Šta sam lepo, so-so, ružno, a domaće gledo...

[Milosh]

Ja još uvek nisam pogledao novi Šijanov film, ali evo mišljenja uobličenog u Popboks kritiku nekog ko jeste...

http://www.popboks.com/tekst.php?ID=6829

[crippled_avenger]

MAJSTORI, MAJSTORI!
režija & scenario Goran Marković

Podsetio sam se klasika Gorana Markovića MAJSTORI, MAJSTORI! Iako su u istoriji SFRJ filma retka spotless remek-dela, a ovo svakako nije jedno od njih, uprkos svim svojim greškama ovaj naslov spada u sam vrh onoga što je kod nas snimano.

Ovaj film Gorana Markovića pre svega odlikuju jako dobro osmišljena konceptualna rešenja na svim nivoima. Na planu priče, sjajno je rešenje što je film smešten u jedan dan, i što praktično prati 24 sata u jednoj školi u koja prilično uverljivo uspeva da smesti niz događaja koji mahom funkcionišu. Zatim, na planu zapleta, odlično je što se film nadovezuje na prepoznatljivu matricu Gogoljevog REVIZORA što čini da se u priču unese neka vrsta ready made znakovitosti koja proističe iz samog Gogoljevog izvornika.

Zatim, na planu režije, lokacja novosagrađene škole je sjajna. Ne samo da je arhitektura sedamdesetih u Jugoslaviji izuzetno fotogenična nego bi se moglo reći da izgleda istovremeno i kao savršen reprezent duha vremena a istovremeno i kao simbol Jugoslavije kao jedne too good to be true platforme što će ona na kraju postati. U samom filmu, u jednom trenutku direktorka počinje da priča kako je škola počela da se kvari kada je postala savremena, dobila novu zgradu, puno učenika i postala ustanopva za uzor. Zar to nije zapravo prilča o Jugoslaviji koja je u svojoj najdekadentnijoj fazi bila najzabavnija.

Na rediteljskom planu, Marković sve radi školski, vrlo precizno i jasno sa rediteljskom kulturom koju ima malo koji naš reditelj.

O glumačkim bravurama i harizmi stavljenim u funkciju da ne govorimo. U filmu su vrlo odmerene i ozbiljne uloge ostvarili čak i Ljuba Moljac i Zoran Radmilović koji su poznati kao sjajni glumci koji razaraju celinu, dok su Berček i Paja Vuisić prosto ponovili ono što ih čini zvezdama a Semka Sokolović Bertok i Pepi Laković su napravili autentične karaktere. Kad je o radu sa glumcima reč, Goran u ovom trenutku svoje karijere nije imao premca.

Uloga Radeta Markovića u ulozi Miloja je briljantno pripremljena, po uzoru na Gogolju i shodno tome Nušića. "Miloje je sila!", naglašava na početku Pepijev lik i ovaj lik je toliko dobro pripremljen kroz reakcije drugih likova da kada se Rade pojavi zaista dominira.

Ono što je u glumačkom smislu najslabiji deo filma jeste Goranova posveta praškoj školi odnosno radu sa naturščicima, a to je sama Keva koja je prilično nezahvalan lik za naturščika jer je pasivna.

Kad je o slabim delovima reč, i deonica sa Milojem i direktorkom ima tendenciju da bud malo konfuzna pošto Milojeva agenda tu postaje malo nejasna.

Takođe, trebalo je izbaciti i prebukvalnu, i isto tako konfuznu poentu filma sa Berčekovom recitacijom pesme o majstorima koja sve zaokružuje na jedan istovremeno i prebukvalan i nejasan način. Sličan problem Goran ima i u TURNEJI sa monologom Jelene Đokić.

Treći nedostatak je prilično preposterous seksualna praksa profesora fizičkog tarzanofila koja nije ni autentinčno perverzna ni smešna.

Međutim, izvan toga MAJSTORI, MAJSTORI! je zaista izvanredan film koji pokazuje šta je zapravo dalo kredibilitet tadašnjoj i kasnijoj dominaciji praške škole koja nažalost kasnije nije postizala ovakve rezultate a iznedrila je i prilično slabe epigone.

Ipak, njihov uspeh nije potpuno proizvoljan a MAJSTORI, MAJSTORI! jeste jedno od objašnjenja.

* * * 1/2 / * * * *

[Kastor]

amin

[crippled_avenger]

DRUG CRNI U NOBu
režija & scenario Rade Marković

Prava je šteta što se DRUG CRNI U NOBu, parodična polemika sa partizanskim filmom kao vrhuncem jugoslovenske kinematografije u repertoarskom i zanatskom smislu, pojavio u periodu kada je srpski film dotakao apsolutno dno po svim merilima.

Dok se sećanja na NOB filmove sa nostalgijom, pa čak, zašto kriti, i ponosom javljaju dok u Tuckwoodu čekamo početak projekcije i gledamo trejler za VALKYRIE Bryana Singera, odmah posle toga kreće film koji nas podseća u kakvo ruglo se pretvorio naš repertoarski film. Srpska kinematografija je poznata po tome što ima publiku koja radije gleda domaće od stranih filmova. Međutim, poslednjih godina se uporno radi na tome da se ta situacija promeni. Između ostalog, država je potpuno zanemarila podršku kvalitetnom repertoarskom filmu i ovaj je prepušten tome da se sroza na nivo televizijskog otpatka spakovanog u rinfuznu formu od sat i po.

Nažalost, kao što se prethodno desilo i sa serijom CRNI GRUJA i još više sa prvim filmom, propuštena je prilika da se napravi nešto što bi zaista uspelo da na duhovit i zanatski dostojanstven način reinterpretira mitove iz srpske istorije. U DRUGU CRNOM situacija je još radikalnija pre svega zbog toga što dok su raniji serija i filmovi imali relativno mali broj primera prezentacije svoje epohe u pop kulturi (praktično samo rad Đorđa Kadijevića), dok ova komedija o NOBu ima čitavo bogatstvo partizanskog filma i televizijskih serija kao referencu plus niz stranih uzora na tu temu.

Ovog bogatstva su autori DRUGA CRNOG U NOBu bili svesni tako da je struktura preuzeta iz OTPISANIH, na tragu kojih je urađena i funky muzička tema. Života Grujić je u interpretaciji Nenada Jezdića glumljen po uzoru na Renea iz serije ALO, ALO ali i Miju Aleksića. Zaplet sa "teškom vodom" kao nemačkim oružjem koje može preokrenuti rat direktno je preuzeto iz filma THE HEROES OF TELEMARK Anthony Manna koji je u širem smislu i inspirisan nacističkim pokušajem da se dokopaju atomske bombe. U filmu se pojavljuje lik James Bonda, a strane istorijske ličnosti u rasponu od Hitlera do Roosevelta se bez kompleksa dotiču u pojedinim scenama. Na jednu od konvencija filmova o Drugom svetskom ratu, na koju ni naši ni strani autori nisu uvek imali dobar odgovor - a to je kako da uklope nemačke deonice koje govore okupatori, autori DRUGA CRNOG su odgovorili time što junaci tobož govore nemački i titlovi deluju kao logične replike a u stvari sve vreme sa prizvukom nemačkog govore posprdne reči koje zasmejavaju srpsku publiku. Autorima nastavka se isto tako mora odati priznanje što je za razliku od prvog filma, ovog puta očigledno da je neko prisustvovao snimanju i sprovodio neku vrstu scenarija tako da je izbegnuto digresivno glumačko samoupravljanje koje je krasilo KAMEN MUDROSTI.

Međutim, sve to su neka interesantna pojedinačna rešenja koja su se našla u filmu sa scenarijem lišenim ikakve strukture i ritma; u najboljim delovima režiranom kao prolazni televizijski skeč koji nikada neće biti repriziran; mahom tehnički neispravnom; zaraženom diletantizmom koji je zavladao našim filmom. Zaista, jako je teški okriviti jedan pojedinačni sektor za određene nedostatke kada su u suštini svi povezani u jednu nesrećnu celinu. To što je ovaj film samo deo jednog šireg projekta u formi televizijske serije nije opravdanje, niti publika koja je platila kartu treba da dobija opravdanja umesto elementarnog kvaliteta.

