"...you give me 10 good reasons to leave me..."

[ginger toxiqo 2 gafotas]

Pogled iz Cavtata

Deset neprijatnih istina o Srbiji
18. avgust 2007. | Vilijem Montgomeri

1. Velika većina Srba ima potpuno različitu percepciju događaja u regionu u poslednjih dvadeset godina od ostatka sveta. Iako slične "bolesti" preovlađuju svugde u bivšoj Jugoslaviji, one su u Srbiji izraženije nego drugde. Redak je slučaj naći Srbina, na primer, koji neće potpuno kriviti kosovske Albance za sve nedaće tamo. Isto važi i za raspad Jugoslavije, zašta su odgovorni drugi.

2. Raširena snaga ovakvih emocija obeshrabruje svakog političara ili političku partiju da kaže ili učini nešto što je suprotno tome. Praktično nijedna od vlada koje su došle na vlast posle pada Miloševića nije sistematski radila na iskorenjivanju nacionalizma i u pravcu realističnog gledanja na prošlost. Krajnji rezultat je bilo tapkanje u mestu, čak i novih generacija, koje prihvataju viziju Srbije kao nevine žrtve zlih spoljnih snaga i smatraju da Srbija ne snosi nikakvu odgovornost za zla koja su je zadesila. To je zauzvrat omogućilo ekstremnim nacionalističkim partijama kao što su radikali i socijalisti prvo da prežive zbacivanje Miloševića, a sada i da procvetaju.

3. Zapad je gledao na pad Miloševića kao na odricanje naroda Srbije od akcija koje su on i njegova vlada preduzimali tokom 1990-ih. U stvari, to uglavnom nije bio slučaj. Iako je Milošević imao značajnu političku opoziciju tokom svoje karijere u vidu običnih ljudi koji su se protivili njegovoj politici i otvoreno demonstrirali protiv nje, on je izgubio izbore u septembru 2000, jer je srpski narod bio umoran od sumornog ekonomskog položaja i video je DOS kao šansu da dobije zapadnu pomoć i podršku. Takvo pogrešno tumačenje osnovnih uzroka njegovog poraza imalo je značajne posledice, pošto su se naša politika i zahtevi upućeni novoj vladi Srbije bazirali na pogrešnoj premisi da je srpski narod odbacio nacionalizam. Klasičan primer bila je lista od šest sugerisanih akcija koje je pripremila američka administracija i isporučila ih novoj srpskoj vladi odmah nakon Miloševićevog pada. Iz američke perspektive svaka sugestija je bila logična, bilo ju je lako sprovesti, što bi demonstriralo opredeljenost Srbije za demokratske promene. Ali, svaka od sugestija bila je, u stvari, nagazna mina u srpskom političkom reljefu (kao oslobađanje svih albanskih "političkih zatvorenika"). Nismo mogli da shvatimo zašto je nova vlada odugovlačila da preduzme akcije koje smo mi sugerisali, a ona, pak, nije mogla da razume kako možemo da tražimo od njih da preduzmu tako teške mere upravo kad pokušavaju da konsoliduju vlast.

4. Iako su Slovenija i Hrvatska imale bolje izglede za rast i napredovanje nakon raspada Jugoslavije (zbog turizma i istorijskog nasleđa pogodnijeg za zapadni demokratski proces i tržišnu ekonomiju), Srbija je, da je povlačila najbolje poteze, mogla postati dominantna zemlja u regionu. Raspolagala je najvećim delom naoružanja, imala je oficirski kadar i uglednu međunarodnu vazduhoplovnu kompaniju sa dugom tradicijom, značajnu zapadnu podršku i simpatije i daleko najveću populaciju i teritoriju od svih republika, kao i značajan uticaj preko dijaspore u većini ostalih republika. Da se dogodila mirna tranzicija, Srbija, Slovenija i Hrvatska bi bile sada zajedno u Evropskoj uniji. Srbija je imala sve potencijale da postane središte regiona. Umesto toga, ona se i dalje bori da se vrati na bruto proizvod po glavi stanovnika iz vremena pre raspada.

5. Stranke koje čine sadašnju koalicionu vladu nastavljaju da gledaju jedne druge kao stvarne "neprijatelje", ali ne gledaju tako i na radikale i socijaliste. One provode daleko više vremena u kovanju zavera kako da jedne druge prikažu u što lošijem svetlu, umesto da se pozabave stvarnim pretnjama njihovoj političkoj budućnosti. Snaga i popularnost radikala i socijalista porasle su do opasnog nivoa, ali nijedna partija se otvoreno ne suprotstavlja njihovim ekstremnim politikama i šteti koju nanose međunarodnom imidžu Srbije.

6. Procenat Srba koji su ikad posetili Kosovo ili to žele da urade, mnogo je manji nego što bi se pomislilo. Većina Srba je koncentrisana na teške ekonomske probleme i pokušavaju da održe glave iznad vode. Velika je zabluda (kao što misle mnogi američki zvaničnici), međutim, da to znači da im Kosovo nije uopšte važno. Kosovo je ukorenjeno u generacije Srba kao kolevka srpske civilizacije. Čak i više od toga, sada se to vidi kao konkretan primer kako međunarodna zajednica ignoriše međunarodno pravo. Upravo ta tekuća drama sprečava Srbiju da se suoči sa svojom prošlošću. U stvari, to pomaže da se ratifikuju upadljive predrasude i ekstremni stavovi nacionalista.

7. Srbija ostaje zemlja velikih kontrasta. Beograd je danas najdinamičniji grad u čitavom regionu. Štaviše, privatizacija u Srbiji bila je najuspešnija u poređenju možda sa svim ostalim zemljama koje su prošle kroz demokratsku tranziciju. U drugim zemljama kvalitet pojedinačnih vladinih ministara veoma je varirao, dok je Srbija imala više izvanrednih ministara. Godišnja stopa privrednog rasta je impresivna. U isto vreme, veliki delovi zemlje gotovo da nisu osetili nikakve koristi od tog rasta. Postoji sve veći jaz između velikoj broja relativno osiromašenih ljudi (uključujući penzionere, nezaposlene i ljude iz ekonomsko-depresivnih regiona) i manjeg procenta bogatih. Korupcija je raširena i iznurujuća gotovo na svim nivoima.

8. Zagovornici ekonomskih sankcija protiv Srbije mogu da ukažu na Miloševićev pad i da tvrde kako su sankcije u tome imale značajnu ulogu. Većina demokrata u Srbiji tvrdiće upravo suprotno, da su sankcije pomogle Miloševiću da ostane na vlasti. Ono što je sigurno jeste da su sankcije nanele katastrofalnu štetu socijalnom miljeu Srbije; zdravstvenom i obrazovnom sistemu. Ljudi danas veoma trpe zbog toga, i to je, takođe, značajan faktor popularnosti radikala i socijalista.

