Author Topic: Šta sam lepo, so-so, ružno, a domaće gledo...  (Read 238345 times)

0 Members and 1 Guest are viewing this topic.

---

  • 4
  • 3
  • Posts: 1.854
Šta sam lepo, so-so, ružno, a domaće gledo...
« on: 18-09-2007, 11:47:47 »
iako već postoje tepisi sa temom domaćih filmova, ipak bih otvorio ajne diskusioni hastal na kom bismo pričali šta smo domaće gledali i kako nam se dopalo.
lijepo je i da se postuju neki analitični tekstovi o yu filmu, ako ih na netu ima.
Ti si iz Bolivije? Gde je heroin i zašto ste ubili Če Gevaru?

---

  • 4
  • 3
  • Posts: 1.854
Šta sam lepo, so-so, ružno, a domaće gledo...
« Reply #1 on: 18-09-2007, 11:52:34 »
ARMIN (2007), scenario i režija: Ognjen Sviličić

(Pošto ste vi ođe većinom drugari i nikom nećete reći, evo, premijerno za vas, neko je prekucao kritiku iz REZ magazina za novi film Ognjena Sviličića, koji smo Kripl i ja gledali u Vrnjačkoj Banji.)

“Ibro (Emir Hadžihafisbegović) i njegov sin Armin (Armin Omerović Muhedin) putuju u Zagreb iz njihovog malog mesta u Bosni na audiciju za dečju ulogu u stranom filmu koji se bavi nedavnim ratom. (…) Kada audicija konačno počne, Armina odbijaju jer je prestar. Ibro se ne predaje i nagovara članove filmske ekipe da čuju kako Armin svira harmoniku [“Razvali Halida”, kaže Ibro kad Armin pita šta da svira, i Armin razvali Bešlićevu “U meni jesen je”]. Kada se pojavi pred kamerom, Armin iznenada dobija epileptičan napad. Potpuno neočekivano, reditelj filma mu daje drugačiju ponudu…”

Ne, nije to ponuda kakvu su zamislili originalniji i ciničniji čitaoci ovog festivalskog “sinopsisa”. Radi se o ponudi koju moram razotkriti, po cenu da nekom pokvarim uživanje u filmu: reditelj, verovatno Nemac (ili možda koproducent Sviličićevog filma), želi da snimi dokumentarni film o Arminovoj epilepsiji, koja je, kako strane filmadžije pretpostavljaju, prouzrokovana ratom. Ibro i Armin odbijaju taj predlog, i vraćaju se kući: nisu dobili uloge, ali su sačuvali ponos.

Sve bi to bilo u redu da ova “topla ljudska priča”, svedene dramaturgije, ispričana minimalističkim filmskim i DV sredstvima, ne nosi, u mehu harmonike, istu odliku koju kritikuje, i na taj način poništava poentu koju pokušava da napravi.

Eksploatišući tematiku i simboliku nesumnjive Žrtve koju je Bosna i Hercegovina podnela u ratu, i pakujući sentimentalnu, preteranu, i time lažnu verziju bosanskog jada “za strance”, autori Armina dovode sebe u poziciju kinematografije “Trećeg sveta” u kojoj film na prostoru ex Jugoslavije nema potreba da bude. Takođe sebi na vrat stavljaju i probleme filma Trećeg sveta, odavno apostrofirane u filmu Picking on the People Luisa Ospine i eseju “Ka kritičkoj teoriji filma Trećeg sveta” Teshomea H. Gabriela, to jest i ukratko: pakuju patetiku za izvoz, rasprodaju bol i sevdah “klasnom miru” Zapada željnom katarze doživljene kroz tragediju Drugih.

Osim kod političkih, Sviličićevo ostvarenje želi da nametne istu, za kritičare nelagodnu formulu i kod tumačenja njegovih stilskih opredeljenja, i umesto hepi-enda ponudi nam epi-end koji se ne može dovesti u pitanje. Nažalost filma Armin, bolji deo kinematografije u regionu odavno ne izgleda tako rudimentarno, i ovaj privid svesne montaže praznih kadrova, tobožnjeg “siromašnog filma” i trećesvetovske “poetike tišine” nema u sebi ni stava, ni hrabrosti, niti autorske drskosti i iskrenosti da bi ostavio nekog dubljeg traga.

(Sada, sve je to mnogo bolje rekao Željko Luketić u svojoj kritici koja se moe naći na sajtu radija 101.)

ARMIN, Ognjen Sviličić

Pošast političke korektnosti proširila se i tamo gdje je najmanje očekujemo. Ta boljetica suvremenog filma nije rezervirana samo za CEO sastanke hollywoodskih glavešina, nego i za noviju bosansku kinematografiju, koprodukcijsku miljenicu fondova i financijera. Ljubav je obostrana i neskrivena, konzumira se na radost festivala, publike i na ovacije naviknutih filmaša. Lijepo je to suglasje, ta fina usklađenost i razmjena intelektualnih dobara kojom jedna strana možda isplaćuje svoje stare grijehe, a druga načelno nema ništa protiv takve razmjene. Međutim, čak i u izdvojenim sitacijama gdje je sve džaba, osjeti se taj novi samonametnuti motivski arhetip: Bosanac i njegova čista duša, lik moralne ispravnosti i tužne pozadine, lik koji ne griješi, ili ako to učini onda je sam taj čin argumentiran ljudskošću i mitskim duhom. Tužna sudba garnirana humornom jednostavnošću i životne dvojbe koje se rješavaju mirnim uzmakom, ali uz zadržavanje bazičnog individualnog ponosa.

Velike riječi i doista vrijedne humane karakteristike. No, stvar se počinje samoreplicirati, postaje unificirani, razumljivi stereotip. “Armin” Ognjena Sviličića također ga koristi, jer u novijem bosanskom filmu, u što valja ubrojiti i hrvatske produkcije koje se tematski bave bošnjačkim duhom, nema lošeg Bosanca, on nikad nije negativac. Romantična bosanska duša, balkanski sklona samosažalijevanju, ali iskonski dobra i neokaljana zapadnjačkim porocima, slavi svoju dobrotu čak i u obiteljskim odnosima. Nametljiv otac Emir Hadžihafizbegović i vjerojatno od epilepsije bolestan sin Armin Omerović, prema kojemu je film i nazvan, u simptomima ponašanja bili bi ona mračnija strana “Male Miss Amerike”. Roditelj koju želju potomka forsira u svoju opsesiju nije baš ugodna stvar, klincima je najčešće neugodno, a trapavi starci uporni su u dokazivanju svijetu kako je baš njihov potomak upravo onaj koji treba uspjeti. Uplitanje bolesti malca još je jedan pomak prema driblanju emocija gledatelja, a spomenuta dobra bosanska duša završni, čvrsti obruč. Zapad, koji je uvjetno negativac u ovoj priči, može samo sjesti i plakati.

Sviličić u svemu većim dijelom zna što radi, ipak, dio mu odlazi tamo gdje možda i nije htio ići. On kao autor vjerojatno i jest iskreno priklonjen klišeju neokaljanog bosanskog duha, no koristi ga baš za ono za što kritizira Zapad. U predugom trajanju i ponekad zaista predugim sekvencama kojima dominira šutnja, “Armin” kao film ne štedi u karikiranju onih koji Bosance iskorištavaju. Tako će malca, koji je otputovao u Zagreb na audiciju za njemački film, na kraju filmaši htjeti ne zato što dobro glumi, pjeva ili svira, nego zato što je Bosanac i zato što njegovu osobnu tragediju žele za svoj, tko zna koji po redu dokumentarac o stradanjima u ratnoj Bosni. Ovo možda i jest naličje jedne istine o populizmu i beskupuloznosti Zapada koji zna da su takvi potresni dokumentarci “in”, ali s druge strane, Sviličić se ne libi prikazati svoje Bosance u drugoj vrsti populizma. Dostojanstvo im je mogao sačuvati tako da ih ne stavi u WC u kojemu se Hadžihafizbegović čudi sušilu za ruke, ili u McDonalds u kojemu se ovaj divi “kako je tu sve uređeno i čisto, kao u apoteci”. Borba tih klišeja izgleda dosta sračunato, čemu ne koristi ni bezprašinski zagrebački hotel u kojemu ekipa filmaša gostuje, jer, niti Bosanci jedu u prljavim restoranima da im McDonalds bude uzor čistoće, niti su zagrebački hoteli baš tako aseptični i čisti. Istina je negdje na sredini, ali to bi onda Sviličiću pokvarilo film, ili tako razloženoj istini ne bi aplaudirala publika na Berlinaleu.

Na onoj sasvim filmskoj strani, “Armin” je solidno režiran komorni naslov kojemu rejting podižu talentirani glumci. Zanimljiva je i njegova svojevrsna pozicija spin-off filma koji je nastao iz pozadine “Puta lubenica”, naslova u kojemu je Armin Omerović debitirao, a kojemu je Sviličić bio scenarist. No, nažalost, od milja zvani “doktor za scenarije”, koji je spašavao Tomislava Radića i Branka Schmidta, sam je pokleknuo pred eksploatacijom onoga što izrijekom ne voli. Što očito potpada pod onu kako doktori, koliko god dobri bili, često zaborave liječiti - sebe.

Željko Luketić
Ti si iz Bolivije? Gde je heroin i zašto ste ubili Če Gevaru?

---

  • 4
  • 3
  • Posts: 1.854
Šta sam lepo, so-so, ružno, a domaće gledo...
« Reply #2 on: 18-09-2007, 12:36:14 »
Naravno, kad bih ja, bez obaveze prema javnoj reči, napisao šta mislim o Arminu, kritika bi postala daleko povoljnija po film.

Prvo, ima sjajna scena u kojoj se mali Armin, već svestan da nije dobio ulogu u filmu, ostavivši oca u kafani, vraća u svoju sobu. U liftu, koji se često pojavljuje, onako, kadriran najobičnije moguće, i uvek sa putnicima koji ćute, kao lajt-motiv i simbol da život ide gore-dole, i da ljudi ne razgovaraju jedni s drugima, dakle, Armin u liftu sreće atraktivnu plavušu, Njemicu, valjda asistentkinju reditelja, u svakom slučaju, jednu od ključnih osoba za biranje uloge. Ona je – pijana. Šminka joj je razmazana. Gleda Armin u nju, gleda ona u Armina. Izađu iz lifta, a Njemica... Posrne. (Simbolika je jasna – Njemica je moralno posrnula, jer je pijančila u nepoznatom gradu i ko zna s kim se privatavala.) Armin je prihvati i otključa joj vrata. Ona gleda mlađanog, maloletnog Armina, i taman smo Kripl i ja ustali u bioskopskim sedištima zamislivši porno rasplet filma... Šipak. Samo ga pomazi po obrazu.

Da je porno rasplet bio realna opcija vidi se u sledećem kadru, u kom Armin leže u svoj krevet, ukrade cigaretu iz očeve torbe, i zadovoljno je zapali. Što kaže naš narod, najbolja je posle seksa. E, cela ova opisana scena je sjajna zato što kontrastira nevinog Armina i dobrano zabludelu Njemicu, tj. ostvaruje poentu filma u sukobu pokvarenog Zapada i čiste, naivne Bosne, i tanano nam sugeriše da je upravo ovde prelomna tačka Arminovog coming-of-agea, njegovog odrastanja u zabrucalog muškarčića.  

Drugo ludilo je čist bosanski Džarmuš. Arminov otac pokušava da jednoga Nemca filmadžiju kupi da Armin glumi u filmu, da ima protekciju, je l, i to na klasično balkanski način, veoma popularan u mom selu: da odvede Nemca na pivo i tamo se s njim sprijatelji, časti ga, a kad se kleti Švabo ne dosjeti – udri po protekciji, hvali svoga sina.
I sad, otac i Švabo pričaju. Otac pokazuje slike iz novčanika, veli: moja familija, a Nemac nešto u stilu: da, da, imo sam i ja porodicu. Koje je to sranje. Ostavila me kurva i odvela decu. A Arminov će babo: „Pa ja, jest, porodica je najvažnija u životu“. Pure Džarmuš gold. Onako, situacija koju treba što više eksploatisati u jugo-filmu. Pokazuje mere nesporazuma između, say, naših filmadžija i svecke kinematografije.

I treća sjajna, a već apostrofirana scena, jeste ta čuvena emocionalna histerija, takoreći kulminacija, koja se dogodi kad Armin najzad zasvira harmoniku. Mislim, ta pojava Bešlićeve pesme iznebuha, odjedared Halidijada usred filma, pa još njih dvojica pevaju, otac i sin, onako, zaneseno, kao, više ih ni ne zanima ni film, ni njihov jad, ni što su jedva skrpili pare da odu u Zagreb na audiciju, ni što su ih odbili, već su totalno u sevdahu, u Halidu, u njima jesen je, i oni pevaju, kad – jedna dirka ne svira. Propuh, što kažu armonikaši. U toj sceni se vidi kako na Balkanu, Ubosni, nikog stvarno ne interesuju te Zapadne zajebancije, slava, uspeh, džet-set, nego, brale, kad zapjevaš Halida – jebo i Nemce i kinematografiju. Bešlić je naš, naša duša, naša muka, naša umetnost. To je ono što nam treba. Kupite nam, Nemci, armonike bez propuha, i jebte filmove. Halid – to smo svi mi.

I zato što uočava tu činjenicu, Armin je mnogo vredniji film no što ovi kritičari u svom seciranju hoće da vide.
Ti si iz Bolivije? Gde je heroin i zašto ste ubili Če Gevaru?

Tex Murphy

  • 4
  • 3
  • Posts: 16.876
    • Radioaktivna aleja
Hm...
« Reply #3 on: 18-09-2007, 13:07:49 »
Mislim da bi taj film loše djelovao na moje zdravlje.

Ghoul

  • 4
  • 3
  • Posts: 33.201
    • The Cult of Ghoul
Šta sam lepo, so-so, ružno, a domaće gledo...
« Reply #4 on: 18-09-2007, 13:48:32 »
Quote from: "Zika Kisobranac"
Ne, nije to ponuda kakvu su zamislili originalniji i ciničniji čitaoci ovog festivalskog “sinopsisa”.


damn!  :cry:  :x  :x

moram reći da je ovo treće, žikino, čitanje KARMINA daleko najpronicljivije; luketić je dobar, čak šta više - jedino je prekucavanje one boze iz REZA malko izlišno, budući da je očito prepisano od luketića.

---

  • 4
  • 3
  • Posts: 1.854
Šta sam lepo, so-so, ružno, a domaće gledo...
« Reply #5 on: 21-09-2007, 21:59:43 »
PARTIZANSKA ESKADRILA
režija: Hajrudin Krvavac
scenario: Đorđe Lebović, MIljenko Smoje

review by Crippled Avenger

Podsetio sam se PARTIZANSKE ESKADRILE Hajrudina Krvavca, kojom se u suštini zaključuje opus našeg najortodoksnijeg akcionog reditelja, Ako bi se za Žiku Mitrovića moglo reći da je bio Don Siegel jugoslovenskog filma, za Hajrudina Krvavca bi se moglo reći da je bio Brian G. Hutton.

Krvavčev striktno akcioni rollercoaster pristup WW2 filmu u PARTIZANSKOJ ESKADRILI ulazi u arhaičnost i krizu. S jedne strane, sam Krvavac se reciklira u filmu pošto pravi pastiš svojih motiva - running against the clock diverzije iz MOSTA, napada na protivničke aerodrome iz DIVERZANATA, rad ilegale iz VALTERA. U ovoj fazi svoje karijere, Krvavac nije uspeo da taj pastiš učini iole koherentnim, i zato je PARTIZANSKA ESKADRILA pre svega epizodičan film koji slabo drži pažnju u svom nimalo nežnom trajanju. VHS rip koji sam ja gledao traje 114 minuta, a vidno nedostaju određeni delovi, dok IMDB navodi da jugoslovenski cut filma trahje 130 minuta dok je za izvoz napravljena kraća verzija.

Kad je reč o svetskim okvirima, PARTIZANSKA ESKADRILA je već bila žestoko zastareo film. Naime, izašla je 1979. godine, deset godina posle svog internacionalnog pandana BATTLE OF BRITAIN Guy Hamiltona, a nije izgledala ništa naprednije od njega. Krvavčev rukopis je u ovom trenutku i formalno već bio prevaziđen.

Ako tome dodamo da su specijalni efekti rađeni u Čehoslovačkoj, u Barandovu, pošto su oni imali razvijeniju tradiciju fantastike na filmu nego mi, slobodno se može reći da jugoslovenska kinematografije već u tom trenutku nije bila spremna za delo ovakvog zamaha, i da je bila prilagođena za neku drugu poetiku.

Kao i u svakom filmu velikog autora, i u PARTIZANSKOJ ESKADRILI možemo naći zanimljive stvari. Recimo, kada vodeničareva unuka kreće u partizane, deda je ne upozorava na metke, Nemce i sl. - samo joj kaže, "Čuvaj obraz". Priceless.

Ili, recimo, dog fight kada Nemci jure Smokija u klisuri, on navuče Nemca da se ukuca u stenu kao Will Smith vanzemaljca u INDEPENDENCE DAYu. To je jedan od lepih standarda WW2 filmova o avionima.

Zatim, imamo barem tri situacije u kojima pilotov partner biva ranjen ili ubijen, i tu su evidentno Krvavac, Lebović i Smoje malo preterali i ponavljaju se.

A opet imamo i saharinski slow motion u kome Radoš Bajić i Suada Avdić trče jedno prema drugom. Suadu u partizanskoj uniformi, pokosi rafal iz nemačkog aviona, i ona u tom trenutu nastavlja da trči prema radošu ali ovog puta u seoskoj nošnji. Ovde je hajrudin napravio jedno žestoko stilsko gaženje, koje je posle spoofovano milijardu puta u američkom filmu, međutim, lepo je podsetiti se na vreme kada su reditelji na ovim prostorima actually pokušavali da vladaju stilom.

što se podele tiče, imamo nekoliko klasičnih postavki - Smokija & Batu, koji međutim nastupaju odvojeno i nisu tandem u borbi; zatim Faruka Begolija i Bekima Fehmiua koji neizbežno jesu tandem; zatim Radoša Bajića u fazi dok je bio mlad, lep i visok momak; Zlatu Petković kao partizansku radistkinju koja ima simpatije za Bekima i nastavlja svoje wet dream oblikovanje revolucije čiji je osnov u POVRATKU OTPISANIH.

Freaky Nazi pilota igra Radko Polič, u prvoj od svojih brojnih Nazi uloga. Ipak, Polič ga ne karikira previše i u ovom filmu ponajmanje ima Krvavčevih tradicionalnih masakriranja Nemaca kojima je inače bio sklon i po čemu je jako sličan Brianu G. Huttonu (setimo se WHERE EAGLES DARE).

Kad je reč o istorijskoj utemeljenosti, PARTIZANSKA ESKADRILA je apsolutno neautentična i nema nikakve veze sa stvarnim razvojem RV i PVO. kad je reč o tehničkoj preciznosti, film je takođe potpuno netačan. za razliku od Guy hamiltona čiji BATTLE OF BRITAIN stremi tehničkoj autentičnosti, Krvavac nije imao podršku dovoljno ambicioznih producenata ne bi li iznajmio španske Me-109 i sl. tako da se u PARTIZANSKOJ ESKADRILI leti na svemu i svačemu.

Pozicija PARTIZANSKE ESKADRILE u istoriji WW2 letačkog filma vrlo je zaniljiva pošto se Krvavac nije tačno odlučio da li je ovo lovački film tipa BATTLE OF BRITAIN gde se sve bazira na dogfightovima i bombarderskog filma tipa DAM BUSTERS koji je više guys on a mission tip filma. Krvavac meša ove tipove filma i mislim dato nije dobro pošto lišava svoje junake jasnih taktičkih ciljeva usled čega je i publici teško da prati.

Kada se sve sumira, PARTIZANSKA ESKADRILA je u hardverskom smislu bitan film u istoriji naših WW2 akcijaša. Iako anahron i smušen, ovo je film velikog reditelja koji u sebi donosi egzotičnost i ekskluzivnost letačkog filma u kinematografiji u kojoj 30 godine posle ovoga ne umeju da snime dvoje ljudi kako razgovaraju. Za sećanje su svakako scene napada dvokrilca na voz i krađa aviona sa aerodroma koju izvode Žare i Dalibor (Ljubiša Samardžić i Radoš Bajić). sasvim dovoljno kad se podvuče crta.

