Soul Calibur IV

[ridiculus]

Malo sam igrao ovih dana Virtua Fighter 3 za Dreamcast. Vreme je bilo MNOGO blaže prema Soul Caliburu, koji još uvek izgleda solidno, i, čak, prema Dead or Alive 2. Modeli su prilično grubi za današnje pojmove. Ali zato mehanika! Intuitivniji od ostalih 3D fajtera, 4. taster je rezervisan za izmicanje u stranu, što znatno utiče na taktiku. Razlike u visini položaja na kom se borac nalazi takođe utiču na borbu. Drugo, ova igra je dosta teža od drugih i u arkadnom modu. Novajlije će imati problema već na drugom-trećem nivou.

[Meho Krljic]

Igra za pocetnika u 2d borilackim igrama?

Prvo mi pada na pamet Street Fighter Zero, a onda King of Fighters od 98 nadalje.

Da ne bude zabune, Street Fighter Zero je isto što i Street Fighter Alpha koga sam ja preporučio, samo japansko ime za istu igru.

Malo sam igrao ovih dana Virtua Fighter 3 za Dreamcast. Vreme je bilo MNOGO blaže prema Soul Caliburu, koji još uvek izgleda solidno, i, čak, prema Dead or Alive 2. Modeli su prilično grubi za današnje pojmove. Ali zato mehanika! Intuitivniji od ostalih 3D fajtera, 4. taster je rezervisan za izmicanje u stranu, što znatno utiče na taktiku. Razlike u visini položaja na kom se borac nalazi takođe utiču na borbu. Drugo, ova igra je dosta teža od drugih i u arkadnom modu. Novajlije će imati problema već na drugom-trećem nivou.

Ha. Isto važi i za VF4. Tek u petici sam imao utisak da mogu da buttonmashujem negde do petog nivoa. Nije lako.

[ridiculus]

Trebalo bi, kada dođem kući danas, da pogledam neke snimke kako Bunbunmaru i Ikebukuro Raxel, najbolji svetski igrači, igraju VF i Fighting Vipers. Postoji šansa da mi to ubije dalju volju za igranjem, ali šta ću, jače je od mene.

[Meho Krljic]

   

Meni to ne ubija volju za igranjem ali me podseća koliko sam jadan. Mislim, ultimativno, ja ipak igram da se zabavm, ali ne može čovek a da ne oseti strahopoštovanje kada vidi šta rade majstori.

[Meho Krljic]

Na primer ovo:

http://youtube.com/watch?v=KS7hkwbKmBM

Polufinale turnira u SF Evolution 2004 godine u Tokiju. Daigo Umehara (The Beast) protiv Justina Wonga. Daigo igra kao Ken a Wong kao Chun Li.

Daigo je povratnik na scenu, bivši šampion koji se povukao pa vratio: Wong je novi mladi šampion poznat po nespektakularnom, ziheraškom igranju. Daigo je pri kraju meča ostavljen sa toliko malo zdravlja da će ga malo jači udarac sravniti sa zemljom. Wong onda uključuje super kombo kojim želi da ga potpuno porazi, ponizi i da se razmeće (što je za njega nekarakteristično). Daigo blokira svaki od ovih udaraca (zapravo ih parira, pogledajte koliko tech bonusa dobija) i onda nokautira Wonga time što pokreće i sopstveni super kombo.

Ovo je naprosto neverovatno. Svaki put kad gledam pomislim da Daigo ima neurone koji rade brže nego naši neuroni. Da ne pominjem da uspeva da svoje akcije izvede unutar prozora od možda 2-3 frejma, što je nužno da bi iz defanzive cancelovao recovery time i ušao prvo u napad a onda u super kombo. Zastrašujuće.

[ridiculus]

Meni to ne ubija volju za igranjem ali me podseća koliko sam jadan. Mislim, ultimativno, ja ipak igram da se zabavm, ali ne može čovek a da ne oseti strahopoštovanje kada vidi šta rade majstori.

Dobro, ona moja izjava je bila hiperbola. I ja takođe igram iz zabave, ali kako je Virtua Fighter serija koju usavršavaš sam sa sobom da bi onda izašao u "javnost" i pokazao šta znaš, moraću da odagnam bilo kakve ambicije. : )

[ridiculus]

Inače, igram još i FF Tactics Advance, na kašicicu, doduše. Želim ponovo da pređem tri taktičke igre po težini: prvo to, pa FF Tactics, pa Tactics Ogre. Tamo negde do proleća.

Otvoriću poseban topik o strategijama i taktičkim igrama kada dođem kući (a može i neko drugi, ako ima šta da kaže).

[Meho Krljic]

Neće ti biti lako.

Ja taktički topik sigurno neću otvarati jer sam tu prilična neznalica. Ali ću se možda u njemu razmetati neznanjem!!!

[ridiculus]

Nisam ni ja neki "stručnjak", ali ako sam išta igrao na PC-ju to su strategije/simulacije (Dungeon Keeper, Warhammer, Homeworld, Heroes of Might and Magic, Age of Wonders, Startopia, Black and White, Warcraft, Total War, itd.) Odoh sad da napravim topik.  

[ridiculus]

Evo ga rivju za Street Fighter-a 4 u novom broju Edge-a:

It's been a while, but they're back. Actually, it's been more than a while: it's been a good 17 years since Street Fighter II, and nine years since Street Fighter III. In that time the 2D fighter has been somewhat marginalised, and players' expectations have changed. In this context it's a minor miracle that Yoshinori Ono and his team have not only stuck to a clear vision of how to take the series forward in 2D, but that Capcom has been able to excite people about it to such a degree.

Does it deliver? Does it ever. Visually, Street Fighter IV is the pinnacle of videogame reimaginings. Every original combatant is instantly recognisable, but the new level of detail has been used to characterise both appearance and fighting technique in exceptional style. Chun-Li is the embodiment of beauty and grace; her hands constantly move, and each change of stance brings a wholly different posture, while her moveset is composed of tight flourishes and flowing agility. She's instantly recognisable as an update, yes, but after a few minutes it's clear that this is without a shred of doubt the definitive version of the character. The game runs at a flawless 60fps and the animation and facial expressions are peerless: fighters follow each other's movements, change stance as they move, and when a super attack is unleashed a temporary 3D camera change shows the (literally) eye-popping fear of your opponent in a welcome comic touch.

It's when you get your hands on the joystick, however, that it becomes clear just how special SFIV is. The new angle it has brought to the series is simple, but very surprising, making the depths of the fighting game accessible to almost all players. Everyone can admire the videos of SFIII that show 15 parries in a row, or unbroken Yun combos that decimate opponents' health bars, or counter-counter supers. Very few can replicate them. SFIII, and to a lesser extent SFII, are ultimately the preserve of a tiny proportion of their total players – the frame-manipulating and combination-memorising junkies. There's nothing necessarily wrong with that – it is, after all, why these games are still played competitively and analysed in such detail – but there is something wrong with the fact that the vast majority of players' tactics outside of this circle consist of little more than jumping kick then sweep.

SFIV addresses this in three ways. First, the frame windows for combination attacks have been greatly increased, making it much easier to pull off short two- and three-hit attacks. Street Fighter Alpha tried something similar, of course, and was slightly too generous with its allowances for chain combinations – here, it's balanced perfectly, to the point that a string of specific moves will work where simple button-mashing won't. It's in combination with the second major change that this comes to the fore, however: special moves are now much easier to pull off. The inputs are the same as ever, but SFIV is generous in its interpretation of your intentions, and much less fiddly.

