ALEKSANDAR B. NEDELJKOVIĆ - GRANICE SF ŽANRA»Vraćamo se na onu granicu imaginacije koju sam spomenuo u svom prvom predavanju, a to je, vasiona koju ljudska bića u celini poseduju i nastanjuju, grad kome su zvezde predgrađa.«
NORTROP FRAJ, 1963.ITokom šezdesetih i početkom sedamdesetih godina našeg veka, naučno–fantastična književnost je stekla veći ugled i šire priznanje nego ikad ranije, medu kritičarima i profesorima književnosti u SAD. Na tamošnjim univerzitetima i koledžima sada postoji više stotina kurseva iz naučno–fantastične književnosti, u trajanju od jednog ili dva semestra. Evo nekoliko citata koji to potvrduju.
U jednoj od antologija naučno–fantastičnih priča urednik kaže: »U školama ima sve više i više kurseva iz naučne fantastike. (...) Dok je prošle godine (1972) oko dve stotine američkih koledža i univerziteta imalo kurseve iz SF, ove godine (1973) ima ih oko 400.«
Nova enciklopedija Britanika (1974) sadrži članak o naučnoj fantastici, koji se završava rečima: »Razvoj stvarne kritike, i uključivanje proučavanja naučne fantastike u kurseve iz književnosti u mnogobrojnim koledžima i univerzitetima označavaju priznavanje naučne fantastike kao značajne, i možda za ovo doba karakteristične, ne–realističke književne forme.«
Ugledni časopis
Njusvik (Newsweek) u broju od 22. decembra 1975. donosi sledeću informaciju: »Nastavnici će držati (u koledžima i na univerzitetima) više od l.000 kurseva iz naučne fantastike...«
Naučna fantastika (u daljem tekstu: SF) postala je predmet naučnog proučavanja. Postoji već nekoliko stotina knjiga posvećenih proučavanju SF književnosti. Tokom godina, neki termini su se izdvojili kao ključni termini specifični za ovu oblast kritike. Prema tome, može se govoriti o posebnom terminološkom aparatu za proučavanje SF književnosti. Od posebnog su značaja sledeća dva termina:
- glavni tok (mainstream); ovaj izraz označava »glavnu struju« u književnosti (the main stream of literature); u glavni tok spadaju, na primer, Henri Džems, Teodor Drajzer, Sinkler Luis, Frensis Skot Ficdžerald, Vilijem Fokner, Ernest Hemingvej, Norman Meiler itd;
- geto (ghetto) – ovaj termin označava izolovanu oblast u koju je naučna fantastika bila »zatvorena« tokom prve polovine ovog stoleća; pisci i čitaoci SF nisu se interesovali za druge oblasti literature, a kritičari su ignorisali SF, odbijajući ne samo da joj priznaju ma kakvu vrednost i značaj, nego čak i da uopšte spominju njeno postojanje. Naučna fantastika, zatvorena u svoj geto, izolovana od glavnog toka, nije nikako mogla da postigne ono što neki nazivaju »akademskim ugledom« (academic respectability).
Medutim, ovi termini su podložni kritici. Njihovo značenje nije sasvim precizno odredeno, i oni važe samo kao generalizacije. Nemoguće je tačno odrediti šta sve spada u glavni tok, a šta ne. Proučavanje porekla ovih izraza verovatno ne bi mnogo pomoglo, jer oni nisu nastali kao rezultat nekog teorijskog razmatranja, niti su proistekli iz neke precizne definicije; na primer, izraz »glavni tok«, upotrebljen u ovom smislu, izgleda da se prvi put pojavio u jednom pismu Isaka Asimova, 1957. godine, bez nekog posebnog objašnjenja. Postoji i opasnost da se ovi termini određuju jedan pomoću drugoga, u krug: jedno je ono što nije drugo. Ovo kruženje u definiciji možda se može izbeći na sledeći način: u glavni tok možemo svrstati samo ozbiljnu realističku književnost:
Zločin i kaznu Dostojevskog, dakle, ali ne Sviftova
Guliverova putovanja, niti Servantesovog
Don Kihota. Sem toga, pošto se pri pominjanju glavnog toka često misli na dela visoke književne vrednosti, možda bi se mogla dati sledeća definicija: glavni tok sačinjavaju
najbolja, najuspešnija, opštepriznata dela ozbiljne realističke književnosti. Ali takva definicija ne omogućuje pravljenje preciznog »spiska« literature glavnog toka, jer se ne slažu svi u procenama šta je najbolje i najuspešnije; niti omogućuje opisivanje zajedničkih književnih osobina, književnih vrednosti, itd, glavnog toka, jer se tom definicijom mogu obuhvatiti mnoga vrlo različita i raznovrsna dela. Zapazimo i to, da ovakva definicija glavnog toka, zasnovana na vrednovanju, otvara vrata neispravnom i nedopustivom uporedivanju između
celokupne SF književnosti i
odabrane književnosti drugih žanrova.
