jednom u Bosni-par dana posle Daytonskog sporazuma

[sigismundus]

najavljujem:

kao shto pishe gore. Osobno iskustvo u Sarajevu i okolini, put do tamo i natrag, automobilom. Uspomene ludog Slovenca.

uskoro

sigismundus

[SANdMAN]

najavljujem:

Uspomene ludog Slovenca.

uskoro

kad?

[sigismundus]

jos danas

[sigismundus]

Desilo se to jednom u Bosni.
Bilo je to neposredno poslije Daytonskog sporazuma. Ni sedmica nije prosla. Isao sam u Sarajevo, zapravo u jednom od predgradja Sarajeva. Vozio sam tada velika njemacka kola. Necu pricati kakvim sam poslom bio tamo, ali recimo, da je bio vise manje, familijarni.
To su za mene bila veoma losa vremena. U braku je bilo sve losije i losije. Zbog dece i naravno, punice. Neposredno prije polazak za Sarajevo, mozda 14 dana prije pokusao sam i samoubistvo, ali me prijatelj dobesedno izvukao iz onog sveta. No, bio sam na samoj granici i nije mi za opisivat, kako je to izgledalo. Samo da kazem, da mi se vreme zaustavilo, zvuk je prestao i sve oko mene je postajalo crno. Kao, da mi je neko nebeski svod prelivao tintom a buka od tisine mi je zvucalo skoro eerie. Zbog toga sam i pristao, da idem tada u Sarajevo, jer sam potajno ocekivao, da se vise necu vratiti. Jer sam trazio smrt.
Put preko Hrvatske je bio sasvim obicajen. Isao sam jadranskom magistralom i onda skrenuo na sever. I naravno dosao u BiH. Ili tacnije Hercegovinu. U drzavu, ili djelic drzave, koja se sada nazivala herceg bosnom, koju su obvladivali Hrvati, svuda hrvatske zastave, hrvatska policija i naravno hrvatski carinici. Posto sam znao sta se dogadja, imao sam sa sobom par paketa cigareta, koje sam uturivao policajcima, jer sam ko po obicaju vozio duplo nego sto je bilo dozvoljeno.
I dosao tamo, gdje sam bio namenjen. Rado su me prihvatili. Bio am kod Srba. Isli smo skupa po hleb od crvenog krsta, popili lozovace ko nikad u zivotu, gledali srbsku televiziju, koja je prenosila polozaj iz Srebrenice i non stop komentirala, kako su se bosanci sami ubijali, da bi stvorili utisak u svetu, da jih srbi maltretiraju. Slusao sam, kako bosanci uopste nisu nacija, kako jih je stvorio Tito, kako su nesposobni i prljavi, da nemaju ni kulture ni jezika. Pa slusao sam sve o srbskim herojima, nasem Miletu (Milosevicu naravno), te herojima Mladicu i onom ludom psihiatru. Cak su mi dali i da citam Karadzicove pesme. Imali su njegove knjige. U pocetku sam jos pokusao malo protivreciti, ali sam prestao. Pa zasto, da se svadjam sa ljudima, u kojima sam u gostima. A to ovdje navodim samo zato, da bi se razumjela moja kasnija reakcija, i nije mi ni na kraj pameti, da sa nekim politiziram.
To je dakle bilo vreme, kada je pala Srebrenica. Kada su prezivjeli dolazili u Sarajevo. To je bilo vreme, kada su muslimani dobili vlast u Sarajevu, i kada su se Srbi osecali porazenima i nisu bili sigurno sta ce biti sa njima. Isto je to bilo vreme, kada je Hrvatska jos vladala Herceg Bosnom, mada je priznala politički i gospodarski entitet Bosne i Hercegovine i nije bilo nikakvih znakova, da ce se ista promeniti. Ali bilo je tamo u blizini Sarajeva i podosta dezerterskih Hrvata, koji su cekali, da se situacija smiri.
A ja sam bio lose volje. I potpuno apatican. Morao sam provesti u Sarajevu 14 dana a zapravo nisam imao sta raditi. A dosao sam, spreman na sve.
I naravno jednom mi puklo. Sve to vreme sam gledao, kako nitko ne radi. kako amerikanci popravljaju poteve a Bosanci (bez obzira na nacionalnost), sedeli su po gostionicima i pijuckali. Najvisi domet njihovog rada i zarade bio je to, ako je neko isao autom u centar grada i natraske je pokupio nekog zemljaka i zaracunao mu put, kako da se onaj vozi avtobusom. Meni je bilo zlo. Zbog toga sam i izmislio stos za glupave bosance i pametne slovence. I jednom u navalu potpune brezbriznosti i sarkazma provalio sam ta dva vica.
Naime, prvi je variacija jednog poznatog, ali mi je dobro dosao.
Ide ovako:
Ide Mujo u grad, pa kad se vraca, pobegne mu autobus. I trci Mujo, trci, a ipak na drugoj stanici ga ne uhvati. Pa trci jos, i zamalo, ali ne, i na trecoj stanici mu pobegne. No na cetvrtoj stanici on je vec kod kuce i stigne do svoje Fate sav izmoren. Pa sta ti je, pita Fata. A Mujo kaze, pa eto trcao sam bez veze za avtobusom, ali ako promislim, ustedeo sam time sto dinara. A Fata na to: Glupane jedan. Krtenu. trcao bi za taksijem i ustedeo bih tristo dinara.