Nije DRUG CRNI jedini film koji ima ovaj vid nedostataka. Međutim, u njemu su oni izraženiji zbog toga što ga i sami autori doživljavaju neozbiljno, iako je u suštini ovakav postmoderni projekat nešto od zanimljivijeg što je pokušano na našem filmu. Kao i u celoj franšizi CRNI GRUJA, tako se i u DRUGU CRNOM u suštini krije veliki potencijal, ali niko nije spreman da ga ozbiljno shvati i ostvari. Umesto da su se svi zajedno potrudili da snime film koji bi u zanatskom smislu zaista dostigao reference kojima se baavi, autori su ga namerno banalizovali i tretirali kao tezgu u koju ne veruju. Svuda u svetu, a naročito na našim prostorima, nacističke uniforme kao fetiš izjednačene su sa rado gledanim pop filmom. Otud je neverovatno da se isti ovi glumci iz petnih žila trude u nekom filmu snimljenom na novobeogradskom krovu a namerno promašuju kada im se pruži prilika da igraju u potencijalno pravom muviju.

I baš zbog takvog omalovažavajućeg odnosa koji imaju prema repertoarskom filmu, naši autori i rasteruju publiku iz bioskopa. DRUG CRNI U NOBu je mogao da bude sjajna postmoderna komedija koja se služi i izvesnim mitemama koje se prepoznatljive stranoj publici, i na osnovu toga je mogla čak biti i izvezena na strano tržište, kao što je to bio slučaj sa našim partizanskim filmovima. Uostalom, ovo je godina WW2 filma, Quentin Tarantino snima INGLOURIOUS BASTERDS, a Jugoslavija je zemlja koja je imala neke od najboljih WW2 filmova na svetu. U krajnjoj liniji čak i u domenu komedije na temu WW2 imamo uspešan primer sa BALKAN EKSPRESOM Branka Baletića. Međutim, umesto toga, dobili smo jedan lokalni proizvod čija je bioskopska sudbina pod znakom pitanja kada se suoči ne samo sa konkurencijom na repertoaru ili ukusom gledalaca već i sa time da trenutno na RTSu idu reprize RANJENOG ORLA koje će sasvim sigurno zadržati određeni deo gledalaca kod kuće, naročito onih koji su se već previše puta razočarali u naše bioskopske filmove.

Kad smo već kod RANJENOG ORLA i Šotre, setimo se njegovog pokušaja da snimi WW2 komediju 2004. sa PLJAČKOM TREĆEG RAJHA. Iako je zahvaljujući Šotrinim inherentnim nedostacima taj film spadao u grupu onih čiji je jedini problem u tome što su loši, i uprkos tome što je DRUG CRNI neuporedivo zanimljiviji kao koncept od njega, RAJH deluje znatno ozbiljnije i ambicioznije, koliko god to bizarno zvučalo.

Pored toga što je prokockao vlastiti potencijal, DRUG CRNI U NOBu je barem za neko vreme i onemogućio da se pojavi repertoarski film koji bi se poigravao sa pričama iz Drugog svetskog rata i konvencijama partizanskog filma. Ipak, iz takve depresivne situacije može da izraste i jedna potentna ideja za underground niskobudžetni film koji bi afirmisao nekog mladog i talentovanog autora. Možda bi trebalo napraviti DEAD MEN DON 'T WEAR PLAID samo u kontekstu partizanskog filma i njime pokazati koliko pop kulturno bogatsvo leži u toj tradiciji?

[Meho Krljic]

Nisi mu dao ni ocenu, toliko je loš? Mislim, što li pitam, naravno da je toliko loš...

[DušMan]

Prvi deo je bio toliko loš da je neki dobronameran čovek, koji se upravo vratio sa projekcije, svim prisutnim putnicima nekog busa na zelenjaku u kom sam bio, naglas saopštio kako je to najgori film ikada snimljen. Još je i apelovao na nas da ga nikako ne gledamo.
Kako ne poverovati potpuno nepoznatom čoveku koji je spreman na tako očajnički potez kao što je širenje istine po vozilima gradskog saobraćaja?

[Alexdelarge]

Prvi deo je bio toliko loš da je neki dobronameran čovek, koji se upravo vratio sa projekcije, svim prisutnim putnicima nekog busa na zelenjaku u kom sam bio, naglas saopštio kako je to najgori film ikada snimljen. Još je i apelovao na nas da ga nikako ne gledamo.
Kako ne poverovati potpuno nepoznatom čoveku koji je spreman na tako očajnički potez kao što je širenje istine po vozilima gradskog saobraćaja?

...izvrsno.

[Shozo Hirono]

Prvi deo je bio toliko loš da je neki dobronameran čovek, koji se upravo vratio sa projekcije, svim prisutnim putnicima nekog busa na zelenjaku u kom sam bio, naglas saopštio kako je to najgori film ikada snimljen. Još je i apelovao na nas da ga nikako ne gledamo.

Ovo me podseti na slucaj od pre par godina kada je na mene, dok sam cekao da se zavrsi prethodna projekcija Bertolucijevih Sanjara, naleteo direktno iz mracne sale, sa sve devojkom, jedan napuseni klinac i unoseci mi se u lice zavapio:
"Nemoj te molim vas da ulazite unutra, najgori film svih vremena."
Na to mu se ja nasmejem i potapsem ga po ramenu:
"E da si ti meni ziv i zdrav."

[EKSTREMISTA]

Prvi deo je bio toliko loš da je neki dobronameran čovek, koji se upravo vratio sa projekcije, svim prisutnim putnicima nekog busa na zelenjaku u kom sam bio, naglas saopštio kako je to najgori film ikada snimljen. Još je i apelovao na nas da ga nikako ne gledamo.
Kako ne poverovati potpuno nepoznatom čoveku koji je spreman na tako očajnički potez kao što je širenje istine po vozilima gradskog saobraćaja?

[crippled_avenger]

Drugi je bolji od prvog. Štaviše, baš zbog toga me više uznemirava pošto izgleda kao da Zoran Čalić radi Alan Moorea...

[Kunac]

Ne znam kakav je prvi deo, na sreću sam ga propustio, ali ovaj nastavak je DNO DNA. To čak nije ni film. To je nešto skarabudženo od prve 4 epizode najavljene TV serije i bačeno pred publiku. Ljude koji su odobrili da ovo uđe u bioskope treba krivčno goniti.

[crippled_avenger]

http://www.b92.net/kultura/pop/witches.php?yyyy=2009&mm=02&nav_id=343077

Ni ekipi sa B92 se film nije dopao.

[Kunac]

http://www.b92.net/kultura/pop/witches.php?yyyy=2009&mm=02&nav_id=343077

Ni ekipi sa B92 se film nije dopao.

Moglo je to i oštrije.

[Milosh]

Reprizirao sam posle dužeg vremena Video jela, zelen bor (1991) i ponovo sam uživao; kako je to samo jednostavan, a zapravo neponovljiv i genijalno zabavan film. Ona spot-sekvenca sa Bjelogrlićem je priča za sebe.

[pilot babo]

Vala baš genijalna numera! Često je ja zapjevam, onako, iz duše:

http://www.youtube.com/watch?v=UVR-opEtoCE

[crippled_avenger]

POŠALJI ČOVEKA U POLA DVA
režija Dragoljub Ivkov scenario Dušan Janićijević & Milan Nikolić

Pogledao sam sinoć posmrtne ostatke filma POŠALJI ČOVEKA U POLA DVA Dragoljuba Ivkova koje je Ginger vrlo dostojanstveno privolio na disk, ako imamo u vidu da mi je otac pričao kako je ovaj film još pre telekiniranja bio dostupan na nekoj prilično potrošenoj kopiji koju je život ozbiljno izmontirao.

Ovaj film je u suštini jedini reprezent opsesije naših scenografa krimi žanrom. Pored srpskog Cedrica Gibbonsa, Dragoljuba Ivkova, koji je uspeo da pored zmašne scenografske karijere i režira dva filma, veliki fan krimića bio je i čuveni Vladislav Lašić ali nažalost svoj krimi scenario nikada nije realizovao.

POŠALJI ČOVEKA U POLA DVA je specifičan krimić pre svega po tome što ga je proizveo Kino Klub Beograd, dakle kuća u kojoj su ponili crnotalasovski, i koja se nije bavila mejnstrim i žanrovskim filmom. U tom smislu, POŠALJI ČOVEKA U POLA DVA ima neka aletrenativna obeležja koja ga razlikuju od krimića koje je u to vreme snimao Žika Mitrović.

Naime, Ivkov donosi snažnije uticaje francuskom Novog Talasa, ili recimo ekscentričnih krimića koje su radili autori poput Josepha Loseya. DP je bio Aleksandar Petković, jedan od najbitnijih DPjeva u istoriji naše kinematografije, a svakako najbitniji za Crni Talas, i film ima visoku vizuelnu kulturu. Naravno, teško je govoriti o vizuelnoj kulturi filma kad se gleda na ovako ruiniranoj kopiji, ali primećuju se lucidno izabrani uglovi snimanja i dobar vizuelni izraz sa malim brojem pozicija kamere.

