Stevan Sremac - prvi srpski strip autor

[Boban]

Стеван Сремац још 1890. године створио први српски (пра)стрип "Бал у Елемиру"

СКИЦА ЗА БАЛ
Једанаестог новембра 1855. године рођен је Стеван Стремац аутор, поред осталог, ведрог ,,епоса у 10 песама" за који је урадио скицу, једну врсту мета-стрипа па у том контексту овог писца можемо сматрати претечом развоја овог медија не само у нас, већ и на Балкану

По ослобођењу од Турака 1878. године Ниш постаје ведра, напредна и весела варош. У сукобу старог и новог, знало се, унапред је било осуђено да пропадне оно старо, већ истрошено и преживело. Ново је у страну одгурнуло кочоперног Хаџи-Замфира, "отерало с татковине" добродушног Ибиш-агу, растужило Ивкове кардаше, а кујунџију Манета почело полако да "гура нагоре, уз мердевине, високо". Незадржива ерозија времена рушила је све старо у месту на Нишави, ослобађајући простор новом, да се ,,што више развије и размахне". Такав Ниш је затекао, видео, описао и, што је посебно занимљиво и још неистражено, оловком гравирао - Стеван Сремац.
Град није представљао само "оквир његовог живота", већ је постао и неисцрпни извор грађе за његово стваралаштво. Познато је да су скоро сва остварења Стевана Сремца, од најмањих гравура до (не)довршених прича и романа, заснована су на скицама записаним у мале свеске, нотесе и бележнице - "које могу стати у мали џеп од капута или у његову шаку". Док би бележио неку реч - сведоче историчари књижевности - израз, реченицу или пословицу, анегдоту или дијалог, име или песму, максиму или неку скарадност, псовку, гест... ПРАВИО ЈЕ ЦРТЕЖЕ. На основу тих бележница можемо да реконструишемо читав стваралачки процес у коме су настајала Сремчева дела у свим фазама: од оскудно дате белешке, преко успутно забележене анегдоте и на неколико страна разрађене СКИЦЕ Зоне Замфирове, до прве или друге верзије приповетке исписане читким и лепим рукописом - са мање или више унетих исправки.
"Видиш", говорио је Сремац свом пријатељу Светозару Ћоровићу, "овде ми је, што се рекне, као извор неки, па кад ме засврбе прсти да пишем, а ја узмем бележницу и из ње уносим у приповетку све што је згодно... занимљиве теме, опажања, кратку карактеристику појединих људи које сретнеш или познаш, све бележим. То много олакшава посао при писању".
   Дакле, при креирању скица за ликове он је максимално користио бележницу. За време службовања у граду на Нишави не само што је фактографски фиксирао чињенице, специфичан говор југа Србије, већ је цртао портрете или гравирао карактеристичне детаље за неке од будућих приповести.
Поред осталог, на задату историјску тему Сремац је у Нишу написао и Бал у Елемиру, ведри "епос у десет песама" који је првобитно имао неформални, фамилијарни карактер јер га је славни писац самиздатски, у форми интерног, малтене поетског фанзина стварао за личне потребе. Није имао намере да публикује "епску драму" у којој су, деценијама касније, теоретичари књижевности открили многе вредности, а и поетски дискурс романа Поп Ћира и Поп Спира. Интересантно да уз факсимил рукописа за поменути Бал у нишком Народном музеју налазимо и један посве оригинални цртеж − посве занимљиву стрипску  скицу.
Сремац  је, како смо већ истакли, веома педантно, студиозно стварао свако своје дело, вајао сваки лик па је и руком, са много талента и духа, визуелно разлагао карактере, монтирао романескне сцене, развијао драматургију, једну врсту данашњег storyboard-а.
Нишки Народни музеј чува од заборава баш ту Сремчеву скицу Бала која личи на два спојена стрип-каиша. Реч је о оригиналном "цртежу рађеном оловком на хартији, илустрацији за шаљиву песму" Бал у Елемиру – величине 21,8 x 13,8. Скица је настала 1890. године и има осам слика, осам готових стрипских призора. Дакле, пет година пре него што је у Америци рођен "Жути дечак" Ричарда Ф. Аутколта са којим почиње историја модерног стрипа. Сремчев рад представља неку врсту цртане анимације у осам оригиналних слика–призора. Све призоре је обележио бројевима, од један до осам. Истина доста наивним цртежом развијена је акција Бала, али је у медијском погледу најпровокативнија пета и шеста планша – сцена "кафанске туче". У последњем, пак, осмом кадру аплициран је и текст, односно поклич "Фајронт!" тако да се цела скица (прастрип) завршава (јединственим) закључком, тј. Сремчевом адендом – "Свуд је добро, али код своје кућице најбоље"!
   Осим ове посве провокативне Сремчеве скице, нишки Народни музеј архивирао је и део цртачке заоставштине пишчевог колеге из школе – Стевана Никшића-Лале (рођен на Бадњи дан 1853. године у Жабљу, ондашњој Аустроугарској, а умро у Београду 1938).
Из Лалине цртачке заоставштине најближи поетици стрипа је циклус тзв. Карактера рађен на већем формату, обичном листу канцеларијског папира формата 30 x 40 цм. Издвајају се два таква листа Пушачи и Моји певачи, која је Стеван Никшић гравирао оловком (обичном и у боји), тушем, акварелом. Пушачи и Певачи су стрипске, (п)окренуте слике које садрже на једном месту, у једном оквиру, по десетак одвојених ликова, карактерно карикираних: великим носом, турбаном на глави, моноклом, фризуром, брадом... Међутим, Лалина цртачка, односно заоставштина у медију (чисте) карикатуре је прича за сбе и она заслућујуе поебан осврт.
Нишки краснописци, двојица Стевана, створили су интересантан универзум са пренаглашеном фактографијом, налик стрипском колажу у којем се мешају најразличитији садржаји, личности и простори. Онај ко пажљиво разгледа апострофиране скице архивиране у нишком Народном музеју, осетиће чар мета-стрипа, парауметничког артефакта, строго условљеног очајничком жељом аутора да се спасе и сачува истрошена стварност која неповратно временски измиче.  Садржајна и динамичка вредност неких цртежа одговара потенцији барем једног каиша стрипа. Разлика је само у томе што призори нису јединствено драматуршки разлагане "нумере" из патријархалног градског живота, нису повезани јединственом стрипском фабулом. При том, Стеван Никшић-Лала је користио примарни дескриптивно-адитивни метод да би постигао јединствени циљ којим теже многи и данашњи аутори стрипа – не толико представити одређену причу колико изнети њену спољашњу фактографску, карактерну типографију. При том интерпретирати и скривене драмске па и поетске потенцијале које затечени ликови и атмосфера око њих носи у себи. Овај сликар-илустратор, заједно са Стеваном Сремцем, оставио нам је у аманет мноштво (на)цртаних популарних, још неистражених атрактивних призора из нишког живота који имају етно-карактер фолклорних нумера и првог стрипског погледа – у данашњу (бољу) медијску будућност.


