghost Arm Made of Angry Ghosts će samo da ga još više unapredi. Letering je radio Taylor Esposito i ovo je strip vrlo osobenog izgleda, dizajna i karaktera.

Prva stvar koja me je zainteresovala za A Ghost Arm Made of Angry Ghosts je bio citat Matta Rosenberga – a koji je naveden i na naslovnoj strani ove publikacije – gde on kaže da je A Ghost Arm Made of Angry Ghosts kao da su Daniel Clowes i David Lapham seli da zajednički kreiraju X-Men ali da ih nije bilo baš mnogo briga da li će ovi do kraja stripa spasti svet. Kako je Rosenberg meni jedan od omiljenijih savremenih strip-scenarista i, uopšte, likova aktivnih u američkom mejnstrim stripu, plus ima odličan pedigre vezan za pank, hardkor i alternativnu scenu* imam tendenciju da obraćam pažnju kada on priča ovakve stvari.
*plus serijal What's the Furthest Place from Here? koji on radi za Image sa Tylerom Bossom svojom ,,pank rok postapokalipsom" deli dosta elemenata senzibiliteta sa A Ghost Arm Made of Angry Ghosts

A Ghost Arm Made of Angry Ghosts je veoma raspisan strip, u smislu da postoji sveznajući pripovedač koji čitaoca opširnim tekstualnim informisanjem vodi kroz narativ. Ovo može da deluje i malo napadno, pogotovo na početku gde taj pripovedač naširoko priča o nastanku pojma ,,sendvič", prepričavajući poznatu epizodu kada je britanski plemić John Montagu 4th Earl of Sandwich, ne želeći da prekida celonoćnu partiju karata da bi večerao, tražio od sluge da mu samo stavi parče mesa između dva komada hleba i da je po njemu ovaj partikularni format ,,brze" hrane dobio svoje ime pod kojim ga i danas znamo. Pripovedač, pak, ukazuje da je jasno kako je ovakav način serviranja hrane postojao i pre ovog partikularnog događaja samo da nije postojalo to konkretno ime za njega, pa onda tu pravi paralelu sa supermoćima.

Naime, u fikciji ovog stripa, prva osoba javno prepoznata kao obdarena nadljudskim sposobnostima, bio je izvesni Ogden Abernathy o kome su vašingtondisijevske novine pisale 1913. godine nakon što je ovaj, demonstrirajući supersnagu, spasao sirotište. Narator kaže da bi, samo zato što je ovo prvi put da je pisano o supermoćima, sasvim pogrešno bilo zaključiti kako je Abernathy bio i zaista prva osoba na svetu koja ih je imala. Ova distinkcija između nečega što je objektivno realna ali neproverljiva istina, i nečega što je postalo istorijska istina na ime toga da je zapisano i opstalo kao deo opšteg ljudskog znanja je zanimljiv i, na kraju krajeva poučan filozofski uvid, ali čitalac će s pravom da se pita da li je ovom stripu bilo neophodno da počne sa dve table opširnog objašnjavanja i korišćenja dosta slobodnih poređenja za nešto što dalje, nigde u njegovom toku neće imati stvarni pančlajn. Svrha ove prve dve table je da čitaoca informišu kako se narativ stripa dešava u svetu gde su natprirodne ljudske sposobnosti i moći prepoznate, zabeležene i deo ljudske baštine – i one tu svrhu ispunjavaju – ali nekakva isplata toga da je čitalac naučio razliku između objektivne i istorijski dokumentovane istine zapravo neće biti realizovana u finalu stripa.



Umesto toga, druga, tajna ali važna svrha ovog uvoda je da čitaoca pripremi za strip koji u velikoj meri govori o nesaznatljivosti prirode realnosti, o tome da je svet, pogotovo kada ste tinejdžer što pripada socijalno pomalo i marginalizovanoj grupi, zapravo serija opsena koje prave moćniji od vas kako bi obezbedili sebi prosperitet a vama dovoljno briga u životu da ne stignete da se protiv njih pobunite. Mertzova pankerska priroda snažno prozire iz ovog stripa, tako što vidimo ubedljiv prikaz grupe klinaca koji su vrlo prepoznatljivi ,,scenski" likovi sa istočne obale SAD poznih devedesetih godina prošlog veka, ali i tako što se u vazduhu jako oseća miris nepoverenja prema autoritetima i intuitivnog odbijanja da se njihova reč prihvati zdravo za gotovo čak i kada ne umete da kažete šta oni to TAČNO muljaju, ali jasno je da muljaju.

Glavni junak A Ghost Arm Made of Angry Ghosts je Ari Ackerman, šesnaestogodišnjak koji živi samo sa ocem koji je u terminalnoj fazi raka, pa klinac koliko god može pokušava da o tome ne misli, baveći se lokalnom pank rok scenom, družeći se sa ekstrovertnom pankerkom Mayom, odlazeći na koncerte i vodeći beskrajne razgovore o identitetu, autentičnosti i svim onim temama dobro znanim svima nama koji smo u njegovim godinama presnimavali kasete, bavili se fanzinima i na druge načine bili ,,scenski radnici".

Klinci su pokazani ubedljivo, sa uzgrednim pominjanjem lokalnih bendova odgovarajućih za ovu epohu (poput Jawbox), posterima Ramonesa na zidu, vokmenima, dubokoumnim filozofskim razgovorima koje vode i tim osećajem preovlađujuće depresije u celoj generaciji koja je, bez obira na to aktivna, osvešćena, kreativna i empatična. No, da je ovo jedina dimenzija stripa, onda bi ovo zaista lako bio projekat Daniela Clowesa, ali Rosenberg je gore, sećamo se pominjao i Davida Laphama. I onda A Ghost Arm Made of Angry Ghosts mora da u svojoj srži i ima i murder-mystery zaplet i trilersku napetost koja se apsolutno izvrsno uklapa u ,,teenage wastelend" atmosferu omladinskog stripa.

U jednoj od prvih scena u A Ghost Arm Made of Angry Ghosts Ari vidi svog komšiju, Jamieja, kako u kostimu ulazi u svoju kuću kroz otvor na krovu i shvati da je on Gamut, lokalni superheroj koga komšiluk, ali i u principu ceo Distrikt Kolambija voli i tretira kao dobrohotnog pravednika u kostimu što čini ulice malo bezbednijim. Supermoći su u ovom stripu, rekosmo, normalizovane, ali Jamie/ Gamut je sve samo ne normalan superheroj, što će Ari shvatiti u nekom momentu kada se pojavi Jamiejev brat koji izgleda isto kao Jamie, a koga Jamie nikada nije pominjao, koji objasni da su on i Jamie deo identičnih petorki i da oni ne vole da ih povezuju sa Jamiejem jer niko od ostale braće nema supermoći. Ova priča zvuči suludo čak i pre nego što, a svega nekoliko minuta posle ovog razgovora, iz vedra neba udari munja i na mestu ubije čoveka koji se predstavljao kao Gamutov brat bez supermoći. A sve to  u blizini druge osobe sa supermoćima koja može da menja vremenske prilike i koja zapravo odslužuje kaznu ,,dobrotvornog rada" time što lokalna populacija glasa za to kakvo želi da bude vreme u kvartu naredne nedelje pa predlog sa najviše glasova ona ostvari korišćenjem svojih supermoći.



Strip ovo prikazuje u realističkom ključu, dodajući dokumentarističke istorijske crtice koje objašnjavaju federalni program uspostavljen još za vreme Reganove administracije koji osobama sa supermoćima što su kršile zakon omogućuje reintegraciju u društvo time da će supermoći stavljati u službu zajednice. A Ghost Arm Made of Angry Ghosts nije ni po osnovnom tonu ni po konceptualnoj ambiciji VELIKI kao Mooreov i Gibbonsov Watchmen, ali postoji u njemu taj lepa mešavina watchmenovskog verističkog pristupa predstavljanju sveta i teatralne žanrovske drame u središtu priče od koje čitalac na početku vidi samo vršak i ne naslućuje dokle će sve to otići.

