IZLOŽBA KOJU SAM UPRAVO POSETIO

[dark horse]

Umetnički hleb ima sedam kora, tj. oni velik novac negde nekad zarade, ali periodi bez para kad samo stvaraju su veliki, i sve se to istopi.

Samo neko ko nije iz te priče misli da će umetnik pod bilo kojim okolnostima da istrese pare. Neće, niko od njih nikada.

Iz toga je jasno da ta mantra "uzma, a ne daje" nema baš puno smisla ako u davanje računamo novac. Tom logikom svi umetnici su lešinari.

Naravno, to bi možda bilo tako da to "davanje" ne uključuje samo novac. Pa daju upravo svoju umetnost. Daju i benefite poput besplatnog tutorovanja početnika pripravnika (neko bi možda tražio i da mu se plati, s obizirom na reputaciju, potencijalne veze u tom svetu koje će pripravnik dobiti, a koje će sutra moći da naplati, i sl).

[dark horse]

I stvarno neverovatno da D. ovoliko kritikuje Marinu, koja je epitom feminizma, ženske moći i snalažljivosti upravo i zbog količine novca koju zarađuje.

Znači, i moćne žene su na tapetu, nema milost i oprosta ni za koga. Pa čak ni za onu koja svojim životom promoviše nama najsvetije ideje. 

[D.]

A što se tiče "zaključka" da je sve to samo "interpretacija", molim te da više ne završavaš diskusije tako. Uvredljivo je. Mislim, ako je sve podložno relativizaciji i nema činjenica, zašto onda ti umišljaš da činiš dobro? Zašto onda ja ne bih rekla: Meho se tripuje da piše nekakve projekte za EU i time pomaže građanima, a moja interpretacija je on samo želi da se oseti bitnijim i sposobnijim od drugih, koji, eto, nisu imali preporuku (ublažiću termin ovog puta) da se bez fakulteta zaposle u Crvenom Krstu. Ili - Meho se tripuje da je vegan, moja interpretacija je da i tu on sad nešto želi da se oseti posebno i kompenzuje za nešto što nije uradio ili je bio/jeste konformista.

Mislim, ili postoji univerzalno dobro, koje činimo jer je dobro, ili ne postoji? Ako ne postoji, nemoj da se tripuješ da činiš dobro kada ono nikome ništa ne znači.

[dark horse]

Nije ti palo na pamet da si sve to s tim jevrejskim stanom jednostavno umislila na osnovu tračeva?

Abramović je čisto i vrlo često jevrejsko prezime. Pre će biti da su njeni priglili komunizam da sačuvaju imovinu. Jevreji oteli stan nepoznatog jevreja, gazeći nepoznat broj leševa, pri tome ni bar micvah da za pokojnu dečicu organizuju i bar okaju grehe. Zli sebični ljudi. 

[Meho Krljic]

Ama, mislim, za mene je svakako interpretacija i ništa drugo kada se kaže da je umetnik u životu napravio tolike grehe i da treba da se iskupi održavanjem besplatne izložbe. Meni to ne sledi jedno iz drugog pa svakako moram da ga stavim u fioku na kojoj piše "različita mišljenja" i nema svrhe da sa tim dalje polemišem jer sam sve argumente već izneo i samo bih ih ponavljao.

[D.]

Ništa onda. Dođe i meni da se oprobam u otimanju, pa da mi ne bude dovoljno 30.000, nego da uzmem pola miliona, 3 miliona, onoliko koliko za života ne mogu da potrošim, da čak ništa nikome ne plaćam niti dajem u humanitarne svrhe, jer vidim, ljudi to brane, razumeju, pa još nazivaju i renomeom. Uzmi što više, ne ostavi ništa nikome. Uzmi od siromašnih i bednih. Brže, jače, bolje.

Ne, zaista, kad je već sve podložno relativizaciji, nema svrhe braniti neko glupo dobro i pominjati neku svest, etiku. Budeš govnar celog života, odživiš fin život, iza sebe ostaviš pustoš, al si bar ti živeo kao car i kao car umro. Ionako nema ništa dalje i ništa više.

[dark horse]

Pa naravno. Sebičluk je ono što se definiše kao zlo, a dobro je briga za druge, vezivanje za ljude, a ne stvari, materijalno.

Sad, neću da kažem udri i navali, ali hoću proveri gde si sad na toj lestivici, i da li ti samo 3 milona fale da budeš bliže Marini ili je svejedno.   

[D.]

Stičem utisak da je, za razliku od Crne Gore, ovde ona bila malo rezervisanija prema tim vrstama državnih počasti. Podsetiću vas da je pre nekoliko godina imala veliki publicitet u Crnoj Gori (nije imala izložbu) – dobila je ordenje, počasno državljanstvo, davala patetične izjave o njenom crnogorskom identitetu. Ja sam, pre nekoliko godina, pisao o tome jedan tekst upravo pokušavajući da razumem kako jedna umetnica takvog profila i takve vrste radikalne umetnosti kao što je ona prihvata tu vrstu državne ceremonijalnosti.

hehe

https://www.slobodnaevropa.org/a/30175064.html

[džin tonik]

filip k. dik je u tri stigmate predivno srcio jedno scenu: dva aktera, prvi ce, ustani da ja sjednem, a drugi: vidis, rekoh ti, socijalizam je samo filozofija zavisti...

pa sta zurite lijepoj, esteticnoj i savrsenoj zeni u tanjur, izlaze da joj zurimo u sise!

[dark horse]

Iz linka u Telegrafu koji je Meho okačio:

Iz njene knjige "Prolazim kroz zidove" koju je izdao "Samizdat"

- Živeli smo u samom centru Beograda, u raskošnom trosobnom stanu i imali sluškinju. Oduvek sam znala da je naš dom najraskošniji u gradu, a tek kasnije sam shvatila da živimo u jevrejskom stanu koji su zaplenili nacisti, pa kasnije partizani.

Dakle, samo ta jedna njena rečenica. To su činjenice.

Vidimo da u originalnom citatu nigde ne piše "leševi", "oteto" itd. Dakle, to je samo nečija interpretacija vrlo oskudnih činjenica.

Inače, za Marinu je vezan i trač da je promenila prezime iz Avramović u Abramović, da bi zvučalo jevrejskije, što je isto malo čudno s obzirom da joj se burazer koji je baš ne miriše i o njoj priča svašta takođe zove Velimir Abramović.

Ko zna šta se tu izdešavalo, verovatno ne bi saznali sve ni da su joj roditelji još uvek živi ali sve miriše na to da su se jevreji uselili u jevrejski stan koga su oteli nemci. Oteto od nacista, ne od jevreja. Bre, to dođe kao nebeska pravda.

[Kimura]

Kao što rekoh, Marina Abramovič će privući svu pažnju, raspravljaće se o njenom moralnom liku i razvlačiti kontroverze. Kao da se od nekoga ko je u svom umetničkom radu prevarant može u bilo kom drugom pogledu očekivati išta drugo.

[dark horse]

Uvek je najbitnije ko je onaj koji nam priča priču. Žena je umetnica performansa. Sve je kod nje deo performansa, pa i ta njena polu izmišljena polu naduvana životna priča. Šarene slike da raspale ljudima maštu.

Samo ona priča o tom stanu, koji je bio najlepši najveći, pa je imala služavku, verovatno u korsetu, koju je bičovao njen tatica s vremena na vreme. A pre toga je u stanu živeo her Fric, seksualno se iživljavao nad sirotim jevrejkama do smrti, još im je pun podrum seksualnih pomagala koja su iza njega ostala, kao i naprava za mučenje. A Marina silno patila zbog svega toga. 

Njen rođeni brat tvrdi da je njihov otac bio običan partizan, a ne narodni heroj kako sad Marina želi da naduva. Krije da se dvaput udavala. I sl.

[Meho Krljic]

Ljubomir Živkov se svrstao uz D. Znao sam da postoji razlog što nikada nisam mogao da odgledam njegove retrovizore!!111!!!


Jednočlani bojkot

[dark horse]

Ja odo sutra u četiri da vidim da li mi se to sve sviđa ili ne sviđa, pa ću da vam javim.

Šesto kinti izvače poštenom svetu iz džepa za izložbu koja je navodno već plaćena pola miliona nečega. 

[dark horse]

Marina Abramović sutra pred 6.500 ljudi na Ušću: "Nikada nisam govorila pred tolikom publikom, to je kao neka Vudstok umetnost"

https://www.nedeljnik.rs/marina-abramovic-sutra-pred-6-500-ljudi-na-uscu-nikada-nisam-govorila-pred-tolikom-publikom-to-je-kao-neka-vudstok-umetnost/

[dark horse]

Posetio sam i izložbu i predavanje, i dan kasnije otputovao u na letovanje. Kako nemam wireless u hotelu (imam ali nije dž) izveštaj će morati da sačeka neke dve nedelje.

Usput sam na aerodromu pazario i MA biografiju, da upotpunim utiske.

[Kimura]

Pazi se, postaćeš Marinin fan.

[Meho Krljic]

Marina je, razume se, svetska zvezda, ali uz sve kontroverze koje je "Čistač" izazvao, ovo nije jedini gig in town. Na primer, u Petak je otvorena izložba "Moderna" u Legatu (bivšem Ateljeu) Petra Lubarde na Dedinju i mi smo je danas posetili te sa nje nosimo lepe utiske.

Ovo je zapravo izložba kojom beogradska Kuća Legata obeležava petnaest godina postojanja i pravi izbor iz nekoliko važnih umetničkih legata o kojima se stara. Naime, ova organizacija utemeljena je 2004. godine od strane Skupštine Beograda (da ne bude posle da su Demokrate samo krale i nisu baš ništa vredno za sobom ostavile) i mada je srazmerno mala (danas imaju svega sedam zaposlenih), trenutno je zadužena za održavanje i upravljanje nekolikim značajnim umetničkim legatima, počev od, jelte Lubarde, pa preko Milenka Šerbana, Milene Jeftič Ničeve Kostić do Cuce Sokić itd. Ova izložba je izbor iz svakog od ovih legata, ali tu zapravo imamo više umetnika od onih čija su imena na legatima jer mnogi od njih imaju radove i drugih umetnika. Recimo, na ovoj izložbi imamo i jednu moćnu sliku Milana Konjovića (Vojvođanski pejsaži - mada su sve njegove slike koje ste videli manje više to - vojvođanski pejsaž) koja je tu zato što je deo legata Veljka Petrovića.

