Novi evropski krimi film!

[Kunac]

OK, topic je možda preambiciozan, ali mislim da ga vredi pokrenuti. U poslednje vreme Italijani, Francuzi, Španci i drugi su me više puta iznenadili odličnim krimi filmovima - bez obzira da li se radilo o neo-nor, neo-giallo, triler ili drugim pokušajima koji se svi mogu podvesti pod kriminalistički film.

Neki od primera/filmova koji su na mene ostavili sjajan utisak:

The Kovak Box (2006)
Nadie conoce a nadie (1999)
Occhi di cristallo (2004)
Qui a tué Bambi? (2003)

Sličnih naslova, naravno, ima još, ali mislim da je nabrajanje ovih nekoliko ovoljno da shvatite u kom smeru idu moje misli...

Imajući u vidu broj kvalitetnih filmova koji se mogu podvesti pod novi euro krimi, evo idealnog mesta da se preporuče neki od naslova.

Pa, da počnemo na najbolji mogući način!

Arrivederci amore, ciao je povratnički film jednog od mojih omiljenih italijanskih režisera (uslovno rečeno) novihje generacije. Poigravajući se sa neo-noir postulatima, Soavi stvara zreo i izuzetno gledljiv film, koji pleni svojim vizuelnim identitetom i nesputanim nihilizmom. M.S. je, na moje veliko zadovoljstvo, pokazao da nije za staro gvožđe i da još uvek može da isporuči odličan film... Nadam se samo da će češće snimati. Film je emitovan prošle srede na RTS-u, a na netu su se konačno pojavili engleski titlovi, tako da sada ne postoji rezlog da ne pogledate ovaj odličan krimić asap!

[Джон Рейнольдс]

Arrivederci će Megacom uskoro da izda na DVD-ju. Sad izbacuju Valley of the Wolves, ako nekoga zanima.

[crippled_avenger]

Ima li neko titlove za Schoendoerfferov TRUANDS. Imam ga na DiVXu a ne mogu da ga gledam, a bas pripada ovom pravcu...

[ginger toxiqo 2 gafotas]

...i ja sam napokon pogledao ARRIVEDERCI, AMORE, CIAO...nadao sam se samo da se Soavi, dugo odsutan sa polja ozbiljnijih uradaka, ne ugruva ili izbruka, a kraj film sam dočekao prijatno iznenađen i blago ushićen viđenim... maestro očigledno nije izgubio mustru i isporučio je skladno ukomponovanu, drčnu i glatku kombinaciju osavremenjene pikarske formule i surovosti novog milenijuma... ARRIVEDERCI, AMORE, CIAO je dostojanstven i diskretan ogled značajnog i umešnog autora na temu pravljenja filma koji prati tradicionalne konvencije, ali u isto vreme i pokazuje svest o novimjim gibanjima...malo mi je bilo teško da povežem stvari na samom početrku (verovatno zbog manjkavog engleskog titla, a italijanski ne znam ni da beknem!), ali sigurna ruka majstora me je bez cimanja i truckanja provela kroz gustu mrežu priče...BRAVO!!!

***BRAVO i za Allesija Bonija za odmerenu glumu tokom čitavog filma!!!

[Kunac]

Ne le dis à personne je isporučio sa praskom. Baziran na bestseleru Amerikanca Harlana Cobena, ovaj francuski krimić - sa suptilnim elementima akcionog filma - ima sve potrebne sastojke za 2 sata uzbudljive zabave...

Zaplet je intigantan: osam godina pošto mu je ženu ubio serijski ubica, doktor Alexandre Arnaud 'Alex' Beck dobija mail koji nagoveštava da je Margot ipak živa. U priču se upliću rodbina i prijatelji, policija i plaćene ubice... Ono što sledi je uzbudljiv triler, koji donosi jednu od najboljih scena potere u poslednih nekoliko godina.

Guillaume Canet, najpoznatiji po svojim glumačkim ostvarenjima u filmovima The Beach i Vidocq, je zadužen za režiju, a stajanje iza kamere mu odlično ide od ruke! Canet, koji je '73 godište, je pokazao izuzetno režisersko umeće što, imajući u vidu njegov status sex simbola, opovrgava tvrdnju da lepi i mladi ljudi nisu najpodobniji za posao režisera. (On u filmu ima i malu, ali izuzetno važnu ulogu.)

Od glumaca meni je najpoznatija bila Kristin Scott Thomas, a u glavnim ulogama se pojavljuju François Cluzet (koji užasno podseća na - doduše lepšeg - Dustina Hoffmana), i Marie-Josée Croze.

[ginger toxiqo 2 gafotas]

...NE LE DIS A PERSONNE jeste dosta dobar uradak i dosta govori i o rediteljskoj kompetenciji Gillauma Caneta (čija jedina mrlja je brak sa onom tukom Dianom Krueger!), koji se dosta dobro izborio sa dosta gustim štivom i zbilja usloženim zapletom literarnog predloška Harlana Cobena (  kod nas zastupljenog sa 4 Lagunina prevoda)...film ima svojih posrtanja, mada tek nekolicinu, ali to nadoknađuje finim vezom i Canetovom sposobnošću da Cobenov efektno, ali u biti, srednjačko pismo obogati smislenom stilizacijom i dosta raskošnijim režijskim zahvatima, čime u istovreme čini dragocen odmak od tipičnih Europa Corp produkcija, koje suštinski predstavljaju prepisivačke hollywoodske srednjetokovske naslove ali sa žigom 'made in France'...NE LE DIS A PERSONNE ide dosta koraka dalje i u odnosu na produkcijsku sabraću i na sam Cobenov literarni predložak, sveden, programerski, dakle dosta filmičan to start with...

...jedina krupnija zamerka je odabir Francoisa Cluzeta za tumača glavne uloge prvenstveno po godinama ne odgovara liku koji tumači....[/b]

[ginger toxiqo 2 gafotas]

...NE LE DIS A PERSONNE iznenada, prethodnog četvrtka, stigao i u ono malo srpskih bioskopa...proverite-overite, vredi cene ulaznice!!!

[ginger toxiqo 2 gafotas]

...pogledao sam i OUTLAW, četvrtu režiju Nicka Lovea (FOOTBALL FACTORY, THE BUSINESS), film koji teži ka meni uvek dragoj pod-kategoriji osvetničkih filmova ( sa DEAT WISH i FIRST BLOOD kao logičnim i očitim izborima), koji se bavi uvek plodnom pitalicom( može/ mora li se protiv/van sistema???), ali i ovoga puta Nick Love zapinje u glibu epigonstva( sa uzorima kao što su uvek mnogo nadahnutiji Peter Medak, Danny Boyle i/ili Michael Winner, od kojih N.L. mnogo prepisuje, ali se, nažalost, ne drzne i da malo doipisuje ili rmxuje!!!)...nije loše, ali moglo je mnogo bolje; u krajnjem slučaju, na više truda su ovde obavezivali Sean Bean, Danny Dyer (SEVERANCE) i Bob Hoskins...preporuka za sve ljubitelje UK krimića, narečenih imena i filmova koji igraju na sigurnu kartu, pa kud puklo da puklo...

[marduk]

Zaista, sjajni naslovi su pomenuti na ovom topiku...

...ne računajući izvanredni Occhi di Cristallo, ovako bih rangirao odgledane filmove (po volumenu pruženog mi užitka):

Ne le dis à personne
Nadie conoce a nadie
Arrivederci amore, ciao


Napominjem da su u pitanju nijanse, svaki od ovih filmova mi je prijao na svoj način.

Čim se uhvatim adeesel jataka, skidam i ostale naslove.
No, Kunče, slobodno apdejtuj topik s vremena na vreme  

[Morticia]

Ko je video Tell no one na velikom platnu, video je. Filma više nema a vredeo je svaki dinar karte.  

[Morticia]

Guillaume Canet, najpoznatiji po svojim glumačkim ostvarenjima u filmovima The Beach i Vidocq, je zadužen za režiju, a stajanje iza kamere mu odlično ide od ruke! Canet, koji je '73 godište, je pokazao izuzetno režisersko umeće što, imajući u vidu njegov status sex simbola, opovrgava tvrdnju da lepi i mladi ljudi nisu najpodobniji za posao režisera.  

Hajde pojasni, bogati.

Trebalo bi da je poznat i iz Love bites, s Asiom Argentom, u najmanju ruku.

[Kunac]

Obično se od mladih glumaca ne očekuje da uspešno zagreju režisersku stolicu. Guillaume Canet je '73 godište, imajući u vidu star status koji ima u Evropi mogao je još dugo da se samo bavi glumom - što je, u krajnjem slučaju mnogo manje odgovoran i zahtevan posao od režiserskog.