Бранислав Милтојевић


ЛЕГЕНДЕ:
Сл 1: Сремчева скица за ,,Бал...", који данас слобoдно можемо сматрати првим српским стрипом

Сл 2: Један од Сремчевих крупних кадрова, стрип-сцана «Бала у Елемиру»

[Ghoul]

kakva glupost: kako nečije privatno črčkanje u privatnoj beležnici za privatne potrebe, koje nije bilo javnosti obznanjeno, objavljeno, koje ničije oči sem sremčeve (i možda, MOŽDA, nekog njemu bližnjeg) nisu ni videle - može da bude 'preteča' bilo čega?

jebote, pa ja sam preteča bar 6 pravaca u modernoj grafici i umetnosti ilustracije: čekajte samo da obznanim svoje crteže sa dosadnih časova u gimnaziji! svi su oni to od mene pokrali! eno, stoji mi u fasciklama, mali broj ljudi je to video, al nema veze - ja sam ipak preteča svega toga!

[Boban]

gledaj kako to ide, ghoule... što je čovek bezvredniji to i sve što je uradio, zapisao, docrtao, sačuvao, pogledao... manje vredi. Važi i obrnuto. Drugim rečima, ako postneš veličina u bilo kom domenu sva je prilika da će ti (kao Lavkraftu ili Pou) svaka izdrkotina koja se može povezati s tobom biti proučavana i stavljana u sve zamislive relacije. Ili ćeš ostati niko i ništa i ljudski rod će biti lišen svega.