Genijalni dokumentarni filmovi

[Son of Man]

44 Docs You Must See Before 2012

http://abraxas365dokumentarci.blogspot.com/2009/11/34-documentaries-you-must-see-before.html

[Mark]

Je li video neko ovo:

http://www.dokumentarci.com/

?!

[Son of Man]

The Cannibal that Walked Free (2007)



Issei Sagawa, ubica, kanibal, nekrofil i uz sve to Japanac, dakle, ispunio je sve uslove da se pojavi na ovom blogu. 1981. godine, u Parizu, ubio je i pojeo koleginicu sa studija, 25-ogodišnju Renee Hartevelt. Njegova opsesija visokim belim ženama je eskalirala u tom smeru da je pored zaljubljenosti imao želju i da gricne koji komad ženske ljudetine. Naravno nije mu promakao ni taj značajan detalj, da bi pre toga mogao malo i da poopšti sa truplom. Nakon toga proveo je jedno 2 dana sa svojom mrtvom dragom, radeći najrazličitije stvari, a šta je tačno radio to je prepušteno u ovom dokumentarcu našoj oboleloj mašti. Ceo proces je uredno fotografisao.

Ostataka tj. ljudovače, nejestivog mesa i sala, je morao da se oslobodi, ali kao neiskusnog u tom najbitnijem delu posla (body removal business) vrlo brzo su ga navatali. Ono što je najzanimljivije ovde, a što naslov nagoveštava, je da je on posle samo godinu dana već bio na slobodi. Kako je to odradio, to pogledate u dokumentarcu, a ako ne budete zadovoljni, tj. ako vaša bizarna radoznalost ne bude namirena, tu je odličan tekst na engleskom, by Katherine Ramsland. Ukoliko i dalje žeđ za novim saznanjima, za novim vidicima i horizontima, ne bude utoljena, ukucajte na google image pretraživaču 'Issei Sagawa' jer ja to ovde zaista ne smem da postavim, obrisali bi mi administratori blogspota, a ima i maloletnika koji ovo čitaju, dakle par neverovatnih fotki, i zaista nisam očekivao da ću na takvo nešto naleteti, jer pre jedno godinu dana kad sam kopao toga nije bilo, il' sam omašio. (46 min)

http://abraxas365dokumentarci.blogspot.com/2010/02/cannibal-that-walked-free-2007.html

[Ghoul]

komad ženske ljudetine.

sine, ovo je oximoron.

[Son of Man]

Sta mu dodje oximoron ?!  

[Meho Krljic]

Iskaz sa dva značenja koja su (percipirana kao) suprotna. Na primer "čista prljavština". Gul sigurno aludira na to da žene nisu ljudi.

[Son of Man]

hehe, ja, ja, nasao sam u vujakliji, javna tajna i takve izrazi. 

Pa da, htedoh ja da napisem zenetina i zenovaca, al nekako mi mnogo jace zvuci ljudetina i ljudovaca. Inace taj izraz ljudovaca, na koji sam tolko navalio, prvi put sam izvalio jos ko dete u onom stripu GRU, znaci GRU pita neke domoroce, kaze, jel ste videli ljude koji nose slonovacu, a jedan od ovih odgovara : NE, AL SMO VIDELI SLONOVE KOJI NOSE LJUDOVACU ! 

[Ghoul]

htedoh ja da napisem zenetina i zenovaca

u mom kraju, 'ženetina' (sa naglaskom na TI) je izraz za krupnu ženu, tj. ženu masivne građe.

npr. 'vidi je kaka je to ženetina - u zubi će te nosi!'

[zakk]

Pa da, htedoh ja da napisem zenetina i zenovaca, al nekako mi mnogo jace zvuci ljudetina i ljudovaca. Inace taj izraz ljudovaca, na koji sam tolko navalio, prvi put sam izvalio jos ko dete u onom stripu GRU, znaci GRU pita neke domoroce, kaze, jel ste videli ljude koji nose slonovacu, a jedan od ovih odgovara : NE, AL SMO VIDELI SLONOVE KOJI NOSE LJUDOVACU ! 