Canet je reskirao - i profitirao. Probao je nešto novo (doduše, treba imati u vidu da mu Ne le dis à personne nije prva režija) i pokazao da je multitalentovan - mislim da niko nije očekivao da će biti toliko kompetentan režiser (ja sigurno nisam)...

[Kunac]

No, Kunče, slobodno apdejtuj topik s vremena na vreme  

Avec plaisir! A i vi slobodno predložite neke naslove ako vam podlete pod ruku.

[Kunac]

Podstaknut činjenicom da sam uživao u 28 WEEKS LATER, odgledao sam prethodni film režisera Juana Carlosa Fresnadilla - INTACTO (kod nas preveden kao ČISTILIŠTE - DVD je dostupan po ceni od 99 dinara).

Leonardo Sbaraglia i Eusebio Poncela igraju glavne uloge u ovom španskom krimiću intigantnog zapleta:

An enigmatic tale of four people whose lives are intertwined by destiny are subject to the laws of fate. They discover that luck is something they cannot afford to be without as they gamble with the highest stakes possible in a deadly game from which only one of them will emerge intact. There is Tomas, a young thief and the sole survivor of a horrific plane crash; Federico, who survived a massive earthquake and discovered he has the power to rob those around him of their good fortune with a touch; Sam, a casino owner who is the ultimate survivor after losing everything but his own life in the terrible conflagration that enveloped Europe during the Second World War; and Sara, a policewoman who walked away from a car crash that killed her family and becomes obsessed with uncovering the truth behind a clandestine gambling ring where death and luck intermingle

I pored toga što se ne radi o remek-delu, lepo je videti jedan inteligentan i pregledan film o kome srpska kinematografija, po svemu sudeći, može samo da sanja.

[ginger toxiqo 2 gafotas]

...Fresnadillov INTACTO je pismen, upečatljiv, elegantan i intrigantan triler, uz dodatak malo, taman koliko je prava mera, euro-ezoterije da ga oneobiči i jasno se vidi šta je to Fresnadilla preporučilo Hollywoodu, a zanimljivo je što se Freesnadillo, posle dosta usložnjenog u INTACTO, odlično snašao i u redukovanjiem zapletu u 28 WEEKS LATER...

...a INTACTO, sem prezerviranog i dokazano odličnog Eusebia Poncelle, krasi i jedan od mojih ljubimaca gorepomenuti Leonardo S. (Plata Quemada, In the City Without Limits...)

[Kunac]

Zanimljivo je da je Fresnadillov prvi hollywodski film bolji od onog što je radio u domovini. To je redak slučaj - setite se samo Aje, Nakate i drugih...

[ginger toxiqo 2 gafotas]

...greh bi, i to povelik, bio ne spomenuti i ne pohvaliti režiserski uradak Michelea Placida ROMANZO CRIMINALE, gangstersku dramu gotovo epskih razmera o grupi prijatelja, lokalnih probisveta a kasnije i sve krupnijih riba u svetu kriminala... očito je da Placido poseduje dovoljno štofa za režiju, očito je i da je sa velikim trudom i ogromnom pažnjom pristupio realizaciji ovog dela, gotivo sve je na mestu, ali ovom naslovu sreću kvare samo dve, ali bitne, stvari:

1. nešto osobeno, što bi film izdvojilo iz gomile (Placido ovde uzima pelcer od dokumentarističkog pristupa jednog Dina Risija, reecimo, a malo je štrpnuo i od Soavijevog ARIVERDCI..., u kom je i sam, malo pre toga igrao- odlični i razumni uzori, ali manjka nešto baš njegova, pa sve i da se ispostavi da je to pogrešan odabir!!!)

2. ovaj film, uz brojne kvalitete koje poseduje, naprosto vapi za montažerskim redukovanjem jer, mada se priča prostire preko 20 godina i kroz nju prođe dosta, dosta likova, minutaža od 150 minuta gore-dole je, ipak, too much!!!

***ipak, odličan, hrabar pokušaj vredan iskren preporuke bez mnogo zadrške!!!

***za estete u duši, smernica u filmu igraju, možda, i najlepših euro-glumaca u 30something kategoriji- Anna Mouglalis ( pre par godina, pohodila i FEST!) i Kim Rossi Stuart...    

[blasphemer]

Malo se kasno ukljucujem u diskusiju ali...
Dr Kunac wrote:

Ne le dis à personne je isporučio sa praskom. Baziran na bestseleru Amerikanca Harlana Cobena, ovaj francuski krimić - sa suptilnim elementima akcionog filma - ima sve potrebne sastojke za 2 sata uzbudljive zabave...

Zaplet je intigantan: osam godina pošto mu je ženu ubio serijski ubica, doktor Alexandre Arnaud 'Alex' Beck dobija mail koji nagoveštava da je Margot ipak živa. U priču se upliću rodbina i prijatelji, policija i plaćene ubice... Ono što sledi je uzbudljiv triler, koji donosi jednu od najboljih scena potere u poslednih nekoliko godina.

Pre godinu i po dana sam bio gadno bolestan i lezao u krevetu skoro dva meseca. Bio sam potpuno izolovan i ceste posete su biloe iskljucene, tj. zabranjene. Najgori period sam prilicno brzo prebrodio pa sam mogao da citam i citam i citam.... Tako sam procitao sve sto je bilo neprocitano na mojim policama, a nesto citao i ponovo. Kukao sam da mi se donese nesto i sestra mi je donela jednu gomilicu novijih izdanja, uglavnom Laguninih. Izmedju ostalih, bio je tu i roman pominjanog Harlana Kobena, bas ovaj po kojem je snimljen film. Ne mogu da se setim kako se zove. Knjiga je sranje!!!   Eto, namucio sam vas ovolikim tekstom samo da bih to rekao.  

[Ghoul]

Knjiga je sranje!!!

da, ali ti si hevimetalac.

[Kunac]

Malo se kasno ukljucujem u diskusiju ali...
Dr Kunac wrote:

Ne le dis à personne je isporučio sa praskom. Baziran na bestseleru Amerikanca Harlana Cobena, ovaj francuski krimić - sa suptilnim elementima akcionog filma - ima sve potrebne sastojke za 2 sata uzbudljive zabave...

Zaplet je intigantan: osam godina pošto mu je ženu ubio serijski ubica, doktor Alexandre Arnaud 'Alex' Beck dobija mail koji nagoveštava da je Margot ipak živa. U priču se upliću rodbina i prijatelji, policija i plaćene ubice... Ono što sledi je uzbudljiv triler, koji donosi jednu od najboljih scena potere u poslednih nekoliko godina.

Pre godinu i po dana sam bio gadno bolestan i lezao u krevetu skoro dva meseca. Bio sam potpuno izolovan i ceste posete su biloe iskljucene, tj. zabranjene. Najgori period sam prilicno brzo prebrodio pa sam mogao da citam i citam i citam.... Tako sam procitao sve sto je bilo neprocitano na mojim policama, a nesto citao i ponovo. Kukao sam da mi se donese nesto i sestra mi je donela jednu gomilicu novijih izdanja, uglavnom Laguninih. Izmedju ostalih, bio je tu i roman pominjanog Harlana Kobena, bas ovaj po kojem je snimljen film. Ne mogu da se setim kako se zove. Knjiga je sranje!!!   Eto, namucio sam vas ovolikim tekstom samo da bih to rekao.  

Moguće da je njesra. Nisam je čitao. Mada, mnogo zavisi i od prevoda. Poznato je da u Srbiji prevodi ko stigne, tako da kvalitet trpi.

[blasphemer]

Ghoul wrote:

blasphemer wrote:
Knjiga je sranje!!!  


da, ali ti si hevimetalac.

Bio sam. Mada, neki (mahom pankeri) kazu "jednom metalac, uvek metalac".

[blasphemer]

Kunac wrote:

Moguće da je njesra. Nisam je čitao. Mada, mnogo zavisi i od prevoda. Poznato je da u Srbiji prevodi ko stigne, tako da kvalitet trpi.

Knjiga je klasican triler. Nisam siguran da uopste smem da kazem tako nesto ("klasican triler") jer sam takve knjige citao kad sam imao 12 godina (Ladlam, Lustbader, Morel, i sl.). Koliko se secam, stil je ravan, isprazan, likovi nemaju bas neku dubinu, motivi nesigurni, klishei na svakom koraku... Zaplet je ono sto je glavno (valjda tako i treba u ovakvoj vrsti romana), tempo je dobar,  roman jeste filmican, tako da me ne cudi sto je ekranizovan. Doduse, covek (Koben) je genije u odnosu na nekog Majkla Konelija (isto Lagunino izdanje) koga sam takodje tada citao - to je djubre nad djubretom.  

