Gregori Benford Serijal "U okeanu noci", kako bese

[Berserker]

Pomoc!
Kojih 6 knjiga cine ovaj serijal Gregori Benforda? Znam da je prva "U okeanu noci", sledeca "Preko mora sunaca". Posedujem jos 2 knjige iz tog serijala, "Plime svetlosti" i "Jedrenje blistavom vecnoscu". Sta nedostaje, i kojim bi redosledom trebalo poredjati ove romane?

[Truba]

Galaktičko središte
1. U OKEANU NOĆI, Benford Gregori
2. PREKO MORA SUNACA, Benford Gregori
3. VELIKA NEBESKA REKA, Benford Gregori
4. PLIME SVETLOSTI, Benford Gregori
5. MAHNITI ZALIV, Benford Gregori
6. JEDRENJE BLISTAVOM VEČNOŠĆU, Benford Gregori

[Berserker]

Hvala!

[Berserker]

Nešto više od 4 godine kasnije, sa setom gledam ovo svoje pisanije, sećajući se vremena kada sam sakupljao Kentaure, Polarise i ZS, gledajući svaku mukom stečenu knjigu kao malo blago. Upravo završavam, tj otaljavam čitanje poslednje knjige u ovom serijalu koji sam kompletirao pre par meseci. U medjuvremenu se nekako podesilo da sam probrao par knjiga koje sam toliko davno čitao da sam i zaboravio o čemu se radi, pa sam ih ponovo uzeo u ruke. Medju njima se našlo i ''Srce komete'' Dejvida Brina i Benforda. Timescape iliti Vremenski pejzaž sam relativno skoro svario, pa ispade da sam za kratko vreme pročitao čak 8 romana pomenutog pisca i sada me kopka jedno pitanje...po čemu je Benford medju legendarnim piscima? Kako je upao u grupu pisaca gde se spominjao rame uz rame sa Arturom Klarkom kao njegov naslednikom u hard SFu? Obrni okreni danas kad neko spomene Benforda spominje ga kao trademark pisca, a meni nikako nije jasno po čemu je ovaj to zaslužio? Ja sam ga valjda onako nekritično prihvatio samim tim što ga je Boban uvrstio u ZS. Vremenski pejzaž jesam pročitao, ali ne sa onolikim oduševljenjem za koje mi se čini da je Meho jednom ispoljio. Ne ulazeći sad u razmatranje te knjige, priznajem da jeste najbolje što je Benford napisao, možda i jeste bilo vredno nebule i kembela i bsfa. Ako se povede rasprava o Pejzažu, uzeću ga rado ponovo u ruke da bih pročačkao čime me to nije kupio, ali nije sada o njemu reč. Nije reč ni o ''Srcu komete'' koja mi je ostala u prijatnom sećanju od pre 10-ak godina, a kada sam je ponovo pročitao nisam imao pojma šta mi je to prijatno bilo u knjizi, koja ima dopadljiv početak, lepu razradu i onda 3/4 knige ispunjene beskonačnim dijalozima, pregovorima, pobunama, preokretima koji su tu isključivo radi boljeg Wordcounta i na kraju se završi potpuno očekivano, što je moglo da se kaže i bez da se knjiga razvuče na 400 strana. Zanimljivo je i što me je jedan od glavnih likova u ovoj knjizi izuzetno iritirao zbog istih razloga zbog kojih me sad iritira i glavni lik u Galaktičkom središtu...Koje i jeste u naslovu topica, te se vraćam na njega u narednom postu, trebaće mi neko vreme da iskucam sve ono što mi se dopalo i još više vremena da iskucam šta mi se nije dopalo u ovom serijalu, te ako neko želi da se nadoveže na priču dobrodošao je. Znam da se radi o staroj vesti, serijal je nastao u periodu 80-90ih, ali s obzirom na to koliko je Benford izvikan verujem da ima još nekog kome bi bio interesantan za razgovor.