Druga sličnost bi svakako bila to da se i ovaj strip vrti oko nerazrešenog ubistva, ali Mertz ovde održava jednu finu ravnotežu između tinejdžerske ,,emo" drame i trilera-sa-supermoćima, zbunjujući i glavne likove i čitaoca misterijama koje se pomaljaju iza misterija što su ih preduzimljivi klinci svojim ,,istražnim radom" (mislili da su) rešili. I mada ja baš i ne volim da me strip zbunjuje, A Ghost Arm Made of Angry Ghosts ovo radi veoma dobro, uspevajući da do kraja istera nekakav coming-of-age narativ za troje glavnih junaka, a da istovremeno i oni i čitalac samo naslute kakve se sve neverovane tajne kriju u svetu u kome su one supermoći koje su poznate i vidljive samo mali deo ledenog brega što masivan i opasan pluta ispod površine. Štaviše, iako ovo nije pravljeno kao strip koji treba da bude začetak, jelte, franšize, mislim da A Ghost Arm Made of Angry Ghosts itekako ima materijala da bude ekspandovan budućim nastavcima koji ne moraju nužno da imaju iste ove likove, čak ni da budu na istom žanrovskom mestu, ali da eksploatišu vrlo intrigantni, vrlo originalni worldbuilding i koncepciju sveta u kome postoje supermoći ali svet nije manje usrano mesto zbog toga.

Štaviše, kada se otkrije da i neki od glavnih likova imaju supermoći i da to ne čini njihov život lakšim, a pogotovo to da nisu ni pomislili da i sami navuku kostime i postanu superheroji, to je majstorsko preokretanje tradicionalnog američkog strip-motiva i sjajna simbolička polemika sa fantazijama o moći i pravedništvu koje su stojale u temelju klasične američke superherojštine. Neću mnogo da spojlujem ali vredi da se ukaže da, recimo, Arijev otac, koji, rekosmo, umire od raka, od njega umire SVAKOG DANA. Ovo sad zvuči neobično kad se tako napiše pa da pojasnimo: on je u terminalnoj fazi bolesti i zaista umre na kraju svakog dana, a onda nekoliko sati kasnije oživi i živi i naredni dan u terminalnoj fazi raka da bi na njegovom kraju umro. Besmrtnost kao supermoć je često tretirana u herojskom i superherojskom štivu i često prikazivana kao prokletstvo jednako kao i blagoslov, ali ne pamtim kada je to bilo ovako perfektno satirički prikazano a opet sa punim poštovanjem za likove i njihovu imanentnu ljudskost.

Što je dobar šlagvort da kažemo da je A Ghost Arm Made of Angry Ghosts i duhovit strip. Dobro, sveznajući narator se svakako trudi da bude i komičan u onome što priča (i ne uspeva u tome uvek, ali i to je u redu), ali najbolji deo duhovitosti A Ghost Arm Made of Angry Ghosts je u pristupu pripovedanju, u ritmu odvijanja scena i u suvom, što bi u Americi rekli ,,deadpan" prikazivanju nekih apsurdnih situacija koje likovima u samom stripu nisu smešne, često su i frustrirajuće ili traumatične, ali su čitaocu istovremeno i zbunjujuće i komične.



Uopšte, naracija A Ghost Arm Made of Angry Ghosts je njegova jaka strana i taj snažni napor da ovo bude nehronološki pripovedan strip, sa čestim promenama mesta radnje, likova u fokusu, skakanjem između vremenskih linija, opširnim istorijskim ili (kvazi)dokumentarističkim tangentama, je mogao da produkuje frustrirajući, nerazumljiv strip koji svoje poente ljubomorno krije od čitaoca i tera ga da ovo čita hvatajući beleške i kreirajući grafikone, ali je zapravo ispao jedna topla ljudska, napeta i mučna ali istovremeno i zabavna, duhovita priča u kojoj su apsurdistički momenti odrađeni bez teatralnosti i ,,proizvodnje" začudnosti, dakle, suvo, sa samouverenošću da će raditi i bez ,,šminkanja" a momenti halucinantnih susreta sa natprirodnim i preteća trilerska krešenda imaju mnogo fokusirane, razorne energije.

Veliki deo zasluge pripada Diottu koji ovo crta sa zavidnom disciplinom. Njegov ustupak ,,pankerskom" elementu stripa je u nekim scenama gde je rad sa olovkama nešto grublji, podešen tako da se stripu doda malo teksture, ali je on zapravo izuzetno uredan i u lejautu i u kadriranju, i u radu sa linijama. A Ghost Arm Made of Angry Ghosts rado baštini mrežu od devet kadrova na stranici, i njena imanentna pripovedačka strogost odlično se uklapa sa metodičnim tempom pripovedanja ali i kadriranjem koje često ponavlja istu poziciju posmatrača, isto odstojanje, isti raspored likova u kadru kroz nekoliko sukcesivnih panela i ovde Diotto sa malim promenama između slika vrlo uspešno oživljava strip.

Ovo jeste neki sad već uobičajen pristup naraciji u mejnstrim stripu koji rade pankeri i bivši pankeri (pominjani Tyler Boss, recimo) ali Diotto njemu onda dodaje sopstveni, veoma dobar rad sa svetlom i dobar deo tabli u stripu otpada na kinematske, praktično kjaroskuro slike sa intenzivnim kontrastima i izvrsnim korišćenjem negativnog prostora. Mertz je u svojoj ulozi koloriste takođe veoma dobar i vidi se da je puno razmišljao o tome koje scene treba da imaju živost i snažne kolorne kontraste a koje će profitirati od vrlo svedenog, maltene monohromnog rada.

A Ghost Arm Made of Angry Ghosts je strip velike svežine, pun ideja, koje, čak i kada nemaju uvek nužno razradu koju zaslužuju, uspevaju da čitaoca šarmiraju i da ga nateraju da o stripu razmišlja i nakon zaklapanja njegovih korica. Kao nekakav indikator da Oni Press ipak MOŽE da radi superherojštinu, ili makar strip u kome postoje superheroji, a da ne kompromituje svoj etos ,,pravog mejnstrima" on je vesnik, nadam se, novih uspeha za ovaj imprint. U najmanju ruku se nadam da će Mertz i Diotto ovaj svet sačuvati i da ćemo mu se svi zajedno vratiti u nekom budućem stripu jer on ima puno potencijala i ova jedna, vrlo dobra priča ih ni iz daleka nije iscrpla. Oni Press vam tvrdo koričenu verziju A Ghost Arm Made of Angry Ghosts može prodati ovde.

[Meho Krljic]

Kad sednete da pravite strip o arogantnom, narcisoidnom vampiru koji ljude oko sebe gleda sa prezirom, percipira isključivo kao hranu, nema ni najmanji problem u tome da ih brutalno eksploatiše ili bez griže savesti ubija i u svojim unutrašnjim monolozima ne ume da stane sa pričom o sopstvenoj veličini i superiornosti, ili ste se upravo bacili  u najrizičniji satirični projekat svoje karijere, ili ste smislili tako zajebane negativce da će čitalac i protivno svojim instinktima morati da navija za manje od dva zla. Blood Type, četvorodelni miniserijal iz prošle godine koji je Oni Press publikovao kao kolekciju ovog proleća nije satira iako će isprva ovako izgledati, a njegova teza zaista jeste da ima nečeg goreg od psihopatskog vampira koji ubija nasumično, kad god mu to odgovara, bez ikakvih obzira prema pojedinačnim životima ili brige o narušavanju društvene kohezije. To ,,gore" je čovek koji priželjkuje vampirske moći da bi mogao da zavlada svetom i kompletnu ljudsku zajednicu pretvori u resurs za sebe.



Scenaristkinja Corinna Bechko nije queer osoba, koliko ja znam (udata je za muškarca i nisam ni u jednom intervjuu video da se izjašnjava kao pripadnik bilo koje queer zajednice*) ali ovaj strip može da se čita i kao queer fantazija o izuzetnosti i (seksualnoj) moći, u kojoj se autentična queer osoba obračunava sa normi wannabejevima koji pokušavaju da kolonizuju queer teritoriju jer zavide queer zajednici na njenoj energiji, nezavisnosti, kreativnosti. Iako se, naravno, Blood Type da posmatrati i kao metafora za osudu nesputanog, libertarijanskog kapitalizma gde eksploatator pokušava da samoniklu izuzetnost iz zajednice sebi priušti velikim investiranjem i pretvori je u kapital koji će mu obezbediti monopol i apsolutnu dominaciju  tržištem, napor uložen u portretisanje glavne junakinje, vampirice po imenu Ada, sa svom njenom energijom nezavisnosti i nepristajanja na moral većinske zajednice mi više emituje vajb stripa koji se bavi diskusijom o sukobu autentičnosti i pozerstva ali ne samo u klasičnom sartrovskom smislu već stavljenog u kontekst jasnog odnosa većinske zajednice koja je uprosečena i po definiciji obična, i manjinske u kojoj postoji  izuzetnost na kojoj joj ova većinska zavidi.
*to što farba kosu u ljubičasto i tirkizno plavo nije dovoljno da bude kvir, obavestili su me iz nadležne institucije

Sve ovo pišem jer su vampiri na ime formula gotske proze poodavno kodifikovani snažnim erotskim nabojem i sasvim je fer tražiti u ovakvom stripu i metafore vezane za savremene seksualne prakse. Ada je, uostalom, žena koja se nigde ne zadržava dovoljno dugo da postane ,,nečija", koja se postavlja dominantno u svakoj situaciji i od svakog odnosa traži maksimalni benefit za sebe bez previše brige za emocije ili generalno dobrobit druge strane. Corinna Bechko je u intervjuima pojasnila da je za nju Ada prototip vampirice kakvu je sama želela da čita – kao kontrast depresivnim vampirima opsednutim kontemplacijom i samoizolacijom i ona je neka vrsta socijalnog leptira, aktivna žena koja preuzima inicijativu, svojevoljno bira partnere i na kraju im, jelte, ispije krv.