[crippled_avenger]

Pogledao sam NE LE DIS A PERSONNE Guillaume Caneta, courtesy of Ginger.

Nema ništa radosnije nego Srbinu prikazati francuski film koji ima tempo i strukturu američkog. Prvo, to je prilika da se napaćeni sunarodnik malo odmori od dosadnog i eurocentričnog francuskog filma koji inače gleda misleći da će se uz njegovu pomoć kulturno uzdići i prkositi Americi. Drugo, zato što tom prilikom Srbin pomisli kako je eto Evropa na pragu da pobedi američku hegemoniju na planu repertoarskog filma i da će jednog dana Evropa dostići holivudski standard.

Otud totalna egzaltacija Canetovim trilerom i ja sa emocijama koje su je izazvale apsolutno saosećam, braćo napaćena. I ja isto priželjkujem uzdizanje evropkog repertoarskog filmas pošto je to dobro i za Evropu i za Holivud.

Samim tim, svaki evropski film koji opomaže estetskom i komercijalnom preporodu repertoarskog filma podržavam. Takođe, podržavam i rad Bessonove kompanije EuropaCorp koja najviše radi na tome.

Čini mi se da sam u Gingerovom nešto ranijem postu našao primedbu na polovičnost EuropaCorpovih projekata, i kako je baš canetov film prevazilazi. Međutim, meni se čini da je baš njegov film tipična Europa Corp aproprijacija. Naime, dok Gingeru smetaju Europa Corpove kopije američkih i azijskih akcijaša, ja s druge strane nisam presrećan kako se u Canetovom filmu vrši Europa Corpova aproprijacija francuskog depalmijanskog remek-dela L'APPARTEMENT.

Iako će sada ispasti kako sam ja branilac fragilnog, eteričnog, nežnog evropskog filma, kod caneta se u stvari desilo obrnut proces onom koji inače primenjue Europa Corp. Dakle, dok oni s jedne strane još pojednostavljuju fiormule holivudskih filmova i prilagođavaju nekim svojim specijalnostima i dostignućima (parkour i sl.), u ovom filmu s druge strane uzimaju koncept evropskog, francuskog trilera, chabrolovskog ili corneauovskog tipa i približavaju ga američkom filmu kroz egzekuciju.

Naime, mnogi francuski krimići su i ranije bili bazirani na američkoj literaturi, ali su uglavnom bili realizovani na tipični evropski način. Međutim, Canetov film pokušava da dostigne američku egzekuciju, sa kadriranjem koje kao da je preuzeto iz najmodernijih američkih filmova i radnjama koje svojom eksplicitnošću, pa hajde da kažem i nerafiniranošću vuku u pravcu krajnje standardizovanog trilera poput FUGIRTIVE i sl.

Uz sve to, film ima seriju priličnih scenarističkih grešaka koje ni glumci ni Canet koji je očigledno sasvim raspoložen za vizulenu ekspresivnost ne mogu da poprave. I tu dolazimo do onoga gde Canet banalizuje L'APPARTMENT. Naime, on brutalno kombinuje lirsku priču o opsesiji i večitoj ljubavi sa vrlo konkretnom i vrlo sleazy pričom o korumpiranom lokalnom moćniku na tragu CHINATOWNa i te dve tendencije ne uspeva dobro da spoji, usled čega na smenu i imamo lirske rediteljske pasaže sa neočekivano visceralnim obračunima. Konačno, ceo spoken word rasplet razotkriva koliko se zapravo malo stvari otkrilo kroz radnju i koliko je stvari ostalo nerešeno i moralo je da se objasni kroz jako mnogo žvake, prikrivene fleš-bekovima koji su tek samo malo filmičniji vid pasivnog pripovedanja.

Zbog svih ovih razloga, ova tanka Cobenova priča u većem delu filma deluje prilično prazno i ne nosi potrebnu energiju.

Međutim, ako se vratimo na početak teksta, ovo svakako jeste film koji vredi podržati samim tim zato što je reč o delu predisponiranom da bude komercijalni hit i raskine sa napornim tendencijama francuskog filma koje ga dodatno izoluju.

Upravo neki ovako pristojan film je podsetnik na kom bi nivou trebalo da budu KLOPKA ili ČETVRTI ČOVEK pošto je vo snimljivo i u Srbiji.

Međutim, za neku maksimalnu ocenu ovaj film ipak nije.

[crippled_avenger]

Pogledao sam OUTLAW Nick Lovea, courtesy of Ginger.

Film je izuzetno zanimljiv i predstavlja još jedno parče enigmatične slagalice zvane Nick Love. Naime, Nick Love je unikatan redirtelj po tome što je kada se pojavio u osvit invazije Guy Ritchieja, Matthew Vaughna i slične ekipe imao sva obeležja njihovog talasa u filmmakingu ali je isto tako bio krajnje antiglamurozan, Za nijans8u manje flashy nego oni, mnogo više je u svoj rad izvesne socijalne tenzije i tradicije britanskog društveno angažovanog filma, dok je s druge strane donosio lakoću izlaganja i plošnost likova na nivou Zdravka Šotre.

Pa ipak, uprkos tom čudnom miksu raznih uticaja i ograničenih sposobnosti, Nick Love mi je ostao zanimljiv reditelj i uvek rado gledam njegove uprkos neizlečivim problemima.

OUTLAW se nadovezuje na sve poetičke koncepcije koje Nick Love ima, s tim što ovoga puta nudi svedenu vigilante priču o grupi Londonaca koji su svaki na svoj način iznevbereni od strane sistema i odlučuju da uzmu pravdu u svoje ruke.

Ono što je vrlo zanimljivo to je da Love u ovom filmu nudi širok raspon motiva, od naivnosti i agresivnosti mladog rasiste, preko neuklopljenosti ratnog veterana, manipulativnosti starog policajca koji ne želi više da bude sporedni šraf u sistemu do ljudi koje je sistem zaista izneverio kada je trebalo da kazni počinioce zlodela protiv njih.

I onda naravno Love to sve uradi najpovršnije moguće, međutim, taj potencijal nerazvijenog dobrog filma provejava kroz ceo OUTLAW.

Ako na to sve dodamo da Love vrlo otvoreno preuzima osvetljenje, kadriranje i montažu Tony Scotta i da mu je ovo vizuelno najintrigantniji film, onda OUTLAW zaista i može sda stoji kao jedno ozbiljno oštećeno ali osvežavajuće ostvarenje.

[crippled_avenger]

Pogledao sam INTACTO Juna Carlos Fresnadilla, courtesy of Ginger.

Moram priznati da me je film pre svega rastužio pošto sam se setio koliko smo se moji drugovi i ja 1999. ložili da u Srbiji pravimo filmove po uzoru na novi španski žanrovski film, likove poput Amenabara i Gila, a u međuvremenu su stvar otišle toliko u kurac da mi je potrebno da pogledam film ne bih li se setio na šta sam se ložio.

Za koju godinu ću se verovatno jedva sećati i šta sam završio i sa čim sam diplomirao.

INTACTO je film iz 2001. godine i ne predstavlja baš vrhunac tog pravca. Reč je o mešavini kockarskog noira i latinskog magijskog realizma.

Koncept koji Fresnadillo prdstavlja je ingniozan, bazira se na ideji da postoje ljudi koji mogu drugima da kradu sreću, međutinm, negde od prve trećine filma, Fresnadillo ne zna tačno šta da radi sa tom idejom, i film poprima prilično rutinske obrise.

Međutim, reč je o zanimljivom i superiorno koncipiranom komadu, prilično pristojne tehničke egzekucije koje uglavnom uspeva da drži pažnju, ali ipak nije onoliko pametan koliko misli da jeste. Fresnadillo j posle ovoga otišao u Holivud i snimio 28 WEEKS LATER.

Tako prolaze dobri dečaci.

[VlaD]

Hvala na preporuci za Kovak box. Vredelo je pogledati.