It's impossible to overstate what a change this is for the series, and the fighting game in general. Street Fighter is now more about planning your attacks and responding to your opponent rather than worrying about whether you can physically accomplish what you want to. Never been able to pull off an EX spinning piledriver? You will now. Allied to the increased ease of combination attacks, it puts seriously damaging strings of moves within the reach of the average player and places the tactical depth that is the real genius of the series firmly within reach of all, rather than just the elite.

If that was all that SFIV had added to the series, it could take its place as one of the finest fighting games ever made. But it goes even one step further with its focus attacks. Each character has one, and they're all triggered by holding medium punch and kick together: this begins charging an unblockable attack that has several levels of utility. For the first split-second of charging your character is able to absorb one attack; this is followed by a short period of vulnerability; this is followed by a white flash which indicates both that the attack has increased in power and that one attack can still be absorbed; finally, the move is unleashed at its most powerful (although it can be loosed at any time by releasing the buttons). This all takes place within around two to three seconds.

The name is apposite: if you're facing a flurry of attacks from an aggressive opponent, a clear-headed focus attack will instantly turn the tables and put you back on the offensive. The timing is as generous as that of the combinations and thus makes it a much more useful tool than the parries of SFIII, while its vulnerability (two attacks will knock your character out of focus) means it can't be used with impunity. It instantly becomes a key part of your arsenal and adds a dynamic that previously only existed in rarefied form.

These three changes to the combat system fundamentally change the way the game will be played by the majority. It's almost like an open-access policy has came into force at the 2D fighters' club. Naturally, gifted players will work out their own way to play the game and maximise the allowance the game makes for focus-cancelling, extremely fast cross-up play (Blanka has a new hopping move that will be terrifying in the right hands) and the swift transitions between attack and defence.

For everyone else, Street Fighter is now as much a strategy game as it is a fighting game, a brilliantly orchestrated exchange between two players that concentrates on expression rather than limited movesets. It would be foolish to make comparisons between three games that will continue to be argued over and played in tandem with each other for years to come, but one thing can be said unequivocally. Street Fighter IV is not only the finest 2D fighter since... well, since Street Fighter III, but it's a triumphant demonstration that classic mechanics can be updated and reimagined in the current videogame climate. It's every bit the equal of its older brothers, and in conceptual terms is perhaps even beyond them in the way it caters for players of all abilities. This is, without doubt, a masterpiece of the genre.

9/10

Jebote, ocena 9! Treba uzeti u obzir da Edge ne daje standardne ocene i prosek je negde oko 6, mislim. A 9 su dobili Metroid Prime i Resident Evil 4 (za GameCube) i takve igre.

[Meho Krljic]

Mislim da sam malčice pustio u bokserice posle čitanja ovog prikaza.

Jebote, konačno će i ljudi sa nultom koordinacijom pokreta i refleksima mrtvog konja poput mene moći da izvuku special move ili super combo kad hoće a ne u jednom od pet ili deset pokušaja.

Da sam elitni hardcore igrač možda bih za trenutak prezrivo šmrknuo što će sad i n00bovi dobiti priliku da bez mnogo napora rade super komboe i string brejkere, ali već sledećeg momenta bih shvatio da, ako ove stvari sad mogu da rade početnici, ko zna šta onda sa ovim mogu da rade ozbiljni igrači. Čak zapravo razmišljam da li će sa povećanjem prozora za canceling i izvođenje special i super komboa balans još više da se naruši jer će sad vrhunski igrači vezivati jedan za drugim tri speciala, dva EX i jedan super kombo i nokautirati protivnika pre nego što on uopšte uspe da stane u blok... Ha. Mada, ako je verovati revieweru, baš ovo bi trebalo da bude neizvodljivo. Ali videćemo kad igra stigne u naše krajeve.

NA kojoj platformi je ovo recenzirano? Arkadni automat ili neka od kućnih konzola? Moj problem sa igranjem ove igre na 360ici je, naravno što je njen D-pad očajan, pa ozbiljno razmišljam o kupovini nekog propisnog arcade sticka... Ono je spominjao mogućnost nekog bundlea gde bi uz igru dolazio i dedicated gamepad i to će možda da mi bude i meta kupovine...

[ridiculus]

Ne znam na kojoj je platformi. U časopisu uvek piše, ali rivju je stavljen na njihov sajt ovih dana i to nije rečeno u njemu. Pogledaću kad dođem kući, pošto obično negde imaju listu rivjua iz novog broja.

[Meho Krljic]

Čekaćemo sa zapetim erekcijama!!!

[ridiculus]

Tekst se odnosi na arkadnu verziju. Kada bolje razmislim, moglo se pretpostaviti. Konzolske varijante uvek imaju neke dodatke + druge modove.

Takođe na sajtu, rivju 2D fajtera Battle Fantasia od Arc System Works-a: http://www.edge-online.com/magazine/review-battle-fantasia

[Meho Krljic]

Zaključio sam i ja da je arkadna verzija jer ima link za tu sekciju sajta pored prikaza.

Ovo drugo pročitaćemo kad se vratimo sa večerašnjeg death metal događaja...

[Meho Krljic]

Ovaj Ridiculus otkad je dobio kompletnu biblioteku SNES ROMova, nema ga da se pojavi na Internetu. Verovatno je zaseo da igra Ogre Battle i ne ustaje od kompjutera.

Ili to, ili mu je prisustvovanje skupštini LK ogadilo svaku ideju o kontaktu sa ljudima, makar i preko Interneta.  

[ridiculus]

Ha, tek sam sad video tvoj post! Ali, ja sam ti od onih geek-ova koji su osetljiviji na igre nego na ljude, tako da ti je prva pretpostavka tačna. : )

[Meho Krljic]

Neka, neka, igraj se ti kad mi već ne možemo.  

[Meho Krljic]

Evo malo novosti iz sveta brawlera.

Ali prvo, pojavio se još jedan ozbiljan argument za moju buduću kupovinu Playstation 3, naime, izašla je Disgaea 3. Po prvim prikazima reklo bi se da je igra mogla sasvim komforno da bude odrađena i na Playstation 2, proklet bio i Sony i Nippon Ichi, no, takođe, reklo bi se da imamo posla sa klasičnim uberkompleksnim Disgaea gejmplejem koji je još zakomplikovan novim GeoBlock sistemom... Evo, lepo me svrbi da odem u penziju, kupim PS3 i zaronim u ovo... Doduše, to nije opcija, tako da ću za sada da se snađem sa DS verzijom koja samo što nije izašla na 'našem' jeziku...

A sad: novi primer kako su zapadni brawleri po pravilu inferiorni u odnosu na japanske.  

Star Wars The Force Unleashed je velika LucasArtsova igra za ovu godinu. Ne samo igra, već i LEGO i Hasbro linije, strip itd. itd. U eri smo kada igre nisu same sebi dovoljne, čak ni kad se oslanjaju na licencu koja je takoreći najjača licenca u svetu popularne kulture, pa onda sve ovo ovako nekako i mora da ide.