Blood Type ima i neku vrstu istorijskog značaja jer je, kako je to i Oni Press dosta gromko najavio u svojim pres rilizovima, u pitanju prvi ikada serijalizovani narativ koji je izašao unutar izdavačke inicijative sa logotipom EC Comic(s). Ovo sam napisao tako komplikovano jer JESTE komplikovano. Originalni EC Comics predstavlja jedan od fundamenata američkog stripa iz druge polovine dvadesetog veka sa svojim jakim naglašavanjem ,,ekstremnijeg" sadržaja i snažnom orijentacijom ka hororu (bili u naučno/ fantastičnim, bilo u kriminalističkim, bilo u dramatičnim kontekstima). Čitava moralna panika vezana za stripove koji uništavaju dečiju psihu i subsekventno uvođenje Comics Code Authority brendinga da se stripovi označe kao ,,bezbedni" za decu i time okej za prodaju u supermarketima i bakalnicama u velikoj je meri bila vezana baš za stripove ovog izdavača koji je dugo morao da dokazuje da se sloboda govora mora odnositi i na sedmu umetnost i da njegovi stripovi nisu čista eksploatacija, svakako ne namenjena najmlađoj publici. (Nešto sam o tome pisao ovde.)



EC je svoj kreativni vrhunac imao pedesetih, pa se šezdesetih više bavio satirom i humorom (notabilno uticajnim satiričnim magazinom MAD) da bi od sedamdesetih pa sve do pre nekoliko godina kompanija, svedena na manju porodičnu operaciju, uglavnom živela od licenciranja svojih starih stripova savremenim izdavačima koji će publikovati razne reprinte i kolekcije. Od 2010. godine na ovamo smo imali veoma lepe projekte izdavača kakvi su IDW, Fantagraphics i Dark Horse sa reprintovanjem raznih luksuznih kolekcija punih odličnog suplementalnog materijala.

No, EC se od pre par godina ponovo vratio u igru, ovog puta sa logotipom ,,EC Comic" i ugovorom sa Oni Pressom da se taj logotip pojavljuje na novim stripovima koje će raditi savremeni autori. Saradnja je krenula sa dva magazina, naučnofantastičnim Cruel Universe i horor-orijentisanim Epitaphs from the Abyss, koji oba, kao i kasnije pokrenuti Catacomb of Torment, prate standardni EC format antologija što objavljuju samostalne priče različitih autora. Utoliko, Blood Type je zaista prvi EC projekat ikada koji se ovaplotio u formi četvorodelnog serijskog projekta.

Pored Corinne Bechko, žene koja je završila zoologiju i radila, između ostalog i u zoološkom vrtu, a stripove radi profesionalno od 2009. godine (za DC, Marvel, Dark Horse, a piše i knjige za mlade), na ovom su stripu radila neka veoma ugledna imena i vidi se da je Oni Press ovaj ipak istorijski unikatni projekat tretirao sa ozbiljnošću. Na crtežu je ovde tako Andrea Sorrentino, kolore je radio Dave Stewart a letering su podelili Richard Starkings i Tyler Smith.

Blood Type je zapravo iznikao iz kratkog stripa o vampirici koja nesmotreno pije krv čoveku na ulici pa mora da pobegne prema dokovima kad krenu da je jure, pa završi na brodu koji onda tone (uglavnom njenom krivicom) i ona na gumenom čamcu danima pluta sa nekoliko preživelih i mora da ih nekako prevari da će preživeti ako jedni drugima piju krv. Ovaj je strip bio objavljen u trećem broju antologije Epitaphs from the Abyss, a pisala ga je Bechko, sa crtežom Jonathana Casea. I, ovo je bio sasvim korektan format za priču koja jeste delom bila horor, a delom satira o vampirici koja je samoživa i na ime toga  da ljude i svet oko sebe ne tretira sa dužnom pažnjom upada u nevolju iz koje se izvlači nemoralnim ali mračno komičnim načinom.



Ovaj je strip onda u kolekciji Blood Type stavljen na početak, kao prolog, a za njim slede četiri epizode miniserijala koje narativno izrastaju direktno iz njega i bave se Adinim avanturama na ostrvu do kog je dobacila nakon dana provedenih na moru. Svaka od epizoda je uokvirena pričama naratora po imenu Grave Digger koji je sveznajući, šarmantni i dekadentni arhetip što stripu daje i jedan vodviljski šmek, ali Blood Type onda treba da bude i delom ozbiljna priča o klasno potlačenoj, socijalno eksploatisanoj, traumiranoj mladoj ženi koja u vampirizmu nalazi svoju realizaciju i od eksploatisane, bespomoćne žrtve, da ne kažem OBROKA, postaje nezavisni, moćni predator. A onda treba da delom bude i komično-satirični kalambur o samoživoj vampirici koja pravi haos u ostrvskom turističkom risortu punom dekadentnih bogataša koji poslugu tretiraju kao robote i generalno su kodirani kao legitimne mete.

Blood Type je zapravo konceptualno dosta ambiciozan i nastoji da podjednako radi sa likom same Ade, prikazujući je kao egocentričnu, brljivu i nesazrelu, sklonu zloupotrebi svojih moći i eksploataciji ljudi oko sebe, ali i zaranjajući duboko u njenu prošlost i pokazujući kako je prevazišla svoju klasnu sudbinu i nešto što bi suštinski bio život proveden u ropstvu muškarcu. Njena karakterizacija je, dakle, srazmerno kompleksna i njeno neodgovorno ponašanje u sadašnjosti treba da se čita kao antiherojska dimenzija ličnosti koja je u prošlosti imala strahovitu traumu i prevazišla je velikom žrtvom pa danas ne oseća da ikome išta duguje, uključujući empatiju ili lepo ponašanje. Onda Ada, jelte, susretne nešto GORE od sebe i do kraja stripa mora da porazi ljude koji vampirizam posmatraju ne kao oslobađajuće omoćenje koje pojedincima omogućava samorealizaciju već kao fenomen koji se može naučno objasniti, laboratorijski replicirati i na kraju kodifikovati tako da porodica koja već generacijama ulaže u otimanje vampirima njihove posebnosti na kraju može da živi u večnosti, osvajajući ultimativnu vampirsku moć – besmrtnost.

Nije to loše kao koncept, plus, kao bonus, dobijamo prihvatljiva ,,naučna" objašnjenja za to da vampiri ovde mogu da hodaju po suncu i nemaju problem ni sa drugim proznim tropima koji ih tradicionalno ograničavaju, no sama realizacija nije idealna i Blood Type je na kraju strip koji se ne kreće uvek sigurno između svojih polova drame o prevazilaženju traume i samorealizaciji unutar sopstvenog moralnog sistema, i lapidarne horor-komedije sa klanjem, kidanjem i pijenjem krvi.

Nije to, da ne bude zabune, ni nezabavan strip. Ada jeste lik koji se u nekoj opštoj analizi mora opisati kao negativac, ali kako čitalac ima pristup njenim mislima u kojima ona osciluje između narcisoidnih proklamacija o sopstvenoj superiornosti i zabrinutih prepoznavanja da opet nije obraćala pažnju i time sebe uvalila u grdnu nevolju, razvije se tu nekakva makar empatija ako već ne aktivna simpatija prema njoj. Ona je na kraju krajeva zaoštrenija verzija svakog od nas, neko ko sebe smatra ne samo glavnim likom u svojoj priči nego i centrom sveta oko kojeg se sve okreće, a ko istovremeno stalno pravi greške i prekasno uviđa da su one posledica upravo sopstvenog narcisoidnog, egocentričnog pogleda na svet.



