Srpski film by Srđan Spasojević

[cutter]

mora da zakljucimo da su snuff/ubistva odradjena ko ni u jednom drugo filmu, i zato je SF sa te strane jedinstven u svetskoj kinematografiji...

pa i ne moramo. pomenuti elementi su za pohvalu, ali teško da je išta od toga neviđeno; žutićkin demise je nešto kreativniji ali ipak samo predstavlja varijaciju na gagging whores podžanr sa dodatkom dentalnog horora. henenloter i ekipa, a kamoli azijati genitalije koriste na kreativniji, a u ovom slučaju letalnije duhovit način od ovde viđene upotrebe duplje. i pogledajmo samo koliko je scena razmrskavanja sergejeve glave onom bistom inferiorna u odnosu na upotrebu protivpožarnog aparata u irreversibleu (čije pominjanje bi trebalo izbegavati u tekstovima o srpskom filmu). za moj groš, porno banda je imala neuporedivo mučnije scene lišavanja života, ali i to poređenje je nesuvislo pošto se ovde ipak radi o prosečnom torture pornu natprosečne vizuelne kulture.

[Tex Murphy]

Da. SF je sasvim, sasvim solidna eksploatacija. Harv, preteruješ... Ljut si zbog bebe. 

Dobra je beba.

[Meho Krljic]

Eeee, gde je sad Ghoul da kaže "Bravo, Harv, tako govore pravi pedofili"...

[Son of Man]

Eh gde li je sad Ghoul, ajmo sad svi ruke u zrak, ko udovice 

Dok je bilo Ghoula bilo je i muda na ovom forumu...sad slabo...

[Savajat Erp]

...и ужелеће се Сагита Гула, али Гула нигде бити неће-фазон? 

[Son of Man]

Ma bre nema te sale, te komike, tog vedrog zajebantskog duha, jebiga, ne mogu Meho, Harvi i ekipa sve sami na plecima da iznesu...

[Son of Man]

A evo sta kaze Shvabo o SF-u, izvalite, topik ima ladno 18 strana 

http://forum.dvd-forum.at/horror-20/serbian-film-srpski-film-104450.html

[copy_paste]

Još nisu provalili da se radi o prosečnoj eksploataciji

[Vampirella]

Ljut si zbog bebe. 

Ljut je sto ju nisu prije krstili...

[WARLOCK]

nedostaje nam ghoul da nam kaze nesto Harvesteru 

[RedSonja]

Srpski film by Srđan Spasojević

Ravnodušna sam na Srpski film by Srđan Spasojevic.

[zakk]

Srpski film ulazi u sve domove na najveća moguća vrata: putem organizovane piraterije!

http://www.rlslog.net/a-serbian-film-2010-dvdscr-xvid-p2p/

[WARLOCK]

Srpski film ulazi u sve domove na najveća moguća vrata: putem organizovane piraterije!

http://www.rlslog.net/a-serbian-film-2010-dvdscr-xvid-p2p/

ne otvara vrata,ne radi

[Albedo 0]

NEKOLIKO TEZA O SRPSKOM FILMU
TEZA 1.

U svom najboljem radu Političko nesvjesno, Fredrik Džejmson je u umjetničku kritiku uveo altiserovsko razlikovanje ekspresivne i strukturalne kauzalnosti (uz mehaničku koja za nas trenutno nije značajna). Ekspresivnu kauzalnost karakteriše snažan pojam totaliteta, odričući svim društvenim poljima bilo kakav vid autonomije. Tako npr. ekonomsko polje potpuno utiče na političko polje, koje opet utiče na kulturu. Pri tom se kultura pokazuje samo kao refleksija datog društva, nesposobna da ga kritički spozna, stoga je elitistička socijalna teorija jedini istinski pogled na svijet.

Strukturalna kauzalnost daje socijalnim poljima poluautonoman status, čime relativizuje pojam totaliteta i daje veću slobodu pojedinim dijelovima, ali ne i apsolutnu slobodu, čistu specijalizaciju koja je buržoaski ideal. U slučaju strukturalne kauzalnosti, ekonomsko polje utiče na političko polje ali ga potpuno ne determiniše, odnosno političko polje može da djeluje i po nekim svojim principima, što omogućava npr. političku revoluciju uprkos ekonomskom prosperitetu, ili obrnuto, sprečava političku revoluciju uprkos materijalnom siromaštvu stanovništva. Bijeda ne mora da natjera čovjeka na pobunu niti bogatstvo može da ga primiri. Stvari nisu jednostavne kao u slučaju ekspresivne kauzalnosti.

Uz to, kategorija porodice takođe prestaje biti nevina. Ekonomski i politički pritisci mogu donekle da natjeraju članove jedne porodice da se ponašaju na određeni način (ćerka/supruga može postati prostitutka, otac može pristati da učestvuje u snaf filmu itd...), ali od određenog trenutka to više nije pitanje materijalne oskudice već čisto porodično pitanje. Neke porodice se ne odaju kriminalu, neke ćerke ne postaju prostitike, iako se nalaze u istim ekonomskim i političkim uslovima.

Dakle, Milošev izbor nije mu nametnut; on ga je takođe i sam izabrao. Film ne odgovara zašto je subjekat izabrao takvu sudbinu; film samo govori da je objekat (društvo) natjeralo subjekta da tako djeluje, jer je subjekat jadni naivko koji ne zna šta radi. Time su se tvorci filma smjestili u polje zaostalog, vulgarnog (i u bivšoj SFRJ veoma popularnog) marksizma.

TEZA 2.

Međutim, tvorci filma, uprkos jasnoj pozicioniranosti unutar principa ekspresivne kauzalnosti, zahtijevaju i priznavanje (onoga što nije ni strukturalni kauzalitet već buržujština sama) principa umjetničke autonomije, jedne arhimedovske tačke koja ''produžava'' naša čula, preoblikuje našu stvarnost i vraća nam je u ''istinitijem'' obliku''. Pri tom zahtijevaju da oni budu ''angažovani umjetnici'' koji sude o društvu sopstvenim (filmskim) parametrima, dok društvo samo nema pravo da odgovori sebi svojstvenim mjerilima. Film, prema Vladimiru Kolariću, ne smije da se ocjenjuje prema ne-filmskim mjerilima, ali, kao što vidimo, društvo može da se ocjenjuje prema ne-društvenim kodovima.

Uzdižući film na pijedestal, dajući mu za pravo da saznajno preoblikuje stvarnost, da ''svijet predmeta'' pretvori u ''svijet znakova'', Kolarić kao i tvorci filma zaboravljaju da je ''svijet predmeta'' (Realno) nemoguće potpuno označiti, i da se u ''svijetu znakova'' (simboličkom poretku) uvijek održava kao trag Realnog.