Dobre vesti su da je ovo prva igra posle mnogo godina iza koje je LucasArts ozbiljno zalegao, tako da je priču oficijelno grinlajtovao (i neke delove sugerisao) lično Đorđe i priča će svakom Star Wars buffu biti vrlo zanimljiva. Smeštena između epizoda III i IV ona prikazuje Dartha Vadera kako uzgaja svog učenika u najvećoj tajnosti. Učenik je sin Džedaja koga Vader ubija u prvoj misji igre, veoma je sposoban u smislu korišćenja sile i Vaderu služi kao ultratajni asasin koga ovaj šalje širom galaksije da likvidira preostale džedaje, sa ciljem da u perspektivi bude Vaderov adut u rukavu kad se konačno odluči da krene na samog Imperatora Palpatina.

Pošto igrač igra u ulozi samog učenika, ovo praktično znači da u misijama imate nalog da pobijete SVE što mrda: pobunjenike, stormtrupere, žene, decu, kerove, SVE koji bi mogli da vas kasnije identifikuju. Vader hoće ne plausible nego ultimate deniability, a to se postiže samo metodičnim genocidom.

E, sad, što se tiče priče, alal vera. Art direction je takođe mestimično izvanredan, pogotovo na mestima već poznatim iz filmova i ovo povremeno zna da bude vizuelno jako lepo iskustvo, mada povremeno zna da padne i na Playstation 2 nivo... Ovde pričam o Xbox 360 verziji, da ne bude zabune. Takođe, ne znam da li je neko iz starog Silikon Knights radio na vizuelnom dizajnu ove igre ali sam tokom prethodnih par dana kad sam je igrao imao neprestane jake flešbekove na Soul Reaver, naprosto, animacije i dizajn nivoa su me stalno vraćale ovom (pra)starom hitu...

Međutim, što se tiče gejmpleja.. Jebiga, nisu baš džabe krečili, ali.... Da kažem to ovako: u godini u kojoj su izašli novi nastavci Devil May Cry, Ninja Gaiden i God of War (jedini zapadni brawler koji barem može da se poredi sa japanskim po dubini i kvalitetu), The Force Unleashed naprosto deluje drugorazredno.

Da ne bude zabune, developeri su se trudili + je u tehnologiju ispod haube spucano brutalno mnogo novca. TFU koristi Euphoria endžin za animaciju svojih likova što podrazumeva mnogo 'čovekolikije' ponašanje AI-ja, koji je svesniji svog okruženja nego ranije i reaguje relativno 'prirodno' na dešavanja u igri. U teoriji, Stormtrooperi pokušavaju da se uhvate za inventar kada ih odbacite force pushom itd.... Naravno, ovaj endžin je već korišćen u GTA IV i moram da primetim da je tamo bio daleko ubedljiviji. Najviše što mogu da kažem za TFU je da su ragdoll animacije zaista lepe.

Pored Euphorie, tu je i stari dobri Havok endžin koji se bavi fizikom čvrstih tela i ovde je to prilično spektakularno odrađeno. Iskombinovano sa digital molecule matter tehnologijom, koja obezbeđuje da se drvo ponaša kao drvo, staklo kao staklo a metal kao metal, to znači da stvari pucaju i raspadaju se na različite i dosta ubedljive načine. U igri koja se zasniva na dramatičnim oslobađanjima ogromnih sila, ovo je dosta bitan element.

Međutim, sve je to, u krajnjoj liniji šminka. Sama srž igre, sam gejmplej je decidno nezadovoljavajući iako ne decidno loš ili potpuno nezabavan.

Pretpostavljam da dosta vas koji ovo čitate, kao i ja, imate prijatne uspomene na Jedi Knight igre. Zaista, čak su i Ravenova dva nastavka (Jedi Outcast i Jedi Academy) bile odlične igre sa zaista dobro urađenim borbenim sistemima i funkcionalnom kombinacijom korišćenja svetlosne sablje i raznih force moći. TFU nije prirodan nastavak ovih igara već više pokušaj da se emulira God of War gejmplej, ali sa većim naglaskom na sili nego na bliskoj borbi.

Zaista, ova igra se ne zove džabe The Force Unleashed: rani trejleri za nju su prikazivali učenika kako koristi force pull da dovuče star destroyer iz orbite na planetu, što je naravno preterano, sasvim inkonzistentno sa filmovima i, naravno da je svakome ko ga je video besno otvorilo apetit.

Tako da je i borba u igri dizajnirana tako da igrač MNOGO koristi silu a sablju maltene samo kad mora. Force push je prisutan od samog početka, force grip se dobija skoro odmah i već na svojim najnižim nivoima, ove dve moći su dovoljno jake da bacaju stormtroopere unaokolo tako da ovi neretko i ginu od udara u zidove, da lome metalna vrata i da metalne predmete veličine automobila bacaju kao projektile.

LucasArts je usvojio sada već standardnu mehaniku skupljanja poena kroz borbu, koji se kasnije konvertuju u nove borilačke tehnike. Igra tvrdi da dodeljuje više poena za borbu izvedenu sa više stila, slično Capcomovim igrama, ali se, za razliku od Capcomovih igara, ovde stvari dešavaju ispod haube pa niste sigurni šta se podrazumeva pod ovim 'sa više stila'. Bilo kako bilo, ovi poeni se daju konvertovati u nove komboe za sablju ili više nivoe korišćenja sile itd. Nešto slično imali smo u prvom Jedi Knightu i kasnije (mada uprošćeno) u Jedi Academy, što treba pozdraviti jer znači da igrač može da bira kako će da kastomizuje svog avatara u zavisnosti od stila borbe koji preferira.

Takođe, igra omogućava interesantne komboe u kojima se kombinuju sablja i sila, recimo sith blast gde posle dva udarca sabljom učenik sablju 'impregnira' elektricitetom pa izvede još jedan veoma snažan udarac. Kombinovanje sablje i elektriciteta ili sablje i force pusha ili već neke dve druge stvari je zanimljivo i neretko spektakularno.

Ali, avaj, igra posrće na nekoliko stvari:

Dizajn nivoa je nikakav. Sećam se da je Raven svojevremeno dobio puno kritika na račun dizajna nivoa u Jedi Outcast i (posebno) Jedi Academy, ali TFU je par stepenika ispod. Ovi nivoi su, uprkos svojim vizuelnim kvalitetima u osnovi hodnici koji nisu ni za milimetar iznad onoga što smo pre deset  kusur godina imali u MDK ili bilo kojoj sličnoj igri.

Ovo bi mogo da se nadomesti kvalitetnom borbom (uostalom, Ninja Gaiden se baš nije mogao pohvaliti imaginativnim dizajnom nivoa pa mi to nije smetalo), ali... Borba je, ultimativno jako plitka. Delom zato što je AI protivnika nikakav. Jedi Knight igre su, istina, u akciju ubacivale dosta stormtroopera koji su bili čisto topovsko meso ali su imale i dosta odličnih duela sa kojekakvim dark jedi i reborn i inim protivnicima koji su zahtevali da primenite svo svoje mačevalačko i force znanje. TFU nažalost daje gomile stormtroopera i sličnih trutova, plus nekakve mačevoce raznih boja koji svi ponavljaju istih par poteza. U većini situacija, skoro je nemoguće poginuti jer sa svakim ubijenim protivnikom dobijate nešto zdravlja natrag. Tako da se igra dovija time što na vas baca gomile neprijatelja, da kvantitetom nadomesti kvalitet. Ali naravno, rezultat je da borba ima više prirodu jednog umereno dosadnog zadatka koji treba obaviti, umesto da bude zabavna.