Adin odnos sa drugim ljudima pokazuje da ona sa sobom nosi i izvesnu harizmu, da tu ima i erotske ali i generalne privlačnosti osobe koja je autentična i ne stidi se da bude ono što jeste, čak i ako je to što jeste žigoše otpadničkim žigom u savremenom društvu. Sukob sa ,,pravim" negativcima – gde su neki od njih samo dekadentni bogataši bez nekakve velike maliciozne agende -  je možda i malo prekomplikovan ali je etički jasan i vodi do nekoliko zanimljivih set pisova i ovom stripu zapravo najviše, u mojim očima, škodi što odvaja previše strana za flešbekove smeštene u viktorijansko doba, da se prikaže Adina mladost i postajanje vampiricom, pa onda i čitav serijal ima više strana nego što mu treba i gubi ritam.

Flešbek epizode su, da ne bude zabune, crtane osobenim stilom i imaju zanimljivu estetiku ali strip u njima zahteva da popamtimo gomilu komplikovanih odnosa između likova o kojima niti znamo dovoljno niti imamo dovoljno emotivne investicije u njih kako bi na kraju bilo jasno kakav je preokret za Adu bilo postajanje vampiricom i to je sad gomila raznih imena, gomila dijaloga koji treba da nas informišu ali nisu posebno zanimljivi sami po sebi... jednom rečju: smor. Po mom osećaju, ovaj je deo narativa trebalo ili da bude razrađeniji, dakle, da ima čitavu jednu epizodu za sebe gde bi se priča ispričala lepo od A do Š a ne da je gledamo rascepkanu na epizodice unutar velikih epizoda stripa koje se dešavaju u sadašnjosti, ili da, naprotiv, bude kondenzovan na jednu ili dve table, dakle, da dobijamo samo sažetak Adine prošlosti kao mitski ,,origin" za ženu koju gledamo u sadašnjosti i ne zamaramo se detaljima.

Sorrentino je, naravno, veoma dobar crtač ali, sa njegovim disciplinovanim, fotorealističnim pristupom, ne nužno neko koga biste zvali da radi satirični strip koji treba da ima dosta komičnog tona. Naravno, on je mnogo prilagođeniji mračnoj, horor dimenziji Blood Type pa je njegov dinamični i nadahnuti rad sa lejautom, te mnogo korišćenja svetlosnih kontrasta sasvim prilagođeno makar delu ovog stripa, dajući mu preteću, ,,edgy" atmosferu i kulminirajući u scenama bestijalnog nasilja gde i Stewart poentira jakim kolornim akcentima. Scene u prošlosti su takođe zanimljive jer u njima Sorrentino često radi samo sa konturama i slike su često praktično solarizovane tako da se ne vide detalji već samo oblici, ali nešto što bi bio odličan efekat za jednu ili dve table ume da bude i zamorno i manje efektno kada je razvučeno na dvadeset ili trideset ili koliko već ima ovih flešbek scena. No, svakako, ono kako Stewart crtežu daje dubinu i masu svojim kolorima i kako se letereri snalaze da ne oštete fotorealističnost ilustracija i kompozicije je za poštovanje.

Blood Type nije rđav strip. On nije ni sjajan, ali ne može mu se zameriti to što ima ambiciju da malo promeša standardne žanrovske trope i da nam ponudi protagonistkinju koja je prkosno izvan herojskih arhetipova a opet uspeva da čitaoca navede da do kraja stripa za nju navija. Nije ovde pripovedanje najsigurnije i tempo se povremeno gubi ali je makar kraj doneo efektan klifhenger i nekakav nastavak ovog stripa ću ja rado potražiti ako i kada izađe. Do tada, kolekciju možete putem Amazona kupiti ovde.

[Meho Krljic]

Danas pričamo o najnovijoj kolekciji stripova Kara Barksa u Egmontovoj seriji ,,Patkovgrad". Karl Barks Patkovgrad - U oblasti Velikih jezera i druge priče iz godina 1956. i 1957. izašla je pre par meseci i ovo je peta kolekcija po redu, a za prve četiri možete pročitati moje impresije na ovom, ovom, ovom i ovom mestu. Kako je sada u pitanju sasvim poznat format, kvalitet štampe, kolora, poveza i korica, ali i prevoda i suplementalnih materijala koji dolaze uz klasične stripove, već u uvodu je u redu da kažemo da, ako ste neki od prethodnih tomova videli i voleli, volećete i ovaj. Ako ste imali zamerke, kao što su moje na relativno oskudne prateće tekstove (ovde imamo po običaju nepotpisan, uredan i informativan ako već ne naglašeno analitički predgovor i žao mi je da ovde ne dobijamo integralne tekstove Geoffreyja Bluma rađene u originalnim izdanjima), te će zamerke i dalje da budu aktuelne. No, ponoviću još jednom da ovo smatram kamenom-međašem domaćeg izdavaštva, da su u pitanju izuzetno vredne kolekcije jednog od najvažnijih američkih autora IKADA i da je njihov kvalitet na izuzetno visokom nivou, čineći ih dragocenostima koje se predaju u amanet generacijama što tek dolaze.



Dve godine iz kojih su odabrane epizode zastupljene u ovoj kolekciji i dalje su deo Barksovog ,,zlatnog perioda". Barks je ovde bio prepoznat kao unikatno izvrstan ilustrator i pripovedač među svojim kolegama – iako mu čitaoci još neko vreme neće znati ime – čovek sposoban za kreiranje propulzivne, dinamične komedije i epske pustolovne fantazije, sa prodornim uvidima u realnosti američkog života i neutaživim interesovanjem za istoriju i kulturu dalekih, egzotičnih lokaliteta. Veliki broj Barksovih najvažnijih stripova jeste do ovog trenutka već bio nacrtan i napisan i oseća se i blago popuštanje gasa, ali do njegovog odlaska u penziju ostaće još gotovo puna decenija nakon završetka stripova iz ove kolekcije i ovde svakako imamo posla sa autorom na vrhuncu svog kreativnog kapaciteta i još uvek gotovo neshvatljivom radnom etikom i posvećenošću poslu. Kvantitet i kvalitet onoga što je Barks radio u ovim godinama su praktično bez premca u istoriji stripa i kombinacija ulaska u treći (i najsrećniji) brak, 1954. godine i Barksovog izlaska iz anonimnosti prema kraju decenije, kada je ,,the good duck artist" konačno imao ime i lice koje su ljubitelji stripa mogli da upamte, bili su neka vrsta pozitivne interferencije dobrih vibracija koje će nositi ovog autora kroz veliki deo naredne decenije. No, 1957. i 1958. Barks je još uvek bio samo jedan od crtača u Diznijevim rovovima, a koga su čitaoci prepoznavali po unikatnom stilu i veličanstvenom pripovedačkom daru i ova kolekcija izuzetno dobro demonstrira zašto.

Patkovgrad - U oblasti Velikih jezera

U oblasti Velikih jezera je priča koja je ovoj kolekciji dala naslov, ona je otvara a i pominjani predgovor za ovaj tom se tiče uglavnom njene tematske orijentacije. Predgovor pravilno naglašava Barksov konzervativizam, ali i ističe da njegove priče nisu bile eksplicitno politički obojene, odnosno da su njegovi komentari i opservacije bili pre svega vezani za ljudsku prirodu i, partikularnije, ljudsku glupost, kao fenomen koji treba istraživati pa onda i ismevati. I, U oblasti Velikih jezera je nesumnjivo ,,konzervativan" narativ ako se ovaj termin shvata u njegovom izvornom smislu, kao nešto što se bavi pre svega očuvanjem postojećeg i protivi se njegovom uništenju u ime ,,progresa", ali je veoma zanimljivo videti kako je za tih sedamdeset godina koliko je prošlo od izlaska ovog stripa, percepcija ,,konzervativizma" gotovo u potpunosti promenila predznak.

Današnji, jelte, ,,konzervativci" u SAD su, pored svih standardnih vezivanja za religiozni moral, porodične vrednosti i nacionalističke narative, često istovremeno i najveći podržavaoci razobručenog korporativnog kapitalizma. Njihova percepcija da ostvarivanje profita – ali danas sve više čak ne ni profita već samo ,,rasta" kompanija – jeste isto što i poželjan društveni napredak je dosegla apsolutno parodične dimenzije do 2026. godine, sa industrijom fosilnih goriva koju Trampova klika brani kao da je u pitanju nekakav američki Termopilski klanac na steroidima, a svi iz GOP-a su Leonide (isto na steroidima). Da ne pominjemo gotovo psihotičnu podršku za izgradnju apsurdno velikog broja ,,data centara" namenjenih industriji veštačke inteligencije koji imaju provereno devastirajuće efekte po životnu sredinu u zamenu za samo najapstraktnije obećanje ne čak ni društvenog boljitka nego čak i oplodnju investiranog kapitala.

