Sudar duše i glave u svakom od nas

[Alexdelarge]

Dusan Kovacevic, intervju u Politici (kulturni dodatak)

IZMEĐU ISTOKA I ZAPADA
Sudar duše i glave u svakom od nas
Hteli ne hteli, ipak se uklapamo u velike ekonomske sisteme. Bez obzira na to ko će pobediti na izborima, ukoliko ne bude imao investicija, pozitivnih ulaganja i donacija, vladaće samo godinu dana. Potrošiće sve rezerve, to će izazvati revolt naroda, i već oko Nove godine moguće su demonstracije.

Kako se uključiti u sve veću porodicu evropskih naroda, a sačuvati svoj identitet? Srbija između Istoka i Zapada, Srbija u Evropi, ali kako, kada, po koju cenu? Pitanja nisu od juče, ali su u ovom trenutku prelomna za budućnost države. Ne samo u političkom i ekonomskom smislu, već i u istorijskom, socijalnom, kulturnom...

Odgovore na neka od ovih pitanja ovoga puta daje Dušan Kovačević, kultni srpski komediograf i scenarist, koji je, pored ostalog, potpisao pozorišne komade ,,Maratonci trče počasni krug", ,,Radovan III", ,,Sabirni centar", ,,Balkanski špijun", ,,Sveti Georgije ubiva aždahu", ,,Profesionalac...

Predstojeći izbori trebalo bi dadefinišu i odnos Srbije prema Evropi i svetu?

Bez obzira na moguće ishode, oni koji su vlasnici većeg dela Srbije na predstojećim izborima neće ništa izgubiti. To je nešto što je definisano i što je legalizovano, i sa čim ćemo se susretati i u budućnosti. Neki profesori će kucati na vrata svojih loših učenika da traže posao, jer su se ovi tokom ratnih godina snašli. To je globalna slika, uz neminovnost tranzicije, kao pokušaja uspostavljanja koraka sa zemljama koje nisu prošle period komunizma. U našem slučaju to je pogotovo teško, jer su većina firmi i fabrika bile političke, a građene su da bi se napravila glasačka mašina. To se urušilo, kao što se urušio čitav komunistički sistem. Prema mom osećanju, ovi izbori biće od onih koje nazivamo presudnim u smislu opredeljenja ljudi za dva puta. Jedan je put opcije koja sebe naziva proevropskom, a drugi pripada opciji koja sebe naziva narodnjačkom. Takva opcija je polovinom 19. veka bila na sceni Srbije, u vreme kada se glasalo da li treba izgraditi prugu Beograd–Niš, prvu železničku prugu u Srbiji. I ako me sećanje ne vara, za dva glasa pobedila je opcija da se pruga ipak izgradi, dok je ona druga strana zagovarala ideju da će oko pruge biti zagađena polja i da će se po Srbiji šetati ko i kako hoće. Siguran sam u to da ova silna predizborna propaganda, koja nas već mesec dana bombarduje, nema puno uticaja na birače. Mislim da devedeset odsto ljudi zna za koga će glasati, i bez te propagande, i da će ona uticati samo na deset odsto neopredeljenih.

Da li je Srbija sada bliža Istoku ili Zapadu?

O tome su napisani tomovi knjiga. Zapravo se već hiljadu godina opcije smenjuju, Srbija je čas više bila okrenuta prema Zapadu, onda se opredeljivala za Istok. Čini mi se da je suština ovog problema u tome što svako od nas u sebi poseduje vrstu dvojne ličnosti. Većina od nas do podne misli jedno, a od podne nešto drugo. Tom našom prapostojbinom, iz koje smo došli, kao i genetikom, uslovljeni smo da previše razmišljamo srcem. Kada počnemo da razmišljamo glavom, onda smo više okrenuti prema Zapadu, i taj sudar duše i glave lomi se u svakome od nas. Kada počnemo da sabiramo koje su pozitivne strane ulaska u Evropu, onda je to nešto sasvim racionalno i svodi se na nekakvu matematiku. Dok razmišljamo o nečemu što je više iracionalno i blisko umetnosti, onda smo bliže i ruskoj literaturi, poeziji, filmu, predanju, ruskoj velikoj zemlji. Mi, zapravo, zbog takvog istorijskog položaja nemamo definisanog čoveka, i ne možemo precizno da kažemo: da, mi smo Evropa i mi smo Evropljani. Isto tako, činjenica je da je ta ista Evropa ovaj grad Beograd samo tokom 20. veka više od deset puta bombardovala. I onda kažemo: jeste, mi pripadamo Evropi, ali zašto su morali baš toliko da nas bombarduju, zašto ako smo deo Evrope? To je ona stara priča koja kaže da se onaj koga je zmija jednom ujela i guštera plaši.

Dali ste sjajnu dijagnozu srpskog mentaliteta, citati iz Vaših tekstova znaju se napamet. Koje su glavne odlike toga mentaliteta?