E, a onda dolaze bossfightovi koji su naravo malo veći izazov. Pre svega jer ovde nemate čime da obnovite zdravlje tokom borbe, a onda i zato što bossovi imaju genralno bolji AI i daleko više borbenih tehnika od prosečnog lika u igri. Nažalost, ovde se ispoljava druga velika mana ove igre a to je da je borbeni sistem naprosto nedovoljno popeglan. Komboi mogu da se izvode ali najčešće se ne isplate jer im je lead time i recovery time toliko veliki da ste predugo izloženi protivnapadu, pogotovo što detekcija kontakta deluje nesavršeno pa i udarci za koje je čovek siguran da će pogoditi - promašuju. I uopšte, igra ima užasno veliki recovery time za gomilu animacija tako da ste potpuno onemogućeni da koristite sablju, silu i blokove na neki napredniji način: igra insistira na već postojećim komboima a odsustvo bilo kave cancel mogućnosti znači da se ostale kombinacije koje čovek može da smisli svode na spamovanje jednostavnih udaraca ili nekakvih one-two stringova koji, da stvari budu tužnije uglavnom odrade posao. Na primer, bosa u trećoj misiji je lako poraziti samo kombinovanjem force lightning-force push poteza, i bilo je poražavajuće kada sam shvatio da svi moji lepo osmišljeni taktički napadi ne vrede da se izvode bilo zato što predug recovery između različitih animacija znači da ne mogu da ih spojim u kombo, bilo zato što je protivnik telepatski znao šta ću da uradim i blokirao sve. Naprosto, ovo je pravi primer kako u osnovi solidan borbeni sistem biva skoro neupotrebljiv jer developer nije imao dovoljno iskustva i znanja da ga izbrusi do tačke funkcionalnosti.

Na sve ovo na kraju dolaze QTE - quick time events kojima se završava SVAKI bossfight i od čega mi je prilično muka. Za divno čudo, God of War QTE me nisu specijalno nervirali, a ovi u TFU me izuzetno nerviraju. Igra redovno, kad zdravlje bossa svedete na određenu meru ulazi u pripremljen set animacija sa promptovima koje vam daje na ekranu i koje morate ispratiti da biste ispunili uslov za pobedu. Promašite dugme i igra vas kažnjava oduzimanjem zdravlja. Ako slučajno budete toliko uspešni u samoj borbi da boss pogine pre nego što se trigeruje QTE (na primer bacanjem u provaliju), igra će računati da ste poraženi i vratiti vas na poslednji checkpoint (!!!).

Dakle, QTE su jako problematičan element ove igre i čak i da me ne nerviraju na filozofskom nivou (umesto veštine koju ste gradili igranjem, od vas traže samo brzinu reagovanja), loše su implementirani i jako iritantni.

Zaključak? TFU je daleko od statusa bilo kakvog klasika i mada sam siguran da će igra prijati ljudima koji žele jednom u životu da igraju kao amoralni sith lord i da jure unaokolo raznoseći stvari na komade korišćenjem force pusha, kao i da će svaki star wars fan želeti da je odigra zbog priče, ovo je ipak znatno slabija igra od svih gore pobrojanih.

Evo malo priče o igri zajedno sa scenama iz igre, tek da vidite koliko to spektakularno izgleda:

http://www.youtube.com/watch?v=IwVpZGgWdWk



A u međuvremenu sam skinuo i novi brawler za Playstation 2, nastavak interesantnog naslova Yakuza od pre par godina, koji se zove prosto Yakuza 2, bez podnaslova.

Yakuza je bila interesantna igra jer je imala solidan, ne preterano kompleksan ali brutalan borbeni sistem, dizajn igre koji je bio neka skromnija vrsta GTA (ne baš sandbox - više mogućnost da čovek bira redosled aktivnosti koje će izvoditi) a sve to umotano u vrlo ozbiljnu priču skoro na nivou dobrih Yakuza filmova.

Yakuza 2 sam odigrao samo početak pa ne smem da tvrdim da li je bolja od prve igre, ali za sada mogu da kažem da priča deluje jednako ozbiljno napisano i režirano i da je borba na samom početku vrlo slična originalu. Dakle, mnogo udaranja rukama i nogama, jednostavni komboi, korišćenje okruženja kao oružja, plus brutalni finish potezi. Javiću detalje kad malo dalje prodrem u samu igru a do tada evo kako sve to izgleda:

http://www.youtube.com/watch?v=SLJntTLbb6M

[ridiculus]

Kada si spomenuo Silicon Knights, da kažem da ću na topiku o hororu ovih dana da opišem njihovu igru Eternal Darkness, koja ima nekih problema u dizajnu, ali i neke genijalne ideje. Prvo je bila pravljena za N64, pa je odložena za GameCube.

[Meho Krljic]

Da, bila je na listi onih 13 najhorora koju sam posle treširao.

[ridiculus]

Melty Blood Actress Again je izašao danas za arkade u Japanu. Zvanični nastavak za Melty Blood Act Cadenza-u koju je Meho pominjao na nekoj stranici ispred. Kao i prvi deo, i nastavak je rađen na Naomi arhitekturi, što je, praktično, Dreamcast.



Japanski sajt: http://www.e56.info/mbaa/index.html.

[Meho Krljic]

Držim fige da i ovo portuju na PC. Mada imam utisak da su za to male šanse... Nije mi baš najjasnije zašto ne urade port za neku konzolu. PS2 mi deluje kao prirodan izbor jer igra je tehnički taman za taj hardver a i njena low-profile 2D prezentacija bi došla baš gde treba.

[Meho Krljic]

Igrap sam ovih dana još malo The Force Unleashed i utisci su mi za nijansu povoljniji, najviše jer su kasniji boss fightovi malčice bolje dizajnirani a i nekoliko nivoa u kojima se čovek kasnije nađe su estetski lepi (neki drugi nivoi su smeće, nažalost).

No, skidoh Lego Batman za PSP pre dva dana a kada sam video kako je sjajan, odmah sam skinuo  PS2 verziju. Sad čekam PAL verziju za Xbox 360 i PC verziju pa da kompletiram sve, heh heh heh.

Lego Batman je četvrta igra u seriji igara koje radi Traveller's Tales a koje se zasnivaju na svojevrsnoj reinvenciji poznatih filmskih (a sada i stripovskih) franšiza u Lego, hm, svetu. Prve dve igre bile su Lego Star Wars i Lego Star Wars the Original Trilogy (kasnije je izašao i integralni naslov koji spaja obe igre u jednu) a pre par meseci izašao je Lego Indiana Jones.

Lego Star Wars su bile drage igre ne samo zato što su bile jako smešne, prikazujući scene iz Star Wars filmova u Lego svetu, bez dijaloga i sa komičnom glumom Lego modela, nego i zato što su imale vrlo dobro pogođenu i izbalansiranu mehaniku. U osnovi akcione avanture u kojima se kombinuju borba (svetlosnim sabljama i blasterima), israživanje i rešavanje vrlo jednostavnih zagonetki, ove igre su svoj kvalitet dugovale dobrom dizajnu nivoa, ali pre svega mogućnosti da ih ljudi igraju u dvoje na istoj mašini i balansom koji je omogućio da igru mogu da igraju i roditelj i dete zajedno a da se ni jedno ne oseća inferiornim. Dakle, igra ne kažnjava nespretnost ničim drastičnim, možete poginuti koliko god puta hoćete, ali i dalje zahtevnijem igraču postavlja ozbiljan izazov u vidu skupljanja delova Lego kockica, čiji je broj u direktnoj proporciji sa uspešnošću i elegancijom igranja.