Elem, izložba kombinuje slike i skulpture i ima prilično, jelte, široko shvatanje moderne. Najstarije slike su iz tridesetih godina prošlog veka - na primer portreti koje je Petar Dobrović tada radio (među njima i jedan Krleža) i koji su modernistički u vrlo prijateljskom smislu, dakle, Dobrović se, iako je imao kubističkih interesovanja, ovde držao realističke predstave i blago ekspresionističkog kolorita i ovo su vrlo tople i "humane" slike u odnosu na nekakav prosek moderne kako ga ja doživljavam - a najnoviji su iz prve decenije ovog i delo su Milene Jeftič Ničeve Kostić koje je žena još živa i aktivna. Odabrana platna Milene JNK su jako lepa i više puta sam rekao ženi da bih rado njena moćna, bojom nabijena, dubinom obdarena ulja velikog formata rado držao na zidu i gledao u njih satima.

Cuca Sokić ima zastupljene radove iz raznih faza pa je tu i par njenih protreta koji su korektni ali su mi njene vrlo geometrijske kompozicije iz šezdesetih koje koriste uglavnom razne nijanse sive i fantastičnu kompoziciju linija bile jedan od hajlajta izložbe. Za ljubitelje nečeg klasičnijeg, valja podsetiti da su modernisti rado slikali i mrtvu prirodu, tu praktično školsku, vrlo staromodnu temu, da izraze modernistički pogled na svet i savremenu, avangardnu tendenciju. Akademik Nedeljko Gvozdenović ima jedno fantastično ulje na kome ima i ptica (dakle, nije striktli mrtva priroda, ali jeste mrtva priroda i po kompoziciji a, bogami i po imenu), pa onda ima jedan Marko Čelebonović koji je kompozicijski vrlo klasičan ali energetski vrlo ekspresionistički, pa još jedan Marko Čelebonović koji je fenomenalan jer izgleda kao da ste "normalnu" mrtvu prirodu zaokrenuli za 30 stepeni...

Sam Lubarda ima nekoliko fantastičnih ulja u crvenom i crnom koja, pa, recimo da po snazi jedino još pokojni Veličković sedi u istoj kategoriji. Gvozdenović ima i nekoliko pejsaža koji su toliko suptilni da skoro da se zapanjite kad počnete da ih analizirate i vidite čega sve na njima nema a da, uprkos smirenom koloritu i pažljivo redukovanoj geometriji imaju vrtoglavu kompleksnost.

Ima i jedan veoma lep akt Milenka Šerbana i još puno slika koje vredi videti.

Od skulptura imate razne stvari, jedan izuzetan akt Rista Stijovića rađen u gipsu a koji je, nastao 1928. godine, mislim najstarija izložena stvar u ovoj postavci, pa onda snažnu Olgu Jevrić sa svojim iskidanim metalom, pa Olga Jančić sa svojim erotizovanim oblinama lišenim ostatka ličnosti itd. itd. itd. Na spratu ima i nešto efemere, raznih pisama i veoma lepih fotografija, uključujući pisma koja je Lubarda dobijao od Tita i Koče Popovića sa pozivima na prijeme (jedan od njih je iz 1975. godine gde ga Tito zove na prijem u SIV-u povodom dolaska Kraljice Elizabete Druge i njenog supruga koji su, eto podsećanja I DALJE NA VLASTI a i Maršal i umetnik su odavno sahranjeni). Tu su i  Lubardin pasoš, članska karta Saveza komunista itd.

Bogat program iako je ovo samo mali izbor iz nekoliko važnih legata a za simboličnih 200 dinara mislim da je izuzetno lepo da imamo mogućnost da vidimo to neko vrlo široko shvatanje domaće moderne i da se podsetimo koliko različitih pristupa i estetika i, eto, energija spada u to (mislim, skulpture Olge Jevrić su praktično zaustavljene eksplozije, ali ima i jedan njen stari portret koji je smireniji i nežniji, dok su skulpture Olge Jančić istovremeno tople, skoro sasvim figurativne a opet izrazito modernističke u redukciji motiva na tu neku, jelte, suštinu iza pojavnog kako je umetnica vidi).

Završne napomene:

- Jedna slika Milene JNK krije nekoliko lepoarda u nečemu što na prvi pogled deluje kao sasvim nefigurativna kompozicija. Meni je to skoro na ivici pop-arta ali funkcioniše i kao čist, prazan, pointilistički rad.

- Postoji i vrlo lepa monografija koja sadrži kompletan katalog izložbe ali i za ovu priliku napisane kritičke tekstove koji daju istorijat rada zastupljenih umetnika ali ih i smeštaju u kontekst kako bi posetilac imao o čemu da kasnije misli. Tu su biografije svih legatora i kolor reprodukcije svih radova sa izložbe, kako Alah zapoveda, pa mislim da je 500 dinara vrlo korektna cena.


- Izložba je dostupna svim danima sem ponedeljkom od deset do pet, što, priznajem nije idealno ali Kuća legata je mala firma... Traje do 31. Decembra.

- Gore od toga je da je Legat Petra Lubarde na Dedinju i da do njega ne ide gradski prevoz a ako dođete svojim, nemate gde da parkirate. Ipak, Topčiderska zvezda je nekih 7-8 minuta udaljena a do nje ide 44 tako da... nije tako strašno.


Ispod su neke od slika koje sam šantavo napravio telefonom kao ilustraciju. Ne gledati ako ste Mića Milovanović. A ni inače.

[dark horse]

https://www.danas.rs/kolumna/aleksej-kisjuhas/to-bih-i-ja-umeo/

[D.]

Ljubomir Živkov se svrstao uz D. Znao sam da postoji razlog što nikada nisam mogao da odgledam njegove retrovizore!!111!!!

Sticajem okolnosti, imala sam priliku da besplatno posetim izložbu i posetila sam je. Marinu sam cenila od ranije i sada mi se tu dosta toga na izložbi dopalo. Ipak, to, eto, ne menja ništa od onoga što sam izjavila i još bih sve to sažela u savršeni Ljubomirov citat:

Ako umetnici nije važno ko ju je pozvao, i kako se njezin domaćin ophodi prema podanicima, zašto bi mene zanimala puka njena umešnost i umetnost? Neću da me privuče, iako znam da je pred tim stvaralaštvom Njujork višekratno padao u nesvest!

Naime, bio si na izložbi, pročitao si njen manifest umetnika. Krši sopstveni manifest u nekoliko odrednica:

Umetnik ne sme da pravi kompromise zbog sebe i zbog umetničkog tržišta

Pravila za umetnikovo posedovanje

Budistički monasi savetuju da je najbolje da posedujemo 9 stvari:

        Jedno odelo za leto
        Jedno odelo za zimu
        Jedan par cipela
        Jednu zdelu za prošenje hrane
        Jednu mrežu protiv komaraca
        Jednu knjigu sa molitvama
        Jedan kišobran
        Jedan otirač da spava na njemu
        Jedan par naočara ako mu je potreban
        Umetnik mora da odluči koji je minimum poseda koji mu je neophodan
        Umetnik mora da ima sve više i više manjeg i manjeg
        Umetnik mora da ima sve više i više manjeg i manjeg
        Umetnik mora da ima sve više i više manjeg i manjeg

Dakle, eto, em je napravila kompromis pa je svuda prihvatila nacionalni diskurs u vezi sa svojim povratkom (Crna Gora i Srbija) i uzela lovu od tržišta koje je prezrela, još je i prekršila sopstvena pravila o posedovanju materijalnih stvari.

Onaj deo manifesta gde kaže da umetnik ne sme da se ponavlja, a imamo performans sa crtanjem pentagrama po stomaku žiletom koji ponavlja nakon decenija, neću da kritikujem ovom prilikom.

Zanimljivo je kako njen manifest nema odrednice prema čovečanstvu, plemenitosti, solidarnosti... i uopšte, potpuno mu nedostaje humanitarna dimenzija. A meni su etika i plemenitost bitni za umetnika kog zovem velikim. Eto, tu ja Marinu ne zovem velikom. I sad, uzela je lovu, pa je uzela, nevelika u mojim očima, te kompromisno i suprotno sopstvenom manifestu, dopustila da je ovdašnji režim iskoristi kao reklamu; režim i dalje ostaje mafijaški i svaka veza sa njim je mrlja na karijeri svakog profesionalca, pa i Marine.

[Meho Krljic]

Meni je sve ovo prejak, nesrazmerno jak diskurs za ovu situaciju. Ideja da je neprihvatljivo da neko sa sedamdeset godina ima različit stav onome koji je imao sa četrdeset ili dvadeset mi je neobična, POSEBNO kada su u pitanju umetnici koji ionako nisu bića racionalnog i hvatati se kod njih za doslednost kao najvažniju vrednost - a kako mi ispada iz svega što pišeš - mi deluje kao promašivanje poente. Kao kad bismo rekli da je kompletan Huysmansov književni rad obesmišljen time što je prvo pisao iz pozicije razočaranog katolika koji se strastveno ograđivao od Boga, vere i crkve a posle im se vratio sa puno ljubavi. Kao kad bismo Boba Dilana smatrali za prevaru što je prvo bio Jevrejin a sad je katolik i svirao ispred pape a nekad se bunio protiv autoriteta itd. itd. itd.

