Šta sam lepo, so-so, ružno, a domaće gledo...

[Aco Popara Zver]

Trumane, a šta misliš o filmu Mali Budo?

[Truman]

Isto što i za Samuraja, film sa gomilom rupa u radnji i loših dijaloga.

[Aco Popara Zver]

Trumane, raspadaš se!

ne znam, ja bih recimo reko da su to filmovi koji bar ne liče na neke druge domaće filmove

nije da nemaju svojih mana, ali ne može niko reći e ovo sam već vidio u domaćem filmu

ja bih ipak podržao takav pravac nego da se štancaju jedne te iste stvari

[Truman]

Upravo obrnut utisak imam, tipični izdanci novije srpske kinematografije. Recimo Jesen samuraja nije mogao da prođe bez bespotrebnih vulgarnosti. Odakle onolika potreba za psovkama osim najjednostavnijeg objašenjanja - a to je da srbi ne mogu bez srpskog primitivizma. Takođe, naveo sam već primere loše snimljenih i besmislenih scena. Nije to do budžeta, može se sa relativno malo para snimiti film koji ne bode oči vulgarnostima i glupošću. Recimo, Mali Budo ne znam da l ima dva dijaloga gde sam se nasmejao (koliko se sećam niko se u bioskopskoj sali nije odvalio od smeha gledajući tu "komediju"). I isto tako razne nabacane scene u nelogičnoj naraciji.
Žao mi je bato, ali srpska kinematografija s takvim autorima stvarno ne može da dobije ni prelaznu ocenu. No na svu sreću, postoje i drugačiji autori poslednjih godina. Čak bih se moglo reći da su najbolji srpski filmovi zapravo oni koji najmanje liče na srpske filmove. A to filmovi D.V-a sigurno nisu.

[Truman]

https://www.index.hr/magazin/clanak/hrvatski-redatelj-srpski-glumci-remekdjelo-koje-nitko-ne-svojata/2609150.aspx
Za ovaj film nisam čuo, nek stoji ovde. Da ne zaboravim da treba da pogledam.

https://www.imdb.com/title/tt0180029/
Sa zadovoljstvom sam pogledao OSMA VRATA, film hrvatskog reditelja sa srpskim glumcima iz '59 godine. Par crtica:
- nema eksplicitnih scena i vulgarnosti kao u gotovo svim modernim (domaćim) filmovima
- dijalozi su čisti i prirodni; nema gluposti, logoreje i nelogičnosti
- po prvi put se upoznajem sa glumom Milivoja Živanovića, u gornjem tekstu piše da je on bard našeg glumišta. Nisam ranije čuo za njega.
- muzika je odlična, diže tenziju. Malo me asocira na Hičkoka
- Rada Đuričin je kao mlada bila baš lepa. Šteta što nije dobijala više uloga, posebno glavnih (ni ovde je nema)
- Pavle Vuisić je sa 33 godine izgledao kao da mu je barem 43

šteta što ne prave više ovakve filmove, verujem da bi publika umela da ceni to.

[Truman]

Operacija Ticijan
https://www.imdb.com/title/tt0180026/

Američko-jugoslovenska koprodukcija snimana u Dubrovniku na engleskom jeziku. Mešavina američkih i domaćih glumaca. Prosečan krimić o Ticijanovoj slici i navodnom nasledniku stare dubrovačke porodice. Ipak, bilo ga je zanimljivo gledati zbog okruženja, a Rade Marković je u ulozi inspektora ostavio solidan utisak. 6/10

[Truman]

Pogledao sam IZOLACIJU, film Marka Backovića sa (ne)slavnim Bikovićem u glavnoj ulozi. Ovakvi filmovi su potrebni srpskoj kinematografiji a ne oni za koje me je Bata prozivao. Iako se ovaj film žanrovski može svrstati u horor triler ja bih ga pre svega predstavio kao misteriju. Ko voli tvistove i te stvari nek pohrli u bioskop. Šta god detaljnije da kažem bit će spoiler, ali recimo da se film bavi jednom aktuelnom temom a da glavni negativac liči na vlasnika jedne...Ovo je po svom izrazu film koji podseća na američke horore (čovek sa zadatkom samo ostaje u šumi i čudne stvari kreću da se događaju), ali je lepo naštimovan domaćim prilikama i za domaću i regionalnu publiku. Tumač glavne uloge Bikoviće je standardno nit-smrdi-nit-miriše, mogli su da nađu nekog boljeg glumca za ovako zahtevnu ulogu, ali kapiram da su hteli zvezdu. Ovo je i film koji se može prikazivati i na stranim festivalima a da se ne postidimo. Zamerka bi bila da je tvist možda došao prerano što čini efekat antiklimaksa i da deo posle toga nije dovoljno intenzivan i uzbudljiv.
Backoviću je ovo koliko vidim rediteljski prvenac kada je reč o dugom metru, a poznat je i kao scenarista horor filma Mamula. Prelaznu ocenu je dobio, nadam se da će samo tako da nastavi. 7/10

[Truman]

Odgledao sam ČUDOTVORNI MAČ, antologijski film rađen po našoj bajci. Treba čestitati celoj ekipi što je uspela da napravi ovako upečatljiv film davne 1950. godine.
Po prvi put ovde vidim mladog Radeta Markovića dok Baš-Čelika glumi Milivoje Živanović koga sam na jednom mestu gore i spominjao. Treba reći da je i muzika jako efektna. Ovo je fantasy film koji slobodno može da se nosi sa svetskim pandanima iz tog vremena.