9. Postoji rasprostranjena izreka korišćena godinama tokom balkanskih ratova: "Zašto bih bio manjina u vašoj zemlji kad vi možete da budete to u mojoj?" Interesantna je činjenica da su Srbi iznova i iznova demonstrirali žestok otpor da postanu manjine bilo gde (Hrvatska, Bosna, Kosovo). U isto vreme, Srbija je krajnje multietnička i multireligiozna. Kontrast je upadljiv. Jedino objašnjenje kojim raspolažem jeste da su manjine u Srbiji prihvatile da imaju veoma ograničenu političku vlast i uticaj, dok je Srbima kao narodu veoma teško da to prihvate.

10. Napori Zapada da obezbedi značajne političke i ekonomske beneficije Srbiji su odavno zadocnili. Većinu je trebalo obezbediti odmah nakon pada Miloševića. Umesto toga, nametnuto uslovljavanje otežalo je demokratskoj vladi da funkcioniše i doprinelo ponovnom buđenju nacionalizma. lpak, Zapad bi trebalo da bude svestan da apsolutno ništa što bi sada bilo urađeno ne bi ublažilo srpski stav prema Kosovu. Štaviše, na ove korake se gleda sa izvesnom dozom cinizma. U isto vreme, srpska vlada bi trebalo da shvati da je članstvo u EU neizvesno i u najboljem slučaju veoma udaljeno. Neće zaista biti prečica u tom procesu, bez obzira na to šta tvrde neki političari iz EU.

[Meho Krljic]

Nisam neki fan Montgomerija, ali ovo je vrlo dobro obzervirano i napisano. Većinu ovih stvari ja objašnjavam mojim stranim kolegama on regular basis, ali ne ovako jasno i precizno artikulisano.

[ginger toxiqo 2 gafotas]

...možda zato što, na veliku sreću, nisi ocvali kurvar sa naknadnom pameću kao ubojitim oružjem  u samoizgonu u/na Cavtatu ???

...we love you just the way you are!!!

[Meho Krljic]

 Sve se slažem, otud moje jasno ograđivanje od Montgomerija već na početku mog prethodnog posta. Ipak, naknadna ili ne, ova pamet vredi da se ponavlja i emituje u što jemoguće širim krugovima.

[ginger toxiqo 2 gafotas]

...Amen to that!!!        

[Meho Krljic]

Ili barem Aferim!!!

[ginger toxiqo 2 gafotas]

...uf, zaboravih na red! Izvini na neuđavnosti glede tvoje nacio-verske posebnosti!
Što bi četvrt moji stari rekli-  mazel tov!!!

...multi-kulti melanž kao pu-spas-za-sve-nas, zar ne???

[Meho Krljic]

Da je sreće, to bi stvarno tako išlo.  

[angel011]

Nisam neki fan Montgomerija, ali ovo je vrlo dobro obzervirano i napisano.

Agreed.

[Tex Murphy]

Nikad nisam volio te razne analitičare koji nalaze za shodno da proučavaju druge i nešto kenjaju. Mislim, OK, razumijem ja sve, čovjek je Amerikanac, ima pravo da priča šta hoće i o kome hoće, pogotovo o nekom tamo nazadnom primitivnom narodu s Balkana, etc. However, nalazim da nije lijepo

a) Govoriti o "opasnosti od eventualne radikalske vlasti" u nekoj trećoj državi, dok u tvojoj vlada upravo ekvivalent te stranke.

b) Govoriti o "suočavanju sa vlastitim zločinima" u nekoj trećoj državi, kad si pripadnik nacije koja je činila takve zločine da normalnom čovjeku zuje uši kad čuje o njima, a sam nisi osudio te zločine. (Naravno, pitanje o tome da li su se i koliko Srbi suočili sa svojim zločinima u prethodnom ratu može da dobije i vlastiti topik. Ja smatram da su se suočili prilično prilično.)

Postoji tu još proizvoljnih i netačnih tvrdnji, stereotipisanja i sl. Ima i poneka tačna opservacija.

[Meho Krljic]

 

Ala si negativac od jutros, Harvi, no, dobro, načelno nije da nemaš pravo u smislu da je lahko komentarisati tuđe a ignorisati svoje. Ipak, ovo ne oduzima tačnost njegovim opservacijama.

[Ghoul]

ovo ne oduzima tačnost njegovim opservacijama.

možda ne oduzima mnogo od tačnosti, ali oduzima od relevantnosti.

[Meho Krljic]

Pre bih rekao da oduzima intelektualnom poštenju opservanta. Ali strogo fenomenološki gledano, to nema veze.

[lilit]

ovo ne oduzima tačnost njegovim opservacijama.

možda ne oduzima mnogo od tačnosti, ali oduzima od relevantnosti.

no, mnogo manje nego kad pisac horora pise kritiku tudje horor knjige. hehehe.  

salu na stranu, ni meni montgomeri nije simpatican, ali je ovih deset tackica odlicno napisano [jest da to dvoje nema veze jedno s drugim, al da naglasim].

[Ghoul]

Pre bih rekao da oduzima intelektualnom poštenju opservanta. Ali strogo fenomenološki gledano, to nema veze.

ja bih u ovom slučaju ipak posegao za starom američkom maximom:
nije bitno šta je rečeno, nego ko je i kako to rekao!

znači, u ovom slučaju, fućka mi se za NJEGOVE opservacije.

[angel011]

ja bih u ovom slučaju ipak posegao za starom američkom maximom:
nije bitno šta je rečeno, nego ko je i kako to rekao!

znači, u ovom slučaju, fućka mi se za NJEGOVE opservacije.

Argument ad hominem.

[Meho Krljic]

Aman, upravo o tome on i piše ovde. A mi treba da se izdignemo iznad igre pokazivanja prstom i u interesu verodostojnosti ojektivno & nepristrasno analiziramo ovo pisanije.

[Ghoul]

ovo ne oduzima tačnost njegovim opservacijama.

možda ne oduzima mnogo od tačnosti, ali oduzima od relevantnosti.

no, mnogo manje nego kad pisac horora pise kritiku tudje horor knjige. hehehe.

tebi očito nije poznato da su mnogi horor pisci bili istovremeno i kritičari.
e.a. po, recimo, pisao o kolegama, hotornu npr.
lavkraft takođe.
itd.

