Da se ne zaboravi

[Rakeeya]

"Oluja" zatrla ognjišta
Vlastimir POPOVIĆ, 03.08.2008 17:25:36
http://www.novosti.rs/code/navigate.php?Id=4&status=jedna&vest=125790&datum=2008-08-04

Proterani



CRNO slovo u srpskom kalendaru, crveno u hrvatskom. Pao je Knin 4. avgusta 1995. godine. Napad počeo u 5 časova, u petak. U 12.30 hrvatska vojska je bez borbe ušla u napušteni grad.
U drugoj najvećoj seobi Srba u istoriji, za četiri dana sa Banije, Korduna, iz Like i severne Dalmacije prognano je 280.000 Krajišnika sa sedmovekovnih ognjišta.
Danas, 13 godina posle, vraćaju se slike užasa: nepregledne kolone uplašenih, izbezumljenih ljudi. A genocid u Krajini za Zagreb je dan najveće pobede u domovinskom ratu. Zvaničan je stav da nije bilo zločina ni etničkog čišćenja jer su Srbi navodno sami otišli. Sami se proterali!
Zločin je brzo pretvoren u pobedu, zločinci u heroje.
Brioni, 31. jul 1995. godine, kasno veče, Franjo Tuđman obraća se svojim generalima:
- Zatvorite im sva vrata, pa ih onda uništite. Sve može trajati najduže osam dana. Imamo podršku Nemačke, Amerike i NATO. Potrebno je da nanesete takve udarce da Srbi praktično nestanu. Pregovore u Ženevi otpočećemo kao masku.
Četiri dana kasnije zatutnjala je "Oluja". Krajina je, uz podršku i dobre komande, mogla da se brani, a nije. Matica Srbija je ostala neutralna. Na Krajinu je udarilo 50.000 vojnika, za "čišćenje" terena bilo je zaduženo još 10.000 hrvatskih i 15.000 muslimanskih bojovnika. U krvavom pohodu pridružila im se i policija. Pod najžešćom artiljerijskom i raketnom paljbom našli su se Knin, Petrinja, Obrovac, Benkovac, Glina, Kostajnica, Drniš...
Kreće 700 tenkova i oklopnih transportera, smrt sejana iz 1.800 artiljerijskih i raketnih oružja. Američki avioni F-16 bombardovali su centre veze na planinama Plješevica i Đelavac.
Ukupno je u prvom naletu ubijeno 1.960 Srba, od čega 1.205 civila, među njima 522 žene i dvanaestoro dece. Polovina ubijenih civila bila je starija od 60 godina. Hrvatski bojovnici primenjivali su u likvidaciji Srba ustaške metode iz Drugog svetskog rata. Uništeno je 25.000 kuća.
Avioni i artiljerija gađali su kolone izbeglica i kada su prešle u Republiku Srpsku, mrtvi su ostajali nesahranjeni.
Verovatno to u svetu nije zabeleženo: 1.110 sela i naselja u kojima su živeli Srbi za nedelju dana prestalo je da postoji. Ne žive ni posle 13 godina...    

ZAPALJENO 7.000 SVEĆA
POVODOM obeležavanja stradanja svojih sugrađana, izbegli Srbi iz Hrvatske su u Banjaluci ispred hrama Hrista Spasitelja upalili 7.000 sveća za isto toliko poginulih Srba u toku rata u Hrvatskoj.
U ponedeljak u 11 časova u hramu Svete trojice u Banjaluci biće služen parastos i položeno cveće na spomenik poginulim borcima na groblju "Sveti Pantelija" u naselju Borik.    
J. G.

* * * * *

Sećanje Duške Metikoš na progon i stradanja u kolonama, na dugačak put od Banije do Kosmeta

