JAHALI SU PEŠKE OD NORVEŠKE DO ČEŠKE...

[crippled_avenger]

Drugi solo projekat Daily Wirea je vestern TERROR ON THE PRAIRIE s kojim je Gina Carano odlučila da pokaže zube posle cancelovanja na seriji MANDALORIAN zbog nekih desnih stavova koje je iznela i od njih nije odustala.

Dallas Sonnier je zadužen za produkciju a on iza sebe ima jedan od cenjenijih modernih vesterna - BONE TOMAHAWK - koji je što se mene tiče bio hrpa besmislica, odmah da naglasim. TERROR ON THE PRAIRIE je neuporedivo superiorniji film.

BONE TOMAHAWK je režirao S. Craig Zahler, reditelj koji će kasnije izgraditi par excellence autorsku reputaciju sa filmovima BRAWL IN CELL BLOCK 99 i DRAGGED ACROSS CONCRETE, ali to taj film ne čini manjom nebulozom. S druge strane, TERROR je režirao Michael Polish koji je na ovaj posao došao sa FORCE OF NATURE i nekoliko naređanih DTV projekata skromnog dometa.

Sonnier je probudio ono u njemu i Polish ovde potpisuje jedan od svojih najboljih filmova. Uprkos tome što ne mogu da kažem da sam u ovom filmu uživao, TERROR je jedan hardkor naturalistički vestern opsade, u kom Polish pravi neke jako ozbiljne estetske izbore. I u pogledu vođenja priče, i odnosa i ritma. U tom pogledu, podizanje Polishovog nivoa u odnosu na ono gde se on nalazi trenutno je evidentno.

Ovo nije prvi put Sonnieru da je digao reditelja iznad nivoa na kom je bio. Setimo se Rankina na RUN HIDE FIGHT, od kog se takav film nikada ne bi mogao očekivati, i ovo je školski primer, kada bi nekoga zanimalo da se školuje za te stvari kako producent podigne reditelja na viši nivo.

Film meni lično nije bio prijatan ali ne mogu da osporim da je dobar. Nisam uspeo da se povežem sa Ginom Carano kao ženom iz XIX veka jer je naprosto njeno lice prezategnuto modernim metodama i kad god ima krupan plan imamo utisak da je zalutala odnekle, ali ovo je u suštini peckinpahovski vestern gde svi likovi imaju neke motive koji su kompleksni, samo je neko više zao a neko malo više dobar. I u tom pogledu, ako imamo u vidu negativca kog igra prononsirani konzervativac Nick Searcy koji neprekidno traži pouku u Bibliji, ovo je više old school vestern nego neka konzervativna propaganda, izuzev što film nije Woke, što je - uslovno rečeno - običan i deluje kao nešto što bi snimio recimo Barry Shear početkom sedamdesetih, da ne kažem Sam Fuller (a njih dvojica su kao što znamo overili jedan film).

U odnosu na standarde vesterna, ovaj shvata žanr ozbiljno i ulazi u blagu dekonstrukciju. Oslanja se na tropey rešenja ali gradi i ozbiljne psihološke odnose a obračuni su posebno zanimljivi jer svi junaci loše pucaju i imaju velike teškoće da pogode jedni druge.

Nekome će ovaj film biti dosadan i to je legitimna primedba. Meni svakako nije superuzbudljiv ali mi je bio dinamičan. Pod tim podrazumevam unutrašnju dinamiku koja postoji, odnose među likovima koji se menjaju. I što je najvažnije, iako je ovo u osnovi film o ženi u nevolji (već drugi Daily Wire film o ženi pod opsadom i u nevolji) niko ovde nije naivan, i situacija ne eskalira zato što se dešava nešto što junaci koji su žrtve nisu u stanju da naslute. To svakako raduje kao opredeljenje autora.

TERROR ON THE PRAIRIE je svakako premija za ljubitelje vesterna, jedno novo i ubedljivo izvođenje podvrste poznog žanrovskog formata u kome smo uživali i koji se ponajbolje održao do danas.

* * * / * * * *

[crippled_avenger]

Jack Nicholson se u svojoj drugoj režiji okrenuo jednom žanru koji je bio veoma omiljen u Novom Holivudu, a to je vestern. I snimio je veoma zanimljivu vestern komediju GOIN' SOUTH. Dok je DRIVE, HE SAID bio film u kom glavnu ulogu igra Bruce Dern a Jack radi pod jakim uticajem tada aktuelnih strujanja ne samo u američkom već i u svetskom, pa i tadašnjem jugoslovenskom filmu, ovde je on zvezda - a film je "mekši", pitkiji, manje agresivan ali i dalje u domenu dekonstrukcije žanra.

GOIN' SOUTH ne dobacuje do Siegelovog BEGUILED ali jeste film o muškarcu kog su na neki način zatočile žene. Jack Nicholson igra razbojnika, nekadašnjeg Quantrillovog saborca, koji skonča na vešalima i spase se tako što ga izabere Mary Steenburgen da joj bude muž, a u tom kraju je moguće da situirana neudata žena brakom spase bitangu sa vešala.

Kada ga spase, za razliku od drugih ruiniranih babadevojaka koje koriste razbojnike za seks, ona sa svojim želi da pravi rudnik a on vremenom iako želi da bude ciničan i da je nekako prevari kreće da se zaljubljuje i biva vođen jakom seksualnom privlačnošću, naročito kad mu se ona predstavi kao devica.