* * / * * * *
Ti si iz Bolivije? Gde je heroin i zašto ste ubili Če Gevaru?

crippled_avenger

  • 4
  • 3
  • Posts: 20.673
    • http://dobanevinosti.blogspot.com
Šta sam lepo, so-so, ružno, a domaće gledo...
« Reply #6 on: 22-09-2007, 01:15:06 »
Iskoristio sam reprizu remek-dela Žike Mitrovića НОЖ da se malo podsetim ovog velikog filma i da ga privolim na kasetu.

Svaki put kada gledam ovaj film, otkrijem nešto novo i još se snažnije ubedim u ogroman značaj ovog pojedinačnog ostvarenja za našu kinematografiju.

NOŽ je u postavci klasičan whodunit. Izašao je 1967. godine, i zanimljivo je da izuzev whodunit elementa nema nikakvih drugih žanrovskih zahvata a nešto suspense scena na samom licu mesta u tri-četiri navrata apsolutno spadaju u asortiman whodunita.

Mitrović ne pokušava da iskorači van tog koncepta, ali ga na neke druge načine prilagođava sebi i Srbiji.

Pre svega, iako je film čist whodunit, sa blagom stilizacijom, pre svega izraženom u likovima policajaca i vrlo čistog urbanog miljea, Mitrović u najboljoj tradiciji žanra koristi ubistvo kao primer pucanja jednog socijalnog čira iz koga se izlivaju brojne frustracije društva.

U prikazu tih stvari, Mitrović je jako hrabar i subverzivan. Hrabrost se vidi u rešenju sa home moviejem u kome imamo razvratne žurke popularnog pevača, na kojima se vidi promiskuitet, pa čak i striptiz koji izvode pratilje rukovodilaca. Ovaj Mitrovićev home movie u kontekstu 1967. spada u red edgy rešenja na svetskom nivou.

Subverzija je evidentna na nivou vrlo provokativnog detalja kada direktor diskografske kuće odlazi na razgovor kod inspektora i kaže im da je čuo kako su oni otkrili mračnu stranu nekada besprekorne zvezde. Oni ga upitaju otkud on zna za to, a direktor im kaže sda je nekada radio za policiju, da ima i dalje svoje kontakte tamo gore. Kada ga inspektori optuže da je on sve vreme znao za pevačevo ponašanje a da je u koječemu i sam učestvovao, direktor kaže da je on o svemu obaveštavao one gore ali da je društvo iz nekog razlog imalo interes da pevaču to oprosti, ali da će sada možda morati i da se distancira.

U ovoj razmeni, Mitrović vrlo hrabro prikazuje jasnu spregu Službe državne bezbednosti sa srpskim show businessom, prikazuje svet u kome se ljudi šalju iz policije u druge sfere sistema kako bi potkazivali, i kako Služba za svoje interese rado toleriše nemoral.

NOŽ je vešto scenaristički postavljen. Mitrović postavlja seriju osumnjičenih, a susopense gradi time što inspektori jako puno energije troše na osumnjičene koji imaju eksplicitan motiv i neobično se ponašaju, ali je publici jasno da oni nisu ubice. Sam ubica je logično postavljen, ne može se reći da se baš lako pogodi ko je, ali će lutanja inspektora biti dovoljan generator suspensa i za one koji odmah provale.

Zanimljiv je efektan spoj inspektorske oštroumnosti i forenzičara koji često bivaju zanemareni u whodunitu. U ovom konkretnom slučaju oni imaju značajan uticaj na rasplet slučaja.

Ono što je najvažnije u filmu NOŽ a što naši autori posle Mitrovića retko postižu jeste da je Beograd sa jednim ovakvim krimi-zapletom deluje uverljivo. Nažalost, Beograd 1967. je jedno građanski emancipovano mesto za život za razliku od današnjeg i postoje neke institucije poput policije i zakona koje imaju veći autoritet nego danas, pa sama ta izvesnost funkcionisanja sistema daje žanru određenu uverljivost.

Mitrovićeva egzekucija teksta je energična. NOŽ je policijski procedural, nije akcioni film, ali Mitrović mu daje odličan tempo i rado oslobađa kameru kada to situacija zahteva.

U svakom slučaju, NOŽ spada među retka remek-dela našeg filma. Ukoliko ga neko ima u nekom digitalnom obliku, rado bih se dokopao kopije.

* * * * / * * * *
Nema potrebe da zalis me, mene je vec sram
Nema potrebe da hvalis me, dobro ja to znam

crippled_avenger

  • 4
  • 3
  • Posts: 20.673
    • http://dobanevinosti.blogspot.com
Šta sam lepo, so-so, ružno, a domaće gledo...
« Reply #7 on: 22-09-2007, 01:15:43 »
Rerunovi na Pinku su poslužili kao podsetnik na još jedan klasik Žike Mitrovića - UBISTVO NA SVIREP I PODMUKAO NAČIN I IZ NISKIH POBUDA, krimić iz 1970. u kome Mitrović nastavlja svoju estetiku srpskog krimića.

Anatomija ovog filma je potpuno drugačija od NOŽA i moglo bi se reći da je reč o nešto slabijem filmu od ovog spotless remek-dela, međutim ipak ovaj film nije ništa manje zanimljiv.

Pre svega, ovi filmovi se anatomski razlikuju po tome što je NOŽ crno-beli a UBISTVO NA SVIREP I PODMUKAO NAČIN I IZ NISKIH POBUDA u boji, što naravno potpuno menja pristup filmu i ubacuje ga neposredno u arenu sa savremenim filmovima tog tipa, za razliku od blage arhaiziranosti fakture u NOŽU.

U tom kontekstu, a imajući u vidu raspadnute kopije sa kojiih se naši filmovi telekiniraju i puštaju, reč je o filmu koji jako malo zaostaje za tadašnjim kinematografskim tokovima. UBISTVO... jeste nešto iza tadašnjeg Holivuda, ali je sasvim u ravni francuskog policijskog filma.

U formalnom smislu, ponovo je reč o zanimljivom scenariju u kome se kombinuju prospektivni i retrospektivni pristupi pripovedanju s tim što pored direktnih svedočenja koja se aktiviraju kao fleš-bekovi postoje i vrlo uspeli i sugestivni fleš-bekovi proistekli iz gestova i situacija koji spajaju dve radnje kao deja vu.

Milje u kome se film dešava je takođe zanimljiv. Žika odustaje od policajaca kao glavnih protagonista i u centar pažnje smešta novinara koji paralelno sa policijom istražuje ubistvo poznatog beogradskog ginekologa (čemu će se kao temi kasnije vratiti Miki Stamenković, Žikin redovni pomoćnik režije, u NEKOJ DRUGOJ ŽENI). Film se, takođe, ne bavi toliko samom whodunit misterijom, koliko koristi kriminalističku priču da bi se preorijentisao na liniju francuskog političkog filma u kome se matrice žanrovskog filma, poput melodrame ili krimića koriste kao podsticaj za polemičku dramu.

Slično je i u UBISTVU... gde se priča o ubistvu amoralnog i razvratnog, i najverovatnije biseksualnog ginekologa (vrlo zanimljiv prikaz gej miljea, vrlo homomaskulin što je redak pristup) koristi kao ulaz u svet kontrolisanih medija, trome policije, sudstva svedenog na nivo cirkusa, ilegalnih abortusa, podzemnog kockanja, samačkog života i svingeraja, kao i prvih oportunih pokušaja kapitalističke organizacije.

Recimo, jedan od motiva je unovčavanje polise za životno osiguranje, što sugeriše o uređenosti društva. Danas je takav motiv u našem filmu gotovo nezamisliv.

Zanimljivo je koliko Žika Mitrović, oduvek etiketiran kao režimski reditelj, zapravo vrlo zdravo kritikuje titoističke institucije i to na najzdraviji način, iz drugog plana, kroz žanrovski film.
Nema potrebe da zalis me, mene je vec sram
Nema potrebe da hvalis me, dobro ja to znam

crippled_avenger

  • 4
  • 3
  • Posts: 20.673
    • http://dobanevinosti.blogspot.com
Šta sam lepo, so-so, ružno, a domaće gledo...
« Reply #8 on: 22-09-2007, 01:16:42 »
Sinoć sam ritualno pogledao BALKANSKA PRAVILA u pokušaju da konačno shvatim o čemu se u tom filmu zapravo radi.

To je umetnički čin za koji se zagrevam već godinama i konačno sam ga obavio.

Gledajući vrlo fokusirano i sa solidnim poznavanjem istorije i rada naših bezbednosnih službi, uspeo sam da dokučim o čemu ovaj film zapravo govori. Naravno, investirana koncentracija je nešto što apsolutno prevazilazi fokus koji čovek treba da ima gledajući film, kao što i moje predznanje prevazilazi ono koje prosečan srpski a još manje strani gledalac može da ima.

Ukratko, postigao sam nemoguće.

Međutim, postigavši nemoguće, shvatio sam još da su BALKANSKA PRAVILA jedan iz korpusa najbitnijih filmova za razumevanje celokupne srpske nesreće. Naime, u opvom filmu, koji bi se ukratko mogao definisati kao neo-barokni (neo u kontekstu talasa francuskog filma koji su predvodili Beineix, Besson i Carax) psihodelični udbaški kič, Bajić pokušava da uđe u samu srž deluzije šta su Milošević i njegovi saigrači, neizlečivo fascinirani fetišizacijom službi bezbednosti zapravo mislili o sebi.

Oni su sebe, a o tome ovaj film neposredno svedoči, doživljavali kao neku vrstu prljavog temelja Srpstva koji će svojim mahinacijama, ubijanjem i opštim kriminalom s jedne strane i pomaganjem Crkve, nadri-konzervativizmom i nacionalizmom s druge strane učiniti da se srpskom narodu više ne dese tragedije iz prošlosti.

Taj hipepatetični krcunovski fetiš prljanja ruku radi svetle sudbine naroda snažno postoji u ovom bizarnom filmu.

Uostalom sam Krcun je u ovom filmu fetišizovan kroz pojavu Bate Živojinovića koji ga igra kao junaka većeg od života.

Rečju, BALKANSKA PRAVILA su pokušaj mistifikacije i kanonizacije Službe državne bezbednosti i objašnjavanja zašto je ona temelj našeg društva.

Ono što je naročito zanimljivo jeste taj artistički pristup fetišizaciji Službe koji u stranom filmu snimljenom u slične svrhe, zapravo ne postoji. Dok se strani film koji pokušava da podseti na nesumnjivi značaj službi bezbednosti u opstanku jednog društva snima u stilskim okvirima šund-kinematografije, u najboljem smislu te reči, BALKANSKA PRAVILA su osmišljena kao freska, kao delo koje će svoje svedočanstvo uobličiti u jednu trajnu umetničku vrednost.

Finansijeri filma, među kojima je nesumnjivo i Služba državne bezbednosti, su, po ko zna koji put odigrali na pogrešnu kartu, odabravši pogrešnog reditelja i scenaristu i naročito glumca, a tu mislim na Branislava Lečića, pokazavši da nisu sposbni da snime ni film o sebi a kamoli da brinu o bezbednosti zemlje i srpskim interesima.
Nema potrebe da zalis me, mene je vec sram
Nema potrebe da hvalis me, dobro ja to znam

crippled_avenger

  • 4
  • 3
  • Posts: 20.673
    • http://dobanevinosti.blogspot.com
Šta sam lepo, so-so, ružno, a domaće gledo...
« Reply #9 on: 22-09-2007, 01:17:37 »
Iako sam još pre nekog vremena pogledao BALADU O SVIREPOM Radivoja Lole Đukića, courtesy of Pliss, nešto duže sam razmišljao kako prići ovom filmu.

Gledao sam ga kao klinac na televiziji, i nisam ga upamtio kao nešto neverovatno i inspirativno, najpre zato što je tada ponuda koja je uspevala da se nametne bila negde potpuno sihrona sa onim što je ozbiljan strani filnm.

Naravno, već negde od kraja šezdesetih se Holivud odvojio od ostatka sveta, i ne možemo govoriti o nekakvoj ravnopravnosti, međutim mali jugoslovenski film je nekada bio apsolutno u ravni malog američkog filma.

Prvi utisak koji imam kada gledam BALADU O SVIREPOM je potresna istina da ovakav film danas praktično ne možemo da snimimo u Srbiji. Umesto da su stvari napredovale, ovakav film je nezamisliv u našoj kinematografiji. To jest, tehnički gledano, možda bi i mogao da bude snimljen, to jest sigurno bi mogao, ali prvo niko ne bi uložio dovoljno novca koliko je potrebno da se sagradi scenografija kuće glavnog junaka, niti da se ode na zavejanu planinu da se snima, a da je to priča ovog tipa & pretenzije.

Drugo, a to je još važnije, u Srbiji ne postoje mentalni kapaciteti da se uradi ovako ozbiljan film. Godine uništavanja i drobljenja svesti su dovele do toga, da autori više ne mogu da razmišljaju u kategorijama koje bi konkoktovale ovakav projekat, ne bi imali dovoljno ozbiljne hglumce za takav zadatak, ne bi imali publiku koja bi iscrpljene autore ponovo napunila energijom kroz neku reakciju.

Prosto, u Srbiji je nemoguće snimiti ozbiljan film.

U tom kontekstu BALADA O SVIREPOM, ukrštanje bergmanovske poetike sa NOBom i spojem surovosti i teatralnosti planinskog života, deluje kao neko neviđeno dostignuće neke superiorne civilizacije na čijim ostacima mi živimo, i ne možemo da je dostignemo (u taj pesmistični skup ljudi koji bazaju po tim ruševinama nesumnjivo ubrajam i sebe).

Dakle, ako apstrahujemo tu all-aropund superiornost i izdignutost filma, reč je o efektnom, svednom, vrlo solidnom filmu svete, sa pojednostavljenim psihološkim prilazom, ali dovoljno antičkih dramskih mehanizama da se provede 80 uzbudljivih minuta.

Lola Đukić nije veliki stilista, međutim, vrlo pismeno je ispričao ovu priču, kroz nenametljiv rediteljski postupak u kome surova priroda, zanimljiva scenografija i i uzbudljivi ljudi dominiraju nad izborom planova i rezova.

U svakom slučaju BALADA O SVIREPOM je jedan solidan, ozbiljan film, smatran potpuno autsajderskim u svoje vreme, koji je za naše vreme potpuno nedostižan.

* * * / * * * *
Nema potrebe da zalis me, mene je vec sram
Nema potrebe da hvalis me, dobro ja to znam

crippled_avenger

  • 4
  • 3
  • Posts: 20.673
    • http://dobanevinosti.blogspot.com
Šta sam lepo, so-so, ružno, a domaće gledo...
« Reply #10 on: 22-09-2007, 01:18:29 »
Posla radi sam se podsetio OKUPACIJE U 26 SLIKA Lordana Zafranovića, i slično BALADI O SVIREPOM, reč je o filmu iz jedne ozbiljne kinematografije.

S jedne strane, ovaj film označava vrhunac Lordanove uspešne formule za kojom je dosta dugo tragao. Njegov uspon u suštini kreće kada je provalo da treba da napravi svoj teme iz revolucionarne prošlosti sa naglašenim erotizmom i malo katoličke simbolike. Od tog časa kreće njegov zlatni period na koji se dosta dugo čekalo.

Lordan je u Pragu važio za najtalantovanijeg iz jugoslovenske studentske kolonije, navodno je bio toliko cenjen na FAMU da nikada nije naučio češki već su profsori učili srpski da bi komunicirali sa njim. Međutim, trebalo je da snimi jekoliko filmova dok nije došao do svog kanona.

Prema OKUPACIJI imam dosta rezervi, međutim, ono što se mora istaći na početku to je da je taj film takođe produkt jedne ozbiljne kinematografije, koja je bila sposobna da radi ozbiljan rip-off ozbiljnog evropskog art-house filma. U konkretnom slučaju OKUPACIJE, Lordan je najviše ripovao Viscontija, a zatim i Fellinija, i da tog rip-off Fellinija nije bilo, film bi bio znatno bolji.

U svim scenama lišenim fellinijevske mediteranske histerije, Zafranović vešto gradi atmosferu jednog sveta koji truli i koji suštinski ne ume da odgovori na dileme koje se pred njega postavljaju u političkom smislu.

Još je zanimljivije kako jedan tako anesteziran plot ipak uspeva da izgura do kraja u kome se sve relativno zaokružuje.

Dubrovačke lokacije su takođe potpuno neverovatne i povećavaju ocenu filma.

Međutim, ključni adut filma, jeste zaista ingeniozna scena ustaškog masakra u autobusu. Reč je o jednoj od most menacing scena u istoriji naše kinematografije, iz koje bi i naši moderni reditelji mogli svašta da nauče. Koliko god da je gore u njoj tehnološki slabo realizovan, toliko su atmosfera i sama priroda nasilja i dan-danas sveži. Lordan zaista vešto kadrira tu scenu, spajajući karaktrene nijanse sa postupcima prilikom maskara, tako da nasilje prositiče iz lika, a sve je rađeno sa minilamnim brojem rezova što ceo set-piece čini realističnijim i bolnijim.

Ova scena je dovoljan razlog da OKUPACIJA bude obavezan deo kolekcije svakog ljubitelja filmskog nasilja.

Kada se uzmu u obzir mesto i vreme nastanka filma, i malo mu oproste fellinijevski freakshow izleti (koji su doduše verovatno bili i razlog zašto je u jednom momntu OKUPACIJA bila najgledaniji film u istoriji SFRJ) ocena izađe na

* * * / * * * *
Nema potrebe da zalis me, mene je vec sram
Nema potrebe da hvalis me, dobro ja to znam

crippled_avenger

  • 4
  • 3
  • Posts: 20.673
    • http://dobanevinosti.blogspot.com
Šta sam lepo, so-so, ružno, a domaće gledo...
« Reply #11 on: 22-09-2007, 01:20:56 »
Pogledao sam KLOPKU Srdana Golubovića i moram priznati da sam otišao da ga gledam sa žarkom željom da mi se iole dopadne.

Naime, čini mi se da je KLOPKA film koji je na neki poseban način odabran da bude ovogodišnji DOBAR SRPSKI FILM, kao što su prošle godine bili SUTRA UJUTRU i SEDAM I PO. Oni su strateški bili odabrani da budu javno plasirani kao razlog zašto treba da o(p)stane ovo stanje i kao biva kako sve nije izgubljeno i mrtvo.

Ove sezone je to Srdanov sophomore film, koji u sebe, još dodatno ima utkanu sterilnost Srdanovog lika & dela, gde je on praktično nezameren ni sa kim, relativno filmski pismen, ozbiljan i ambiciozan momak, čiji (naravno, ne preteran) uspeh, strateški svima odgovara.

E sad, nažalost, film ne isporučuje čak ni za mediokritetske potrebe ove lakirovke, započete mesecima pre filma, plasirane kako sa strane Tucka, tako i sa brojnih "internih" projekcija sa kojih su stizali samo znaci zadovoljstva i egzaltacije iako niko "relevantan" ili bar "zajeban" nije bio pripušten u montažu, zatim sa pripovestima iz Berlina koje su u našim medijima iracionalno napumpane. Za vreme berlinskog festivala apsolutno nije bilo relevantnih kritika koje su na bilo koji način izražavale egzaltaciju povodom filma. Film je možda solidno prošao u okvirima svog programa ali prosto morate se staviti u kontekst i programa i publike koja ga je gledala. To je ipak sporedni program na kome se ceo dan prikazuju neki sporedni filmovi. Uostalom o dometu ovog filma najbolje govori neka zvaničnica berlinskog festivala koja je sad gost FESTa i koja je rekla kako filmovi poput KLOPKE pokazuju da će se iz Srbije "možda nekad", kao u The Cure pesmi MAYBE SOMEDAY, naći neki film i u zvaničnom programu.

Dakle, nemojmo se zajebavati. KLOPKA je sranje, za koje smo mi primorani da poverujemo kako je second coming, iako to nije čak i za srpske okvire. I SUTRA UJUTRU i SEDAM I PO su ma koliko užasni znatno zanimljiviji i bolji filmovi.

Dakle, nisam čitao roman ali verujem da nije filmičan. Ne znam zašto je uopšte ovaj roman i ekranizovan, osim iz koristoljublja spram pisca, budući da ne nudi ama baš ništa originalno, što se ne bi moglo potpisati i scenaristinim imenom.

Kako znam da nije filmičan? Pa, možda po tome što scenario nije filmičan. Naravno, Srđan Koljević jeste moj arhinemezis, i to možda umanjuje kredibilitet mog komentara, ali ovim scenarijem je ponovo pokazao da nema talenta. A opet s druge strane, to smo znali i pre, i ne može se naprasno postati talentovan. Doduše, ovaj scenario je pisao sa svojom suprugom Melinom, koja je zanimljiva žena, pa sam pomislio da će ona blagotvorno delovati na Srđana ali nije.