Ovaj film je interesantan i zbog poprilično hrabrog pokušaja da se snime automobilske potere koje su, imajući u vidu vreme kada su nastale, sasvim pristojne.

Scenario potpisuju glumac Dušan Janićijević i Milan Nikolić. Morao bih da proverim da li je to THE Milan Nikolić čuveni SFRJ pisac krimića ali pretpostavljam da jeste, sudeći po žanru. Film je lepo koncipiran na nivou preokreta, samo vođenje priče je moglo biti veštije, međutim za naše uslocve, pa čak i uslove euro krimića tog vremena, to je sasvim u redu.

Ako imamo u vidu novotalasovske i ekscentrične uticaje, POŠALJI ČOVEKA U POLA DVA je vrlo skladan film. Sigurno bi bio skladniji da je američki, ili barem rađen pod američkim uticajem kao što je u to vreme radio Žika Mitrović.

Na svu sreću, novotalasovski uticaji su prisutni u poigravanju kompozicijom kadra i izvesnim dijaloškim deonicama, ali ne razbijaju osnovnu uverljivost filmskog prizora kao što je to bio slučaj kod samih francuskih izvornika.

Možda me utisak vara jer je kopija koju sam gledao dosta propala, ali POŠALJI ČOVEKA U POLA DVA je jedan vrlo solidan mali film. Gledao sam ga kao dete i bio mi je spooky i nejasan. Sada sa većim strpljenjem ostavlja bolji utisak, naročito kao karika u evoluciji žanra kod nas.

* * * / * * * *

[crippled_avenger]

VETAR JE STAO PRED ZORU
režija Radoš Novaković scenario Aleksandar Vučo

VETAR JE STAO PRED ZORU Radoša Novakovića je film o komunističkim ilegalcima u okupiranom Beogradu koji pokušava da spoji tradicije trilera sa camusovskim i sartreovskim poimanjima morala i odgovornosti u revolucionarnoj borbi. Ukoliko bi se postavilo pitanje koja dimenzija bolje funkcioniše, rekao bih da iako su obe eksplicitne, bolje funkcioniše trilersa dimenzija iz prostog razloga što je zaplet bolje vođen od ideologije.

Naime, ideološka dimezija je zatomljena time što su pripadnici komunističke ilegale prikazani kao plemeniti i humani uprkos svom, strahu i obazrivosti, tako da se time devalvira ideološka premisa proistekla iz priče o devojci-ilegalki neočekivano puštenoj iz Specijalne Policije koju drugovi počnu da sumnjiče za seriju hapšenja ilegalaca po Beogradu. Naprosto, ni Novaković ni Vučo nisu imali hrabrosti da prikažu komuniste kao nemilosrdne pa samim tim ni odnosi među likovima ne dostižu paradigme koje su postavili Sartre i Camus.

S druge strane, trilerska dimenzija je dobra pošto kada krenu hapšenja, mi samo znamo da puštanje devojke jeste deo masterplana koji je osmislio islednik Specijalne Policije ali nismo upoznati sa detaljima tog plana i oni se polako otkrivaju. U tom smislu, scenario Aleksandra vuča vodi stvari sasvim solidno i nudi nekoliko zgodnih preokreta i situacija.

Interesantni detalji su vezani za lik dede puštene devojke koji je bio učesnik Prvog svetskog rata i svojoj unuki ne može da uskrati mogućnost da se bori za svoju zemlju, iako se brine za nju. Međutim, najkompleksniji i očekivano najbolje glumljen karakter je lik Pavla Ugrinovića (ime aludira na čuveni pseudonim Pavle Ugrinov), islednika Specijalne Policije kog igra Branko Pleša.

Lokacije su sasvim solidne, dosta je korišćen studio, a Novaković pokazuje da je prilično darovit u vizeualnim rešenjima, ne samo u izboru lokacija (policijsko mučilište na mansardi, sastajalište ilegalaca u Botaničkoj Bašti) već i u tretmanu eksterijera.

Sve to čini VETAR JE STAO PRED ZORU jednim od solidnijih filmova o urbanim ilegalcima, i svakako jednim od ubedljivijih naslova iz vremena prve faze razvoja naše kinematografije.

* * * / * * * *

[Kler_Vojant]

aaa dođavola da li ćemo dočekati  Odbačenog na dvdju...

[crippled_avenger]

OSMA VRATA
režija Nikola Tanhofer scenario Miodrag Đurđević


Nikola Tanhofer je jedan od zanimljivijih reditelja ex-SFRJ filma, reč je o vrhunskom stilisti jugoslovenskog filma sa izraženom nakolonšću ka suspense filmu i noir zahvatima.

OSMA VRATA je drama sa elementima suspense trilera smeštena u vreme okupacije i po tome je vrlo sličan Novakovićevom VETAR JE STAO PRED ZORU koji je izašao iste godine.

Ova dva filma su filmovi blizanci. Oba govore o starom profesoru zarobljenom u deliktanoj situaciji jer mu je unuka/ćerka povezana sa ilegalcima a kvislinška policija joj je na tragu.

Oba filma su stilski na vrhunskom nivou, sa ubedljivom crno-belom fotografijom, i oba donose likove harizmatičnih agenata Specijalne Policije. Kod Novakovića u toj ulozi briljira Branko Pleša, kod Tanhofera igra je Jovan Milićević, vlika noir faca našeg filma.

Tanhoferov kolaboracionista čak i ima nedićevsku retoriku, govori o napaćenoj Srbiji, redu koji mora da se uspostavi u njoj, i tome kako Srbi po okupacijom moraju da se ispomažu kako bi preživeli okupatore koji hoće da ih satru. Međutim, iz Milićevićeve glume je jasno kako je to samo jedan od pokušaja zlog kvislinga da prevari glavnog junaka.

Glavno težište filma je dilema glavnog junaka, penzionisanog peofesora peplašenog ratom ako da reaguje kada mu tokom najobičnije vožnje tramvajem, ilegalac u bekstvu odradi hand-in-hand i prosledi osetljivi dokument koji bi mogao kompromitovati celu organizaciju. Profsor ne želi da bude potkazivač ali se plaši posledica ukoliko to bude tajio pred policijom i drama kreće sartreovsko-camusovskim putem.

Ono gde je Tanhoferov film u izvesnoj prednosti u odnosu na Novakovićem jeste to što se u principu ne ulazi u odnose unutar partizanske organizacije tako da ni nema tipične naivnosti i plemenitosti partizana koja kvari ovu vrstu zaoštrene moralne drame. Novaković je pak jači u tom domenu akcije jer je njegova priča raspoređena na više lokacija dok je Tanhofer dominantno smešten u profesorov stan.

Ipak, Tanhofer donosi u film dve briljantne sekvence. Prva je potera za tramvajem koja je onako vintage chase u našoj kinematografiji a druga je suspense sitiuacija sa kolicima za bebu koja pokazuje da Tanhofer ima (odnosno da je imao) cluzotovski dar za napeto.

Te dve sekvence su antologijske. Ako tome dodamo da izuzev izvesne preterane kamernosti srdišnjeg dela, film nema većih nedostataka, mislim da su OSMA VRATA jedan od važnijih filmova o urbanim ilegalcima za vreme NOBa.

Što se istorije našeg žanrovskog filma tiče, treba naglasiti da su asistenti režije na filmu bili Miki Stamenković i Stipe Delić.

* * * / * * * *

[crippled_avenger]

HITNA POMOĆ
režija & scenario Goran Radovanović

Volim kada me neki film opovrgne u crnim slutnjama. Od filma HITNA POMOĆ sam očekivao da će biti strahota, da će biti jedan od onih filmova koji će probuditi sakrivenog pisca saopštenja Hezbolaha i poslati me na jednu sesiju suicidalnog blogovanja, što su donekle potrkepljivale i najave sa nekih internih projekcija.

I onda kada sam pogledao film, ne mogu reći da mi je dobar, ne mogu reći da mi se dopao, niti da bih ga opet pogledao, ali svakako bih rekao da je ovo legitiman vid problematičnog filma.