[Mica Milovanovic]

Ovo prikaz sam davno, davno napisao, ali mi danas deluje kao dobar odgovor na tvoje pitanje:


Gregori Benford – Vremenski pejzaž

Kad nekog ili nešto voliš, vrlo je teško isključiti emocije i nepristrasno ga ocenjivati. Tako većina nas koji se bavimo naučnom fantastikom ima običaj da je neumereno hvali, najčešće i nesvesno snižavajući kriterijume vrednovanja, a sve pod okriljem nekakvih hipotetičnih ,,specifičnih odlika žanra". Ipak, u retkim trenucima poštenja, ili kada naiđemo na delo koje svojim kvalitetom prosto razruši njegove granice, moramo da priznamo da uglavnom čitamo osrednju književnost. Tek kad se to dogodi, shvatimo koliko smo, na žalost, daleko od književne matice, koliko su zidovi geta još uvek visoki.
Čini se da ona magična reč SCIENCE FICTION, utisnuta negde na koricama knjige, pored očigledno sve pozitivnijeg finansijskog efekta, još uvek donosi gotovo potpuno ignorisanje od strane književnih kritičara ,,zvaničnih" književnih časopisa. Tako je u svetu, tako je i kod nas.
Mnogi pisci naučne fantastike su pokušavali da je se oslobode u trenucima kada su smatrali da su dovoljno sazreli da krenu u pohod i na velika vrata uđu u svet Književnosti – Elison, Silverberg, Martin – ali su odustajali i pokajnički se vraćali da barem budu ,,prvi u selu". Drugi, veštiji ili lukaviji – Vogengat, Balard, Prist – uspeli su da se nekako provuku i sada se, sa manje ili više uspeha, kreću njegovim vetrometinama.
Gregori Benfordu tako nešto nikada nije padalo na pamet. Fizičar po struci, umeo je da realno sagleda svoje spisateljske mogućnosti i odabere podžanr koji mu najviše odgovara – ,,tvrdu" naučnu fantastiku, bez obzira na to što se u vreme stvaranja ovog romana (1980. godine) ni izbliza nije nalazio u središtu pažnje čitalačke publike.
Naravno, u romanu Vremenski pejzaž reč je o nauci. Ili, bolje rečeno, potencijalnoj nauci, jer putovanje kroz vreme još nije prekoračilo granice naučne fantastike. Benford za polaznu pretpostavku uzima činjenicu da je moguća komunikacija sa prošlošću putem tahjona, čestica koje se mogu kretati brže od svetlosti, i to isključivo brže od svetlosti, pa mogu putovati unatrag kroz vreme i, usmerene na mesto gde se Zemlja nekada nalazila, prenositi informacije.
Ipak, nauka – preciznije: fizika – predstavlja samo sredstvo da se ukaže neophodnost menjanja nečega u ovom našem svetu, ako se ne želi budućnost prijazana u ovom romanu situacijom u kojoj se nalazi Kembridž 1998 godine, pritisnut nestašicom hrane, struje, nad kojim se nadvija pretnja apokaliptičkog biohemijskog procesa u okenaima, a bez novca da se nastave istraživanja koja bi mogla značiti spas od sveopšte ekološke kataklizme.
Da bi još više istakao sumornost vizije budućnosti, Benford za godinu u kojoj bi naučnici trebalo da prime poruku bira 1963, i to američku zapadnu obalu, konkretnije – Univerzitetski kampus La Džola, koji usred opšteg ekonomskog prosperiteta Amerike bukvalno cveta.
Međutim, ma koliko nauka činila okosnicu ovog romana, njegovu najveća vrednost čine likovi. Jer Benfordovi junaci – pretežno naučnici i njihove porodice – jesu pravi ljudi, živi i prepoznatljivi, ljudi koji vole i mrze, koji su velikodušni i gramzivi, ali, iznad svega, odani poslu kojim se bave, a koji im je i posao i strast – fizici.
Iz čitave galerije likova ipak se izdvajaju dva: primalac i pošiljalac poruke. Džon Renfru, upravnik laboratorije na Kembridžu, do te mere je okupiran nastojanjima da poruku pošalje unatrag kroz vreme da nema vremena da se posveti porodici, da mu sveopšti kolaps izgleda pomalo nestvarno. S druge strane vremenske barijere nalazi se Gordon Bernštajn, mladi Jevrejin s istočne obale, inteligentan, ali pomalo izgubljen u jednom svetu drugačijem od onog u kome je odrastao, u kome će morati da nauči nove norme ponašanja. Ova dvojica, iako toliko različiti po poreklu, kao da su jedan isti lik koji nam je Benford želeo da predoči – lik naučnika.
Kažu da svako treba da piše o onome o čemu najviše zna. Bolja potvrda te tvrdnje od ovog romana teško da se može zamisliti. Kako inače objasniti da jedan ni po čemu izuzetan pisac napiše najbolji SF roman ove decenije.