E sad, zašto uopšte uzeti Srđana? Na osnovu kog Koljevićevog teksta je Srdan uopšte mogao pomisliti da ovaj upropastitelj srpskog filma ume da piše? na osnovu KAŽI ZAŠTO ME OSTAVI, SIVOG KAMIONA CRVENE BOJE ili pak adaptacije Valjarevića u NORMALNIM LJUDIMA? Golubović jeste doduše u svom debiju overio Đorđa Milosavljevića, Koljevića koji operiše sa tzv. "žanrovske" strane i u tom smislu uništava naš film, dok je Kolčjević pak više ruski tip pisca, dakle on je i pripovedač i prorok i istoričar, i filozof, ako treba.

Pored toga, sada je Koljević go-to guy pošto su ga Nemci zavoleli tako da je on sad prčkao i po scenariju Stefana Arsenijevića. Ukoliko hoćeš fondacijski keš, Kolja je srpski Paul Haggis.

Well, Kolja took us for a ride. Prvo, u ovom filmu uopšte ne znamo u kom pravcu oni hoće da nas vode. Naime, šta je tema filma? Bolest deteta? Problem kako naći 26 000 evra za operaciju? Da li ubiti čoveka kako bi spasao dete? To što mu nisi platili kad je ubio čoveka? To što će mu pomoći žena ubijenog čoveka? To su sve teme ovog filma. Na sreću dete na kraju preživi, ali film nažalost umire u teškim mukama, i čini mi se da je 26 000 trebalo dati dobrom scnaristi.

Sve ove teme koje sam naveo, one su DAKLE, sve odreda zastupljene u filmu. O da. Mi prvo polazimo iz situacije kada je dete zdravo. Pa pratimo razvoj bolesti. Pa gledamo kako traže pare na raznim (mada ne i svim) mestima. Pa gledamo dilemu. Mi pola filma čekamo ubistvo. E onda se ubistvo desi. E onda lik ima malo sam svoje dileme. Pa ga onda zajebu za keš. Pa se onda žrtvina žena (koju smo u najboljoj tradicije dekadentnog Siniše Pavića već upoznali kao ljupku komšinicu) ponudi da pomogne. Pa onda on nađe naručioce. Pa onda tako sve po redu.

U svakom slučaju, film smatra da treba da obuhvati SVE ove teme. E sad, okej, to je možda dobar skorsezijanski pristup, ali ne. Najveći broj scena spadaju u Srdanovu "Zašto ćutiš?" dramaturgiju. dakle sve su ove teme na stolu, ali junaci pretežno ćute i puše i pričaju o tako nekim nesaznatljivim stvarima iz arsenala gde si bio, šta si radio, zašto ćutiš. A onda važne plotpoint izbambusaju u montažnoj sekvenci, pa se vratimo u ćutanje. Glogman is in the house and he fuckin' rules the screen.

E sad, naravno Koljević je kao Radiohead. Taman misliš ne može da te iznenadi. Kao, sve smo videli, sve smo čuli. Ali onda ti on naiđe iz potpuno neočekivanog ugla i zada opak aperkat. Glogovac izgovara replike tipa, "Ja sam nikakav otac, ja ne mogu da pomognem svom detetu..." pa onda sve te soc-replike, Mladen Nelević igra građevinskog radnika u gunju koji se raspituje o privatizaciji, Natašu Ninković cimaju ohola bogata deca u školi, lekar i Glogovac kao jadni predstavnici srednje klase voze "reno 4", kao na tom nivou se bonduju, ...

Kao us against them. Inače, potpuno licemeran pristup temi, ako uzmemo da film radi hip reditelj reklama za banke i ostale vidove otimanja para od naroda i sin jedne od najuglednijih srpskih porodica sa velikim kontaktima i vezama. Sad oni nas uče, kako je teško biti srednja klasa.

Dakle, film je besramno loše napisan. zatim je besramno sporo glumljen, sa nepodnošljivom teskobom filmske glume koju isporučuju Glogovac i Nataša Ninković. Dete je BTW antipatično do koske i potpuno j pogrešan izbor. Glogman i Nataša su uzeli ova materijal i odlučili da razgibaju svoje glumačke mišiće. Sagoreli su u ovim ulogama.

Svakako najkkretenskija scena između njih dvoje je scena kada joj Glogovc ispriča šta se sve desilo. Mi smo to već videli, naravno. Ali ona ne zna. E sad, u američkom filmu ta scena se radi tako što on počne, a mi onda odemu u eksterijer, snimimo ih kroz prozor, vidime neku karakterističnu reakciju junaka na bolnu istinu i zatim se vratimo, u elipsi, kada je sve gotovo. Ne kod Srdana. on zna bolje od američkih reditelja. On će prikazati jednu scenu koju nikada ne vidimo. On će prevazići formu. Glogman sve ispriča, Glogman deliveruje. Nataša Ninković na to reaguje pateći u krupnom planu, Dreyere pojedi svoja muda, i forma je prevaziđena. Ali, Srdane, druže, te scene se u američkom filmu ne vide ne zato što oni nešto kriju od nas, nego zato što su nepotrebne.

Ili epizoda, Glogmanu dokurči i on lomi stvari po kući. Naravno, šta bi drugo. kad je frka dobijaš poriv da bacaš nameštaj po kući, šta bi drugo. Glogman čak i pusti suzu, onu mušku najtežu. A u paralelnoj montaži, mali potpuno ničim izazvano pobegne iz bolnice. Dođe kući. Glogman popriča sa malim, izhendluje celu stvar. Glogman je in control kad treba. Ujutru dolazi Nataša Ninković iz fazona "Jel mali tu?'" Tu je mali. Vrate ga u bolnicu. Zašto je mali begao iz bolnice? Ne znamo. Šta će nam ta scena? Da bi mali odradio rutinu, "Sve je to zbog mene..." Hm. Kolja, skoncentriši se.

Miki manojlović nudi ubistvo Glogmanu u hotelu "Moskva". hilarious dijalozi. Miki između ostalog kaže, 2računam na vašu diskreciju i u slučaju da odbijete ponudu." Tipa, "molim vas, ako ne budete ubili za mne, nadam se da nikom nećete pričati." jeste, to baš tako može.

I uopšte, otkud ta varijanta da se za ozbiljan hit bira čovek koji nije specijalista. Okej, Miki je skorman čovek, grebe sa dna. kapiram. Ali ipak, teško će high class krimosa ubiti neki civil. Miki valjda računa da je Glogman zapamtio kako se hendluje "tetka" kad je učio u vojsci. Očekivao sam repliku da će Glog izgooriti, "Ovo je CZ-57, 7,62 milimtara, najmoćniji pištolj proizveden kod nas. sada se sigurno pitaš koliko sam metaka ispalio pošto čitavih devet staje u šaržer (plus jedan u cev). Koliko sam iskoristio kad sam ubio tvog poslovnog partnera i koliko sam sada ispalio osam ili devet metaka. ja ni sam ne znam. malo sam se zabrojao u ovoj gužvi. Misliš li da imaš sreće'?"

Srdanova režija je daleko ispod očekivanja. Na B92, Gavrilo priča gluposti, to što on piše uopšte ne postoji u filmu. Kakav crni Tony Scott, kakvi crni vešti dramaturški trikovi, kakva najava mračnog trilera, flm je rađen kao bosanski Hallmark, vrlo svedeno, vidi se šta rade, vidi se ko priča. u jednom momentu sam se prenuo i rekao drugu, "Ej, u ovoj sceni Srdan režira... " Drug me umiri, "Nije, nego stavili kameru u kola..."

Film je urađen pismeno, u tom smislu da nije urađen usmeno, ali tu o nekom reditljskom pregnuću ne možemo da pričamo. Uopšte, nema tu žanra nikakvog. Ovaj film nema žanrovske elemente. ovo je srpski pseudo-realizam, sa ubistvom, scenom u policiji, praćenjem i tim nekim stvarima, ali to nije žanr. Ovaj film ne pokušava da manipuliše našim emocijama na tom nivou. Ovaj film pokušava da ispriča jednu realističku priču, mada e zna tačno koju, i u stvari nam je nepriča već pušta Glogu i Nataši da se izživljavaju, a Srdan i Koljević su možda imali neku deluziju da ćemo sad svi da se usremo od sreće što ima scena praćenja kolima.

U svakom slučaju KLOPKA je jako slab, i što je još važnije naporan film, koji ne dobacuje do evropskog standarda o kome se priča.
Nema potrebe da zalis me, mene je vec sram
Nema potrebe da hvalis me, dobro ja to znam

crippled_avenger

  • 4
  • 3
  • Posts: 20.673
    • http://dobanevinosti.blogspot.com
Šta sam lepo, so-so, ružno, a domaće gledo...
« Reply #12 on: 22-09-2007, 01:21:49 »
Juče sam pogledao KAKO POSTATI HEROJ Mladena Matičevića.

Ovaj film je uglavnom sniman u vreme dok smo Mladen i ja još govorili tako da sam poprilično upoznat sa događajima koji su u filmu prilično verno prikazani, i to mi je naravno pružilo posebno uživanje.

Film je izuzetno zanimljiv pošto govori o jednom nesvakidašnjem procesu, o čoveku koji u 40 godina odlučuje da istrči maraton, i da se od 120kg težine svede na meru u kojoj će tu ideju moći da realizuje.

Usput nailazi na osporavanja u svojoj okolini, kao i na okolnosti koje ga u tome sprečavaju.

Najmanje zanimljiv deo filma su pomalo izveštačeni sukobi sa kumom Goranom Terzićem i drugom Aleksandrom Srećkovićem Kuburom u kojima zapravo nema istinske drame niti istinskog osporavanja, i koji su poprilično artificijelni. Inače, u prvobitnoj varijanti sam i ja imao predviđeno mesto u filmu kao lik koje je podržavao Mladena u istrčavanju maratona a i kao neko ko je u tom momentu trčao vlastiti maraton prohodavanja posle preloma kolena.

Međutim, sam Mladen je apsolutna zvezda i njegov lični napor i podvig su izuzetno filmični.

U svakom slučaju, KAKO POSTATI HEROJ je najbolje dugometražno parče koje je iznedrio naš film do ovog momenta u 2007. Obavezno ga pogledajte.
Nema potrebe da zalis me, mene je vec sram
Nema potrebe da hvalis me, dobro ja to znam

crippled_avenger

  • 4
  • 3
  • Posts: 20.673
    • http://dobanevinosti.blogspot.com
Šta sam lepo, so-so, ružno, a domaće gledo...
« Reply #13 on: 22-09-2007, 01:22:39 »
crippled_avenger



Joined: 09 Nov 2002
Last Visit: 22 Sep 2007
Posts: 3858

 Posted: Sun Mar 11, 2007 10:36 pm    Post subject:    

--------------------------------------------------------------------------------
 
Pogledao sam KIČMU, courtesy of Plissken.

Ovaj kultni film Vlatka Gilića sam neuspešno pokušavao da gledam u nekoliko navrata ali me je uprkos skromnih 86 minuta trajanja uvek prebrzo iscrpljivao. Međutim, evo, sada sam uspeo da ga izguram do kraja.

Reč je o jednom nesumnjivo zanimljivom filmu snimljenom u SFRJ u kome možemo prepoznati mnoge zablude naših filmmejkera, koje se doduše najviše ispoljavaju u teoriji i studentskim filmovima a nešto ređe i u igranoj produkciji, što uopšte nije dobro pošto se u golemom delu igrane produkcije ispoljavaju neke gore i još štetnije zablude.

Gilić ovde snima film koji izgleda kao wet dream studenta prve godine FDU kome je data kamera u ruke. S jedne strane, tu su duge tuišine, pripovedanje pogledima i radnjama ljudi, puno ljudskih sudbina datih u tim dugim i kao naizgled suptilnim tišinama, tako neki zanimljivi kadrovi stepeništa koje je student oduvek sanjao da snimi, priča koja je na razmeđi filma i književnosti, bola i ništavila gde student naravno uvek pogrešno bira ništavilo, potraga za filmom kakav nikad nije snimljen, davanje lekcije svim svetskim rediteljima, politička metafora, metafora kao profesija, metafora umesto priče, saznanje eda će se uvek čitati šta je pisac hteo da kaže pa u jednom trenutku zbog toga pisac zanemi, i sl.

KIČMA je dakle jedno naporno i pretenciozno sviranje kurcu, koje je zanimljivo pošto je neka vrsta iskoraka iz pastoralne anegdotske kinematografije koja je dotle postojala. Iz KIČME se mogu pročitati koreni rada Srdana Golubovića čiji je Gilić guru i koji je negde Gilićev autizam prepoznao kao poetiku jedinu vrednu beleženja filmskom trakom u pauzama snimanja spotova za Zdravka Čolića, ili ukratko jedno dosadno nadmudrivanje sa gledaocem koje je značajno u našim okolnostima pošto su podilaženja gledaocu kod nas još strašnija.

A o snazi naše kinematografije govori to što je KIČMA u suštini KROJEČEVA TAJNA s tim što KROJAČEVA TAJNA znatno bednije izgleda jer je i kinematografija bednija, ali to je otprilike to.

* * / * * * *
_________________
Nema potrebe da zalis me, mene je vec sram
Nema potrebe da hvalis me, dobro ja to znam
 
Back to top        
 
 
Ghoul



Joined: 12 Nov 2002
Last Visit: 22 Sep 2007
Posts: 9891
Location: Lager Niš
 Posted: Sun Mar 11, 2007 11:26 pm    Post subject:    

--------------------------------------------------------------------------------
 
ne bih bio tako strog prema ovom filmu: zapravo, ovo je jedan od retkih slučajeva u kojima se trudim da čašu vidim kao polu-PUNU.
ovaj film je kao brat od srpske tetke kronenbergovog SHIVERSA, a i nastao je u skoro isto vreme.
dok kronenberg svoj bio-horor artikuliše uz pomoć žanra, gilić beži u drugu krajnost i artizam koji, zaista, može da nekome deluje kao jalov, ali ubeđen sam da uopšte nije isprazan već samo pomalo (mestimično) trapav, i svakako nije epigonski kao kod KROJAČA (gde je ejpovanje linča zaista tragikomično).
iskrenost emocije, originalnost vizure, vizuelna kultura, gusto-opresivna atmosfera i muda da se ovako nešto pokuša (i čak uspe!) u tadašnjoj sfrj meni su fascinantni, i ja se u knjizi U BRDIMA, HORORI pretežno pozitivno izražavam o ovom filmu.

inače, svi koji ga gledaju na divxu, gledaju ga courtesy of ghoul (nabavio VHS) & marduk (tehnički to u divx prebacio).
_________________
OH, YOU GOD OF JUSTICE!
 
Back to top        
 
 
ginger toxiqo 2 gafotas



Joined: 30 Jun 2005
Last Visit: 21 Sep 2007
Posts: 2046
Location: somewhere across forever
 Posted: Sun Mar 11, 2007 11:35 pm    Post subject:    

--------------------------------------------------------------------------------
 
...ja sam KIČMU pogledao u 2 navrata- krajem osamdesetih i, potpuno zaboravivši na to, ponovo pre 5 godina...

...in a nutshelll, i za domaće pojmove, retko beslovesno, nefilmično mrsomuđenje, dosadno do krajnjih granica moje izdržljivosti a odgledao sam, recimo, ŽRTVE ZAHVALNE/MAGMA ĆILIBARA Karolja Vičeka, NIŠTA NIJE KAO NA FILMU/MEMO Miloša Jovanovića, JEVREJI DOLAZE Prvoslava Marića( my personal fave u ovoj kategoriji)...and lived to tell about them...
_________________
"Will you stop fingerfucking every dream with chicken-shit details?"
 
Back to top        
 
 
crippled_avenger



Joined: 09 Nov 2002
Last Visit: 22 Sep 2007
Posts: 3858

 Posted: Mon Mar 12, 2007 12:10 am    Post subject:    

--------------------------------------------------------------------------------
 
Razumem tvoj pozitivan odnos prema ovom filmu Ghoule ali reći ću ti samo jednu stvar, ovo je VHS rip filma snimljenog na 35mm. data mu je posebna patina kako tehnikom snimanja tako i nekim pijetetom koji osećaš prema VHS ripu. Da su isti ovi kadrovi kristalno čisti i očuvani i snimani HDom ili Digi Betom kao što se danas filmovi snimaju, videlo bi se koliko je to idejno inferioran i naivan film. Kad kažem naivan mislim uglavnom u negativnom smislu pošto Gilić pledira na akademsko obrazovanje.

Ovaj film prvo nije bio-horor, on je neka ideološka priča o nepodnošlljivosti života ovde koja se kao oseća psihosomatski. Iliti, udario narodu komunizam na živce.

Artizam koji ovde vidimo nije hjalov. On je pregnantan na nivou srednjpškolske poezije koja je divna zato što istovremeno ne znači ništa i znači sv. Ali, Gilić je dokon srednjoškolac on je umesto pesme posvećene drugarici iz klupe napisao ep posvećen celom svetu, sa ideološkom dubinom koju je Mehmet definisao kao nemanje znanja i posedovanje mišljenja o svemu.

Uostalom, on je u konceptu nedosledan, u određenim momentima smelo iskoračuje iz soc-solitera, kao preuzetog iz Balaševićeve pesme, u izvesne bizarne subkulturne deonice kao što je recimo bajkerska sahrana.

Ono što međutim Gilić u energetskom smislu unosi, to je ta nepatvorena dokumentaristička radoznalost da snima neke radnje sve dok ih potpuno ne obesmisli, sve dok ih ne uneseš u sebe, ne izalaliziraš i ne ispljuneš nazad, a praznina ti se vidi čim film traje jedva 86 minuta a sve je snimljeno do tačke jebene nepodnošljivosti.

Kad je reč o KROJAČU, uzmi u obzir sve niže obrazovanje koje ljudi imaju u ovoj zemlji. ma koliko paradoksalno zvučalo, sa dolaskom novih generacija, kinematografiju preuzima generacija polupismenih fah-idiota (u koje slobodno ubrajam i sebe, nisam izuzetak), i videćeš da je KROJAČ dosledno preslikavanje KIČME u nove okolnosti.
_________________
Nema potrebe da zalis me, mene je vec sram
Nema potrebe da hvalis me, dobro ja to znam
 
Back to top        
 
 
Ghoul



Joined: 12 Nov 2002
Last Visit: 22 Sep 2007
Posts: 9891
Location: Lager Niš
 Posted: Mon Mar 12, 2007 10:24 am    Post subject:    

--------------------------------------------------------------------------------
 
KIČMA možda jeste previše otvorena za tumačenje, možda ne daje dovoljno konkretnih satiričnih žaoka ka žrtvama konkretnijim od 'čovečanstva uopšte', 'čoveka kao vrste', 'društva uopšte' itsl. ali baš zato mi je čudno što insistiraš na nekakvoj socijalnoj kritici i komunizmu i tadašnjoj sfrj kao o izvorima gađenja, kojega u tom filmu sigurno ima.
ne misliš li da prebrzo zapadaš u zamku koju od tebe ipak ne bih očekivao, da pri čitanju jednog nadrealnog, fantastičnog pisma prebrzo pribegavaš političkom čitanju, IAKO TI SAM FILM NE DAJE DOVOLJNO OSLONCA ZA TAKO NEŠTO?
jer, ako je KIČMA trebalo da iskaže gnušanje nad socrealističkim paklom tadašnje sfrj, zašto onda ni 'jedan grad' nije, prosto, beograd? još bitnije (ako misliš da je to zbog straha od cenzora) – zašto su svi ambijenti, od te višespratnice i celog naselja, pa do svega ostalog, uključujući i bolnicu, tako STERILNI, ČISTI, NEPREPOZNATLJIVI, NE-SRPSKI? kakav crni 'soc-soliter'? ja u srbiji još ne videh onako čist, nov, osvetljen soliter koji kao da je iz nekog toronta prebačen ovde! zašto se ne insistira na prljavštini, oljuštenim zidovima, pukotinama, memli i ostalim rekvizitima? zašto KIČMA izgleda kao jedini srpski film meni poznat (sem radivojevićevog TESTAMENTA) koji uopšte ne izgleda kao da je snimljen u srbiji, koji nema nijedan kadar tog srpskog trasha i krsha i uobičajene soc-bede i čemera? zašto tu čak ni kafana nije kafana u koju bi toma zdravković svratio, to nije 'život je lep' kafana, nego nekakva stilizovana, setna, maltene prijatna kafana?...
ukratko, kao poseban kvalitet filma ja vidim baš to što nije vulgarno satiričan, i što ne daje za pravo tvom tumačenju: 'zgadio se ljudima socijalizam!'
gilićev je, rekao bih, antropološki pesimizam, a ne socijalistički. javlja mi se da je tako i na osnovu opisa njegovih kratkih filmova (koje još ne videh!). njegova opsesija telesnošću, organskim nivoom bivstva, starenjem i smrtnošću nikako mi nije poveziva sa 'u, jebem ti ovaj komunizam!' sentimentom. uostalom, zamisli kako bi marković snimio isti ovaj film: krematorijum bi kod nejga verovatno bio još jedna metafora za nefunkcionalni društveni aparat, dok je kod gilića to poprište za susret sa univerzalnim arhetipom smrti i propadanja koje traju od praiskona, od starih civilizacija na koje se poziva onaj čuvar...
_________________
OH, YOU GOD OF JUSTICE!
 