Kada sam izašao sa projekcije, sreo sam Purišu Đorđevića koji je potpuno otkinuo na film i bio iz fazona da je ovo najbolji film u poslednjih nekoliko godina. Purišine filmove ja teško i da mogu da gledam, ali ne mogu da kažem da nemam nikakvo poštovanje za stvari koje je radio niti da sporim da je to nekada & nekome imalo smisla. Isto tako potpuno mogu da poštujem njegov stav i da ga smatram nekom vrste potvrde utiska koji sam ja izneo sa ovog filma.

Naime, HITNA POMOĆ je pre svega film koji u sebi sadrži nešto što se inače u filmovima podrazumeva a to je da postoji neka vrsta kadriranja, u smislu da događaj nije samo zabeležen nego i da se vodilo računa o tome gde stoji kamera i odakle snima koju situaciju. Imajte na umu, ne kažem da je HITNA POMOĆ vizuelni spektakl, daleko od toga, ali jeste film u kome reditelj pokušava da bude pismen, da snima neke kadrove koji su konsekventni i čine neku celinu ne samo pukkim smenjivanjem planova, nego i nekim pomeranjima u odnosu na ugao snimanja. Kao što rekoh to VEĆINA NORMALNIH filmova ima, i teško da će to iko ko nije duboko zagazio u mulj srpskog filma primetiti, ali oni koji malo pšromišljaju film svakako hoće.

Gornja konstatacija je naravno tužna, jer ni u jednoj normalnoj kinematografiji HITNA POMOĆ ne bi bila posmatrana kao film bilo kakve vizuelnosti, ali mi smo spali na to da je već pismen film apsolutni izuzetak.

Zatim, priča. Film se negde od polovine potpuno raspada u paramparčad. Iako ne dolazi do potpunog gubitka uverljivosti filmskog prizora kao kod Puriše, kapiram da je Puriša digovao ou drugu polovinu. Međutim, prva polovina je sasvim cool i donosi neke ingeniozne scene i neke vrlo kompetentne delove.

Ingeniozne deonice su u segmentu u kome se osuđuje NGO sektor kroz reinterpretaciju čuvenog događaja sa edukatorom maslačkom i onim seks skandalom koji se desio u NGO kampu. Kod Radovanovića postoji čitav plotline o tome koji je užasno zanimljiv, na neki način čak i kinky te verujem da će oni koji uživati u objektifikovanju dečjih tela u ovome naročito uživati. Agenda osude NGO sektor anije kao u MILOŠU BRANKOVIĆU gde je to srovedeno dosta direktno i agresivno, koz stilizovane likove zlih NGO lezbijki, dočim je kod Radovanovića to dosta ozbiljnije i smešteno je u jedan širi politički plot u kome sam se moram priznati i ja izgubio.

Naime, Radovanović ubacuje dosta dokumentarnog materijala u film. Priča počinje pred 5. oktobar i privodi se kraju recimo 2005. godine. U toj priči, gledamo slom Miloševićevog režima oličen kroz potpunu agoniju starih prvoboraca i odmazdu prema voditeljki RTSa iz Miloševićevog doba, gde nekako s jedna strane, radovanović prikazuje da je režim bio truo ali s druge strane ne uživa u tim scenama odmazde, štaviše, meni te scene odmazde ni ne liče na nešto što se dešavalo. Ovde recimo ima scena šišanja deteta. Koliko se sećam nekom SPSovcu jeste bilo ošišano dete, da li Bojiću ili tako nekom, ali kada se to prikaže u filmu izdvojeno onda se stvori utisak da je to generalna sudbina Miloševićevih ljudi.

U dokumentanim snimcima koji su uneti prati se dosta i Điniđićev rad u tranzicionoj Srbiji, njegova smrt je bitan plot point u jednom trenutku. S jedne strane, količina Đinđićevih dokumentrnih snimaka zaista može zasmetatai svakom koji nije poštovalac, ali s druge strane, Radovanović u istom tom delu filma pokazuje jedan sunovrat u Srbiji, NGO koje vršljaju sa nekim besmislenim pa čak i perverznim programima, prikazuje sudbinu dvojice dečaka izbeglih sa Kosova kojima su tamo ubijeni roditelji,. i na kraju ja zaista ne znam da li je to unošenje Đinđićevih snimaka neka prođinđićevska ili antiđinđićevska agenda.

Iako se film toliko do detalja bavi politikom da se definitvno može okarakterisati kao politički film, mislim da mu je politička agenda konfuzna, što je možda i u redu jer su razna čitanja moguća. Međutim, ako je žleo neko jedno konkretno čitanje, Radovanović onda nije uspeo.

Glumci su ujednačeni. Nema tu sad nekih izvanrednih uloga niti odskakanja od nekog nivoa koji je ranije uspostavljen kod tih glumaca. Deca su sporadično solidno, a nekada malo poziraju, no to je rizik sa kojim se mora računati. Drago mi je da je Tanasije Uzunović ostvario još jednu vrlo solidnu ulogu i da ima neku vrstu comebacka. On je sjajna filmska pojava, kao uostalom i Miki Krstović i što se mne tiče on je sledeći za resurrection!

HITNA POMOĆ u krajnjem zbiru nije sad neki naročito značajan art house film, ali za razliku od arhaičnih i prizemnih gluposti poput TURNEJE koje su art samo zato jer su suviše nevešta za mejnstrim, HITNA POMOĆ jeste kakav takav art house, ili kako bi to naši neuki novinari rekli "autorski film". To što meni takav film može da prija samo ako je jako kvalitetan, to je moj problem, ali ovo jeste ta vrsta filma, i mislim da će imati svoju publiku, mahom na festivalima, na kojima neće imati neki značajan uspeh, ali će biti isto ono što je i 40% filmova na FESTu a to je neki osrednji domet.

* * / * * * *

[Tex Murphy]

Ima li neki torent ili nešto gdje bi ilegalno mogli da se skinu domaći filmovi? Pogledao bih neke od njih čisto u smislu gilti pležera, a sramota me da me neko vidi da ih iznajmljujem u DVD klubu.

[raindelay]

Na uobicajenom mestu sta god hoces.

http://rapidserbia.com/viewforum.php?f=12

[crippled_avenger]

TRENER
scenario & režija Puriša Đorđević

Podsetio sam se filma TRENER Puriše Đorđevića. To je jedan od najbizarnijih filmskih incidenata u istoriji SFRJ kinematografije. Naime, na pulskom festivalu, sam Puriša se odrekao tog filma i sam priznao da je loš. Posle njega snimio je još jedan film a potom je napravio pauzu od skoro dvadeset godina do filma TANGO JE TUŽNA MISAO KOJA SE PLEŠE.

Bez namere da zvučim cinično prema Puriši, meni TRENER svakako ne spada među njegove slabije filmove. Doduše, sasvim je moguće da ja ne razumem njegovu poetiku na pravi način. Istoričari filma generalno smatraju da su najbolji Purišini radovi vezani za Drugi svetski rat i da je njegov kanonski opus vezan za neobični lirski prikaz rata.

TRENER je u suštini sportski film, fudbalska priča propuštena kroz vizuru Purišinog apsurdnog i često infantilnog pristupa u svim ravnima, od scenarija do kadriranja i montaže. Kao i većina Purišinih filmova, TRENER naizmenično igleda kao legitiman arty film i smejanje publici u lice. No, ukoliko se to toleriše Godardu zašto ne bi i Puriši.

Ono što je interesantno u celoj priči jeste Purišin vrlo pesimističan i ciničan prilaz fudbalu. Naime, Puriša je poznat kao veliki ljubitelj fudbala i otud ne čudi da je izabrao ovu temu. Međutim, njegov prikaz fudbala je mračan, što ga čini aktuelnim i danas. Fudbalom dakle vladaju sumnjivi političari i privrednici, igračima se trguje kao da su stoka, utakmice se nameštaju, unutar sistema je potpuna hipokrizija, primat nad igrom na svim nivoima preuzima novac. Iako se u filmskom smislu, TRENER ne može smatrati naročito relevantnim u intrenacionalnim okvirima, domenu naslova koji nude kritički pogled na sport, u čisto ideološkom smislu,. svakako da zauzima svoje mesto i u svetskim okvirima. Pored lokalnog motiva socijalističkih rukovodilaca i njihove umešanosti u stvari koje ne poznaju, na planu ideologije sporta, interesantan movtiv je uticaj kulta sportske prognoze na igru. Danas, kad su kladionice ne samo sponzori klubova već često i vlasnici, ova tema deluje vizionarski.