Mislim da nesrazmerno mnogo akcenta stavljaš na Marinino - za umetnike njene generacije praktično univerzalno - identitetsko određivanje u periodu uspona i najbrže evolucije njenog rada. Ista ta Marina je za sebe više no jednom izjavila da je Jugoslovenka kada su je svojatali ovi Crnogorci i oni Srbi pa je sada, u odmaklijim godinama možda bliža ideji da postoji i deo njene ličnosti koji je nosilac nekog osebujnog nacionalnog identiteta i zašto je sad to toliko neprihvatljivo pa da je kenslujemo 100%? Pritom, kad smo kod doslednosti, ti si toliko puta napisala da je ovo sve bedno i lešinarski i neetički a onda si otišla na izložbu jer nisi morala da platiš ulaz 600 dinara. Daleko od toga da mislim da nije trebalo da odeš na izložbu, naprotiv, drago mi je da jesi (u najmanju i najdosadniju ruku je dobro da se vidi nešto što se kritikuje) i ne mislim da te kritikujem zbog toga, ali nadam se da vidiš da i tebi sad neko može da uzme da prenaglašeno prebacuje da si nedosledna jer si sve svoje kritike na račun deficita etičnosti i učestvovanja u promociji diktatorskog režima prenebregla kad se pojavila mogućnost da uštediš 600 dinara. Naglašavam da ja ne mislim tako, ali ga pominjem jer se ovde mnogo toga vrti oko doslednosti a mislim da je to nesrećno odabran centar ove rasprave.

Drugo, Marina je i u ovom veku imala radove koji su se vrlo očigledno bavili njenim regionalnim i nacionalnim poreklom i identitetom, dakle, njen odnos sa ovim pojmovima je jedna tekuća stvar i evoluira. Ako ništa drugo, bilo bi iznenađujuće da otkrijemo da je 2019. godine na istim pozicijama kao 1979. godine, recimo.

Slično je i za ovaj manifest. Mislim, valjda je, za ime Al'laha jasno da je taj manifest delom ideal koji se može juriti, delom provokacija? Nije valjda da je iko ikada mislio da Marina Abramović spava na prostirci na podu, for fak's sejk? On je napisan, vrlo očigledno, u vreme kada je Marina već bila svetski superstar i cepala momačke iznose za svoje izložbe i performanse, nije valjda da je neko ozbiljno seo i gledao da li ona ima zaista samo jedan par cipela pa, kad je video da ima dva, razočarao se? Marina je, uostalom ovo je i čini velikom umetnicom, neko ko je vrlo otvoreno izražavao svoje nesigurnosti, sujete i lutanja, i to što se sa njima suočavala i u okviru umetničkog rada je važan element njenog korpusa.

Naravno da je sasvim fer da kažeš "meni su etika i plemenitost bitni za umetnika kog zovem velikim" i ja svakako ne bih nikom nametao svoj kriterijum za percepciju nečijeg umetničkog rada. Ali treba da imamo na umu da su praktično svi veliku umetnici u poslednjih sto godina bili problematični kao ličnosti u čisto socijalnom smislu (Pikaso? Nesnosan. Dali? Nepodnošljiv. Lu Rid? Hronično užasan prema svima u svojoj okolini.) i da su skoro po definiciji bili bliski establišmentu u poznijoj fazi svoje karijere. It kamz vid d teritori. Ja sam i sam izrazio žaljenje što ovakvu izložbu pravi Vučićev režim a ne neki barem malo pristojniji (uz svest o svim UŽASNIM svinjarijama koje su Demorkati napravili u domenu kulture i grdnim propuštenim prilikama) ali to je zatečeno stanje i ne mogu da krivim umetnika koji je planetarno važan što pristaje da sarađuje sa državom koja po prvi put pristaje da sarađuje s njom.

Bonus: Tri relativno recentno dodate tačke za manifest umetnika (navodno inspirisane druženjem sa Luom Ridom i Lori Anderson):


1. Have a good bullshit detector.
2. Fear nothing and no one.
3. Be tender.

Eto! Nežnost!!!!!! Sad smo svi ponovo prijatelji!

[D.]

Vau, jedino ako si je pitao da li joj je manifest i provokacija, pa si toliko uveren da jeste.

Elem, ne očekujem da spava na prostirci (mada je i to radila u Australiji), očekujem da ne uzme lovu od siromašnih i bednih i da ne dopusti da je mafija zloupotrebljava.

Što se ostalih pobrojanih umetnika tiče - zamenjuješ teze. Ja nigde nisam opovrgavala vrednost umetnosti, već vrednost umetnika.

[Meho Krljic]

Ama, mislim, pročitaj šta o njemu - manifestu - pišu i pričaju ljudi koji se bave umetničkom kritikom, nije da sam ja izmislio da je on tako malo tongue in cheek što bi rekli na engleskom. Ako misliš da je sve to mrtvoozbiljno napisano i da svako odstupanje valja tretirati kao izdajničko povlačenje od svetinje umetničkog ideala, to je meni u redu, samo napominjem da je to trebalo da se primeti mnogo ranije a ne tek kad je Marina došla u Beograd pa se ispostavilo da ima više mreža protiv komaraca itd.

I ja ponavljam za one koji ignorišu: uzimanje love od siromašnih i bednih/ zloupotrebljavanje od strane mafije je praktično neizbežno kada si umetnik te veličine. Operišeš na nivoima gde nužno vlada veliki kapital. Da li je to onda mafija ili samo nasmejani eksploatator nije supstancijalna razlika. Da li nam se to sviđa? Pa, ne, ali  ova vrsta umetničkog rada se uvek i svuda finansira ili od para države ili od para privatnih fondova koji su po pravilu utemeljeni od strane nekog sa krupnim kapitalom. Kad srušimo kapitalizam i uvedemo pravičnu socijalističku redistribuciju onda ćemo imati mogućnost da finansiramo takve stvari na osnovi koja je barem transparentnija ali uvek će podrazumevati akumulaciju veće količine sredstava jer, sem ako se potpuno ne eliminiše pojam ikakvog tržišta, te stvari naprosto mnogo koštaju. Ovde ne mislim nužno na Marinu ili nekog njene veličine. Svojevremeno sam sufinansirao nekoliko beogradskih nastupa nekoliko različitih avangardnih muzičara i svi oni su hteli da im se plati put, spavanje u hotelu, neka razumna hrana, plus srazmerno visok honorar. Pričamo o nekoliko stotina evra da gledaš čoveka kako udara u instrument i ne proizvodi ni jednu melodiju i sad možemo da kažemo koji kurac, pa može da spava kod nekoga na gajbi, ne mora da se tušira svako veče, skuvaće mu baba Ružica da jede, ne mora da jede u restoranu itd. ali da je taj morao da TAKO koncertira poslednjih dvadeset godina, prestao bi. Dakle, ljudi imau svoju cenu ispod koje ne idu jer sebe toliko cene i tvoje je da prihvatiš ili odbiješ ali ne vidim svrhu da se cenjkaš ili pričaš kako taj toliko ne vredi kada svi ostali tom toliko plaćaju. Pogotovo ne vidim rezon da mu se kuka da je ovde beda i sirotinja i da bi trebalo da spusti cenu za nas. Mislim, pre svega jer mi materijalno nismo baš takva beda i jer je rasprava o ceni pre u domenu toga šta ministarstvo kulture bira da finansira a ne je li ovo prisutpačno narodu. Ako narod ne može da odvoji dve kutije cigara da pogleda jednog od najvećih živih stvaralaca u svetu savremene umetnosti, to nije zato što nema nego zato što ima drugačije prioritete. A baš zato ti treba vrhunska umetnost, jako promovisana. Da bi i oni blazirani i neupućeni i oprezno neprijateljski nastrojeni morali da se suoče sa nečim što čitav(ish) svet poštuje kao važan savremeni izraz, da moraju da se suoče sa idejom da o ovome možda treba da imaju mišljenje, da uđu u rasprave, da se čuje zatšto i kako je ovo važna umetnost itd.

[D.]

I opet - vau, kakvo apsolutno odsustvo kontakta sa realnošću.

Ako misliš da nismo bedni, a i ti probaj da izađeš iz svoje zone komfora - izgubi posao u Crvenom Krstu, neka ga izgubi tvoja žena, pa probaj da se snađeš opet bez potezanja veza, mama, tata, kumova, prijatelja i kvazi preporuka. Javi kako je to prošlo i da li si imao za cigarete (metaforički, jel) nakon par meseci pokušavanja da opet nađeš radni angažman bez korupcije i nepotizma.

Ne pominji autore koje ne navodiš imenom i prezimenom. Ja, svakako, neću verovati da su relativno plemenite fraze iz Manifesta nekakva "provokacija". Provokacija čega i koga? Sirotinje? Dakle, kao što rekoh, Manifest nisam shvatila bukvalno, ali jesam kao alegoriju nekakve etičnosti. Još je gore ako se neko sprda i provocira etikom. Dakle, prostirka, zdela, jedno odelo, jedan par obuće itd. to je metafora za samodovoljnost i nezavisnost umetnika od sila zla i pohlepe. A onaj deo o beskompromisnosti dopao mi se još i više jer retko ko postupa beskompromisno i nelicemerno. Ti svakako ne postupaš, čim toliko racionalizuješ i relativizuješ tuđe i svoje motive. Ne postupa ni Marina, videli smo. Oboje se samo frljate etičkim frazama i to zovete provokacijom onda kada niste sposobni bar da priznate licemernost postupka, jer, eto, niste mislili ozbiljno, samo ste provocirali jer "umetnost je provokacija" i slične zloupotrebe umetnosti.

I sve je vrlo jednostavno. Imaš love dovoljno. Uvek polazimo od te činjenice. Dakle, imaš love i dolaziš u bednu zemlju, a jesmo bedni, bez obzira što ti to, iz svog zaštićenog mehura, ne vidiš, i uzimaš lovu od njenih građana. Hajde što je tako, rekla sam. Uzela pa je uzela, to joj je cena, nije nam otela. Ali onaj deo o njenoj uvezanosti sa zlom, saradnji sa zlom (o kom se, očito, nije obavestila dovoljno jer je, kao što kaže Ljubomir, baš i nije bilo briga), to je ono što ju je obeležilo i čak dovelo u pitanje celokupno njeno stvaralaštvo, jer ona ne slika, ne vaja i ne muzicira. Ona pravi performanse kojima svoju intimu deli sa svojom publikom. I šta je njena intima sada? Da li je sve vreme bila licemerna i lažna? Usmerena na to da stavi cenu na sebe, pokupi lovu, održi masovni čas ćutanja ili šokira publiku šokiranja radi i ode? U koji aspekt njene umetnosti sada ja da verujem, u koju simboliku, koje istraživanje bola i patnje, kada je sve, očito i najbanalnije moguće, komercijalizovano? A komercijalizovano je, Meho, zato što su građani već platili ulaznice. Silom i niko ih nije pitao, ali novac koji je dobila je i iz budžeta RS (plus sponzori, ali, eto, nismo počašćeni ni specifikacijom troškova, jer ko nas pita za naš novac).