[Ghoul]

Aman, upravo o tome on i piše ovde. A mi treba da se izdignemo iznad igre pokazivanja prstom i u interesu verodostojnosti ojektivno & nepristrasno analiziramo ovo pisanije.

ne, mi treba da mu kažemo: ružan si, glup si, znamo mi šta si jebo i šta si radijo dok si u beogradu bijo, a znamo i šta sad u cavtatu radiš, dakle nemoj nas da farbaš, nego idi bušu pa njemu malo sandiljaj da se suoči sa ovim i onim a mogo bi malo i sa onim trećim (znaš ti, znaš!) a mi ovde dal će se suočimo, kad i kako, to si je naše, ne brini ti tuđu brigu, jebli te džek bauer i rambo da te jebli dabogda!

e, tako treba s njima, a ne ovo odurno izdajničko 'pa u pravu je čovek! sve je lepo reko! ni ja lepše ne bi!'

fuj, bre; zato nam tako i (ne) ide!

[Meho Krljic]

Ali ja kao svoju vrlinu upravo računam to što sam sposoban da prepoznam vredan sadržaj diskursa čak i kad mi govornik nije drag. Mislim, to šta mi nemu treba da kažemo i to da li je ovo što on kaže tačno su dve odvojene teme.

[lilit]

fuj, bre; zato nam tako i (ne) ide!

rece Gul i ode da gleda 24.

[Ghoul]

Ali ja kao svoju vrlinu upravo računam to što sam sposoban da prepoznam vredan sadržaj diskursa čak i kad mi govornik nije drag. Mislim, to šta mi nemu treba da kažemo i to da li je ovo što on kaže tačno su dve odvojene teme.

ma to je vrlo sumnjiva i problematična vrlina.

i makar se možda in abstracto i donekle slagao s tobom, u ovom konkretnom slučaju DISKURS je NEODVOJIV od govornika, jer on je ipak samo puppet, glasnogovornik, VRLO daleko od objektivnog, nezainteresovanog i dobronamernog posmatrača.

[Meho Krljic]

Možda jeste, možda nije, ali so what??? Ja mislim iste stvari kao i onna većinu ovih tema a i ja sam daleko od nezainteresovanog posmatrača. Samo sa druge strane.

[lilit]

[...] u ovom konkretnom slučaju DISKURS je NEODVOJIV od govornika, jer on je [..... ] VRLO daleko od objektivnog, nezainteresovanog i dobronamernog posmatrača.

ajde molim te meni, neupucenoj, neobavestenoj & ostalo, objasni zasto ova gornja recenica ne vazi kad TI opljujes roman "Srpski psiho", mislim, ne na forumu nego javno, u novinama.

 

[angel011]

ne, mi treba da mu kažemo: ružan si, glup si, znamo mi šta si jebo i šta si radijo dok si u beogradu bijo, a znamo i šta sad u cavtatu radiš, dakle nemoj nas da farbaš, nego idi bušu pa njemu malo sandiljaj da se suoči sa ovim i onim a mogo bi malo i sa onim trećim (znaš ti, znaš!) a mi ovde dal će se suočimo, kad i kako, to si je naše, ne brini ti tuđu brigu, jebli te džek bauer i rambo da te jebli dabogda!

e, tako treba s njima, a ne ovo odurno izdajničko 'pa u pravu je čovek! sve je lepo reko! ni ja lepše ne bi!'

Kada ti neko kaže "Ovo si, vala, baš zasrao", da li misliš da je konstruktivnije i, na duge staze, efikasnije (sa tom osobom iz ovog ili onog razloga moraš bar u nekoj meri da sarađuješ), da odgovoriš "Ma nemoj, ti ćeš da mi kažeš, šta si tek ti srao", ili "Jesam, priznajem, žao mi je zbog toga, potrudiću se da do takvih sranja više ne dođe, možemo li sada da razgovaramo o tome šta i kako dalje?"?

[Meho Krljic]

Ma, nije čak ni nužno usvajati nekakav blago podanički ton. Ja samo agitujem za prepoznavanje mudre reči bez obzira na to od koga dolazi. Dakle, sasvim prihvatam treću mogućnost kao realnu, to jest da mu kažeš: 'More, ti si se našao da mi pričaš, govno jedno belosvecko, bolje gledaj šta oni tvoji rade po Iraku, na čelu sa nelegitimno izabranim precednikom. Mada sve to ne umanjuje ispravnost tvojih opservacija. Ali i dalje mislim da ti se treba popišati u obe nozdrve.'

[angel011]

Heh, to je više bila moja učtiva varijanta na "Aha, u pravu si, aj' sad da vidimo šta ćemo dalje" temu, sa naglaskom na drugom delu. Zato da bismo se makli nekud, umesto da se samo prepucavamo o tome ko je šta radio.

[Meho Krljic]

Absolutno. Dijalektika nasuprot prostom nadkurčivanju.

[Ghoul]

[...] u ovom konkretnom slučaju DISKURS je NEODVOJIV od govornika, jer on je [..... ] VRLO daleko od objektivnog, nezainteresovanog i dobronamernog posmatrača.

ajde molim te meni, neupucenoj, neobavestenoj & ostalo, objasni zasto ova gornja recenica ne vazi kad TI opljujes roman "Srpski psiho", mislim, ne na forumu nego javno, u novinama.

 

pa razlika je sasvim jasna:
ja sam objektivan, nezainteresovan i dobronameran posmatrač SRPSKOG PSIHA, dok Montgomeri NIJE objektivan, nezainteresovan i dobronameran posmatrač stanja u Srbiji.

[Ghoul]

'More, ti si se našao da mi pričaš, govno jedno belosvecko, bolje gledaj šta oni tvoji rade po Iraku, na čelu sa nelegitimno izabranim precednikom. Mada sve to ne umanjuje ispravnost tvojih opservacija. Ali i dalje mislim da ti se treba popišati u obe nozdrve.'

siguran sam da bi se našle grdne 'mudre opservacije' u hitlerovim spisima i govorima – ili, ajd da ne idem tolko daleko, u spisima vladike velimirovića, pa mi opet neće pasti na um da ih citiram ili se pozivam na njih, čak i ako se slažem sa rečima bez obzira na kontext.

[Meho Krljic]

Ovo što si napisao mi je potpuno neshvatljivo, valjda zato što je u brutalnom neskladu sa mojim pogledima na ovu temu gore izraženim. Uzgred, Hitlera nisam čito ali Nikolaja V. jesam, veoma rado i više puta i mnenja sam da je to veoma lepo napisano štivo puno snage i strasti, kao i po koje uistinu dobro složene mudrosti.