Back to top        
 
 
crippled_avenger



Joined: 09 Nov 2002
Last Visit: 22 Sep 2007
Posts: 3858

 Posted: Mon Mar 12, 2007 3:41 pm    Post subject:    

--------------------------------------------------------------------------------
 
Prvo, pismo nije nadrealno niti fantastično, film je smešten u neku budućnost samo rečima, inače sve što vidimo je sadašnjost, i sve je u okviru jasnog realizma gde se izvesni nedefinisani elementi kao što je SMRAD, mogu smatrati fantastikom, ali su u suštini politika. To je smrad gasova, smrad leševa, i to ne u organskom smislu već u smislu društva nastalog na leševima, a to je titoističko društvo, to je ta rodna gruda kojoj se Gilić vraća u nedostatku filmičnijih tema.

Besmisleno je verovati da Gilićev film gopvori o nepodnošljivom telesnom bivstvu čovka. Naprotiv, on govori o društvenom pritisku, SMRADU, koji pritiska čoveka i izaziva psihosomatske poremećaje.

Grad nije prosto Beograd kao što su imaginarna mesta inače deo fantastike iza Gvozdene zavese, zato što se Gilić bavi domanovićevskim diskursom, zato što u socijalističkom Beogradu ljudi ne prde i ne trunu, oni trunu tamo negde, oni lude tamo negde, što jako liči na Beograd.

Što se solitera tiče, ja sam viđao, pa i danas viđam takve solitere, i ti soliteri su tada bili kudikamo noviji nego sada, i ne bi se moglo reći da su nešto čistiji nego inače u našem filmu. Oni prosto izgledaju vrlo realistićno. Bolničke okolnosti su takođe daleko od sterilnih, seti se recimo dijaloga na prijavnici. Bolnice su krcate ljudi sa aktivnostima, birokratija sa temom "obaveza leša" je nepodnošljiva, a neki pregledi se vrše u čistim ambijentima baš zato što se tako vrše i u stvarnosti.

Kafana upravo jeste kafana za Tomu Zdravkovića. U kafani ne peva Toma jer je fuilm delimično, kao i Srdanov pakovan za strano tržište. U kafani sedi i bulazni pijana Renata Ulmanski i Bata Bubuleja nešto tripuje i moli da mu se kupi piće, nego su Renata i Bubuleja krupno slikani pa se ne vidi čitav ambijent. Ipak, njih dvoje su kvintesencijalni soc likovi. Kafana je totalno soc samo dok to soc nije imalo kontrast u kafićima nego je bilo vitalno i only game in town.

Kad je reč o pozivanju na praiskonsko, ono je deklarativno, Gilić vlada praiskonskim samo na rečima ali ne i u delima, ne i u radnjama i slikama.

Što se Gorana tiče, on je barem imao muda da svoje alegorije poput VARIOLE VERE snimi tako da se dešavaju u Beogradu.
_________________
Nema potrebe da zalis me, mene je vec sram
Nema potrebe da hvalis me, dobro ja to znam
Nema potrebe da zalis me, mene je vec sram
Nema potrebe da hvalis me, dobro ja to znam

crippled_avenger

  • 4
  • 3
  • Posts: 20.673
    • http://dobanevinosti.blogspot.com
Šta sam lepo, so-so, ružno, a domaće gledo...
« Reply #14 on: 22-09-2007, 01:30:25 »
mrkoye i ja smo veceras pogledali film MATURANTI - PAZI STA RADIS Milana Jelica za potrebe researcha, i moram reci da se radi o ostvarenju izuzetne pop-kulturne relevantnosti.

S jedne strane imamo ceo McLarenov getting away with it koncept. Dakle, cinjenica da su ljudi snimili film, i da im nije bio zabranjen dalji rad u kinematografiji je poprilican uspeh.

Ako imamo u vidu da su cak i strucni i vrlo profesionalno potvrdjeni saradnici poput DPa Bote Nikolica ili kompozitora Zorana Simjanovica, u ovom filmu pruzili ispod svog minimuma, moglo bi se reci da je rec o zescem javasluku.

Montazer Vuksan Lukovac, inace legenda nase kinematografije, i covek koji je zasluzan sto su srpski filmovi bili relativno gledljivi, koji je ipak uspevao da sklopi smislene skupove kadrova koje su snimali ljudi koji nisu znali apsolutno nista o filmu i reziji, ovde nije imao posla, posto je Milan Jelic, inace dramaturg po struci i klasic Dusana Kovacevica, i jedna od bitnih ikona Novog talasa, sve resavao kroz mizankadrove. mrkoye smatra da to nisu mizan kadrovi, ali sta su onda? sta su ako mizan nisu?

Pa moglo bi se reci da je Jelkica na ekonomican nacin koristio traku i snagu ljudi iz sektora kamere te ih nije terao da je previse pomeraju. Barem ne vise od onoga sto je prenosenje sa jedne lokacije na drugu.

Mnogi mladi reditelji grese kada prekadriraju komediju, ali Jelkica je ovu podkadrirao.

Kad je rec o scenariju koji je Jelkica napisao zajedno sa Predragom Perisicem, koji je zajedno sa njim bio alumnus serijala NA ODREDJENO VREME, zanimljivo da je Perisic posle ovoga postao profesor. Kako ga nije bio strah da ce neko od studenata nabaviti VHS? Mada, iz primera otaku znamo da je studente strah da li ce Perisic doci do njihovog scenarija posto je sklon da im ripuje ideje.

Scenario je by the numbers izuzev u situacijama kada je potpuno dementan. Naime, iako govori o maturantim, film ima i bizaran subplot sa sefom kucnog saveta koji izvodi vojne vezbe i forsira stanovnike svoje zgrade da pobede na nekom takmicenju, sto nema apsolutno nikakve veze sa pricom filma, izuzev sto je sef kucnog saveta otac glavne junakinje.

Dijalozi su cheesy ali nisu liseni bogate konotativnosti. Recimo, zanimljiv je devojke sa sela koja radi u prodavnici duvana u hotelu, koji je inace pretty obviously sniman u nekoj zabiti u Srbiji a glumi Beograd.

Devojka sa sela je zavrsila frizersku skolu i dosla je u Beograd misleci da ce tu lakse naci posao. Medjutim, pronasla je nesto drugo. Nju u hotelu napadaju razvratni clanovi kolektiva, i kako ona sama kaze, `sa njom hoce da legnu od kuvara do direktora`. U jednom trenutku ona optuzuje sefa sale da je ucenjuje gubljenjem posla ukoliko ne ode u sobu sa njim. Medjutim, sef sale to odlucno demantuje i nimalo nije postidjen. Posto ce devojka sa sela samo par scena kasnije reci najistinitiju ikada izrcenu u srpskom filmu a koja glasi, `Pricamo vec pola sata, a jos uvek nisi pedlozio ONO`, mogli bi pretpostaviti da simpaticna seljanka ima neku vrstu seksualne disfunkcije, i samim tim dovodimo u pitanje istinitost njenog iskaza o saradnicima.

S druge strane, kada glavna junakinja biva privedena u generic motelsku sobu, ona kaze, `Nikada nisam bila u ovako otmenom hotelu...` da bi ubrzo potom radi lakse defloracije momak sa odusevljenjem govorio o `starom dobrom MISONARCU`.

Naravno, kljucna scena u filmu je scena u 80s disko klubu, a ja sam sucker za scene u 80s disko klubovima, narocito u srpskom filmu. Tu imamo profesora koji kaze da je dosao ne bi li `sacovao sove`, ne bi li samo pola sata filma kasnije sa maturske veceri otisao sa svojom omiljenom ucenicom, opravdavsi se sofizmom da mu ona vise nije podredjena. Od podredjene do podvedene samo je par slova, a ovaj lik, kao profesor knjizevnosti, to najbolje zna.

MATURANTI je jedini film u kome mozemo videti Smokija kako divlje djuska uz MOZDA, MOZDA Lakih Pingvina koji to naizgled izvode uzivo. Od Lakih Pingvina u filmu mozemo cuti jos i remek-delo SIZIKU i nesto minorniji klasik DEVOJKA IZ SVEMIRA, a da ih sve vreme inace najavljuje Minimaks.

Narocito je lepo videti clana politickog saveta LDPa pred defloraciju, dakle izmedju trenutka kada je onakva kakvu ju je majka rodila i trenutka kada vise nece biti sasvim takva. Ne, Miloshe, nije u pitanju Latinka Perovic.

Naravno, radi se o Oliveri Jezini, koja je u ovm filmu zanosna kao i uvek, i obnazena kao i uvek, i sa onim divnim pogledom koji pokazuje da samo ceka da se obnazi kao i uvek, i kojim je gledala Buleta Goncica kada mu je ponudila olaksanje u vidu oralnog seksa u filmu Mise Radivojevica ZIVETI KAO SAV NORMALAN SVET. U ovom filmu olaksanja ipak nema, kraj je tuzan, a Olivera ga igra za sve pare, sa suncem koje izlazi na istoku, pored provincijskog motela, ...

Pored Oluivere i Lakih Pingvina, u filmu igra i Tasko Nacic koji ima par scena u kojima sparinguje sa Gidrom.

Ipak, ultimativni 80s sleaze je Milan Strljic, u ulozi pohotnog profesora knjizevnosti koji navaljuje na ucenicu koju igra nista manje pohotna Maja Sabljic.

Nesto drugaciji vid pohote pruza Gidsra Bojanic u ultimativnoj incest sleaze sceni kada juri pistoljem mladica osumnjicenog da je pokusao da mu razdevici kcer, koga golim grudima zaustavi Ljubisa samardzic i tda Gidra izgovfori besmrtni incest innuendo, `Ljudi, razumite me, meni je zena umrla, nisam mislio nista lose!` Naravno da nisi, momcino, iako si otac imas svoje potrebe, i zato te autori ne osudjuju!

Blagu subverziju Perisic i Jelic pokazuju kroz soft provokacije partije, ismevanje clanstva u partiji i aktivizma, kao i kroz uvodjenje diskursa koji ima izvesnu nostalgicnu crtu prema predratnoj Srbiji.

Kada se podvuce crta, Perisicev kljucni problem u opusu je uvek bio to sto je zeleo da uvede red i erudiciju u socijalisticki slapstick Sinise Pavica. Medjutim, on nije shvatao da taj svet ako se uredi gubi na svojoj magiji. Medjutim, Perke je ovde at his raunchiest, on i Jelkica ocigledno pokusavaju da se prisljamce na proto-gross-out talas teen komedija iz Amerike.

U svakom slucaju, ovo ostvarenje zasluzuje punu paznju, i kako to mrkoye kaze, treba ga preporuciti ljudima koji su spremni da gledaju izmedju kadrova.

* * / * * * *
Nema potrebe da zalis me, mene je vec sram
Nema potrebe da hvalis me, dobro ja to znam

crippled_avenger

  • 4
  • 3
  • Posts: 20.673
    • http://dobanevinosti.blogspot.com
Šta sam lepo, so-so, ružno, a domaće gledo...
« Reply #15 on: 22-09-2007, 01:31:17 »
Podsetio sam se remek-dela MOST Hajrudina Krvavca, courtesy of mrkoye.

Ovaj film sam upamtio kao jedan od najboljih jugoslovenskih filmova, kada sam ga gledao još kao dete.

Sad kad sam ga opet pogledao, ostajem pri tom stavu.

Ne samo da imamo odličnu Krvavčevu egzekuciju, lakoću izlaganja, jasno oslonjenu na žanr i ubedljivo interpretaciju svih pravih klišea ratnog filma, već je film obogaćen zaista izuzetnim scenarijem i odličnom glumom mimo superherojskog dua Bata Živojinović-Boris Dvornik.

Pre svega film ima odličan scenario Predraga Golubodića, našeg reditelja i inače Srdanovog oca, i Đorđa lebovića čuvenog dramskog pisca. Izuzetno je zanimljivo dopisivanje između Borislava Pekića i Đorđa Lebovića u zbirci Pekićevih pisama u kojima otkrivanmo da je pisanje za Krvavca bilo najkomercijalniji deo Lebovićevog stvaralaštva.

Scenario je vrlo inteligentno i moderno postavljen, za ono doba, a naročito za jugoslovenski film, u kome bi i danas, dobrih 40 godina posle ovog filma, ovakav scenario među boljima.

Pored odlične karakterizacije i obilja preokreta, ovaj scenario donosi i barem jednu antologijski napisanu scenu a to je zarovbljavanje diverzanata od strane SSovaca kod skloništa.

To je zaista izuzetno postavljena scena, odlično napisana i odlično odglumljena. Takođe, potraga za izdajnikom u redovima diverzanata i ceo whodunit oko nje je odlično postavljen.

O moralnoj dilemi inženjera koji je sagradio most, da i ne govorim. Ne samo da inženjer nije spreman da žrtvuje svoje delo radi višeg cilja, nego ta dilema uopšte nije plakatski tretirana, pisci i glumci su stvorili autentično razumevanje za ovog čoveka.

I uopšte, film je partizanski ali je lišen ideologije, likovi se oslovljavaju sa "gospodine" i praktično da nema poneke retke petokrake ne bi se ni znalo, kom pravcu otpora okupatoru pripadaju diverzanti.

Kad je reč o Krvavčevoj režiji, imajmo na umu da je ovo film iz 1969. godine, i da apsolutno korespondira sa tadašnjim WW2 filmom. U to vreme još uvek nastaju comic book WW2 filmovi poput WHERE EAGLES DARE, i MOST aposlutno može da mu stane uz rame. Od uticaja na MOST definitivno bih podvukao remek-delo Žike Mitrovića BRAT DOKTORA HOMERA koje je izašao godinu dana ranije, a iz koga je Šiba preuzeo dizajn Bate Živojinovića.

Film je najpre odlično režiran u psihološkom smislu, karakteri zaista postoje i kada se njihova situacija zakomplikuje, Šiba odlično vodi te junake. Samo u retkim momentima, glumci gube svoj kontinuitet i to se najčešće dešava Brisu Dvorniku koji prilično brzo zaboravi smrt svog pomoćnika Bambina.

U tom smislu je scena Bambinove smrti baš paradigmatična, pošto je njen sadržaj apsolutno materijal za zuckerovsku parodiju ali Šiba uspeva da play it straight. Kada Bambina okruže Nemci i kada Bata naredi Dvorniku da ne sme da dozvoli da ga uhvate živog. Dvornik koji baca dinamit uz povik "Ne boj se, Bambino!" spada u sam vrh najemotivnijih tačaka jugoslovenskog filma.

Što se akcionog dela tiče, set-piece u močvari koji uključuje Bambinovu smrt je izvanredan kao i showdown na mostu.

Šibi se svakako mora pripisati i superiorna scena streljanja diverzanata kada padnu SSovcima u ruke koja spada među antologijske scene jugoslovenskog filma.

Film ima nekoliko izuzetnih, antologijskih glumačkih ostvarenja. Naravno, Batu Živojinovića i Borisa Dvornika koji su leading men u ovom tipu filma ne treba posebno isticati. Mnogo je značajnija rola Bore Begovića u ulozi likvidatora Tihog, specijalistu za borbu nožem, koji igra ovu ulogu sa pravim vestern underplayom, nešto kao Dean Martin u RIO BRAVO. Druga antoogijska rola je Relja Bašić u ulozi Sove, iskusnog obaveštajca koji unosi specifičnu Dr Spock energiju u sve i predstavlja intelektualni centar filma. Konačno, tu je Sloboidan Cica perović u ulozi inženjera, mirnog apoltičnog, nesnalažljivog čoveka, koji ne želi da gleda kako most, njegovo životne deo, biva srušen.

Skor Bojana Adamiča je posebna priča. Ceo skor je baziran na temi partiaznske pesme "Bella Ciao" koja je naravno nama mladima najpoznatija po obradi KUD Idijota. Poerd a capella verzije koju pevaju Boris Dvornik i njegov pomoćnik, Adamič nam nudi i nekoliko simfonijskih aranžmana ove teme i zaista ju je odlično varirao u raznim štimunzima. U svakom slučaju skor za MOST je izuzetan a upotrebe ove teme je ingeniozna.

Preporučujem da kupite legalno DVD izdanje koje je izbacio Delta Video. Nema nikakvih dodataka izuzev izbora scena, ali film je u pristojnom stanju i što je najvažnije sinhron je.

* * * * / * * * *
Nema potrebe da zalis me, mene je vec sram
Nema potrebe da hvalis me, dobro ja to znam

crippled_avenger

  • 4
  • 3
  • Posts: 20.673
    • http://dobanevinosti.blogspot.com
Šta sam lepo, so-so, ružno, a domaće gledo...
« Reply #16 on: 22-09-2007, 01:32:13 »
Pogledao sam ponovo i DIVERZANTE Hajrudina Krvavca, courtesy of mrkoye, ali ne stigoh da se upišem na tu temu.

DIVERZANTI su prototip Šibinog akcijaša, slabiji od MOSTa ali se tačno vidi template po kome će nastati ovo remek-delo.

Sve se dešava jako efikasno, film traje jedva 80ak minuta, priča se brzo izlaže. Odmah se uspostavlja vrlo jasan time-line šta diverzanti treba da urade, i iako je scenario manje znakovit nego u MOSTu podjednako je efikasan, i ima nekoliko odlično konstruisanih situacija.

Film je crno-beli i sasvim može da stoji uz rame nekim Siegelom recimo iz crno-bele faze.

Jedino što Krvavac ne može da reši to je postizanje pune emotivnosti u cheesy momentima za razliku od recimo Bambinove smrti u MOSTu i tu DIVERZANTI ne prelaze rampu.

Takođe, Šiba je guru za over-the.-top bodycounte Nemaca u našem WW2 filmu. I u DIVERZANTIMA, on se prema tome odnosi krajnje negližozno, i Smoki i bata masovno ubijaju Nemce, čak vrlo često s leđa, bez ikakve griže savesti.

Međutim, taj hibris već u MOSTu biva kažnjen kada Bambinu prilikom killing spreeja nestane metaka.

U svakom slučaju DIVERZANTI su bitan film u opštem kontinuitetu Krvavčeve akcione poetike. Ne samo zbog guys on a mission momenta, već i zato što se kroz misiju uništenja aerodroma anticpira PARTIZANSKA ESKADRILA.

Pliss, žao mi je što nisam gledao MOST na velikom ekranu. Fotka Ognjena Milićevića je tu odlična, naročito u deonici na samom mostu koje treba da se čuveju gledaoci sa strahom od visine.

Inače ime pirosa u DIVERZANTIMA i MOSTU je Islam! Sjajno ime za pirosa!
Nema potrebe da zalis me, mene je vec sram
Nema potrebe da hvalis me, dobro ja to znam

crippled_avenger

  • 4
  • 3
  • Posts: 20.673
    • http://dobanevinosti.blogspot.com
Šta sam lepo, so-so, ružno, a domaće gledo...
« Reply #17 on: 22-09-2007, 01:32:39 »
Pogledao sam ZAVET Emira Kusturice, courtesy of Bjela.

Već sam Mehu poslao poruku, a to i ovom oprilikom mogu da potvrdim da ZAVET ponajviše liči na Mehov intervju sa Radošem Bajićem i koncept serije LEPO SELO LEPO GORI A BABA SE ČEŠLJA NOŽEM.

Meni lično je ZAVET najzanimljiviji Kustin film pošto izgleda kao mešavina BORATa i INSPECTOR GADGETa sa određenom dozom nasilnosti čiji je stilski reprezent recimo Jan Kounen. Sad, naravno, morate imati na umu da je sve ovo jako rudimentarno realizovano, i da je to sve ipak Kusta, ali sa druge strane, ovo zaista jeste neka vrsta bizarnog naivnog rollercoaster filma, nešto kao TRUE LIES za Bosance, i upravo ta oslonjenost na američke žanrovske idiome u spoju su freakshowom daje film neki naročit bizaran kvalitet.

ZAVET je s druge strane snažan auralni šok, slike i zvuci koje nam ruža nisu za svaki stomak, i potpuno mi je jasno zašto je strana kritika otpisala ZAVET kao primer Kustine dekadencije. Međutim, meni je sada tek kad je postao tako dekadentan, Kusta postao zanimljiv.