U tom smislu su insistiranja na Srpskom filmu kao metajeziku društva možda ne potpuno besmislena koliko nepotpuna. Naime, svaki metajezik ima svoj metajezik (a po Rolandu Bartu niz je moguće nastaviti u nedogled), pa metajezik svijeta predmeta može biti svijet znakova, ali metajezik i svijeta predmeta i svijeta znakova, i Realnog i simboličkog poretka – jeste nauka o društvu u svim njegovim oblicima: ekonomskim, političkim, kulturnim, umjetničkim.

Stoga autonomija umjetničkog djela može biti samo stvaralačka autonomija, ne i zabrana drugačijeg, društvenog tumačenja.

TEZA 3.

Društveno tumačenje naravno ne mora biti ono koje se gadi ovog filma, kome je muka i koje smatra film nemoralnim. Film je svakako daleko od dobrog ukusa, ali njegov problem je veći od pitanja estetike ili ezopovske pouke. Kao što smo rekli, Gospodin Subjekt je prazan, on je, kako to sam Radivojević kaže, od rođenja ''nabijen na onu stvar'' – Objekt (društvo). Kad ne bi bilo Objekta možda bi Subjekt živio punim plućima ispod tri palme, u tropskoj košulji Nika Slotera, dok vrelo sunce tamni bikini linije zarad boljeg uživanja nekih novih ribica i bitangi, starih ''normalnih'' uzora.

Iako je Radivojević više puta ponavljao da Srpski film neće biti moralizujuća priča o djevojčici koja prodaje šibice moramo primijetiti da nije daleko odmakao, ovaj film je samo porno verzija ''besmislenih trućanja balkanskih nesrećnika'', ne nekakva provokacija već vrisak samoživih spodoba, tako česte, skoro endemske vrste u Srbiji.

Jer u skladu sa principom strukturalnog kauzaliteta, objekat jednostavno ne može u potpunosti determinisati subjekat, subjekat bar podsvjesno želi biti ''nabijen'', biti ugrađen u simbolički poredak, igrati ''veliku igru'', postati ''artist of fuck''. Ali on uporno tvrdi da ne zna šta se dešava, da je žrtva ''nesrećnih okolnosti'', da mu je sin u konačnoj sceni ''podmetnut'' i tome slično. A šta ako nije ''podmetnut''? Šta ako je Objekat samo izgovor? Šta ako je on to želio od početka? I on je sa 6 godina vidio svoj prvi porno film.

Srpski Subjekat (kao i skoro svaki drugi subjekat) u stvari i ne želi tri palme, jer ultimativna fantazija, srž bića – je mazohistička. Ljudima su potrebne fantazije o jednom ''višku vrijednosti'' koji nas zaobilazi, kao radnike cijena rada, ili nikad-dostupne-palme Miloša. Bez poslodavaca ne postoji proleterski identitet, oni su ti koji eksploatišu, koji uzimaju pošteno zarađenu nadnicu. U starom pitanju o starosti jajeta (nadnice, palme) i kokoške (radnika, Miloša) uzrok je van kokošinjca – garant našeg mazohističkog identiteta – Vukmir.

Bez njega nema ni ideje o palmi, mi ga imamo jer ga želimo, naša djeca mogu biti nabijena samo ako to mi dozvolimo, a dozvoljavamo zato što to i želimo. Palme su samo izgovor. Npr. kada bi imali palme više bi voljeli sopstvenu zemlju, Miloš bi bio Obilić a ne porno glumac. Marko bi bio Kraljević a ne Kain (ili možda Avelj?). Sve bi bilo super. Ali nije. Jer, prema Radivojeviću, živimo u Zemlji-Falusu, Objektu koji nas proždire malo po malo, ali za razliku od starih antičkih junaka organi nam se ne obnavljaju preko noći.

Zašto sam iskoristio prejak izraz o tvorcima filma – samožive spodobe? Možda je prejak, a možda je i preslab. Jer riječ je o osobama koje ne samo da su nekakvi kritičari ''srpskog'' – oni su i ne-kulturni. Pri tom ne mislimo na bacanje slina na pločnik u centru grada. Pri tom mislimo na osnove evropske civilizacije. Na stranu čak i to da je žrtva uslov svake civilizacije, a da je koitus sa bebom potpuno obesmišljava (govorili bi tada ''samo'' o neoliberalnim spodobama), ovdje je riječ o nečemu još važnijem.

Homerova Odiseja smatra se simboličnim rođenjem evropske civilizacije i racionalnosti. Ukratko, prkoseći bogovima i Sudbini (antičkim Objektima) Odisej je lutao godinama od Troje do Itake, i ma šta uradio nije uspijevao da se vrati kući. Tokom avanture je izubio čitavu posadu, svi su oni završili ''nabijeni'' zahvaljujući njegovoj tvrdoglavosti i samoživosti. (Uzgred, da je kojim slučajem Radivojević pisao Odiseju i majka i sin bi završili ''nabijeni'', jer ko zna šta bi bilo sa gomilom udvarača u njenom dvorištu, sigurno neki gang-bang, tunge-munge do smrti i ko zna šta sve ne)

Jer Odisej je potpuno racionalan, a uprkos svemu to se može reći i za Radivojevića. Samo niko nije rekao da je apsolutna racionalnosti nešto zdravo (osim nekih potpunih ludaka). Jer ono što je nedostajalo razumnom Odiseju, apsolutnom samoživom Subjektu – jeste skromnost. Mišel Fuko je rekao da razum može postati oslobodilački samo ako je sposoban da se oslobodi samoga sebe. Odnosno pitanje da li ''srpsko'' pirpada kategoriji ''prirodnog'' je nevažno, čak ''misleading''. Pravo pitanje je da li ''prirodno'' pripada kategorji ''prirodnog''? Odisej se priznavanjem da nije jedini, najljepši, najnormalniji i najpametniji (što naš Miloš do kraja jeste), prepuštajući se Sudbini (Objektu), zadržavajući tragičKI a ne tragičNI sukob sa njim (prvi je umjetnost, drugi je standardno smeće u koje spada i Srpski film), napokon spašava od ''kletve'' i dolazi do Itake u svoj još uvijek ne ''nabijen'' porodični dom.

Miloš nema gdje da ode. On je u kulturnom smislu zaostao u nekim pretrojanskim periodima. Fuck-drug je samo izgovor za njegovo mentalno stanje. On je ''prepoznao'' sina i ipak to uradio.

TEZA 4.

Komentar na blogu nasdvoje spomenuo je pitanje izbora glumaca i začudio se izborom Žike Todorovića za rolu Miloša. Međutim, možda je to čak najlogičnije i u skladu sa object-friendly tumačenjem koje ću ukratko iznijeti.

Miloš je porno zvijezda, to je već nekoliko puta ponovljena fraza. Naravno da jeste. Zanemarimo da li takva industrija stvarno postoji u Srbiji, da li se mogu zaraditi tolike pare da bi se živjelo u onakvoj kući i tome slično. Pitanje je: Zašto Žika Todorović?