[Ghoul]

let me put it this way:
sve i da taj smrad kaže nešto kao: 'hot tenzion je najbolji francuski horor u poslednjih 10 godina' ja u priči o tom filmu te reči niti bi citiro nit bi se na nji osvrtao, ne bih uopšte njega smatrao nadležnim da o tome bilo šta kaže (pa makar, sticajem okolnosti a ne poklapanjem svetonazora, i bio sklon da prihvatim izvesnu bliskost između njegovog suda i mog).
znači, ako bih već teo da pričam o tome koliko je hot tenzion dobar film, citiro bih reči nekih malko nadležnijih ljudi da o tome pričaju.

tako i ovde.
ako ćemo da pričamo o suočavanju, istini, pravdi, srbima, ko je počeo rat, kako, zašto, ovo, ono, ko misli da to ima smisla ovde i ovako, ok, ajde; ali neću da mi reči te gnjide budu polazišna tačka za bilo šta.

[Meho Krljic]

Dobro. Ali ovde, verujem i jeste poenta u tome da ovako razložno i razumljivo iznesene misli nisu pravilo već izuzetak u ovom okruženju.

[Tex Murphy]

Ja mogu samo da potpišem ovo što je Ghoul rekao, ali uz to bih zamolio kolege kojima se sviđa pomenuti spis da navedu šta konkretno je u njemu toliko novo, bistro, oštroumno i pronicljivo, pa da treba da se zamislimo nad tim.

Iskreno se nadam da još nije došlo vrijeme kada ćemo Šiptare otvoreno početi da smatramo ljudima.

[Meho Krljic]

Pa, ovo je već dovoljno:

Velika većina Srba ima potpuno različitu percepciju događaja u regionu u poslednjih dvadeset godina od ostatka sveta. Iako slične "bolesti" preovlađuju svugde u bivšoj Jugoslaviji, one su u Srbiji izraženije nego drugde. Redak je slučaj naći Srbina, na primer, koji neće potpuno kriviti kosovske Albance za sve nedaće tamo. Isto važi i za raspad Jugoslavije, zašta su odgovorni drugi.

Ovo je vrlo tačno pogođena dijagnoza i skoro nepojmljiv koncept za devedesedevet posto Srba koje poznajem.

Uzgred, Harvi, vidi se da za tebe ipak ima nade:

Iskreno se nadam da još nije došlo vrijeme kada ćemo Šiptare otvoreno početi da smatramo ljudima

Čim si morao reč 'otvoreno' da upotrebiš, jasno je da se u tvoje tvrdo srce ipak uselio crv sumnje i da na Albance, intimno, sada gledaš drugim očima. Ne brini, nije sramota sa tim izaći u javnost. Ovde si među prijateljima!!!

[ginger toxiqo 2 gafotas]

...kao da nas/vas je čuo jer u najnovijoj epizodi cavtatskih izmaglica William M. počinje da pljucka i po svom dvorištu....

Pogled iz Cavtata
Azijski izazov Zapadu
25. avgust 2007. | Vilijem Montgomeri
Jedna popularna knjiga i film snimljen po njoj opisali su kako se jedna jedinstvena kombinacija vremenskih faktora skupila na određenom mestu i u vremenu i stvorila ono što je nazvano "Savršena oluja". Mnogi ljudi koje je ona zarobila isprva su potcenili njenu snagu pošto je njihovo iskustvo bilo zasnovano na ranijim olujama, kojima su nedostajali svi kritični sastojci sadržani u ovoj.

Ovih dana mnogo mislim o toj "savršenoj oluji" i pitam se da li ne prisustvujemo njenom geopolitičkom ekvivalentu. Svet, kakvog poznajemo, rapidno se menja. Za one od nas koji su uhvaćeni u njemu, kao i ljudi usred oluje, obično reagujemo na osnovu svojih iskustava i potcenjujemo konačni domet i značaj promena koje su sada u toku. Uostalom, neka leta su vrelija nego druga, cena benzina fluktuira, a život se nastavlja s malim prilagođavanjima. Opasnost je, međutim, u potcenjivanju posledica; naša spremnost da preduzmemo drastične mere kako bismo zaštitili naš način života ozbiljno je umanjena.

Faktori koji sačinjavaju ovu geopolitičku oluju uključuju uticaj globalnog zagrevanja; povećanu potražnju proizvoda fosilnih goriva i neizbežni pad njihove dostupnosti; globalizaciju; demografske promene; i rukovodstvo s ozbiljnim manama i u Sjedinjenim Državama i u Evropskoj uniji.

Globalno otopljavanje povećava oštrinu klimatskih "događaja" kao što su uragani, tornada, suše i vreli talasi. Ono pomera vazdušne i morske struje, koje su tradicionalno donosile kišu, sunce i topliji ili hladniji vazduh nekim oblastima i premešta ih drugde. Ono stvara sušu u nekim već siromašnim delovima sveta i otvara nove u mogućnosti tradicionalno hladnijim regionima.

Nestašica nafte i gasa dramatično je promenile odnose moći među zemljama. Za siromašnije zemlje rastući energetski troškovi postaju nemoguć teret. Sve ekonomije moraju da se bave povećanim cenama energije, i direktno i indirektno. Na drugom kraju skale, veliki procenat nafte i gasa nalazi se u državama koje su po prirodi autoritarne (Rusija, Venecuela, Iran, Saudijska Arabija, da pomenemo samo nekoliko). Skok cena nafte i gasa u nebo doneo je ovim zemljama bogatstvo bez presedana. To im je, zauzvrat, omogućilo da pruže otpor mekom pritisku Zapada (bilo kroz finansijske institucije kao što su MMF i Svetska banka, bilo preko pojedinih zemalja) da sprovedu demokratske, tržišno orijentisane reforme. Osim toga, kako nestašice rastu, dve stvari su izvesne: cene će se povećati daleko više (na štetu svetskog ekonomskog rasta), a porašće i takmičenje za ove resurse (uključujući povremenu upotrebu nasilja).

Globalizacija nas polako ali sigurno pretvara u pravo globalno selo. Brzina transfera tehnologije, komunikacija i transporta robe ima dramatične implikacije na naš način života. Relativno minorni događaji bilo gde u svetu sada se gotovo istog trenutka prenose na sve strane. "Autsorsing" rada sada je standardna praksa. Već decenijama je Zapad čuvao i snažno podržavao doktrinu slobodne trgovine s uverenjem da je ona korisna za sve. (Kritičari će tvrditi da je ona bila isključivo zamišljena u korist zapadnih razvijenih zemalja, a na štetu nerazvijenog sveta.) Azijske ekonomije u usponu, međutim, koriste sistem slobodne trgovine protiv nas, na osnovu troškova rada koji su toliko daleko ispod naših da predstavljaju jednu potpuno odvojenu kategoriju. Ukratko, u sve većem broju kategorija, mi jednostavno ne možemo da se pošteno takmičimo s njima.

Demografska promena znači da se ekonomski centar sveta bez sumnje pomera u Aziju. Za nekoliko godina, više od polovine svetskog stanovništva živeće u Aziji. Njena kombinacija veličine stanovništva, organizovane i inteligentne radne snage i radne etike znači da će njen udeo u svetskoj ekonomiji nastaviti da raste.