Ovo je film u kome dečak od dvanaest godina klještima štroji Mikija Manojlovića, u kome Ljiljana Blagojević u sub-AMERICAN PIE ključu igra MILF fetiš, u kome Stribora Kusturicu koriste kao balvan koji se ruši zid bordela, gde ima scena u kojoj Stribor pregrize cev pištolja insertiranog u suta a zatim čoveku čiji je pištolj pregrisao gura ručnu bombu u usta i detonira ga, film u kome čoveka nabiju na vulkanizersku cev za punjenje guma, pune ga kiseonikom dok se ne naduje i ne počne da divlje leti po radnji.

ZAVET otud balansira između Kounena, Miikea i Abdulaha Sidrana, i za mene predstavlja daleko najzanimljiviji Emirov film i jedno od intrigantnijih gledalačkih iskustava u ovoj sezoni.

* * * / * * * *
Nema potrebe da zalis me, mene je vec sram
Nema potrebe da hvalis me, dobro ja to znam

crippled_avenger

  • 4
  • 3
  • Posts: 20.673
    • http://dobanevinosti.blogspot.com
Šta sam lepo, so-so, ružno, a domaće gledo...
« Reply #18 on: 22-09-2007, 01:33:46 »
Pogledao sam HADERSFILD Ivana Živkovića.

Film je nesnosan. Ne znam kako se ovo moglo dopasti Ghoulu da bi izguralo dvojku pošto je reč o dostojnom nasledniku NORMALNIH LJUDI.

HADERSFILD u najboljoj tradiciji NORMALNIH LJUDI, filmski krajnje nepismeno pokušava da zabeleži pozorišnu predstavu bez ikakve formalne invencije na bilo kom polju.

Fotografija Vladana Pavića je bazirana na mešavinama svetlosti i tame, licima koja su pola u mraku, pola u senci, i čini se da HADERSFILD ne bi mnogo odmakao od nivoa Olegovog SUTRA UJUTRU da nije te advertajzing estetike koja se provlači kroz fotku. Pavićeva kamera se ne cima kao Čolakovićeva u SUTRA UJUTRU, ali ne mogu reći da se iza njegove slike krije neki ozbiljan koncept izuzev da sve bude spakovano kao artikulisan film, čija čistoća čini da sve ode malo u pravcu fetišizacije socijale.

Međutim, Živkovićevo kadriranje je kardinalno. On uspeva da pogreši u situaciji kada tekst, toliko teatralan, ne nudi pravo na grešku. Živković krajnje nemarno hendluje smene planova i vrlo često ničim izazvano iz razmene krupnih kontraplanova ode u neki širi plan, potpuno neobjašnjivo i bez opravdanja, sugerišući da junake neko posmatra, samo ne znam ko.

U sceni u parku, recimo, Živković toliko nasilno ode u širi plan da mi se čini kao da je u širem planu odradio prilično intimnu deonicu razgovora za koju nema razloga da bude tako slikana.

Od Živkovićevih nemotivisanih širokih planova, u filmu ophrvanom krupnim, naročito se ističe potpuno ničim izazvano snimanje dveju devojaka iz daljine, pored škole, u kome one ne kažu aposlutno ništa važno za film i ta scena je pored heavy handed režije i za sam zaplet poptuno redundantna.

Široki plan nam uskraćuje i mogućnost da shvatimo šta je devojčica "bacila niz rijeku" sa mosta. Ja pretpostavljam da je to video traka sa seksom svojih roditelja, no možda Ghoul i Žika Kišobranac imaju neku drugu teoriju?

Zatim, fleševi sa likom neke devojke u masi ljudi? Je li to Šušljikova izh+gubljena ljubav? Ko je ta osoba? Uašto se ona javlja u fleševima?

Kako možemo da imamo scenu sna na kraju filma kada prethodno nismo uspostavili oniričku atmosferu? Kako može ta scena sna da vodi u besramni, neuračunljivi hepiend a da se za autora i dalje kaže da ima ukusa, i da mu se odmah ne oduzme diploma FDU?

Ipak, to sve je zaobilaženje oko glavnog problema ovog filma a to je gluma. Šušljik, Glogovac i Ćetković su troglavi auralni udar na civilizovanog čoveka, nesaglediva tortura za svakoga ko shvata da je ključ filmske glume underplay.

Propraćeni tekstom koji je teatralan, scenama koje su pune jasno postavljenih dramaturških skela koje nisu uklonjene posle izrade teksta, ovi velikani najmračnijih godina naše kinematografije su konačno odlučili da nam se najebu majke.

U vlastitoj produkciji su konačno snimili film u kome mogu da urade sve ono što nisu uspeli u KROJAČEVOJ TAJNI, KLOPCI i ZONI ZAMFIROVOJ, HADERSFILD je njihov HOT FUZZ, uloga po kojoj žele da ostanu upamćeni, neznajući da bi većinu njihovih najradije zaboravili.

Film o tranziciji su snimili ljudi koje ne znaju apsolutno ništa. Formalno neznanje je ispraćeno piotpuno ličnom ispraznošću. Živković i Pavić su se zaustavili na pokušaju da svemu daju neku vrstu zanatske ekspertize koja za ovu vrstu soula nije važna, a tekst i glumci su uspeli da razotkriju svoju ispraznost čak i onima koji najbenevolentnije žele da se poprave da ih zanimaju "problemi tranzicije".

Očigledno je reč o klasičnom primeru eksploatacije tuđe nesreće koji možda i ima neku kontemplativnost u pozorištu, mada kontemplacija je uvek gledaočeva a ne autorova, a na filmu pokazuje svoju nisku hranljivost.

Potpuno je suluda ta pobednička atmosfera koja je stvorena oko filma i koja još uvek traje čak i posle prikazivanja posle koga bi ljudima trebalo da bude jasno o kakvom je smeću reč.

* 1/2 / * * * *
Nema potrebe da zalis me, mene je vec sram
Nema potrebe da hvalis me, dobro ja to znam

crippled_avenger

  • 4
  • 3
  • Posts: 20.673
    • http://dobanevinosti.blogspot.com
Šta sam lepo, so-so, ružno, a domaće gledo...
« Reply #19 on: 22-09-2007, 01:34:46 »
Pogledao sam AGIJA I EMU i vreme je za polemiku sa Ghoulčinom.

Pre svega, don't believe the hype!

AGI I EMA je raritetan i zanimljiv film, ali ne bih rekao da je nešto čemu bih se opet rado podvrgao, a strancima bih ga pokazivao samo kao blef pošto zbog svoje sveukupne fakture ume da bude critic proof.

Ghoul je uporedio Stefana Lazarevića sa mnom u TITO I JA. Iako nemam sujetu prema vezanu za tu ulogu, ona je uostalom više zasluga Gorana Markovića nego mene, Zoran i Agi su potpuno neuporedivi. Naime, Zoran je punokrvni dramski lik. Zoran je psihološki utemeljen lik koji ima niz dramskih scena i sparinguje sa ozbiljnim likovima.

Mali Stefan pak je vizuelno slatko dete koje nema naročitu ekspresivnost pred kamerama. Njegove emocij esu dominantno iskazane kroz voiceovcere, ponovo znatno slabije od voiceovera u TITO I JA.

TITO I JA i Zoran, dakle, po svojoj ozbiljnosti daleko nadmašuju ovaj blef i zaista sam zapanjen da Ghoulu ovakvo poređenje uopšte padne na pamet.

AGI I EMA je najpre dosadan film koji nije za decu, ali nije ni za odrasle. Naime, roman je više bio namenjen deci no odraslima, ali pošto nema jasnu fabulu pretvorio se u film za odrasle.

Čak ni neizbežna igra reči sa ault movie mu ne izmiče pošto se čitanje iz vizure seksualnosti samo nameće.AGI I EMA svakako u ovim iskvarenim danima nose određenu vrstu seksulane energije. Naime, svođenje filma na isključivu poentu kako ljudi u punoj snazi isključuju decu i stare pa se oni prepoznaju i ujedinjuju, što bi nominalno mogla biti društveno prihvatljiva poruka filma, oet u sebi nosi znakovitost susreta predpubertetskog dećaka i postklimakterične starice.

Svaka nevinost u čitanju AGIJA I EME je nestaa kada se projekat odrodio od dece.

Ghoul je pominjao kako film deluje kao strani i to je donekle istina. AGI I EMA liči na neki vešto urađen skandinavski film. Predrag Bambić je još jednom pokazao kako zaista sjajno vlada zanatom i kako je šteta što ne radi više van Miletovih produkcija.

Aljkavost u pristupu scenariju i bleferska pretencioznost dovode do toga da AGI I EMA bude kao neka sterilisana, impotentna varijantna Gilliamovog TIDELANDa kojoj je značaj veštački pridat usled jednoličnosti i niskog nivoa ostatka produkcije.

Inače, ja volim TIDELAND a to da za AGIJA I EMU ipak nisam imao dovoljno strpljenja ipak dosta govori o tome šta vas čeka na ovom filmu koji je nemoguće ceniti ali ga na nekom nivou morate poštovati.

* * / * * * *
Nema potrebe da zalis me, mene je vec sram
Nema potrebe da hvalis me, dobro ja to znam

crippled_avenger

  • 4
  • 3
  • Posts: 20.673
    • http://dobanevinosti.blogspot.com
Šta sam lepo, so-so, ružno, a domaće gledo...
« Reply #20 on: 22-09-2007, 01:35:20 »
Kada ilegalci iz "Mlade Bosne" u filmu BELLE EPOQUE kažu da ne treba ubiti cara, pošto je na samrti, da treba udariti na vitalniji organ, upitao sam Žiku Kišobranca, "Aha, znači neće ubiti Franz Ferdinanda već Arctic Monkeyse?"

BELLE EPOQUE je bezmalo dvoipočasovni vlažni san srpskog reditelja - pretenciozna istorijska rekonstrukcija sa solidnom dozom filmofilskih posveta, erotike i raznih mračnih urota.

I što je najvažnije, Nikola Stojanović je radio u uslovima u kojima je mogao biti i zadovoljan egzekucijom i uslovima koji su mu obezbeđeni, tako da će za dogledno vreme BELLE EPOQUE i ostati san srpskih reditelja.

E sad, snovi srpskih reditelja lako umeju da se pretvore u gledaočev košmar. BELLE EPOQUE nije baš takav ali svakako jeste dekadentan film o dekadentnom dobu snimljen u dekadentno vreme.

BELLE EPOQUE je krajnje eklektičan film na tragu ekstravaganci Lordana Zafranovića. U neku ruku je sličan OKUPACIJI U 26 SLIKA po atmosferi, s tim što pokriva duži istorijski period, ima plošnije karaktere i iste uticaje koje ima Zafranović koristi na, za nijansu, drugačiji način.

Naime, BELLE EPOQUE je slično OKUPACIJI U 26 SLIKA baziran na Viscontiju, međutim, tu aproprijaciju Stojanović radi sterilnije od Lordana, pošto je Nikola više intelektualac a Lordan je više instinktivac.

I upravo u tom nedostatku instinktivnosti, čiste čulnosti, BELLE EPOQUE ne uspeva da zaživi kao koherentna celina.

Međutim, na nivou čistih senzacija, BELLE EPOQUE ima sporadično zanimljivih trenutaka, pre svega zato što Stojanović sporadično pokušava da režira, što se uglavnom retko sreće u našem filmu danas.

na planu kultur-fetišizma film nosi hrpu zadovoljstva. Recimo, Mute igra Gavrila Principa i pritom je badly dubbed. It can't get cooler than that.

U svakom slučaju BELLE EPOQUE stoji kao podsetnik na vreme kada je Jugoslavija u kadrovskom i tehničkom smislu mogla da snimi ozbiljan film. I to ne samo spektakl već i film jednog bezmalo marginalnog reditelja, kao što je Nikola Stojanović, koji nije bio reditelj superstar u SFRJ.

Pitanje da li je film zaslužio pobedu u Novom Sadu ipak ostaje. BELLE EPOQUE nesumnjivo jeste sniman na filmskoj traci i ima priču velikog zamaha, i zato bi imao potencijal za nagradu, da ipak nije film od pre 17 godina, usled čega je ipak trebalo da bude van konkurencije.

No, pošto je pobedio kao potpuni underdog, nije štetno za srpski film što je tako snažno ošamaren kroz pobedu starog filma čime se i bukvalno pokazalo da su najbolji filmovi kinematografije koja nema budućnost, oni filmovi koji su snimljeni u dalekoj prošlosti.

* * 1/2 / * * * *
Nema potrebe da zalis me, mene je vec sram
Nema potrebe da hvalis me, dobro ja to znam

crippled_avenger

  • 4
  • 3
  • Posts: 20.673
    • http://dobanevinosti.blogspot.com
Šta sam lepo, so-so, ružno, a domaće gledo...
« Reply #21 on: 22-09-2007, 01:35:56 »
Pogledao sam PEŠČANIK Sabolča Tolnaija. Da je film kao forma mozda pre stotinak godina pošao nekim drugim putem u svojoj evoluciji, onda bi PEŠČANIK u tom nekom drugačijem svetu bio bolji film. Međutim, film nije pošao tim putem i samim tim, sem izvesnog poštovanja, teško da išta dobro mogu da kazem o ovom ostvarenju.

Na mikroplnu se moze govoriti o solidnom Tolnaijevom rediteljskom rukopisu, pa čak se i u globalu moze reći da on pristojno mehanički vodi ovaj film.

Međutim, na planu dramaturgije ili bilo kog drugog pokušaja da se to što gledamo sklopi u celinu, Tolnai potpuno promašuje. On se ni ne trudi da gledaocu išta bude jasno ili da na bilo koji način učestvuje u toj priči. Jako dobri poznavaoci Kišove proze (ja ne spadam među njih ali Kiša sam prilično podorobno čitao) kazu da su uspeli da prepoznaju izvesne detalje u filmu ili da ih povezu, ali što se mene tiče, film baš zato izneverava Kiša, pošto je njegovu prozu upravo moguće čitati bez naročitog predznanja.

Iako ta besprizorna hermetičnost u svojoj drskosti, pa čak da kazem i ekskluzivnosti svakako zasluzuje poštovanje, PEŠČANIK spada u onu vrstu filmova prema kojima ne mogu da imam razumevanje, a to su filmovi koji se razumeju tek iz petog gledanja i nisu jasni ukoliko detaljno ne oznaješ neku drugu oblast. Ja volim da gledam filmove po više puta, ali verujem isključivo u snimanje flmova koji su dobri i jasni na prvo gledanje, a svako sledeće treba da sluzi za utvrđivanje gradiva.

* 1/2 / * * * *
Nema potrebe da zalis me, mene je vec sram
Nema potrebe da hvalis me, dobro ja to znam

crippled_avenger

  • 4
  • 3
  • Posts: 20.673
    • http://dobanevinosti.blogspot.com
Šta sam lepo, so-so, ružno, a domaće gledo...
« Reply #22 on: 22-09-2007, 01:36:53 »
U sklopu istraživanja za kapitalni projekat Žike Kišobranca pogledao sam film SB ZATVARA KRUG Miomira Mikija Stamenkovića, courtesy of Kunac.

Reč je o filmu iz 1974. godine, i jednom od retkih eksplicitnih prikazivanja Službe državne bezbednosti na našem filmu. Iako je reč o apsolutno režimskom filmu, upravo je ta politička inhibiranost nešto što mu daje posebnu političku relevantnost pošto se iz matrice onoga što ostaje neizrečeno zapravo prepoznaje sve ono što režim želi da sakrije.

U tom smislu zapravo o jednom društvu mnogo više govore režimski filmovi nego politički angažovani filmovi.

Kada je reč o samom estetskom dometu SB ZATVARA KRUG, taj film je već u svoje vreme 1974. godine bio vrlo arhaičan. U to vreme Žika Mitrović je već u dekadenciji sa UŽIČKOM REPUBLIKOM, to je tada već žešći papa kino, a Miki je drugorazredni predstavnik tog papa kina u tom trenutku. Za razliku od Žike koji je autentičan autor, Mikijev pristup žanru je na nivou naivne replike.

Međutim, ono što je važno to je da upravo upotreba žanrovske matrice čini da SB ZATVARA KRUG bude neobično pitak film, sa solidno postavljenom misterijom i zapletom u kome se pojavi i po nekoliko solidnih preokreta. Ipak, sama egzekucija svega toga je prilično tanka, tako da svi odnosi koji se postave u scenariju u samom filmu nisu do kraja eksploatisani. Inače, zanimljivo je da su scenario pored Mikija pisali i Dušan Perković, čuveni direktor Centar Filma, možda i najveći producent u istoriji jugoslovenskog filma, i Dragan Marković koji je radio OTPISANE, takođe kompetentan žanrovski rad. Perković je inače uživao u pisanju krimića a kažu da je često i ripovao ideje mladih scenarista koji su mu donosili scenarije za krimiće.

Velika je šteta što se nije produžila ta tradicija krimića i špijunskog filma pošto ovaj film pokazuje koliko je to vitalna matrica i koliko pomaže filma.

E sad, kad je reč o kulturfetišizmu, SB ZATVARA KRUG je suviše sveden da bi bio materijal za AUSTIN POWERS ali ima svojih draži tarantinovskog kalibra. Faruk Begoli igra agenta SB koji se zove Stipe. Josif Tatić u najboljim danima igra njegovog kolegu Paju. A Voja Mirić igra njihovog zabrinutog šefa, koji čak u jednom trenutku ulazi u blag konflikt sa Stipom pošto mu ne da da odmah privede osumnjičene.

Što se negativaca tiče, to je još zanimljivija priča. Naime, terorističku ćeliju vodi Felba, specijalizovan za uloge starih seljaka u našim filmovima, čovek sa šajkačom zašivenom za teme. Tim još čini Duško Tadić, inače toliko specijalizovan za uloge milicajaca u našim filmovima da su na snimanju jednog filma mislili da nosi uniformu sa sobom na snimanje; Lane Gutović u najboljim danima, mlad i lep.

Njihova ideologija je mutna. Na početku filma u jednoj jako brzo montiranoj sceni koja se prepliće sa dokumentanim snimcima hidroelektrane na kojoj s sprema sabotaža, vidimo da se sreću noću u nekoj bogataškoj kući u inostranstvu i da se diverzant dovozi crnim "mercedesom", međutim, isto tako svi govore srpski.

Od njihovih inostranih kontakata, znamo još i da pod prismotrom imaju ljude u emigraciji. Film doduše implicira da za ljude nema razloge da budu u emigraciji. Štaviše, lik Dušice Žegarac koji ucenjuju ocem u emigraciji kaže da je nagovarala oca da se vrati ali da on nije hteo pošto je tamo dobio državljanstvo.

U jednom trenutku Duško Tadić objašnjava operativcu iz inostrantsva da nije lako napraviti akcije, "da je sada ceo narod vojska i policija". A opet Felba, kaže Radetu Markoviću, "naš cilj je da podrivamo ovaj sistem." Ali, opet ne znamo u čijem interesu. No, film dobacuje i do današnjih okolnosti pošto Felba u jednoj sledećoj sceni kaže "da će pare stizati dok god ova zemlja bude imala neprijatelje". Tako je, Felba. To i ja kažem.

Dakle, s jedne strane, Miki je konstruisao zaverenike kao tipične hitchcockovske McGuffine, ali sa druge strane ostali su dovoljno apstraktni kako bio održali jugoslovenski koncept nesvrstanosti koji ima apstraktnog neprijatelja.

Inače, u vojnim doktrinama SFRJ ipak se dominantno pripremala odbrana od NATOa. "Mercedes" i kuća sugerišu da napad ipak dolazi sa Zapada.

Međutim, iako govore srpski, zaverenici nisu nominalno ni četnici ni ustaše.

Ono što je naročito zanimljivo to je da se kao sredstvo ucene protiv grupa naučnika koristi njihova izdaja u logoru Mathauzen. Dakle, film sugeriše kako će nas mračne tajne iz NOBa jednog dana dovesti u iskušenje. Isto tako, postavlja se pitanje, kako su operativci-zaverenici saznali za to. da li je to neka naci priča?

Inače, kad smo već kod Hitcha, Miki ima autentičan feel za suspense. Iako se ne može reći da previše vešto vodi film, ima par monenata u kojima uspeva da rediteljski napravi obrise ozbiljno koncipirane scene, a takođe ima i nekih vrlo italo zumova, naročito na Dušicu Žegarac.

U svakom slučaju, SB ZATVARA KRUG je intrigantan film i pravi primer zašto treba ponovo pročešljatinašu filmsku baštinu.