Dakle, ne mogu da verujem (u stvari, mogu) da iz tvojih usta dolazi licemerna pridika o tome kako neuki i krezubi narod, eto, neće da se obrazuje i oplemeni duh zato što mu je bitnija kutija cigareta od ulaznice u muzej. Ni ja ne bih išla da mi karta nije bila ponuđena, iako me je izložba zanimala, ne pušim i mogla sam da je platim. Ne bih išla jer sam je već platila kroz budžet RS i sve ostalo je samo brutalna, potrošačka, predatorsko-kapitalistička, bezobrazna i ogoljena pljačka građana, ma koliko je ti motao u te malograđanske, zapravo, oblande odbijanja pučanstva da oplemeni duh jer neće da plati duplu cenu i opet pristane na pljačku, koja se, po istom sistemu, dešava u svim aspektima funkcionisanja države i zajednice, a ne samo ovde.

I nemoj da praviš banalne relacije i poređenja (tipa tih muzičara i plaćanja za njihova prenoćišta i honorare). To je druga tema i nema veze sa ovom, služi ti samo kao diverzija, manipulacija, demagogija, populizam. Biraj.

A Marini niko nije kukao da spusti cenu za nas. Nju je lično, preko ličnih veza i kontakata, pozvala "premijerka" i to u isključive svrhe reklamiranja režima za koje plaćaju građani, koji se nisu ni pitali žele li da plate Marininu cenu. I još ih neko, tipa Mehe, dodatno lupa po glavi što neće još da plate i što ne pristaju da im se dodatno tera teško zarađeni novac iz džepa. To je jedan aspekt događaja. Drugi je moja lična kritika (a nisam jedina, očito) i očekivanje da umetnik, koji, eto, ima etički kodeks izražen u Manifestu, poštuje sopstvena etička pravila. Ne bukvalno, ali bar u domenu posedovanja svesti i potrebe da se raspita o saradnicima, oceni sa kim ulazi u kolo, od koga dobija novac, šta stoji iza ponude, kome se prodaje svoja intima i u koje svrhe će umetnost biti (zlo)upotrebljena.

Na kraju bih te zamolila da prestaneš, iz neznanja ili svesno, da brkaš umetnost i umetnika. Fokusirala sam se na ličnost umetnice i njene motive, koji, svakako, mogu da utiču na kvalitet njene performans umetnosti, ali, eto, imala sam dovoljno poštovanja da ne uđem u tu temu (a nemam ni dovoljno znanja za nju).

Ne znam, evo, napiši neki projekat za EU u kom ćeš kao sopstvena sredstva da navedeš hipotetički novac građana Srbije za cigarete. Mislim, očito svi računaju na taj novac, pa zašto ne bi i Crveni Krst? A ako ti se nije dopala ova zamena teza, welcome to my world every time kada čitam tvoju argumentaciju.

[Kimura]

Au, nebo se ruši!


Mogu da potpišem svaku reč koju je D. u gornjem postu napisala. Ja bih još i dodala, lako bih umesto cigareta moga da pomenem decu za čije se lečenje prosjači po internet portalima i gde sve ne, ali ajde da to izostavim sad kad je D. bila relativno uzdržljiva. Hoću da verujem da su nam takve stvari na umu i kada pričamo o cigaretama.

[dark horse]

Može to i obrnuto: šta da neko tebi D. zatraži da napraviš sebi što veću zonu konfora, i to ne tako što ćeš proterati sve koji ti ne odgovaraju, kao što si napravila na ZS.

Ti si osoba koja me po licemerju svojih naduvanih priča podsećaš na jednog današnjeg učesnika, koji je isto kao ti pisao traktate iz proste nesposobnosti da se izbori sa svojih par elementarnih nedostataka. Reč je o na sagiti upokojenom Spajderu Jeruslemu s kojim nikakvih drugih sličnosti nemaš.

Tvoj problem da napraviš takvu konfor zonu i nije u nepotizmu, patrijarhalnom moralu ili bilo čemu što ti stalno potežeš, već u tvom rđavom karakteru i nelečenim kompleksima vezanim za fizički izgled, sve sa superegom koji ukazuje na šupljine tvog znanja, jerbo, što je ego veći znanje je manje.

Ako je tvoja konfor zona da mlatiš naokolo stalno mlohavim kurcem, i izvlačiš nekakve trolololo zaključke iz polučinjenica internet mraka u kojem se upoznaješ s ljudima i rasprava na tviteru koje valjda treba da zamene nekakvu stvarnu bliskost od koje bežiš jer nisi sposobna da se suočiš sama s sobom, ajde onda ti izađi iz takve konfor zone, i postani omiljena u društvu, nemoj stalno menjati poslove kad se posvađaš sa svima već ostani na jednom mestu i zasluži pristojnu platu koju dobije svako ko je za tako nešto sposoban.... recimo.... šta je za nekog najveći izazov je potpuno individualna stvar, a ne opšta kao što poturaš Mehi, čovek je jednostavno postigao stavari za koje ti verovatno nikad nećeš biti sposobna, i to je jedini pravi razlog što stalno unaokolo pizdiš.

[Anomander Rejk]

Što se tiče te prodaje ideala, pa velika većina svetskih rok zvezda jesu prodali svoje ideale. Od buntovnika koji su pevali protiv sistema, militarizma , kapitalizma, vojnih intervencija, stigli su do multimilionera koji se slikaju sa predsednicima i odlično plivaju u sistemu koji navodne mrze. Ako to nije prodaja ideala, ne znam šta jeste.
Marini je očito stalo samo do novca i profita. Njeno pravo, legitimno, da naplati debelo gde može i gde joj se nudi, nije ukrala već uzela ponuđeno, ali ne treba onda nas kritikovati ako je zbog toga ne poštujemo.
Lično, nikada ne bih platio kartu za njenu izložbu, pre bih posetio izložbu npr. nekog ,,lokalnog'' slikara, iza kojeg ne stoji ni država, ni svetski džet set, ni nevladine organizacije ni ne znam ko.

[D.]

Ha, mogao je svako od nas da ćuti, trpi, nađe vezu, uglavi se, ne reaguje na nepravdu, ne reaguje na ponižavanja, ne reaguje kada mu/joj traže pomoć i sve to pod maskom "normalnosti", "pacifizma", "staloženosti", "diplomatičnosti", "drugi su to, nisam ja" itd. onda kada je u pitanju samo i jednostavno želja za bivanjem privilegovanim delom društva, takozvane elite. Sad kada je SNS elita, e sad je malo teže iznaći izgovor za sebe zašto se opstaje na mestima koje je preuzeo ljudski talog, a došli su i po Crveni Krst (Medveđa) i po IT sektor (nova zakonska rešenja o preduzetnicima), pa se sada batrgamo iznenađujuće grubim i ličnim argumentima, jer to je jedino i preostalo - kriviti druge za naše jadno trpljenje.

E, pa, ne može. Bar kod mene ne može. Svesno sam birala teži put, umesto da sada sedim negde, prihvaćena, prilagođena, plaćena i tih prodatih ideala. Nikada nisam odbila radnika koji mi je prišao za pomoć (ili ne reagovala ako vidim nepravdu prema radniku) u ovoj usranoj državi i platila sam cenu za to. Platila sam je bez razmišljanja, jer moj je posao da pomažem zaposlenima, a ne da ćutim i lažem sebe kako je problem veći od mene ili da lažem radnika kako će sve biti bolje onda kada znam da neće.

Dobro znam kako se "uspeva" i to sam svesno zanemarila. Imala sam nekoliko prilika, svog vozača od Beograda do Niša, visoku poziciju, vezu sa vrhom kompanije. Ali, eto, meni je bilo bitnije da sačuvam identitet upravo da kasnije ne bih bila primorana da se batrgam braneći svoj položaj ili optužujući druge da imaju pare ali da neće da se obrazuju ili da su ljubomorni i neuspešni.

Kako se nalazim u relativno čistoj poziciji (pred sobom, ne pred vama), mogu i drugima da kažem da su licemerni. Može mi se.

[D.]

Evo, ne znam samo čime ćete da izvređate Petričića jer iznosi stavove gotovo identično formulisane kao moje (wtf? Često živim jednu od svojih omiljenih SF priča "Ko od koga prepisuje?" ). Koje komplekse ima on, zašto je neuspešan, na koga ljubomoran (sve intelektualno nezreli argumenti), pa do onih podlijih argumenata koje koristi Meho. Evo, navalite i na Dušana, oštriji je od mene jer Marininoj umetnosti oduzima vrednost.

Marina Abramović na vrhu gomile kostiju
Dušan Petričić

Dozvoliću sebi da kao jedan od aktera iz ove druge kategorije prokomentarišem pomenuto zbivanje. Da ne bude zabune, nisam profesionalni istoričar umetnosti ili kritičar, nisam ni samo umetnička publika, nego imam iza sebe pedesetak godina ozbiljnog umetničkog i kreativnog rada i oslanjam se na nešto što je, bojim se, prilično retka pojava danas, zdravo i promišljeno rasuđivanje. Čini mi se da mi sve to nabrojano daje nekakvo pokriće za ličan stav, čak i ako se neko sa njim ne složi.

Prisustvo Marine Abramović u Beogradu, zaglušujuća i agresivna propaganda, učinili su mi se zgodnom prilikom da možda razjasnimo razloge naše nemoći da se kao društvo pomerimo sa mrtve tačke i izvučemo iz gliba po kome već duže vreme bauljamo.

Nemam nameru da polemišem sa organizatorima i promoterima ovog jedinstvenog i neviđenog performansa.

Niti se njima obraćam. NJima je sve jasno.

Pokušavam da razgovaram sa relativno velikim brojem čestitih, dobronamernih i dobromislećih ljudi, ljubiteljima umetnosti, koji bi iskreno želeli da im Marina Abramović bude veliki umetnički doživljaj kome su prisustvovali.