Lego Indiana Jones mi je delovao kao neka zbrzanog reskina ovih igara mada je imao svog šarma, ali me je baš zato Lego Batman šokirao svojom maštovitošću. Igra je izuzetno zarazna i naprosto čovek ne može od nje da se odlepi. Vizuelni dizajn je sjajan, a Traveller's Tales su se zaista potrudili oko dizajna nivoa, omogućujući nestrpljivom igraču da projuri kroz njih i prebije i polomi sve na svom putu, dok strpljiviji, istraživanju sklon igrač ima mnogo toga što može da radi, da pronađe, da iskoristi itd. itd. Idealna igra i za igrače od staža ali i za totalne neigrače, koji ovo mogu da igraju i zajedno.

Evo kako to izgleda:

http://www.youtube.com/watch?v=Gt_uAXRdzRw

[ridiculus]

Jeste, Lego Star Wars imaju sjajnu reputaciju, i meni, po onome što sam video, izgledaju zanimljivo. To je upravo ona osvežavajuća injekcija koja je franšizi nedostajala.

[Meho Krljic]

Skidoh juče Warriors Orochi 2 za Playstation 2 i za Xbox 360...

Er...

Ništa novo.

Warriors Orochi je Koeijev crossover između dva njihova dugovečna serijala - Samurai Warriors i Dynasty Warriors. Jedan se bavi japanskom, drugi kineskom istorijom, ali ovo je istorija puna demonskih bića i likova sa nadljudskm karakteristikama. No, Warriors Orochi još malo komplikuje priču time što spaja likove iz oba serijala i baca ih na imaginarno bojno polje gde se bore protiv demonskog neprijatelja Orochija, to jest Zmijskog Kralja (Orochi je stara japanska reč za zmiju, koliko me moje poznavanje mangi služi). U nastavku se pokazuje da Orochijevi sledbenici ipak neće da se predaju bez borbe...

No, nije da je priča jaka strana ovih igara, uprkos svemu... Njihova privlačnost uvek je ležala u čnjenici da imate priliku da se u borbi prsa u prsa suprotstavite čitavim armijama. Ima tu blagih strateških elemenata i blagih RPG elemenata ali u srži ovih igara je crowd control: jednostavna ali neobično zarazna borba jednog lika protiv bukvalno stotina protivnika.

Warriors Orochi je uveo neke nove elemente mehanike u ovu formulu (menjanje likova usred borbe, na primer) a nastavak dodaje još neke sitnice (team assist, tripple attack) ali kako god čovek da okrene WO2 je daleko od dubine koju imaju složeniji brawleri poput Ninja Gaiden ili Devil May Cry. Ovo su uvek bile igre koje osvajaju širinom a ne dubinom i to je definitivno i dalje slučaj..

Iz ovih razloga, iako sebi ne umem to da racionalno objasnim, proveo sam sinoć jedno sat vremena prebacujući se sa Playstation 2 na Xbox 360 verziju i natrag, zabavljajući se bizarno jednostavnom borbom u kojoj su moji heroji rušili protivničke vojnike kao snoplje i sekli svoj put kroz šumu tela i oklopa kao vreo nož kroz maslac. Od toga vrlo brzo zabole palčevi jer ove igre su definicija buttonmashera, nema ovde nekih specijalno složenih komboa ili pametnih tehnika, sve se uglavnom svodi na dugačak, jednostavan fizički rad a reptilski deo igračkog mozga pretpostavljam uživa u brojevima koji se gomilaju. Kad vidite da vam je kombo imao 30 udaraca posle pet minuta igranja, ili kad posle petnaestak minuta na ekran izleti obaveštenje da je taj i taj lik porazio 400 neprijatelja, to nekako čoveku ispuni srce...

S druge strane, jebem mu mater, Koei iz nekog razloga i dalje uspeva da proda milione kopija ovih igara (Warriors Orochi je izašao pre godinu dana i prodao milion i po primeraka...) iako je evolucija između nastavaka izuzetno skromna. Gotovo da se može reći da, ako ste igrali jednu - igrali ste sve. Znam da japanska publika voli tradiciju, ali iskreno, koliko ovakvih igara treba da čovek odigra pre nego što poželi malo ozbiljniju transformaciju formule? Takođe, dok  Playstation 2 verzija izgleda solidno za svoju platformu (ipak pričamo o gomilama protivnika koje treba renderovati, bez obzira što su identični), Xbox 360 verzija je samo hi-res varijatna iste priče sa par filtera prebačenih preko grafike da izgleda sjajnije. Što baš i nije za pohvalu. Xbox 360 može DALEKO više od toga. Mizugučijev Ninety Nine Nights je bio očigledan rip-off 'Warriors formule ali je barem pokušao da malčice osveži borbeni sistem i, ključno iskoristio je hardver da nakrka gomile protivnika na ekran. Warriors Orochi 2 i dalje u najboljem slučaju uspeva da u isto vreme prikaže par desetina neprijatelja, dok je NNN izgledao daleko bolje i istovremeno prikazivao znatno više likova na ekranu...

No, kako god čovek da okrene, ova gra ima nesumnjivu zaraznost i svako koga makar izdaleka zanimaju crowd control igre bi svakako mogao da joj da šansu.

Evo sličice:



A, evo i kako to izgleda u akciji:

http://www.youtube.com/watch?v=vzVFtsyEYWg

[ridiculus]

Ukazao bih ovde na jednu "sličnu" igru: OTOGI (bajka na japanskom), kao i njen nastavak, OTOGI 2. Obe su objavljene na Xboksu pre 4-5 godina. Ne sećam se da je bilo igara koje su tada izgledale lepše, na bilo kojoj platformi. Imam GameCube, PlayStation2 sam pozajmljivao, a Xboks nikada nisam, tako da sam igru video samo kroz trejlere/najave/testove, ali izgledala je  stvarno impresivno. Maštovita stvorenja, lepa scenografija, opčinjavajući svetlosni efekti. Tvorci su iz kompanije From Software.

[Meho Krljic]

Da, sećam se te igre ali se. čini mi se i sećam da je, lepa grafika na stranu, opisana kao poor man's Devil May Cry tako da me nije preterano bolelo što je nisam igrao...

[ridiculus]

Nisam igrao ni Otogi, ni nastavak mu, ali ipak na Metacritic-u se fino kotiraju, oko 80%. U Edge-u su prvoj igri dali 8/10, a možda i drugoj, ne sećam se više, što je "odličan", po njihovoj definiciji. Plus što je dobila nagradu za "grafičko dostignuće" 2002. Tačno je da oni furaju neki svoj fazon, kao i da se ne slažem sa mnogim ocenama, ali retko kad (ako ikad) daju toliko visoku ocenu zaista "lošoj" igri.

[ridiculus]

Što me dovodi do Drag-On Dragoon-a, aka Drakengarda, koji je kod njih takođe dobio 8, a na mnogim drugim mestima je primljen mlako. To je spoj Dinastijskih ratnika i Panzer Dragoon-a, znači kombinacija borbe zapanjujućih razmera na tlu i letenje na zmaju (praktično, pucački žanr), ali u pseudo-evropskom fantastičnom miljeu. To se ubilo za mene, i ja bih JAKO voleo da mi se ta igra dopadne, ali igrao sam samo početak, neku vrstu tutorijala, tako da nisam formirao sopstvene utiske.