No, na to su se svi nasmijali. Vise ili manje. Jer se tako radilo. A onda dodje stos za pametne slovence. U obliki pitanja. Zasto su picke kisele. I odgovor: Zato, da i diabeticari imaju nesto od seksa.
Puno je bilo cudnih pogleda. Narocito zbog pametnih slovenaca. Koji su po nekima prouzrokovali rat u bivsoj Jugi.
No, tog dana sam sa domacinom opet isao po hleb od crvenog krsta. I sedeli nas dvoje u gostionici, pijuckali lozovacu i cekali, da dodje hleb. Unutra je bilo puno sveta. Svega i svacega. I sve vise i vise muslimana. I domacin poceo, da jadikuje. Jadni mi. Sta ce biti sa nama. Sve ce nam uzeti. I meni pukao film. Pa sta ces ti meni, da jadikujes prijatelju. Jos pre mesec dana imao si iznad sebe puskomitraljez, kojim su srbi ubijali decu na pijaci. Nije to bas bilo sasvim tacno, jer od tamo se nije moglo pucat na pijacu, ali eto. Sta ces ti meni, da jadikujes. Izgovorio sam to dosta glasno, i cuo je to neki dezerterski hrvat, koji je zivio blizu nas. Dok me domacin gledao razgroceno, skoro ne vjerujuci sta sam izustio, taj mu hrvat nadovikne. E moj, dobro ti je to kazao. Ja ne oklevah ni sekund, pa samo nastavih: Ma nemoj to meni, da pricas. Dosao ja ovde preko Herceg bosne i sta videh. Svuda Hrvati.Cak sam kupio i marke HercegBosne u obliznjem gradicu. A sta ste uradili. Zabili ste noz bosancima u ledja. Covek utihnu, pa se oglasi neki bosanac. Tako je to. Neka se cuje. A ja nastavljam. A bosanci ce meni, da pricaju. Kad je izbio rat u Sloveniji, Slovenci su se masovno vracali doma, da odbrane domovinu. I u austriji i Italiji bilo je puno praznih kampova za izbjeglice, a sta ima u Ljubljani. Puno mladih bosanaca, ornih za borbu, koji zive po hotelima i zale se, da dobijaju premalo mesa. A ostavili u bosni djecu, zene, starce. E, to sam slucajno znao. jer mi je drug policajac u jednom takvom centru, pa mi je sve ispricao. I tako ja izvredjao sve prisutne. Onako uzgred, kako da to nije nista.
Zavlado je potpuni tajac. Pa onda se oglasi domacin. Ej, Ziga, istina je, da si ti od familije, ali mnogo pricas. Ja se na to ni ne osvrnuh, ali samo kazem, Prijatelju moj, ja sam svoju sahranu vec platio, a ti? i pred njega polozih potvrdu o placenoj sahrani na moje ime. Pridodah jos potvrdu od osiguravajuceg zavoda, gdje sam, kao za svaki slucaj, platio prevoz svog lesa iz Bosne. Jer to nisam htio natovariti svojim bliznjima. Zavladao je potpun tajac i neverica. Prisutni su znali sta je smrt. Zivjeli su sa njom i prepoznali su je u meni. Smrdeo sam po smrti. Da mi je neko tada postavio pistolj na glavu, pomogao bi mi povuci oroz. I to su znali. Da ne blefiram. Samo je neko izustio: Ludi Slovenac i oko mene se stvorila praznina. Bio sam pijan i zeljan smrti. A nista se nije desilo.

Ne znam ni sam kako smo se nas dvije vratili kuci. Mislio sam tog dana otici, ali sam ipak ostao. Bilo je to cudno razpolozenje jos par dana, ali me domacin na kraju ipak zamoli nesto. Da pokupim sve sto je zaudaralo na srbsku nacionalnost. Onu prepoznatljivu. karadjicove poezije i pre svega njegovu paravojnicku oficirsku uniformu. koju je imao zakopanu pored kuce. Jer su muslimani psima trazili takove stvari i oruzje, koje je bilo zakopano. I svima bi prerezali grkljan. Celoj familiji. Samo da nadju takove stvari.