Nijedan od gore pomenutih faktora nije mogao da bude sprečen. Ali s boljim rukovodstvom iz Sjedinjenih Država i Evropske unije, njima se moglo bolje postupati, a njihove posledice umanjiti. U to kritično vreme, međutim, Sjedinjene Države bile su proklete s verovatno najgorim predsednikom u svojoj istoriji. U najmanju ruku, onim koji je najviše oštetio imidž, reputaciju, snagu i ulogu Sjedinjenih Država u svetu. Odluka da se izvrši invazija Iraka sipala je galone benzina na vatru islamskog fundamentalizma; oslabila je našu armiju; i ojačala autokratske regionalne sile kao što je Iran. Daleko gore od toga, postupci kao što su odobravanje upotrebe torture, tretman zatvorenika u Iraku i Gvantanamo Beju i ilegalno prisluškivanje komunikacija američkih građana uklonili su bilo kakvo moguće pravo na superiornost u oblasti ljudskih prava. Rekao bih da je ovo bio najveći gubitak od svih. Zbog svoje slabe centralne strukture, Evropska unija na međunarodnom planu nije mogla ni izbliza da bude toliko delotvorna kao što bi to trebalo da nagoveštava njen ekonomski status.

Tako sada imamo sastojke "savršene oluje". Šta su potencijalne posledice? Nabrojao bih sledeće, a ta lista je daleko od toga da bude kompletna:
a) Naizgled nezaustavljiva tranzicija ka demokratskoj vladavini zaustavljena je, a u mnogim slučajevima i preokrenuta. Kina, Rusija, Venecuela, Saudijska Arabija, da pomenemo samo nekoliko najistaknutijih slučajeva, pokazuju da je autoritarnost održiva alternativa demokratiji. Osim toga, nedostaci demokratskog sistema najednom izgledaju mnogo veći nego ikad ranije, a njegove zasluge izgledaju manje.
b) Ekonomska moć jasno se pomera u Aziju, a vremenom će se to dogoditi i s političkom i vojnom moći.
c) Međunarodne organizacije koje je Zapad osnovao u periodu posle Drugog svetskog rata (Svetska banka, međunarodne finansijske korporacije, UN), postaju sve manje relevantne, a nove ekonomske sile manje voljne da slede njihove diktate. Savet bezbednosti Ujedinjenih nacija, na primer, ima strukturu članova koja ne odražava sadašnju situaciju i sistem veta koji čini da je nesposoban za akciju u gotovo svakom značajnom slučaju. Drugim rečima, on ne funkcioniše.
d) Tradicionalna američko-evropska podrška slobodnoj trgovini možda se približava kraju kako se mi iz glavnih korisnika pretvaramo u jednu od njenih žrtava. Francuski predsednik Sarkozi nagovestio je ovu promenu svojim insistiranjem na smanjivanju uloge konkurencije u okviru EU na poslednjem samitu Unije.
e) Pošto su SAD izgubile pravo da snažno podržavaju inicijative za ljudska prava širom sveta, snažna moralna snaga iza ovog pokreta gubi paru i inicijativu.
f) "Sukob civilizacija" između zapadnog i islamskog sveta sve više postaje realnost. Ne samo da će teror biti s nama u doglednoj budućnosti, već će se povećati i veličina terorističkih događaja.
g) Svet će postati haotičniji s regionalnim silama koje će težiti većem autoritetu i drugim državama koje stiču nuklearno oružje i kao sredstvo zastrašivanja protiv napada ali i za agresivnu politiku. Klasičan primer u tom smislu je Rusija, koja preduzima sve više mera simptomatičnih za hladni rat. Njene odluke da postavi rusku zastavu na Severni pol i time ga zatraži za sebe; da obnovi patroliranje aviona s nuklearnim oružjem; i ponovo uspostavi pomorsko prisustvo u Mediteranu jesu primeri te novopronađene agresivne samouverenosti.
h) Pravi gubitnici u jednačini globalnog otopljavanja, pre svega u Africi, patiće još više od čestih suša, perioda gladi i bede. To će neizbežno dovesti do povećane emigracije i pritiska na razvijene zemlje da prihvate više izbeglica. A to će, zauzvrat, izazvati još snažnije nacionalističke pritiske u zemljama domaćinima.

Ono što sve ove izazove čini toliko velikim je da gotovo u svakom slučaju oni nisu u normalnom opsegu delovanja vlada i ministarstava. To su multinacionalni izazovi, koji zahtevaju ujedinjene, multinacionalne odgovore. Zasad je teško videti odakle bi mogli da dođu lideri za ovakve odgovore. Jedna stvar je izvesna. Za 20 godina od danas, svet će biti mnogo, mnogo različitije mesto od onog koje naseljavamo danas.

[ginger toxiqo 2 gafotas]

Pogled iz Cavtata
Deset neprijatnih istina o Sjedinjenim Državama
25. novembar 2007. | Vilijem Montgomeri

Ako neko živi u Sjedinjenim Državama inficiran je nekom vrstom virusa koji uzrokuje da posedovanje materijalnih svari potaje sve važnije i nikada ih nema dovoljno. Posledica toga je da i novac dobija sve veću važnost. Konačni rezultat je da mi radimo previše, uživamo previše malo i tražimo još više

Tokom poslednjih nekoliko meseci pisao sam kolumne nabrajajući "neprijatne istine" o Bosni, Kosovu i Srbiji. Umesto da razmisle o mojim komentarima, mnogi više kritički nastrojeni čitaoci naprosto su ljutito uzvratili, "A kako stoje stvari s vašom zemljom?" To pitanje ima smisla. Zato sam ove nedelje nabrojao deset pitanja koja čine da Sjedinjene Države postižu manje nego što bi mogle i manje nego što bi trebalo. Takođe bih dodao da bi mi bilo lako da nabrojim najmanje sto kvaliteta koji me čine ponosnim što sam Amerikanac. Ali to je za neki drugi put.

1. Kultura oružja. Priznajem da to ne razumem u punoj meri, ali veliki procenat Amerikanaca fanatično brani svoje pravo da lako kupuje, poseduje i nosi sve vrste vatrenog oružja poznatog čovečanstvu. Ubistva predsednika, ubijanje slavnih ličnosti kao što je Džon Lenon i masakri u školama i na drugim mestima apsolutno ne utiču na ovo fundamentalno verovanje. Oko 60 miliona ljudi poseduje vatreno oružje i oko 30.000 ljudi svake godine strada od tog oružja, u samoubistvima, ubistvima i nesrećnim slučajevima.