[Ghoul]

NE LE DIS A PERSONNE
G. Canet
**(*)       3-
ja ne znam dal smo gledali različite filmove – vi ste bili u prilici da ga gledate u bioskopu, a ja overio divx, možda je ovo na divxu neka duža, dosadnija, površnija verzija – ali ja ne videh (skoro) ništa od kvaliteta koje mu pripisaste.
pre svega, ne mogu da se složim da je ovo, kako dimzel reče, "film koji ima tempo i strukturu američkog."
tempo je suviše spor za jedan triler, i u ovom obliku film teško da bi mogao biti upotrebljiv na USA tržištu, a naročito bioskopskom. nedostaje mu udica i narrative drive, ono što sledi posle prologa je suviše mlitavo odrađeno, a loš kasting glavnog glumca (s tim se slažem) dodatno ubija zaista slabo gledalačko učešće u priči.
struktura je takođe ne-američka, sa tim preglomaznim "da ti čiča kaže" 20minutnim objašnjenjem na kraju, koje je možda moglo da se prihvati u nekom agata kristi tv filmu iz 70ih, ali u nečemu što bi da bude nova nada evropskog krimi filma u XXI veku? gimme a break!
zaplet je suviše razuzdan, raštrkan, nema konciznost i usmerenost američkog žanrovskog filma, a melodramski momenti su jadno neubedljivi, sa tim patetičnim flešbekovima na dečicu koja urezuju svoje inicijale u koru drveta itsl.
znači, niti me uvukao u misteriju svojom traljavom naracijom, niti me je previše uzbudio u svojim triler pokušajima (sem u par navrata koji nisu tako loši – recimo, extenzivna scena u parku i otmica-mučenje-oslobođenje posle nje), niti mi je svojim violinama zagudio tako da mi dirne plačni nerv.
odgledah, bez mnogo dosade ali i bez previše unošenja, slegnuh ramenima i rekoh: 'aha, pa dobro.'
dimzel je u ostatku svog osvrta solidno ukazao na određene nedostatke, i u načelu se slažem s njim. ovo je jedan sasvim prosečan film za mediokritete.

[crippled_avenger]

NE LE DIS A PERSONNE
struktura je takođe ne-američka, sa tim preglomaznim "da ti čiča kaže" 20minutnim objašnjenjem na kraju, koje je možda moglo da se prihvati u nekom agata kristi tv filmu iz 70ih, ali u nečemu što bi da bude nova nada evropskog krimi filma u XXI veku? gimme a break!

Mislim, da sam se u svom osvrtu pozabavio spoken word razrešenjem kao velikim problemom, međutim, to je upravo tekovina američkog krimi filma. Upravo američki tradicionalni krimići imaju te spoken word rasplete, s tim što se naravno u poslednje vreme to sve manje primenjuje, ali to je ultrameričko rešenje.

Pogledaj kanonske krimiće i naći ćeš tu poštapalicu, mislim da Kunac to može i detaljnije da objasni.

Struktura i tempo su američki s tim što ti zanemaruješ jednu važnu stvar, film brže prođe kad ti glumi Mel Gibson u kadru a ne ovaj no namer, tako da treba uzeti u obzir i glumačku podelu.

Američki film bi eventualno bio možda manje samozaljubljen prema nekim scenama koje bi odletele u montaži, ali strukturalno to je to, sa sve junakom koji potpuno against better judgement prasne u akcioni set-piece kad mu najave inspektore, ako to nije američki film, šta je onda?

[crippled_avenger]

Dugo sam čekao da pogledam novi Schoedoerfferov film TRUANDS. Imao sam ga na DiVXu ali bez titlova, što me je dodatno mučilo, i konačno sam ga video u bioskopu posle jedne prilično neuspešne ekspedicije u Art Museum kada nisu hteli da ga puste mrkoyu i meni.

No, konačno sam ga pogledao i što je najvažnije nije me razočarao iako u očekivanja i sve ostale investicije u opvaj film bile velike.

Schoedoerffer kao reditelj napreduje iz filma u filma. Meni je AGENTS SECRETS bio odličan a u TRUANDSu u odnosu na taj film uspeva da bude sažetiji, i energičniji, i ponovo isporučuje francuski film koji ni po čemu ne zaostaje za američkim a zadržava francusku temu, jezik i sve ostalo.

Schoendoerffer je jedan od reditelja koji uvek iznova pokazuju da je moguć model evropskog repertoarskog filma koji ne zaostaje za Amerikom i da apsolutno nema potrebe za odlaskom u Holivud već da se Holivud može napraviti kod kuće.

TRUANDS je tvrda priča o gangsterima koja odličnom egzekucijom uspeva da osveži tradicionalna opšta mesta koja svet gangstera nosi u sebi, već tradicionalno. Svet francuski gangstera je naravno jedan od najfetiošističkijih i TRUANDS ga dekonstruiše u maniru SORANOSa s tim što su HBO intervencije prisutne unutar scena dok je struktura gangsterske priče očuvana.

Svet unutar scena je brutalan, a gangsteri su prikazani vrlo realistično kao uplašeni mentoli koji se manje ili više kontrolišu. Vrlo je zanimljivo podvučena njihova opsednutost seksom i gomila ženskog polusveta koja ih okružuje gde žene nisu tretirane kao fatalne, kao element koji razara mušku grupu, već kao nusproizvod kapitalizma dovedenog do ekstrema u svetu gangstera kojim vladaju mentoli a postoje i osobe dovoljno željne novca i komfora da su spremne da ih trpe.

Poseban kuriozitet je to što se junaci između ostalog bave i trgovinom belim robjem tako da imamo i scenu koja se dešava u Crnoj Gori kada dovode novi skup žrtava sex traffickinga.

Akcione scene u filmu su intenzivne i maestralne i mislim da ih se ne bi postideo nijedan holivudski reditelj. O stepenu krvoprolića koji se u njima dešava da ne pričam. Odavno nisu tako živopisno prikazane posledice korišćenja vatrenog oružja na ljudima.

Sa dosta intenzivnim kadriranjem, sa dosta kadrova iz ruke, odličnom upotrebom ambijenata, i što je karakteristično za Schoendoerffera, voznog parka, TRUANDS je jedan zaokružen repertoarski pogodan.

U dramaturškom smislu, film podseća na Michael Manna, dakle nema puno pripovedačkih intervencija, Schoendoerffer nas ubacuje u sred scene i postupci likova kroz situacije nam pričaju priču. U tom smislu, film zahteva koncentraciju i mogao binekome ko nije toliko zainteresovan za temu da se učini malo konfuzan.

U svakom slučaju, uživao sam u TRUANDSu.

* * * 1/2 / * * * *

[Kunac]

Gangsteri jesu skup opštih mesta, ali je egzekucija na nivou koji svakako zavređuje pažnju svakog crime film posvećenika. Oduševila me je ekonomičnost filma koji bi, da se našao u rukama nekog pretencioznijeg reditelja, trajao bar 40-ak minuta duže. Ovako, u 90 i kusur minuta, imamo jednu eskplozivnu priču, prepunu likova, nepretenciozno epičnu (znam da je ovo oksimoron, ali ovde baš odgovara), koja nije dosadna ni na trenutak, ali opet ne uspeva ni da oduševi do egzaltacije. Prizori seksa i nasilja (neretko u kombinaciji) su ekstremni, postoji čak i - verovatno nenameran - omaž Hostelu.

Ko voli Benoîta Magimela, neka pohita u bisokop (dok još može), neće se pokajati. Uloga koju ima nije noseća (bez obzira što je prvi na kast listi), ali jeste efektna i važna. Takođe, fanovi Béatrice Dalle će verovatno biti podeljeni oko njenog novog "zrelog" izgleda, ali je njena pojava svakako interesantna i fascinantno zastrašujuća (sada mi je jasno zašto je odabrana da glumi poludelu ženu u À l'intérieur).

Poseban kuriozitet predstavlja pojavljivanje Tomera Sisleya, koji u predstojećoj adaptacija stripa Largo Winch igra naslovnu ulogu (a društvo mu, između ostalih, prave Miki Manojlović, Bojana Panić i Radivoje Bukvić), a koji je pljunuti Dača Ikodinović - samo u nešto tamnijoj varijanti.

[ginger toxiqo 2 gafotas]

...in my book, TRUANDS je jedan od najboljih stranih filmova koji je dobacio do nasih bioskopa...kreće od opstih mesta iz tog pod-žanra, ali sa njima barata sa dosta veštine, suptilnosti u izvedbi (F.Sch. uz akrobatsko umeće i dosta pregledno vodi priču sačinjenu od usložnjavanja plota i umnožavanja sukob unutar grupe od tuce bitnih likova) i ekstremizma (po pitanju prikazanog stepena nasilja)... poređenje sa Mannom je potpuno na mestu a TRUANDS ima ubzaniji i uglađeniji ritam od dva prethodnika istog autora (a i ukupno uzev predstavlja dalje napredovanje, počev od sasvim zadovoljavajućih PRIZORA ZLOČINA preko vrlo, vrlo dobrih ŠPIJUNSKIH TAJNI) što za posledicu ima čist repertoarski, žanrovski film ali sa izrazitim pečatom svoga autora...

*** film se još može pogledati u vazda nepouzdanom Art bioskop Museumu i u Plavoj sali Akademiji 28 u kojoj je jedino garantovana slightly chilly (isključen kalorifer) projekcija, tehnički neispravna sa slikom koja u jednoj polovini ekrana tokom čitavog trajanja znatno gubi na oštrini...