Možda, samo možda i nadasve možda (u pokušaju da budem razumno skroman) – jer se Nikola Kojo previše udebljao. Ako se prisjetite filma Mi nismo Anđeli, primijetićete da je i to jedan od tih ''object-free'' filmova, koji su, ignorišući Realnu svakodnevnicu te 1992. godine, prikazali jednu kultnu fantaziju, tri palme prije tri palme.

Naime, niko se ne pita šta ti ljudi uopšte rade, od čega taj Nikola kome Sonja Savić nije majka uopšte živi, odakle mu lova da održava ajkulu (a i Miloš vozi neki klasik) u odličnom stanju itd. Odgovor je upravo taj – Nikola je porno glumac. Budući da nam se Kojo u međuvremenu udvostručio dobili smo the next best thing (mada u nekom smislu i bolju verziju) – đavolčića Žiku. Film unutar Srpskog filma počinje tamo gdje je Nikola stao – kod Julijane Vladić (odnosno glumice koja me na istu neodoljivo podsjeća). Nikola napušta najbolju ribu u gradu da bi pronašao Marinu sa stomakom do poda koja se upravo porađa u taksiju.

Možemo se, dakle, zapitati šta bi bilo sa porno glumcem Milošem formerly known as Nikola da je kojim slučajem ''nabio'' Julijanu Vladić (u centru za nezbrinutu djecu). Nastavio bi da živi istim životom sve dok jednoga dana ne bi ''nabio'' i svoju ''nezbrinutu'' ćerku, ili sina, pošto u prvom dijelu ne znamo kojeg je pola njegovo dijete. Neminovno je da se najbolji jebač u gradu u određenom trenutku sretne sa plodovima svoga međunožja, upravo zato što su ti plodovi – ''nezbrinuti''.

U (ako ne griješim) drugom poglavlju Zločina i kazne glavni junak se susreće sa ocem propalicom, koji je propio svoju platu i ostavio porodicu bez novca. On polako priča svoju priču, kako je imao dobar činovnički posao (ono što je i za Radivojevića ''normalan'' ideal, a što i ne bi, samo što je riječ o društvenom idealu protiv koga film nema hrabrosti da se autonomno suprotstavi, već ga neautonomno propagira) i onda ga izgubio, nakon čega je počeo njegov sunovrat. Žena je obolila, počela da se izdire na njega, nisu više imali para ni za šta, prodavali su sve što su stigli, na kraju je i njegova ćerka postala prostitutka da bi se mogli izdržavati. U porodici je nastao haos. Poslije određenog vremena on opet pronalazi posao, počinje da prima platu i kao preko noći (što je ključno) svi članovi porodice su počeli da se bolje ophode prema njemu, opet je bio stari dobri ćale koga su svi voljeli i poštovali. Trebalo je samo malo para da donese svake nedjelje i porodica je radila kao ajkula sa punim rezervoarom.

Kakva zavisnost od objekta! Kakvo istinsko ''nabijanje''. Kakvo ponovno pronađeno blagostanje iz SFRJ, ma ovo je više i od tri palme, ovo je bar 5-6 palmi. Ali otac se sada nalazi u nekoj kafančugi u pocijepanoj odjeći sa vrlo malo novca u džepu. Glavni lik se pita kako je on onda tu i dospio kada je sada sve u redu. Otac ne zna zašto. Samo je jednoga dana primio platu i nije otišao kući. Nema objašnjenje, jednostavno je otišao i potrošio pare, dok mu porodicu žele istjerati iz stana...

Što se nas tiče on je prepoznao da je riječ o istinskom ''nabijanju'', nabijanju blagostanja, a ne o standardnom smeću poput Srpskog filma.


http://camerapolitica.blogspot.com/2010/08/nekoliko-teza-o-srpskom-filmu.html

[Franz Xaver von Baader]

Film ne odgovara zašto je subjekat izabrao takvu sudbinu; film samo govori da je objekat (društvo) natjeralo subjekta da tako djeluje, jer je subjekat jadni naivko koji ne zna šta radi.

pa naravno da film ne odgovara ništa u tom društveno-kritičkom smislu; no to nije spriječilo autora da se po intervjuima hvali o društvenim metaforama "od rođenja nas jebu"

pristup je ovdje toliko naivan, pa i promašen: subjekt je potpuno determiniran društvenom zbiljom, on je još samo prazna ljuska. kod njega (subjekta, oca) nema ono 'dakle, jesam', nego je 'bitak' potpuno izvan, u nekoj iluziji 'pristojnog građanina', u nekom izmaštanom poretku: "trebam imati dobar auto" trebam cugati dobro piće" "žena mi treba biti umjetna lutkica" "sin treba ići na satove pjevanja" i sl.
ovo se pak podvaljuje kao 'prepoznato' nametanje od strane društvene stvarnosti: mreža te sili da budeš 'in' da budeš baš takav kakvog zahtijeva svijet 'kreme', da budeš uniforman s tim zahtjevom

i što čini otac? on potpuno guta tu spiku, on je malograđanin (premda je smiješno pričati o malograđanskom moralu u jednom neukusnom pornografskom filmu, ali radi se samo o inačici perverzne malograđanštine) koji kakti nevoljko pristaje da ga "jebu".
ono, za što svaka budala ima dovoljno takta -naime da odbije bezveznu ponudu-, za ovoga 'oca' predstavlja tešku 'dilemu'; on pristaje, pa da vidi dokle ide.

već sam spomenuo da je to verzija Tvrtke. samo što je tamo ideja bolje i konzistentnije izvedena: Tom Cruise je tek! svršeni pravnik, dakle zelembać koji dobije sličnu ponudu - rad za tvrtku naslijepo, koja se otkriva kao sumnjiva. Cruise ima dakle kakvu-takvu ispriku, i on od žutokljunca koji se polakomio prelazi put odrastanja u heroja.
ovdje nema toga - otac je prazna mlohava kita, koja, iako zna kako stvari stoje, koliko govana pluta oko vukmirove tvrtke, svejedno prihvaća ponudu.

i gdje je sad tu izgovor!? gdje je "oni nas jebu"!?
prije, mi (tj. svi ovi koji se identificiraju sa pojebanim ocem, od autora pa do oduševljenih kritičara) smo toliko isprazni, toliko beznadežno umorni, toliko porobljeni blještavilom svijeta kojega kakti 'kritiziramo', da nam ni ne treba opsceni Veliki Otac koji će nas eksploatirati represijom - mi mu se nudimo, mi žudimo za njegovim pogledom i "nemoralnom ponudom"; samo da nas primijeti...

[Albedo 0]

i što čini otac? on potpuno guta tu spiku

e jebiga sad, da li je nabijen ili guta...

upravo to ''nabijanje blagostanja'' ga svrstava u dvodecenijski talas filmova o plačipičkama u iščekivanju spasioca u liku Nika Slotera.