2. Nedostatak kritičkog mišljenja o našem sistemu demokratije i njegovoj primeni. Od rođenja nas uče da je naš sistem demokratije najbolji na svetu. Mi smo na to izuzetno ponosni, ali na nekritičan način. To ima mnogo negativnih posledica. Pre svega, ne uspevamo da shvatimo koliko taj sistem ima mana i koliko nas sve više sprečava da se krećemo napred. Konačno, to će biti jedan od glavnih faktora zašto će se umanjiti naša uloga u svetu. Pored toga, precenjivanje našeg sistema čini da potcenjujemo sve druge. To nas takođe vodi verovanju da "jedan model odgovara svima" i kao rezultat previše simplifikuje pogled na svet.

3. Naša najniža društvena klasa. Jedna od najvećih pozitivnih odlika Sjedinjenih Država je da naš ekonomski sistem u najvećoj meri nagrađuje one koji su spremni da vredno rade. U isto vreme, u Americi postoji povelika najniža društvena klasa, koja se ne nalazi ni na kakvim "lestvicama" ka boljem životu. To nije samo zato što su siromašni. Oni su takođe odgajani u jednoj specifičnoj potkulturi sa sopstvenim sistemom vrednosti, ponašanja i iskustava koji gotovo garantuje da se ne mogu "probiti" do ostatka američkog društva. Mi nemamo nikakav odgovor na taj problem i u velikoj meri se prema njemu ponašamo tako što ga ignorišemo i činimo da članovi ove klase postanu u stvari "nevidljivi".

4. Konzumerizam. Ako neko živi u Sjedinjenim Državama, inficiran je nekom vrstom virusa koji uzrokuje da posedovanje materijalnih svari potaje sve važnije i nikada ih nema dovoljno. Posledica toga je da i novac dobija sve veću važnost. Konačni rezultat je da mi radimo previše, uživamo previše malo i tražimo još više. Imamo veoma malo vremena za prijatelje i porodicu. Potrebna nam je bolja ravnoteža da popravimo kvalitet naših života. Negativne strane ovog konzumerizma uključuju nebrigu o našoj preteranoj upotrebi prirodnih resursa i uticaju koju ona ima na svet, uključujući, naravno, globalno zagrevanje.

5. Arogancija moći. Mi apsolutno verujemo da možemo rešiti bilo koji problem i popraviti sve što nije dobro, samo ako se usredsredimo na to. To je dovelo do velikih pozitivnih ostvarenja u jednom svetu gde drugi prečesto oklevaju da preuzmu neke obaveze. Ali to nas je, takođe, dovodilo do stavova koji nas vode u situacije kao što je Irak i koje se previše često širom ostalog dela sveta doživljavaju kao arogancija. Imamo sklonost da probleme vidimo crno i belo, s pojedincima koji su ili heroji ili zločinci, s malo uvida u stvarno delovanje drugih kultura, religija i društava. Takođe smo daleko sigurniji u korektnost naših gledišta nego što bi trebalo da budemo s našim malim strpljenjem da čujemo bilo šta različito. Klasični primer svega gore pomenutog je natpis na kojem je pisalo "Misija je završena" na američkom nosaču aviona koji je pozdravljao predsednika Buša odmah nakon poraza iračke armije 2003.

6. Važnost lobista. Tužan je komentar kad većina zemalja stekne uverenje da mora da isplati stotine hiljada dolara godišnje lobističkim firmama da bi dobile odgovarajući pristup ključnim zvaničnicima u Sjedinjenim Državama. Ključ za uspeh u vašingtonskom okruženju za biznise i zemlje jeste da imaju pravog lobistu. Pristup - i zakoni - praktično su na prodaju.

7. Nedostatak konzistencije u našoj spoljnoj politici. Nakon kraja hladnog rata, naša spoljna politika izgubila je svoj pravac. Istorijski, ovde je uvek postojala snažna podrška izolacionizmu. Ali, postojali su takođe aktivisti koji su želeli da američku moć koriste za specifične razloge kao što su širenje demokratije, zaustavljanje proliferacije oružja za masovno uništavanje i borbu protiv terorizma. Dodajte ovom i snažni element pragmatizma koji je doveo do podrške autoritarnim režimima kao što su Saudijska Arabija zbog nafte ili Pakistan zbog njegove važnosti u borbi protiv Talibana i Al Kaide. Taj isti pragmatizam čini da ignorišemo neka pitanja u nekim zemljama (kršenje ljudskih prava u Kini i Severnoj Koreji, na primer), kada bi cena bilo kakvih postupaka protiv njih izgledala previsoka. Konačno, moramo dodati i uticaj moćnih interesa u Sjedinjenim Državama, koji su dominirali našim politikama prema Kubi i Izraelu. Kada se skupi sve gore pomenuto, to stvara jednu opštu politiku koju je teško artikulisati, jer je puna nekonzistentnih postupaka i teška za predviđanje.

8. Izolacija. Apsolutno je zapanjujuće koliko smo mi društvo koje gleda unutra. Vesti na nacionalnim televizijama troše više vremena na O. Džej Simpsona i Britni Spirs nego na sve međunarodne događaje zajedno. Samo oko 25 odsto američkog stanovništva ima pasoše. Većina Amerikanaca misli veoma malo o ostalom delu sveta i u stvari nije čak nimalo radoznala. To znači da našu spoljnu politiku najvećim delom sprovodi veoma mali procenat stanovništva.

9. Uticaj terorizma. Zahvaljujući najvećim delom tome kako je Bušova administracija reagovala na 11. septembar, Amerikanci su se voljno odrekli znatnog procenta svojih individualnih sloboda bez bilo kakve ozbiljne rasprave. Nigde to nije vidljivije nego na aerodromima, gde je bezbednost isuviše prisutna i agresivna. Doslovno svi zaposleni na aerodromima imaju držanje koje je za mene nesumnjivo zastrašujuće. U ime rata protiv terora, imamo predsednika koji brani upotrebu "pojačanih metoda ispitivanja", prisluškivanje Amerikanaca bez neophodnih sudskih naloga i široko praćenje finansijskih transakcija širom sveta. Gvantanamo bej ostaje otvoren. Izgubili smo moralni status i veoma malo njih izgleda mari za to.

10. Polarizacija. Postoji nekoliko "vrućih" pitanja o kojima veliki broj ljudi gaji veoma strastvena osećanja koja idu sve do fanatizma. Ta pitanja uključuju abortus, prava homoseksualaca i kontrolu oružja. Ali to je samo vrh ledenog brega, pošto rasna pitanja, bogatstvo protiv siromaštva, odnosi polova i religiozni aktivizam svi zajedno stvaraju jednu veštičji napitak negativne energije, besa i konfrontacije. Svi mi brzo (i ponekad bolno) saznajemo za ove "nagazne mine" i kako da ih izbegnemo. Jedan od negativnih rezultata je "politička korektnost". Drugi je samocenzura, jer profesori i istraživači izbegavaju pojedine teme ili prilaze nekim pitanjima. Šef Univerziteta Harvard istrpeo je, na primer, pravu oluju kritika kada je, kao jedan od mnogih mogućih uzroka za malu zastupljenost žena u izvesnim "tvrdim naukama", pomenuo mogućnost da bi to moglo biti zbog nekih genetskih razlika između muškaraca i žena.