[crippled_avenger]

Poziv na oružje!

http://dobanevinosti.blogspot.com/2007/12/gangsteri.html

[crippled_avenger]

Pogledao sam ARRIVEDERCI AMORE CIAO Michele Soavija.

Drago mi je da se Soavi barem nominalno vratio bioskopskom filmu iako se ni ovaj naslov ne može zaista smatrati pravim bioskopskim pošto se na produkcionom planu kao i u samom rediteljskom konceptu osećaju snažni uticaji italijanske televizijske produkcije.

Međutim, ovaj film je izašao u bioskope i kao takav ga treba i tretirati, s tim što sam ja upravo zbog televizijskih korena spreman da mu oprostim izvesnu monotonost rešavanja scena i upotrebe rediteljskih sredstava koja je Soavi očigledno čuvao za punchline scene.

Pored Soavijevih filmova, o tome da je on opasan zanatlija govori činjenica da je radio second unit na Gilliamovim spektaklima i u ovom filmu svoju zanatslu veštinu pokazuje u nekoliko navrata, naročito u sceni pljačke i obračuna koji usledi.

Međutim, ono što je važnije, postoji nekoliko situacija u kojima pokazuje i svoju horor kompetenciju naročito pirilkom beskompromisne završnice u kojoj se oseća italo dar za rešavanje scene.

Sam po sebi, ovaj film je jedna zanimljiva priča o nekadašnjem teroristi-levičaru, bogataškom detetu koje je pobeglo pred kaznom za teroristički akt u Južnu Ameriku i sada se vraća u Italiju promenjen činjenicom da je počinio izdaju i kreće stranputicom doušništva, brutalnog kriminala, korupcije i konformizna ne bi li ponovo stekao status običnog slobodnog čoveka.

I na tom putu on nema milosti i skrupula i što je najvažnije scenaristi uspevaju da isprate tu liniju do kraja (film je baziran na romanu) koji neću spoilovati, ali kakav inače ne srećemo u tipičnom gangsterskom filmu u kome junaik obično strada zbog poneke preostale skrupule.

Ipak, izvan uvek osvežavajućeg euro-settinga, dosledno sprovedenog karaktera i nekoliko jako dobrih scena, ovo sve je italijanski TV business as usual, dostojan naslednik njihovih komada tipa LA PIOVRA i sl.

* * 1/2 / * * * *

P.S. Ne znam seća li se neko italo političkog trilera THE SALAMANDER, na to sam odlepljivao kao malo dete, sada bih baš voleo da ga osvežim...

[crippled_avenger]

Istorijska pobeda!

Prošle sedmice je TRUANDS imao više gledalaca od PROMENI ME. TRUANDS je imao 31 a PROMENI ME 28.

[---]

samo da se upišem u knjigu i pohvalim:

TRUANDS mi je baš legao, odličan je film, a iskustvo je bilo tim bolje što smo poslušali Kriplov savet i gerilski se organizovali: pozvao sam još troje ljudi u bioskop, i to po najvećem mrazu, ne bi li nam pustili film u Art Muzeju. urodilo je plodom, i svi smo bili zadovoljni.

[Kunac]

---A sad malo Belgijanci---

De Zaak Alzheimer je odličan film! Ako volite tvrd krimić i priče o plaćenim ubicama, potražite ga! Efektno koristi famu koja se pre nekoliko godina u Belgiji podigla oko afere sa pedofilima ubicama, ali ide i dalje od toga...

Režiser Erik Van Looy ima ove godine novi trler LOFT (mislim da nije rimejk Kurosawe, mada se nikad ne zna...), treba na to obratiti pažnju...

[Kunac]

Režiser Erik Van Looy ima ove godine novi trlier LOFT (mislim da nije rimejk Kurosawe, mada se nikad ne zna...), treba na to obratiti pažnju...

LOFT je, ispostavilo se, drugi najgledaniji domaći film u istoriji belgijske kinematografije...

http://www.youtube.com/watch?v=Xw6JKNrDeDQ&feature=channel

Sudeći po traileru - radi se o erotskom trileru. Kinky. Za srpsku distribuciju bi mogao biti preveden kao JEBARNIK...

[crippled_avenger]

Pogledao sam TATTOO Roberta Schwentkea. Ovaj film je bio showcase kojim se Schwentke (doduše školovan u Americi) nametnuo Holivudu gde je započeo solidnu karijeru.

TATTOO je tipičan serial killer film, dosta zakasneo u odnosu na inicijalni SE7EN craze, ali na toj liniji high concept filma. Schwentke ga je uradio vrlo glossy, čak možda i previše za moj ukus jer zbog glossa film u pojedinim delovima gubi na ritmu ili postaje statičan.

Međutim, Schwentke u ovom filmu panično pokušava da pokaže šta sve ume a nesumnjivo je da ume svašta. Međutim, iza te grčevite potrebe da snimi glossy showcase, negde se izgubila priča i dostojantsvo ovog filma kao samostalne celine.

Glumačka podela je takođe bleda, čak i u uslovima nemačkog filma koji baš ne obiluje velikim harizmatičnim zvezdama, čini mi se da je Schwentke mogao naći nešto upečatljiviju podelu. Nedopustivo je da gledalac mora da se trudi da prepozna važne junake jer ih igraju glumci čije se fizionomije lako zaboravljaju.

Dakle, problemi filma TATTOO su suštinski, a suštinom se reditelj očigledno nije previše bavio kad je pravio ovu svoju holivudsku vizitkartu. Ne mogu sad da kažem da je to neka prevelika šteta i da se iza glossy površine krije neki izvanredan film, zatomljen nekim sitnim greškama, daleko od toga, ali TATTOO je mogao biti sasvim solidan serial killer film jer ima prilično precizan scenario koji u pojedinim momentima ovakvog filma deluje potpuno ispušteno a iz grčevite potrebe da ponudi preokret na kraju postane i sasvim obesmišljen.

Besmislenost filma o serijskom ubici na nivou logike priče, naravno, ima svoju tradiciju, setimo se De Palme ili Argenta, ali Schwentke je upadljivo anglosaksonski u svom pristupu i kod njega te nejasnoće nemaju šarm i ne postoji neki dominantan stil kojim bi ih on mogao pokriti.

No, u krajnjoj liniji film je vrlo gledljiv, i možda može biti interesantan čak i nekim vikend-ljubiteljima žanra. Ono što je meni bilo interesantno to je da sam neke uticaje filma TATTOO prepoznao u ČETVRTOM ČOVEKU i moglo bi se reći da su ova dva filma u polazu prilično slični. Uopšte, čini mi se da na našu žanrovsku kinematografiju sve više počinju da utiču uspeli evropski modeli transplantacije žanra, i čini mi se da je to vrlo dobar pravac. Naravno, TATTOO u tom smislu nije najsupeliji model jer je jako derivativan u odnosu na američke izvornike, što je u suštini slučaj i sa ČETVRTIM ČOVEKOM. No, stvari se generalno pomeraju i to je dobro.

* * 1/2 / * * * *

[marduk]

Jel ga ima taj Lebarnik, aka Loft na divxu sa kakvim prevodom?

(Mada cenim da ga nema)

[Kunac]

I Slovenci krimić za trku imaju... kako se pokazalo na ovogodišnjem FEST-u...

Pejsaž br. 2 priredili je iznenađujuće nasilan triler i rado viđeno osveženje u okviru regionalne kinematografije.

Režiser Möderndorfer ne štedi svoje glumce. Scene seksa i nasilja se nižu jedna za drugom i međusobno utrkuju po pitanjima eksplicitnosti i uzbudljivosti. Glavni glumac Marko Mandić i crvenokosa Maja Martina Merljak očigledno nisu imali problema sa razgolićavanjem pred kamerama, a poseban pomen zavređuje scena u kojoj Sergej oralno zadovoljava svoju devojku tokom posete supermarketu.

A tu je i krvoproliće.

Slobodan Ćustić koji glumi ubicu ima pune ruke posla, tako da se u filmu našlo mesta za gaženje kolima, neprijatno dugo vešanje i posebno mučan napad kuhinjskim nožem... Posebnu pohvalu zavređuje fotografija Dušana Joksimovića (Rane, Munje!, Mi nismo anđeli 2 i 3) koja ne zaistaje za najvišim evropskim standardima.