[mac]

E sad možeš da pogledaš i "Zemlju istine, ljubavi i slobode"

[Truman]

E sad možeš da pogledaš i "Zemlju istine, ljubavi i slobode"

Opis deluje zanimljivo. Hvala mac. Ali pre toga me čeka Život i smrt porno bande.


p.s. Nevjerojatno! Na imdb-u mi stoji ocena 10 za Zemlju istineblablabla, a uopšte se ne sećam da sam to ostvarenje gledao. Al se omatorilo.

[Dybuk]

Dobar je ZILjiS.

Ali pre toga me čeka Život i smrt porno bande.

Mene je istraumirao. Srećno.

[Meho Krljic]

Oba su traumatični filmovi ali smo u jednom imaš Milutina Petrovića kao profesionalnog ubicu tako da....

[Lendlord]

TATIN SIN (2000) - RADOMIR BELAĆEVIĆ

Reprizirao sam kultni treš, sada već klasik domaće kinematografije; ili bolje rečeno: sada već kultni klasik vanzemaljske sineastike sa elementima ovdašnjeg folklora znan po imenu "Tatin Sin".

Inače, što se estetike tiče - ovo je pasulj serviran na dlakavom stomaku Hromog Dabe, ovo je porcija prasetine poslužena na haubi fiće; svaki kadar ovog ostvarenja emanira kobasice i čvarke direktno ih sprovodeći svojim frekvencijama u perceptivni i psihički aparat recipijenta. Kalorično i zamotano u najzamašćeniju burek formu, stilistike snimanja i filmske fotografije ispraćaja i svadbi; lošijeg dana pijanog Blagoja Topličića u okviru reportaže izveštaja kakve okružne lige, presnimavanog nekoliko puta sa lokalnih video rekordera da bi stiglo do redakcije TV Beograda - film "Tatin Sin" upravo ovako definisanom upečatljivošću doseže do neslućenih, kosmičkih visina nepobedive neperfekcije, uzvišenog šarma mnogima nedodirljive nesavršenosti! Recimo, mom prijatelju je na NS premijeri pre dvadeset i kusur godina bez ikakvog razloga ispao zub koji je pritom i progutao od ushićenja i šoka povodom snažnog dejstva ovog dragulja sedme umetnosti.

Autor filma, harizmatični renesansni kreativac Radomir Belaćević (književnik, naučnik, publicista, pronalazač, filmski autor, i pre svega auto-mehaničar) snima epski auto-panegirik sopstvenog životnog puta, pravu mitologiju dostojnu kakva Odiseja, gde nas samouvereno sprovodi kroz koridore brojnih ekscesa, bonvivanluka začinjenim seksualnim trijumfima, raskrinkavanja pedofilsko-filmskih bandi po parkovima, spašavanju konja, udomljavanju malih izgubljenih kuca i ostalih preuzbudljivih situacija od kojih zastaje u paketu i dah i knedla u simbiozi istog grla. Inače, jedini profi glumac koji se pojavljuje u ovom filmu je Bata Paskaljević, a u manjoj ulozi se oprobao i poznati eminent domaće folk muzike Bora Drljača. Videti u istom kadru Belaćevića i Drljaču je zaista neprocenjivo: prvog u svom šamansko-morisonovskom plesu gde iz kolena energično zabacuje nogu kao da degažira nepostojeću limenku, a drugog sa karakterističnim pokretima batrgajuće bebe - u kombinaciji sa neobičnim kretanjem troprstog lenjivca koji se svojim dugim rukama jedva održava, ali istovremeno i kreće na grani u nadi da će umaći čeljustima gladnog jaguara.. Pored ovoga, u filmu se pojavljuju i legende obdarene osebujnošću kao što su Stole Piksi, Travolta iz Borče, mister Dabović i mnogi drugi...

Već nakon ludačkog intra (gde nekakvi urbani razmaženi tatini sinovi potcenjivački zapišavaju trošni jugo mladića sa sela, a njihova surova djeva likuje i predlaže da spale tako nedopustivo patetično vozilo, potom brutalne osvete ovog poniženog mladunca uz over d top odglumljen vrisak do tada bahate devojke...),  posle ove pomalo tajanstveno nedorečene epizode iz mladosti, vidimo odraslog Belaćevića koji sebe prikazuje kao moćnog zavodnika, te surfujući na istom sindromu Tomija "the Room" Vizoa - ubeđuje nas kroz čaroliju svoje filmske magije da je potpuno normalno kako starac od sedamdeset godina podrazumeva erotsko društvo putenih devojaka od jedva dvadesetak leta, uz izvesnu činjenicu da ih sa natprirodnom lakoćom osvaja i romantično sprovodi u svoje groteskne erotske odaje, gde na brzinu srolane pantalone otkrivaju šareno uprljan spremnik ljubavnih kugli koji iznenada poprima formu čudnog meškoljenja i rvanja dva tela predstavljalo ga kao seks ... Dakle, pravila ovako aranžiranih scena nam nimalo suptilno sugerišu da je ovo univerzum lišen simpatičnih, bebolikih kupidona koji nežno odašilju svoje ljubavne strelice u duše zanesenih ljubavnika, već više predstavlja mesto gde ti pijani navijači Rada isporučuju baklju u analni otvor.  Naravno, ovde se iz ugla autora i njegovog fiktivnog alter-ega (koji je bukvalno ON) ni krajičkom mozga ni ne pomišlja na simpatisanje žena mlađih makar tridesetak godina od sebe, a kamoli vršnjakinja, u slučaju samog Belaćevića možemo slobodno konstatovati - baba. Svakako, nama se ovde prećutno plasira fiktivna iluzija, možda čak sa visprenim namerom da to ne primetimo, da je on kakav mladac u punoj snazi, i samim tim što pere kosu naftom kao i pomenuti Vizo, mi treba da progutamo mamac kako su oni gistro tridesetogodišnjaci, a ove inače pedesetak leta mlađe djeve, u deluzijama naših metuzalemskih autora tek su nekoliko godina kasnije rođene od njih... Takođe, farba na Belaćevićevoj kosi treba da nas odvoji od više nego realne i jasne optike da je čovek koji igra njegovog tatu verovatno mlađi od njega, u najmanju ruku (čak ruku Bilba Baginsa) njegov vršnjak. No, za razliku od Tomija Vizoa, koji je imao mnogo više para (koje je doduše stukao na nepotrebne efekte, da bi mu na kraju film ličio na spotove Marka Gormlija) vidi se da Belaćević nema taj budžet, ali ipak, u odnosu na Vizoa, on  poseduje refleksiju i viši nivo svesti, i tako namerom i očiglednim auto-šaljivim humorom sočinjava stabilnost ove naoko sklepane filmske tarabe. Takođe, ne znam da li se ovakva opuštenost što se tiče upotrebe tuđih saundtrekova može nazvati krađom, no mi bez ikakvog zareza u pozadini scena slušamo Morikoneove hitove iz Leoneovih filmova, atraktivne deonice iz "Fleš Gordona" gde pri svakom ozbiljnijem nesporazumu čujemo energično "Fleš!!!" iz grla Fredija Merkjurija...