[PTY]

 awww... zamravinjalo mi malko oko na ovaj Mićin prikaz. 

Ako ćemo iskreno, verujem da je Benforda najbolje čitati u vrlo specifičnom životnom razdoblju, što je kod mene bilo od osamnaeste pa sve tamo negde do tridesete, što verovatno znači i da sam bila late bloomer u mnogim domenima.    Kako bilo, rekla bih da se tako najbolje kali ljubav koju kasnije skoro pa ništa ne može uzdrmati. A poslednja Benfordova knjiga koju sam čitala je Eater i mogu slobodno reći da je sva ta fanovska magija sasvim fino opstala - sve ono što pamtim da sam kod Benforda volela i sve ovo što Mića kaže za Benfordove protagoniste, sve sam to lako pronašla u Eateru.

Ali u isto vreme, svesna sam da je to samo zato što je u pitanju stara garda Benford, jer da je neko drugi potpisao taj i takav roman, verovatno bih imala podosta zamerki. Ovako... ništa mi nije smetalo, ništa. Dakle, jeste tu u pitanju nekakva pristrasnost, nema tu zbora: valjda neka vrsta automatskog prilagođavanja horizonta očekivanja, tako da pasuje potaman upravo Benfordu, pa sve što bih kod drugih pisaca smatrala konkretnom manjkavošću, u Benfordovoj prozi to prihvatam kao deo osobenog šarma. A kako to donekle pokriva i ostale pisce iz stare garde, na decembarskoj listi mi je Bowl of Heaven. 

[Berserker]

Paradoksalno, slažem se i sa Mićom i Lidijom, a i dalje ne volim Benforda
Čisto lični osećaj prilikom čitanja je kriv što Timescape ostaje u mučnom sećanju, ali isti osećaj je kriv što ne uzimam ni Orvela često...prosto me suviše obara taj osećaj nemoći, agonije i mučnine koji je pisac odlično dočarao u delu. Timescape je dobro napisan, odlično napisan roman, i izaziva jake emocije kod mene, zato ga ne uzimam u ruke kad želim razbibrigu, kao što ni Životinjsku farmu ni 1984 nisam čitao poodavno, ne želim da se potrišem u vreme kad nam je životinjska Farma na televiziji svaki dan... Ali timescape na stranu, ovo ostalo je slaboooo. I tu se opet slažem sa Lidijom, treba neke stvari čitati na vreme i nikada posle toga, da se ne kvare lepe uspomene. Siguran sam da bi mi Galaktičko središte ostalo urezano kao remek delo da sam ga čitao pre 2000te...ali nisam, pročitao sam ga sad. A vuklo me je to što sam više puta ponavljao ''U okeanu noći'' koji sam imao u Kentauru još u srednjoj školi. Knjiga je klasičan tvrdi SF, a opet sa prisutnim svemoćnim vanzemaljcima, epskom pretnjom po ljudski rod, večni neprijatelji mašinski entiteti i tako to...Dopala mi se, bez obzira što nisam kapirao promene težišta u knjizi, skroz isforsirana i nespretno rešena nameštanja Najdžela Volmslija u središte svih dogadjaja koji se nižu u knjizi a uzgred i njegovo jako iritrajuće ponašanje koje je sprečilo bilo kakav pokušaj identifikacije sa njim i dublje uranjanje u knjigu. A sama završnica i cliffhanger  u knjizi su mi jedan od najjačih ikada (zamisli neprijatelja koji prosto počisti ceo zvezdani sistem tako što pretvori zvezdu i supernovu... pa jebem li ga dal sam u životu čuo za paljevinskiji motiv, za bolju demonstraciju moći, bukvalno se smrznem kad god pročitam tu rečenicu gde svi kapiraju sa kakvim neprijateljem se suočavaju), i tog Benforda treba našutirati i spaliti mu sve knjige kad je od tako kolosalne mogućnosti napravio jednu fusnotu na kraju 6 knjige... Pa mene je svih ovih godina vukla nada da ću čitati o sukobima sa takvim mašinama, borbi za naše Sunce, a dobio sam...something completely different. U čemu više reči u narednom postu, idem malo da čitam Murkoka da se ohladim. Legende na kraju vremena gogogo

[PTY]

Paradoksalno, slažem se i sa Mićom i Lidijom, a i dalje ne volim Benforda

Pa to nam je živi & neoborivi dokaz da smo nepogrešivo prepoznali sve najglavnije Benfordove značajke... e sad, to što ti zbog njih Benforda ne voliš a ja volim... tja, šta da ti kažem, ponekad je (neke) ljude lakše voleti upravo zbog njihovih mana negoli vrlina, i to mu je, valjda, taj famozni domen pristrasnosti u kom naš ukus igra presudnu ulogu.