Granice geta ne mogu se tačno odrediti, a izolacija nije bila potpuna. Romani
Hrabri novi svet (1932) Oldouza Hakslija i
1984 (1949) Džordža Orvela privukli su znatnu pažnju još u onim periodima kad su se pojavili. Doduše, upravo ta dva romana nisu označavana nazivom SF, nego drugim nazivima; ali taj paradoks ne menja činjenicu da to jesu SF romani, i da su uspešno prešli iz geta u glavni tok.
Termini »glavni tok« i »geto«, i pored pomenutih slabosti, mogu veoma dobro da se koriste u analizi.
Probijanje iz geta u glavni tok nije bilo ni brzo ni lako. Jedan od poznatijih SF kritičara, Dejmon Najt (Damon Knight) na kraju svoje knjige
U potrazi za čudesnim (In Search of Wonder)daje sledeću ocenu: »... naučna fantastika je prošla kroz pola stoleća koncentrisanog razvoja u podzemlju, u getu... Ima nagoveštaja da ona sada (1966) počinje da izlazi iz tog mikrokozma u glavni tok.« Za taj napredak, od vitalnog značaja je kritika; a upravo naučnoj fantastici je nedostajala prava, kvalifikovana, a u isti mah nepristrasna kritika. Godine 1956. kritičar Antoni Baučer (Anthony Baucher) je konstatovao: »U naučnoj fantastici, kritika... se pojavljivala gotovo isključivo u amaterskim publikacijama...«
Neki kritičari su izgleda smatrali da SF uvek »sadrži« nešto drugo, na primer »ideje«, a da nije po sebi vredna, kao književnost. Tomas Klerson (Thomas D. Clareson), govoreći o stavu kritičara prema SF pre 1960. godine. kaže: »... od samog početka, njihovo interesovanje... se koncentrisalo na ideje, a odbacivali su svaku mogućnost da je razmatraju kao literaturu. (...) Nekoliko kritičara je insistiralo da je treba ocenjivati na osnovu njene književne vrednosti, ali oni sami nisu tako činili.«
Ursula Le Gvin (Ursula Le Guin), autor SF priča i romana visoke vrednosti, izjavila je krajem 1974: »Mislim više nije moguće sprečiti profesore da se iskrcaju na Aldebaran. Oni su stigli. (...)... po prvi put, mi u SF getu počinjemo da dobijamo kritiku — ne sažeta odbijanja, od strane literarnin snobova, niti eksplozije hvaljenja i kuđenja od strane... privrženika, već pravu kritiku...«
Dakle, naučnoj fantastici nisu potrebni kritičari sa predubeđenjem, pozitivnim ili negativnim, već objektivni kritičari.
IIBilo je već mnopco pokušaja da se formuliše tačna i neosporno validna definicija SF; ali dosad nisu uspeli, ili se bar na američkoj sceni nijedna od tih definicija nije izdvojila kao izrazito najbolja ili opšteprihvaćena. Razloga za to ima više: sam izraz
science fiction ima svoju istoriju, i svoje protivnike (neki pod inicijale SF stavljaju reči
scientific fiction, ili
speculative fiction, ili
scientific fantasy, itd.); razne definicije odražavaju različita shvatanja SF, njene prirode i uloge; i najzad, vrlo je teško, a možda i nemoguće, odrediti tačnu granicu izmedu ovog žanra i drugih žanrova. (Ovo utoliko pre, što ni sam pojam »žanr« tj. »rod« nije tako jednostavan i pouzdan kao što što se na prvi pogled čini.) Evo nekoliko pokušaja definisanja naučne fantastike.