Nažalost, interesantna ideološka postavka i neka kvalitetna rešenja oličena ne samo kroz efektnu, retku glavnu ulogu Tanasija Uzunovića nego i kroz sporadično vrlo kultivisano snimanje monumentalnih fudbalskih stadiona čija arhitektura deluje izuzetno filmično. Međutim, film je, kao i uvek kod Puriše opterećen nizom besmislenih rešenja i scena. Te besmislice čine da se ovaj film teško kome može preporučiti osim najzagriženijim ljubiteljima fudbala.

To je prava šteta pošto se retko sreće film u kome glavni junak, srpski trener, oseća grižu savesti što odlazi da radi u Nemačkoj, pošto mu je otac ubijen kao zarobljenik u Dahauu. Da, it's that kinky. Očigledno da Purišina sećanja na rat nisu izbledela čak ni u ovoj savremenoj temi.

Na špici se mogu naći neka vrlo zanimljiva imena. Među asistentima režije su David Albahari i "oskarovac" Čedomir Kolar. Među konsultantima su naš čuveni fudbaler Petar "Radi" Radenković i trener Gojko Zec.

Gojko Zec je inače čovek sa filmskom biografijom. Ne njegovu preporuku je Radovan Karadžić posećivao fudbalere Crvene Zvezde kada su bili u krizi formei savetovao ih o dughovnoj ravnoteži i ishrani. Za Zeca je postojao i trač da je homosekuslaca što su navijači Partizana ovekovečili i u pesmi "Zvezda ima dva pedera-direktora i trenera" da bi na kraju život skončao kao žrtva misterioznog ubistva u Africi, za koje neki kažu da je ritualno.

Fudbalske scene su solidno realizvane, snimljena je igra i glumci koji učestvuju u njoj, dok su pune tribine snimane tokom pravih utakmica. Ako imamo u vidu wire fu preterivanja iz  serijala GOAL, ovaj old school pristup deluje okrepljujuće.

Najsmešnije od svega je to što je TRENER po svojoj strukturi zapravo vrlo racionalno i tradicionalno postavljen sportski film i što bi u rukama iole pribranijeg reditelja, to zapravo bila odlična sportska melodrama. TRENER je recimo film koji bi sjajo bilo rimejkovati, u nekom racionalnom maniru, pošto bi podsećao na ANY GIVEN SUNDAY. Čak ne bi okolnosti morale previše da se apdejtuju jer kako rekoh savremeni srpski fudbal dugo vuče korene svojih sistemskih bolesti. O konvencionalnosti scenarističke postavke, u najboljem smislu, govori činjenica da se film zaključuje velikom dramatičnom utkamicom kroz koju se razrešavaju sudbine likova.

Kada se sve ovo uzme u obzir, TRENER je daleko od Purišinog najgoreg filma. Što se mene tiče, to je njegov najinteresantniji film, najmanje prevaziđen gledano iz današnje vizure. Ipak, sasvim je razumljivo da imajući u vidu tendfencije jugoslovenskog filma te 1978. godine, kada je praška škola već u punom zamahu, Purišin spoj konvencionalne strukture i ideje sa prevaziđenim avangardnim rešenjima nije imao previše smisla.

* * 1/2 / * * * *

[Tex Murphy]

Na uobicajenom mestu sta god hoces.

http://rapidserbia.com/viewforum.php?f=12

Hvala, majstore!

[crippled_avenger]

Overih BESU

http://dobanevinosti.blogspot.com/2009/10/besa.html

[ginger toxiqo 2 gafotas]

...urnebesno zbavan prikaz...

[Ghoul]

ja bih, čak, rekao da je urnebesno zabavan!

[Tex Murphy]

BESA je posle SVETOG GEORGIJA drugi srpski film ove godine koji se bavi ključnom temom srpske istorije iz perioda Prvog svetskog rata, a to je kako se gradske šmizle snalaze na selu.

Odlično!  Kao i ostatak komentara. Film je možda loš, ali rivju kickuje ass.

[Meho Krljic]

Iz ovog prikaza meni Besa deluje kao jedan od onih soft BDSM filmova koje povremeno greškom svučem putem torenta.

[crippled_avenger]

NEVJERA
režija Vladimir Pogačić
scenario Momčilo Ilić po motivima drame Iva Vojnovića

Pogledao sam NEVJERU Vladimira Pogačića, ekranizaciju drame EKVINOCIJ Ive Vojnovića.

Reč je o melodrami smeštenoj u Dubrovnik 19. veka, recimo. Ivo Vojnović je u svom opusu ostavio uglavnom vrlo elegične melodrame o višoj duborovačkoj klasi, njenoj dekadenciji i sentimentalnim sudbinama.

U scenariju Momčila Ilića i režiji Vladimira Pogačića, Vojnović dobija adekvatan tretman oličen kroz pismenu realizaciju i savršeno vladanje melodramskim ekscesom.

Uprkos Pogačićevoj rediteljskoj pismenosti, NEVJERA jeste arhaičan film za 1954. godinu, međutim pošto se film dešava u epohi, Pogačićeva akademska preciznost više svojstvena tridesetim godinama, ne smeta sadržaju i on svojim svedenim ali konzistentnim stilom, uz preciznu upotrebu dubrovačkih lokacija i detalja uspeva da ispriča priču koja ima solidne karaktera i komunicira sa gledalištem.

Nažalost, kopija na kojoj danas postoji ovaj film sa velikim šumom u zvuku onemogućava da ova melodrama bude interesantnija bilo kome sem filmofilima.

Međutim, iza bazične melodrame, odnosno intrige o bivšim i sadašnjim ljubavima, gresima iz mladosti i teskobnom naličju duborovačkih gospara koji su mahom vodili život koji sebi ne mogu da priušte, Pogačić je vrlo vibrantnio zarobio osudu uloge lokalnih moreplovaca u kolonizaciji Amerike.

Kolonizacija Amerike prikazana je kao usud siromašnih i u nju odlaze oni bez ikakve nade a ako prežive vraćaju se kao promenjeni i iskvareni.

Pažljivijim gledaocima jugoslovenskog filma biće zanimljivo da vide Severina Bijelića kao mladog romantičnog heroja pošto je kasnije mahom bio poznat po ulogama zadriglih sleazy pokvarenjaka. Interesantno je videti i Rahelu Ferariu maloj ulozim u kojoj je već dosta zbabljena.

Ukoliko imamo u vidu da je NEVJERA film koji je izašao 1954. godine, samo devet godina posle krvavog rata i razaranja, reč je o vrlo reprezentativnom delu i ekranizaciji dramskog klasika.

* * * / * * * *

[crippled_avenger]

EŠALON DOKTORA M
režija Živorad Žika Mitrović
scenario Dušan Žega i Žika Mitrović

Reprizirao sam sinoć EŠALON DOKTORA M, prvi film Žike Mitrovića, sigurno jedan od najefektnijih debija u istoriji naše kinematografije.

U ovom filmu, Mitrović je po prvi put ponudio svoju formulu kosovskog vesterna u priči o doktoru koji mora da preveze ranjenike iz izolovane Drenice do Peći, vođi balista koji je strah i trepet u tom kraju, i mladim emancipovanim Albancima koji žele da se izvuku iz tog ekstremističkog kruga.

Za razliku od tipičnih WW2 filmova, iako se formalno ovaj film dešava posle oslobođenja Kosova, i dalje su balisti u dosluhu sa Vermahtom dakle formalno je i dalje reč o WW2 filmu, likovi su mnogo bolje motivisani. Naime, s jedne strane imamo junake koji su antifašisti čiji je proboj motivisan nedostatkom lekova a sa druge balističkog vođu koji je zapravo iz begovske kuće i bori se protiv komunista pošto se plaši da će mu oni oduzeti zemlju i podeliti seljacima.

Sukob emancipovanih Albanaca i balista je takođe vrlo zanimljiv pošto je beg školovao mladog sinovca kako bi završio prava i bio vlast kada se oni izbore za svoje interese, odnosno preuzmu vlast ali se obrazovani okrenuo protiv njegga. U scenama njihove konfrontacije, obojica imaju podjednako dobre argumente i reklo bi se da iako je nastao u trenutku kada je na Kosovu bilo veliko nasilje i haos, EŠALON DOKTORA M. nije plakatski film.

Kad je reč o akciji, Mitrović se potpuno vodio konvencijom vesterna i EŠALON DOKTORA M. je srpski STAGECOACH, sa zavšnicom u klisuri koja spada među najmoćnije akcione scene ikada privoljene na filmsku traku u SFRJ.

Film je crno-beli, ali sasvim je na liniji američkih B-ratnih filmova tog perioda, i po dinamici i po dramaturgiji koja vrlo precizna i odlično razvija priču.