Nažalost, Pejsaš br. 2  nije bez ozbuiljnih mana. Scenario filma nije izbrušen do kraja, što prilično umanjuje ubedljivost filma. Najviše iritira to što likovi previše pričaju i imaju običaj da otkrivaju tajne strancu (Ćustić) koga su prvi put sreli u životu. Naravno, ovaj mehanizam je potreban kako bi se radnja  pokrenula dalje, ali veoma smeta štoje to izvedeno tako scenaristički nevešto. Takođe, scenaristički izbor da neke od činova ubistava ne prikaže, dodatno komplikuju stvar. Na primer, nikada ne saznajemo šta se dogodilo sa Ružicom (slabo iskorišćena Nataša Ninković), a sličnih, u slučaju ovog filma nepoželjnnih, nedorečenosti ima još.

Bez obzira na mane, Pejsaš br. 2 je natprosečan film za ove prostore i pokazuje da slovenačka kinematografija nije ,,mrtva i pokopana".

[crippled_avenger]

Potpuno je neverovatno iskustvo kada u dva dana pogledaš uslovno rečeno dva, ako ne žanrovska, filma, a ono barem filmove koji po nekim odrednicama koriste određene forme pa čak i sadržaje karakteristične za žanrovski film, triler i horor, oba nastala na prostoru ex-SFRJ, i oba odlična.

ŽIVOT I SMRT PORNO BANDE je u tom smislu odličniji jer je reč o filmu evropskog formata, i ni po čemu se ne može porediti sa POKRAJINOM ŠT.2 Vinka Moderndorfera, međutim ni ovaj slovenački film nastao u koprodukciji sa Srbijom nije lišen svog internacionalnog potencijala, iako se ne kvalifikuje kao značajan.

POKRAJINA ŠT. 2 je film u kome je Srbija bila manjinski koproducent i kao takva je filmu pored novca dala i dva važna saradnika. Direktor fotografije je Dušan Joksimović, najpoznatiji kao redovni Dragojevićev DP, a jednu od glavnih uloga igra Slobodan Ćustić. Izuzetno je interesantno videti ovu dvojicu ljudi rekonteksutualizovanih u slovenačkim okolnostima, i sa zadacima bez kojih se ne bi mogao zamisliti ovaj film.

Dušan Joksimović kao DP izuzev velikih Dragojevićevih produkcija nije imao previše sreće sa drugim rediteljima, naročito kada je radio na HDu. Ovaj film je po svom proudkiconom zamahu manji, ali sniman je na filmskoj traci i pokazuje kako Dule ume odlično da se nađe i u kamernijim uslovima, da svoj stil prilagodi srednjeevropskoj upeglanosti i blagoj distanci koju je Modrndorfer želeo kako bi ostvario svoj pipav anrovski koncept.

U filmu koji u sebi meša crnu komediju, triler, slasher i istorijsku konspiraciju, fotografija igra značajnu ulogu pre svega kako bi istovremeno nudila realizam i stilizaciju, u zavisnosti od situacije. Zahtev koji je Moderndorfer postavio pred Joksimovića je nesvakidašnji za naše DPeve, vrlo je složen i Dule ga je odlično obavio, dokazavši da je jedan oa najboljih DPeva u regionu. Kako onda da mu u Srbiji, fotorafije van Dragojevićevih filmova ne valjaju. Odgovor sigurno nije samo u HDu kao tehnici, već verovatno u tome da radi sa autorima koji niti imaju koncept niti mu nameću bilo standard koji mora da dostigne i zadatak koji mora da reši.

Zatim, Slobodan Ćustić je maestralan kao slasher. Njegov slasher je crnohumoran, sav u underplayu, sa odličnom upotrebom onoga što Ćustića inače krasi a to je izvesni spoj šarma i brutalnosti. Ćustić se u ovoj ulozi koristi sredstvma koja se ne razliku puno od onoga što mora da igra u Srbiji, s tim što to ponekad u našem filmu, jer uloge nisu odgovarajuće napisane, deluje kao šmira a ovde ima funkciju. Moderndorfer je dakle pokazao da shvata šta Ćustić može da mu pruži i da je našao ulogu kojoj to odgovara.

Kad je reč o scenariju, Moderndorfer je napisao vrlo interesantan "mali" triler koji kreće kao bezazlena gotovo guyritchiejevska priča (samo zaista guyritchiejevska, nikada ne odluta u TRI PALME ZA DVE BITANGE) a onda polako postaje sve interesantnija, sa sve interesantnijim karakterima, pozadinom koja evocira neke zanimljive istorijsko događaje iz vremena Drugog svetskog rata, obiljem crnog humora i poštenog nasilja. Moderndorfer je odlično prilagodio Ritchieja slovenačkim okolnostima i od njega bi naši autori imali štošta da nauče.

Kada se scenario detaljnije analizira može mu se prebaciti to da se glavni lik nedovoljno transformiše, ali to se može opravdati time što je reč o čoveku koji se stalno pretvara i laže, tako da nema puno vremena da pokazuje neku istinsku emociju. Međutim, unutar tempa koji Moderndorfer nameće (ma koliko paradoksalno zvučalo-slovenački film koji ima tempo) izvesna slabost transformacije glavnog lika može da prođe a marko mandić ga igra sa hladnoćom mladog Daniel Craiga.

Kad je o exploitation ravni reč, film obiluje solidnim nasiljem a još više sočnim seksom za ljubitelje te vrste zabave.

Prikazivanje u Veneciji doduše jeste overstatement kvaliteta ovog filma. Što se moje procene tiče, on može da prođe kao više nego solidno repertoarsko ostvarenje u našim okolnostima, ali sigurno nije nikakva avangardna ili politička pripovest o neprijatnim događajima iz prošlosti. Prošlost se zaista dotiče kao plot device. Moguće je da su elementi prošlosti koji se dotiču kontroverzni, ili istiniti, svejedno, ali ipak ne treba ih izbacivati u prvi plan kada je POKRAJINA pre svega film o sitnom ljubljanskom prevarantu.

S druge strane, moguće je da Moderndorfer u eksploataciji svog filma prepoznao da su istorija i politika dobra udica, pošto je uostalom tema maskra po Sloveniji aktuelna u Italiji (setimo se kontroverzi oko italijanskog TV filma IL CUORE NELL POZZO) jer su 2005. bile godišnjice tih događaja.

Ukoliko je tako, ne mogu ga kriviti. Čovek je radio ono što će najbolje plasirati film, međutim, oni koji očekuju istorijsku priču neće je naći u ovom filmu. U ovom filmu je istorija samo plot device i ništa više. Ipak, sasvim je moguće da je upravo taj segment mračnih oslobodilačkih tajni ono što izdvaja ovaj naslov iz mase sličnih, pa takođe i to treba uzeti u obzir kada se nabraja sve ono što naši autori mogu da nauče iz ovog filma.

Slično kao i u slučaju filma NIJE KRAJ, i POKRAJINA pokazuje da su naši nekadašnji severni sustanari u "tamnici naroda" naučili kako da prave "normalne filmove" dok je nama ta tajna očigledno nestala, ili je možda ukradena i odneta tamo, kao što su svojevremeno srpske fabrike nošene u Sloveniju i Hrvatsku?

* * * / * * * *

[crippled_avenger]

Mislim da će nam Kunac dati konačni sud ovog filma pošto je PREHOD euro-triler smešten između Slovenije i Italije sa nekim giallo elementima i vrlo, vrlo old school atmosferom.

Šta više, atmosfera je toliko old school da ovaj film zaista izgleda kao film iz osamdesetih, i to čak možda italijanski, fale samo Fiati Regate.  Mada ima starih Mercedesa 123.

Ovo je film koji je trebalo da režira Franci Slak, međutim, umro je pre nego što mu je slovenački Filmski Sklad odobrio sredstva. Stoga je film po Slakovim hnacrtima vezanim za scenario i podelu snimio Boris Palčić, mlađi reditelj, inače Slakov đak.

Ne znam u kojoj meri je Palčić pratio neku pretpostavku kakav bi bio Slakov vizuelni stil, ali ovaj film zaista izgleda kao nešto što bi bilo snimljeno u SFRJ tokom osamdesetih, kada je uostalom Slak i ušao u kinematografiju. Štaviše, ono što je meni kao dominantan utisak vezan za ovaj film i jeste taj utisak osamdesetih kod nas. Iako ovakvih filmova tada nije bilo kod nas, PREHOD negde izgleda kao film kakav bi snimili pajkićevci da su se intenzivnije bavili žanrom, i meni je u tom smislu vrlo interesntan. Ruku na srce i dan-danas na FDU nailazi se na ovakve scenarije, nastale iz jednog danas već zastarelog čitanja francuskog neobaroka (bezmalo 30 godina posle početka tog pokreta).