Što će reći, u "Tatinom Sinu" ima isuviše briljantnih detalja i situacija koje su neprepričljive, pa bih sve sažeo i zgužvao u par finti koje se odnose na filmski postupak. Zanimljivo je da ceo film ima titl: srpski jezik je preveden na srpski jezik, sve do trenutka dok nekakav lažni Nebojša Čović i još neki lik ne prozbore na engleskom - tada prevod jednostavno nestane, sve do trenutka dok se ponovo ne progovori na srpskom jeziku... Ovo je već poprilično oduševljavajuće, a mozaik egzaltacije popunjava činjenica da je film najverovatnije montiran u prvoj, najrudimentarnijoj verziji muvi-mejkera. Belaćević je tražio od montažera da stave sve efekte, kako bi se iscedio apsolutan potencijal raznovrsnosti tranzicija između scena.. Pa, tako, imamo one rotacije ekrana, kvadratiće koji ulaze jedni u druge dok ne prepuste štafetu idućoj sceni, pa imamo čak i onaj efekat gde se scena pretvara u veliki pozorišni zastor koji svojim rastvaranjem doprinosi da nam percepcija odlučno zagazi u kadar koji sledi. Sećam se da je u nekom drugom filmu, gde se odvija triler scena u kojoj manijak proganja devojku kroz mračne prostorije kuće, Belaćević tražio montažeru da stavi u pozadinu muziku Dragane Mirković - na šta mu je ovaj odvratio da je to apsurdno, te je bolje da stave adekvatno sceni uzbudljiv saundtrejk koji bi dočarao triler. Međutim, Belaćević pod ovakvim pritiskom mediokritetske logike normalnog nije popustio, odlučno insistirajući na pesmi Dragane Mirković - praveći žestoki vizuelni-audio kontrapunkt, takvim činom pobedivši i Darija Arđenta u njegovim egzibicijama sličnog tipa.

U filmu "Tatin Sin" dramaturgija je istretirana kao nekakvo nepotrebno levo smetalo, pa su scene kompresovane do te mere da postaju lišene  nekih dosadnih uvertira i nepotrebnih standardnih logičnosti, već Belaćević alhemijski vadi iz svega suvišnog klimaks i suštinu - da bi ih samolepljivom trakom iz magacina spajao u niz uzbudljivih, dramatičnih situacija. Mislim, imamo mi ovde glavni tok radnje gde naš heroj na konju odlazi u Beograd kako bi raskrinkao tatine sinove i urbanu elitu, i to ni manje ni više snagom umetničkog izraza, u pokušaju ubeđivanja korumpiranog upravnika "Narodnog Pozorišta" da stavi njegovu predstavu u  program, ali ovaj glavni tok se potpuno raspljinjava i nomadski traži svoje utočište u mnogobrojnim digresijama, slepim ulicama zaumih radosti koje uopšte nemaju nameru da opravdaju svoje postojanje. Recimo, konobar u kafani, ničim izazvan, postavlja pitanje glavnom liku i njegovoj gospi: "šta piju pičke?"  što već nagoveštava potencijalne neprijatnosti, koje, naravno, pored dodatne provokacije jednog nedopustivo konkretnog gosta u vidu stavljanja prsta u piće glavnog lika uz konstataciju "upravi sam pišo a nisam opro ruke" i odgovora našeg heroja da ovo niti je u redu, nit je higijenski -  završavaju opštom tučom, ali Belaćević ne pravi temporalnu pauzu, ili makar rez nakon dramatičnosti tuče, već se opušteno popije to piće u aromi neopranog prsta i prelazi na bilijar... Poslednjih pola sata filma možda mogu da zaliče na materijal koji treba da izazove moralnu paniku, a jedino konkurentna stvar viđenom na ovim prostorima je spot Bobana Zdravkovića na bazenu za pesmu "Klinka" ili poznatije kao "Mlado, ludo, a zna da se šminka...". Doduše, mora se priznati da je Belaćević i inače u ovom filmu toliko prezupčio mejl gejz da ga je doveo do sopstvenog obesmišljavanja, te bi čak i  najradikalniji kop feministkinja bio zbunjen, odšetajući bez reakcije nakon ovakvog tipa transgresije...