Utoliko, Barksov narativ za priču U oblasti Velikih jezera danas bi bio smatran levičarskim, sa svojim sasvim eksplicitnim satiričnim prikazom bogataša koji dolazi na još uvek divlju teritoriju, nastanjenu urođenicima koji i dalje žive tradicionalnim načinom života i ambicijama da se eksploatiše tek otkriveno rudno bogatstvo a gde bi ta eksploatacija značila iseljenje ili čak ekstinkciju nativnog stanovništva.



No, Barks zaista nije imao ambiciju da kreira puki pamflet o potrebi zaštite prirode i zauzdavanja industrije kako bi društvo imalo zdrav balans tradicije i napretka i njegov narativ kreće, kao i mnogi drugi iz ovog perioda, iz karakterizacije njegovog najvažnijeg lika, Baje Patka, bogataša, kapitaliste i industrijalca koji ne može da više podnese zagađenje i smog u Patkovgradu i odlučuje da odreši kesu i sebi kupi parcelu u nekom od netaknutih delova američke provincije gde bi mogao da provodi vreme daleko od gradske vreve, buke i izduvnih gasova.

Odlazak u oblast Velikih jezera – teritoriju na samom severu SAD, koja se graniči sa Kanadom – međutim pokazuje Baji i njegovoj rodbini da ovo nije pusta zemlja, a što je Baja eksplicitno tražio od agenta koji mu je prodao ogroman plac, i da ovde žive mali nativni stanovnici Severne Amerike koji uopšte nisu oduševljeni što se pojavljuje nekakav kolonizator koji sad tvrdi da ovo sve pripada njemu. Barks u srednjem delu stripa kreira uobičajeno zabavnu akcionu komediju ali kada na kraju patkovi dobiju priliku da razgovaraju sa ,,liliputanskim Indijancima", ovo su dve table eksplicitno filozofske (pa i političke) debate gde Baja tvrdi da teritorija pripada njemu i pokazuje ugovor, a poglavica plemena ga pita je li  mu Sunce dalo mandat da upravlja ovom teritorijom i izražava sumnju da na tom papiru piše da će Baja poštovati prirodu i životinje koje nativno stanovništvo ,,smatra svojom braćom".

Ovo je jedna, razume se, idealizovana slika nativnog stanovništva kakva je bila popularna u jednom delu žanrovske literature kada je Barks bio mlad, ali je pogodna za poruku koju ovaj strip treba da pošalje i harmonija u kojoj ovi ljudi žive sa prirodom (između ostalog doslovno pričajući sa nekim životinjama na njihovom jeziku) čini jasan i potentan kontrast stresnoj vrevi gradskoj života iz koje je Baja originalno i nameravao da pobegne. Stvari počinju da se komplikuju kada Baja uvidi da ova još uvek divlja zemlja ima i ogromno, još uvek neiskorišćeno rudno bogatstvo, ali do kraja stripa Barks nalazi spretan način da ga odgovori od eksploatacije netaknute prirode a da ga ne pretvori u stereotipnog tree-hugging levičara. Ono što je nesumnjivo je da Barks pravi usredsređen napor da pokaže patkove kako priznaju tradiciju nativnog stanovništva za validan i vredan način života i Baja shvata da tom načinu života zapravo ne može da se prilagodi pa na kraju on traži pribežište u gradskom haosu od koga je inicijalno bežao. Kompleksan i slojevit narativ, uparen sa izvanrednim akcionim scenama borbe sa džinovskom jesetrom...

Pet pitanja je onda jedna iz Barksovog ciklusa satiričnih priča o kvizovima i jedna od dve priče u ovom tomu koje imaju nekakvu – ponovo nepotpisanu – anotaciju. U njoj se objašnjava Barksov negativni stav prema televiziji koja je u pedesetima već bila masovni fenomen za koji su mnogi sredovečni i stariji ljudi, poput njega smatrali da zaglupljuje narod. Termin ,,boob tube"* je tvrdi Etymonline, najozbiljniji autoritet kome imam pristup u ovom trenutku, počeo da se koristi tek 1959. godine, ali Barks u ovom stripu već naglašava da je televizija fenomen koji isforsiranim spektaklom prikriva svoju plitkost, glupost, te činjenicu da se on prilagođava neznanju širokih narodnih masa umesto da ih obrazuje.
*odnosno ,,cev za glupane"; reč ,,boob" će tek kasnije početi da se koristi da opiše ženske grudi

Pet pitanja koristi sličan motiv kao i prethodni Barksovi narativi o kvizovima: i ovde je format kviza sličan današnjem Milioneru, u smislu da nema ni nadmetanja između više takmičara ni različitih igara već da igrač samo treba da odgovori na seriju pitanja, pred publikom i voditeljem koji proizvodi najveći deo spektakla svojim energičnim nastupom. Kao i u prethodnim pričama, pitanja su apsolutno banalna (doslovno formata ,,koja reka protiče ispod Savskog mosta") ali ovde Barks pravi poseban preokret. Baja Patak se na kviz prijavljuje jer može da zaradi 120 hiljada dolara* odgovarajući na pet izuzetno lakih pitanja, jednako pohlepan na laku zaradu ali i frustriran što vidi da glupaci na kvizu zarađuju sume za koje je on krvario na terenu, kopajući zlato i boreći se s razbojnicima. Međutim kada mu knjigovođa naknadno saopšti da je vrlo blizu granice profita gde bi prešao u narednu poresku kategoriju i morao da plati porez od milijardu dolara** on se prepadne i, na savet svog sestrića Paje, odluči da na svako pitanje odgovara sa ,,ne znam". Naravno, kvizovi nisu tu da takmičari pokažu znanje nego da se kreira zanimljiv program za gledaoca i onda Bajin plan spektakularno fejluje a glupost, zaključuje Barks cinično, uvek trijumfuje.
*računica specijalizovanog sajta koji uzima u obzir inflaciju i promenu kupovne moći stanovništva kaže da bi to danas bio ekvivalent sumi od preko milion i četiristo hiljada dolara
**gotovo dvanaest milijardi u današnjem novcu



Plemenite namere je divan zimski/ prikriveno božićni narativ u kome Paja i njegovi sestrići pokušavaju da siromašnoj porodici pomognu da pobedi na takmičenju u pravljenju skulptura od snega koje je organizovao gradonačelnik Patkovgrada. Barks ovde crta sjajne – negde i vrlo ambiciozne – snežne skulpture, a emotivno težište stripa je pre svega u tome da Paja, Raja, Gaja i Vlaja gledaju da marginalizovanoj familiji pomognu ali tako da ova ne zna da joj se pomaže, kako se niko ne bi osećao dodatno poniženo. Naravno, naši plemeniti protagonisti bivaju komično neuspešni, a Barksovo rešenje za hepiend je zapravo jedan poklič u slavu umetnosti. Izvrsna, emotivna a duhovita kratka priča.

Moć predviđanja je prva priča u ovih pet Egmontovih kolekcija u kojoj se ne pojavljuju ni Baja ni Paja ni Pajini sestrići. Ovo je kratki humoristički narativ u kome je glavni junak i praktično jedini lik (sem u poslednjem kadru) Proka Pronalazač, genijalni izumitelj koga je Barks izmaštao 1952. godine. Proka je, kako ova priča odlično pokazuje, korišćen za priče koje će se baviti nekom vrstom filozofije nauke, i Barksovim prilično ciničnim zaključcima. U Moć Predviđanja Barks, kako je to često radio, stavlja Proku u situaciju da je izumeo spravu koja ima – u svakom praktičnom smislu – magična svojstva. Njegov izum je, dakle, neka vrsta veštačke inteligencije koja sa apsolutnom pouzdanošću predviđa buduće događaje. Barks onda ovaj literarni motiv obrađuje vrlo asimovljevski, pokazujući da to što znate tačan odgovor na pitanje ne pomaže ako ne umete da postavite pravo pitanje (što je bukvalno i pančlajn na poslednjem kadru). Kroz seriju nesreća koje Proka doživljava iako je unapred znao šta ga čeka, Barks intuitivno dolazi do zaključka kojem su nas pre četiri i kusur decenija, tokom prodora mikrokompjutera u kućne ambijente podučavali iskusniji (,,kompjuter radi ono što mu kažeš a ne ono što si poželeo") ali i satiriše, i ne znajući, danas aktuelnu kulturu oslanjanja na veštačku inteligenciju za potrebe donošenja odluka.