Naš mentalitet čudna je mešavina ljudi satkanih pre svega od velikog inata. Mislim da je to jedna od naših najkarakterističnijih osobina. Inat je inače reč nasleđena od Turaka i negde u svom korenu ima značenje otpora i bunta. Taj inat je nešto što nas je kroz istoriju poprilično koštalo. Inat, upornost ili tvrdoglavost. Međutim, upornost jeste vrlina ukoliko čovek krene pravim putem, ali ako krene pogrešnim putem, onda se zna gde će završiti.

Da li je taj inat doveo do toga da smo, kako ste rekli, najveći deo 20. veka proveli ratujući, i da li je moguće da se ubudućnosti to promeni?

Verujem da idemo prema jednom racionalnijem periodu, zato što se, hteli ne hteli, ipak uklapamo u velike ekonomske sisteme. Bez obzira na to ko će pobediti na izborima, ukoliko ne bude imao investicija, pozitivnih ulaganja i donacija, vladaće samo godinu dana. Šta će se desiti? Neizbežno potrošiće sve rezerve, to će izazvati revolt naroda, i već su negde oko Nove godine moguće demonstracije. Takva politička opcija vrlo brzo će završiti svoju vladavinu. Narod više ne veruje u prazne priče i obećanja, i ono u šta sam isto tako siguran, razgovarajući sa ljudima, građani Srbije postali su kroz ovo tragično sazrevanje mnogo ozbiljniji. Mislim da je sada teže prevariti većinu ljudi, a da oni to odmah ne prevedu na vrlo konkretnu stvar koja se zove ,,kako ja živim". U zavisnosti od toga ,,kako ja živim" biće ubuduće merena politika u Srbiji. Inače, ta konstatacija važi za sve birače, svuda u svetu, u ozbiljnim zemljama.

Na osnovu Vašeg diplomatskog iskustva, šta mislite, na koji način Srbija treba da se nametne Evropi?

Ljudi koji preuzmu odgovornost za život stanovnika jedne zemlje moraju da budu svesni da su njihovi lični stavovi nešto sasvim privatno, i da istog trenutka kada dobiju neku ozbiljnu vlast, u bilo kojem sektoru, moraju da prave kompromise. Mislim da je svaka vladavina mogućnost pronalaženja najboljih rešenja u datoj situaciji. Umetnik može da ima viziju sveta, koja nije sasvim realna, i koju će projektovati na filmu, pozorištu ili na slikarskom platnu. Političar mora da bude realan čovek i da kaže šta je u ovom trenutku najbolje za Srbiju. Takav stav ne podrazumeva ,,ono što ja želim", ili ,,što želi moja partija", već ono što je za Srbiju najbolje. Ako se političar pre svega postavi kao partijski čovek, onda je tu sa kompromisima kraj. Mislim da srpska diplomatija u narednom periodu pre svega treba da, uz već usaglašeni stav o tome da nikada ne treba priznati nezavisno Kosovo i Metohiju, ima zadatak da uspostavi što je moguće bolje odnose sa svetom. Jer, bez toga, sve ove ostale priče su uzaludne.

Kako da priču Vašeg dramskog teksta ,,Sveti Georgije ubiva aždahu", kao i novog istoimenog filma, smestimo u kontekst našeg vremena i našeg života?

Taj tekst je nastao na osnovu istinite priče o našim čuvenim podelama i razmiricama, koje su se dešavale uoči Prvog svetskog rata, i koje su kulminirale tokom Cerske bitke. Zapravo, ta priča je na svoj način zanimljiva, jer smo u ovom trenutku, nekim čudom, opet, kao kada smo snimali ,,Andergraund", došli u poziciju da imamo vrlo suprotstavljene stavove u odnosu na Zapad. I da su naše reke ponovo granice, ili potencijalne granice. Priča je locirana u jednom selu pokraj Save, koja je u to vreme bila granica između Srbije i Austrougarske. Danas možemo simbolično reći da je Sava, u svom gornjem toku, opet granica između Srbije i, ne Austrougarske, već Evropske unije. Reke su opet postale međe, i mostovi koji se grade još uvek su zatvoreni, putevi su zatvoreni, i imamo osećanje opsadnog stanja. Ako je nešto zajedničko sa našom stvarnošću u toj temi i priči, to je jedna vrsta Srbije kao izolovane zemlje.

Mjuzikl ,,Maratonci trče počasni krug" kreće u Pozorištu na Terazijama. To je inače bila Vaša prva premijera u Ateljeu 212. Može li on u toj formi da ponovi uspeh istoimene predstave i filmske adaptacije?

Ako pogledate istoriju mjuzikla, većina je rađena na osnovu romana ili drama, kao libreta. Ako se sve bude srećno sklopilo, muzika, gluma i igra, može to da bude zanimljiva predstava koja će komunicirati i sa pozorišnom predstavom, i sa filmom. Jer Kokan Mladenović u koncepciji predstave ,,ne beži" ni od stare postavke pozorišne predstave, niti od filma. Naprotiv. Namerno je pokušavao da citira neke delove. Nadam se da će to biti jedna izuzetno gledana predstava.

Marina Vulićević