Historie i posle nje

[ridiculus]

Većini čitaoca naziv teme neće mnogo značiti, ali iako je u pitanju manga, ovo je ... drugačije, zato i pravim zaseban topik.
Kada sam naručio prvi put mange iz Japana (preko Amerike, doduše), negde sredinom 2005. godine, pošiljka se sastojala od 7 tankoubona, prvih tomova sledećih serija: Doraemon (dečje, ali simpatično, uzeh radi učenja jezika), Black Jack, Dr. Slump (za sve generacije, genijalno, Toriyama at his best), Berserk, Monster, Pluto i Historie. Ovo poslednje nisam poznavao, uzeo sam po preporuci Matta Thorna. Čitao sam Parasyte, doduše, i to mi je bila i ostala jedna od najboljih mangi, ali čitao sam priličan broj autora koji su se proslavili jednim delom, a onda ništa. Ali na kraju mi je postala najdraža od nabrojanih, čak i u onoliko jakoj konkurenciji. Ne nužno i najbolja, pošto je izbor bio prilično raznovrstan. Zaista je teško ozbiljno, dramsko delo porediti sa Dr. Slumpom, kolekcijom svih mogućih besmislica  izniklih iz uma Akire Toriyame. A početak Berserka je ujedno i slabiji deo te serije. Historie ima sličnu strukturu: posle uvodnog dela, radnja se prebacuje u prošlost i objašnjava se kako su se likovi našli tu gde smo ih zatekli na početku. Neke scene borbe, pogotovo sa strelcima, takođe mi vuku na Berserka. I tu se sva sličnost završava.
Jer ono što Historie radi je neobično već u samoj postavci: jedna moguća interpretacija nekih ključnih događaja u istoriji zapadne civilizacije. Iako i sam Berserk ima za pozornicu jedno pseudo-evropsko-srednjovekovno društvo, a i Vinland Saga, koja izlazi u istom časopisu kao i Historie (Afternoon), ima za podlogu Vikinge i njihove ratove, nijedno od tih dela nema tako snažno istorijsko uporište. Mislim, postoji doza japanizacije u svemu tome, naravno, kao što i u holivudskim istorijskim spektaklima 50-tih i 60-tih nećemo naći autentično ljudsko ponašanje iz doba egipatske ili rimske vladavine, ali taj deo mi je razumljiv. Svako doba ima svoje tumačenje, svoje učitavanje kulturnih normi. Historie je autentična u istorijskom smislu, a tamo gde istorija ćuti, Iwaaki je slobodan da kaže šta želi.
Rečeno je da je autor dugo planirao ovo delo, još pre nekih 20 i više godina. Glavni lik je Eumen iz Kardije, budući sekretar i general Aleksandra Makedonskog. Njegova mladost je misterija za istoriju i početak priče nas vodi u opisivanje iste, posle kratke postavke pozornice i nekih od glavnih likova: Aristotela, Filipa II Makedonskog, misteriozne Persijanke Barsine. Eumen nije tipičan heroj, više je sklon svom omiljenom grčkom junaku, Odiseju. Ilijada, Herodot, Ksenofon, poreklo kavijara, grčke novčane jedinice, teorija o okruglom obliku Zemlje, sve je to upleteno u osnovno tkivo priče, nikad ne izgledajući out of place. Podsetio sam se Otkrića sveta u stripu, ako ih se neko seća ovde. Prvi svezak ima priču o Makedonskom, što mi je kao klincu bilo najzanimljivije. Naravno, način pripovedanja i dramski elementi čine to poređenje smešnim, ali po skali ne znam ništa sličnije. Jugurta možda, ali čitao sam ga davno, a i Historie nekako uspeva da i mnogo manjim događajima da mnogo veći civilizacijski značaj. Što me dovodi do nekih zapažanja o prirodi medija.
Tek čitajući ovo (nažalost   ) shvatio sam koliko je svako shematsko prikazivanje sastavni deo stripovskog izražavanja, pre nego nekog drugog. Strip ima određenu dozu slobode u manipulaciji prostorom, koja mu dozvoljava da koristi mape i skice mnogo prirodnije nego što bi mogla književnost ili film, kojima su to u biti strani, statički elementi. Ne da se oni zaista mnogo koriste u stripovima. Većina stripova danas zaista shvata prostor kadra naturalistički, trodimenzionalno, kao mimiku realnog prostora. Ili drugi problem koji mi se javio: da li je zaista ono što zovemo "filmskim" pristupom crtanju i montaži kod stripova to, dakle, da li se svaki oblik vizuelne naracije (sa minimalnom upotrebom teksta) može smatrati "filmičnim"? Zašto onda nijedno delo Iwaakijevo nije ikada ekranizovano ili bar animirano? Neko će reći da je to slučajnost, da više ima veze sa stanjem stvari na japanskom tržištu, nego sa nekom internom nekompatibilnošću, ali tu se previđa sledeće:
1. Prilično su retke mange sa kojima to nije slučaj; znam da lokalni (i drugi) filmofili jako cene moderni talas japanskog filma, ali meni je to uvek bila i ostala misterija. Japanska kinematografija robuje mangama, koristeći čak i sličan način izražavanja. Svi bitni japanski režiseri su došli iz vremena kada mange nisu bile svemoćne: Kurosawa, Ozu, Fukasaku, itd. U mangama ima daleko luđih likova nego što je Miike. Isti je slučaj sa animacijom. Ja sam, kao i većina, krenuo odatle, jer je to bilo najpristupačnije, ali, sem časnih izuzetaka, i japanska animacija robuje mangama. Izuzeci su, pre svih, Miyazaki i studio Ghibli, pa malo Otomo (u tehničkom smislu), Satoshi Kon, rani Gainax i nešto od Oshija (Ghosts in the Shell   ). Znači, Miyazaki, čovek koji je radio u oba medija i zna koja je razlika između ograničenosti vremenom i ograničenosti prostorom. Ja sam poredio način funkcionisanja industrije sa televizijskim modelom, u smislu raznovrsnosti i u smislu serijalizacije, tj. građenja priče kroz cliffhanger-e, da bi se zadržao interes čitaoca sledeće nedelje ili meseca. To ima dobrih strana koliko i loših, ali da ne dužim više u tom smeru. Ako manga robuje nečemu, to je komercijalizacija, ne film. Iako mnogi autori sanjaju o tome da budu režiseri. Iako neki i jesu, ili su bili: Takashi Ishii, Hideshi Hino, mnogi od gore nabrojanih. Sam filmski pristup u mangama se javio, prema opštem znanju, još 1947. godine kada je Tezuka izdao Novo ostrvo s blagom, a prema drugima, čak i pre rata, ali, svejedno, od tada je prošlo 60+ godina, valjda se nešto promenilo.
No, k'o što rekoh, praktično svaka popularnija manga (a tu spadaju i Iwaakijeva dela) ima svoju adaptaciju (tu ne spadaju), često daleko ispod nivoa originala.
2. Iwaaki ima neke od najupečatljivijih scena vizuelne naracije ikada u stripu, ne samo mangama (primer: Haronovo sećanje iz Historie, 3. knjiga, poglavlje Odlazak). Crtež sam po sebi nije Iwaakijeva jača strana, i iako su pozadine ponekad detaljne (pogotovo u Historiji na tablama koje zauzimaju dve stranice), likovi su mnogo više nalik skicama (iako savršeno prepoznatljivi). Zato preporučujem ova dela samo ljubiteljima dobrih priča, recimo onima koji misle da je Sandman odličan strip (iako nema sličnosti u stilu, Sandman je lirski i pun metafora, Historie je epska i puna dramatike). No, odabir šta i kako će da crta, to je druga priča. Zašto onda nema filma (recimo, Tanabata no Kuni, 4 sveske, idealna dužina), pa makar i lošeg? Da li postoji nešto u samom načinu kompozicije što čini adaptaciju problematičnom? Ne, svi kadrovi su pravougli u ovom slučaju. Nisam hteo da dodatno otežavam. Imam neke slutnje, ali nisam ih još precizno artikulisao i zahtevaju dosta vremena i objašnjenja, pa ću dopuniti ovih dana, kad stignem. Ja i nisam neki poznavalac filma, ima ovde mnogo boljih, ali generalno što više gledam ili čitam, sve sam ubeđeniji u ispravnost ovih mojih sumnji. U međuvremenu, ako neko ima ikakve ideje ili se jednostavno apsolutno, neporecivo, potpuno i bezuslovno ne slaže (Alex?), slobodno neka se javi. Nisam dugo ništa postovao, pa, evo, da nadoknadim.
I, da, nije Ahil (ili Leonida) idealni model arhijunaka zapadne civilizacije, iako bi nas marketing uveravao u suprotno (a i meni je 300 jedna od omiljenih grafičkih novela). Ili, da budem precizniji, ne znam za ideal, ali u praksi je oduvek umovima vladao neko drugi. Odisej.
P.S.http://kotonoha.monkey-pirate.com/ongoing-series/Historie/

[ridiculus]

Samo da pojasnim sam sebe: svako delo je moguće prilagoditi drugom mediju (čak i video-igre   ), ali postupak zahteva često reinterpretaciju materijala, tj. kreativne ljude. Ovde sam mislio na nepostojanje direktne manga-u-film adaptacije, ili slično, pošto su, eto, mange po svojoj prirodi sinematične i proces bi trebao biti lak. Međutim, nije, jer je i moja poenta da u "filmskim" postupcima koji se koriste u japanskom stripu ima mnogo toga što nije lako prevodljivo u film.