Nažalost, događaj koji još traje veoma precizno i tako ogoljeno govori o karakteru vlasti i karakteru gostujućeg performera. Gotovo idealna simbioza u funkciji ,,uveseljavanja" naroda.

Glavni instrumenti osvajanja i čuvanja vlasti ove vladajuće garniture su opsena, laž i prevara. Identični su instrumenti kojima je takozvana umetnica obezbedila sebi mesto pri vrhu uglednih likovnih umetnika današnjice. Ne treba smetnuti sa uma da su u oba slučaja značajan kreativni partner lakoverni narod, tj. lakoverna publika.

Nemam mnogo vremena da se bavim teorijom, uostalom, to mi i nije profesija, ali sam duboko ubeđen, da je konceptualna umetnost, u najvećoj meri bazirana na tankom talentu, i zanatskom amaterizmu, bila prethodnica onome što danas, kao

politička realnost hara svetom. Dometi koje su nikakvi ili osrednji umetnici dostigli, uticaj, priznanja i materijalna dobit, dali su nekoliko decenija kasnije fantastičan zamah hohštaplerima u politici i pobeda foliranata, budala, loših đaka i lenčuga širom sveta obeležava ovaj period istorije koji živimo.

Na samom početku, međutim, OVO JE, ČINI MI SE, SUŠTINA, bilo je neophodno obezbediti legitimitet svojim ambicioznim stremljenjima. Kako? Tako što će se gromoglasnom, zaglušujućom marketinškom aktivnošću narod, u prvom slučaju i publika u drugom ubediti da se oblast u kojoj dela Aleksandar Vučić zove POLITIKA, a on shodno tome POLITIČAR, a oblast delovanja Marine Abramović UMETNOST, te je ona, dakle UMETNICA. Kada se to dogodilo, hipnotisana javnost je, razumljivo, sasvim drugačijim kriterijumima vrednovala aktivnost protagonista i eventualne posledice svoje lakovernosti.

Niti je ovo što živimo POLITIKA. Niti je ovo što gledamo UMETNOST. I U TOM GRMU LEŽI ZEC NAŠE NEMOĆI.

Neprihvatanje proste, golim okom vidljive činjenice da je Aleksandar Vučić na čelu ozbiljne kriminalne, mafijaške grupacije koja se naziva strankom, pa još naprednom, a da je Marina Abramović vešt manipulator, prevarant i šibicar. (Kako je, kao takva postala deo svetskog ,,celebrity" jet set-a, drugi je deo priče i zahteva malo detaljnije, ali ne i komplikovanije objašnjenje. Uzgred, mogli biste da pogledate, ako već niste, dokumentarno-igrani film UMETNIK JE PRISUTAN/ broj 4, koji najavljuje Helen Mirren, a u ulozi Marine Abramović pojavljuje se sjajna Cate Blanchett. Tu je sve rečeno.)

Ovo je ujedno i tumačenje onima koji, često iskreni i dobronamerni konstatuju da je u UMETNOSTI sve pitanje ukusa, tj. sviđa mi se ili mi se ne sviđa. Tačno, ako je u pitanju UMETNOST.

Isto tako i u slučaju AV. To je, konstatuju lakoverni, kojih je sve manje i korumpirani, kojih je sve više pitanje političkog opredeljenja. DA, ako je u pitanju POLITIKA.

Od ove tačke, čini mi se treba krenuti ako smo namerni da raspletemo ovaj naš naizgled nerazmrsivi čvor nacionalne muke i sramote.

Dakle, kada jednoga dana u velikom broju prihvatimo tu istinu, bitno ćemo smanjiti dileme i nedoumice.

A to nam u ovom našem beznađu može biti itekako od pomoći.

Još nešto. Od ove naše nesrećne garniture na vlasti odavno ne očekujem nikakav moralni čin. Oni su se u tom pogledu definitivno i nepovratno diskvalifikovali.

Ali, kod UMETNIKA, oprostite ako zvučim kao dinosaurus, pa još naivan, podrazumevao sam visoki stepen etike i časnog ponašanja. Za mene je to oduvek bio neophodni elemenat karaktera jedne umetničke ličnosti, prefinjene i kreativne.

Nekoliko puta su me sagovornici podsećali na izuzetan performans Marine Abramović na vrhu gomile kostiju u Veneciji pre dvadesetak godina. Ništa, kažu, snažnije kao antiratnu poruku nisu videli. OK, imaju pravo na svoj lični doživljaj.

Moje pitanje je, kako onda tako angažovana i iskreno posvećena ,,umetnička duša" može dvadeset pet godina kasnije, davati kredibilitet ISTOJ družini kriminalaca, uzročnika i propagatora rata.

Nije obaveštena? Ne razume?

Ili samo dosledno poštuje najviši kriterijum u vrednovanju umetničkog dela, uspostavljen pre pedesetak godina. NOVAC.

U vreme kada su novi inauguratori konceptualne umetnosti nanjušili ZLATNO DOBA.

Dakle, veliki doživljaj iz Venecije, mogao je biti samo jedno: rezultat teške manipulacije i neiskrenosti.

Mnogo je u opusu Marine Abramović sličnih primera.

Za kraj, naravno da je tumačenje i vrednovanje dela Marine Abramović stvar lične odluke svakog pojedinca i posledice zbog pogrešne procene su male, mada to dosta govori o pojedincu, ali je greška u proceni Aleksandra Vučića i Srpske napredne stranke donela katastrofalne posledice i za pojedinca i za naciju, teško nam osakatila i prošlost i sadašnjost i budućnost. Nemamo više prava na tu grešku!

Autor je karikaturista i ilustrator

https://www.danas.rs/dijalog/licni-stavovi/marina-abramovic-na-vrhu-gomile-kostiju/

[D.]

Olololo

https://www.youtube.com/watch?v=2QUUtjdOubE

[dark horse]

Znači, Petričić je napao Mehu i rekao da mora da da otkaz da bi izašao iz komfor zone?   

[D.]

Ja to nisam rekla. Mora malo da poraste IQ za diskusije ovog tipa.

[dark horse]

Ma jok, samo treba biti manje licemeran, i stalno praviti zamene teza a drugima prebacivati za iste

[džin tonik]

svi vasi argumenti, i pro i kontra, tek na prvu su uvjerljivi, smisleni, duboki.
inace su dio performansa umjetnice.

vidite, nacin razmisljanja, koji god stav zastupali, prosto je socijalisticki gdje smo svi isti na pogresan nacin. sve sto navodite se prosto ne poteze, nikom se ne gleda u tanjur i ne dovode se u relaciju stvari koje jedne s drugom nemaju veze. pa bile to kutije cigareta, socijalna skrb oboljele djece ili mehin zivotopis sa prihodima abramovicke.

ja osobno bih da vidim taj performans pozvao hitnu, oprostite, gospodji je malo lose, mozete li poslati nekog. ali to sam ja. ne znaci da ne postoji i netko tko tu ne vidi i nesto drugo. ne znaci da politika koju vecina birala nije istrgovala nastup jer dokona pudlica sestre trampove zene tako htjela, pa ce nesto i dobiti. ja to prosto ne znam i nije moje da se s tim bavim na toj razini.

[Meho Krljic]

   Malo smo otišli u širinu i krenuli sa ad hominem polemisanjem koje razvodnjava diskusiju pa da probamo da se vratimo srži problema i vidimo ima li tu šta da se rešava.

Prvo: da li ja pričam iz malograđanske pozicije? Apsolutno. To mi je klasna sudbina (sem ako me nešto ne upropasti  u ekonomskom smislu toliko da prestanem da budem malograđanin i postanem ,,rasposednut") i tu nema neke mistifikacije. Osoba koja ima godina koliko ja, a provodi vreme igrajući igrice i čitajući Spajdermena teško da može da ima neku drugu klasnu identifikaciju.


Ali, heving se det, a šta mislimo, kome je namenjena umetnost Marine Abramović? Spojler: pa upravo sitnoj buržoaziji. I to sad ne mislim u smislu nekog velikog otkrića ili preokreta, naprosto umetnost koja stoji u muzejima namenjena je ovom sloju društva. Ne radniku i seljaku i svakako ne nekom brutalnom kapitalisti koji na zidove svog salona kači Šagala i ima vaze koje koštaju više nego nečiji automobil, nego baš malograđaninu sa njegovom klasnom identifikacijom i dovoljno slobodnog vremena i raspoloživih prihoda da može da bude zainteresovan za ovakav sadržaj.

Komunističke zemlje su, počev od SSSR posle Oktobarske revolucije imale razne projekte upodobljivanja umetnosti narodnoj vlasti državi u kojoj se proleter ceni i izlazi mu se u susret, ali to uglavnom nije proizvelo umetnost koja se percipira kao značajna od strane elite ili umetnost koja se percipira kao umetnost od strane radnika i seljaka. Hoću da kažem, proizvelo je ili hermetičnu elitnu umetnost (u smislu orijentisanja na uži krug obrazovanijih, dakle, na crvenu buržoaziju) koja se danas smatra značajnom u kulturnom smislu (npr. Maljevič, koji je i sam posle pokušavao da se približi ,,narodu" i slikao seljake u polju kako žetu žito itd. i skoro niko ne pamti te njegove slike a svi pamte crni kvadrat i belo platno) ili ono što u najširem smislu nazivamo socijalističkim realizmom a što se danas najvećim delom smatra umetnički malo vrednim i ima status sličan radovima umetnika bliskih režimima u fašističkoj Italiji i nacističkoj Nemačkoj – dakle, kao utilitarna umetnost koja za svrhu najpre ima propagandu vrednosti koje diktira vlast a čiji je estetski status uglavnom nizak.