GRU tj autor Sergio Aragones = Car

[Son of Man]

Kanehsatake: 270 Years of Resistance (1993)



11. juli 1990. Provincija Kvebek, Kanada. Rezervat Mohawk Indijanaca pored sela-gradića Oki. Belci su na sred rezervata izgradili ogroman fensi golf teren, i tako ugrozili staro indijansko groblje koje se nalazi tik pored golf terena, a poterali su i stoku jer nije imala gde više da pase. Indijancima je dozlogrdilo i odlučili su da blokiraju zemljani put koji vodi sa glavnog puta ka golf terenima. Skupilo se baš dosta Mohawka, svi naoružani i maskirani, odlučni da ovaj put ne odustanu od odbrane svoje svete zemlje.

A onda je došla i policija, i naravno, policija kad se umeša odma' napravi još veće sranje, tako da je došlo do puškaranja koje me je podsetilo na Ruby Ridge incident, samo što je ovde murija imala mnogo zajebanijeg neprijatelja od usamljene porodice survivalista. Ovde su bili sve iskusni ljudi, pritom i ponosni ratnici, tako da je murija ubrzo krenula da bega bacajući usput suzavce, a pubovi su u tom divljem begu aka 'bešte noge usraću vas', ostavili dosta svojih vozila na izvolte Indijancima. Najjača scena kad gone pubove bagerom, prajsles! Odma' nakon ove frke Mohawks se odlučuju da radikalizuju protest i bagerom razbijaju sva pandurska vozila i od njih prave ogromnu barikadu ali ovaj put na glavnom drumu. I tu ima baš dosta onako moćnih scena, kakve se samo poželeti mogu kad je u pitanju dokumentarni film.

Nakon toga preko 1000 policajaca dolazi da opkoli odmetnike i dolazi do klasične opsade ko u Wacou, samo što su ovde odmetnici bili u šumi, štekovani iza barikade. Naravno, ovo je Kanada, i ovi pubovi nisu navikli na cimanja ove vrste, znači nisu tako nasilni ko komšije Amerikanci, jer ako ćemo iskreno Amerikanci bi u ovakvom slučaju u svom starom dobrom duhu poubijali sve redom i tako razrešili opsadu, a ne da se maltretiraju danima.

Na sve to, lokalno neindijansko stanovništvo, dakle tzv. Kanađani, meštani sela Oki, takođe prave pobunu, ali protiv Indijanaca jer su im blokirali sve puteve, pa u sukobima sa murijom koriste čak i molotovljeve koktele. Tako da se frka full intenzivira, i u celu ujdurmu se konačno uključuje i kanadska vojska, koja, videćete, nije nimalo naivna ko što bi naivan čovek mogao da pomisli. E tu tek počinje surova priča ovog dokumentarca jer ovo što sam opisao su tek prvih 15-ak minuta filma. Dakle, jedan od jačih dokumentaraca, čak jako jak, može se reći i genijalan. I provereno ulazi na Must See Before 2012 listu kad sledeći put budem dodavao naslove. Znači, kome se svideo Waco, ovaj dokumentarac nosi veoma sličnu tenziju, jer opsada traje čitavo leto, i ulazi u jesen. (119 min)

http://abraxas365dokumentarci.blogspot.com/2010/02/kanehsatake-270-years-of-resistance.html

[Son of Man]

Heysel 1985: Requiem For A Cup Final (2005)



29. maja 1985. godine na Hejsel stadionu, u Briselu, igralo se finale kupa šampiona između Juventusa i Liverpula. Dalje svi znamo šta se desilo, Hejsel, jedna reč je dovoljna. Navijači Liverpula su srušili ogradu koja ih je delila od Juventusovih, a stadion, iako se na njemu igralo finale, je bio u stanju raspadanja, tako da su se veoma lako mogli odlomiti komadi tribine pa je došlo i do masovnog kamenovanja. Deo navijača Juventusa je u pokušaju da se spase od kamenja i nadiranja Liverpulovih krenuo u stampedo na drugu stranu ali ih je bilo previše te su napravili takvu gužvu da su svojim telima uspeli da sruše čak i zid tribine, e sad zamislite koja je to sila da su porušili zid. Ali nije problem bio zid, zid je zapravo mnogima pomogao da se spasu i izađu na teren, problem je bio u krkljancu koji je nastao, gde su ljudi bukvalno ugušili jedni druge telima, a neki su i pali i bili pregaženi. 39 ljudi je poginulo u ovoj tragediji, većinom fanovi Juventusa.