Čuvar, jedan od mnogih, je opet neka vrsta ,,levičarskog" narativa, odnosno narativa koji bi danas bio percipiran kao levičarski jer se bavi, između ostalog, očuvanjem biodiverziteta i sprečavanjem zlostavljanja životinja. Istovremeno, on ima i desničarsku komponentu: Paja Patak ovde dobija posao da bude čuvar koji će patrolirati južnom granicom SAD, ali umesto sprečavanja ilegalne imigracije, njegov posao je da spreči ilegalni šverc dobara. Naravno, Paja, koji dugo nije imao posao, sada pokušava da se istakne vrlo formalnim poštovanjem pravila, ali pošto je neiskusan a i, jelte, površan i brzoplet, šverceri ga prevare na najkomičnije načine. Srećom, tu su sestrići, tradicionalni vlasnici racionalnih umova i preduzimljivih duhova, koji Paji pomažu iz prikrajka, da on ne zna, ponovo, suštinski da bi se na neki način sačuvalo i njegovo dostojanstvo.

Barks ovde nema onu danas uobičajenu desničarsku agendu gde ljude koji dolaze sa juga predstavlja kao intelektualno inferiorne i subhumane, ali svakako im pripisuje nečasne namere. No sve je ovo urađeno u jednom dobrohotnom duhu pa su i šverceri prikazani kao preduzimljivi, artikulisani i snalažljivi a Paja je primer dobronamerne ali ultimativno nesposobne birokratije koja od gledanja u pravila ne vidi stvarnost oko sebe.

Viteški vitez* je interesantan novi rad opet napravljen iz konzervativnog rakursa ali koji ima izraženu dimenziju klasnog bunta kakva je uglavnom strana modernoj konzervativnoj misli ili se koristi samo kao maska za patrijarhalnu mizoginiju, ksenofobiju i rasizam. Paja Patak je pozvan na kostimirani bal na kome će biti patkovgradska elita, a čija je tema da dođete u kostimu koji predstavlja nešto o čemu dugo sanjate. Paja iznajmljuje kompletan viteški oklop u prodavnici sa kostimima, i ovo su kaciga, rukavice, gvozdene ploče, štit i mač, sve po srednjevekovnom pe-esu. Sestrići umiru od smeha na njegovo pitanje da li izgleda muževno u oklopu i mada Barks ne ide u neka velika ponižavanja glavnog junaka (bar ne na ovom mestu), jasno je da se bavi muškim identitetom i nesigurnostima koje su već i u pedesetima počele da se prikradaju muškarcima koji ne samo da više nisu bili ratnici i lovci, nego čak ni zemljoradnici pa ni jedini donosioci zarade u svojim domaćinstvima.
*iz nekog razloga, za prevod savršeno udoban originalni naslov Knight in Shining Armor je ovde dobio ovakav prevod...



Paja je, sa svojom istorijom teškog nalaženja i lakog gubljenja posla još ranjivija varijanta savremenog muškarca i oklop kao literarna metafora brane i zaštite od spoljnjeg sveta ali i vizuelna metafora maskuline ali rigidne, nefleksibilne, pa onda i nezgrapne figure ovde odrađuje sjajan posao. Naravno, Pajin san o muževnosti se brzo skrha o ledeni breg podsmeha i ponižavanja koje doživi na balu i postaje jasno da je problem njegovog identiteta zapravo klasne prirode i da on ne može da bude prihvaćen kao jednak bogatašima koji čine gro učesnika na balu, ma kakav kostim da nosi. Barks je svestan da je ovo bolno za većinu njegovih čitalaca koji po pravilu potiču iz srednje klase, i onda Paji daje priliku da napravi herojski preokret na kraju, ponovo se pozivajući na svoj uobičajeni koncept da moderni čovek, suočen sa divljom, nesputanom prirodom, tek u poslednjem trenutku shvata koliko je slab i da je njegova moderna civilizacija, sa tom svojom tehnologijom i dalje inferiorna u odnosu na bes prirode. No, preokret jeste u tome da ,,stara", tradicionalna tehnologija, uparena sa klasnim gnevom prezrenog proletera odnosi pobedu nad modernim društvom fensi koncepata i podmuklog klasnog raslojavanja. Kratka ali izvanredno efektno ispripovedana priča, koja je i vizuelno pravi spektakl jer Barks ovde radi sa LAVOVIMA.

Kugla u ledu je iznenađujuće kompleksan pustolovni narativ što počinje na aukciji na koju Baja Patak ušeta praktično iz dokolice a onda prolazi kroz geopolitički sukob i akcioni krešendo na Antarktiku. Barks ovde spaja svoju ljubav ka egzotičnim, udaljenim predelima zemaljske kugle, na kojima ljudi uglavnom ne žive i životinje su slobodne, sa socijalnom satirom ali i nekom vrstom naučne fantastike. Predmet oko koga se svi ovde bore i spore je kugla ,,bombalita", najređeg hemijskog elementa na svetu, a čiju celokupnu poznatu zalihu, od otprilike jednog kilograma, Baja kupuje za bilion dolara i šest lavaboa. Tvist je u tome da ovo jeste redak materijal oko koga se nadmeću pojedinci i države, ali da niko u stvari ne zna koja je njegova primena i da nauka tek traga za njom.

Barks ne stavlja odgovor na ovo pitanje u centar narativa i umesto toga upliće složen avanturistički narativ u kome jedna požrtvovana ženka pingvina na kraju podseća čitaoca šta su prave vrednosti u životu. Vizuelno, ovde imamo Barksa na moru, sa velikim kitom koji figuriše u jednom set-pisu, te negostoljubive ali upečatljive predele zavejane snegom na Antarktiku.

Hej, udice u ruke je još jedan kratki satirični narativ sa Prokom Pronalazačem u glavnoj ulozi, s tim što se ovde satira odnosi na to da je on natprosečno uspešan u pecanju što druge pecaroše zainteresuje da vide šta je to on izumeo što mu pomaže da lovi ribu toliko brže i efikasnije od njih. Kada im Proka otkrije svoju tajnu, ispostavlja se da nije u pitanju nikakva nova tehnologija već imaginativna upotreba nečeg što već postoji u prirodi. Barks i ovde svoj konzervativizam a koji se ovaploćuje kao favorizovanje prirode u odnosu na tehnologiju stavlja u prvi plan, mada je ovo vrlo jednostavan, možda i nerazrađen narativ.

Priroda, kao sila jača od čoveka je u centru i sledeće priče, Trampa, ali ovde je Barks na neki način personifikuje kroz partikularnu životinju (ako nagađate da je u pitanju glodar, dobro nagađate) i postulira da puko uzimanje resursa iz prirode etički nedopustivo i da mora postojati ravnoteža uzimanja i davanja. Nešto što po tonu podseća na klasičnu pustolovnu priču od trideset strana – Baja na početku shvata da je u mladosti propustio da pronađe zlato na lokaciji koju više ne može da nađe, pa se podvrgava hipnozi da bi se setio – je zapravo komički i ,,mali" avanturistički narativ od deset tabli u kome Baja, Paja i Pajini sestrići u pustinji shvataju da će zlato jedino moći da sakupe ako pacovima ostavljaju neke druge predmete da ih ovi uzmu i u zamenu donesu grumenje rude. Razmena, odnosno ekonomija trampe funkcioniše savršeno sve do kraja kada Bajina iskonska pohlepa, simbolizovana dinamitom koji je doneo da bi ubrzao iskopavanje ne upropasti čitavu stvar i podseti čitaoca da moderni čovek nema strpljenja, ali ni poštovanja za ekvivalentnu razmenu i da će njegovi pokušaji da tehnologijom ,,hakuje" tu neku prirodnu ravnotežu da ga odvuku u propast.