Iako "Tatin Sin" neograničeno inspiriše čoveka na nevaljali humor, Radomira Belaćevića ne samo da ne treba potcenjivati (kao što su to uradili neki u intervjuima ne razlikujući čoveka iz realnosti i njegovu umetnost) već ga treba iskreno pohvaliti, jer on postiže ono što je u filmu i uopšte u pop-kulturi najvažnije, a to je ZABAVA. Iako nije voleo da ga zovu ćirilični Ed Vud, uvek napominjući da ni ne zna ko je sad pa taj, a govoreći za sebe da je on više Hičkok domaćeg filma, svakako ostaje žal što nismo videli u dugometražnoj varijante filmove "Ne pušim više" i "Starac u Parizu" koji već u svojim "trejler" verzijama govore da srpski film izgubio premnogo. Naravno, pre no što zatvorim svoju verbalnu radnju, red je da pomenem i čuvenog "Dečaka iz Junkovca" kojim ga je Dejan Zečević proslavio.

Radomir Belaćević je započeo svoju karijeru u sedamdesetoj godini, ali ga je smrt koja je došla  dve godine kasnije sprečila da nas uveseli novim ostvarenjima. Film "Tatin Sin" u svom pomalo naprasitom kraju govori o ljubavi prema ovom vidu umetnosti uz moćnu poruku "Svaki film ima svoju vrednost" izvodeći odličan zaključak svega viđenog, te tako stavljajući tačku na ovo ćirilično i.

[Truman]

Svaka tebi čast na ovolikom tekstu. Belaćevića nisam mnogo gledao, a mogao bih čisto da se prisetim koliko nisko ide ljudska bedastoća. Skoro sam baš gledao jednog američkog treš reditelja.

[Lendlord]

Svaka tebi čast na ovolikom tekstu. Belaćevića nisam mnogo gledao, a mogao bih čisto da se prisetim koliko nisko ide ljudska bedastoća. Skoro sam baš gledao jednog američkog treš reditelja.

. Hvala, ali ovaj Tatin Sin je stvarno inspiritivan, čak sam gledao da što kraće sočinim tekst u odnosu na punoću sadržaja. Interesantno je da mi je ovaj tekst zabranjen. Prvi sam mislio da je FB pa sam stavio tačke na slova kod problematičnijih reči, međutim u pitanju je filmska grupa koja izgleda nije mogla da podnese ovakvu promociju neukusa... Mada šteta, jer ovo je ipak sjajan incident u istoriji filma.

[Truman]

Stric
https://www.imdb.com/title/tt21113810/
Odgledao sam na HBO film koji se na imdb-u naziva hrvatsko-srpskom koprodukcijom. Striko (Miki Manojlović) dolazi iz Njemačke da proslavi Božić sa svojim sestrićem (nezaobilazni Goran Bogdan) i njegovom porodicom kasnih 80-ih u HR, i od prvog momenta ih psihički a kasnije i fizički zlostavlja. Ovo je psihološki horor - drama, nećete tu videti mnogo krvavih scena. Sama ideja mi se sviđa, razotkriva se na kraju poenta pa da ne otkrivam, ali mi je izvedba nekako previše mlaka. Reditelj  i scenaristi  trebalo je da naprave mnogo hororičnije i surovije scene da bi se ovo moglo nazvati dobrim horor filmom. A ovako, nit je skroz horor, nit je prava drama. Jedino je glumačka ekipa dobra, al sa ovakvim predloškom i uglom ne može se tu postići bogzna šta. Od mene 6.
Voleo bih da čujem i druga mišljenja, vidim po onlajn mestima da su utisci podeljeni.

[Truman]

Mudbrick
https://www.imdb.com/title/tt11344264/

Rekao sam da u ovoj godini neću pisati na sagiti o filmovima jer to slabo ko i radi pa ne bih da pravim uzastopno po 5-6 komentara. No, pošto je reč o domaćem filmu ipak ću baciti koju. Video sam da je ghoul napljuvao ovo horor ostvarenje ali ja ne bih bio baš toliko strog. Činjenica je da je ovo još jedan od onih domaćih filmova za koje važi "drži vodu dok majstori odu" odnosno naracija i scenario jednostavno nisu dovoljno kohezivni. Ono što mi se sviđa je sama tematika i igranje sa određenim motivima. Jasno je da vidimo paganizam u pozadini, a što se tiče druge teme mislim da je od početka jasno čiji je mali.
Najbolja strana ovog filma je gluma, i domaći glumci i dva Britanca su obavili dobar posao. Dijalozi su inače vođeni na nekoj južnjačkom dijalektu, pretpostavljam da je selo blizu Bugarske ili Makedonije. Ovo je film koji možete da pogledate ako volite folk horore i mešavinu različitih kultura. Od mene 6/10
Sad vidim da je Britanac Andrew Howard glumio Jakova, nije mi jasno kako je tako uspeo da nauči srpski ili su mu nalepili tuđi glas.

[mac]

Solidan domaći film. Nije neko remek delo, ali dobar je za Netfliks. Čak i uz par tih scenarističkih crnih rupica ima dovoljno drugih kvaliteta da se može pogledati jednom, a da se ne pokaješ izgubljenog vremena.

[Truman]

Hm, ne bih baš rekao da je dovoljno dobar za netflix. Odiše nekom jeftinoćom.

[Lendlord]

Pogledao sam domaći film "Lazarev Put". Nešto više metafora i simbola negoli inače u kinematografiji Srba, a i teme su isprovocirale šlagvort za video analizu, pa evo:

https://youtu.be/1Y-kWuFxdHY?feature=shared

[Truman]

Taj film planiram da pogledam. Deluje zanimljivo. Jedino mi je malo neobično što glumi Bosiljčić. 