Žika Mitrović je sa ovim filmom pokazao koliko može da pruži i iskazao je žanrovsku preciznost kakva se kasnije retko sretala u našoj kinematografiji. Prostor Kosova i Makedonije ostaće teritorija na kojoj se on najbolje snalazio. Ubrzo potom uslediće njegov najveći hit u sličnom miljeu KAPETAN LEŠI i jedan od njegovih najboljih filmova, a svakako među najboljim jugoslovenskim, BRAT DOKTORA HOMERA.

* * * / * * * *

[crippled_avenger]

KRVAVI PUT
režija Radoš Novaković & Kaere Bergstroem
scenario Sigurd Evensmo

Pogledao sam vrlo neobičan partizanski film KRVAVI PUT iz 1955. godine. Ovaj film je koprodukcija Jugoslavije i Norveške i govori o nevoljama jugoslovenskih interniraca koji su odvedeni na prinudni rad u Norvešku. Film je režirao jedan od najvećih majstora jugoslovenskofg posleratnog filma Radoš Novaković u saradnji sa norveškim snimateljem i rediteljem Kaere Bergstoemom.

U filmu igra pomešana jugoslovensko-norveška podela, a koriste se jezici na kojima govore likovi, dale srpski, norveški i nemački.

Nažalost, izuzev norveških glumaca, krajolik je dosta generic i realno taj asortiman lokacija mogao je biti pronađen u SFRJ i bez norveškog ko-reditelja. Isto tako, dosta situacija je smešteno u enterijer tako da nimalo nisu iskorišćeni kako aduti Norveške kao lokacije tako i ta borba čoveka sa prirodom i tema izmeštenosti junaka iz prirodne sredine.

U svakom slučaju, iako spada među retke filmove koji se bave ratom na području Norveške, KRVAVI PUT ne može da konkuriše ozbiljnijim klasicima kao što je HEROES OF TELEMARK niti čak filmovima iz Novakovićevog opusa.

* * / * * * *

[crippled_avenger]

PUKOVNIKOVICA
režija Đorđe Kadijević
scenario Danko Popović, Đorđe Kadijević, Aleksandar Petković

Pogledao sam PUKOVNIKOVICU Đorđa Kadijevića. Reč je o filmu koji dobija na naročitom značaju ako imamo u vidu da se bavi temom uticaja jedne gradske, otmenije žene na muškarce u toku prvog svetskog rata. Ta tema je u proteklih godinu dana, u filmovima SVETI GEORGIJE i BESA bila na neki način najviše tretirana i nametnula se kao ključna kad je reč o obdelavanju priča iz tog perioda.

Kadijevićev film ima ogroman potencijal i prava je šteta što usled prilično slabe dramaturgije na nivou vođenja priče i uvođenja preokreta odnosno konstruisanja situacija i konačno nedoslednog rediteljskog postupka nije više iskoristio potencijal koji je priča imala.

Naime, situacija da pred kraj rata, pukovnik gubitničke austrougarske vojske biva više uznemiren time što mu dolazi žena usled čega više ne može da kurvari, nudi ogroman potencijal, a naročito kada se njegovi vojnici potrude da pošto objave da je mrtav tako i bude. Nažalost, jedan od ključnih preokreta u filmu vezanih za priču o podmetanju leša pati od dosta slabe dramaturške postavke koja ne samo da ga minimalno koristi na planu zapleta već na neki način želja njgovih ljudi da ga smaknu ostaje na nivou podrazumevanja, i situacija smaknuća ne nosi nikakvu dramatičnost, iako je to itekako mogla.

Osnovna priča o dva vojnika zadužena da brinu o njegovoj ženi uspeva da očuva svoju znakovitost i vrlo je jasan taj gubitak poštovanja koji oni pokazuju kada pukovnik pogine, odnosno kada se ispostavi da je sila koja ih kolonizovala (njih dvojica su Srbin i Mađar) na izdisaju. Nažalost, na toj liniji zapleta najviše se pokazuje nekonzistentnost Kadijevićevog rediteljskog postupka pošto su ova dva junaka u pojedinim momentima gotovo tatijevske karikature a najboljim fazama su tipični slackeri iz vojske što je nekako i najubedljivije.

Sporadično PUKOVNIKOVICA zaista pokazuje potencijal da bude jedna krvavo ozbiljna varijacije na TWO MULES FOR SISTER SARA, ali nažalost u ukupnom skoru, Kadijević i ekipa prave previše grešaka u koracima i gotovo pretvaraju u veresiju.

PUKOVNIKOVICA čak i sa tom dramaturškom zakržljalošću i nedoslednim rediteljskim postupkom ipak ima kvalitet i svakako spada među filmove koje treba pogledati. Štaviše, određeni broj nedostataka joj se može oprostiti iz prostog razloga što je ovo ipak film iz 1972. kada naš film nije u embrionalnoj fazi i već je produkovao jako ozbiljna remek-dela ali ipak određena supotilnost i minucioznost rediteljskog postupka u to vreme još uvek nisu postojali kod nas i nisu bili omasovljeni.

Sasvim je moguće da bi čak i takav postupak sa sve slapstick i gotovo grossout elementima funkcionisao u interpretaciji nekoga ko ima dar za komediju ali nažalost, Kadijević nije reditelj sa takvim smislom za humor na ekranu.

U svakom slučaju, PUKOVNIKOVICA nesumnjivo jeste vanserijski film, i naslov koji treba ispratiti sa pažnjom. Samo je šteta što nije onoliko dobar koliko je mogao da bude.

* * 1/2 / * * * *

[crippled_avenger]

PRE ISTINE
režija Kokan Rakonjac
scenario Branimir Šćepanović

Podsetio sam se filma PRE ISTINE Kokana Rakonjca. Reč je o filmu koji dokazuje da Kokan među našim rediteljima spada među one sa najsnažnijim i najupečatljivijim rukopisom. Njegov pristup vizuelnoj strani filma pokazuje da je reč o rođenom filmmejkeru koji ima neverovatan instinkt i PRE ISTINE stoji kao film koji izgleda neopisivo sveže i danas.

U saradnji sa Aleksandrom Petkovićem, najčuvenijim DPjem Crnog Talasa, Rakonjac je snimio film u kome su likovi slikani na realnim objektima, u Beogradu koji izgleda kao upečatljiva metropola izuzetno zanimljive arhitekture, mahom su snimljeni iz donjeg rakursa što vizuelnom konceptu daje poseban kvalitet. Ti donji rakursi čine da glumačke veličine Branka Plešđ i Ljube Tadića deluju još monumentalnije, njihovi likovi se izdvajaju kao figure specifične likovnosti, a konceptu donjih rakursa izuzetno doprinosi i izuzetno vešta upotreba pokreta kamere i širokougaonih objektiva u pojedinim situacijama.

Štaviše, PRE ISTINE spada među retke jugoslovenske filmove koji se mogu posmatrati kao čisto vizuelno iskustvo, mogu se pustiti kao pokretne slike bez tona i imati smisao zbog vešte realizacije. U konkretnom slučaju PRE ISTINE, Rakonjac pokazuje svoj filmmejkerski instinkt i u tome što smešta glumce na realne lokacije i sjajno ih slika dajući zaista poseban kvalitet prostoru i njihovom kretanju.

Kad je reč o vođenju priče, scenario je napisao književnik Branimir Šćepanović koji je pisao brojne i raznovrsne scenarije, među kojima neke kvalitetne adaptacije ali i neke plakatske filmove poput SUTJESKE. U Rakonjčevom maniru, priča je vođena nelinearno i ta nelinearnost u ovom filmu nema neku naročitu funkciju, čak bi se oglo reći da šteti filmu i da je zapravo nelinearno vođeje priče osnovni problem ovog filma.

Ipak, PRE ISTINE je moćno ostvarenje autentičnog maverick filmmakera koje treba pogledati sa punom pažnjom. Rakonjčevim opusom sam bio oduševljen još kao tinejdžer i sada je vreme da se malo podsetim na njegove klasike.

* * * 1/2 / * * * *

[crippled_avenger]

ZAZIDANI
režija Kokan Rakonjac
scenario Branimir Šćepanović

Pogledao sam ZAZIDANE Kokana Rakonjca, svojevrsni sequel filma PRE ISTINE. To je produžetak priče o junaku strahinji Petroviću koji se doduše može gledati i bez predznanja iz filma PRE ISTINE. ZAZIDANI se u stilskom smislu nadovezuju na Rakonjčevu apsolutnu filmmejkersku superiornost s tim što su lišeni interesantnih lokacija jer se naprosto dešavaju u zatvoru a zatvor je ipak mnogo češće filmovan od 60s Beograda.