Ne znam da li ti je poznat taj Sloter-fenomen, ali si ga opet pogodio: iluzija ''pristojnog građanina''.

Oko te pristojnosti treba vidjeti posljednje poglavlje Žižekovog Looking awry iliti Gledati iskosa.

[Franz Xaver von Baader]

ne znam na što misliš, taj sloter-fenomen
ali ovdje se svakako slažemo (kao i oko Porno bande)
(još da prestaneš forsirati onu svoju radikalnu farsu, gdje bi nam bio kraj...)

[Albedo 0]

koju radikalnu farsu? Ne, ne, ja sam transfarsičan

Nik Sloter, junak serije Tropska vrelina, popularna u Srba devedesetih

čak o tome ima na http://en.wikipedia.org/wiki/Tropical_Heat

[Franz Xaver von Baader]

nikad gledao nikad čuo
(bit će da to ima veze sa mojim apriornim odbijanjem serija)

[Meho Krljic]

Da, ali ne treba gubiti iz vida taj element (političke) determinisanosti koji obojica pominjete ali mu ne pridajete dovoljno važnosti. Žika Todorović "pristaje" na mutljavinu od arti-snuff pornića ne zato što nema para da jede, pije, drogira se i šalje sina na časove pevanja već zato što je on, kako čujemo od Vukmira, THE jebač, Srbin iz basne, hodajući falus. On je sažimanje svih balkanoidnih mitova i fantazija o alfa mužjaštvu i, pošto je balkanoid, iracionalan je do te mere da se pretplaćuje na ideju da su simboli bitniji od predmeta koje simbolišu, a da njegovi postupci treba da odjekuju u vječnosti. Dakle, kada Žika bambusa svog sina na kraju filma, to je jer na taj način uspostavlja ultimativnu dominaciju oca/ falusa, uprkos naoko racionalnoj želji da samo ima funkcionalnu građansku porodicu. Treba se setiti i da se brani rukama i nogama kada mu se objasni da treba da bambusa onu malu, jer to vidimo na kraju, to za njega nije dovoljno konačna potvrda svoje falusnosti i uloge oca/ alfe. Radivojevićeva političnost je ovde izraženija (i nešto suptilnija) nego u slučaju bebe koja je očigledna, direktna vizuelna metafora. Ova vrsta determinisansti, usuda štaviše, u kojoj je instinkt za dominacijom jači od racionalne težnje ka funkcionalnoj zajednici bi valjalo da bude prepoznata kao "prava" politička opservacija filma.

Inače, solidan tekst, Albedo, nadam se da ćeš više da pišeš.

[Albedo 0]

Meho, ali upravo u tome je problem: odakle ti to da je alfa-mužjaštvo ''balkanoidni mit''?

Da sad ne širimo, to nije ni Banović Strahinja, koji oprašta svojoj ženi prevaru u vrijeme kad bi je u nekom germanskom epu isjekli na komade i spalili.

A nije ni Marko Kraljević, ako ćemo pošteno.

Za mene je Miloš daleko od Srbina, on je savremeni diskurs, Amerikanac u ničeanskom smislu, kada savremene građanske vrijednosti naziva amerikanskim budalaštinama (ako ne griješim u Ecce homo).

Već duže vrijeme, možda i od Prvog svjetskog rata se nameće upravo antibalkanoidni mit, uz standardno ''izmišljanje Ruritanije'', samo što više nije Drakula taj koji je izmišljeni balkanoidni krvnik, nego eto tamo neki Vukmir.

[Franz Xaver von Baader]

o da,
prozirni su tvoji pokušaji zajebancije meho, makar ja volim takve zajebancije
dakle,
tvoje bi čitanje stajalo eventualno da todorović jeste Das Jebač. međutim on je otužni ocvali jebač koji postaje pijun u scenariju Ludog Doktora (iz b-filmova ili pak stripova) trifunovića: spin-ludi-doktor  ga napunta, baci mu bubu, ali ovaj ipak ostaje zbunjola, nikako ne postaje "autentični hodajući falus" već kemijski inducirani simulakrum - sve se svodi na banalno rješenje droge.

drugim riječima, droga obara tvoje "instinkte"

[Meho Krljic]

Pa u tome i jeste tragični (ne tragički) element cele priče, ta mitomanija, dakle ne legitiman mit, nego nekakav pseudomit, karikatura. Radivojević čak (namerno?) baca lažni mamac gledaocu sa scenom u kojoj se Žiki nudi da odradi klinku i tu se kao radi o nekakvoj (pseudo)tradiciji, samo da bi na kraju njegovu iracionalnu želju za dominacijom potvrdio na mnogo konkretniji i psihološki neposredniji način. Zato pričam o usudu običnog čoveka koji sanja da bude arhetipski heroj, što za mene jeste prilično uspela metafora srpstva, ta naša žudnja za večitim, nebeskim, apsolutnim, koja neretko rezultira tragedijama koje nanesemo sebi i drugima jer NISMO superheroji i ne operišemo u apsolutnom prostoru već u omeđenoj svakodnevnici. Čak je i završnica filma sa tim porodičnim samoubistvom jedna ironična strategija jer prikazuje formiranje mentaliteta žrtve u čoveku koji je sve vreme bio aktivni agens katastrofe. U svom tekstu na blogu sam to direktno povezao sa širim političkim kontekstom Srbije i srpskog ponašanja poslednjih par decenija.

Edit: I droga se sasvim dobro uklapa u ovu ironičnu strategiju. Ona nadomešćuje taj realno nedostajući element arhetipskog. Mada sam je i ja u svom tekstu ocenio kao nezadovoljavajući mekgafin.

[---]

ajoj, od "srpskog filma" pravite lakmus papir za wanna-be žižeke.


mislim, daj, srpski film je povod da pričamo o suštini svemira.

za moj groš, radije bih video neko odmicanje od narativa i značenja narativa, i prelaz na značenje filmskog jezika.

[Meho Krljic]

Ja ne znam ni šta si sada rekao... A da ti je Srbija na srcu, ne bi iz nje bežao!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!

[Albedo 0]

Meho,
bez obzira, tako postavljeno to nije balkanoidni mit, čak bi se usudio da kažem da je to prije holivudski mit.

Ja nisam ubijeđen da je Radivojević tako predstavio Miloša, i slažem se sa Kolarićem da je riječ o poetici dekadencije i prostom binarizmu.

[---]

ma ne znam ni ja šta sam rekao.

meni je oduvek hrvatska bila na srcu, ko i svakom pravom srbinu!