Jack i Mary su fantastični, i ovo nije ni BEGUILED nije ni MULES FOR SISTER SARA, ali je dobar film na svoj način. Christopher Lloyd nije toliko dobar i previše je karikaturalan kao lawman u tom kraju. Ipak, on i Mary će se naći u sličnim okolnostima kod Zemeckisa u trećem BACK TO THE FUTURE.

Ne znam da li je Lloydovo iskustvo sa tog snimanja uticalo na njeno kastovanje i da li je Nicholsonova vestern komedija imala neku ulogu u tome, ali teško je ne pomenuti tu poveznicu.

Nicholson je veoma ozbiljan reditelj u vizuelnom pogledu i u svakom od tri filma koja je režirao osetio se uticaj majstora sa kojima je radio ranije. Ovde ima funkcionalan, sveden pristup, ali ni po čemu ne zaostaje za realizacijom kakvu bi inače imao film ovog tipa.

* * * / * * * *

[crippled_avenger]

SHOWDOWN AT BOOT HILL Gene Fowlera Juniora je B-vestern sa Charlesom Bronsonom u glavnoj ulozi. Reč je o njegovom ranom radu, crno-belom filmu od sedamdesetak minuta, sa relativno zanimljivom pričom, solidnom glumom, dobrim korišćenjem generic vestern setova ali bez mnogo akcije pa ni dinamike o priči u kojoj deputy ne može da unovči ucenu jer niko ne želi da identifikuje begunca kog je ubio.

Premisa je zanimljiva ali se nedovoljno razvija u odnosu na to, a posle inicijalnog obračuna, akcije praktično i nema. Otud, ovaj vestern se izražava pre svega u formi melodrame što nije baš najidealnije za Bronsona.

No, imajući u vidu format, ovo je solidan rad.

* * / * * * *

[crippled_avenger]

Will Smith je dugo pokazivao želju da radi sa Melom Gibsonom kao rediteljem, čak i pošto je pao Cancel, ali svoj melgibsonovski film snimio je sa Fuquom kao rediteljem.

Nije problem u tome što Fuqua nije Mel, već zato što ni na jednom nivou nema senzibilitet kojim bi mogao da uzdigne osetljivi materijal na viši nivo.

EMANCIPATION je film o Whipped Peteru, ikoni abolicionizma u Americi, robu čija su unakažena leđa na fotografiji postala simbol oslobođenja robova. Znači, priča je aktuelna ali osetljiva u pogledu kako se može uraditi i ideja iza ovog projekta jeste da se ne pravi neka istorijska biografska melodramska rekonstrukcija već jedna veoma "elementalna" priča o čovekovoj borbi za opstanak.

Bill Collage je napisao veoma jednostavan, sveden scenario u kom se Peter postavlja kao lik i onda kreće u bekstvo pred "lovcima" na odbegle robove i film se posle pola sata pretvori u film-potere. I u tom pogledu ovo zaista jeste pretendovao da bude APOCALYPTO našeg vremena. Problem je u tome što osim Willa Smitha koji se odlično snalazi u glavnoj ulozi i pravi neki most između stvarne ličnosti i akcionog heroja, sve ostalo u filmu je vrlo "konvencionalno", i onda to sve meni deluje prazno.

APOCALYPTO je takođe sveden ako bismo sagledavali karakterizaciju i sklop događaja ali realizacija je takva da se zauzima veoma aktivna pozicija, subjektivna, snažna, sa dosta duha u pogledu apsurdnosti pojedinih situacija. U EMANCIPATION vizura je veoma "objektivna", u nekim scenama se čak oseća kao da nema ni jasne direkcije u tome šta je ugao iz koga će se postaviti i pri početku ima nekih scena izvedenih iz nekoliko dosta uopštenih pokreta kamere, bez jasnog protagonizma u kadru ili detalja koji sugerišu neke narativne zamajce. Ostavljam mogućnost da sve ovo bolje izgleda u bioskopu sa tim širim planovima i da glumačka igra privlači pažnju gledaoca, ali na malom ekranu mnoge od tih scena deluju ispražnjeno od energije zbog te uopštenosti vizure.

A onda kad nema tog filmskog izraza, Collageov dosta sveden scenario, namerno baziran na arhetipskim situacijama i odnosima deluje takođe vrlo prazno.

Naravno, ovo je ozbiljno izveden film, sve ovo o čemu govorim jesu efekti nekih autorskih odluka na moj utisak. Moguće je da nekom drugom to deluje efektnije nego meni.

Mnogo sam očekivao od fotografije Boba Richardsona, jednog od najboljih DPjeva u istoriji filma. Nažalost, dobili smo jednu agresivno "ispranu" sliku dovedenu do crno-belog, i ponekim akcentom u boji. Ovo rešenje mi deluje kao neka aluzija na filmove o Holokaustu koji su crpili snagu iz takve fotografije, ali nažalost ovde se taj efekat nije desio, pa to rešenje deluje tako pretenciozno. Fuquini pogrešni zahtevi i agresivna rešenja u koloritu oduzela su sve atribute kojima sam se nadao od Richardsonove fotografije.

Sama realizacija i svi elementi verovatno zaslužuju * * *  ali moj utisak je nažalost bliži * *