Enciklopedija Britanika: »Naučna fantastika (je) literarni žanr razvijen pretežno u XX veku, koji se bavi naučnim razvojem ili otkrićem koje je, bilo smešteno u budućnost, u fiktivnu sadašnjost, ili u pretpostavljenu prošlost, superiorno u odnosu na, ili prosto drugačije nego, ono što je poznato da postoji. (...) (Potrebna je) bar površna vernost stavovima, metodima i terminologiji nauke«. Ovako sročena definicija tačno odgovara onome što je Dejmon Najt rekao, ismevajući pokušaje tačnog definisanja SF: »Ja ne znam za ijednu besplodniju raspravu, i neću vam dosadivati nijednom od onih mučeničkih tevtonskih konstrukcija u koje su kritičari pokušavali da uhvate naučnu fantastiku...«
SF pisac Teodor Sterdžen: »Dobra naučnofantastična priča je priča koja sadrži ljudski problem, i ljudsko rešenje, a koja se uopšte ne bi dogodila bez svog naučnog sadržaja«. Ova je definicija vrlo dobra, ali zapazimo da je to definicija ne SF a, već
dobrog SF a.
Otac modernog američkog SF a, urednik i pisac Hugo Gernzbak, dao je 1926. sledeću definiciju: »Pod naučnom fantastikom podrazumevam onu vrstu priča kakve pišu Žil Vern, H. Dž. Vels i Edgar Alan Po — šarmantnu romansu isprepletanu naučnim činjenicama i proročkim vizijama«. (Ovaj prevod na srpskohrvatski nije sasvim adekvatan, ali nema potrebe da ovde razmatramo terminološka pitanja zbog kojih je prevođenje otežano). Ova Gernzbakova definicija danas ima uglavnom samo istorijsku vrednost.
Robert Filmus (Robert M. Philmus) je dao, u svojoj knjizi iz 1970. godine, vrlo opširnu definiciju SF; u predgovoru, tu definiciju je ovako sumirao: »Početna tačka ovoga rada, dakle, jeste određivanje u čemu se naučna fantastika bitno razlikuje od drugih vrsta fantazije. Moj zaključak, zasnovan na ispitivanju onih radova koji po opštem mišljenju spadaju u taj žanr, glasi, da se naučna fantazija odlikuje retorskom strategijom primenjivanja više ili manje naučnog obrazloženja, da bi se čitalac podstakao da obustavi neverovanje u fantastično stanje stvari«. U ovoj definiciji upotrebljen je dobro poznati pojam »obustava neverovanja« (suspension of disbelief). Filmus očigledno smatra da je pojam
fantazija širi, a pojam
naučna fantastika uži; da je SF samo jedna od nekoliko vrsta fantazije; i nastoji da utvrdi u čemu se sastoji
differentia specifica kojom se SF razlikuje od tih drugih vrsta fantazije.
Neobičnu definiciju dao je Brajan Oldis (Brian W. Aldiss), pisac i istoričar SF: »Naučna fantastika je traganje za takvom definicijom čoveka i njegovog statusa u vasioni, koja će važiti pri našem sadašnjem odmaklom ali konfuznom stanju znanja (nauke) i (SF) je karakteristično izlivena u gotskom ili postgotskom kalupu«. U ovoj definiciji najbolji je početak; tačno je da SF može doprineti odredivanju ljudskog statusa u vasioni. Tačno je da su postojale istorijske veze izmedu takozvanih gotskih romana i SF; ali metafora o »gotskom kalupu« nije prihvatljiva. Ono što definiciju najviše kvari jeste olako izrečeno tvrdenje da je nauka danas u »konfuznom« stanju.
Pisac SF Robert Hajnlajn (Robert Heinlein) smatra da je SF »... (književnost) u kojoj autor pokazuje da je svestan prirode i značaja one ljudske aktivnosti koja je poznata kao naučni metod, pokazuje da je jednako svestan velike količine ljudskog znanja već sakupljenog tom aktivnošću, i uzima u obzir u svojim pričama efekte i moguće buduće efekte naučnog metoda i naučnih činjenica na ljudska bića«. Međutim, po ovoj definiciji, u SF bi spadao i roman Sinklera Luisa
Arousmit (Arrowsmith), i mnogi drugi romani u kojima se pojavljuju naučnici i naučna otkrića, a koji nisu SF.