I da, potpuno se slažem, neke stare ljubavi i naklonosti treba na miru ostaviti, nikad im se ne vraćati i nikad na okrutna iskušenja stavljati sebe i njih jednako... 

[Berserker]

Nešto sam splasnuo ovih dana, Legende su mi lepo legle pa sam i zaboravio zašto sam se toliko iznervirao...ali ajd još malo o Galaktičkom središtu, odnosno jačim i slabijim stranama.
Druga knjiga, ''Preko mora sunaca'' mi je bila najteža za nabaviti, zbog nje mi se i oteglo čitanje celog serijala ovolike godine. A sama knjiga od početka predstavla nadobudnog Najdžela Volmslija (ponovo) u glavnoj ulozi, mada ne postoji nijedno opravdanje za to. Nema veze, istrpeću njegovo pametovanje, ajd da vidimo šta se dešava. Radnja kaobajagi prati dogadjaje na brodu i na matici Zemlji. Priznajem da je jedan od najjacih motiva za čitanje ove knjige bio uključivanje novele ''Swarmer,Skimmer'' kao jedne od dve okosnice radnje. Pomenuta novela (kod nas objavljena u ''Najbolje priče 1986'' Kentaur pod naslovom ''A more kao ogledala'') me je svojevremeno oduševila i mogućnost razrade teme vanzemaljske invazije na zemlju mi se činila kao pun pogodak. Priznajem da mi nije jasno kako je Benford imao bukvalno dva keca u rukavu i umesto toga napisao to što je napisao...a napisao je roman kao kolaž labavo povezanih dogadjaja, gde zemljani skaču iz jednog u drugi sistem nemajući pojma kako će to ustvari pomoći Zemlji, ostavljajući sve što rade na polovini, i glavninu snaga posvećujući medjusobnim ogovaranjima. Izgleda kao da Benford ustvari nije imao jasnu ideju kako da završi poglavlja i zaokruži priče o susretima zemljana i vanzemaljaca, pa je svaki put kad dodje u ćorsokak potezao argument ''moramo dalje, zemlji je potrebna pomoć'', ostavljajući radnju potpuno nedovršenu na više mesta u knjizi. Tako je jedna okosnica romana ispala niz ćoraka, usput presecanih neverovatno loše rešenim sistemom dijaloga koji su trebali da predstavljaju nekakvu mrežnu komunikaciju na brodu a ispali su stranice i stranice blebetanja gde sva peta rečenica ima nekog smisla a ostatak je tu da popuni prazna mesta na papiru. Uključena novela je ispala još gori promašaj, toliko veštački i nevešto povezan sa ostatkom priče da je ispao potpuno nepotreban. Razradjen u svega 3-4 poglavlja (manje od 1/4 knjige po mojoj proceni) doradjen deo je prepucavanje izmedju par ljudi koji posmatraju skidače i gmazove dok se sve nacije oko njih toliko uzbudjuju zbog mogućnosti invazije da na kraju počnu nuklearni rat zbog toga !?! Koja je to logika!?! Usput, nivo tehnologije, borbena gotovost i uopšte atmosfera tog dela romana je negde na nivou vojske i vojnih sukoba iz drugog svetskog rata, u stravičnom raskoraku sa medjuzvezdanom tehnologijom koju zemljani poseduju. Imate medjuzvezdane brodove, a na zemlji se borite puškama, artiljerijom? Osmatrate nebo teleskopima a za potrebe vojske ništa savršenije od dvogleda se ne spominje?!? Razmena informacija ne razdaljini od 4 svetlosne godine savršeno funkcioniše, a na zemlji kao da ne postoji nijedan TK satelit, kao da su države medjusobno potpuno izolovane jedna od druge...ma ne mogu više da pišem, ne shvatam kako je uspeo da toliko ne uklopi ove dve stvari, pa ipak je naučnik zaboga. I na kraju knjige, kao govno na tortu, bezobrazan cliffhanger, gde ništa nije objašnjeno, Benford je bukvalno stao na pola rečenice stavljajući čitaocima do znanja da im ne gine još gomila nastavaka... Kako li je tek došao onda na ideju na naredni nastavak nema baš nikakvu vezu sa ovom knjigom nemam pojma, ali stvarno imam osećaj da je cela knjiga napisana stihijski, bez ikakve vizije o tome šta se dešava u njoj niti kako će se sve to završiti.