[ridiculus]

Kad smo već kod njihovih (ili bilo čijih) ocena, treba istaći da se u žanru brawlera i beat 'em upova nalaze neke od najgorih igara svih vremena. Svojevremeno sam rekao da mislim kako su u Edge-u dali jednu nulu, međutim, pogrešio sam: bila je to ocena 1/10 za igru Kabuki Warriors, gde recenzent kaže kako je prošao igru koristeći samo jedan taster, i kako igrač treba žestoko da se namuči da bi izgubio borbu. Ni Hulk od pre neku godinu nije mnogo bolji (zaboravih puno ime).

[Meho Krljic]

Nisi ti igrao Konamijev Crime Life (Gang Wars) da vidiš šta je očajan brawler. Japanci, kad pokušaju da naprave američku igru umeju da spektakularno pobace.

A inače, naš drugar trotačka mi je narezao Bujingai koga sam sinoć probao i deluje interesantno. Odnosno, nakon prvog pređenog nivoa deluje kao combat game sa vrlo dobrim borbenim sistemom, koji se lako može uporediti sa onim iz Ninja Gaiden ali izgleda da je sav budžet otišao na to pošto je dizajn tog jednog nivoa dosta bledunjav, a neprijatelji su, za sada, potpuni pushover...

[ridiculus]

Nisi ti igrao Konamijev Crime Life (Gang Wars) da vidiš šta je očajan brawler.

Jel' trebalo? Ignorance is bliss ponekad. Samo ponekad. Bujingai? Čitao sam nešto o toj igri, ali gotovo sam zaboravio na nju.
Jesi li igrao Bullet Witch?

Od ostalih vesti, evo jednog odlomka iz opisa Contact-a:

the feeling that this is an MMO that's neither genuinly massive, genuinely multiplayer nor genuinly online

Ja sam nešto u gužvi danas (a biću i sutra), pa ću od vikenda biti aktivniji.

[Meho Krljic]

Bullet Witch sam skinuo uprkos lošim prikazima i ocenama koje je dobila pošto sam slab na takve žene, ali... nije to dobra igra. Neke od najosnovnijih stvari nisu dobro uradili, poput nišanjenja recimo. Dizajn nivoa je OČAJAN. Neprijatelji su imbecili. Jedino što valja je mogućnost velike destrukcije ali i to samo po negde...

[ridiculus]

Tako sam i mislio. Šteta. I ja sam slab na takve žene.

[Meho Krljic]

Heh... Pa ko nije? U svakom slučaju, Xbox 360 barem ima Ninja Gaiden II i Devil May Cry 4 da popuni rupu u našim srcima, makar dobrim gejmplejem ako već ne privlačnim ženama...  (Mada je Nero iz DMC4 dosta ženskast)

[ridiculus]

Sećate li se igre Final Fight? Ili Segine Golden Axe? Skrolujuće 2D tabačine koje su gotovo nestale, preživljavajući jedino prelaskom u 3D, za razliku od 2D bratije koja ograničava igrača arenom.

E pa, vrhunac tog žanra su Treasure-ovi (a čiji bi bili?) Guardian Heroes, izdati 1996. za Segin Saturn.

Nesumnjivo daleki potomak Gauntlet-a i Golden Axe-a, igra vas baca u carstvo fantazije i daje vam mogućnost da birate između 4 lika različitih sposobnosti: ratnik, ninđa, ofanzivni mag, defanzivni mag. Ako neko misli da su ovakve igre pogodnije za multiplejer, u pravu je. Količina neprijatelja na ekranu često je dovoljna da satre svaku veštinu. Međutim, dok Guardian Heroes imaju kooperativni mod, kao i deathmatch mod (borba u areni do smrti), i singl-plejer komponenta je učinjena zanimljivijom uvođenjem neuništivog Zlatnog ratnika, Neumrlog heroja, kostura u oklopu sa magičnim mačem, koji vam je saputnik i sluga, i kome možete izdati jednu od 6 naredbi, od potpune neaktivnosti, preko odbrane vaše malenkosti, do uništenja svega što se kreće na ekranu.

Igra pokušava (i uspeva!) da se nosi sa ovom promenom ubacivanjem, kao i obično kod ovog studija, suludih protivnika i, u ovom slučaju, još luđih magija. Što je kao rezultat čini bizarnim, ćudljivim, ludačkim, ekstatičnim komadom softvera, gde se na momente ne zna "ko pije, a ko plaća", a opet bi svi da učestvuju u tom samo prividnom haosu (sem možda oni koji izbegavaju žanr kao takav, ili 2D uopšte).

"Heroji" se ponekad svrstavaju i u RPG-ove, pošto poseduju sistem prikupljanja iskustva i prateću statistiku, kao i grananje priče na više različitih strana. Različite odluke na kraju svakog nivoa vode do zaista različitih nastavaka i određuju koje likove ćete sretati.

Iz naslova kao što je ovaj (i kasniji Radiant Silvergun, takođe za Saturn - ma, prokletstvo, iz većine njihovog kataloga) videlo se da izjavu predsednika, Masata Maegawe, da su izabrali ime da bi asocirali na skriveno "blago" igračke industrije, treba shvatiti vrlo ozbiljno.

Advanced Guardian Heroes je nastavak rađen za GBA, i nije, nažalost, uopšte advanced, jer po svim mišljenjima je daleko slabija igra i jedna od najlošijih koju je kompanija ikada napravila. Što ne znači da je objektivno baš loša.

Kada dođem kući, postaviću par slika. Odoh sad da čitam Strip Emitor.

[Meho Krljic]

Da, ja sam igrao AGH za GBA i bio prilično zbunjen... Eto mi kad nisam imao Saturn  

[ridiculus]

Prvo slike, kao što sam obećao.

Generalno, japanska pakovanja su uvek bila bolja od američkih/evropskih i tom aspektu se poklanjalo više pažnje. Ovde mislim na "lokalizaciju", ne na igre nastale na Zapadu. Američke ilustracije su često izgledale očajno loše. A evo i dokaza:



Evropsko pakovanje:



Japansko pakovanje:


 

Eto mi kad nisam imao Saturn

Ali zato možeš da igraš na emulatoru. Satourne, recimo, je dobar. I SSF. Uprkos svim problemima, meni Saturn ostaje jedna od najdražih platformi. Zbog svog softvera koji nigde drugde neće postojati. Verovatno nikad. Bilo je teško programirati na njemu, i samo su najveći uspeveli da pokore njegova dva CPU-a: Segini interni timovi, Treasure, možda Capcom. Ali zato NiGHTS into Dreams, Dragonforce, dva Panzer Dragoon šutera i elegantna Saga, Saturn Bomberman (verovatno najbolji Bomberman), pa Treasure-ove igre Guardian Heroes, Silhouette Mirage, Radiant Silvergun, pa Princess Crown... Generalno se smatra idealnom konzolom za ljubitelje 2D šutera, pošto je Segina Titan ploča bila bazirana na Saturnovoj arhitekturi, a na njoj su se pojavljivali najbolji šuteri tog vremena.  

P.S. Upućeni tvrde da je Street Fighter Alpha 3 najbolji na Saturnu.

[Meho Krljic]

Hmmm, sad si me prilično napalio da isprobam emulaciju. Street Fighter Alpha 3 ionako opsesivno igram poslednjih šest meseci na PSPju i PS2u pa mi ne bi škodilo da ga vidim i u ovoj verziji makar preko, jelte, posrednika... NIGHTS into Dreams imam za PS2 ali samo na japanskom          Argh.