Posebno je interesantno da je Rakonjac koristio PRE ISTINE kao ready made u flešbekovima.

Iako nema ekscesivne upotrebe donjih rakursa, nesumnjivo je da je su i ZAZIDANI izuzetno zanimljivi na planu kompozicije kadra i korišćenja lokacije.

Međutim, lokacija i situacije vode priču u pravcu jedne blage tearalnosti ali Rakonjac to vrlo solidno prevazilazi, zahvaljujući kako svojoj rediteljskoj kultivisanosti tako i vrlo interesantnom tekstu Branimira Šćepanovića koji ima vrlo dobro postavljene fundamentalne dramske vrednosti.

Strahinja ponovo odlično funkcioniše kao lik a dodat mu je i lik čuvara zatvora (iako Danilo Bata stojković igra potpuno drugog junaka u PRE ISTINE) i među njima se razvija specifična hemija kako na nivou borbe karaktera tako i na nivou blage homoerotske dimenzije za koju bih rekao da je intencionalna.

Film je dosta direktan kako na nivou prikaza policijske represije tako i raznih društvenih kontradikcija, ali ipak ne može se reći da je to film koji se suštinski bavi podrivanjem sistema više bi se reklo da ne smatra svoju publiku naivnom.

Nažalost, ZAZIDANI su bili poslednji Rakonjčev film. Naravno, uvek ostaje pitanje da li bi ovaj interesantni, talentovani i objektivno neobično plodni autor postigao neki veći uspeh, a što se Jugoslavije tiče, on je za života postao jedan od reditelja koji su priznati, na koje se računa ali nije imao internacionalni uspeh. Dakle, da li bi imao internacionalini uspeh, teško je reći, međutim, svakako da ZAZIDANI i PRE ISTINE spadaju među jugoslovenske filmove koji se mogu prikazati strancima.

Ljuba Tadić i Danilo Bata Stojković zaista nose film i nema dileme da je reč o dvojici vrhunskih glumaca koji su uostalom bili Rakonjčeva velika inspiracija i redovni saradnici.

Fotografiju je kao i u PRE ISTINE radio Aleksandar Petković, verovatno ključni DP Crnog talasa i ikona Kino Kluba u kome je stasao i sam Rakonjac. Ipak, u ovoj fazi, iako je Kino Klub radio PRE ISTINE, Rakonjac već radio za Avala Film, jugoslovenski major studio.

* * * / * * * *

[crippled_avenger]

BESMRTNA MLADOST
režija & scenario Vojislav Nanović
Reprizirao sam BESMRTNU MLADOST Vojislava Nanovića, jedan od prvih filmova nastalih u posleratnoj Jugoslaviji. U odnosu na prvo gledanje, sada mi je delovao slabije, međutim, to ga ne čini manje zanimljivim. Naime, Nanović je bio poznati beogradski ilegalac, na neki način on je bio nekakav Prle ili Tihi i u BESMRTNOJ MLADOSTI je kanalisao svoja iskustva iz rata. BESMRTNA MLADOST je u tom smislu pionirski primer filma o urbanoj gerili za vreme NOBa. Nanovićev rediteljski postupak je naravno početnički, i to kod samog reditelja koliko na nivou cele infrastrukture, iako se vidi da ima rediteljski dar Nanović u tom trenutku nema uslove da ispuni svoju viziju u potpunosti. U tom smislu, BESMRTNA MLADOST je zanimljiva kao priča koja je na nivou postavke priče vrlo realistična i bliska istorijskim događajima.

Naime, Nanovićevi likovi su ilegalci koji odrađuju nekakve low-key kombinacije, neke sitne pickupove, distribuciju letaka, krađe oružja, male diverzije. Dakle, oni su daleko od comic book akcije OTPISANIH sa masovnim masakrima Nemaca. E sad, izvesna teatralnost glume, poneka slabija rešenja na nivou mizanscena, odsustvo glavne priče i dramskog konflikta na nivou celine, čine da film ne bude onoliko ubedljiv kao neke kasnje priče o ilegalcima koje su paradoksalno verovatno bile dalje od istine.

U to smislu, interesantno je da BESMRTNA MLADOST u sebi nosi dosta od atmosfere omladinskog filma jer nanovićevi likovi su manje-više goloruki i protiv okupatora sprovode minimalno nasilje, više ih pobeđuju nekom vrstom dečjeg nestašluka, a motivisani su mešavinom patriotizma i infantilnosti.

BESMRTNA MLADOST je takođe jedan od retkih filmova koji prikazuje scenu pregovora između mladih ilegalaca komunista i patriota monarhističkog usmerenja. Iako ih na kraju monarhisti odaju, ali više iz ličnih nego ideoloških razloga, ovo je redak film koji pokaztuje saradnju komunista i rojalista u antifašističkoj borbi. Kasnije će zbog takvih scena (prikazivanje četnika u umerenijem svetlu) Nanović imati probleme sa filmom ŠOLAJA.

Na nivou kadriranja, Nanović se služi jednostavnim ali artikulisanim , pismenim stilom i vrlo dobro realizuje potere i suspense scene. U tome mu znatno pomaže i sam grad Beograd koji je bio prepun ruševina i zaista je ima sveže rane posle rata koji se završio tek tri-četiri godine pre toga.

Iako ima par plakatskih scena, u kojima se naivni propagandizam oličava uglavnom u nemotivisanim monolozima, Nanovićev film je inače začuđujuće odmeren i na nivou same suštine i priče nije plakatski već je pre svega fokusiran na likove i njihove aktivnosti.

Sve ovo čini BESMRTNU MLADOST jednim od atipičnih i neobično zanimljivih partizanskih filmova, kao i jednim od ključnih naslova iz segmenta o "urbanoj gerili".

* * * / * * * *

[Kler_Vojant]

evo neke vajde i od mene.
ako nekom treba, Zakletva (kadijevic):
http://yuforum.net/yu-filmovi/zakletva-100867/

[crippled_avenger]

Pogledao sam ZLATNU PRAĆKU Radivoja Lole Đukića. Ranije sam sporadično naletao na ovaj film kad je bio emitovan na televiziji ali nikada ga nisam odgledao u celini.

Reći da se radi o jednom dekadentnom ostvarenju je žestok understatement. Možda je ovo pravi film za analizu kroz opis onoga što se dešava.

Film je uokviren pričom koja se dešava u budućnosti u kojoj Čkalja igra bogataša srpskog porekla iz Amerike koji priča o dobu kada je njegov pradeda došao na tolo Amerike, bežeći od turskog zuluma i dinastičkih sukoba.

Ambijent u kome sedi "Čkalja iz budućnosti" je stilizovan i sadrži niz gedžeta koji prikazuju da je reč o budućnosti (prozori koji se otvaraju tapšanjem, lampe koje se gase duvanjem, automatizovane ruke koje dodaju flašu) ali da u svakom slučaju nije reč o nauci koja je išta suštinski promenila.

U daljini, u Čkaljinom futurističkom domu čuju se odjeci eksplozija. U jednom trenutku, on se uplaši da su to eksplozije koje odekuju u okolini i umiri se kada shvati da one dopiru iz Azije.

Čkaljini unuci se vide u susednoj sobi kao deca koja sviraju električnu gitaru, "treniraju" karate i provode vreme u nekakvoj dokolici.

To "treniranje karatea" mi je partikularno ljubak detalj.

Lola Đukić u ovim framing sekvencama sa početka i kraja filma eksplicitno ismeva kapritalizam, konzumerizam, eksploataciju kolonija i dokolicu Amerike što je vrlo interesantno jer se retko kada u našim filmovima videla ta vrsta otčkog diskursa u formi flah antiutopije, bez ikakvog drugog sadržaja.

Iako sam taj tekst realno nije big deal, ni ideološki ni estetski, jeste u kontekstu našeg filma.

Kada krene priča u epohi Divljeg Zapada, ona se može podeliti na dva segmenta.

Jedan segment je Đukićev komentar vesterna, i prikaza života na Divljem Zapadu koji je karakterističan za klasični vestern.

U ovom segmentu, Đukić se služi nizom avangardnih, gotovo tatijevskih rešenja. Recimo, američki junaci gotovo da ne izgovaraju rečenice, samo poneku reč poput "Yes". Ovoaj gotovo nemi uvod ispaćen je voiceoverom koji nije podvučen u celom trajanju scena već je prisutan sa ponekom rečenicom, preuzimajući funkciju natpisa iz nemog filma.