[Franz Xaver von Baader]

mislim, daj, srpski film je povod da pričamo o suštini svemira.

gle, ja se slažem s tobom
međutim, PA AUTORI sami se tako postavljaju, KAO da film ima neku težinu u kritičkoj teoriji društva. onda su tu neki koji ovo uzimaju zdravo za gotovo ili pak neki, poput mehe, koji bi ne znam kakvim manevrima htjeli opravdati tu vrstu 'umjetničarenja'

za moj groš, radi se o jednom bezveznom (ali ja ni inače ne volim ovakvu vrstu filma) i bezvrijednom žanrovskom (u pejorativnom smislu) filmu, i tu se može uglaviti, i ostati na margini

ps - očekujem te, najmanje s opsežnim osvrtom, na temi o ISTINSKOM žanrovskom filmu: Night Moves. pa da tamo odemo u suštinu svijeta.

[Albedo 0]

da je film bezvezan - jeste, ali budući se autori postavljaju kao kritički mislioci i smatraju da je SF istinski pogled na društvo, u tom trenutku SF prestaje biti bezvezan i postaje opasan.

Ali ne opasan po to društvo, jer on uopšte nije kritičko teoretisanje o društvu već njegova čista refleksija. Čim pripada ekspresivnoj kauzalnosti postaje samo propaganda datog društva, standardna priča prijatelj-neprijatelj.

u stvari, problem je koliko je film običan, koliko je ovo Pink film. On je kao izvrnuo neke estetske kodove ali i dalje stoji na spilbergovskom sistemu vrijednosti. SF tako ispada samo mogući odgovor na pitanje šta bi bilo kada bi Spilberg odlučio da snimi jednu eksploataciju.

To jest da je Spilberg kao mali gledao horore postao bi Aleksandar Radivojević.

[Meho Krljic]

Meho,
bez obzira, tako postavljeno to nije balkanoidni mit, čak bi se usudio da kažem da je to prije holivudski mit.

Ja nisam ubijeđen da je Radivojević tako predstavio Miloša, i slažem se sa Kolarićem da je riječ o poetici dekadencije i prostom binarizmu.

Ja nisam ubeđen da je Radivojević tako predstavio Miloša s namerom, ali sam ubeđen da je tako ispalo. Miloš je, namerno ili slučajno ime koje podseća na Miloša Obilića, srpkog (arhi)heroja, odojenog na kobiljem mleku koji je u istoriji (ili mitu što je kod Srba prilično uzajamno zamenjivo) upamćen kao kamikaza koji je prekršio diplomatski kod ponašanja i ubio turskog predvodnika usred pregovora zato što je mislio da će taj eksplozivni čin samožrtvovanja i uklanjanja protivničkog predvodnika nekako izmeniti neumitni tok istorije. Time je pokazao nerazumevanje hegelovske dijalektike (doduše, može mu se kao olakšavajuća okolnost uzeti nepostojanje hegelovske dijalektike još nekoliko stotina godina    ) kao i jednu tipičnu neprincipijelnost u domenu svakodnevnog života: iako se prijavio kao pregovarač i dakle, na poverenje ušao u tabor protivnika, iskoristio je prvu priliku da poverenje izda i ubije čoveka jer, po njegovoj logici zemaljski odnosi časti i poverenja nisu značajni u poređenju sa nebeskim, večitim, mitskim u koje se upisao svojim činom. Naravno, nemam pojma šta se stvarno desilo, istorijski gledano, ali ovako je mit prenošen nama djeci kada smo bili u nežnim godinama.

Dakle, analogija sa iracionalnim ponašanjem Miloša u SF je meni relativno loogična.

[Franz Xaver von Baader]

da je film bezvezan - jeste, ali budući se autori postavljaju kao kritički mislioci i smatraju da je SF istinski pogled na društvo, u tom trenutku SF prestaje biti bezvezan i postaje opasan.

Ali ne opasan po to društvo, jer on uopšte nije kritičko teoretisanje o društvu već njegova čista refleksija.

da
ovo sam i htio reći kišobrancu, ali sam naposljetku smetnuo s uma
baš to: bezvezan koji međutim postaje 'opasan' nametanjem propagande
mislim, vidi ti ovo - SF i PB se toliko besramno nameću, ono topici imaju po 30-40 stranica, kao da je riječ o VELIKIM  filmovima (ima li zapravo ikoji film na znakusagite toliko posvećenih stranica?)
naravno da onda dolazi do zbunjivanja nekritičkih neokorteksa (mnogi putnik namjernik ovdje kao i većina 'običnih' gledatelja filma) i nametanja 'nove teorije' estetike i etike

[Franz Xaver von Baader]

Dakle, analogija sa iracionalnim ponašanjem Miloša u SF je meni relativno loogična.

ali miloš se uopće ne ponaša iracionalno: on je tipični malograđanin koji vjeruje u simbolički poredak - novac - obitelj - status itd.
iracionalno bi bilo kada bi on bio ofucani propali porno glumac koji se smuca po jeftinim motelima ali predano vjeruje u svoj kurac, koji je odbacio društveni status i 'podilaženje' pravilima građanskog života jer je posvećen Višim Pitanjima, sebe smatra za heroja većeg-od-života koji je od bogova predodređen za 'prave stvari'; TADA bi tu pasalo grčko finale, kažnjavanje junaka zbog njegovog hybrisa i to bi bilo tragičko

[Albedo 0]

Meho, Miloš Obilić je ušao u ''tabor'', znao je dobro gdje ulazi i zašto ulazi, to jest šta će uraditi.

Porno Miloš nije znao ni gdje ni zašto ulazi, ušao je za pare i nije znao šta treba da radi. On je u lavirintu Umberta Eka, iz kojeg je navodno nemoguće izaći. I baš zbog toga je riječ o filmu koji ne kritikuje postojeće društvo, već funkcioniše kao sublimni objekat ideologije, tako da je jedini suprotstavljen tom društvu - Vukmir.

Time je zagarantovano da se niko neće suprotstaviti društvu. Film je konzervativan in-a-bad-way.

---------------

a da ne pričamo da je u stvari Marko Kraljević istinski herojska figura, dok je Miloš (i Obilić i Pornić) samo umro, skoro pa ni za šta.

[Albedo 0]

Dakle, analogija sa iracionalnim ponašanjem Miloša u SF je meni relativno loogična.

ali miloš se uopće ne ponaša iracionalno: on je tipični malograđanin koji vjeruje u simbolički poredak - novac - obitelj - status itd.
iracionalno bi bilo kada bi on bio ofucani propali porno glumac koji se smuca po jeftinim motelima ali predano vjeruje u svoj kurac, koji je odbacio društveni status i 'podilaženje' pravilima građanskog života jer je posvećen Višim Pitanjima, sebe smatra za heroja većeg-od-života koji je od bogova predodređen za 'prave stvari'; TADA bi tu pasalo grčko finale, kažnjavanje junaka zbog njegovog hybrisa i to bi bilo tragičko

da, ima tu neko edipovsko značenje, samo što je ovaj oženio majku, i saznavši to iskopao sebi oči. Niko mu drugi nije bio kriv do on sam. Ali to je kod Sofokla samo prvi dio trilogije, nakon toga ide Antigona i Edip na Kolonu.