[ridiculus]

Vidiš, ja nisam ni znao da NiGHTS postoji za PS2. Mada verujem da je verzija za Saturn najoptimalnija, isto kao što ljudi koji su isprobali sve verzije Phantasy Star Online-a tvrde da je prva verzija, za DC (heh, po ovoj analogiji, PlayStation2 je Marvel) neprevaziđena, uprkos raznim verzijama za druge platforme, pa i PC.
Silhouette Mirage takođe postoji za PS, ali kako je sam Treasure radio taj port, verovatno je odličan.

[Meho Krljic]

Skinuo sam Siluet Miraž pre nekoliko meseci (konvertovan da može da se igra na PSP-u) ali nikako da ga isprobam. Pošto se još uvek lomim oko apgrejdovanja mog PSP firmwarea, sve je na ledu i igram Lego Batmana i Bangai-o Spirits na DS-u...

[ridiculus]

Hoćemo utiske o Bangai-o Spirits!!!      

[Meho Krljic]

Biće, biće.

[Meho Krljic]

Nego, in d mintajm, evo prvih utisaka o dve nove igre za Xbox 360 koje sam skinuo pre neki dan. Kako je leto prošlo a bliži se holiday season, tako izlazi sve više najavljivanih hitova koji bi trebalo ove godine da nam se izotimaju para. Lista igara koje me interesuju a koje će izaći do kraja godine je zastrašujuća, i stvarno ne znam kada ću naći vremena za sve to... No, bolje je žaliti se zbog preobilja nego zbog suše...

Fracture izlazi sutra i... er.. ako je suditi po onome što sam video tokom prve dve misije, neće se Lucas Arts najesti leba od ovoga.  

Ja ne znam je li ovo sve neka vrsta perverzne zavere, no, Lucas Arts, firma koja je napravila neke od najboljih igara devedesetih godina, je pootpuštala ljude koji su pravili te igre i tokom poslednjih osam or something godina se bavi uglavnom izrabljivanjem Star Wars licence, praveći najčešće osrednje, često loše a retko solidne igre. I šta se onda dešava kada za promenu napuste poznato okruženje i pokrenu originalni, non Star Wars IP?

Naprave akcionu naučnofantastičnu igru koje je osrednja, naravno.

Fracture se događa u Americi par vekova od danas, koja je tektonskim promenama i poplavama podeljena na dve velike celine gde žive, ah, različiti ljudi. Genetski inženjering i sve što ide uz to su povukli ogromnu liniju razgraničenja između istoka i zapada nekadašnjih SAD pa se sad tu ratuje, i igrač, naravno, igra ulogu jednog od vojnika jedne od strana. Ono što me je, dok sam gledao uvodne kinematike, pogodilo u vidu saznanja je da uncanny valley nije termin vezan samo za vizuelni domen. Naravno, kako grafička tehnologija napreduje, tako se dizajneri sve više trude da prave životne animacije ali često nam današnja, savremena 3D grafika deluje neprirodnije i 'veštačkije' od stare 2D grafike jer više podseća na život ali i jače podseća da NIJE život.

Plus, naravno, nekada je grafički dizajner samo morao da nacrta lep sprajt za portret avatara i prikazuje ga dok ovaj priča, a sada mora da režira dijaloge, pokrete 3D modela, lip-synching, kretanje kamere, rezove i ostala sranja. Po identičnom modelu, ekspozicija priče u igrama postaje sve bolnije iskustvo. Koliko je lepše i prijatnije gledati primitivno ali šarmantno režirane smene portreta likova u otvaranju nekog klasičnog (na primer iz SNES ere) RPG-a, od ovog dosadnog, predosadnog uvoda za Fracture gde u pet minuta treba da shvatimo kako je istorija sledećih par vekova išla, ko tu koga, zašto, i da osetimo nekakav emotivni rispons na aktivnosti likova na ekranu, a sve animirano tako da izgleda kao film iako je daleko od bilo kog dobrog filma koji sam ja ikada gledao.

Savet dizajnerima koji ovo sigurno ne čitaju: ako ne možete da napravite uvodnu scenu koja je makar dobra kao Hellgate London otvaranje, onda nemojte ni da je pravite. Dajte par ekrana teksta i da idemo da se igramo.

No, Fracture ni u gejmpleju nije neka sreća. U pitanju je doduše grafički prijatan (tu su sve one fizičke fore koje očekujemo od moderne igre) ali prilično staromodno-izgledajući third person shooter koji ne može da priđe ni jednom Dark Sectoru, a kamoli granddaddyju koji se odaziva na ime Gears of War. AI je, reklo bi se, dosta slab, a ni pucaljke nisu neka sreća. Fracture, doduše ima jedan veliki gimmick koji preti da potpuno izmeni gejmlej a to je mogućnost modifikacije terena korišćenjem puške koja može da pravi izbočine i udubljenja na terenu, i time pravi improvizovane zaklone ili klopke za protivnike. Ovo zvuči dosta, er, ludački, ali u principu nije ni blizu najluđe stvari koju smo do sada videli u igrama, jelte...

E, sad, ovo malo što sam igrao pokazuje da maltene na svakom mestu gde se vidi zemlja može da se izvede modifikacija terena što je dosta spektakularno u borbi. Porazio sam brojčano nadmoćnije grupe neprijatelja time što bih na njihovo pucanje odgovorio kreacijom malog brda između nas, a onda optrčao oko brda i kundakom puške ih umlatio na smrt, da ne trošim municiju. Potencijalno, dakle, uzbudljivo, ali problem je u tome što SLUTIM da će ostatak igre da se svede na jednako nezanimljive momente gde protivnika dobiješ bez napora i problematične momente kada dizajneri igre NAMERNO smeste protagonistu u enterijere, gde ne može da koristi ovu sposobnost, ili ga okruže snajperistima i time ponište efekte ovog gimmicka.. Videćemo. Igra je dobila dosta slabe ocene na IGN-u pa se ne nadam previše... Evo trejlera: http://www.youtube.com/watch?v=TvSA2H47e4A

Druga igra koju sam svukao je dosta gorljivo iščekivani Saints Row 2. Originalni Saints Row pre par godina je bio vrlo soldian ripoff Grand Theft Auto igara sa u nekim elementima i unapređenom mehanikom, ali koga je na tavorenje u drugoj ligi osuđivalo odsustvo šarma karakterističnog za GTA, nedovoljno duhovito tretiranje gangsterske teme i nerazumevanja koncepta socijalne i političke satire koju GTA serijal sofisticirano provlači.

Sad kad je GTA IV pokazao da uz sve može i da se ispriča i jedna vrlo pristojna priča, Saints Row 2 je podaleko od titule GTA-killera koju mu povremeno pripisuju preentuzijastični ljubitelji.

No, u Volitionu su rešili da se ne nadmeću sa braćom Houser na njihovom terenu (čitaj: na terenu game budžeta od preko 100 miliona dolara) pa je Saints Row 2 igra koja naglašava pre svega sandbox komponentu igranja, a ne priču. Za početak, iako je u pitanju nastavak originalne priče, Saints Row 2 dopušta zastrašujuće detaljnu kastomizaciju glavnog lika što se tiče pola, rase, figure, frizure, svega. U San Andreasu sam jedno vreme bio nabildovani, tetovirani crnac sa 'from koji je jurio gradom u bermudama i japankama, ali SR2 ide MNOGO dalje i nije preterano reći da sam potrošio najmanje pola sata fino podešavajući svoju ostarelu bilderku sa crvenim dredovima i zelenim očima dok nisam bio siguran da na pravi način odslikava unutarnje tlapnje moje duše.