* * / * * * *
Nema potrebe da zalis me, mene je vec sram
Nema potrebe da hvalis me, dobro ja to znam

Ghoul

  • 4
  • 3
  • Posts: 33.201
    • The Cult of Ghoul
Šta sam lepo, so-so, ružno, a domaće gledo...
« Reply #23 on: 22-09-2007, 02:27:14 »
pa, imali smo već 1 topik o dobrim srpskim filmovima, SRPSKO, A… DOBRO!, ovde:
http://www.znaksagite.com/diskusije/viewtopic.php?t=3640&highlight=srpsko%2C++dobro

evo nekih postova otuda:

Sat Nov 11, 2006 12:12 pm    Post subject: SRPSKO, A… DOBRO!     
ghoul:

Pogledah pre par dana film koji mi je povratio veru, ako ne u budućnost, a ono bar u prošlost srpskog filma.
Radi se o naslovu BALADA O SVIREPOM... (1971) na koji mi je pažnju skrenuo Plissken. Jest da nisam neki naročit znalac srpskog filma, ali mislio sam da barem teoretski imam neku predstavu o tome šta tu vredi gledati a šta ne. Ovaj naslov mi je došao niotkuda: nikad čuo, a sve i da jesam, sam pogled na ime režisera bio bi dovoljan da me odvrati.

Elem, film je režirao Radivoje 'Lola' Djukic. Da, ONAJ. POZORISTE U KUCI, itd.

Bejah skeptičan, ali pošto je Pliss insistirao, rekoh da mu pružim šansu.

WOW, ovo je stvarno vredelo para koje dadoh/smo derikoži koji ga je jedini imao na lageru!

Radi se o filmu osvete, urađenom izvanredno dobro, rekao bih čak – svetski! Pravi pravcat žanrovski film, sasvim po strani od ideologija i stilova i pristupa koji su u to vreme dominirali našim filmom! Scenario je toliko dobar da nisam mogao da verujem šta slušam: srpski film sa nadahnutim, pametnim, čak quotabilnim replikama! Gluma je perfektna: Ljuba Tadić kao Vuk Samotnjak usred snegom zavejane planinčine (u Crnoj Gori, ali svi glumci i autorska ekipa su iz Srbije) ima savršeno odmereni spoj rezigniranosti, tiho-tinjajućeg besa i prekog zlopogleda onda kad ga isprovociraju. On je tipični lik iz ovog pod-žanra: čovek koji se odrekao nasilja, ali koga sticaj okolnosti PRIMORA da za njim posegne ne bi li odbranio neku svetinju… I ostatak glumišta je vrlo dobar, a posebno Rade Marković kao specijalista za uloge ljigavaca i crva (vidi VARIOLU VERU, itd.). Jagoda Kaloper je takođe pristojna, i slobodno ogoljava skoro sve svoje čari, uključujući i gusto busenje ispod mišica (ah, te 70te!)…
Scenografija je ingeniozna: Ljubina tvrđava u planini je remek delo domaće scenografije, nisam mogao očima da verujem da je neko tako nešto dobro a) zamislio i b) napravio i c) učinio ubedljivim, živim.
Lokacije su lik za sebe: ovo je ZAISTA snimano u planinčinama usred zime, nema laži ni prevare: to brojne scene čini tim fascinantnijim i logistički nepojmljivim čak i sa današnjom tehnikom i tehnologijom. Priroda je prelepa ali i zlokobno surova: ovo nije neko brdašce odmah izvan grada nego planinčugetine i klisurine usred ciče zime: božanstveno!
Muzika oscilira između vanredno dobre (na momente čak podseća na Goldsmithov skor iz OMENA po svojoj upotrebi horova) i iritirajuće (korišćenje nekakvog cijukanja i cviljenja koje se graniči sa komičnim).

Likovi i njihove interakcije su zaista vrh vrhova, situacije su napete i nepredvidive, po prvi put posle duuuugo vremena nađoh se kako gledajući tamo neki SRPSKI film zapravo simpatišem junaka, navijam i brinem za njega, radujem se i tugujem s njim… Ne pamtim kada sam to zadnji put osetio gledajući nešto ‘domaće’…

Scena (flešbeka) u kojoj Ljuba zatekne svoju ženu sa ljubavnikom, i posebno njegova reakcija na to toliko je genijalna da neću da je spojlujem, ko zna, možda još neko na neki način uđe u trag ovom masterpisu: ali reći ću ovo: video sam milion tih generičkih scena sa prevarenim muževima – nijedan još nije bio OVOLIKI FRAJER u svojoj reakciji na kurvu. A malo bi ko i mogao da u tome bude ubedljiv kao 1 & only LJUBA.

Takođe, njegova osveta na kraju, kad nasilje kulminira, izvedena je na sasvim netipičan, iznenađujuće surov način – možda malo prebrzo za moj ukus, ali svakako je memorabilno i unikatno, ne samo u srpskim okvirima no i šire. Naročito ako se ima na umu da je ovo nastalo PRE ‘STRAW DOGS’!

Ukratko, ovo je jedan od vrlo uskog kruga srpskih filmova koje bih rado titlovao na engleski i s ponosom prikazivao nekome sa strane.

Ocena: 3+


ghoul
...
Inače, odgledah, opet courtesy of Plissken, i Kadijin PRAZNIK, naizgled o četnicima i američkim pilotima, a zapravo o neozbiljnosti i neodgovornosti i autodestruktivnosti ovog naroda: s jedne strane nesposobne, sujetne, autoritarne vođe, s druge strane rulja poput stoke, uvek spremna za dobar podsmeh, linč ili 'praznovanje' (orgijašenje), i jedni i drugi razjedinjeni, razvejani na snežno-blatnoj vetrometini...
film ima izvesne tehničke sirovosti (pre svega u sinhronizaciji zvuka, dijaloga, itsl.) ali ponegde i režijski nije baš upeglan – ipak, u pitanju je vrlo dobro režiran odličan scenario sa sasvim solidnom (u proseku), tj mestimično odličnom glumom (Burduš, D. Felba).


...

žika kaže:
sto se "praznika" tice, za mene je to apsolutno remek-delo srpske kinematografije, i mada se slazem oko nekih tehnickih mana (da, taj zvuk, ali to je mana mnogih YU filmova), mislim da u srcetu kadijinog prvenca lezi cvrsta i gotovo anticka dramaturska osnova. takodje, osim "izmestene", i za to doba, prilicno nekonvencionalne ratne price, i politicke konotacije koju je ghoul primetio, taj film ima i skoro eksplicitno religioznu/pagansku pozadinu, mitoloski, arhetipski podtekst o zajednici, nasilju, i obozavanju mracnog boga (Manola, lokalni koljac, kog izvanredno glumi Dusan Janicijevic). Manola ima slicnosti sa likom Maksima, kog tumaci Mija Aleksic u Popovicevom "Covek iz hrastove sume", ali koliko je samo Kadijevicev junak, upravo zbog svesne reference na slovensku/pagansku mitologiju, kompleksniji, ubedljiviji, osmisljeniji, i bolje odglumljen.
takodje ima i briljantnih scena, poput one kad bata zivojinovic, major, ali nedicevac, dolazi da se kurci pred cetnicima, a oni mu vele da on moze biri major na drugome mestu, i prosto ga umlate.
scena klanja dvojice neduznih nedicevaca je mozda, za mene koji se nisam nesto nagledao srpskih filmova, sem mejnstrima, najbolja scena nasilja u YU kinematografiji. a gotovo nista nije prikazano, nema krvoprolica, nema zafranovicevog naturalizma, niks, samo cista anticka katarza.
ili zavrsna scena, kad nemci dolaze da vide navodna tela americkih pilota, koje je glavni cetnik podmetnuo ne bi li zaradio poen kod svaba, ali svabe su vec zarobile dvojicu pravih pilota, i nemac samo pogleda u zaklane klince i kaze: "sharaden".
apsolutno se slazem, "praznik" je sigurno u prvih deset srpskih filmova.
(inace, ja sam ga gledao 5 puta, ako nekog bas zanima, on se dobro fura.)


...
ghoul:
vidiš, žiko, slažem se u načelu glede PRAZNIKA, ali – uz ogradu da sam film tek nabavio i tek jednom odgledao – meni je lik Manola bio nedorađen, nejasan: od samog uvoda (koji je maltene hororični foreshadowing, kad se konji poplaše od njega) pa sve do scene koju apostrofiraš, meni nije bilo jasno KO JE, JEBOGA, TAJ BAJA?
istovremeno izdvojen od ostalih, i kao da je - povlašćen? boje ga se, a donose mu hranu da jede, sam, van opštenarodne gozbe.
falio mi je neki hint, maaalkice jasniji, glede njegovog mesta u poretku socijalne strukture: sve do tog eliptičnog klanja nije mi bilo jasno da li je on neko ko se gadi ostalih, ili neko koga se ostali gade (i zašto?)!
dobro, stvari postaju 'jasnije' posle toga, ali... falilo mi je tu malo mesa (i to ne u zafranovićevskom smislu reči!)...

usput (kolikogod da nam misli naizgled vrludaju) – dušan janićijević je JOŠ JEZIVIJI u kadijevićevom već pomenutom ŠTIĆENIKU, gde takođe ima samo par rečenica dijaloga, i uglavnom ima da igra telom, licem, pogledom, dok proganja svog 'štićenika' sve do crnog usuda.

jedna stvar koju bih naglasio kao poseban kadijin kvalitet jeste to što on radi lokalno, ali misli globalno! i bez prenaglašenih metafora.
recimo, način na koji su srbi u tom selu raslojeni: iako je selo 'četničko', nisu svi podjednako za njih, štaviše, jedan seljak ima konje koji se poplaše čim vide bradu i kokardu! da ne govorimo o sasvim realno prikazanoj sceni kada niko od seljaka neće da da zapregu, uprkos komandi (zamenika) starešine sela... ili genijalno prikazan srpski ponos/inat, i njihove ponekad teško odredive granice: više inat, kad burduš odbija da preda pilote bati zveri; više ponos, kad seljak ne jebe živu silu u vidu činova i ratnih rana tog istog bate, oficira, i spremno primi metak u lice...

a tek ta genijalna kontextualizacija, kada seljake i njinu vlast vidiš (retko, sporadično, ali tim upečatljivije) očima 'stranih posmatrača' – prvo amera, a kasnije švaba. sjajna je scena koju si već pomenuo, kad švabe maltene kažu (između redova): 'ma idite dođavola svi, nemam vremena ni volje da se IGRAM sa gomilom nezrele dečurlije; zgaziću vas kasnije.'
ili pretposlednja scena, kad rulja i ne sasluša komandanta i njegov 'važan' govor sa stola, utopljen u orgiju vikanja da se ubije onaj kod koga su do juče na slavi bili.
ili poslednja, u kojoj se grupica cigana bukvalno sprda sa ozbiljnošću prethodnih događaja i sve pretvara u karneval (odnosno, potcrtava da je i sve do tada zapravo bio jedan tipičan srpski karneval)!

da, uz sve moje (pretežno tehničke) zamerke, ovo je ODLIČAN film, a ako se ne varam, on i prema nekim zvaničnim anketama i listama spada među top-10 srpskih filmova (ima li neko link ili saznanje o tome koji su ostalih 9 ?)


i kad već pričamo o skrajnutim ovdašnjim remek-delima, ili barem vanredno netipičnim, i nezasluženo odbrim filmovima, šta kažete na gilićevu KIČMU?

ja sam ga nedavno sa VHSa prebacio u divx, pa se može očekivati njegova skorašnja cirkulacija podzemljem srpske piraterije, baš kao i još jednog (malo mutnijeg) bisera, kadijine DEVIČANSKE SVIRKE, takođe prebačene sa brutalno-retkog VHS-a u opštenarodni divx...


plissken:
Meni je BALADA fascinantna. Pri prvom gledanju me je prvenstveno odusevila nenadjebivo genijalnom atmosferom, dok sam se pri repriziranju jos vise odusevio fenomenalnim likovima. To je jednostavno film koji se mora osetiti vise puta.

Kadijin PRAZNIK je izuzetno impresivan, genijalan, i uglavnom sam saglasan sa stvarima koje su recene. DEVICANSKA SVIRKA me je odusevila atmosferom i tehnickom egzekucijom. Recimo da je rame uz rame sa STICENIKOM, koga sam gledao pre nekoliko godina na RTS-u.

Za KICMU je retko ko cuo. Ja sam upoznao svega dva coveka (including Ghoul) koji su za taj film culi, ili su ga gledali. Sticajem okolnosti, od Ghoulchine sam ga kasnije nabavio, i u njemu iskreno uzivao. Epizoda sa manijakalnim Milutinom Butkovicem je neprevazidjena.



milan, o gilićevim kratkim:
Pazi, Ghoule, to su filmovi za tebe... Dan Vise je doku u nekoj banji gde se neki poluzivi matori ljudi mazu nekim blatom, lece i to... Odnosno, prica o tome koliko ljudi ne mogu da se pomire sa krajem i na svaki nacin pokusavaju da produze svoj zivot, bar za jos dan... Fenomenalno snimljeno i rezirano - sa svim tim blizusmrti telesima koje ceka neumitni kraj.
In Continuo je jedan od retkih filmova koji je u meni izazvao nagon za povracanjem - pri tom, u njemu se ne vidi nista eksplicitno odvratno. Film je snimljen u nekoj kafileriji ili vec neceme slicnom, u kojoj se grupa ljudi koji tamo rade priprema da kolje zivotinje. Ta njihova priprema, taj uzasni prostor sa belim plocicama, ti ljudi koji ostre nozeve... Onda sledi klanje - koje se ne vidi, samo krv koja prsti na sve strane i onda... uh, ne bih da prepricam ceo film, ali ovo je film koji nikada necu zaboraviti. Pri tom, zivotinje se ne vide ni u jednom jedinom kadru / samo krv.

crippled_avenger

  • 4
  • 3
  • Posts: 20.673
    • http://dobanevinosti.blogspot.com
Šta sam lepo, so-so, ružno, a domaće gledo...
« Reply #24 on: 22-09-2007, 02:54:20 »
Žika i ja smo odlućili da ovde organizujemo svenarodni topik a da polako na blogspot.comu napravimo i blog na kome bi postovali sve domaće kritike koje nam padnu šaka, naravmp pd kredibilinih ljudi.

Pozvani ste da učestvujete.
Nema potrebe da zalis me, mene je vec sram
Nema potrebe da hvalis me, dobro ja to znam

Ghoul

  • 4
  • 3
  • Posts: 33.201
    • The Cult of Ghoul
Šta sam lepo, so-so, ružno, a domaće gledo...
« Reply #25 on: 22-09-2007, 03:17:05 »
a koja je svrha toga ako je već SAJT u pripremi?

crippled_avenger

  • 4
  • 3
  • Posts: 20.673
    • http://dobanevinosti.blogspot.com
Šta sam lepo, so-so, ružno, a domaće gledo...
« Reply #26 on: 22-09-2007, 11:19:19 »
Zašto ne bi imali topik na kome postoji sve i može da se diskutuje?
Nema potrebe da zalis me, mene je vec sram
Nema potrebe da hvalis me, dobro ja to znam

---

  • 4
  • 3
  • Posts: 1.854
Šta sam lepo, so-so, ružno, a domaće gledo...
« Reply #27 on: 22-09-2007, 11:36:04 »
sajt će biti mega kapri ozbiljan, a ovde možemo da se zajebavamo... što se tiče blogspota, kada sajt bude gotov - stavićemo link. neka bude na dva mesta, vaj nat.
što više tekstova na netu - to bolje, zar ne?
Ti si iz Bolivije? Gde je heroin i zašto ste ubili Če Gevaru?

Ghoul

  • 4
  • 3
  • Posts: 33.201
    • The Cult of Ghoul
Šta sam lepo, so-so, ružno, a domaće gledo...
« Reply #28 on: 22-09-2007, 12:30:57 »
iz istog razloga iz koga ste osetili potrebu da textove, prikaze i komentare, RASUTE PO RAZLIČITIM TOPICIMA na ovom forumu sakupite na JEDNO MESTO – i ja osećam potrebu da SVI TEXTOVI  I DISKUSIJE budu na JEDNOM mestu (SAJT!), umesto da se rasplinjavaju ovde-onde po forumima i blogovima i šumama i gorama sajberspejsa; znači, the way I see it, čini mi se mudrije i praktičnije SVE na JEDNOM mestu (sajt + forum), a da LINKOVI (i poneki textić kao mamac) – budu SVUDA, all over the net!!!!
ako iscrpemo šta imamo da kažemo na ove teme OVDE, na sagiti (gde smo već i imali nekoliko topika na slične teme), pa onda na još jednom novom blogu, pa na dimitrijevom blogu, pa ne znam gde sve ne, kad dođemo do sajta (I FORUMA KOJI ĆE UZ NJEGA IĆI, NE?) ostaće nam tamo neki mrljavi, zakržljali topici sa par postova, gde ćemo samo da kačimo linkove ka mestima gde smo ranije već naklapali o datoj temi, što mislim da nije dobro po taj sajt i forum U NASTAJANJU.

crippled_avenger

  • 4
  • 3
  • Posts: 20.673
    • http://dobanevinosti.blogspot.com
Šta sam lepo, so-so, ružno, a domaće gledo...
« Reply #29 on: 23-09-2007, 13:56:49 »
Braćo moja napaćena.

Ja sam uploadovao prvi batch svojih kritika na http://srpskifilm.blogspot.com/

Pošaljite mi svoje kritike srpskih i jugoslovenskih filmova na mail i one će se naći tu...

E sad, ja bih voleo da posle, ali ne znam još uvek kada, jer ne umem to da radim, napravimo pravi sajt. Međutim, dok to ne rešimo, ova varijanta sakupljanja na blogspotu deluje najoptimalnije.
Nema potrebe da zalis me, mene je vec sram
Nema potrebe da hvalis me, dobro ja to znam

Usul

  • 4
  • 3
  • Posts: 1.936
Šta sam lepo, so-so, ružno, a domaće gledo...
« Reply #30 on: 23-09-2007, 19:10:35 »
Quote from: "crippled_avenger"
Braćo moja napaćena.

Ja sam uploadovao prvi batch svojih kritika na http://srpskifilm.blogspot.com/

Pošaljite mi svoje kritike srpskih i jugoslovenskih filmova na mail i one će se naći tu...

E sad, ja bih voleo da posle, ali ne znam još uvek kada, jer ne umem to da radim, napravimo pravi sajt. Međutim, dok to ne rešimo, ova varijanta sakupljanja na blogspotu deluje najoptimalnije.


Ja mogu da ti pomognem oko tehnicke strane vezane za postavljanje sajta, jer mi je to inace posao kojim se trenutno bavim. Samo javi ako treba neka pomoc.
God created Arrakis to train the faithful.

crippled_avenger

  • 4
  • 3
  • Posts: 20.673
    • http://dobanevinosti.blogspot.com
Šta sam lepo, so-so, ružno, a domaće gledo...
« Reply #31 on: 23-09-2007, 20:49:29 »
Pa pazi nama u suštini ne treba ništa posebno. Treba nam sajt koji ima neki user-friendly interface da mi možemo sami da ga držimo na netu.

Kada je reč o tipu sajta, to jest o onome što je nama potrebno, mislim da je potrebno nešto što će biti user friendly posetiocima pošto je naš fokus ipak Srbija, dakle ništa iživljavanja koja ne mogu Srbi da otvore...
Nema potrebe da zalis me, mene je vec sram
Nema potrebe da hvalis me, dobro ja to znam

crippled_avenger

  • 4
  • 3
  • Posts: 20.673
    • http://dobanevinosti.blogspot.com
Šta sam lepo, so-so, ružno, a domaće gledo...
« Reply #32 on: 24-09-2007, 00:09:26 »
Death Wish je već poslao svoje kritike za srpskifilm.blogspot.com, otaku, Miloshe?
Nema potrebe da zalis me, mene je vec sram
Nema potrebe da hvalis me, dobro ja to znam

Usul

  • 4
  • 3
  • Posts: 1.936
Šta sam lepo, so-so, ružno, a domaće gledo...
« Reply #33 on: 24-09-2007, 00:48:54 »
Quote from: "crippled_avenger"
Pa pazi nama u suštini ne treba ništa posebno. Treba nam sajt koji ima neki user-friendly interface da mi možemo sami da ga držimo na netu.

Kada je reč o tipu sajta, to jest o onome što je nama potrebno, mislim da je potrebno nešto što će biti user friendly posetiocima pošto je naš fokus ipak Srbija, dakle ništa iživljavanja koja ne mogu Srbi da otvore...