Dakle, ne samo da je SF ostao zarobljen u prvom dijelu, već nije čak ni završen prvi dio. U tome je poenta SF ne-kulture.

Antigona i Edip na Kolonu su snažne figure, prije svega zato što su žive. Nisu se ubili nakon svega. Miloš je slabić.

[Meho Krljic]

ali miloš se uopće ne ponaša iracionalno: on je tipični malograđanin koji vjeruje u simbolički poredak - novac - obitelj - status itd.
iracionalno bi bilo kada bi on bio ofucani propali porno glumac koji se smuca po jeftinim motelima ali predano vjeruje u svoj kurac, koji je odbacio društveni status i 'podilaženje' pravilima građanskog života jer je posvećen Višim Pitanjima, sebe smatra za heroja većeg-od-života koji je od bogova predodređen za 'prave stvari'; TADA bi tu pasalo grčko finale, kažnjavanje junaka zbog njegovog hybrisa i to bi bilo tragičko

Ali to bi onda bila GRČKA tragedija. Ovo je Srpski Film. U njemu Miloš "veruje" u porodicu koju na kraju izjebe i pobije. On nije tragični antički heroj nego ironična savremena karikatura čije je "herojstvo" (diskurzivno posredovano, kako je u mitologiji i red) ne ratničko nego jebačko. Utoliko njegova "kazna" na kraju dolazi od sopstvene ruke, ne zato što je shvatio da je počinio nepočinivo i time se upisao na onu stranu dobra & zla, nego jer sebe počinje da doživljava kao žrtvu, dakle jer je stupio u poslednji stupanj viktimizacije.

[Meho Krljic]

Meho, Miloš Obilić je ušao u ''tabor'', znao je dobro gdje ulazi i zašto ulazi, to jest šta će uraditi.

Porno Miloš nije znao ni gdje ni zašto ulazi, ušao je za pare i nije znao šta treba da radi. On je u lavirintu Umberta Eka, iz kojeg je navodno nemoguće izaći. I baš zbog toga je riječ o filmu koji ne kritikuje postojeće društvo, već funkcioniše kao sublimni objekat ideologije, tako da je jedini suprotstavljen tom društvu - Vukmir.

Time je zagarantovano da se niko neće suprotstaviti društvu. Film je konzervativan in-a-bad-way.

---------------

a da ne pričamo da je u stvari Marko Kraljević istinski herojska figura, dok je Miloš (i Obilić i Pornić) samo umro, skoro pa ni za šta.

Pa to što se pornografija indirektno predstavlja kao sbverzivna (art i snaf u istom paketu) je očigledna artiljerijska priprema za ironijski pančlajn na kraju gde se podsećamo da je pornografija pre svega industrija eksploatacije (što, dakako svrstava Srpski Flm u konzervativni tabor). Upravo je i Miloševa zbunjenost i nesgurnost čini li on ono što treba zaslužna za to da na kraju sebe potvrđuje na jedan radikalan način (odradi svog sina) a onda ne može da podnese to i spasava se time da je samog sebe percipirao kao žrtvu (iako je u velikoj meri počinilac). Naravno da je slabić, on nije antički heroj, on je Srbin koji misli da su ga na sve navukle proklete zapadnjačke životinje.

[Albedo 0]

pa upravo je sve do kraja filma riječ o kolitko-toliko grčkoj tragediji, upravo Edip do kraja drame ne zna šta je učinio

i ne vidim zašto bi bio problem da osnova za novi srpski film bude grčka tragedija, kad je mogla da posluži kao osnova za Star Wars može i za nešto kvalitetnije.

jer ako nije grčka tragedija onda je biografija svetaca velikomučenika. Nema trećeg.

[Franz Xaver von Baader]

Upravo je i Miloševa zbunjenost i nesgurnost čini li on ono što treba zaslužna za to da na kraju sebe potvrđuje na jedan radikalan način (odradi svog sina) a onda ne može da podnese to i spasava se time da je samog sebe percipirao kao žrtvu (iako je u velikoj meri počinilac). Naravno da je slabić, on nije antički heroj, on je Srbin koji misli da su ga na sve navukle proklete zapadnjačke životinje.

pa upravo zato se radi o lošem filmu: nekonzistentnom, zbrkanom, zbunjenom
on sebe "ne počinje doživljavati kao žrtvu" on se kao takav odmah pojavljuje. u tome i jest zbrkanost, ali i patetika filma: prvo je žrtva društvene stvarnosti (determiniranosti), a sada bi mu ti prišio autentičnost (koje nema budući je društveno determiniran, on mašta o autu, piću, našminkanoj ženi itd), ulazak u metafizičko (balkanski arhetipski junak) i onda - buđenje; povratak u povijesnost i prepoznavanje sebe kao žrtve. ma da.

ili je žrtva odmah ili nije
ako jest, imamo čitav onaj scenarij: krivi su mi drugi, društvo, sve radim za novac...
ako nije, čemu patetika sa prikazom obitelji, čemu kriviti zapad za ulazak u sumnjiv posao itd.

[rade]

@ Albeldo: To jest da je Spilberg kao mali gledao horore postao bi Aleksandar Radivojević.

mislim da ne bi. spilberg bi sacuvao porodicu, otac bi povratio autoritet (ili bi se nasao neki supstitut), Ime oca bi opet bilo konstituisano i samim tim simbolično restauirano. provala realnog bi bila domestifikovana i red povracen.
srpski film nije neurotičan, on je perverzan sto je jos gore.spildberg ne bi isao do kraja, a radivojevic ide. sad se vracamo na prezvakanu pricu povodom Lakanovog Kanta sa Sadom. perverzna transgresija nije radikalni akt, ona ne izlazi iz okvira Velikog Drugog. Milos ovde radi kao instrument vukmira koji je V.D. to je ona Zizekova prica o nacistickim oficirima koji su krivicu preneli na naredenja sa vrha. to je perverznjakova strategija negiranja kastracije, samim tim realnog i jouissancea. "nisam ja uzivao u ubijanju jevreja samo sam sledio naredjenja." isto Milos. perverznjak negira Realno, zeli da iscedi jouissance, da prezasiti simbolicno do tacke pucanja (sto kaze Albeldo da bude potpuno racionalan, da izbegne kastraciju) ovo nije radikalan akt jer se izvodi pod okriljem V.D. to nije radikalan akt koji ustanovljuje novo, vec impotentni nihilisticki akt.
da je ovaj film neurotican, a ne perverzan, ne bi se diglo ovoliko buke oko njega i ne bi bio toliko opasan, a to je zato sto se nudi kao lazna transgresija. ovo je mnogo gore od obicne malogradjanstine. 