Kada se stadionom proširila vest da ima poginulih, sa svih strana Juventusovi uleću na teren i kreće opšta tuča sa Liverpulovim i sa policijom koja se našla zatečena i skroz nespremna za ovakav razvoj događaja. Sve to se događalo jedno sat vremena pre nego što je trebala da počne utakmica, i što je najšokantnije, utakmica je ipak održana na kraju i pored saznanja da ima dosta mrtvih i povređenih, i pored toga što je stadion bio skroz porušen od strane navijača. Ovde su prikazane i scene kad Juventusovi igrači izlaze na teren da smire svoje navijače iako su vrlo dobro znali da ima mrtvih. 20 godina posle ovog užasa, ljudi koji su tad bili na Hejselu svedoče o dešavanjima tog dana, a neki od njih se i vraćaju na mesto zločina, na stadion koji je danas skroz renoviran, da prožive još jednom taj kobni majski dan. Među njima su i Liverpulovi i Juventusovi navijači, ali i ljudi iz policije, obezbeđenja, hitne pomoći, igrači oba tima, rodbina poginulih, a tu je i jedan Englez koji je osuđen na 5 godina zatvora za ubistvo iz nehata tog dana. Naravno nije on jedini osuđen, još dosta Liverpulovih navijača je ležalo robiju za isto delo. Pored toga svim engleskim klubovima je zabranjeno igranje u Evropi, a posebno Liverpulu, ali meni se ipak čini da pravi krivci nisu odgovarali za ovaj užas, a to su naravno organizatori utakmice, dakle UEFA i Belgijanci, njihova nesposobna policija, i onaj majmun koji je odobrio da se tekma igra na takvom raspalom stadionu, pa onda valjda da bi sebe oprali krenuli su da kažnjavaju Engleze masovno. A da je stadion bio u OK stanju, da ograda između tribina nije bila krš, da je murija bila spremna (jebo ih papa), ništa od ovog se ne bi ni dogodilo. No bolje pogledajte film pa prosudite sami. Zaista ima šokantnih snimaka, i neverovatno da je nešto ovakvo prošlo tek tako i da je utakmica ipak odigrana, i da su Juventusovi igrači sa navijačima na kraju slavili pobedu i pored 39 mrtvih. Inače, nisam planirao da postavim ovaj dokumentarac, skinuo sam ga da bi solo gledao, ali kad sam video šta se sve dešavalo morao sam. (89 min)

http://abraxas365dokumentarci.blogspot.com/2010/02/heysel-1985-requiem-for-cup-final-2005.html

[cutter]

Jesi li gledao onaj o Hilzborou? To je još luđi crush.

[Son of Man]

nisam, cu.

[Vij]

Štancaš li štancaš,a to što TEK Bridge skidam ništa!
Samo piči

[cutter]

Nisam ni ja gledao to o Hilzborou, mislim na onu TV dramu što i nije dokumentarac, za drugi ne znam? Izuzev naravno onih TV polu-reportaža. Doduše, tu dramu je pisao Jimmy Cracker McGovern kao redemption za epizodu Crackera u kojoj tragedija inspiriše Karlajlov niz ubistava... možda valja.

[Son of Man]

One Day in September (1999)



Od reditelja genijalnog dokumentarca Touching the Void (2003), Kevina Macdonalda, evo jednog ranijeg rada iz '99. Letnje olimpijske igre u Minhenu 1972, zapadna Nemačka. Rano izjutra 5. septembra, 8-orica članova navodno ekstremno-leve palestinske grupe Black September, inače povezane sa Fatahom, upali su u olimpijsko selo i napali zgradu u kojoj je bio smešten Izraelski tim, i već na početku ubili dvojicu Izraelaca koji su pokušavali da im se suprotstave, a 9-oricu preostalih uzeli za taoce. Vest se brzo proširila. Šokantno je da je i pored saznanja da je u toku kriza talaca Olimpijski Komitet ipak odlučio da se igre nastave.

Počeli su pregovori, lider grupe je pregovaračima predao spisak od 200 zatvorenika, revolucionara, i tražio oslobađanje u zamenu za taoce. Spisak je najvećim delom bio sastavljen od članova palestinskih militantnih grupa koji su robijali po Izraelskim zatvorima, ali i ekstremno-levih grupa po Evropi, npr. tražili su oslobađanje uhapšenih članova čuvene nemačke Baader-Meinhof grupe. Izrael je naravno odbio svaki vid pregovora sa teroristima, tako da je to propalo, ali pregovarači nisu smeli o tome da obaveste Palestince u strahu da bi mogli da radikalizuju akciju.