Ova deonica naročito sa pričom o muškarcima koji se ubijaju zbog malobrojnih žena jako podseća na ČARLSTON ZA OGNJENKU s tim što je u svojim formalnim rešenjima još ekscesivnija.

Naravno, u ovoj deonici, Đukić ubacuje dosta i ideoloških preimdbni na postupke koji su još u vreme Divljeg Zapada postavili temelje savremenog kapitalizma u Americi.

Drugi segment filma jeste ono što je zapravo i osnov high concepta kojim se Đukić služi a to je snalaženje grupe srpskih doseljenika na Divljem Zapadu.

Nui u ovoj deonici, Đukić ne iodustaje od ideološke dimenzje tu škakljiva jer se dotiče etničkih stereotipa vezanih za srpski narod.

Culture-clash je iznenađujuće dobro postavljen i Đukić ne izbegava element jezičke barijere već insistira na njemu.

Kao kontrast raspričanim Srbima, tu su kauboji i stereotipi sa Divljeg Zapada koji izgovaraju tek poneku, svima razumljivu reč engleskog jezika.

Đukić meastrelno uspeva da čisto filmskim sredstvima ostvari film o jezičkoj barijeri bez ijednog titla.

Kad je reč o razli u ponašanju primenjena je "srpska logika" u odnosu na običaje Divljeg zapada kaop što je tradicija dvoboja koju glavni junak automatski odbacuje kao "nečovečnu" i to ne iz poslovičnog kukavičluka.

superiornost Srna u odnosu na tipske junake zatečene na Divljem Zapadu proitsiče pre svega iz onih osobina koje krase Srbe iz viceva dakle domišljatosti, vešte manipulacije ključnim istorijskim događajima koji se koriste kao matrica za rešavanje aktuelnih problema, spoja oportunizma i otpora prema nepravdi.

Kao osnSrba na Divljem Zapadu akcentovana je nesloga koju promućurni glavni junak Sibin (igra ga takođe Čkalja) rešava tako što pto se prerušava u svog protivnika i šikanira ostale srpske doseljenike kako bi se ujedinili uprkos odsustvu solidarnosti.

Trenutak ujedinjenja Srba protiv revolveraša naravno akcentovan je govorom u kome se evociraju Kosovo, Prvi i Drugi srpski ustanak i stvara se atmosfera za novi obračun.

Lik lakomislenog, oprotunog i kada se napije pohotnog sveštenika koji se na kraju ispostavi kao pozitivac ali ne zbog mantije već zato što je čovek iz naroda, posebno je zanimljiva ilustracija Đukićeve ideološke ekvilibristike a podseća na lik Fratra Tucka iz ROBIN HOODa.

Ogroman broj ideja unetih u jedan film, uzeo je danak na planu celovitosti dela i jasnoće priče. tako recimo romantični subplot koji izvorno motiviše Sibina biva potpuno zapušten i zaboravljen u toku filma.

Međutim, iznenanđujuće je koliko je ZLATNA PRAĆKA zapravo intrigantan film sakriven ispod krinke one joke premise - "Čkalja na Divljem Zapadu". Reklo bi se čak da savremene evropske komedije o Divljem Zapadu poput LUCKY LUKE mogu štošta da nauče od ovog filma.

* * 1/2 / * * * *

[Agota]

Kalvarija
ufff...ja bih ovo stvarno gledala ,deluje toliko glupo da je smesno
jer ima neko ideju gde moze da se  skine,ja vise ne znam gde da trazim

[Plut]

ČEKAJ ME JA SIGURNO NEĆU DOĆI
Režija: Miroslav Momčilović
Uloge: Miloš Samolov, Mirjana Karanović, Gordan Kičić, Vanja Ejdus, Branislav Trifunović, Petar Božović...

Evo šta reditelj kaže o filmu:
"Tema ovog filma je ljudska opsednutost srećom koju treba da im donese neko drugi. To se obično naziva potrebom za ljubavlju. Ovo je priča o stanjima u koja ljudi dolaze kad im je ta ljubav neuzvraćena. Sreća u ljubavi nije samo puka fraza, ona ima i svoje uporište u fiziologiji. Zaljubljeni ljudi pojačano luče endorfin ili 'hormon sreće', vremenom, lučenje hormona se smanjuje, i kad konačno prestane, tj. kad se čovek vrati u 'normalu' život deluje potpuno isprazno i besmisleno. Danas se takva stanja nazivaju emotivnom adikcijom. Zbog toga je 'skidanje s ljubavi' jednako bolno kao i 'skidanje' s nikotina ili neke druge droge. Nije slučajno što su neki konzervativniji mislioci takva stanja tretirali kao bolest. Opet, ko od nas nije makar jednom bio 'bolestan'? Većina bi dala sve na svetu da se makar još jednom 'razboli'."

Da li je ovo neko gledao?

Prosto ne znam šta da mislim. Koliko god se trudila da se uživim u film, meni ovo nekako bledo i ravno. Gluma ništa posebno, naročito mlađanog Trifunovića, histeričnog kao i brat mu, Milice Mihajlović, takođe. Karanovićki nemam ništa da prebacim, ali opet niš posebno. Jedino što bih u celom filmu izdvojila je nekoliko dobrih scena i tekstova (slučajno je skoro uvek u pitanju Petar Božović, ume čovek). Nisu loši ni Miloš Samolov i Vanja Ejdus, ostalo... tja.

I izgleda da uopšte nisam shvatila poentu filma, barem ne onako kako je reditelj vidi. Skidanje sa ljubavi? O bože. Pre bih rekla da je u pitanju ljudska samoživost.

A film pobrao toliko nagrada: Niš, Vrnjačka Banja, Sopot, Herceg Novi, Novi Sad.

Da li mi više nemamo filmova ili boljih filmova od ovoga?

Cekaj me,ja sigurno necu doci [2009]

dobro jutro srbijo.MP4

[crippled_avenger]

Film je grozan.

[Savajat Erp]

мазохизам нема граница, одгледао сам Дорћол-Менхетн....ужасно искуство, мада сам мислио да ће бити и горе, иритантна позоришна глума (but not in a good way), дијалози, театралност кад јој време није итд. свестан сам да је ово филм по представи, али што је много много је...

[Ygg]

Ja sam Dorćol-Menhetn svojevremeno gledao u kinu!

[Savajat Erp]

Аух...верујем да ти није било лако....

[ginger toxiqo 2 gafotas]

...mala ispravka, DORĆOL-MENHETN nije zasnovan na pozorišnoj predstavi... inače, ja sam ga odgledao na (redovnoj) projekciji u (beogradskom) Malom Odeonu, a po završetku filma u salu je stupio bračni par Bjelica-Pajkić u pratnji koproducenta (sina Lava Grigorija), a rediteljka je zašla među prisutne i sa ovala ih posluživala (klela se) homemade granclama (vanilice spravljene na bazi maslaca)...

[shrike]

Aaaa, pa to je radilo i dete Đoleta Balaševića na premijeri tatinog filma.
Ne znam da l' su bile grancle... 

[ginger toxiqo 2 gafotas]

...ne, u slučaju RANOG MRAZA na meniju su bile luše, liciderska srca i svilene bombone u obliku krajputaša, a sumnjam da ih je spravljala Lady Salajka (Olivera Balašević) ili akrepoidne kćerke joj..

[Savajat Erp]

...mala ispravka, DORĆOL-MENHETN nije zasnovan na pozorišnoj predstavi...

па то је онда још горе! јбг, на почетку филма је писало нешто као "режија-Исидора Бјелица, према властитој представи"...

[crippled_avenger]

To je bila pozorišna drama, ali ne znam da li je od drame nastala i predstava odnosno da li je drama izvedena...

[Mark]

Vidim da nema topika o domacim filmovima koje smo pogledali onako casually...

Dakle jbg. najcesce su to sto ono kazu filmovi D (domaci) klase. Ali naidje s vremena na vreme i neki OK naslov! U ocekivanju dobrog filma...



... ja sam evo juce pogledao cudo zvano SB zatvara krug (http://www.filmovi.com/yu/film/205.shtml). U pitanju je katastrofalno neuspeo pokusaj spijunskog trilera. Generalno, pojma nisam imao sta se desava! Gledas, pratis, razmisljas... ali od radnje i smislenog zapleta ni traga. Mislim da se od neke osnovne ideje (emigracija rusi "sfrj poredak") mogao snimiti dobar film, ali se to u ovom slucaju nije desilo. Daleko od toga...