[Lendlord]

U stvari, ja nisam imao predrasude, jer nisam apsolutno ništa gledao gde se on pojavljuje, iako su mi ovlaš poznati ti sadržaji. Mogle bi se ovde neke stvari malo iskritikovati, ali sam više bacio fokus na pozitivno, pošto film ima kvalitet, poučan sadržaj i značenjski potencijal.

[Васа С. Тајчић]

gledao sam sa žikom ČAVKU by miša r. - prilično zanimljiv spoj art filma i dečjeg filma, koji počinje kao simpatična bizarnost (sonja savić kao PSIHOLOG! NEKA PREPIČKA KAO tetkica u školi!!!) a razvija se u prilično isforsiranu storiju o pedo gej epizodi koja načas uzdrma uštogljeni mir buržoaske heterosexualne 'normalnosti' sa napadno moralizatorskim i patetičnim naravoučenijem (već uviđam mišinu tendenciju da kroz dijaloge sasvim nepotrebno explicira ono što je osjećajem za mood i sliku već dovoljno jasno filmski iskazao: to mi je jedna od većih zamerki i za KVAR, koji nedavno pogledah sa radivojević jr-om).

deca su osrednja, neujednačeno glume, ali ne škripe previše; berček je kao i uvek i svuda car, i film prelepo izgleda. muzika je prilično ispod uobičajeno visokih mišinih standarda.

ocena: 2+


KVAR zahteva ozbiljniju analizu nego što sam trenutno u stanju, ali reći ću da je ovo već svakako reprezentativni i respektabilni film u kome mi pomalo smetaju samo 2 stvari: 1) pomenuta sklonost likova ka artikulisanoj refleksiji o svojim stanjima i emocijama i odnosima koji se bez problema smesta analiziraju kroz dijaloge, i 2) faličan mi je taj pristup da svoje 'autsajdere' miša pretežno definiše kroz ono što oni ne žele, šta mrze, čega se gnušaju, a da istovremeno vrlo malo ili nimalo ne kazuje šta oni ŽELE, i šta bi da rade sa slobodom kojoj teže. naravno, ovo je teško pitanje i na privatnom i na umetničkom planu, za svakoga od nas (dakle, ne samo sloboda OD ČEGA nego i sloboda ZA ŠTA) i ne očekujem od miše da mi sad na tacni servira recept za uspeh u životu u 6 lakih koraka, ali mi koncepcija tih njegovih likova mestimično zasmrdi po nekoj vrsti kukavičluka da ih do kraja osmisli/definiše, da im da neku motivaciju dublju od 'serem vam se na sve ovo, odo ja odavde'.
...
ipak, zbog kvaliteta koji su evidentni ovo ipak ima jaku i lepu trojku.


najzad, pogledah sa plisskenom OPASNI TRAG mikija stamenkovića (kurtesi of žika k.), najvećeg niškog reditelja.
avaj, iz onoga kako mi ga je aca r. opisivao (bazirano na davnašnjem gledanju) i kako ga je dimbo prikazao ovde na forumu, očekivao sam malkice više.
film je ipak suštinski - ćorak.

protraćio je šansu da bude zaista opresivno paranoično mučno zastrašujuć sa prikazom kosova prožetog iredentom u svim porama (iz tuđih opisa zamišljao sam atmosferu VARIOLE VERE koja se, ovog puta direktno i bez metafora, bavi bolešću u tom regionu, kancerom i boginjama koje se šire i opsedaju tkivo srbije itd.)
od VV ovde ima samo zaista genijalna naslovna tema z. simjanovića, baš onako zlokobna i jaka, sad ću da je capture-jem i vrtim na repeat, ima čak neki daleki carpenter vibe u sebi, ali to je to od atmosfere koju sam očekivao.
izolovani kadrovi imaju neki mikro-naboj (leš obešen među polutkama u hladnjači; krv koja s krova lifta kaplje na čaršave koje sobarica nosi; čitava scena borbe u vozu - koja se okonča musavo i mlitavo i bez pravog pay-offa, slično kao i eliptično rešeno ubistvo vladice m.) ali su stavljeni u kontext traljavo konstruisanog scenarija koji se navodno bavi VELIKOM pričom ilegalnog unošenja oružja za šiptare, a zapravo najveći deo vremena provodi u sasvim imbecilno motivisanom pod-zapletu koji se vrti oko vladice, koja dospeva na metu terorista zato što je jedan od njih proćaskao par rečenica u nekoj kafani i sad je ona opasnost po celu šiptarsku iredentu zbog toga, i svi planovi o revoluciji i ostalome ostaju na stand by dok se vladica ne eliminiše - pri čemu je njen lik možda najprazniji anti-lik u istoriji (umereno-zanimljivog) domaćeg filma.
čak smo, gledajući ovaj all-over-the-place film, rasplinut i promašen i misguided kakav jeste, pliss i ja došli na ideju da bi se od ovog materijala mogao napraviti GENIJALAN TREJLER, i ja ga i ovim putem podsećam-molim da to i učini, tj da uz onu genijalnu simketovu temu izmontira to malo kadrova u filmu koji valjaju, i da bar tako za našu privatnu zabavu iskonstruiše THE FILM THAT MIGHT/COULD HAVE BEEN!
ocena: 2-

Преузео сам копију филма "Опасни траг" са балкандаунлоуда која је наводно рип диска. Међутим, трајање је свега 78 минута а слика је скраћена. Поднаписи за француски, албански и македонски су урезани на траку.
Да ли неко зна је ли ДВД такав? На омотници пише да је трајање 81 минут.
С друге стране, на Вконтакте је копија у грозном квалитету слике (али је комплетна), која траје 84 минута и има жуте, компјутерски генерисане поднаписе.