Kada su otmičari i sami izvalili da od pregovora nema ništa, zapretili su da će svakog sata javno pogubiti po jednog taoca. U strahu da će zaista ispuniti svoje pretnje, nemačka policija šalje specijalaca odevene u sportske trenerke da opkole zgradu sa svih strana, ali im to nije uspelo, jer je pa sigurno jedno par stotina kamera snimalo sve šta se dešavalo oko zgrade, tako da je prenos išao i uživo na televiziji, pa su otmičari mogli opušteno da prate pripreme za napad preko TV-a. Nakon toga otmičari gube strpljenje i zahtevaju da im se obezbedi avion i prevoz helikopterom do aerodroma, da bi odleteli u neku od arapskih zemalja. Ono što je usledilo je za nepoverovati, dakle jedna od najneprofesionalnije odrađenih anti-terorističkih akcija u istoriji koja se pretvorila u do tada nezapamćenu tragediju na tlu Evrope, i drago mi je da su autor dokumentarca i ljudi koji svedoče u njemu otvoreno optužili na prvom mestu Olimpijski Komitet koji je najviše i kumovao u odluci da se odobri avion, i to samo i isključivo iz razloga da bi se kriza izmestila iz olimpijskog sela, i da bi igre mogle da se nastave u miru. O svemu ovom svedoči jedan od preživelih članova Crnog Septembra, naravno zatamnjenog lica, jer su Izraelske vlasti posle ove tragedije naložile Mosadu da ubije sve umešane u otmicu, tako da je dosta ljudi pobijeno do kraja 70-ih, uglavnom nevinih. Narator je Majkl Daglas, mada ja ga nisam izvalio, što znači da je odlično uradio svoj posao. Film je nagrađen Oskarom za najbolji dokumentarac 1999. (91 min)

http://abraxas365dokumentarci.blogspot.com/2010/02/one-day-in-september-1999.html

[Son of Man]

Off the Grid: Life on the Mesa (2007)



Mesa, 15 kvadratnih milja pustinje u državi New Mexico. Realna divljina. Trash verzija survivalizma, nema struje, nema tekuće vode, nema plata, nema penzija, ali i pored svega toga tu živi opušteno oko 400 ljudi. Murija tu ne zalazi, kaže lik, mi ovde ne zovemo 911, mi zovemo 357. Naravno to se ne odnosi na smarački bend ovog nacionalno onesvešćenog lika sa svetom misijom, da ga ne imenujem, no na oružije. Oni ne podnose vlast, ali vlast ih ni ne cima previše, jer to je vukojebina na sred pustinje, ko auto-otpad iz redneck horrora, ko će tu da im dođe ?

Ovde je svaka scena genijalna jer takav je i okoliš, zapravo to za ljubitelje trasha, možda se drugima ne svidi ali meni ovaj organizovani haos veoma prija. Tu je i jedan veteran zalivskog rata, koji je pored PTSP-a zaradio i rak u Kuvajtu. Zapravo tu živi dosta bivših vojnika, veterana. Onda ovaj drugi je u fazonu da 'oće svaki dan da vežba pucanje iz kalaša a da ga niko ne cima za to, pa je zato preselio celu svoju porodicu tu, sa sve decom školskog uzrasta, ali tu nema ni škole ni ničega, milina jedna.

Svako od njih nam na svoj način objašnjava filozofiju izolovanog života u pustinji. I svi puše marihuanu, tj. većina, jer to je mesto gde to opušteno može da se radi na javnom mestu, ko 90-ih po centru Beograda i svuda. Ali od prošle godine vlasti su počele da ih nadziru zbog toga pa je bilo i racija i velkih zaplena trave, a spalili su im i staklenike tj. green houses u kojima su gajili vutru ali i hranu. I sve ove face su skroz prajsles. Ljudi tu zapravo dolaze sa sviju strana da bi pobegli od civilizacije, i to zaista jeste neka verzija trash raja na zemlji, mada može da se nazove i post-apokaliptičnim rajem, jer realno tako će izgledati planeta Zemlja i život na njoj kad dođe do konačnog raspada ove civilizacije.