[Franz Xaver von Baader]

dobrodošao u tabor velikih osporavatelja srpskog filma, rade

[Albedo 0]

ako tako postaviš da. Ali u ideološkom smislu porodica je u ovom filmu sačuvana samim tim što je jouissance dovedena do kraja (tako funkcioniše sublimni objekat ideologije). Kod Žižeka Titanik nije dokaz neminovne propasti kapitalizma već upravo dokaz da se to nikad neće desiti.

a Miloš nikad i nije izgubio autoritet, jer oni ne bi pokorno legli da umru na kraju, ne prepoznajući u njemu krivca.

u tom smislu je sličan Spilbergu (naravno da ne liče kao jaje jajetu), npr kod njegovog Poltergeist-a, gdje se krivica napokon nalazi u tome što je firma sagradila kuću na indijanskom groblju.

Tako je razlog ispod kuće, to jest izvan kuće, groblje, Vukmir itd...

Radivojević isto kao i Spilberg povlači buržoaske linije privatno-javno. Naravno da kod Spilberga napad izvana nikad nije ovakav, dođu birokrate i naučnici u E.T.-ju i ovaj odmah umire, čim se povuku i ponovno nastane mirna privatna sfera ovaj oživljava.

U hororu nema vaskrsenja, Milošev sin nije Petar Pan (koji ne zna šta je masturbacija između ostalog).

Ali par malograđanskih tačaka sigurno vežu Spilberga i Radivojevića.

Razlika je samo u porn. Ono Newborn im je zajedničko.

[lilit]

ajoj, od "srpskog filma" pravite lakmus papir za wanna-be žižeke.


mislim, daj, srpski film je povod da pričamo o suštini svemira.

za moj groš, radije bih video neko odmicanje od narativa i značenja narativa, i prelaz na značenje filmskog jezika.

to ziko. i ovde se vidi da tvojim odlaskom srbija gubi, a hrvatska opet pobedjuje!

@pingvin,
dok vi palamudite o sustini, heh, ja se drzim forme pa bih ti samo skrenula paznju da u kontekstu koji si upotrebio, todorovic moze samo da bude Der Jebac, nikako Das. 

[Albedo 0]

za moj groš, radije bih video neko odmicanje od narativa i značenja narativa, i prelaz na značenje filmskog jezika.

a šta bi time dobili?

Ozbiljno pitam.

[rade]

ne razumem te kako porodica moze opstati ako je jouissance dovedena do kraja. ako je dovedena do kraja imamo psihozu.nema subjekta, nema porodice. ako nema barijere nema jouissance. jouissance je fantaziranje transgresije.ako stvarno uklonis barijeru utvara jouissance-a se gubi, a bez fantazije nema subjekta.

razlika je ovde u autoritetu dva oca. jedan je simbolni otac a drugi otac frojdovske primalne horde za koga ne vazi pravilo incesta. jedan je otac koji zabranjuje jouissance i time je proizvodi, a drugi koji nareduje jouissance i time je unistava

[Albedo 0]

To je kod Lakana, gdje jouissance još nije Gospodar-Označitelj. Moraš vidjeti šta to znači za film, posebno za gledaoca.

To je Žižekov paradoks.
Ako je jouissance zabranjena, sve je dozvoljeno.
Ako je jouissance dozvoljena (ako nema Boga), sve je zabranjeno.

U tom smislu, da Titanik nije potopljen, kapitalizam bi propao. Ali budući da je popotplje kapitalizam će opstati, jer će uvijek imati u vidu mogućnost propasti. Ako ima u vidu tu mogućnost nikada neće približiti brod ledenom brijegu i neće povećati brzinu.

Ako gledalac vidi pred sobom Titanik-porodicu, gdje je jouissance dovedena do kraja, taj gledalac će reći sebi ''ja ne želim ovo'' i izabrati jedinu drugu ponuđenu opciju - malograđanstvo. Reći će NE na Vukmirovu ponudu i to je to. Vukmir će biti granica koju je samo Miloš prešao da je niko drugi nikada više ne bi prešao.

Film šalje poruku da je Vukmir jedino što se nalazi iza granice. Ništa bolje od toga. To je palanačka svijest.

To je Žižekov sublimni objekat ideologije. On daje primjer Titanika kao sublimnog objekta.

[rade]

zizek kaze da bi kapitalizam propao da je zena iz vise klase napustila svoju klasu i otisla sa di kaprijem. titanik tone upravo zato da jouissance ne bi bila dovedna do kraja. kapitalizam je spasen jer je jouissance na ovaj nacin sacuvana. da je film nastavljen bez propasti titanika jouissance bi bila dovedena do kraja, tj. videla bi se sva beda fantazije (jadan zivot njih dvoje u nekoj udzerici).

[crippled_avenger]

Ne slažem se sa Žikinom tezom kako SRPSKI FILM ne treba da bude poligon za ljude koji žele da žižekovski priđu stvarima jer upravo sam Žižek gradi svoju filozofiju na primerima iz popularne kulture koji nisu pretendovali da objasne bilo šta. Ali upravo kao takvi oni se ispostavljaju kao najdragoceniji. U tom smislu, ako imamo u vidu da SRPSKI FILM po rečima autora ima nameru da nešto kao objasni (što ja lično ne posmatram kao glavni adut ovog filma, ali ko sam ja da protivurečim autorima) on se eventualno može osporavati kao žižekovski materijal upravo na osnovu vlastite pretenzije koja guši spontanu znakovitost popularne kulture a ni nema neku širu komunikativnost sa narodom.

Naravno, Žika sve ovo zna, ali je iz nekog svog perverznog motiva želeo da ubaci klip u točkove ove zahuktale analize.

E sad, analiza sama po sebi, ne čini suštinski ništa dobro ili zlo ovom filmu u nekom širem estetskom smislu, jer ima puno velikih filmova vrhunskog estetskog dometa čija je ideologija izuzetno sporna, psihoanalitička slika krajnje nedosledna, čak konfuzna, pa ih to ne čini manje dobrim filmovima.

To naravno ne znači da se Albedu ovaj film dopada u estetskom smislu, čak naprotiv. Koliko shvatam ovaj film mu ne odgovara ni na jednom nivou.

Isto tako Mehova teza o Milošu kao Srbinu po meni ne stoji. Miloš se zove Miloš jer je to generic ime iz srpskog scenarija, nije ovo Miloš Branković pa da tu sad ima neke kao istorijske simbolike, plus se junak ponaša kao krajnji (pro)evropski malograđanin čije su seksualne performanse nešto po čemu su poznati upravo Evropljani, konkretno Rocco i Nacho. Ne postoji nijedan slovenski porno glumac, a nekmoli Srbin koji se na takav način šepuri svojim moćima, a ima ih talntovanih - to bar znamo. Dakle, Miloš je Srbin koji imitira Rocca, i to ne zato što je Srbin pa je deluzionalan, nego zato što se loži na to i rekao bih čak vidi oponašanje Rocca kao svoj vid komunikacije sa svetom.