Jugoslavija je srazmerno rano dobila živu scenu ,,prave" savremene umetnosti, uglavnom zato što je režim nakon razlaza sa SSSR posle krize sa Informbiroom razvio manje neprijateljski stav prema buržoaskim vrednostima od onog što je bio standard u to vreme u istočnom bloku pa je između ostalog i ovo zaslužno što je Marina Abramović, recimo, imala neki malo bolji startni položaj od gomile umetnika po Čehoslovačkama, Mađarskama, Poljskama i SSSR-ovima koji su bili značajno ograničeniji od strane establišmenta u svojim državama. Ovo ja sad vrlo grubo sažimam neke stvari ali bitno je da nam je jasno da je savremena umetnost velikim svojim delom po funkciji način da establišment pruži srednjoj klasi (dakle, malograđanima po definiciji) tu neku ,,duhovnu nadgradnju", odnosno nešto čime mogu da se bave u dokolici umesto da ruše nepravični sistem, baš kao što radniku i seljaku establišment nudi Parove, Farmu, itd. Osamdesetih godina prošlog veka je radnik i seljak imao fudbal i Poselo radija 202, a sitni buržuj Tribinu kompozitora i Treći program Radio Beograda. Stvari naprosto stoje tako, režim je uvek prepoznatljivo tlačiteljski u nekom svom segmentu i uvek nudi svojim podanicima targetirane kulturne programe kako bi im ispunio dokolicu.

Prema tome, Vučićev režim nije drugačiji po tome od prethodnih. On je bio UŽASAN za kulturu, naravno, kao što je bio Vučić sa svojim saradnicima užasan tokom ratova devedesetih godina u smislu nacionalističkog huškanja, organizovanja nelegalnih vojnih formacija itd. i to sve stoji. Ali opet, Titov režim je ljude zatvarao zbog trivijalnih ideoloških aberacija, izlagao ih decenijskoj torturi, da ne pominjem pogubljenja neposredno posle rata, oduzimanje imovine itd. i svakako, pored svega dobrog što je taj režim napravio, svako ko nije u svakoj prilici odbijao da na bilo koji način sarađuje sa Titovim režimom je po definiciji izgubio pravo da se naziva etičkim bićem.

Osim što, kako rekoh, stvari ne funkcionišu tako niti su ikada funkcionisale. Svako je na neki način kompromitovan ako postavimo letvicu dovoljno nisko. Na primer, ja Petričića izuzetno cenim i on je jedan od očiglednih primera umetnika koji je pretrpeo vidljive gubitke u životu jer je kroz svoj rad kritikovao režim. Ali onda mogu da kažem ,,Aha, Petričić radi za Nin, a Nin je u vlasništvu Axel Springera a Axel Springer je udarna pesnica nemačkog kapitala koji je ne samo nas bombardovao pre dvadeset godina već otvoreno manipuliše javnošću u Srbiji kroz medije koje drži, prema tome Petričić je neetički umetnik jer se, kao, suprotstavlja Vučiću ali radi za istog gospodara kao i Vučić" i tako ad absurdum.

Time ja neću da kažem da je neophodno da svi vole Marinu Abramović, dalekobilo, mislim da je sasvim legitimno da je neko ne voli jer je smatra nedoslednom i neprihvatljivo bliskom establišmentu, ali isto tako taj neko treba da bude svestan da je traženje doslednosti kod umetnika i jasnu separaciju od struktura moći rabota koja dovodi do kenslovanja gotovo svih poznatijih umetnika. Što je opet pozicija koju čovek ili žena mogu da imaju, nije na meni da to zabranjujem. Ali i jeste pozicija koja deluje kao ona izlizana tinejdž fraza "izdali ste hardkor". Dakle, moje je mišljenje da pogotovo ovako velike i poznate umetnike ne možemo ni u kom slučaju gledati kao nekakav etički standard jer naprosto da bi bili toliko veliki i poznati moraju imati neke kompromise u svom CV-u. Lepo je što rokeri odbijaju da idu u Izrael jer ovi maltretiraju Arape na Zapadnoj obali ali isti ti rokeri posle sviraju za Obamu ili Hilari koji ubijaju Arape po celom Bliskom istoku i Severnoj Africi, bez suđenja, izvan ratnih zona, oruđem koje ima odnos ubijenih civila i "dezignejtid" meta 4 prema 1. Ako bih svaki tvit podrške Obami (ili, eto, Trampu) smatrao za greh dostojan kenslovanja, ne bih bukvalno imao koga da slušam i gledam. Kako sam već opširno razglabao iznad, Abramovićeva ima jasnu ideju kako želi da njena umetnost dospe do ljudi i onaj ko joj to omogući je neko s kim će sarađivati. Ona je pretprošle Subote imala predavanje za nekoliko hiljada ljudi ispred Muzeja i govorila vrlo otvoreno o svojim idejama, ali i strahovima, o nedoumicama, o stremljenjima. Ona nije neko ko razmišlja u dimenzijama Vučić-Đinđić a da razmišlja, da li bi STVARNO bilo bolje da ju je doveo režim kome su na čelu bili Đinđić ili Tadić?

Dakle, je li onda problem u ekonomiji? Mi smo bedna zemlja, okej. Izložba je plaćena iz budžeta, okej. Zašto da posetioci onda plaćaju karte? 

Čini mi se da se ovde često vrtimo u krug sa ovakvim raspravama. Ovakve izložbe koštaju, svugde ih podržavaju budžetska sredstva i svuda se naplaćuju karte. Da li bi baš u Srbiji mogla da se očekuje iznimka pa da budžet plati sve i ne uzme nikakav dalji novac od posetilaca? Bilo bi lepo, naravno, ali zašto bi se to desilo ovde ako se ne dešava drugde?

Dodatno, ovo je sasvim odvojeno pitanje od toga da li je Marina Abramović trebalo da ponudi nižu cenu Beogradu nego što je nudila skandinavskim muzejima. Već sam gore pisao da ako radiš nekakav posao i naplaćuješ ga toliko i toliko, vrlo je retko praksa da praviš ad hok popuste u nekim slučaevima. Metalika košta koliko košta i promotera u Kišnjevu i Promotera u Majamiju jer je to njihov posao koji oni rade uz sve moguće knjigovođe i finansijske projekcije koje im govore koliku cenu treba da traže. Jesu li oni "pohlpeni"? To svakako zavisi od naših kriterijuma. Zza mene jesu, svakako, ali ja sam stara komunjara, ali ako prihvatamo da postoji nekakvo tržište i sloboda da se na njemu formira cena i da se promoteri javljaju ako mogu da tu cenu sebi opravdaju, ja nemam zaista bogznašta da zamerim Metaliki. Isto je sa Marinom. Reći "ali ovde je sirotinja, trebalo je da naplati manje" je naprosto naivno, to je kako mali Đokica zamišlja da se radi ovak posao.
   

[D.]

Najpre, "argument" - svuda je tako - nije argument, već logička greška. Pa šta ako je svuda tako?

Zatim, ko je ovde izjavio da je umetnica trebalo da nam da popust? Ja ne videh tu tvdnju, pa nema potrebe da je toliko eksploatišeš i poentiraš na njoj.

Poređenje Petričića i Marine je, takođe, manipulacija, jer, eto, Petričić bar nekoga kritikuje i čak i ako, kao što kažeš, radi za istog gospodara kao Vučić, ne rizikuje li, onda, on svojom kritikom gubitak posla? Šta tačno rizikuje Marina pa da ima isti moral high ground?

Ne bih razglabala o tome kome je njena umetnost namenjena jer nemam predrasude. Moderno je doba, digitalno, što kaže fikusana, svima je sve sada dostupno, klase u digitalnom dobu još malo pa biti neće. Problem je što se njena izložba samo kod nas vidi kao elitno mesto za biti jer smo, tradicionalno, malograđanska sredina. A nije ni Marina daleko od te (o)kvalifikacije jer, na kraju krajeva, ipak nije svetska, pa ta... klasa.

Što se mene tiče, nikada mi nije bila dovoljno blizu da bih mogla tačno da procenim o čemu se tu radi. Sada je došla i nije se pokazala. Objektivno se nije pokazala, jer etika je objektivna kategorija inače se niko ne bi ni trudio da piše etičke manifeste.

Edit: ne znam zašto uopšte pričamo u terminima režima koji dovode umetnike kada svi znamo da umetnike i njihove postavke treba da dovode muzeji u koje se ulaže i koji novac dobijaju iz budžeta da bi stručnjaci u oblasti umetnosti organizovali postavke, a ne neka tamo  fikusana.

[Meho Krljic]

Jebote šta ti pišeš 

Nisi napisala da umetnica treba da nam da popust, nego još radikalnije:

Da je htela da okaje greh otimanja jevrejskog stana, sama bi, na primer, platila postavljanje izložbe.

Pitaš šta tačno rizikuje žena koja je u umetničkim performansima davala ljudima napunjen pištolj i ovi su joj ga stavljali na čelo, živela danima bez hrane na vrhu merdevina na kojima su prečage napravljene od noževa? Ozbiljno?

U digitalnom dobu još malo pa neće biti klase?? Ne, naprotiv, većina naučnih radova koje sam ja video (a ovog proleća smo pisali izveštaj za Ujedinjene nacije zbog koga sam pročitao gomilu naučnih radova o digitalnom jazu) insistira da klasne podele i društvena isključenost koje postoje u meatspaceu bivaju preslikane u digitalnu sferu.

I Marina Abramović je "objektivno" jedna od najvećih umetnica u svetu u poslednjih pedeset godina pa je po tom kriterijumu koji se zaziva u tvom editu potpuno besmisleno što imamo ovakvu raspravu - svaki "stručnjak iz oblasti umetnosti" će potvrditi to. I naprotiv, Marina je apsolutno svetska klasa. Može da se tebi ne dopada ni ona kao lik, pošteno, niti njena umetnost, sasvim pošteno, ali nema nikakve sumnje u to da je ona svetska klasa u svetu umetnosti.

[scallop]

Ne iritiraju me lični stavovi već kad se nameću kao opšti stav. Zato sam o najstarijim zanatima napisao apokrifni esej sa kojim niko ne mora da se složi. Među tim zanatima vidim i zanat Marine Abramović, a dopao mi se i prilog D. u kome ga je parafrazirala Kejt Blanšet. Opteretiću vas samo delom mog apokrifa i svejedno mi je.