Samim tim, priča proističe iz mešavine art housea i trilera. Film govori o slikaru koji u napadu inspiracije naslika portret nepoznate žene. Na svojoj izložbi, on upoznaje tu ženu i njenim tragom stiže u Trst gde shvata da je ona član jedne misteriozne i kontroverzne međunarodne organizacije a ubrzo i leševi kreću da se gomilaju.

Iako sam očekivao da će autori pokušati da iskoriste trilerski zaplet za neku vrstu pretencioznije, šire metafore, PREHOD začuđujuće ostaje na trilerskoj liniji, a pretenziju zadržava samo u okvirima onoga što mu nudi sama priča.

Rediteljski koncept je sveden, bez previše pozicija i pokreta kamere, vidi se šta rade u širem planu, vidi se ko govori u krupnom planu, i samo u nekoliko scena se film otme i deluje nešto modernije.

Međutim, sam scenario, ma koliko takođe arhaičan na svoj način, zaista je mogao biti predložak za neki 80s old school triler, i nudio je nekoliko ključeva iz kojih se mogao ekranizovati sa više žara, od De palme do Cronenberga. Da SFRJ film osamdesetih nema taj retrko kvalitet bio bih nezadovoljniji opredeljenjem koje je odabrao Palčić.

Znatan deo filma se dešava na engleskom, glumci imaju akcente, ali to je u redu jer je engleski jezik kojim se sporazumevaju Slovenci i Italijani u filmu. Jedinog English-speakera u filmu igra Svetozar Cvetković i iako solidno govori engleski, ipak to nije real deal.

Inače, po kontekstu u koji je smešten, Cvetković u ovom filmu ima lik na liniji Tomasa iz LAVIRINTA.

U poređenju sa LAVIRINTom, PREHOD je zbog svoje budžetske skromnosti, kraćeg trajanja i nepretencioznosti mnogo bolji od LAVIRINTA, premda oba u suštini dolaze iz sličnih retro-kuhinja.

U svakom slučaju, Slovenija je prošle godine imala dva vrlo zanimljiva trilera. POKRAJINA je neuporedvo bolja, ali ni PREHOD nije za otpisivanje.

* * 1/2 / * * * *

[Kunac]

Mislim da će nam Kunac dati konačni sud ovog filma pošto je PREHOD euro-triler smešten između Slovenije i Italije sa nekim giallo elementima i vrlo, vrlo old school atmosferom.

Već tokom sledeće nedelje, jedva čekam da pogledam...

[Kunac]

Ma, bolje da se nisam ni trudio...Okej, jeste zanimljivo sa se u Sloveniji snima nešto ovako hororično-trilerično, ali me nervira što je sve tako nespretno realizovano. Film izgleda kao da je nastao poznih osamdesetih/ranih devedesetih. PREHOD je slovenačka KROJAČEVA TAJNA.

[crippled_avenger]

Pogledao sam odličan danski triler KANDIDATEN Kaspera Barfoeda. Ovaj film je na danskom box officeo uzeo preko milion i po dolara, i koliko shvatam bio je umereni hit, međutim reč je o odličnom nepretencioznom, svedenom repertoarskom trileru koji ne pokušava da otkrije išta novo ali ono što je prepoznatljivo radi dosta solidno i sveže.

Barfoed polazi od klasične priče o čoveku koji jedne noći posrne u noćnom klubu i krene stranputicom preljube da bi sutradan osvanuo ucenjen ubistvom žene sa kojom se hookupovao. Postavka je vrlo klasična ali je na scenarističkom nivou solidno dalje razvijana. Ja sam lično kao dramaturg imao dosta solidnu ideju šta sledi ali svaki od poteza je bio dobar pravac za rollercoaster, i mislim da publika može jako dobro da uživa u twistovima koje Barfoed nabacuje.

Barfoedova inscenacija je energična, sa sjajnim lokacijama, dobrim pokretima kamere koji podsećaju na DOGME ali nisu dogme, dosta pozicija kamere i dozuma tokom dramskih scena koji svemu daju jednu energičnu atmosferu koja izvire iz DOGME ali se može čitati i u 24, CSI ključu, i čak daje svemu neku visceralnost koja igra na repertoarskom tržištu danas, ako uzmemo u obzir Greengrassa ili Berga.

Naravno, KANDIDATEN nije akcija, ovo je pre svega hitchcockovski noir sa izraženim motivom konspiracije, ali i kad dođe do fizičkih konfrontacija, Barfoed se odlično snalazi u njima. Stoga, KANDIDATEN preporučujem ljubiteljima savremenog euiro krimića, a mislim da ni oni koji žele isključivo holivudski fiks neće biti razočarani ovim ostvarenjem.

Njegov jedini problem je u tome što ne nudi ništa previše novo, i ceo žanr je evolutivnom smislu mogao bez njega, što ga ne čini solidnim predstavnikom unutar onoga što je već osvojeno polje žanrovskog izraza.

* * * / * * * *

[crippled_avenger]

Pogledao sam KONGEKABALE Nikolaja Arcela, danski film koji se pojavio negde u slično vreme kada i serija STATE OF PLAY, odnosno nekih godinu dana kasnije. STATE OF PLAY i KONGEKABALE su vrlo slični, što naravno ne znači automatski optužbu da je Arcel ripovao Paul Abbotta, već pre da je vrlo zreo scenarista i reditelj.

KONGEKABALE uspeva da prevaziđe svoju kamernost prilično solidnom fotografijom i kadriranjem, premda uvek ostaje na ivici TV proizvoda, ali TV poizvoda vrhunskog kvaliteta što je za mnoge kinematografije ionako neizbežno, za još veći broj nedostižno.

Ono što je najveći kvalitet filma KONGEKABALE i što ga izdvaja od sličnih filmova o upornim i hrabrim novinarima koji se bore za svoju priču, suočavaju sa zataškavanjima i neprihvatanjima, jeste u tome što sami ulozi unutar priče zapravo nisu preveliki. Ima zavere ali zavera nije prenaglašena, prevelika, ne uključuje neke zastrašujuće centre moći, niko neće ići na robiju kada se sve razotkrije, a opet kroz karaktere Arcel uspeva da nas ubedi kako su ulozi suštinski veliki, i po tome ovaj film zauzima posebno mesto.

Oduvek sam bio ljubitelj danskog žanrovskog filma, međutim u poslednje vreme naročito uživam u njihovim trilerima i počinjem da se čudim kako nisu još zapaženiji, kako njihovi reditelji ne dobijaju veću priliku, i kako se ne otkupljuje više priča za rimejk.

Sasvim je moguće da je razlog u snazi danske industrije koja proizvodi dosta filmova i u kojoj zapravo, slično Koreji, reditelji rade potpuno raznovrsne filmove i retki su oni sa doslednim opusom što čini da većina (osim naravno očiglednih favorita) budu doživljeni kao neka vrsta vrhunskih egzekutora, klasičnih profesionalaca koji ne nude ništa novo. I u krajnjoj liniji, da, zaista ti filmovi retko kad nude nešto revolucionarno, ali isto tako na relativno skromnom budžetu nude vrhunsku reintrepretaciju onoga što je već postignuto.

* * * / * * * *

[crippled_avenger]

Pogledao sam prvi od dva filma o Jacques Mesrineu koji je režirao Jean-Francous Richet. Prvi se zove L'INSTINCT DE MORT i da nije reč o priči podeljenoj od dva filma, mogao bi da računa na neku od najviših ocena. Ovako, ne mogu ga oceniti sa više od * * * .

Richet je imao neuspelu avanturu u Holivudu. Iako solidan film, njegov ASSAULT ON PRECINT 13 nije prošao naročito dobro. Međutim, ono što ga nije ubilo učinilo ga je jačim, iz Amerike se vratio sa zanatskom veštinom i kredibilitetom da privuče veći budžet. Otud diptih o Mesrineu ima budžet od 80 miliona dolara (ilustracije radi MUNICH koji se bavi sličnom epohom, u formi jednog ali zato vrlo dugog filma, imao je budžet od 75) i samo u prvom filmu dešava de kroz cele šezdesete na prostoru od Francuske, preko Kanade i Španije do Arizone.

Rekonstrukcija epohe je briljantna, na tankoj granici između moviea i realizma, na tragu već pomenutog MUNICHa, u smeru kog se ni sam Michael Mann ne bi postideo. Kostimi i scenografija su besprekorni i igraju važnu ulogu u priči.

Richet prilazi Mesrineu sa otvorenim simpatijama. On je glavni lik i njegova motivacija je jasna. Ono što je u domenu iracionalnog a takođe funkcioniše, to je njegova surovost i odvažnost u vršenju krivičnih dela koja ga je učinila atipičnim kriminalcema na kraju i public enemyjem. Iako nije potpuni ludak kao Australijanac iz istinite priče i filma CHOPPER, Mesrineu nisu strani izlivi ludila, ali kako nam ga Richet prikazuje oni su obično vezani za situacije u kojima ga frustrira neka nepravda.