[Truman]

Odgledao sam par prvih epizoda domaće serije Aviondžije, čisto malo da se upoznam jer se upravo vratih sa statiranja.
Seriju radi izvesna HYPE produkcija, a finansijer je naravno Telekom. Sad je jasnije zašto serija ulazi u n-tu sezonu a takvo je smeće. No barem je lepo bilo slušati glumce na setu.

[Truman]

Gleda li neko treću sezonu Senki nad Balkanom? Kao i u prethodne dve sezone prve epizode su zagrevanje...Ovde se priča vrti oko rudnika i rude, nema više tajne organizacije i okultizma...ili možda ima.
Zanimiljivost je da su na odjavnoj špici napisali gde im više nije dozvoljeno da snimaju (institucije i rudnici). Mala osveta režimu.

[ALEKSIJE D.]

To sa rudnikom i Minhovima je karikaturas. Van svake pameti. Samo čekam indijanci da se pojave.

[Petronije]

Sasvim slučajno na kablu natrčah na makedonski film po imenu 'Kajmak', koga je režirao čuveni Milčo Mančevski, zapravo to je njegov najsvežiji film. Imam izuzetno negativan stav prema srpskoj kinematografiji, možda i neosnovano, ali kad god pogledam nešto, razočaram se, pa sam i prestao. I voleo bih da mi neko kaže da i mi imamo ovakav film. Ovo je crna komedija koja se bavi aktuelnim ali i tradicionalnim socijalnim pitanjima na jedan savremen način. Kad kažem savremen mislim na to da je humor izuzetan, bez prvoloptaških fazona i kreveljenja, jako dobro izgleda, gluma je odlična, i jedina zamerka ide na gej-lez romansu koja je ubačena tamo gde je najmanje realno da će se desiti, što malo kvari skoro pa idealan prikaz jednog balkanskog hrkljuša, ali i to je napravljeno kako treba. Ko nije gledao obavezno nek overi.

[Onaj stari Sendmen]

Sasvim slučajno na kablu natrčah na makedonski film po imenu 'Kajmak', koga je režirao čuveni Milčo Mančevski, zapravo to je njegov najsvežiji film. Imam izuzetno negativan stav prema srpskoj kinematografiji, možda i neosnovano, ali kad god pogledam nešto, razočaram se, pa sam i prestao. I voleo bih da mi neko kaže da i mi imamo ovakav film. Ovo je crna komedija koja se bavi aktuelnim ali i tradicionalnim socijalnim pitanjima na jedan savremen način. Kad kažem savremen mislim na to da je humor izuzetan, bez prvoloptaških fazona i kreveljenja, jako dobro izgleda, gluma je odlična, i jedina zamerka ide na gej-lez romansu koja je ubačena tamo gde je najmanje realno da će se desiti, što malo kvari skoro pa idealan prikaz jednog balkanskog hrkljuša, ali i to je napravljeno kako treba. Ko nije gledao obavezno nek overi.

Ide mi na listu domaćih i regionalnih filmova. Fala.

[Lendlord]

PUKOTINA U LEDU (2026)

Nakon mnogo godina odlučih se da pohodim bioskop, pošto em igra obećavajuća domaćica, em se sećam preporuke za autorku filma Maju Miloš, čiji film ,,Klip" mi pre četrnaest godina beše baš odličan. Osećajem za režiju, umešnom distancom i ,,neutralnošću" u svom delikatnom postupku, bez osude i lažnog moralisanja, vešto je secirana ,,klip generacija", a pored toga ovaj film je umetničkim kvalitetom i arthaus vajbom odskočio od tadašnjeg ,,šok talasa" srpske kinematografije.

Inače, neobičan fenomen je da sam bio jedini muškarac u bioskopu, a oko mene beše još tridesetak djeva; doduše, u toku projekcije nekoliko gospođa je skandalizovano gnusoćom eksplicitnih scena izašlo napolje, pa je omer ovakve izlaznosti unekoliko potekao u smanjenje ženske prednosti nad mojom sveprisutnom muževnošću, a publika sveobuhvatno ostala brojčano osiromašena. Setih se tada razočaranih navijača Pelistera ,,Čkembara", koji su negde osamdesetih godina - nakon fantastične odbrane golmana Partizana  Omerovića penala Pelisteru - tužno napustili meč... Zapravo, ovo nema nikakve veze jedno sa drugim, ali neurodirvegentnost ove asocijacije je naprosto uveseljavajuća.

Čini mi se da je ove gospe, koje listom napustiše projekciju, na pogrešan trag naveo plakat za film, gde vidimo nežnu klizačicu na ledu koja ih je najverovatnije regresirala u njihovu nevinu mladost romantičnih snova koje su najverovatnije surova realnost i okolina zatrle i zgazile, ali su one u svojoj mašti ostale princeze svog unutrašnjeg sveta, a veština poricanja i potiskivanja ih je učinila u njihovoj mašti takođe i heroinama i krotiteljkma surovog realizma. Upravo ovakvom motivacijom došavši u bioskop, vođene posterom kao povodom, kako bi videle trijumfe svojih idealizovnih mladosti, te time potvrdiši sebe u ulogama što jakih, moćnih lavica, a što prelepih, elegantnih princezoidnih nežnih košuta... Ali, avaj (hiljadu mu falusa, upravo izbrisanih iz memorija života ovih gospi, jer u njihovim privatnim bajkama ljubav osta maleni leptirić u stomaku nakon poljupca sa najzgodnijim princem na igranci) ovaj film se osvrće ne samo na snove, već i na njihovu konfrontaciju sa okrutnošću i težinom života, bez da se okreće glava od korupcije slobode surovom realnošću i visceralizacije seksualnosti i erosa datosti nam ovakvog sveta.