[...]

Sto rekose, gledaj i ko prica a ne samo sta prica. Monti je predstavnik moderne Imperije koja se ponasala krajnje neprijateljski prema Srbima ne zato sto ih ne voli vec zato sto su mali, nemaju nikog (Ruse, Kineze) iza sebe i ne slusaju vece od sebe kad im se kaze da sednu i smire se.

Meni su Kinezi u Kaliforniji pominjali Valtera, kezili se i tako dalje, a sto oni nisu roknuli raketom po Los Andjelesu iz mainland Kine, nije tako daleko?

Ono sto boli je sto smo glup narod koji ne kapira da nas ima 7 miliona a ne 200 kao (buba)Rusa i sto nasedamo na njihove price o tome da treba da pruzamo otpor, a kad dodje do toga da nema dzebane...e bar smo im kupili vreme.

[David]

Sto rekose, gledaj i ko prica a ne samo sta prica. Monti je predstavnik moderne Imperije koja se ponasala krajnje neprijateljski prema Srbima ne zato sto ih ne voli vec zato sto su mali, nemaju nikog (Ruse, Kineze) iza sebe i ne slusaju vece od sebe kad im se kaze da sednu i smire se.

Ma, ieste, takoie, mora da su ovo gore jedini razlozi 'neprijateljstvu' spram Srbije, unatoc:
- 3 izazvana rata (Slo, Cro i BiH) od strane Srbije;
- stotine hiljade raseljenih i mrtvih, kao ratni rezultat;
itd.

Sa ovim gore o USA ce se, naravno, svi ovdje sloziti da ieste, takoie, dok sa prethodnim Montyevim opservacijama stvari stoje potpuno drugacije... Opet, predvidljivo je, do balchaka.

[Kastor]

Ma, ieste, takoie, mora da su ovo gore jedini razlozi 'neprijateljstvu' spram Srbije, unatoc:
- 3 izazvana rata (Slo, Cro i BiH) od strane Srbije;
- stotine hiljade raseljenih i mrtvih, kao ratni rezultat;
itd.

Nisu jedini razlozi, naravno, ali složili se mi oko ta tri rata ili ne (meni je sasvim svejedno, odavno me već boli piša za mrtve, ranjene, raseljene, gladne i neskućene - Srbe ili nesrbe, kod mene mečka još nije dolazila), zakleo bih se da bi mogao da nabrojiš nekoliko velikih zemalja sa bar par ratova u džepu i mnogo boljim skorom od Srbije, koje su prošle sasvim fino...

[Ghoul]

- 3 izazvana rata (Slo, Cro i BiH) od strane Srbije;

kakvo lupetanje!
     

mora da je strašno blaženstvo umeti da ne razmišljaš i da prihvataš ready-made kategorije, davide.

ovoliki simplicizam bih možda očekivao od amera, ali od nekog ko je nominalno bio ovde u vreme dešavanja (jesi li?), ovako imbecilna dijagnoza - srbija izazvala ratove???- zahtevala bi bar trunku svesti o tome da možda baš i nije bilo tako, da stvari možda nisu baš tako mikijevzabavnikovske, da su uzroci za rat malkice komplikovaniji od 'došli zli srbi da zavode red po nedužnim i neovisnim državicama okolo'...

[David]

ovoliki simplicizam bih možda očekivao od amera, ali od nekog ko je nominalno bio ovde u vreme dešavanja (jesi li?)...

Jesam bio tu, naravno, ne pisem sve ovo uprazno, a dosao sam ovdje gdje sada zivim upravo zbog tih ratova (tek da ti dam do znanja da iza tog dezerterstva stoji debelo utemeljeno uvjerenje za takav jedan cin, jer napustiti svoju zemlju i otici u Nepoznato, ne zbog skolovanja/posla/zenidbe itd., nije ni malo lako, ako se ikako takva lakoca moze kroz fraze opisati; da otklonim sumnje o pripadnosti nekim od suprotnih, 'neprijateljskih' naciona, involviranih u te ratove, reci cu i to da mi je bekgraund, i to od strane oba roditelja, bosansko-srpski).
S obzirom da sam dvostruki dezerter iz dva od njih (Cro i BiH), i da sam dovoljno stariji od tebe da sam imao (ne)priliku da dijalektiku (hvala, Meho) tih sukoba pratim hronoloski i detaljno od njihovog generiranja pa do kraja (prvo medijski, od ponizavanja Slovenaca i Hrvata komunista na VIII sjednici SKJ od strane SMikija i ostalih komunaca iz Srbije, pa na dalje, a jednim njihovim dijelom i terenski), moje tvrdnje su empirijski dovoljno provjerene i ovjerene.

Uostalom, ako kod sebe otklonis paranoidnu teorijsko-zavjerenicku 'svi nas mrze' animoznost (ukoliko je imas tako postavljenu), prorovari malo po inostranim knjigama sa istorijskim faktima o tim sukobima (recimo, univerzitetskim udzbenicima za istoriju bilo koje zapadne zemlje), reci ce ti se u njima isto to ko je najodgovorniji* za te sukobe (ja ne kazem da npr. Tuki i Cro nisu njima pridonijeli, ali pouzdano je tacno da njihova vojska nije napala Srbiju niti jedne sekunde, nego da su srbijanski vojnici i para-militaristi ratovali na teritoriji Cro, konsekventno u BiH), odnosno ko je te sukobe i inicirao. Ta nije valjda da jedan udzbenik za istoriju koji se koristi na, npr, univ. u Lundu (Swe) ili na Oksfordu 'laze', i to zbog toga zato sto 'nas mrze' (te radi toga tendenciozno iskrivljuju cinjenice)??!!  
A bilo bi sasvim dovoljno i da jos jednom pogledas BBC-ev serijal 'Death of Yugoslavia').

*OK, ako ti je pregruba rijec 'izazvala', onda cu da je pleonazmisem sa 'najodgovornija za njih'.  

[drf]

Za Davida: rat u Sloveniji je počeo sveti Ante Marković. Sloba nije bio zainteresovan. Po regrute, žrtvovane u poniženoj vojsci, otišle su mame i predtsvnik srpske skupštine. To je bio početak i inspiracija.