Ne bi verovao, prosao sam dve granice, dok me nisu uhvatili. Na poslednjoj srbsko-hrvatski granici zaustavila me srbska milicija, toboznje redovan pregled i nadju uniforme. Bili su bez reci. Konacno je neko promucao. Pa sta vam je to? Kud ste to dobili? Vojnicke uniforme. Za koga su? E, vidis , ja u to vreme vozio velika njemacka kola. Sa njemackom registracijom. A bio slovenac. Situacija je bila neobicna. Ja jih gledam i progovorim brze od misli. Uh, je l'to. Pa kupio na buvljoj pijaci, jeftino bilo, petdeset maraka. Sledila je tisina, pa onda jedan izjavi. Pa ako ste to kupili... No na kraju sam otisao. Pustili su me. Kao da su osetili, da mi nije do zivota. Isto kao sto su tada na Ilidji u kavani osetili moj vonj po smrti, kojeg sam doneo zbog pokusaja, da se ubijem. Jer su se te stvari prepoznavale. Tada u ono vreme i na onim prostorima.

E, tako je to bilo. Jos uvek imam te uniforme. I medalje. I herceg bosanske marke. I jos uvek sam ziv. Mada se u meni nesto promenilo. Kao da sam tudjinac u ovom svetu. Gost, skoro bi rekao. Sve gledam kao sa neke daljine i u mnogim sam stvarima vec davno umro.

Eto, to je ta prica. Osobna prica. Sad me mozete pljuvati po slobodnoj volji. Ja se necu ni odazivati vise na ovaj topic. Jer sam kazao sve sto sam mislio i ni na kraj pameti mi nije, da politiziram sa vama.

nek bude po vasoj volji

sigismundus

[Rommel]

sve sto si rekao stoji...mozda malo ostro ali tocno je...
a iskreno mi je drago da nisi ostvario svrhu svoga puta u BiH...
nemoj si dozvoliti da IKADA vise ista djeluje tako na tebe....zivot je amplituda sa mnogo vrhova i mnogo padova ali nema veceg zadovoljstva nego li pokazati zube u najtezim trenucima i odhrvati se svemu....pa iako ipak na kraju svi gubimo (a to znamo vec otprilike u samom startu)....ove pojedinacne pobjede cine zivot vrijednim zivljenja jer se nismo predali i prepustili apatiji vec se borimo do kraja....

[Plavi Skaut]

Ne daj se Ines, godinama

[Lurd]

Svaka cast na iskrenosti, sigismunduse. Mracna je i teska prica, nadam se da si je bacio na papir.

[sigismundus]

Nisam, prijatelju, Nisam. Bar ne jos. I ovo mi je bilo tako tesko, da sam vec na pola pisanja bio sav u suzama.
I hvala.

sigismundus

[DUNADAN]

Svaka cast na iskrenosti, sigismunduse. Mracna je i teska prica, nadam se da si je bacio na papir.

ne razumem ovaj post.

uopshte...

[Rose Ann]

Hm............jel' ona potvrda da si platio sahranu još važi? Ili bila samo za to putovanje, kao osiguranje? Samo pitam, samo pitam  :)

[Jake Chambers]

Zigi, hvala ti na ovoj prici.
Sav sam se najezio.
Jedino se nesto vrijeme ne poklapa sa padom Srebrenice i Dejtonom, jer je to par mjeseci razlike, ali ok.
I neka si im rekao! Svima redom.
Hvala.

[sigismundus]

da. u vreme, kad sam otisao u sarajevo, oficijelno je prestao rat. tako, da sam kod osiguravajuceg drustva uplatio premiju za prevoz tela i sahranu, u slucaju smrti, kao da se radi o obicnoj drzavi, u kojoj vlada mir. i zato je bilo i dosta jeftino. a vazilo je to samo za 14 dana, za vreme moje posete.
bila je to familijarna poseta. moj se otac drugi put verio sa dalmatinkom, cija je sestra bila verena sa srbinom u sarajevu. cim je nastala mogucnost za posetu, dakle dayton, napravio sam uslugu ocu i njegovoj zeni i otisao u posetu.
da, srebrenica je pala prije, samo je u vreme, kada sam bio tamo, bas dosla poveca grupa izbeglica od tamo.
kad sam se vracao, mislio sam, da svojom ludoscu i fatalizmom drzim konce u rukama. gresio sam. na granici izmedju republike srbske i hrvatske, kad sam se zezao sa dvojicom policajaca, bio sam na nisanu puske. bar je takva bila procedura. to, naravno nisam znao i objasnio mi je to neki vojni strucnjak. kazao mi je, da sam imao golemu srecu. i da je covek, koji je slusao moj razgovor preko radia bio najmanje major. i da je on odlucio, da mogu, da prodjem. policajci su bili samo pioni.
no, hvala bogu, da me je ta malodusnost i nezelja za zivotom prosla. tek sam kasnije spoznao, kakvu sam ludost radio. jer to bijase velika ludost. koje ponovit vise necu. jer to ne bi bilo dostojno moga intelekta. bar toliko ga bar jos imam. ali zanimljivo je, kako te daleko mogu odfurati osobne tragedije. na sam rub zivota.