U tom smislu, jedino tobože "srpsko" što se može naći u Milošu jeste ta neutoljiva želja za evrointegracijama koje ostvaruje na način koji mu je najpristupačniji. Uostalom, to na svoj način radi i Vukmir Vukmir.

Ono što je zanimljiva teza koju je čini mi se izneo Albedo, ali je pominjana i pre, jeste taj aspekt viktimizacije junaka, priče o našoj kinematografiji baziranoj na viktimizaciji i SRPSKOM FILMU koji iz cele te priče izlazi kao formalni protivnik toga a u stvari je reč o najdubljoj viktimizaciji na delu. Što više čitam reakcije iz inostranstva o srpskom ludilu, hrabrosti, nikada viđenim stvarima i sl. to mi se sve više čini da ovaj film dobija auru tipa "Vidi ove ludake šta su snimili" što ga u osnovi čini KLOPKOM za geekove. Odnosno KLOPKOM za žanrovske festivale ali KLOPKOM u osnovi. Mislim da to nije dobro, i da to nije iskorak kome srpski film treba da se nada.

Ja na ovaj film nisam tako gledao, ali moram priznati da sam ga ja posmatrao iz naše vizure, u kojoj jeste pozitivan primer. I da je to možda bilo jedno naivno gledanje sa ove istorijske distance. Međutim, kako se stvari odvijaju napolju čini mi se da će, i to je možda najveća ironija, naš žanrovski film uskoro postati prozor u lažno ruglo srpske pseudorealnosti (na toj liniji je i BANDA) a da će "mejnstrim" film poput TILVE ROŠ koji doduše još nisam gledao, ali koliko čujem nema ni masovnih grobnica ni seksa sa decom, postati slika jedne zapravo manje ili više okej kulture. U tom smislu se FANTOM i EDIT nameću kao najčistiji pozitivni primeri žanrovskog filma. 

[Albedo 0]

rade, ne taj Titanik, baš Titanik na dnu mora. Titanik film je već reakcija na sublimni objekat - potopljeni Titanik. Sam Titanik film nije sublimni objekat.

Ne postoji nijedan slovenski porno glumac, a nekmoli Srbin koji se na takav način šepuri svojim moćima, a ima ih talntovanih - to bar znamo. Dakle, Miloš je Srbin koji imitira Rocca, i to ne zato što je Srbin pa je deluzionalan, nego zato što se loži na to i rekao bih čak vidi oponašanje Rocca kao svoj vid komunikacije sa svetom.

http://www.doboj.net/magazin/index.php?akcija=citanje&id=298

ali kakav bi to ''Srpski'' film onda bio...

[---]

Naravno, Žika sve ovo zna, ali je iz nekog svog perverznog motiva želeo da ubaci klip u točkove ove zahuktale analize.

E sad, analiza sama po sebi, ne čini suštinski ništa dobro ili zlo ovom filmu u nekom širem estetskom smislu, jer ima puno velikih filmova vrhunskog estetskog dometa čija je ideologija izuzetno sporna, psihoanalitička slika krajnje nedosledna, čak konfuzna, pa ih to ne čini manje dobrim filmovima.

ove dve izjave suštinski su povezane i u njima se krije moj odgovor na albedovo pitanje šta bismo dobili analizom značenja filmskog jezika.

naravno, zna i cripple da nemam ništa protiv žižekovskog poligona i jurenja na njemu dok svi ne popadamo od umora i zaboravimo šta smo uopšte pričali. no, kao što gledaš na percepciju srpskog filma u inozemstvu kao negativnu, tako je i meni sa žižekom kod nas. sad bi svi da budu slavojko, i da im u inozemstvu kažu: vidi ove ludake iz nekadašnjeg posebnog socijalizma, sad su smislili još luđe i smešnije primere da objašnjavaju kapitalizam i film, dugme u lfitu, veliko drugo, lakana... kao što ti veliš za jocu jovanovića, tako i ja za žižeka. iako je beskrajno zanimljiviji od jovanovića, nije ni žižek sveta krava, i smatram da je, kako si rekao za jocu, "potencijalni kancer za mlade teoretičare". dovoljno je harizmatičan i zavodljiv da ljudi odustanu od nekih drugih metoda čitanja filma koje su više vezane za filmski jezik, koje daju složeniju sliku, koje više stavljaju na test prethodna ubeđenja samog teoretičara i omogućavaju kritiku i tih ubeđenja, i čak su, eto, možda, i produktivnije od žižekovskih/psihoanalitičkih/lakanovskih/levičarskih razonoda.

osim toga, kao čovek sklon delezu, moram da pozovem na ispitivanje onoga što je ontologija filma, i na opasnost čestih promašivanja i zanemarivanja značenja koja proizilaze iz vizuelne organizacije vremena i prostora u filmu, kao i narativa (tj. prostoje rečeno, organizacije priče u montažnom, fotografskom i režijskom smislu), jer se ovako analiza zatvara sama u sebe i svoju metodologiju, i više se raspravlja o tome šta znači ovo a šta ono kod lakana, često hvalisavo i konfuzno, nego što se bavimo filmom i njegovom politikom/estetikom.

[Albedo 0]

Prvo, ja nisam ''žižekovac''. On jeste zanimljiv i izgradio je kategorijalni aparat kojim možemo povezati  film i socijalnu teoriju, ali ništa više od toga.

Dijalektika prosvjetiteljstva Horkhajmera i Adorna takođe analizira npr Odiseju kao i de Sadove romane.

Džejmson je bolji prvo metodolog a onda i analitičar od Žižeka, bar što se filma i literature tiče. Što se Džejmsona tiče, očekujem čak da u Valences of dialectic obriše patos sa Žižekom (čim nađem vremena da pročitam 600 strana).

Kelner prati Džejmsona i neka je vrsta razvodnjenog Džejmsona, prijemčivog za početnike.

Ima gomila autora koji su važniji od Žižeka, ne znam odakle si ga izvukao iz čitavog mog komentara.

Drugo, pa šta je Delez nego ljevičar? Može on da priča šta god hoće, on je ljevičar ekstremista. A sve što je napisao za film je ili neupotrebljivo ili već poznato, ako nešto i valja to je već bolje napisao Džejmson.

tako je i meni sa žižekom kod nas. sad bi svi da budu slavojko, i da im u inozemstvu kažu: vidi ove ludake iz nekadašnjeg posebnog socijalizma, sad su smislili još luđe i smešnije primere da objašnjavaju kapitalizam i film, dugme u lfitu, veliko drugo, lakana.

a ovo si potpuno u pravu, samo ne znam zašto mene spominješ?

Mene takve kritike kapitalizma ne interesuju, upravo ih odbacujem (kritikujem SF kritiku kapitalizma), da me neko pita (a ne pita me) snimio bi čitav jedan Dirty Srbin serijal, a što ne i jebenog Ramba.
Ja to i ne krijem. Uostalom, spomenuh da podržavam snimanje srpskog rimejka Apocalypse Now.