Zastupnici mudrosti i viših sila

Starima u prvobitnim zajednicama nije bilo lako, a nije ni danas. Omatoriš pa nisi ni za lov, ni za grbačenje i branje jestivih repa i trava. Jedino ako se nakupilo pameti s godinama može se dati koristan savet, pa da se dobije mesto bliže vatri kad se stare kosti brže mrznu od mladih kostiju, neoglodana kost da očupaju preostali zubi ili otvrdle desni. Oni koji su bolje pamtili još imaju neku priliku, ali manje pripremljene čeka lapot ili Balada o Narajami. Lapot je običaj kad te za svečanom večerom zviznu maljem u potiljak, a film o Narajami, govori o ,,ubasute" običaju, da ako ne prestariš na vreme, moraš darazbiješ zube o kamen i tako osiguraš put u planinu gde čekaju sledeći u lancu ishrane.

Ovde je reč o zanatu staraca dovoljno učenih i spretnih da preteknu. Naravno, ne može ih biti gomila, dovoljno je jedan koji deli pamet svima u zajednici i još par rezervnih za slučaj da prvi mandrkne ili odvali savet koji nanese štetu svima. Uopšte nije važno da li ćemo ih nazivati druidima ili šamanima ili kakogod, obezbeđeni su dok ne zabrljaju. Međutim, desi se da zabrljaju.

Sasvim je normalno da se znanje i iskustvo stiču vremenom i da je dobro pitati kad se ne zna i kad treba doneti odluku šta činiti u narednim danima i mesecima. Pitaš bilo koga, za lične probleme, a odgovorni za zajednicu moraju da imaju odgovorne, koje će okriviti ako nešto pođe po zlu. Savetniku za budućnost nije dovoljno iskustvo, budućnost zna da demantuje sve planove. Čitanje iz zvezda ili godišnjeg ciklusa Sunca, moglo je da povede ka astronomiji, ali neočekivano je bilo najčešći uzrok propasti druida i šamana. Teško je zaključiti da su sklone i nesklone više sile izmaštali po principu ,,brigo moja pređi na drugoga" ili iskoristili već prisutnu strepnju saplemenika, tek, oni koji su prisvojili pravo da opšte sa višim silama dobili su uporište i obilno ga iskoristili.

Dalje staze ka religijama i budućim duhovnicima prepuštam čitaocima. Jednom dobar biznis je zauvek dobar biznis. Gde smestiti ideologe i ideologije, političare i politike, prognostičare i prognoze, analitičare i analize još ne znamo. Svi oni zarađuju za život bez žuljeva i crnog pod noktima.

Korupcija bez imena zanata

U vreme kad je korupcija legalna u lobi sistemu SAD, nema pravnog imena zanata osim - zagovornici tuđih interesa. Uz ,,pravičnu" nadoknadu. Pojma nemam zašto se osećamo nelagodno kad nam prišiju pežorativ korumpiranosti. Da budem precizan, u sistem korupcije se uključujemo kad prvi put, na sto učiteljice, stavimo jabuku. Da li postoji granica i da li smo svesni da postoji trenutak kad postajemo zavisnici, upleteni u mrežu u koju se lako upada, a teško iz nje izlazi? Pokušaću da taj trenutak smestim u njegove početke, u vreme kada u prvobitnim zajednicama prepoznajemo ljude nesposobne da samostalno ostvare svoj opstanak. Ljudi su i počeli da se udružuju zbog neizvesnosti individualnog.

Pretpostavimo odnose u prvobitnoj zajednici. Prvi lovac, poglavica, veliki šef određuje ko šta i kad jede. On, pa njegova porodica, važni pa nevažni. Isto je i sa mestom u pećini ili na obodu šume, mestom kraj vatre. Kao veliki poštovalac Ilije Bakića u ovom delu ću koristiti dve njegove priče. Prva je ,,Jesen sakupljača", o imaginarnoj zajednici slepih miševa u kojoj se, zimi, na obodima nalaze najnesposobniji, jer nisu važni, ako se smrznu, ispadnu iz jata ili ih pokupi lokalni predator. Na bezbednije možeš da se uguraš ako te neko pusti i nikako drugačije. Sredstva za uguravanje svedoče o inspiraciji potkupljivača. Izdaja, opanjkavanje, obećanja vernosti, spremnost na zlodelo samo su alati oblikovanja boljeg položaja u zajednici.

Postoji i Bakićeva priča ,,Među dinama". Ona mi je omiljeni argument. Govori o plemenskoj zajednici sa vođom kome ne ide u poslednje vreme. Trubadur, zadužen da opeva njegove podvige, je na mukama jer su porazi zamenili podvige, a njegovi obroci su sve manji. Naravno, snaći će se on, ali je tom pričom koruptivni metod proširen i na sve one koji su tada, a naročito kasnije, pripovedali, prepričavali, zapisivali epove i epopeje, uklesivali veličinu svojih vladara i podlost i zločine njihovih protivnika u kamene ploče, ostavili nam tablice, papiruse i pergamente. Nekim čudom među njih se smeštaju i hroničari koji su kad nisu znali istinu izmišljali po potrebi, kao i filozofi koji su izmišljali kontinente da bi potvrdili svoja učenja.

I, najednom, uočavamo horde onih koji nisu ni orali ni kopali, a od nekog zasluživali svoj leba i na leba. Sigurno nisu imali marketing koji bi ih promovisao, nego nekog ko je imao i bio spreman da uloži u svoju slavu. Izgleda jednostavno, pa čak i primamljivo, ali se uvek kasno primeti da je iskušenje dvoseklo. Korupcija ne oprašta ni korupcionašima ni korumpiranima. Uže koje ih vezuje je jedno. Dodatna nevolja je što i pleme trpi kad je ima previše, i voda je otrovna kad je preko glave. Tada imaju lažne vođe, lažne proroke, lažne istorije, lažne iscelitelje, lažne pesnike i sasvim neizvesnu sudbinu.

[D.]

@Meho

Kritikuje ad hominem, pa prepredeno kreće ad hominemom. Lol.

Dakle, nisam napisala da treba da da popust, to je tvoja izmišljotina. Iza citirane izjave stojim i volela bih da znam kako je to Marina vratila umetničkoj zajednici u materijalnom smislu? Gde odlazi sav taj novac, ako bar mikro deo ne odlazi na plate interna u njenom institutu, a ni Ulaju, koji ju je zbog novca tužio?

Sve u vezi sa Marinom je egocentrično, pa i taj rizik na koji je opalila cenu. Njena umetnost za mene nikada i nije imala element univerzalnosti, ali jeste mi bila zanimljiva eksploatacija i prikaz intime sadizma i mazohizma. Do ovog trenutka, jer je, izgleda, fejk.

Nisam li te zamolila da mi ne pominješ autore koji pišu u prilog tvojim tezama, bez imena i prezimena tako da ja mogu da pogledam šta pišu? Dakle, jednostavno niko ne može da tvrdi da je u digitalnom dobu sve ostalo isto, pa ni tvoji autori.

Neće potvrditi svaki stručnjak, nismo li par postova unazad i imali stručnjaka koji to nije potvrdio? Ne izmišljaj i to.

Možda i jeste svetska klasa, pogrešila sam. Ovakavom svetu tačno i pripada takva klasa lišena plemenitosti, humanitarnosti, sebična komercijalizovana i licemerna i nesvesna.

Eto joj prijateljice Brnabić i za buduće projekte. Očito se sve stvari tako završavaju i tebi je to, iz nekog, razloga okej. Meni nije i nikada neće biti jer mi je ogavna slika dve prijateljice koje su se, sticajem okolnosti, a ne sposobnosti, našle u poziciji da razmenjuju milione u ovoj i ovakvoj Srbiji.

[Meho Krljic]

Šta li je prepredno u tome da ti se direktno obratim i čudim bizarnostima koje pišeš?

I, po ne znam koji put: nazvati umetnika egocentričnim i nesvesnim je apsolutni pleonazam. Umetnost nije humanitarna aktivnost, niti je nužno čak ni socijalna, ona je prevashodno estetska aktivnost. Licemerje, komercijalizacija, svakako, to su stvari koje čoveku mogu biti neprihvatljive ako ih vidi kao definišuće osobine neke osobe, poštujem i nemam šta koga tu da ubeđujem.

Ono gde mogu da se ubeđujem je u tome da mi je neobično da zovemo "fejk" nekog ko je, recimo, prepešačio Kineski zid u okviru umetničkog performansa. Ponovo, svakako da može da se polemiše koliko je ovo estetski vredan čin, ali u kom smislu je ovako nešto fejk? Da peške pređeš najveću građevinu u istoriji čovečanstva da bi se rastao od bivše ljubavi? Kako je to "fejk"?

I, pobogu, nisam ja tvoj lični asistent za guglanje naučnih radova, niti je poenta da te ja podučavam do u detalja problematici socijalne isključenosti u digitalnom vremenu - nije to bitno u ovoj priči, samo sam to pomenuo jer je to ilustracija kako bacakaš unaokolo izjave koje su proverljivo netačne i ne razmišljaš o onome što pišeš. Tako i deluju i tvoje vrlo jake izjave o Marini Abramović (licemerna, gazi preko leševa) i o njenoj umetnosti (fejk) - reklo bi se površne, date bez mnogo razmišljanja. I mislim, opet, dobro, uopšte nema razloga da ja tebi "ispravljam" mišljenje, niti mislim da je potrebno da svi mislimo isto niti, jelte, da je neophodno da svi poput mene smatraju da je umetnost Marine Abramović vrhunska itd. Ali, rekoh već "izdali ste hardkor" je tanak argument a na njega se sve svodi. Jao, neko je negde tužio za pare, jao, nije platila interne a tražila da znaju da rade u Fotošopu, jao nije popljuvala Vučića na televiziji... To su užasno trivijalne stvari i ne razumem kako se toliki bes izražen ovde zasniva na takvim banalnostima.

[D.]

Phahahah 

Ah, dakle, moj je diskurs jak, ali tvoj, kada etiketiraš reči sagovornika nije (bizarnosti)? Lol, uozbilji se, Meho. Ovde ipak nailaziš na sagovornike jače od tvojih ofis kolega primljenih na preporuku.

Reklo bi se da te sama Marina opovrgava u pogledu karaktera umetnosti. Ili bar onoga kako ona vidi svoju umetnost:

,,Mislim da mi ne možemo da promenimo svet, ali umetnost je kiseonik našeg društva, sa umetnošću možeš da vidiš stvari na drugi način, otvori ti svest. Umetnost je vrlo važan deo naše kulture", poručila je ona.