Mrzi me da razvaljijem sve tačke bivšeg namesnika Srbije, kod koga se išlo, verovatno, i za meni u Skupštini. U toj srpskoj zabludelesti ima nešto ozbiljno: menjanje pravila u toku igre.
Naime, Sloba je pošao od stava da republičke granice nisu državne i da pravo na otcepljenje imaju narodi, ne teritorije. Da je pogrešio objašnjeno mu je silom i Badinterovom komisijom, koja je osnov državnosti ex YU. Ok. Zalutali, dobili po splačinari i to je to. A onda Kosovo... Gde bi taj papir Badinterov? Ako ne važi za Srbiju, važi li još uvek za ostale?

[Ghoul]

dobro sad, na stranu tvoja tužna autobiografska priča, u kojoj ne vidim odgovor na pitanje, ali zar je tvoj jedini argument: 'pogledaj šta piše u udžbeniku koji ti niej dostupan na jeziku koji ne govoriš'?
radije bih čuo tvoju misao, argument, štagod, a ne 'vidi šta švedi, veliki poznavaoci srpskih prilika, pišu o nama'.

dakle, srbija 'izazvala' a ovi ostali, čekali, jadni i nespremni, nebranjeni, bez podrške bilo čije, nenaoružani, sem ono par kamiona koje su prošvercovali špegelj & co., itd. itd.
ništa muslimani, ništa ustaše, ništa zastave, ništa opredeljenje i otcepljenje, ništa poštovanje državnih granica i suvereniteta... nego baš srbi sve započeli?

a pošto si već tako ljupko preformulisao svoju presudu u 'najodgovornija za njih' – evo da i ja bacim svoja 2 centa: ako je neko odgovoran za građanski RAT na tim prostorim, a onda su to nemačka, i za njom ostale države koje su priznale 'nezavisnost' (tj, zavisnost o sebi) tih separatističkih republika.
da nije bilo tog presedana, i da su nalegli na sve usijane glave, srpske i ostale, da sednu i dogovore se kako treba (a ne na onim putujućim travestijama, slično ovim sadašnjim 'pregovorima' o kosovu) – NIŠTA od toga što govoriš ne bi se desilo.

[David]

dobro sad, na stranu tvoja tužna autobiografska priča, u kojoj ne vidim odgovor na pitanje, ali zar je tvoj jedini argument: 'pogledaj šta piše u udžbeniku koji ti niej dostupan na jeziku koji ne govoriš'?

'Tuzna autobiografska prica' bas i nije - sve se sretno zavrsilo njenim poentiranjem u vidu svedskog drzavljanstva, a za mene, nalicnije, je istinski rezultat takve odluke jos sretniji - u tim ratovima nisam nikoga ubio ili unakazio, oduzeo necijem ocu ili majci zivot (sve boreci se za necije tudje ideje ili ciljeve, nikako ne moje), niti je nesto od toga nekakva 'druga strana' uspjela uraditi meni.
'Tuzna autobiografska prica' je tek spomenuta kao odg. na pitanje 'jesam li bio 'dolje' za vrijeme tih desavanja?', i njenim spominjanjem sam ti zapravo dao jedan odgovor koji je vrlo organski autentican[/i], sa mojim zivotom sudbinski povezan.

radije bih čuo tvoju misao, argument, štagod, a ne 'vidi šta švedi, veliki poznavaoci srpskih prilika, pišu o nama'.

Za ostalo: no problemo, ali kasnije u toku dana, na ovom istom mjestu, sada je za to prilicno kasno...

[...]

Izvini, bio jednom jedan Kutiljero ciji su sporazum potpisali i SM i Alija i Hrvat iz BiH a onda je Alija, po dobrom starom muslimanskom 'Danas 'vako sutra 'nako' , rekao da se moraju gace okrvaviti da bi se stvorila drzava. Tako je poco rat u Bosni.

U Sloveniji, a oni su bacili prvi kamen ako cemo pravo i prvi se otcepili, je pocelo sa izdajom visih cinova vojske i klinci koji su sluzili te vise cinove su popili metak od snajpera ili se jedva vratili zivi.

Dalje, jedino u Hrvatskoj su Srbi pripucali prvi, bojeci se da ne zavrse kao ranije kad je Hr. bila nezavisna i za to mozes da krivis Srbe.

Ko god je 'obecavao' cepanje stare Juge od politicara dobio je politicku i vojnu pomoc od pre svega Nemacke, USA a i Vatikan se poradovao.

[scallop]

Neverovatno je da priču započinje Montgomeri, a mi nasedamo na nešto što je kompleks floskula i zamaskiranih stavova. Na Montgomerijeve "nepovoljne stavove o SAD" mogao bih taksativno da odgovorim kada bi ti stavovi bili konzistentni. Čovek je bolestan od svih bolesti koje pripisuje svojoj zemlji. Mnogo sam vremena proveo tamo i uverio se da teško ima leka za bolest koja se uočava a ne prepoznaje. Zato i neću komentarisati njegova niskovalentna mišljenja, koja bi bila radikalno drugačija da je u vlasti ili, bar, da letuje na Zlatiboru.
Ja sam za sve događaje, koje je bilo moguće predvideti, uvek imao jednostavnu priču: Jugoslavija je bila šnicla koju nije bilo moguće požderati bez zasecanja nožem. Šteta koja je time naneta daleko prevazilazi štetu koja je nastala sukobima. Zemlja od 25 miliona stanovnika bila je privredno osposobljena po tom kriterijumu, a nacionalističkim i verskim podgrevanjem postala je nesposobna za opstanak u bilo kom svom delu. Bio sam zapanjen '91 godine kad sam ustanovio da "Košuta" u Vranju ne može da proizvede par cipela, jer se drvene potpetice proizvode u Bosni i Hrvatskoj! Makedonija, poljoprivredno orijentisana, više nije mogla da šalje paradajz, paprike i krastavce u Sloveniju i Hrvatsku. Nikoga u Evropi, da ne pominjem Ameriku, nije bilo briga kako će opstati običan narod. Bilo je važno da se Badinterov stav "održi" i da se tako obezbedi legitimitet razvaljivanja zemlje.
Lično sam 50% Makedonac, a po 25% Srbin i Hrvat. Takve u referendumima (uprkos ustavnoj konstitutivnosti naroda u Jugoslaviji) niko nije pitao da li želi rastur zemlje.

[mac]

Hehe, ja sam 50% Srbin, a 25% Makedonac i Hrvat. Da nismo neki rod?

[scallop]

Hehe, ja sam 50% Srbin, a 25% Makedonac i Hrvat. Da nismo neki rod?

Gens una summus! Kao i svi šahisti sveta. Kao Hrvati smo 100% rod, a kao Srbi i Makedonci samo 75%. Samo, ja imam i nešto sa amebama.