Na samo 5 milja od Mese se nalazi čuvena Rio Grande reka, tako da tamo odlaze da se okupaju, jer u pustinji jedva da ima vode. Čiča da je na slobodi on bi sigurno živeo ovde sa ovim ljudima, jer to je ta ista priča. Frka nastaje kada grupa odmetnutih klinaca anarhista i vegana pod nazivom "Nowhere kids" počinje da krade od svojih komšija, ali o tome više u filmu, neću da kvarim ugođaj. Odlična muzika, genijalan dokumentarac, must see. (66 min)

http://abraxas365dokumentarci.blogspot.com/2010/02/off-grid-life-on-mesa-2007.html

[Le Samourai]

Ovaj opis gore neverovatno lichi na ovaj film:

http://www.imdb.com/title/tt1270612/

prikazan nedavno na festivalu 7 velichanstvenih. Ako naletish, overi, jeste malo artsy, ali likovi su vrlo interesantni.

[Son of Man]

Dzaba, nema ga na netu...za sad...

[Agota]

Sjajno Sine,kad sam videla da je u pitanju New Mexico oma sam stavila da skidam. Mora da se vidi bar zbog Dreadie Jeffa koji je najludji.
"This is my weapon, this is my gun, This is for killing, this is for fun".                                                              

[Son of Man]

taj rad, taj rad  

Gde si ga gledala leba ti ? 

[Agota]

OVDE

http://www.snagfilms.com/films/title/off_the_grid_life_on_the_mesa/

lako ja sve nadjem ,samo ti kopaj...
imas pravog stalkera

[Son of Man]

Auu bre, gledanje filmova online je bogohuljenje, ja mislio gledala u bioskopu.

[cutter]

Pristavljeno! Nego Sine, možeš li da nađeš ovo:

http://www.history.com/shows.do?action=detail&episodeId=524654

Government authorities say it's "not if... but when"...a moment in the future when, just as it has in the past, some catastrophe sparks mass destruction, leaving humans challenged to find shelter, heat, food, water and defense. If that happens, would you know what to do? Survival expert Rudy Reyes journeys through abandoned buildings showing us some surprising survival techniques, including making fire from steel wool, finding safe houses and creating shortwave radio transmissions.

Ja nisam uspeo, jedino par reakcija youtube survivalista koji ga pljuju, uz malo sreće možda bude nešto u stilu Međeda Gryllsa u gradu. A taj Rudi Rejes verovatno nije America's hottest marine koji se pimpuje na osnovu Generation Killa... ups, ipak jeste.

http://watching-tv.ew.com/2010/01/07/apocalypse-man/
http://www.shnock.com/apocalypse-man-history-channel-9809/

[Agota]

Auu bre, gledanje filmova online je bogohuljenje, ja mislio gledala u bioskopu.

pa imam online bioskop u sobi poslednje dve godine sve gledam preko projektora,u bioskop idem samo po 3D sledeca je ja mislim Bartonova Alisa 2mart tako nesto.

[Son of Man]

Znaci dok narod gladuje neki imaju i privatan bioskop u kuci 
Ti ko Tito 

[Son of Man]

Pristavljeno! Nego Sine, možeš li da nađeš ovo:

http://www.history.com/shows.do?action=detail&episodeId=524654

Government authorities say it's "not if... but when"...a moment in the future when, just as it has in the past, some catastrophe sparks mass destruction, leaving humans challenged to find shelter, heat, food, water and defense. If that happens, would you know what to do? Survival expert Rudy Reyes journeys through abandoned buildings showing us some surprising survival techniques, including making fire from steel wool, finding safe houses and creating shortwave radio transmissions.

Zvuci awesome, al nema ga u prometu.

[Son of Man]

Obscene (2007)



Ovo je priča o Barney Rossetu, čoveku koji se celog svog života borio protiv cenzure. Početkom 50-ih pokrenuo je izdavačku kuću Grove Press koja je izdala kultni roman Williama S. Burroughsa Naked Lunch, Tropic of Cancer Henrija Milera, zatim dela Samuela Becketta, onda moju omiljenu knjigu, The Autobiography of Malcolm X, i mnoge druge.

U to vreme Barney je sa svojom ekipicom tražio isključivo pisce čija dela niko drugi ne bi hteo da izda, a koja su po njima bila genijalna. Zatim je pokrenuo i magazin Evergreen Review u kojim je objavljivao recencije i radove raznih autora među kojima i Jacka Kerouaca i Allena Ginsberga. Zbog Ginsbergove pesme "Howl" je čak i suđeno izdavaču Lawrencu Ferlinghettiu, a na suđenju su čitani sporni delovi pesme.