U filmu ,,Klip" (gledao sam ga pre četrnaest godina, ali verujem sebi iz tog perioda) je više nego vidljivo da Maja Miloš ima potencijal i ogroman talenat za realizam, čak polu-igrani-dokumentarizam i naturalizam, iako je izobilno koristila ,,artificijelna" sredstva, no više u tehničkom smislu negoli u stilskom filmopisu. U prilog njenom talentu za  prirodno i realizam svakako ide upotreba naturščika u ,,Klipu" koji su veoma doprineli upečatljivosti i autentičnosti ovog filma. Na momenat je delovalo kao da prisustvujemo nekom izgubljenom delu američkog filma iz 70ih.

Međutim, u ,,Pukotini" je evidentno da su profi glumci kidnapovali veći deo autorkinog talenta, dodatno učinivši film neujednačenim, a u pojedinim scenama blistavo i nenamerno veoma kridžastičnim (naročito scena kada ,,Princ" u luksuznim limenim kočijama sprovodi ,,Pepeljugu" u svoj urbani zamak, nežno joj gugutajući opscenu fantaziju koja bi trebalo da nas podgreje strašću i preplavi trncima moćne erotske uvertire (a da se  istovremeno ostane savremeno ciničan i opak), ali umesto toga gledaočev želudac počinje da se ubrzano okreće poput bubnja veš mašine kako bi ekspeditivno bila saprana žestoka količinu neprijatnosti kojoj prisustvujemo).

Ono što isto pomalo štrči su eksplicitni seksualni elementi koji često zvrje prazni van funkcije i instrumentalizacije, poput usiljenih i isforsiranih apendiksa koji bi trebalo da budu šok terapija, iako su mogli biti zrelije upotrebljeni i u metaforičnom smislu. Naravno, treba se uzeti u obzir da je ovo kao šok, godine 2012, u filmu Klip mnogo bolje funkcionisalo (sa sve hipertrofijama i preterivanjem), ali se od tada dosta toga promenilo (neverovatno ubrzanje vremena) pa bi stoga i šok elementi trebalo da budu drugačije isprovocirani. Ovako često deluju suvišno i nepotrebno, a čak ni svesni ekspesionizam nekih prizora ne može da umanji limun fejs  gledaoca dok ga zapljuskuje krindž: inače, reč je o liicu za iscediti dok lomataš energično glavom gore dole kao da štipaš kaktus, izgovarajući nekakve mongoloidne reči kreveljeći se. Mislim, ovakav šok možda još uvek može da bude tanka zabava za demagoške radosti i eventualno uznemirenje za poneku tetku čije nesnalaženje u ponuđenom kitolendu započinje neprijatnim kikotanjem a završava se nepotrebnim traumama i napuštanjem projekcije u bioskopu.

Takođe, ovde postoji veoma loš balans između ironije, cinizma sa jedne strane  i iskrenosti, dubokog sentimenta sa druge strane, gde autorka u želji da nam plasira sve ponuđeno ne uspeva da kompaktno isporuči svoj bogati amalgam, već ulazi u unutrašnju raspravu sa samom sobom, pa dobijamo nezgrapno parcijalizovane deonice koje se svađaju i nezgrapno simbiotišu (naravno, ovde treba uračunati i kompromis sa širom publikom, uz karakterističan strah da se ne bude ,,hermetičan i pretenciozan", a ponekad je bolje biti zanimljivo autističan nego kompromisima razuđen običnjaković).

Kao da se za svaki bergmanovski, iskrenije umetnički, dublji i simbolističniji transgres, unutarnji ,,metafizički malograđanin", (nakačen na egregora okoline i sredine u kojima obitava ili je tokom života obitavala autorka) mora da se izvinjava zbog nedopustive pretencioznosti nekakvom ,,post-tinejdžerskom" grubošću, postmodernim cinizmom i ironijom. Zapravo, često se ovde prepiru nešto stidljiviji Bergman (netom raznežen nakon čitanja Junga) i razgoropađeni Gaspar Noe (koji tipično sprda svoje likove koji ga zapravo iritiraju) dok ih u  konfliktu razdvaja Ras Mejer mlatarajući gumenim spolovilom.

Pored toga, autorka je trebalo da kontemplira nad filmom ,,Supstanca" i uči od Korali Farže koja je filozofski upoznatija sa modernijim teorijama feminizma i matriksijal gejza, naročito vezano za vizuelni tretman objektivizacije ženske telesnosti i seksualnosti, a u ,,Pukotini"je objektivizacija žene samo tematska dok se u postupku i načinu snimanja naivno i prevaziđeno (za osvešćenu žensku autorku) internalizuje muška optika pogleda na celu stvar (uticaji od omiljenih filmskih autora – muškaraca) što čini ovaj paradoks opipljivijim. A ako se setimo Supstance, Korali Farže ovakav vid vizuelne eksploatacije ženskog tela snima kroz masnu satiričnu metapoziciju mejl gejza. Međutim, mislim da ako je prikaz objektivizacije žene neuspeo (nije obraćena pažnja ne bitne detalje), možemo reći da to ublažava autorkina subjektivna  strast ka erotskom filmu, te ovde imamo i objektivizaciju muškog tela. Međutim, moram da informativno dodam, ove delikatne fenomene će nam uskoro objasniti preinteligentna filmska filozofkinja i autorka Sara Vrbaški u svom kratkom filmu ,,Acefalus" koji se trenutno nalazi u procesu postprodukcije.