Eto, ako sam očekivala da će Marina imati svest da ulazi u kolo čudnim i vanrednim (e, ovde vredi upotrebiti termin "bizarnim") putevima, na dogovor i lično poznanstvo, da je u pitanju reklama mafijaškog režima, izvinjavam se. Prevarila me je sama Marina.

Čekaj sad, ako je umetnost "prevashodno estetska aktivnost", a "možemo da polemišemo o estetskoj vrednosti čina u okviru performansa", da li si ti to samo kontradiktoran ili ne znaš više šta pričaš?

Vidi, i ja sam imala dramatičan raskid u Dubaiju, sa osobom koja je doputovala iz Portorika, i to tako što sam ja otišla iz Dubaija u Keniju, a on se vratio u Portoriko, a oboje smo iz Srbije. Pri tom, ne bih da unižavam vrednost tog čina na Kineskom zidu, ali on je, kako si i sam rekao, ponajmanje umetnički, a ponajviše pešački egzibicionizam i, eto, ajde, performans javnog prezentovanja intime, koju većina nas čuva za sebe, jer, pa, svi mi intenzivni ljudi imamo intenzivna iskustva. Fejk je, valjda, kada nešto uradiš zbog publike (super je to na kraju video satire objasnila i Izabela) i javnosti. Da šokiraš i izazoveš reakciju, umesto da stvarno istražuješ svoje inhibicije i demone, na primer. Sad, dok nisam skontala da Marinu toliko interesuje lova da bi je uzela iz ruku đavola (he), verovala sam da se ona zaista bavi iskrenim performansima. Sada više nisam toliko sigurna, a to mi je dovoljno da dovedem u pitanje sve što sam videla na izložbi. I da se osetim prevareno, jel.

Nisi moj lični asistent za Gugl, ali jesi prvi pomenuo autore. U diskusiji je uobičajeno i kulturno da se obezbede dokazi za tvrdnje. Ti si ih izneo, ne? Ako ih ne izneseš, ne samo da neću guglati, već ću tvoje argumente smatrati izmišljenim. Svako je odgovoran da dokaže svoje tvrdnje u diskusiji. Bar onoj između odraslih ljudi.

No, zanimljivo je kako je tebi prajm fora da banalizuješ diskusiju, izneseš par lažnih poređenja i završiš upisivanjem emocije koja ne postoji. Ne znam gde prolazi takva diskreditacija sagovornika i diskusije, ali ovde ne prolazi.

Dakle, ne radi se ovde o "izdali ste hard kor" diskusiji, nego "uzeli ste novac od bednih, bolesnih i siromašnih, mafijaši", "dopustili ste da vaše životno delo zloupotrebi mafija, a pričate o umetnosti kao o kiseoniku društva" i "sa kojom svrhom i zašto jedna neuka i neobrazovana premijerka organizuje bilo kakvu izložbu i odlučuje koji će umetnik dobiti bezobrazno veliki iznos novca od građana, a koji neće i/ili će biti ostavljen da crkne ili nikada ne razvije svoj talenat". A to su bitna pitanja i ružno je što ih banalizuješ.

Bes koji osećaš u postovima nije prema Marini ili njenoj umetnosti. Mislim da sam tu bila jasna. Ja sam samo prezrela taj njen postupak dopusta da se bilo ko okorišćava njenim delima za pare. Bes je usmeren na mafiju, logično.

[džin tonik]

e, to je vec nesto. ako se meho sad pod svim teretom vrlo precizne argumentacije ne povuce, to samo moze znaciti da je nesto duzan feministickom i gej-lobiju (poziciju?), pa mora zagovarati pravo zene-umjetnice i gej-zene da se ostvare na nacin i u inace vrlo muskoj oblasti visokih financija, umjetnosti, bizmisa i tlacenja jadnih i obespravljenih.

[Meho Krljic]

Nisi bila jasna, zato i pričamo ovako dugo inače bismo odavno rekli da se slažemo oko jednih a ne slažemo oko drugih stvari i tu više ne bismo jmali oko čega da raspravljamo. Pišeš o lešinarstvu, fejkovanju, gaženju preko leševa, okajanju greha itd. pa mi deluje da si prilično besna na Marinu i njenu umetnost. I što nije ništa neprihvatljivo, samo su meni argumenti kojim potkrepljuješ svoju emociju banalni, navučeni na silu itd.

Nismo diskutovali o digitalnom divajdu, to je bila uzgredno potkačena tema u ovoj priči i nema smisla da spemujem topik time. Lako ćeš izguglati radove ako ti je tema dovoljno interesantna.

Dakle, kako već rekoh, sasvim je okej da se priča o tome da se režim kiti Marinom - što bi svaki režim uradio, naravno - i da se Marina komercijalizovala, ja nema ništa protiv takvog sentimenta. Učestvujem u raspravi ovde jer mi se čini da se kritika zasniva na predimenzioniranim percepcijama postupaka, tankim ekstrapolacijama umetničkih gestova i naivnom tumačenju odnosa umetnosti i politike. Ako mogu da pomognem pojašnjenjem - bar onako kako ja mislim da stzvari stoje - tu sam da probam. Ako ne, jebiga, onda samo spemujem.

[D.]

Mani etiketiranje mojih argumenata. Koji si ti argument izneo osim "apela" na "očite" stvari?

I šta da guglam? "Zašto Meho brka i positovećuje termine iz marksizma i digitalnog doba"?

Hajde sad ti lepo dokaži da bi se "svaki režim" okorišćavao umetnošću, pa da nastavimo diskusiju. Ovako je besmisleno da ti uporno ponavljaš nedokazane tvrdnje i logičke greške, a da ja temu vraćam na pokvarenost i štetnost akcija i odluka svih strana u događaju.

Pri tom, molim te, objasni koje to tumačenje "veze između politike i umetnosti", gde je premijerka, koja je, po svojim rečima, u nekom slučajnom susretu, pozvala umetnicu da izlaže, i mimo svih institucija i Ustava RS, odlučila da troši budžet građana RS na lični odabir umetnika i umetnosti, nije naivno? Protumači mi, molim te, ceo način na koji je Marina završila u Beogradu. I imaj na umu da je tupava premijerka već dala izjave o tome, koje ću rado upotrebiti protiv tebe kada se opet budeš izlupetao praznim frazama i etiketama koje nisu argumenti, ali jesu uvredljive, jer uvredu samo i imaš.

Lešinarstvo, fejkovanje i gaženje preko leševa su moji slobodni sinonimi za komercijalizaciju. Ili je umetnička sloboda dozvoljena samo Marini za pola miliona evra siromašnih pušača, a meni nije?

[dark horse]

Cela ova rasprava zasnovana je na prostoj zameni teza kojima D. vlada kao profesionalac.

Da li je Marinu Abramović pozvala Brnabićka, Vučić ili SNS? Naravno da nije, pozvana je od Srbije tj. Legitimnih predstavnika. Vučić je problem srba koji su ga birali, a ne Abramovičke koja nije.

Da li je prihvatanje tog poziva politikanstvo? Naravno da nije, Marinu i ne treba da interesuje ko je trenutno na vlasti.

Da li bi odbijanje poziva bilo politikanstvo i politički kompromitujuće? Naravno, jer se od umetnice njenog kalibra nikako ne očekuje da bude deo dnevno političkih igara.

[D.]

Smaraš infantilnim argumentima. Meho je mnogo inteligentniji od tebe.

Marinu je pozvala Brnabićka, ima o tome ohoho njenih izjava na netu. Osim toga, sada ćemo, zarad pakosti prema sagorovniku u diskusiji na nekom forumu, da se pretvaramo da živimo u demokratskoj i pravnoj državi? Šta nije u redu sa tobom?

Marinu, po sopstvenim rečima, treba da interesuje sve u vezi sa njenom okolinom. I sama je to izjavila u citatu koji sam prenela. A ako bira da je svesna jednog, a nesvesna drugog, sasvim, kao, slučajno, lukrativnog, onda je samo licemerna.

Odbijanje ličnog poziva političarke je must za umetnika koji ne želi da bude umešan u dnevno-političke igre. U normalnom svetu umetnika zove muzej ili, bar, relevantno ministarstvo, univerzitet, galerija, drugi umetnik itd. Zna to Marina, dovoljno je dugo u sferi. Ali, eto, dođeš mi dođem ti filozofija i modus operandi su prihvatljivi i Mehi koji se ovde izdaje za humanitarca i demokratu, pa zašto ne bi bili i Marini koja se za to bar nije izdavala iako su joj skorašnje izjave o umetnosti kao kiseoniku društva priličan bullshit u ovim okolnostima, pogotovo kada su izrečene u Srbiji.

[scallop]

Bre, koliko volite da se svađate i uterujete jedno drugome pamet, niste ni primetili da sam stavio mnogo upitniji tekst. 

[D.]

Meni se, u stvari, dopao vaš tekst, ali ne znam ni koliko vi živite po njemu, pa sam izbegla da ga komentarišem.

[scallop]

Meni se, u stvari, dopao vaš tekst, ali ne znam ni koliko vi živite po njemu, pa sam izbegla da ga komentarišem.

Izdašno me plaćaju Vučić, Đilas, NVO, PVO, a posebno Trump i Putin. Ustvari, hteo sam da naglasim da greše matori pa dobiju oglodanu kost, a neupotrebljivi znaju svoj svoju nevrednost pa se posvete snalaženju. Zato stvarno pametne i umetnike lako omašimo.

[dark horse]

Nemaš pojma. Brmabićka u intervjuu jasno kaže da je to državni projekt, dakle država.

To što si ti očekivala da će Marina da odbije, pa da dođe da pravi performans pred skupštinom na stiroporu samo je tvoj problem.

To što Marinu okolina intresuje ne znači da je pristala da bude politički angažovana. Ti nju osmatraš kao da je korax, a ona nikad nije komentarisala ličnosti već događaje, raspad sfrj, komunizam, ulogu svog oca u ratu itd... dakle, lično, priča o umetniku a ne politici..