SUZE OSTALE NA KORIDORU

SELO Bijele Vode, opština Glina, a blizu tromeđe Banije, Kninske Krajine i Republike Srpske, 4. avgust 1995. Jutro. Duška Metikoš imala je tada 30 godina. Muž Slavko na ratištu. Sa ćerkom Draganom (11) i sinom Branislavom (10), čula je upornu, daleku grmljavinu. Dever Milan doneo je vest da je Krajina napadnuta iz svih pravaca.
- Mislila sam: proći će, i ako odemo, vratićemo se - kaže Duška, za tezgom na mladenovačkoj pijaci gde prodaje raznoraznu odeću i obuću, kojekakve sitnice. - Onda su, u noći između 6. i 7. avusta, granate počele da tresu i nebo i zemlju.
Dever Milan bio je samohran otac, u naručju je držao bebu, Milenu. Stajao je kao paralisan ispred kuće. Duška je uzela devojčicu i popela se u traktorsku prikolicu. Njena deca su iskočila, otrčala u kuću i vratila se sa udžbenicima i školskom lektirom!
- Zar zbog knjiga da poginemo?! - povikao je dever.
Milan je pokrenuo traktor.
Polazak. I brzo, mnogo brzo nestade taj vidik, pogled na kuću, staje, njive, voćnjake... Zastoj u koloni prema reci Uni i Republici Srpskoj.
Porodica Metikoš dva dana žedna na nekoj livadi ispred granice. Tu je Dušku i decu našao njen muž Slavko. Noć, počeo 9. avgust, prelazak u Republiku Srpsku, iz Dvora na Uni do Novog Grada (ranije Bosanski Novi).
- Otrčali smo do reke i pili vodu iz nje - navodi Duška. - Leševi su plivali po Uni, mi ih nismo videli.
U podne počinje pakao. Hrvatska artiljerija tuče po mostu i gradu. Duška je legla preko dece da ih zaštiti. Prašina i krv okolo.
- Idite, idite! - vikali su policajci RS. Ispred Prijedora slile su se dve reke. Dve reke izbeglica, iz Kninske Krajine i sa Banije. Na tom "ušću" nalet aviona, nisko, u brišućem letu. Treći krug pakla, padaju mrtvi i ranjeni, bežeći preko jarkova, a nije se imalo gde. U prikolicama, kao spomenici, ostale bake u crnim maramama. To je ta slika. Dođe drum do Doboja, pa do Bijeljine. U Bijeljini naređenje: "U voz, brzo!"
- Terali su nas u vagone kao stoku - seća se Duška. - Kuda? - pitali smo.
- U Šid! -
odgovorili su policajci.
Taj voz za Šid se konačno zaustavio u Uroševcu, na Kosmetu. Moj sin je brojao tunele, a ja sam plakala. To su bile moje poslednje suze, zauvek su ostale na tom koridoru izbeglica.
Iz Uroševca u Gnjilane, u sportsku halu "Goše", u kolektivni smeštaj. Bio je 15. avgust, te 1995. godine.
- Tri bake su odmah umrle od iznemoglosti - kaže Duška. - U pregrađenim "sobama" po devetoro duša. Jedno kupatilo za 100 ljudi, jedan klozet. Posle godinu dana dobili smo veš-mašinu kao humanitarnu pomoć. Muž i ja smo se zaposlili, deca krenula u školu. Iznajmili smo stan.
- Ponovo sam ugledala pancire na policajcima, bila je 1998. godina - govori Duška. Slavko je rekao: Idemo! Kuda? - pitala sam. Ne znam - odgovorio je. Opet na drum i, eto nas u Mladenovcu.
Vreme sadašnje, Slavko radi u privatnoj mesari, a bio je mesar i u "Gavriloviću", Petrinja, Banija. Na bolovanju je, čeka operaciju tumora. Duška je bila zaposlena u osnovnoj školi u Bijelim Vodama.
Sada je po suncu, vetru, kiši, snegu i na ledu pored tezge, njene "trgovine". Žive u iznajmljenom stanu. Odbijeni su na konkursu za dobijanje seoskog domaćinstva.
Ćerka Dragana završila je Višu školu za vaspitače i radi u dečjem vrtiću. Sin Branislav završio je srednju, Biotehnološku školu u Smederevskoj Palanci, pa upisao Filozofski fakultet. Prekinuo je studije i počeo da radi. Dever Milan je umro mlad, 2001. godine u Rumi, gde su mu izbegli roditelji. Duška se često čuje sa već poraslom devojčicom Milenom.    

NEPRAVDA UVEK NAJVIŠE BOLI
NEKOLIKO puta godišnje se vraća "na uspomene", u rodno selo, Bijele Vode, Hrvatska.
- Rekli su nam da nećemo dobiti novac za obnovu kuće i domaćinstva - kaže ova hrabra žena. - Tamo je bio moj život. Imam taj osećaj gubitka i uvek ću ga imati. Taj osećaj ne mogu da izgubim, jer bih morala da se pomirim sa nepravdom, a to čovek ne može nikada.

CENTAR "VERITAS": SRBI I DALjE NEPOŽELjNI U HRVATSKOJ
BEOGRAD (FoNet) - Dokumentaciono-informativni centar "Veritas" saopštio je u nedelju da su krajinski Srbi i 13 godina posle hrvatske vojno-policijske akcije "Oluja" uglavnom prognanici i beskućnici.
- I dalje postavljamo ista pitanja kako možemo biti agresori u državi u kojoj smo bili konstitutivan narod i kako možemo biti zločinci kada su nas jedan odsto ubili, dve trećine prognali i uništili nam privatnu imovinu i sve istorijske, kulturne i duhovne spomenike - ističe "Veritas" u saopštenju.
"Veritas" ocenjuje da Hrvatska i dalje onemogućava ili otežava povratak prognanih Srba kroz veliki broj diskriminatorskih zakona.