[PTY]

Izgleda kao da Benford ustvari nije imao jasnu ideju kako da završi poglavlja i zaokruži priče o susretima zemljana i vanzemaljaca, pa je svaki put kad dodje u ćorsokak potezao argument ''moramo dalje, zemlji je potrebna pomoć''....


...Usput, nivo tehnologije, borbena gotovost i uopšte atmosfera tog dela romana je negde na nivou vojske i vojnih sukoba iz drugog svetskog rata, u stravičnom raskoraku sa medjuzvezdanom tehnologijom koju zemljani poseduju.

To! To, to, to!


To mi je i danas prva asocijacija na Benforda, taj raskorak koji u njegovoj prozi neretko dobije razmere kontroverze. Ali skroz dobrostive kontroverze, da se odmah preciziram: upravo zbog tog raskoraka Benford mi nikada nije bio prezahtevan za čitanje, bez obzira na sva naučna i tehnološka detaljisanja sa kojima su arogantniji pisci uspevali bez po muke da me intimidiraju. A ta njegova dobrostivost je još vidljivija u karakterizaciji: njegovi protagonisti naučnici mahom ispoljavaju celu paletu negativnih karakteristika, od zavisti i bolesne sujete pa sve do pragmatičnosti i ponekad čisto karijeraških opsesija. Pa ipak, kod Benforda oni se i pored toga po pravilu zadržavaju na strani iskupljenja, jer Benford te njihove mane prezentuje u maniru ne samo ljudskom nego i humanom i sapatnički razumljivom, da se ti sa njima sasvim lako možeš i poistovetiti i još lakše poverovati da su svi ti negativci u svojoj suštini ipak dobri ljudi, koji su, eto, trenutno na nekakvoj duhovnoj stramputici isključivo zbog greha intelektualne gordosti. A to je tako prepoznatljivo i tako... bemliga, hrišćanski oprostivo, da ih ti nikada istinski ne zamrziš zbog tih njihovih mana, pa kad im Benford eventualno dadne priliku i da se iskupe, tebi zbog toga bude naprosto toplo oko srca, ma koliko da si istovremeno svestan ogromne naivnosti iza tog mehanizma. I to je meni taj Benford-čovek iza Benforda-pisca - to je taj šarm kojim me čovek odavno kupio, šarm za koji držim da ga imaju samo dobri ljudi kad prozno opisuju zlog protagonistu, valjda zato što u to opisivanje unesu i onaj deo sebe koji je svestan da svi ljudi imaju sve moguće mane, i stoga se međusobno razlikuju samo po intenzitetu svoje borbe da tim manama ovladaju. To je ujedno i razlog zbog kojeg Benforda i dandanas mogu da čitam, iako sam svesna da je u domenu proznog izraza tek solidan pisac, a u domenu imaginativnog dosega tek prihvatljivo uobičajen vizionar. Ali iz njegove proze izviruje čovek kakvog bih istinski volela poznavati, recimo, imati za bliskog prijatelja, ili za sagovornika po svakom bogovetnom kontroverznom pitanju, jer slutim da poseduje i intelektualnu strast i duhovnu dobrotu u podjednakim količinama, a to je užasno retko naći, jer se obično ne zatiču zajedno u posedu čoveka, ili bar ne u isto vreme. Naravno, ne tvrdim sad ovde da je Benford zaista takav, ne poznajem čoveka uživo pa ne znam, ali to je imidž koji mi je upravo njegova proza pribavila, tako da sam doživotni fan, bez obzira na sve manjkavosti kojih sam itekako svesna. (da, znam kako to zvuči... to je valjda taj deo mene koji uporno odbija da odraste )