Autor ovog rada ne namerava da ovde prezentira neku sopstvenu »tevtonsku konstrukciju«, jer to, s obzirom na temu rada, nije potrebno. Medutim, iz metodoloških razloga neophodno je razjasniti
razliku između naučne fantastike i fantazije. Citirane definicije su pokazale da nemaju svi autori isto shvatanje te razlike. Mogućna su, uglavnom, dva osnovna shvatanja te razlike:
[list=1]
- SF je jedna vrsta fantazije;
- SF i fantazije su dva različita, zasebna žanra.[/list:o]
Nije isključeno da ova dva shvatanja koegzistiraju, to jest da oba istovremeno budu tačna, pod uslovom da se reč »fantazija« shvata na dva različita načina. Ako podelimo celokupnu književnost na dva »dela« i to na ozbiljno realističko prikazivanje realnog sveta u kome živimo, u okviru onih znanja koja su opšte–poznata i opšte–prihvaćena, i na »sve ostaJo«, onda to »sve ostalo« možemo nazvati fantazijom a SF vrstom fantazije. Ali takva podela ima dve mane: prvo, ona se može sprovesti samo po cenu grubog zanemarivanja stvarne složenosti i raznovrsnosti književnosti; i drugo, upravo kad se pojam »fantazija« shvati tako široko, on postaje nekoristan za proučavanje SF. Dakle, tako shvaćeni pojam »fantazija« upravo zbog svoje širine, postaje neupotrebljiv za praktičan rad u oblasti u kojoj se nalazimo.
Zbog toga, a i iz drugih razloga, mnogo je bolje opredeliti se za uže shvatanje pojma »fantazija«. Ja tako i činim. Prema tome, jedna od ključnih teorijskih postavki na kojima se ovaj rad zasniva jeste sledeće: naučna fantastika i fantazija su dva zasebna žanra. Naravno, ima mnogo graničnih slučajeva, mnogo dela sa elementima i SF i fantazije, ali postoje i mnoga dela koja se mogu jasno i pouzdano svrstati u SF, i mnoga druga koja se mogu isto tako pouzdano svrstati u fantaziju.
Na engleskom jeziku, termini science fiction i fantasy sasvim dobro služe da označe ta dva žanra.
U našem jeziku, poseban problem je reč »fantastika«. Pitanje je, da li »fantastika« uključuje u sebe i SF i fantaziju? U našoj kulturnoj sredini, u dosadašnjoj upotrebi, to,se, izgleda, nije razjasnilo. Meni se čini da je najbolje i najpravilnije postupiti ovako: kao približne sinonime shvatiti izraze »poetska fantastika«, »fantastika« i »fantazija« — tako da sva tri označavaju isti žanr; a samo i jedino izraz »naučna fantastika« da označava drugi žanr.
»Hajnlajn je jedan od onih koji pbvlače čvrstu liniju između naučne fantastike i fantazije...« — kaže Dejmon Najt, i zatim citira reči Roberta Hajnlajna o tome:
»Fantazija se stvara na taj način, što se ili negira realni svet in toto (u celosti), ili se bar uzima za temelj priče jedna ili više premisa za koje je priznato da su neistinite — vile, mazge koje govore, putovanje kroz ogledalo, vampiri, primorska država Beomija, Miki Maus. Ali naučna fantastika, bez obzira koliko fantastičan njen sadržaj može izgledati, uvek prihvata celokupni stvarni svet, i celokupno ljudsko znanje o realnom svetu, kao okvir za ono što zamišlja«. Isak Asimov takođe izričito kaže, da su SF i fantazija dve različite oblasti. On smatra da je fantazija »... isto tako imaginativna kao i naučna fantastika, ali nije ograničena zahtevom da ima naučnu plauzibilnost«.
Jedan od poznatijih pisaca starije generacije (pre drugog svetskog rata) Mari Lenster (Murray Leinster), ovako sagledava svet:
»U stvarnom svetu, sve sledi prirodne zakone. Nemoguće stvari se ne događaju. Za sve što se dogodi postoji objašnjenje. To objašnjenje povezuje taj događaj sa drugim stvarima. Ne postoje izolovani fenomeni. Postoje samo izolovana zapažanja, i ponekad pogrešna zapažanja. Ali sve realno je racionalno.«
I Džems Bliš, pisac i kritičar SF, razlikuje SF i fantaziju. Na primer, za izvesne pisce kaže da »... uopšte nisu pisci naučne fantastike... Oni su pisci čiste fantazije.«
Ursula Le Gvin, koja je pisala i SF i fantaziju, takode veruje u postojanje razlike između njih. Sledeći njen citat poslužiće kao uvod u objašnjenje razlike izmedu ta dva žanra. Le Gvin smatra da je jedan od osnovnih kriterijuma za vrednovanje SF »... kriterijum intelektualne koherentnosti i naučne plauzibilnosti« i nastavlja:
»Osnovni kanon u fantaziji je, naravno, sledeći: možete sami da stvarate zakone, ali zatim morate da ih se pridržavate. Naučna fantastika ovo prefinjuje: možete sami da stvarate zakone, ali unutar izvesnih granica. Naučno–fantastična priča ne sme da se ogluši o ono što je nauka utvrdila, i, kao što je to Čip Dilejni rekao, ne sme da poriče ono za šta je poznato da je poznato. A ako to i čini, pisac mora biti svestan toga, i mora da brani slobodu koju je sebi dao...«
Za razlikovanje SF od fantazije, ključni termin je po mom mišljenju plauzibilnost. Ovaj termin se odnosi na naučno–tehničke aspekte dela. Plauzibilnost nije isto što i naučna tačnost, ili verovatnoća naučne tačnosti, u pitanju je jedna posebna osobina, specifična za SF, pa je zato potreban i zaseban termin. Jedna pretpostavka naučno–tehničke prirode, izneta u SF priči, biće plauzibilna ako se može dovesti u sklad sa naučnim znanjem, ali ne u smislu da se s njim podudara po sadržaju i obimu, već u smislu da se ta pretpostavka može postaviti u one prostore kojima nauka još nije ovladala, a da ne dođe do suprotnosti izmedu te pretpostavke i poznatih naučnih činjenica. Plauzibilnost nije mogućnost da nešto bude naučno potvrđeno, već pre nemogućnost da bude opovrgnuto od strane onih koji poznaju dostignuća nauke. Drugim rečima, da bi bila plauzibilna, takva pretpostavka ne mora da bude deo nauke; potrebno je samo da ne bude nespojiva sa naukom. U ovom kontekstu, moglo bi se čak reći: plauzibilnost je odsustvo nespojivosti sa naukom.
Na primer, još ne postoji nikakav »fotonski« raketni motor za svemirske brodove; ali nema naučnih osnova da se kategorično tvrdi da nikad i nikako neće moći da bude konstruisan takav motor. Prema tome, pretpostavka o takvom motoru je plauzibilna.
Pisac SF može da načini i pretpostavku koja je na prvi pogled u suprotnosti sa nekom naučnom činjenicom, ali tada on treba, kao što je rekla Ursula Le Gvin, »da brani slobodu koju je sebi dao«, to jest da pruži neko objašnjenje, obrazloženje, i to u skladu sa naučnim načinom mišljenja i naučnim pogledom na svet. Na primer, naučnici danas smatraju da je brzina svetlosti gornja granica brzine u vasioni i da je u principu nemoguće tu brzinu nadmašiti; ali pisac SF može da prikaže i putovanje u svemir većom brzinom, uz objašnjenje da je na primer, u XXI veku otkriveno da Ajnštajnova teorija ipak nije bila tačna, itd. Na taj način pisac povezuje svoju pretpostavku sa širim, sveukupnim naučnim pogledom na svet.
Fantazija, kao književni rod, odlikuje se nedostatkom plauzibilnosti, otvorenim i punim prihvatanjem onoga za šta se zna da je nemoguće i neistinito.
Pošto nauka napreduje, dešavalo se da neka SF priča bude plauzibilna u vreme kad se pojavi, a nekoliko godina ili decenija kasnije da više ne bude plauzibilna. Koliko je samo priča o avanturama na Veneri, na poljima, šumama, jezerima te planete! — a danas znamo da ta planeta ne izgleda tako, već ima atmosferu od skoro čistog ugljen–dioksida, pod pritiskom koji iznosi izmedu 50 i 90 atmosfera, i sa temperaturom izmedu 400 i 500 stepeni Celzijusa. Neka od najboljih i najlepših dela ovog žanra na ovaj su način zauvek zastarela. U takvim slučajevima, moramo da konstatujemo da je priča bila plauzibilna, ali više nije.
U pogledu stila i načina izlaganja, SF priča nipošto ne mora da bude, i zapravo ne treba da bude, opterećena detaljnim naučnim i tehničkim objašnjenjima na svakom koraku; a plauzibilnost ne mora da bude savršena, potpuna. Naučna fantastika nije dramatizovani udžbenik fizike.
Još jedan termin značajan za proučavanje SF je koherentnost. SF priča je koherentna, ako ima logički početak, sredinu i kraj, ako su njeni delovi povezani i međuzavisni, tako da čine logičku i smisaonu celinu. Fantazija ne mora uvek biti koherentna.
Sada je moguće reći: beletristički tekstovi sa dramskom radnjom koji prikazuju zamišljena putovanja u svemir spadaju u SF ako su u.velikoj meri plauzibilni i koherentni; a ako nisu, onda spadaju u fantaziju ili u neku drugu književnu vrstu.