Uprkos ograničenjima koja nameće forma od dva filma (verovatno osmišljena kako bi se film isplatio na blagajnama, to jest kako bi ista publika otišla dva puta da vidi isti film) a ona su pre svega vezana za to da film ne funkcioniše kao koherentna celina, Richet uspeva da postavi dosta dobar zamajac priče i film uglavnom uspeva da prevaziđe okvire tipične hronike o usponu i padu jednog kriminalca, nudi likove za koje se gledalac vezuje i istinski napete situacije. Film se zaključuje cliffhangerom koji nije nepodnošljiv, koga ne zanima dalje nije ucenjen da gleda, ali definitivno film se zaključuje na kraju jednog poglavlja u Mesrineovom životu posle koga je jasno da će doći još zanimljivih događaja. Otud je interesantno da drugi film L'ENNEMI PUBLIC nije dostigao box-office prvog.

Cassell nesumnjivo nosi ceo film i nudi vrlo ubedljivu i harizmatičnu interpretaciju Mesrinea, kako u scenama porodičnog života tako i u akciji. U drugom filmu će mu psaringovati Mathieu Amalric i Samuel Le Bihan pa ćemo videti da li će oni ublažiti njegovu dominaciju.

Richetova rediteljska rešenja su mahom maestralna. Film je smešten u šezdesete i sedamdesete i Richet koristi dosta rediteljskih rešenja iz tadašnjih filmova, pomešanih sa savremenim tehničkim kapacitetima. Richet maestralno koristi depalmijanske split-screenove a direktor fotografije Robert Gantz (kog sam zapazio još u vreme MINDHUNTERSa) uspeva da napravi fakturu slike karakterističnu za tadašnje filmove (verujem da se to još bolje vidi u bioskopu nego na DVD ripu).

U svakom slučaju, čak i u domenu megaspektakla, što L'INSTINCT DE MORT svakako jeste, Cassell potvrđuje svoju harizmatičnost i pokazuje da je što se izbora projekata tiče i dalje najrelevantnija francuska zvezda.

* * * / * * * *

Pogledao sam i L'ENNEMI PUBLIC NO.1, drugi film o Mesrineu.

Nisam pogrešio što sam puno očekivao od drugog filma. Naime, pošto je uvođenje lika i njegovih navika obavljeno u prvom filmu, drugi nudi non-stop akciju koja je sjajno realizovana i pokazuje da Richet nesumnjivo stoji kao vrhunski reditelj repertoarskog filma u svetskim okvirima. U ovom filmu se nije libio da uzme američke saradnike. O DPu sam već pisao ali ovde bih napomenuo da je montažer bio Bill Pankow, De Palmin montažer koji je potpisao neke od njegovih najekscesivnijih naslova. Uzimanje takvog montažera je autentičan evropski touch u maniru "politike autora". Naime, Richet je svesno u mnogim sekvencama o čemu sam pisao u prikazu prvog filma išao De Palminom linijom i ko je bolji čovcek za montiranje tako nečega od De Palminog montažera glavom i bradom.

Kao i prvi film, i ovaj ne može da se kvalifikuje za najvišu ocenu u mom sistemu pošto ne može da stoji kao samostalan naslov. Štaviše, drugi ima još manju autonomiju od prvog. Međutim, drugi film nudi jedan zanimljiv element koji u prvom nije toliko istaknut. Naime, u poslednjih godinu i po dana pojavila su se četiri odlična filma koja govoe o fatalnom spletu kriminala i politike koji je određene kriminalce koštao glave, i štaviše učinio da ih strukture bezbednosti praktično i eleminišu iako bi ih da su se samo bavili kriminalom tolerisale. Prvi je bio savakako THE BANK JOB Rogera Donaldsona koji govori o poznatoj pljački iz 1971. godine i daje jedan pogled na prilično misteriozan događaj u kome je rutinska pljačka odjednom postala obaveštajni zadatak u koji su umešani kako Tajne službe tako i najsurovije kriminalne organizacije. Zatim, tu je DER BAADER MEINHOF KOMPLEX Uli Edela, u kome se jedan nestašan mladić kao što je bio Andreas Baader radikalizuje i postaje čuveni terorista, tu su zatim dva naslova o Mesrineu i naš BEOGRADSKI FANTOM.

Sva četiri (nominalno pet) filmova u glavnim ulogama imaju evropske filmske zvezde koje treba da daju posebnu ikoničnost liku. Jason Statham u celu priču ulazi posle serije fikcionalnih, stilizovanih likova gangstera; Moritz Bleibtreu je imao generalnu probu uloge Andreasa Baadera igrajući mladog nemačkog aktivistu po imenu Andreas u Spielbergovom MUNICHu; Vincent Cassell je odigrao Mesrinea potvrdivši se još jednom kao vrhunski glumac i vrhunska zvezda francuskog filma; i konačno Milutin Milošević u star-making roli u BEOGRADSKOM FANTOMU.

U sva četiri slučaja, reč je dakle o istinitim pričama, realizovanim u maniru repertoarskog filma, sa harizmatičnim glumcima čiji junaci dele sličnu sudbinu. Priče sva četiri filma dele skepsu prema sistemu i stav da je sudbina tih ljudi prelomljena kroz odluku da svoj kriminalni opus obogate političkim stavom.

Mesrine je u tom smislu najbliži grupi Baader-Meinhof jer je imao razvijenu svest o manipulisanju medijima, a u nekoliko navrata u svojoj poznoj karijeri se i pozivao na Baaderovce. Koliko je i Beogradski fantom shvatao moć medija i pozivao radio da najavi svoje vožnje, njegove akcije su trajale prekratko u jednoj previše zatvorenoj državi da bi mogao od sebe da izgradi takvu medijsku zvezdu kao što je uradio Mesrine. Štaviše, Mesrineova potreba da manipuliše medijima na neki način bila je i osnovni motiv u njegovim poznim godinama bavljenja kriminalom.

Kao što sam najavio u prethodnom prikazu, u ovom filmu Cassell ima jače partnere. Le Bihan je solidan ali neupečatljiv, dok je Mathieu Amalric (još jedan alumnus iz MUNICHa) sjajan kao Mesrineov obazrivi ali vrlo lukavi i odvažni kompanjon.

Filmove o Mesrineu je prvobitno trebalo da režira Barbet Schroeder. Iako je Richet zaista uradio vrhunski posao, sasvim je sigurno da bi Schroeder pružio zanimljiv film. Možda bi akcenti bili kudikamo drugačiji, išli više na realizam i političnost, ali je nesumnjivo Richet rasvetlio i tu dimenziju. Filmovi o Mesrineu su primer pozitivnog američkog uticaja na evropski film.

* * * / * * * *

[Kunac]

http://www.imdb.com/title/tt1172230/

Dijamant 13 sam pogledao u bioskopu, u DKC-u, i sasvim se pristojno zabavio... Tj. ne baš zabavio, pošto film nije zabavan, ali razonodio... Hmmm... Pa, nisam se baš ni razonodio... Verovatno, više kao razgalio ili, još bolje, raspilavio uživajući u dragim mi noir obrascima sa kojima Francuzi tako rado barataju.

U filmu glavnu ulogu OGROMNI i MATORI Gérard Depardieu koji je video bolje dane... Danas je francuska verzija Petra Božovića ili bar blizu. Naravno, gluma je na nivou, ali bi filmu koristilo da je za glavnog glumca odabran neko skočniji... Ipak, GD zna posao i to se vidi.

A tu je i Asia Argento. Doduše, u ulozi koja je manja nego što IMDB strana i cast lista obrćavaju, ali Asia je Asia, pa i na kašičicu. Raspravljao sam posle filma sa Gingom da li je njena uloga koncipirana kao omaž tati Argentu, i nismo se usaglasili. Prosudite sami. Ja bih rekao da jeste, ali ne smem više da otkrivam da ne bih spojlovao.

Pariz je u filmu izuzetno prljav, u to vreme je bio štrajk komunalnih službi, što odgovara atmosferi filma. Mračno. Nema šta. Od glave u kesi na početku do paljevine na kraju.

Ritam je malo off, film se povremeno vuče, a ne bi smeo, ali u zbiru je vredan gledanja ako volite tvrde krimiće.

6/10

[marduk]

LOFT ga ima na rapidshareu, sa sve nekim trapavim eng titlima...

[ginger toxiqo 2 gafotas]

Visions.2009.DVDRip.XviD-BeStDivX



http://www.imdb.com/title/tt1418824/