Početak igre podrazumeva bekstvo iz zatvora i odmah se tu vidi koliko su se trudili da razviju i borbu golim rukama, i korišćenje objekata iz okruženja, i vatreno oružje. Saints Row 2 je igra koja igraču želi da pruži MNOGO mogućnosti i želi da se on ponaša što je razuzdanije moguće.

Čim stignete u grad, ovo postaje još naglašenije. Storyline misije mogu da se igraju tek kad igrač prikupi dovoljno respecta, a to opet postiže ili nasumičnim pravljenjem sranja po gradu, što otvara mini misije (na primer drive-by misija koju sam otvorio tako što sam iz kola pobio nekoliko pripadnika suparničke bande) ili rađenjem 'aktivnost' koje opet budu neke minigre ili mini misije. Jedna od njih, recimo podrazumeva regrutaciju prostitutki i ubijanje njihovih zlih pimpova, a druga premlaćivanje suviše gorljivih obožavatelja lokalnih pop-zvijezda. Igra apsolutno podstiče preterivanje, pa tako, recimo, fanove možete prosto prebiti pesnicama, umlatiti bejzbolkom, ili ih uhvatiti u chokehold a onda baciti na posebno obeležene predmete (na primer u kašiku bagera) što donosi više para i poena.

Isto važi za vožnju, gde se više respecta stiče za pogibeljnu vožnju (slično Scarfaceu), za borbu, gde se ubijanje više protivnika u kratkom vremenskom razmaku tretira kao kombo (gang kill!) a headshotovi se posebno ocenjuju.

SR2 je u ovom smislu samo hipertrofirani GTA ali to ume da bude zabavno, pogotovo jer je grad prepun aktivnosti koje se mogu raditi. Ni jedna misija koju sam do sada odigrao (u ili izvan priče) nije se odlikovala nekom velikom dubinom, ali jeste ih bilo mnogo i jesu bile zabavne. Ni GTA IV se u prvih nekoliko sati nije odlikovao preteranom dubinom (a i kasnije, samo nekoliko misija bih nazvao kompleksnijim) tako da ovo nije neka prevelika zamerka.

Ono što jeste, za mene, zamerka je i dalje nedovoljno dobar kvalitet pisanja. Dan Houser možda nije Tarantino, ali GTA IV je letvicu za kvalitet gangsterskog skripta u igrama podigao veoma visoko (toliko, zapravo, da ga odozgo gleda samo Yakuza serijal), zadržavajući oštar satirični ton koji se uvek vezivao za GTA. Saints Row 2 nije satiričan, već samo frivolan i to, mada ne mora da bude presudno za uspeh igre generalno, definitivno jeste problem za nekoga sa malo većim zahtevima. Nije da ovde nemaš čemu da se nasmešiš, ali većina humora je prosta, a likovi su nesimpatični i nešarmantni.

Drugo: kvalitet grafike. Saints Row 2 deluje kao malo nategnutiji last-gen naslov. Mislim, ima ljudi koji su napadali GTA IV da je vizuelno ružan, ali to su sitne duše i ludaci. U toj igri se videlo sve što treba da se vidi, a pre svega zašto je koštala 100 milijuna. Saints Row 2 naprosto nema sofisticiranost telesne fizike i animacija koju je GTA IV-u podario Euphoria engine, a i kvalitet tekstura i osvetljenja je primetno niži. Opet, to nije nužno dealbreaker za mene i ne bi trebalo da bude za ozbiljnog igrača, ali da će mu odmoći u borbi za prevlast na top listama - odmoći će mu.

Glasovna gluma je solidna (Tera Patrick je jedan od izvršnih producenata igre, mada je vrlo kasno došla u tim) a licencirana muzika takođe dosta dobra. Saints Row 2 deluje kao da će biti odlična zabava za svakog kome je manje do priče a više do pravljenja ršuma u virtuelnom gradu. Mene je dobrano zabavio u Subotu i rado ću mu se vratiti jer su potencijali za pravljenje ršuma, kako deluje, ogromni. Malo trejlera:

http://www.youtube.com/watch?v=nMHD0T1FEIw

http://www.youtube.com/watch?v=3qi4osQbyzY

[ridiculus]

U novom Edge-u imaju test Star Wars Force Unleashed:

The Force Unleashed is by no means a bad game – it's simply one that constantly makes you think of what a brilliant experience it could have been.

Ocena: 5/10.  

Takođe imaju i privju za Far Cry 2, koji će uskoro biti završen. Uvek su bili naklonjeni Cryteku i njihovi veliki podržavaoci.   Zato  su uvek dobijali neki ekskluzivni materijal. Iako ovaj nastavak nema veze sa Crytekom, i mislim da se to može videti sa slika.



Takođe i recenziju Rare-ove Viva Pinate 2 (8/10). Zanimljivo je ponovo videti nešto (makar pretpostavljeno) kvalitetno od Rare-a. Nije mi se to desilo od Perfect Dark-a, mislim. (Ne znam za prvu Viva Pinatu). Peter Moore reče negde da im je bio u poseti dok je bio šef Xboksa i da misli da su njihove veštine neodgovarajuće za novo doba.

[Meho Krljic]

Viva Pinata 2 je odlična ali sam je toliko malo odigrao da nisam hteo ništa da pišem dok ne zabodem zube malo ozbiljnije u nju. Međutim, ono što me je šokiralo je koliko je DS verzija Viva Pinata ODLIČNA. Grafika na stranu, po mehanici je ovo apsolutno ravnopravno igrama sa Xbox 360. Ne znam šta me više čudi: to da Microsoft dopušta Rareu da pravi igru koja je nepopularna i apsolutno nekarakteristična kako za njihovu konzolu tako i za njihov izdavački profil ili to što su izdali verziju igre za Nintendovu konzolu...

Far Cry 2... Imam dosta želje da ova igra bude dobra. Grafika na stranu, loži me ideja o dobro odrađenom sandbox shooteru. Crysis Warhead koji privodim kraju je definitivno prijatan ali je samo malčice otvoreniji corridor shooter. Far Cry 2 bi, pak mogao da bude kvalitetnije realizovana verzija starog ruskog Boiling Pointa ili umiveniji S.T.A.L.K.E.R.

Za The Force Unelashed se slažem kao što se iz gore napisanog valjda i vidi...

[ridiculus]

Ne znam šta me više čudi: to da Microsoft dopušta Rareu da pravi igru koja je nepopularna i apsolutno nekarakteristična kako za njihovu konzolu tako i za njihov izdavački profil ili to što su izdali verziju igre za Nintendovu konzolu...

Ako već izdaju za ručnu konzolu, valjda Microsoft ima veću averziju prema Soniju.

Za The Force Unleashed se slažem kao što se iz gore napisanog valjda i vidi...

Da, zato sam i stavio ovo ovde.

Ja inače imam praistorijsku konfiguraciju , i nisam igrao na PC-ju ništa novije od Half-Life 2.

[Meho Krljic]

Pa... ja sam prošle nedelje bacio 150 evra za GeForce 9800 GT sa 1 GB RAM-a, tako da sad mogu S.T.A.L.K.E.R. Clear Sky da napržim na najviše setinge i uživam. Eto, dok imam, ja trošim...  

[smrklja]

što uze to a ne Ati 4870