* * * *

Dušan Vukojević, ratni vojni invalid, kičicom nalazi povratak u rodni kraj

I SLIKE BEZ LJUDI

ATELJE u bloku novopodignutih zgrada na Kanarevom brdu, Ulica Petra Konjovića. To je utočište Dušana Vukojevića Marsa (59), posle godina provedenih u izbegličkim centrima u Kolarima, Jakovu, Beogradu.
- Sasvim je tačno da su mi slike utočište, bekstvo od onih godina stradanja i mržnje, zlih ljudi - govori Vukojević, ratni vojni invalid, rođen u selu Oćestovo, osam kilometara od Knina. Bio je pripadnik Druge pešadijske brigade, zvane Kistanjska.
- Slikama odlazim i na more i u zaleđe, četkicom stvaram prostor - kaže iskreno.
U zgradi pored ateljea Mars je pre nekoliko godina dobio i stan u kome živi sa ženom Vesnom i sinom Petrom.
Sin, nazvan po Dušanovom ocu koji je "umro na vreme", nije morao da doživi pakao "Oluje". Majka Marija jeste. Među poslednjim je napustila selo, a vratila se u spaljeno Oćestovo među prvima.
- U Krajinu se vraćaju stari ljudi, da umru u zavičaju, poslednji put vide krajolike uz koje su rasli, voleli, koji su im udahnuli lepotu - kaže Vukojević.
- Bio sam isključivi dešnjak, a mešam, nabacujem boje, pokrećem kičicu levom rukom - nastavlja ovaj Krajišnik. - Hoće horizont da mi pobegne nalevo, vraćam ga... Šta ću, počeo sam da slikam kada sam izgubio i desnu ruku i noge.
Polje pored mesta Kistanja, severna Dalmacija, proleće 1995. godine. Vukojević otklanja mine. Eksplozija i - sve boje ovog sveta su nestale. Zavrteo se spektar, zabelela se smrt. Mesec dana posle, lekari Ratne bolnice u Kninu nekako su ga otrgli iz zagrljaja ništavila.
- Video sam šta je ostalo od mene i mrzeo sam doktore - seća se Dušan. - Onda sam mesece proveo u Ortopedskoj klinici "Rudo" u Beogradu. - Predeli u kojima sam živeo suroviji su nego na mojim slikama koje radim prema sećanju. Zašto ublažavam? Ne znam.
VukojeviĆ je u Ljubljani, krajem šezdesetih godina prošlog veka, završio klesarsko-konzervatorsku školu. Kao asistent pomagao je vajarima Dušanu Džamonji, Stipetu Sikirici, Angelu Radovaniju... Dušanov nadimak: Mars. Bog rata?
- Daleko sam ja od bogova, ratnih i drugih - smatra Vukojević. - Kao mlad sam bio pitomac Vazduhoplovne akademije. Onda su seljanke iz Oćestova rekle: "Ovaj Dušan će i na Mars da stigne, a do tada će stalno ovce da nam plaši".
"Oluja", a prema Srbiji i Dušanu kreću njegovi najdraži.
- Ja nesposoban u krevetu, stižu strašne vesti, ne znam šta je sa mojima - u dahu izgovara Dušan. - Počeo je da me hvata očaj, ludeo sam zbog bespomoćnosti. Nisam jednostavno mogao da verujem da je sve otišlo dovraga.
ZamraČio se Marsov pogled, u njemu se vratilo i nešto ratničko, ali i čudna mešavina besa i tuge. Rezimira da 20. vek nije bio vreme Srba, a da ni 21. dugo neće biti. Možda će se pojaviti neki pametniji i hrabriji ljudi, izgovara, ali sumnja u to. Sin Petar imao je 12 godina kada je počeo egzodus iz Krajine, sada puni 25. Krupan, lep, odlučan mladić.
- Na mojim slikama nema ljudi. Nikada se ova moja generacija, a ni mlađi
koji su sada rasejani, neće vratiti u tu lepotu - kaže Dušan.

[Alexdelarge]

Nije da seirim, ali...Izgleda da se zaboravilo. Za ceo jedan dan, 42 puta ti je pogledana tema i niko nista nije odgovorio. Srbi, nestacete netragom.

[Ghoul]

mi pamtimo u tišini.

[Rile]

mi pamtimo u tišini.

Ne, samo nestajemo...

[Albedo 0]

ovo je odavno zaboravljeno... prospe se par političkih frazetina svakog avgusta i to je to....

[Boban]

Ovaj mali most na Uni bio je ključ za uspešno povlačenje izbeglica iz Krajine. Napravljen u tajnosti, tri meseca pre Oluje... Hrvati su mislili da sateruju Srbe u stupicu gde će ih sve potamaniti.

[Alexdelarge]

Povlacenje je Milosevic aminovao.

[Boban]

Nebitno. Ovo je mesto na kome su se mnogi od tih Srba okrenuli i poslednji put sagledali prostranstvo svoje zemlje koja ih nije želela žive.
Pravac kretanja kolone je bio prema objektivu.

[Albedo 0]

Ako je Milošević stvarno napravio taj most, onda je čovjek ipak imao mnogo rezona, gledajući u dalju budućnost nego svi mi... ko god je napravio ovaj most je genije...