Svemirske veličine je takođe narativ od deset tabli, ali ovde nije u prvom planu ni komedija ni satira već neka vrsta psihodelične fantazmagorije, možda inspirisane Alisom u zemlji čuda... U originalu naslovljena ,,Bigger and Bigger", ova priča počinje time da Paja i sestrići gledaju zvezde na noćnom nebu* i diskutuju o tome koliko su one daleko ali i kako li neobično mora da je na drugim planetama, konkretno Jupiteru. Klinci, naravno, zamišljaju vanzemaljce sa krljuštima kakve su videli u naučnofantastičnim filmovima a Paja im se podsmeva, na šta mu oni uzvraćaju da nema mašte.
*vreme kada ste iz gradskog okruženja noću mogli da vidite mnogo zvezda na nebu je, plašim se, ostalo daleko iza nas i sada je u prostoru nostalgije

Tu se onda zatiče Proka Pronalazač koji im kaže da je izumeo mašinu* koja ovaploćuje ljudsku maštu i kreira uverljive, i opipljive iluzije vođene maštom korisnika, ali nije se usudio da je testira jer je njegova mašta toliko snažna da bi se izgubio u svetovima što bi ih mašina kreirala. Paja i sestrići rado pristaju da budu zamorci i dogovaraju se da se nađu na verziji Jupitera iz Pajine imaginacije.
*u originalu ,,imagining machine", a ovde sjajno i, pa, maštovito, prevedenu kao ,,maštomat"

Barks ovde pravi onda sasvim neočekivan, bredberijevski preokret: Jupiter iz Pajine mašte je identičan zemlji, sa identičnim krajolikom, identičnom florom i faunom kao na Zemlji, samo je sve, zbog jače gravitacije, veće. Sestrići potvrđuju da im je ujak nemaštovit, ali strip onda postane procesija scena u kojima su životinje sve veće a protagonisti sve manji, i to je onda jedna uzavrela fantazija o živom svetu oko nas koji ima svoja pravila i ritam, a kojih smo mi, ovako veliki, nesvesni i zbog toga i duhovno siromašniji. Barks, naravno, džinovsku živinu, insekte pa na kraju mikrobe crta s velikim apetitom, kreirajući jednu od svojih nezaboravnih bravura.

Hrana za životinje je komični, energični i zabavno nacrtani ali suštinski gorki pogled na ,,gig ekonomiju", sa za Barksa tipično vidovitim, jelte, uvidima u nešto što će sa decenijama koje su došle posle njega samo postati veća muka za proletere. U ovom stripu Paja, ni ne pitajući sestriće, odlučuje da ove godine familija ne ide na letovanje i da će, naprotiv, iskoristiti priliku što svi drugi idu na letovanja, da preko leta zaradi. Naime Paja je dao oglas da će on i njegova familija obilaziti kuće ljudi koji su na odmorima i brinuti se o njihovim kućnim ljubimcima za vreme njihovog odsustva. Sestrići naravno nisu sigurni da će se iko od njih snaći u ovome i prepadnu se kad vide koliko se ljudi zapravo javilo a njihove brige pokazuju se kao legitimne kad se pokaže da su ljubimci često problematični i zahtevaju mnogo više rada nego što je Paja u početku mislio.



I ne samo rada, Barks se ovde izuzetno zabavlja, prikazujući neke bizarno egzotične ljubimce sa bizarno egzotičnim zahtevima vlasnika pa je Hrana za životinje još jedna njegova klasna kritika gde se autor ogorčeno obara na sve veću dekadenciju i otuđenost više srednje i visoke klase, a istovremeno pokazuje proleterima da su predodređen da budu jebena stranka, bez izgleda za spas. Izlazak iz fabrike, gde je makar postojao kolektiv i nekakva kolektivna solidarnost/ snaga, i ulazak u prekarnu ekonomiju gde vas lažu da ste preduzimljivi i snalažljivi ,,kontraktor" i sami sebi gazda a u stvari ste rob bogatašima koji uslove ugovora ni ne poštuju i mogu da ih promene kad hoće se u ovoj Barksovoj duhovitoj ali istovremeno surovoj priči pokazuje kao fatalna taktička greška.

Naredni dokaz o tome da je Barksov konzervativizam bio od one zdravije sorte, koja je podrazumevala poštovanje društvenog ugovora i suzbijanje korupcije kojoj su skloni pre svega najbogatiji u društvu (ili makar njihova sklonost korupciji nanosi društvu najviše štete) dolazi u priči Zabranjena dolina. Kako to kod Barksa ume da bude, čitalac ovde naprosto NE ZNA šta ga čeka kada priča krene u lenjo patkovgradsko veče gde Pajini sestrići ujaku objašnjavaju da ,,naučnici iz Državnog centra" plaćaju pet centi za svaki primerak retkog insekta (,,svrdlonosi krastavcožder") koji im se donese jer najezda ovih parazita iz egzotičnih krajeva planete preti da uništi sav prinos krastavca u makar tom delu SAD.

Ovo deluje kao najava sumornih decenija koje će slediti (a u kojima mi sada živimo) gde zbog klimatskih promena izazvanih u velikoj meri industrijskim razvojem ljudskog društva, životinjske vrste migriraju u krajeve u kojima smo smatrali da tradicionalno ne mogu da žive (pa u Srbiji sada slučajevi groznice Zapadnog Nila više skoro da nisu vest), ali Barks ide jedan surov korak dalje i pokazuje da je ove parazite u ekosistem južnog dela SAD zapravo namerno i planski uneo industrijalac koji ima veliku zalihu ukiseljene turšije a koju će moći da prodaje po visokoj ceni ako propadne ovogodišnji prinos krastavca.

Nesvesni da ovo nije prirodna migracija, Paja i sestrići uz blagoslov naučnika iz Državnog centra odlaze u Amazoniju da pronađu amazonske stršljenove, prirodne neprijatelje krastavcoždera kako bi se u severnoamerički ekosistem uvela nova ravnoteža, ali na svakom koraku svoje potrage biće sabotirani od strane nemoralnog industrijalca turšije koji neće prezati od toga da patkovima ugrozi i život samo da bi sprečio uspostavljanje prirodne ravnoteže koje bi njemu smrsilo ekonomsku računicu. Strip se zatim pretvara u sumanutu prašumsku avanturu sa sve dinosaurusima i Barks ovde radi u ključu dojlovski spektakularnog Iščezlog sveta ugođenog na ,,pačeću" frekvenciju.



No, pored svog vizuelnog vatrometa, egzotičnih lokacija, zanimljivih urođenika i džinovskih reptila koji figurišu u akcionom apeksu narativa, Zabranjena dolina ostaje memorabilna najviše na ime te svoje teme i negativca što stoji naspram patkova. Barks ovde, sasvim suprotno danas modernom ,,konzervativnom" svetonazoru, prikazuje državu i naučnike u njenoj službi kao pozitivnu snagu koja radi na očuvanju ekološke ravnoteže i ekonomske dobrobiti stanovništva, dok je negativac libertarijanski kapitalista koji smatra da je svaki način da ostvari tržišni monopol po definiciji opravdan, uključujući ubistvo ali i ekonomsku propast i pad u siromaštvo za čitavu granu poljoprivrede. Kada je Ronald Regan osamdesetih ispalio čuveni slogan da ,,vlada ne može da reši problem, vlada JE problem" i počeo da agresivno gura neoliberalna načela – paralelno sa tačerističkim trendom u Ujedinjenom kraljevstvu – veliki deo dotadašnjih konzervativaca je doživeo neku vrstu religiozne konverzije i četiri i po decenije kasnije živimo u svetu u kome ,,konzervativni" politički ideolozi beže od državne regulative, slave korporativni sistem i kunu se u tržište.

Ima onda i neke simboličke ispravnosti u tome da je negativac ovog stripa svinjoliki Argus McSwine u svom prvom pojavljivanju, prototip koji će Barks kasnije koristiti i za druge negativce svinjskog lika koje je koristio i davao im različita imena (o tome sam nešto opširnije pisao ovde), da bi kasniji scenaristi napravili dogovor da su svi ovi likovi zapravo jedan isti lik i ustalili ime Argus McSwine za sva docnija pojavljivanja. Barks, naravno, majstorski stavlja negativca na deblji kraj sopstvene, kratkovide ekonomske strategije i McSwine na poslednjoj tabli sa žaljenjem shvata koliko je pogrešio i pridružuje se patkovima u očajničkom naporu uspostavljanja ekološkog balansa. Veličanstven strip.

Boje vode je jedan od stripova iz podskupa zapleta u kojima Paja Patak dobija novi posao, taj posao podrazumeva dosta veliku odgovornost, pogotovo što je u javnoj službi, a onda sve kreće STRAHOVITO naopako pa Paja i sestrići na poslednjoj tabli beže iz grada na egzotičnu azijsku lokaciju da se na njoj kriju dok se ne zaboravi kakvo su sranje napravili. Novina je da u Boje vode Paja nije ništa kriv. Ovde je vinovnik katastrofe Proka Pronalazača čija jaka farba koju je izumeo za nekog industrijalca greškom dolazi do Paje koji od grada čeka pošiljku sa sredstvom protiv algi i mikroorganizama koje, na svom novom radnom mestu, treba da koristi za dezinfikovanje gradskih vodovodnih instalacija.