Svakako. Za taj slucaj bi bilo idealno instalirati neki Content Management System koji bi omogucio jednostavno odrzavanje i izmene. Posto imam iskustva upravo sa takvim tipom sajtova ako te zanimaju detalji posalji PM pa da nastavimo tamo bez da smaramo ostale na forumu.
God created Arrakis to train the faithful.

crippled_avenger

  • 4
  • 3
  • Posts: 20.673
    • http://dobanevinosti.blogspot.com
Šta sam lepo, so-so, ružno, a domaće gledo...
« Reply #34 on: 27-09-2007, 00:49:34 »
otaku je pridodala svoje kritike na http://srpskifilm.blogspot.com/

overite ih sve na jednom mestu...
Nema potrebe da zalis me, mene je vec sram
Nema potrebe da hvalis me, dobro ja to znam

---

  • 4
  • 3
  • Posts: 1.854
Šta sam lepo, so-so, ružno, a domaće gledo...
« Reply #35 on: 10-10-2007, 22:56:34 »
PROMENI ME ,
režija: Milan Karadžić, scenario: Stevan Koprivica

Bio sam hrabar i pogledao i treću produkciju filmskog odeljka Pinka, recimo, komediju naravi PROMENI ME u režiji Milana Karadžića. Slična je prethodnim dvema ( MI NISMO ANĐELI 2 i ANĐELI 3) po tome što i na dobronamernijeg gledaoca ne ostavlja utisak filma. Dok je Dragojevićev uradak, „aproprijacija“ Dragotijevog remek-dela, u suštini bio predimenzionirano-multiplicirana product placement ekstravaganca (mada i PROMENI ME tome parira kroz uporno insistiranja lika Nede Arnerić da putuju na krstarenje preko „Jolly Tours“-a, a nešto kasnije sledi scena upravo u toj agenciji!!!), ANĐELI 3 studentska vežba koja je nekim čudom dobacila do celovečernjeg filma a koja je pokušavala da vizuelno-auditivnu agresivnost u cilju prikrivanja praznine sadržaja poturi kao (post-moderni) šarm, PROMENI ME, najlošiji od ova tri, se doima kao komprimovana verzija serije. I to loše serije. Pitanje kako je ovako mršav, bled i bezuman koncept uspeo da prođe sve, kakve-takve, ali, ipak postojeće filtere Pink korporacije. Kanda je jedino objašnjenje dokazana poslovna umešnost dua Koprivica- Karadžić. A i potreba Željka Mitrovića da se, pa makar i prečicom quicky produkcije shvaćene na ovdašnji način, etablira i kao filmski producent.

PROMENI ME je uvredljivo, poražavajuće i , za sve osim za kompletiste, mazohiste i recenzente, nepotrebno gledalačko iskustvo. To samo po sebi ne bi predstavljalo bitan i nov problem jer svačaega smo se poslednjih godina nagledali u Srbijici, ali, za razliku od APORIJE, ŽURKE i/ili KROJAČEVE TAJNE koje sagorevaju i hrabro ginu u svom sumanutom i jalovom arthouse zanosu, ovo je nepojnmljivo kukavički proizvod. Kako se teško može govoriti o suptilnoj eklektici kada je ovaj naslov u pitanju, sasvim je sigurno da je ovde reč o kukavičluku koji tera na prepisivanje i o dubokom uverenju da je srpska publika toliko regresirala da joj se sve, baš sve može proturiti. Koprivica i Karadžić ovde kreću štrpajući od, sa današnje tačke gledišta, superiorne poetike Predraga Perišića koji se upinjao da uprizori i diskretno urbanizuje preovlađujući soc-realistički čemer (i u tome je u izvesnoj meri i uspevao kroz RAD/MOJ TATA/RAZVOD NA ODREĐENO VREME ,a prevashodno kroz NIJE LAKO SA MUŠKARCIMA), potim zalaze na teritoriju Siniše Pavića, oponašajući njegovu potrebu da sve likove umreži a završavajući garnirajući taj već teško svarljivi mish-mash romantizovanjem stvarnosti po ugledu na zahvate viđene u Aćinovoj JELENI ili LISICAMA Gorrčina Stojanovića, gde su svi junaci ekonomski relaksirani, Dorćol je zbilja Manhatten... pa im samo ostaje da se zavrte na austenovskoj ljubavnoj vrtešci i posvete pitanjima iz karnalne sfere. Mima Karadžić, sirotinja je nevidljiva i , dakle, nepostojeća ovde još više iritantniji no inače, je prestonički zubar (naravno, crnogorskog porekla i varljive ijekavice kako već i priliči pravim kukavicama) koji , ponukan razvodima i preljubničkim uspesima svojih priljatelja, u samo nekoliko dana (spacijalno-temporalna neusaglašenost tek je jedna u dugom nizu boljki ovg flopa) shvata da ga krštenica stiže, te se pirlita, provodi sa mnogo mlađom pacijentkinjom, operiše uši...Ovde se scene, lišene vidljive uzročno-posledične veze, nižu u tom, čini se, beskrajnom slobodnom padu ka estetsko-značajskom dnu sa kog se i krenulo. Na nivou takve priče sve je podređeno i žrtvovano poimanju sveta karakterističnom za loše TV stvaraoce – svi likovi su povezani i vazda su spremni da u svakom trenutku ispovrnu (nimalo duhovitu, zahtevnu i/ili vrcavu) šalu, puno je lobovanja i prvoloptaških rešenja u vođenju priče (recimo, u jutarnjim satima, zubar doživi manju saobraćajnu nezgodu greškom devojke kojoj nekoliko časova potom supruga istog tog zubara u bestidno loše postavljenoj sceni slučajhno polomi zub, tako da ova pohita po besplatnu stomatološku uslugu istom tom zubaru sa početka ovog primera), ekstremno dijaloški nastrojene scene su usnimljene statično, bez oneobičavanja (ako se izuzme par uglova snimanja, tipčnih za porno-uratke) i, čini se, iz prvog pokušaja....Osim toga, tekst je gnusno pojednostavljen pun čudnih gay podtonova (zubar i njegov prijatelj, plastični hirurg, pričaju o „ki-ta-ma“), pun replika za pocrveneti se i najprizemnijeg, a ovde i potom cenzurisanog humora ( npr. Mira Banjac u ulozi prekaljene komunistkinje i novopečene vernice, nakon što joj Mimim asistent ubrizga injekciju za smirenje i poruči joj da „kulira“ izgovara sledeće „ej-kuliram“ sa potisnutim, ali čujnim „a“ između ili pokušaj Miminog asistenta, da go, do pasa, ofarba kosu takođe golog do pasa i pognutog Mime koji prekine policajac, inače još jedan redovni posetilac ordinacije, koji poentira rekavši asistentu :“A, ti, dečko, da si dobro oprao ruke!“), jedna, recimo, željeno smešna situacija smenjuje drugu u čvrstom uverenju da se kroz upornost i tupavo udarništvo u krajnjem skoru da izmamiti koji osmeh od publike. Sveopšti kukavičluk očitava se i na manje bitnim i manje upadljivim planovima- poput izbora muzike u scenama koje bi, u skučenom prostoru i sa dvadesetak statista orkestriranih kretnji, valjda trebalo da gledaocima iz regiona dočaraju ludi noćni život u srpskoj prestonici, tako da umesto nečega iz repertoara Grand produkcije, čujemo bajate, blede hitiće grupe Luna (frakcije okupljene oko Čede Čvorka, naravno) i Tijane Dapčević. To dokazuje tezu da PROMENI ME pokušava da, prateći analogiju sa Pinkovom ponudom, očara malobrojne gledaoce na pravdi Boga zamrle franšize IDEALNE VEZE, u isto vreme namigujući društvu koje svoje probleme rešava u Agenciji za SIS. Potpuno legitimna težnja autora, ali, kao i sve ostalo u vezi sa PROMENI ME, traljavo, fušerski i ziheraški sprovedeno.

PROMENI ME je jedan u sve dužem nizu srbijanskih filmova kojima će mala gledanost biti blaga kazna i koji će popuniti rupu u Pinkovom novogodišnjem programu, a iole umnijima i verziranijima među konzumentima ovog nus-proizvoda ostaje žal što na kraju u film nisu upali Yuzna i Bernsen i naučili barabe pameti.

ginger toxiqo 2 gafotas
Ti si iz Bolivije? Gde je heroin i zašto ste ubili Če Gevaru?

ginger toxiqo 2 gafotas

  • 4
  • 3
  • Posts: 16.767
Šta sam lepo, so-so, ružno, a domaće gledo...
« Reply #36 on: 11-10-2007, 07:36:45 »
...ogromno hvala na pomoći u preusmeravanju i još veće izvinjenje zbog  prvobitnog previda u odabiru topica/habitata za ovaj osvrt...
"...get your kicks all around the world, give a tip to a geisha-girl..."

---

  • 4
  • 3
  • Posts: 1.854
Šta sam lepo, so-so, ružno, a domaće gledo...
« Reply #37 on: 11-10-2007, 11:02:47 »
ma daaaaj, štas izvinjavaš, to se ja samo ložim da popunjavam i ovaj topik, da mi ne propadne ideja...
btw, ovaj osvrt na Promeni me ti je odličan. dobro si opisao kako film izgleda, i stvarno je ta papazjanija Karadžić-Koprivica ispod svakih kriterijuma kada se posmatra ozbiljnim očima.
ali meni je film toliko van pameti i dostojanstva, da sam se samo čudio, smejao i pljeskao u bioskopu. zaista ne bih mogao da budem odmeren i ovako argumentovano isječem sve uzduž i popreko. bravo.
Ti si iz Bolivije? Gde je heroin i zašto ste ubili Če Gevaru?

Ghoul

  • 4
  • 3
  • Posts: 33.201
    • The Cult of Ghoul
Šta sam lepo, so-so, ružno, a domaće gledo...
« Reply #38 on: 12-10-2007, 22:54:14 »
pre svega, ovo nije rivju da se meri s gornjim textovima, no forumaška zbirka nabacanih impresija, for what it's worth.

naime, pogledah posle dugo vremena BANOVIĆ STRAHINJU, ili tačnije THE FALCON, pošto se radi o verziji dabovanoj (sasvim podnošljivo) na engleski.

najgora stvar je što BS nit smrdi nit miriše, i najveći mu je greh što uzima jednu od naših najlepših pesama i od nje pravi jedan mlakonjav film, u kome se srpski seting i bekgraund previše apstrahuju i sve se svodi na jednu 'univerzalnu' priču koja uopšte ne mora da bude srpska. čudno li je, kad se radi o koprodukciji srbija-hrvatska-nemačka, u kojoj režira hrvat a srpskog junaka igra franko nero?

šta ne valja?
ne valja kako je BS prikazan.
pre svega, nero je copina, i potpuno je bezličan i neubedljiv i kao junak uopšte, a posebno – kao junak 's dušom i srcem'.
pored toga, scenario mu ne daje da POKAŽE da je jedan od najvećih srpskih junaka, jer
1. prvo glupavo ostavi dom nebranjen (dobro, ajde, dešava se)
2. onda jedinog zarobljenog turčina pusti živog (OK, to je kao strategija da ga puste pa da ga prate, samo što ovaj sjebe pratioce)
3. onda ide da moli tasta jug bogdana za pomoć, pri čemu on ispada smušen i nikakav (umesto da se potencira kolike su svinje ovi što mu pomoć ne daju)
4. onda pusti da ga turci jadno zarobe, i to BEZ BORBE, ulove ga u mrežu ko krme…
5. onda taj junak takav, u mreži, uvezan ko salama, stigne na konju među svoje, ponižen
6. onda izmoli da mu se da 15 zlikovaca i kriminalaca iz zatvora, s kojima krene na turke
7. u borbi s turcima ošine s konja par statista, ali JOŠ UVEK NIŠTA VIŠE NITI BOLJE OD BANDITA S KOJIMA JE KRENUO U BORBU
8. i tek u finalnoj borbi, s alijom, nešto kao pokaže znanje i umenje (mada u jednom bezveznom kadru, iako dešnjak, s konjem se na turčina zaleti svojom levom, nenaoružanom stranom!)

dakle, načini snimanja njegovog su banalni, loši, uopšte nema ENTRANCE kakav priliči junaku, no ga prvi put vidimo u konjušnici – kojom prilikom uopšte ne reaguje dok njegove sluge ismevaju i šutiraju bogalja-prosjaka (posle se ispostavi da je bogalj lažnjak i uhoda, ali u tom trenu BS to nije mogao znati).
pored toga, nije adekvatno uvedena njegova velika strast prema anđi, koja će kasnije da ga natera u boj protiv svih živih, dakle banalno je i srednjački uvedena jedna larger than life priča., i previše toga se od nas očekuje da prihvatimo zato što nam to neko kaže, umesto da se to nešto – pokaže, i jasno, filmski, vidi.

gledao sam neki osrednji vhs rip, pa ne bih mnogo o kvalitetu fotografije, ali frejming (i režija) su u par slučajeva slabi, npr u nekim važnim situacijama koje zahtevaju krupni plan sve je rešeno u totalu, tako da u čak 2 slučaja (večera kod BS, ručak kod jug bogdana) kamera s leđa snima onoga ko govori za stolom; takođe, na kraju, kada BS ispunjava zavet i na kolac nabija odsečenu turčinovu glavu i zabada je u svoje razrušeno dvorište, to je prikazano negde u dubini kadra, u mraku takoreći, bez adekvatnog apostrofiranja.
scene borbe su uobičajeni slabo-ubedljivi i slabo uvežbani haos, ali ja to u našem filmu nikad nisam ni video urađeno kako valja (mislim na borbu sabljama, kopljima, sa konjima itd. a ne na partizanske okršaje!)

sanja vejnović kao anđa je, moram priznati, prijatno iznenađenje: ljupka, slatka i čista, ubedljiva kao ženče za koje vredi pljunuti na sve zakone i običaje, a ima i full-frontal golu scenu, dakle, tu nemam većih zamerki.

gaga nikolić je vrlo dobar kao turčin alija (koga u eng. verziji sve vreme zovu aliDŽa!), a i šerbedžija je memorabilan kao uhoda koja završi na kolcu. zadivljujuća je jedna scena u kojoj u jednom kadru, bez pomoći montaže i statista izvede prilično impresivan stant za glumca nj. ranga: baci se s prvog sprata u kola sa senom, pa s njih skoči na odmorište stepenica, pa sa njih preko ograde preskoči do zemlje s visine od bar 2-3 m!

muzika je slaba, ne samo zato što nije srpska, nego što previše podseća na neku lirsku deonicu iz špageti vesterna, a uz to je repetitivna (jedna jedina tema sa manjim varijacijama kroz ceo film), i slabo potcrtava scene od kojih bi u nekima trebalo da izražava borbeni žar, drugde melanholiju, tugu i gubitak, drugde opet epiku… a sve varijacije na temu su jedna drugoj nalik!

završna borba sa alidžom (!) je OK, za naše standarde, a deo kad ostave konje i krenu jedan na drugog mačevima je čak i prilično dobar (ako ne računamo to što se u par kadrova na leđima boraca jasno vidi reflektorom ocrtana silueta nekog čoveka, verovatno snimatelja).

pravi klimaks, u crkvi, kada BS odbije da oslepi ne/vernu ljubu i umesto toga je povede sa sobom –usput pljunuvši i na tasta-vlastelina i na popove koji mu prete paklom – ovde nema pravu težinu jer nero deluje kao da ga boli patka za sve, inscenacija nije dovoljno dramska, a dijalog ni približno nema lepotu+snagu koju imaju stihovi pesme:
Šure moje, devet Jugovića!
Što se, braćo, danas obrukaste?
Na koga ste nože potrgnuli?
Kad ste, braćo, vi taki junaci,
Kamo noži, kamo vaše sablje,
Te ne biste sa mnom na Kosovu.
Da činite s Turcima junaštvo,
Desite se mene u nevolji?
Ne dam vašu sestru poharčiti,
Bez vas bih je mogao stopiti,
Al' ću stopit' svu tazbinu moju,
Nemam s kime ladno piti vino;
No sam ljubi mojoj poklonio.

ništa od ove divote nije na film preneseno, i prema njemu se, eventualno, može biti umereno blagonaklon samo ako se gleda nevezano za pesmu, u kom slučaju se može proglasiti slabo-ka-osrednjim, dok je kao adaptacija pesme samo i jedino – LOŠ.

inače, za zbornik o autsajderima srpskog filma koji priređujem zajedno sa žikom k, naručio sam da mi se napiše text o liku srpskog junaka u BS i u kadijinom ČUDU (prema pesmi BOLANI DOJČIN); naravno, kadijin tretman teme je apsolutno genijalan i savršeno prikladan, sa 100% pogođenim tretmanom lika BD, glumljenog i snimanog baš kako treba!

crippled_avenger

  • 4
  • 3
  • Posts: 20.673
    • http://dobanevinosti.blogspot.com
Šta sam lepo, so-so, ružno, a domaće gledo...
« Reply #39 on: 13-10-2007, 03:14:26 »
Čekaj, jel beše u BS ima ona najdivnija replika u istoriji našeg filma, "Hašiša, gospodaru, daj mi srk hašiša..."
Nema potrebe da zalis me, mene je vec sram
Nema potrebe da hvalis me, dobro ja to znam

Ghoul

  • 4
  • 3
  • Posts: 33.201
    • The Cult of Ghoul
Šta sam lepo, so-so, ružno, a domaće gledo...
« Reply #40 on: 13-10-2007, 10:24:45 »
jeste, tu je! :!:

crippled_avenger

  • 4
  • 3
  • Posts: 20.673
    • http://dobanevinosti.blogspot.com
Šta sam lepo, so-so, ružno, a domaće gledo...
« Reply #41 on: 13-10-2007, 12:49:58 »
SAN O RUŽI
režija: Zoran Tadić scenario: Zoran Tadić & Pavao Pavličić


Pogledao sam SAN O RUŽI Zorana Tadića. Ovaj film sam prethodno upoznao tako što sam u Biblioteci FDU našao scenario u odeljku sa scenarijima za jugoslovenske filmove i pročitao ga, znajući da mi film verovatno neće uskoro doći pod ruku.

I to se ispostavilo kao tačno, pošto sam u međuvremenu praktično zaboravio scenario, tako da nije bilo nekih naročitih spoilera kada sam gledao film.

U ovom filmu maltene možemo naći sve dobre namere i stranputice koje krase jugoslovenski krimić.

Naime, Zoran Tadić i Pavao Pavličić su poznati po tome što su u RITMU ZLOČINA uspeli da stvore zaista evropski relevantan triler, i u svom celokupnom opusu su držali liniju vrlo zanimljive interpretacije krimića.

Međutim, upravo je SAN O RUŽI potvrda da ni oni nisu sve vreme išli pravom linijom i da su i oni umeli da zalutaju.

Ono gde su ponajviše u SNU O RUŽI pogrešili jeste pokušaj da priču situiraju što ubedljivije u jugoslovenske okolnosti. Naime, oni su u ovom filmu hteli da pobegnu od pavlilčićevog magijskog realizma u totalni naturalizam i film je smešten u auralno nepodnošljivom crnotalasovskom univerzumu koji se graniči sa bihnerovskim dimenzijama socijalnog užasa. Rade Šerbedžija, at his slowest, igra radnika-livca, koji često kad se vraća kući zastane ispred mesare i divi se ruži od telećeg buta, što je i naslov filma. To je već lobovanje, ne zato što ne mislim da u SFRJ nije bilo gladnih, ali sam ipak siguran da ni u jednom momentu nije bio baš takav all-around dread margine, osim možda u danima kada se izvorni Crni talas dešavao. Kako ovaj film datira iz 1986. a sniman je 1985. pre bih rekao da je reč o stvaranju slike SFRJ kao svojevrsne tamnice naroda, i u svom pokušaju da bude autentičan i da junak bude naturalistički motivisan na svoj čin, zapravo liči više na neki poljski ili čak možda britanski film, u svakom slučaju na neki milje gde su klasne i proleterske okolnosti izraženije nego u SFRJ.

U svakom slučaju zaplet je vrlo jednostavan, livac nailazi na gangsterski obračun, vrlo realistički objašnjen kasnije i vezan za neke mahinacije sa sanitarnom inspekcijom, i uzima novac koji je bio u kesi kod jednog od leševa. To je sve video Fabijan Šovagović.

Znam da zvuči posprdno kad to tako opišem ali stvarno je tako i urađeno, Šer krade kesu, a onda dug kadar u kome vidimo, i valjano utvrdimo da ga je Fabjan video. A Fabijan igra mesara. Mesar ubrzo počinje da nabacuje livcu da zna šta je on uradio, naravno vrlo dikretno, a livac se pravi lud.

Novac bi pak livcu rešio sve probleme koje žena nemilosrdno nabacuje ali on ne želi da ga načne. Ubrzo se ispostavlja da za novcem traga grupa gangstera koji se sastaju o obližnjoj krčmi.