Naravno, čak i pored nabrojanih nedostataka ovog filma, Maja Miloš pokazuje da je izuzetno talentovana, filmski pismena, hrabra i umetnički-vizuelno inteligentna što i potvrđuje nekoliko scena gde demonstrira visok nivo protočne spontanosti odvijanja života koje prate živahnost kamere i montaže, ali i razumevanje protoka vremena koji transponuje u svoj fiktivan svet. Posedujući ideje, hrabrost i kreativnu snagu već je snimila jedan odličan film, ovaj drugi pati od stvari koje sam naveo u tekstu, ali ostaje vreme za nove šanse, jer nema u filmskoj istoriji baš mnogo autora koji imaju nekoliko odličnih filmova, da ne kažem remek-dela.

[Truman]

Zahvaljujem na sadržajnom pregledu. Čitao sam nedavno jednu kritiku slične sadržine, da je autorka loše poređala elemente, da nije napravila dobar amalgam, nešto se zamera i glumcima itd. Sve u svemu, kad sam već propustio Klip možda ću i ovaj.

[Meho Krljic]

Klip je meni bio odličan pa ovo beležim da pogledam kada uzmognem. Hvala!

[Lendlord]

Nisam još ništa pročitao od osvrta, mislio sam da je ovo tek krenulo da igra u bioskopima pa se masa nije raspisala. Trumane, možeš slobodno pogledati Klip, to bih i preporučio, ali ovaj se može gledati ali i ne mora, a napišite obojica utiske (da vidimo šta i Meho veli) ako budete gledali da vidimo koliko se poklapamo u impresijama...

[Truman]

Nisam još ništa pročitao od osvrta, mislio sam da je ovo tek krenulo da igra u bioskopima pa se masa nije raspisala. Trumane, možeš slobodno pogledati Klip, to bih i preporučio, ali ovaj se može gledati ali i ne mora, a napišite obojica utiske (da vidimo šta i Meho veli) ako budete gledali da vidimo koliko se poklapamo u impresijama...

Pogledaću klip kad budem u fazonu gledanja domaćih filmova.

Usput, ne znam jesam li te pitao...da li si gledao domaće ostvarenje Lazarov put?

[Lendlord]

To je zanimljiva priča pošto me je jedan od producenata tog filma pronašao i zamolio da ga pogledam i video analiziram, zbog analiza Nostalgije i Andreja Rubljova, jer je i njihov film teopoetski. Iako je ovo pre više od godinu dana pa još nisam bio relaksiran oko govora i snimanja deluje dosta štreberski.

Evo je video analiza, autorski postupak me nije baš ovansebio (mada je veoma korektan) ali sam zbog teme i scenarija ipak snimio klip.

Možeš slobodno preskočiti prvih desetak minuta gde sam još malo napet pa imam svoje poetsko-metafizičke ispade a tumačim film tek kada sam se zagrejao...

https://youtu.be/1Y-kWuFxdHY?si=kIZ5AnDxJqXWC23x

[Truman]

Hvala, krenuh da gledam. Meni se film dopao kao jedan od retkih domaćih smislenih arthousa. Čak mi je i Bosiljčić bio ok.


Pogledao sam video pa evo par crtica:
- Film uopšte nisam posmatrao kroz pravoslavnu prizmu a službenike kao anđele. Više kao neku misteriju koja se bavi životnim pitanjima (sloboda, odgovornost...). Nisam ni znao da anđeli pričaju sa dušama pokojnika.
- Na snimku si bio dosta blaži nego u ovom gore tekstu, odnosno govoriš o filmu kao hrabrom iskoraku i pozivu autorima da se slobodno bave ovim temama
- Metafizički deo sam preskočio jer sam u nekoj žurbi ali mogu da pretpostavim na osnovu poslednjih par minuta tog segmenta o čemu se radi

[Lendlord]

Autori filma Ivan i Monja Jović su bili prezadovoljna tumačenjem i čitanjem njihovih namera, ali ne i mojim vrednosnim sudom oko postupka (iako nisam hteo da baš negativišem pa sam i poštedeo film nekih zapažanja zadovoljan temom, a i s obzirom na budžet i uslove ok je ovo). Jeste, baš mislim da treba da se snimaju filmovi kod nas koji obrađuju večne teme i pitanja, pa je ovo iskorak u tom pravcu.

Bosiljčić se sam nametnuo, jer ih je Jovo Maksić odbio. Bosiljčić je hteo da izađe iz začaranog kruga svojih uloga (koje ja baš nisam nešto ni ispratio), a nažalost rekao bih da je on slabija karika u ovom filmu pogotovo što kao glavni glumac mora da iznese baš preduge deonice nekih scena.

Pa, jeste kroz prizmu pravoslavlja, ali nije religijski film već teopoetski što više korespondira sa mistikom koja transcendira redukcije hrišćanskih denominacija tj niže oktave religija kao institucionalizovanu i političku. (to je namera filma, ali se to mnogo bolje razaznaje kod Tarkovskog jer njegovi filmovi menjaju svest tj percepciju u tom pravcu i blago uvode u mistična stanja ) Naravno, ovde je uključeno sve to vezano za odgovornost i zemaljska pitanja što više dolazi od scenaristkinje Monje.

[Truman]

Jovo Maksić u ovoj ulozi...ne znam, za mene je on dobar karakterni (odnosno tipski jer radi pretežno negativce) glumac, ali ga ne vidim baš u ovakvim sofisticiranijim rolama.

Ne znam da li Ivan i Monja Jović imaju još neki projekat u planu i ne znam ništa o tim ljudima ali rado ću ispratiti.

p.s. kad smo kod Tarkovskog videh da si ga skoro spominjao. Moram da odgledam i tu Nostalgiju već jednom.