Kako već i nagađate, Barks pravi zabavan haos sa ljudima koji se tuširaju i postaju crveni, sa zalivenim crvenim travnjacima i vešom opranim crvenom farbom, ali još smešnije je kada u pokušaju da se stvari isprave, crvenu boju zameni boja vode pa sve postaje providno i ispostavlja se da je to još gore. Ovo ipak nije predubok narativ i nema neku veliku pouku sem one fatalističke, da je sve počelo vrlo minornim incidentom prolivanja mastila po stolnjaku i da se na kraju završilo progonom pataka iz Patkovgrada. Kismet is a bitch, rekli bi naši u Zamaleku.

Pustinjsko zlato je kratka, humoristička priča o Proki Pronalazaču koji je izumeo, naravno, praktično magični detektor zlata što će mu pomoći da u pustinji juga SAD pronađe zlatnu rudu, ali se ispostavlja da, ponovo, mašina radi apsolutno besprekorno, ali je čovek taj koji kreće u potragu sa pogrešnom premisom. Sama poenta je sasvim dobra – mašina je okej, čovek je problem – ali ovaj strip je pre svega memorabilan jer se ,,glavna" priča, dakle, Prokina potraga, dileme, neshvatanja i razrešenje, zapravo dešavaju u drugom planu svakog od kadrova, dok je u prvom planu njegov mali robotski pomoćnik (nekada kod nas prevođen kao ,,Lampi") koji vodi dokonu, komičnu bitku sa pustinjskom faunom. Barks je ulazio u fazu lakše i vizuelnije komedije bez mnogo sociološke težine i ovaj strip je savršen primer za to.

No, već sledeća, Prizivač kiše, je vrsno pripovedan, kompleksan narativ o sudaru tehnologije i tradicije, spakovan u svega deset tabli ekološke drame i prevarnog maskiranja. Zasadi ječma strica Baje su pod rizikom od uvenuća jer u Patkovgradu odavno nije pala kiša – neobično aktuelno, imajući u vidu leto koje smo ove godine imali – i Baja pokušava da kišu prizove hemijskim gorionikom. Kako su Paja i sestrići upravo u nekoj istorijskoj knjizi čitali o urođeničkim šamanima koji su prizivali kišu specifičnim tradicionalnim obredima, Paja mangupski smisli da stricu proda priču da bi negde na jugu mogli da nađu rešenje za njegov problem, a sa idejom da naprosto on i sestrići krenu sa Bajom na izlet o stričevom trošku.

Problem je što šamana odavno više nema, pa Paja, u očajanju što će stric, kada to sazna, da odbije da plati troškove putovanja, smišlja zbrdazdoljenu improvizaciju gde se on sam maskira u vrača i obećava bledolikom da će za sat vremena pasti kiša. Sulud plan, ako se planom to uopšte nazvati može, ali preokret dolazi kad kiša ZAISTA i počne da pada. Niko više nije siguran šta je nauka, šta magija a šta luda slučajnost i ovo je strip sa hepiendom koji dolazi posle kataklizmičnog krešenda. Barksovo tretiranje ruralne i nativne populacije (ova druga se ne pojavljuje i samo se pominje) je ovde uobičajeno zrelo, sa prikazom ljudi koji su racionalni, artikulisani i trezveni a sujeverja su, izgleda, domen dokonih građana koji ne znaju šta bi sa sobom. Sjajno.



Genije na pikniku je još jedan kratki satirični komad sa Prokom Pronalazačem gde se primećuje da Barks radi sa većim panelima i manjim njihovim brojem na tabli, što sugeriše da je ovde imao manje kreativnog goriva i morao da tanušnu ideju razvuče na šest tabli kako zna i ume. I, u redu, u nekom drugom periodu Barksovog rada Genije na pikniku bio bi ili geg od jedne strane ili nabijeni humoristički kalambur od deset, no i ovako, radi se o savršeno vođenom narativu u kome tehnološki orijentisani um odlazi u prirodu da piknikuje i onda, primećujući sve moguće ,,nedostatke" izletovanja (mravi, druge bube, kiša, otpad ostao iza drugih izletnika) u hodu izmišlja tehnološke izume koji treba da ih kompenzuju. U savršenom satiričkom pančlajnu, genije sebe zatiče u montažnoj kući u koju, istina je, ne pada kiša i ne ulaze mravi ali iz koje se niti vidi ta priroda u koju je došao, niti se oseća mekoća trave, niti se može udahnuti sveži vazduh šume. Vrhunski zanat.

Posebna pošiljka je komični i poučni kratež od deset tabli u kome Raja, Gaja i Vlaja nalaze posao, odnosno honorarno krenu da raznose pakete za lokalnu trgovinu. Njihova preduzimljivost je za pohvalu, pogotovo što gazda prodavnice zapravo ni ne želi da im poveri ove dužnosti jer ih ima trojica a i misli da su premladi, i Paja je ponosan na svoje klince, sve dok se ne ispostavi da prvi prvcati paket koji dobiju da isporuče oni ne mogu da isporuče jer klijent ne odgovara na zvono na kapiji. Paja rešava da pomogne svojoj deci i, naravno, onda kreće haos jer je u kući, ispostavlja se, lav. Sve se na kraju nekako srećno završi ali Paja postaje svestan da neka vrsta rada ima veću cenu od neke druge...

Poslednja priča u ovom tomu ima malo varljiv prevod naslova. Velika rečna trka, naime asocira na vrlo poznatu epizodu The Great Steamboat Race a koja je pod prevedenim naslovom Ne baš dobri parobrodi objavljena u trećem tomu ovog serijala, Patkovgrad – Kamen mudrosti i druge priče iz godina 1955-1956. No, ovde se radi o priči koja se u originalu zove The Fantastic River Race i mada jeste svojevrsna varijacija na taj narativ – i ovde se parobrodi trkaju po Misisipiju – Barks ga radi sa nekim svojim u tom trenutku aktuelnim interesovanjima. Za početak, protivnici su ovde Braća Buldozi, ali strip se dešava u flešbeku, gde Baja prepričava Baka Kati svoje stare avanture i ovo nisu ,,današnja" Braća Buldozi već neka starija generacija, sa sve prvim pojavljivanjem njihovog ,,dede" po imenu Blackheart Beagle koji će kasnije figurisati u još nekim pričama.

Takođe, ovo je jedan od vrlo retkih stripova ovog tipa gde Baji ne pomažu Paja i njegovi sestrići već je Barks kao pomoćnika Baji, koji krmani brodom, dao nekoga za koga u početku mislimo da je Proka Pronalazač, a koji je čitava posada ali i jednočlano R&D odeljenje što mora da smišlja inovativne načine da brod ide još brže. Ali ovo nije Proka Pronalazač jer on u vreme kada se odvija glavni deo ovog stripa još nije bio rođen pa je skoro identični lik, obučen isto kao Proka i sa ponašanje istim kao Proka, samo sa malo tršavijom kosom i većim šeširom, zapravo Ratchet Gearloose, kasnije kanonski utemeljen kao Prokin otac i ovde preveden kao Novica. Od Barksovog retkog primera retkonovanja sopstvenih stripova (ili makar prikazivanja da u njima postoji koncept kontinuiteta), Don Rosa će kasnije napraviti KARIJERU.

Sama priča je standardna akciona komedija sa nekim spektakularnim scenama, ali se i ovde vidi da je Barks forsirao veće kadrove i polako sebe drilovao da razvuče svoje pripovedanje i sa manje napora popuni više prostora. Ne, dakle, nekakva BOMBASTIČNA završnica za ovaj tom ali sasvim pristojna.

Ono što se pitam je kuda će domaći Egmont ići dalje. Ovaj serijal u principu ima trideset tomova, onako kako je originalno objavljen u Danskoj, Norveškoj i Švedskoj (pa godinu dana kasnije u Finskoj), te Nemačkoj, dok je kasnija Španska edicija stala sa četvrtim tomom. Srpska edicija je, pak krenula od desetog, preskačući prvih devet i izrazito sam zainteresovan šta će (i kada) (i da li) biti naredni tom u ovom serijalu. Da bismo bili sigurni da će ovo nastaviti da izlazi, urgiram da ga kupite, u omiljenoj striparnici ili knjižari, ili najjeftinije, od kompanije Dexy Co. Nećete zažaliti.