Tadić i Pavličić nepotrebno uvode subplot o kasapinovoj kćeri koja se zabavlja sa livčevimdrugom, koji ne služi ni za šta drugo do da nam livčev drug izogovara tazbinu i objasni neke od kasapinovih aktivnosti.

Zatim, sam krimi zaplet u sebi nosi ogromnu naturalističku tenziju koja se ni na koji način ne olakšava kroz mehanizam krimića pošto krimi deo zapleta ne nosi snažne događaje i preokrete.

Sve se završava katarzičnim obračunom livca i gangstera koji nas ostavlja u vrlo nejasnoj poziciji, koja ne priliči ni naturalizmu ni krimiću.

Paradoksalno, Tadić i Pavličić odlaze u nadrealno kroz pokušaj forsiranja naturalizma, a krimi zaplet degradiraju na nivo repetitivnog mehanizma bez ikakve ideološke ili pripovedačke funkcije.

Filmu se ne može osporiti snažna atmosferičnost koja se graniči sa fizičkim ugođajem. I ne može osporiti da j film specifičan curio unutar jedne predvidljive kinematografije, no istovremeno reč je o krajnje jalovom ostvarenju.

Alfi Kabiljo je uradio odličan synth skor koji korespondira sa skorovima iz osamdesetih.

U filmu se pojavljuju tadašnji reditelj a sada kolumnista Nacionala, Srećko Jurdana i poznati umetnik i takođe školovani reditelj Tom Gotovac a.k.a. Antonio Lauer.

* * / * * * *
Nema potrebe da zalis me, mene je vec sram
Nema potrebe da hvalis me, dobro ja to znam

crippled_avenger

  • 4
  • 3
  • Posts: 20.673
    • http://dobanevinosti.blogspot.com
Šta sam lepo, so-so, ružno, a domaće gledo...
« Reply #42 on: 15-10-2007, 20:12:37 »
BANOVIC STRAHINJA
rezija: Vatroslav Mimica scenario: Sasa Petrovic & Vatroslav Mimica

Drugi film kojim sam se počastio bio je BANOVIĆ STRAHINJA Vatroslava Mimice, courtesy of Ginger, na čije ponovno gledanje me je inspirisao Ghoul.

Ipak, moram priznati da mi je BANOVIĆ STRAHINJA ostao podjednako šupalj i slab kao i kada sam ga prvi put gledao.

Reč je o filmu u kome se najpre oseća da je reč o čisto producentskom projektu nastalom iz Mimičinog pokušaja da se izbori za status sličan Bulajićevom, i u tom cilju je uzeo značajnu pesmu iz narodne tradicije, kao što je Bulajić uzimao istorijske događaje, i iskoristio je za pravljenje filma koji bi mogao imati neku komercijalnu sudbinu na stranim tržištima. O Mimičinom kompleksu Bulajića u ovom filmu svedoči i angažovanje Franca nera koji je bio rado viđen gost u našim koprodukcijama o čemu uostalom svedoči i vanbračno dete koje je imao u Sloveniji.

Kao i većina međurepubličkih saradnji, čiji je catch bio u tome da se od dve republike SFRJ uzmu pare za film i tako skupi budžet za dva filma a snimi se jedan, što je bio i BANOVIĆ STRAHINJA, i ovde se iza svega krije čist poslovni hohštapleraj, pošto imajući u vidu input stranih producenata kroz glumačku podelu, vidimo da se Mimica zapravo nije bavio pokušajem da predstavi našu nacionalnu tradiciju. U produkcionom smislu su filmovi poput BANOVIĆ STRAHINJE zapravo bili neka vrsta anticipacije Eurimagesa, i inog fondacijskog filma koje je thirdworldizovao sve regionalne kinematografije.

E pa, eto kako je to počelo.

I što je najtragičnije od svega, ni posle ovog promašaja se nije odustalo od takvog koncepta već se praktično sve do SEOBA Saše Petrovića, a Saša je bio jedan od koscenarista ovog filma, radilo na sličan način i sa obaveznim stranim glumcima.

Kad je reč o Mimičinom stilskom prilazu, mislim da je Kurosawa svakako bio jedan od uzora, sudeći po tome kako se Mimičini junaci u ritama kreću i ponašaju, i kako su našminkani. Nažalost, minimalizam kome Mimica u stejdžovanju priče pribegava nema puno veze sa Kurosawinim postupkom već štaviše liči na prevaziđene marginalne naslove nemog filma, u kojima je nemost bila praćena nemuštošću.

Kroz tako rudimentaran stil, Mimica u suštini nije uspeo da plasira ni svoje čitanje priče i njegov film se istovremeno može tumačiti kao osuda klerikalizma i lažnog morala, avanturistički film i hrnika srednjevekovnog života, i ni u jednom od tih čitanja ovaj film ne zadovoljava.

Mimica prilično nevešto uspostavlja ravnotežu između niskomimetskog i visokomimetskog u ovom filmu, iako je prilično jasno kakav prilaz iziskuje epski milje iz koga ova pesma dolazi.

I upravo zato, ni ne ostaje previše prostora za podmsevanje što Django igra Strahinju a Goldfinger Jug Bogdana.

* 1/2 / * * * *
Nema potrebe da zalis me, mene je vec sram
Nema potrebe da hvalis me, dobro ja to znam

Ghoul

  • 4
  • 3
  • Posts: 33.201
    • The Cult of Ghoul
Šta sam lepo, so-so, ružno, a domaće gledo...
« Reply #43 on: 20-10-2007, 01:51:49 »
SWEET MOVIE
D. Makavejev
***          
3+

moram da priznam da sam veoma prijatno iznenađen ovim filmovima, i mislim da nije preterano reći da je sweet movie nalik nečemu što bi snimio mutant nastao iz veze johna watersa, a. jodorowskog i p.p. pazolinija.
budući da ovaj trio čine 2 gaya i 1 bisexualac, taj mutant je (bio) čak vrlo verovatan!
SM je zaista film svetskih razmera i relevantnosti, i to su mnogi u svetu već i prepoznali (vidi user comments i reviews na imdb-u!!!), a red je da se to postavi na svoje mesto i kod nas: u to ime, za zbornik o autsajderima srpskog filma, unajmio sam acu shock corridor radivojevića da napiše esej o šok-estetici kod makavejeva.
SM ima brojne istinski duhovite replike i scene koje su baš po mojoj volji (što znači da većini prosečnih gledalaca neće biti), više sam se i slađe smejao nego ijednoj komediji viđenoj posle borata, i beskrajno poštujem makovo oko za jaku sliku, za uprizorenje potentnog image-a.
druga je stvar to što je sve to u epizodičnoj strukturi i sa nekim irelevantnim/prevaziđenim političkim intencijama i preokupacijama.
veoma poštujem muda da se ovo napravi, i izuzetno mi je drago što ovako nešto postoji čak iako ne mogu reći da sam uživao u svakom trenu (ipak, bar 2/3 filma bih nazvao highly enjoyable). slike i scen iz njega opsedaju me i 2 dana nakon gledanja, i to je samo još jedan dokaz snage i važnosti tog filma.


MONTENEGRO
D. Makavejev
***          
3
ovo je već nešto konvencionalnije, ali ne mnogo manje zabavno. i ovde ima neverovatan broj istinski smešnih, laugh-out-loud prizora, replika, obrta – od kojih mnogi ne bi bili mogući bez IZVANREDNIH glumaca (isto važi i za SM).
iako se veći deo filma čini da će naravoučenije biti u stilu 'sve što neutaženoj zapadnjačkoj pizdi treba jeste malo razuzdanog, polupijanog, neopranog srpskog kurca', završni twist je sasvim drugačiji, i još bolji.
bora todorović je prosto rođen da igra švalere-muvatore-hohštaplere-prevarante koji su istovremeno simpatični i odvratni, i ovde ima jednu od svojih vrh-vrhova uloga.
vrlo prijatan film, iako se ne slažem sa većinom osnovnih ideja njegovog tvorca.
šta više, nakon ova 2, uzeo sam da repriziram i MISTERIJE ORGANIZMA, i mada mi je on najslabiji u ovom triju, to je takođe više nego respektabilan i hvale vredan film.

već sam se dao u poteru za KOKA-KOLA KIDOM i MANIFESTOM, koji mi po opisima zvuče kao podjednako zanimljivi.
gledo neko???

---

  • 4
  • 3
  • Posts: 1.854
Šta sam lepo, so-so, ružno, a domaće gledo...
« Reply #44 on: 20-10-2007, 10:37:58 »
eh, niko stigo nije da štogod napiše o izuzetnom noiriš muviju POSLEDNJI KOLOSEK Žike Mitrovića i intrigantnoj OPERACIJI TICIJAN aka PORTRAIT IN TERROR Radosa Novakovica, koje smo sektaško sagitaški grupno gledali pre neko veče, ali dotle...

ODBAČEN, scenario i režija: Miša Radivojević

„Hvala ti što si me sve ove godine čuvao od falsifikata“, kaže Zakiju, svom dileru  skupih cigareta, kvalitetnog pića i filmova, glavni junak poslednjeg ostvarenja Miloša Miše Radivojevića. Zaki, međutim, priznaje da je i sam bio „falsifikat“, da je „glumio Mandova“, i scena dobija svoje katarzično razrešenje u kompoziciji koju Zaki svom prijatelju odsvira na harmonici. U underplayu dvojice vrhunskih glumaca može se pročitati dvostruko pomirenje. Najpre, to je pomirenje dugogodišnjih „prijatelja po usamljenosti“ u vremenu koje ih je odbacilo jer nisu želeli da ga prihvate, a zatim i njihovo pomirenje sa tom odbačenošću. Dva čoveka koja su sav smisao pronalazili u estetskom fenomenu života, u hedonizmu i nepristajanju na laž, podvalu i bofl sveta koji je postao jeftin – priznaju jedan drugom da su izgubili.

 (Osim toga, scena pokazuje kako se, kod ozbiljnih filmskih reditelja, usmeravaju glumci, koristi rediteljski ritam i dramski naboj, i naposletku – kako se na pravi način koristi harmonika.)
 
U tom odnosu dva dugogodišnja poznanika, koji su briljantno odigrali Svetozar Cvetković i Nenad Ćirić, leži ključ poetičkog pomeranja koje se desilo u Radivojevićevom autorskom svetu u periodu od devedesetih do danas.  Protagonisti njegovih poznih radova (Ni na nebu ni na zemlji, Buđenje iz mrtvih, Odbačen) doživljavaju veliki poraz, rušenje izolovanog sveta koji su gradili u otporu prema falsifikatima i konvencijama „većine“, a njihov poraz je neizbežan zbog toga što postaju svesni da pokušaj stvaranja eskapističkog raja u kom se od Đubrišta i Raspadanja brani hedonizmom i aristokratijom duha - nije uspeo, već je samo povređivao druge i odlagao suočavanje sa Deponijom od koje su se sklanjali.

U tom smislu treba čitati i promenu glavnog glumca. Cinizam i žestina mladog Aleksandra Berčeka, koji je, uvek sa odmakom i ironijom, oživljavao likove nošene inhibiranom pobunom prema vladajućem poretku i konvencijama (malo)građanske sredine (Kvar, Dečko koji obećava), sada je zamenjena dendijevskom rezigniranošću i aristokratskom pojavom Svetozara Cvetkovića. Bitničke brade i duge kose, obučen kao nekakav moderni outlaw, kontrolisanog izraza, daleko smirenijeg od često prenaglašene glume u Buđenju iz mrtvih, Cvetković je najzad u savremeni srpski film doneo Lik, u ozbiljnom i znakovitom sukobu koji mora razrešiti svojom Odlukom, a ta odluka je zapravo, kako  je i sam Radivojević rekao, „odustajanje od života“.

Može se reći da su razočarani intelektualci Radivojevićevih poslednjih filmova zapravo isti oni tipovi s početka, samo stariji, i u drugim okolnostima. Kada su, u rušilačkom oslobađanju sebe, rekli ljudima u svojoj okolini ono što su oduvek želeli da im kažu, i kada su u tom poduhvatu postali emocionalno prazni (čuveni  završni kadar Kvara, gde Aleksandar Berček saginje glavu ispred zadnjeg stakla beogradskog tramvaja), ti likovi su otišli u ilegalu i pokušali da izgrade privatni bunker sa vlastitim vrednostima. Međutim, njihovo povlačenje takođe se pokazalo kao destruktivno po njih i po druge (oni su usamljeni, razvedeni, u zavadi sa očevima, opterećeni grižom savesti zbog svog kukavičluka), a njihov sistem vrednosti postao je upadljivo izvan vremena u kom žive i čijoj promeni više ne mogu da se prilagode.

I mada preko neprilagođenosti svojih junaka daje komentar „tranzicije“ srpskog društva, Radivojević ipak mnogo više duguje Pekinpou i njegovim likovima čije vreme je prošlo (naročito onima iz Ride the High Country i, naravno, Divlje horde), nego aktuelnom kinematografskom trendu. Dilema Radivojevićevog junaka u Odbačenom daleko je od prozaičnih muka likova iz recentnih domaćih filmova sa temom tranzicije, ona se tiče dubljih i težih pitanja promašenih života, laži i nesporazuma među ljudima,  izgubljene slobode i pogrešnih odluka koje se mogu ispraviti tek smrću (ili nakon smrti)... Sasvim pekinpoovski.

I po mnogo čemu drugom Radivojević je iznad kinematografije kojoj pripada, pokazujući svoje majstorstvo u radu sa glumcima i direktorom fotografije i upotrebivši sve ono čemu drugi reditelji nisu dorasli, ili čega ne mogu/neće da se sete: ozbiljnih ženskih likova, ili dostojanstva glumca, ili fotogeničnosti primorja... Najzad su u filmu na pravi način iskorišćeni zrela lepota i glumačko umeće Aleksandre Janković - ona glumi ženu drugog sistema (i u tome je perfektna), zavodljivu, ali odlučnu i autoritativnu direktoricu i one night ljubavnicu glavnog junaka. Igra zavođenja između nje i Cvetkovića podseća nas na onu zaboravljenu kinestetičnu odliku smislene erotike po kojoj su evropski art filmovi oduvek bili poznati. Kao kontrast scenama sa Jankovićevom, treba pomenuti da je Radivojević prikazao i holivudsku harizmu Mikija Krstovića (u ulozi negativca) - nažalost samo nagovestivši kvalitet ovog glumca koji još čeka da bude u ulozi većoj od života. Sugestivnost i dikcija Nenada Ćirića, ili potpuno izmenjena i ubedljiva Bojana Maljević u ulozi različitoj od svega što je do sada igrala, samo potvrđuju našu tezu.

Odbačen se odlikuje izvanrednom fotografijom Radoslava Vladića, koja prati luk junakove odluke i putanju njegovog „odustajanja“, krećući se od svetlo-plave boje i staklenih površina na početku, preko mračnih ambijenata snoviđenja, simboličnih kaveza i hodnika, sve do toplih tonova Perasta i primorja, koji skoro, a isto se može reći i za Beograd, nisu izgledali tako dobro kao kod Radivojevića i Vladića.

Zbog svega pomenutog, kao i dobro vođene priče (ponegde možda opterećene nedovoljno iskorišćenim, ili čak suvišnim elementima fantastike), Odbačen Miše Radivojevića je pošten i značajan niskobudžetni art-house u opusu velikog reditelja, pravo uživanje za gledaoca koji na filmu ceni intelektualnost, autentičnu viziju, autorsku oštrinu i provokativnost.
Ti si iz Bolivije? Gde je heroin i zašto ste ubili Če Gevaru?

crippled_avenger

  • 4
  • 3
  • Posts: 20.673
    • http://dobanevinosti.blogspot.com
Šta sam lepo, so-so, ružno, a domaće gledo...
« Reply #45 on: 20-10-2007, 11:39:27 »
Ja sam napisao, ali rukom u svoj rokovnik i treba da prekucam, stay tuned...
Nema potrebe da zalis me, mene je vec sram
Nema potrebe da hvalis me, dobro ja to znam

Ghoul

  • 4
  • 3
  • Posts: 33.201
    • The Cult of Ghoul
Šta sam lepo, so-so, ružno, a domaće gledo...
« Reply #46 on: 20-10-2007, 12:41:25 »
ŽIKO, ODLIČAN TEXT!
JEL OVO ZA 'REZ'?

---

  • 4
  • 3
  • Posts: 1.854
Šta sam lepo, so-so, ružno, a domaće gledo...
« Reply #47 on: 20-10-2007, 12:45:57 »
jeste za CUT, hvala... ali sad kad ga čitam kriplovim očima stvarno mi deluje previše emotivno.  
još sam napravio omašku, i sad mi to ne da mira... zašto ne proveram imena glumaca na imdb, jebem ti život?
Ti si iz Bolivije? Gde je heroin i zašto ste ubili Če Gevaru?

crippled_avenger

  • 4
  • 3
  • Posts: 20.673
    • http://dobanevinosti.blogspot.com
Šta sam lepo, so-so, ružno, a domaće gledo...
« Reply #48 on: 20-10-2007, 18:12:57 »
POSLEDNJI KOLOSEK
režija Žika Mitrović scenario Žika Mitrović & Slavko Janevski

Podsetio sam se POSLEDNJEG KOLOSEKA Žike Mitrovića, courtesy of Žika Kišobranac. Ovaj zaboravljeni klasik pogledali smo u atmosferi jedne studijske projekcije, Kunac i Žika i ja i potpuno su nas obuzeli svi sentimenti koje čovek oseti kada se suoči sa nekim od klasika iz ovog perioda. Ovo je još jedan od filmova u kome Srbija deluje kao druga planeta u odnosu na ovo što danas nazivamo kinematografijom.

POSLEDNJI KOLOSEK je noir iz 1956. godine, snimljen bez ikakvog kompleksa, u potpunom sinhronitetu sa onim što je na tu temu isporučivao američki film tog doba. za razliku od današnjeg, na silu nametnutog istočnoevropskog tranzicionog prosedea, ovaj film, nastao u Trećoj Petoljetki, izgleda kao da je napravljen u kinematografiji koja je spremna da ispuni sve potrebe svoje kulture a ne da se kao današnja lakta ne bi li zauzela mesto u supermarketu trećesvetskih sadržaja.

POSLEDNJI KOLOSEK uporedo prati sudbinu bande železničara koja vrši krađe robe iz vagona i napore policijskih islednika da ih pronađu i uhapse.

Svoju noir koncepciju film crpi iz vrlo slojevite postavke karaktera koja nije crno-bela i što je još važnije razume i objašnjava njihovu potrebu da kradu u socijalizmu, iako pripadaju klasi koja bi po definiciji trebalo da vlada u takvom socijalizmu. Međutim, Žika iako često optuživan da je režimski reditelj u ovom filmu uopšte na robuje dogmama, i konstruiše svet u kome postoje i tenzije koje su karakteristične za filmove ovog profila.

Tu dolazimo do Fiskove interpretacije teorije pop kulture kao refleksije društvenih tenzija, i POSLEDNJI KOLOSEK čitan u skladu sa tom teorijom možemo posmatrati kao izrazito subverzivan film, subverzivan pre svega zato što je relaizovan u jednoj pop formi i nije eksplicitno političan, iako govori mnogo više od mnogih političnih filmova.

U stilskom smislu, Žika Mitrović vlada svim zahvatima koji čine ovaj žanr, od britkog dijaloga do muzičkih šlagvorta, koje isporučuje Bojan Adamič.

U svakom slučaju POSLEDNJI KOLOSEK je nepravedbno zapostavljen film koji otkriva postojanje jedne jako zdrave linije u našoj kinematografiji koja je u međuvremenu ugušena.

* * * / * * * *
Nema potrebe da zalis me, mene je vec sram
Nema potrebe da hvalis me, dobro ja to znam

Ghoul

  • 4
  • 3
  • Posts: 33.201
    • The Cult of Ghoul
Šta sam lepo, so-so, ružno, a domaće gledo...
« Reply #49 on: 29-10-2007, 13:33:21 »
VAŽNA OBAVIJEST!!!

VEČERAS NA TV CINEMANIA U 22 H IDE ODLIČAN SKRAJNUTI BISER SRPSKOG FILMA, 'BALADA O SVIREPOM', SA LJUBOM TADIĆEM KAO USAMLJENIM OSVETNIKOM!!!!

FILM JE VRLO, VRLO DOBAR, i biće prikazan u zborniku AUTSAJDERI SRPSKOG FILMA, NAJVEROVATNIJE BY MILOSH.

dakle, gledajte, snimajte, ko ima tv kartice i ostale džidža-midže neka ovo snimi kako valja, trenutno postojeći VHS rip nije baš najsavršeniji!