I inače, 50-ih je ta cenzura svega i svačega pa i knjiga bila u zamahu, pa su tako u senatu 1955. održana i saslušanja povodom takve uvredljive literature. Prva na udaru je naravno bila pornorafija, i svaka knjiga sa takvim sadržajima bila bi cenzurisana. Najbolji primer za to je roman Lady Chatterley's Lover by D. H. Lawrence, koji je bio prepun seksa i izraza poput fuck, dick, cunt i slično, i zbog njega je takođe pokrenuta tužba protiv izdavača, ovaj put protiv Barneya.

Naravno, nije imao problem samo sa tom knjigom, nego i sa Tropic of Cancer i Naked Lunch, za koje je tužilac našao da su seksualno eksplicitne a samim tim i nepodobne za američku čitalačku publiku. Pričom o Barneyu, underground izdavaštvu i cenzuri, autor nam potura prajsles uvid u kontra-kulturu 50-ih, 60-ih, pa i 70-ih godina prošlog veka. (97 min)

http://abraxas365dokumentarci.blogspot.com/2010/02/obscene-2007.html

[Son of Man]

Bells from the Deep: Faith and Superstition in Russia (1995)



Herzog u Rusiji. Šamani, Raspućini, hrišćani i ostali pagani, od Sibira pa na ovamo. Ono što me baš obradovalo ovde je Alan Čumak glavom i bradom, al' i čuvenom fotografijom koja prenosi kosmičku energiju. Stariji se sigurno sećaju, početkom 90-ih u jednim nedeljnim novinama, možda baš u Ilustrovanoj Politici, redovno je izlazila njegova slika, pa su ljudi masovno to sekli iz novina i nosili uza se. Čak i moj deda je to šetao u džepu na košulji, 2 prsta da viri. Ja sam se smejao na to, ali u to vreme je sujeverje bilo jako popularno u Srba, naravno i danas je, ali tada su razni magovi iz Rusije pa i domaći vidovnjaci dominirali nad hrišćanstvom i uzimali ogromne pare narodu, pa ih je stoga SPCrkva proterala, pa sad samo ona mlati pare.

Ovde baš ima svakakih likova, jer takva je i Rusija, ali men' se najviše svideo kralj koji svira na crkvenim zvonima, kako to fanatično, posvećeno i veoma umešno radi, to je i hajlajt ovog filma, to i kad pop davi dete u koritu. Nisam rusofil, ali kad vidim ovaj napaćeni narod koji je zaista svašta preživeo ne mogu a da ne saosećam sa njim, jer u ovom delu sveta niko nije gore najebao u prošlom veku od Rusa, Poljaka, Ukrajinaca i ostalih slovenskih naroda iz tih krajeva, pa evo i dan danas oni žive u bedi i pate se po onoj zimi. Jebiga, šta ću, emotivan sam ko Drljača, to je jače od mene. (60 min)

http://abraxas365dokumentarci.blogspot.com/2010/02/bells-from-deep-faith-and-superstition.html

[Джон Рейнольдс]

LOL! Alan Čumak, legenda! Mislim da su mu slike izlazile po Radio Tv reviji, ali nije to ni bitno. Meni su devedesete obeležila dva bizarna lika sa fotografija, Alan Čumak i Grubor Marin. Sećate se valjda Grubora Marina, on je u odnosu na Čumaka bio pravi andergraund.

[cutter]

Bio je tu i MAGIC Vasa.

[Shozo Hirono]

Jebiga, šta ću, emotivan sam ko Drljača, to je jače od mene.

drljaču ne diraj - i ja sam plakao kad je izašla ana bebić.

[Ghoul]

LOL! Alan Čumak, legenda! Mislim da su mu slike izlazile po Radio Tv reviji, ali nije to ni bitno.

kako nije bitno?
jesu izlazile: lekovite slike. isečeš iz novina i stavljaš na obolelo mesto, ili potopiš fotku u vodu, pa posle piješ...
naročito je bitno istaći - da, TV REVIJA, izdanje POLITIKE - najveće medijske kuće, seal of approval s najvišeg mesta i tako to...

inače, moram vas malo oladiti rečima da je ovaj dokumentarac jezivo dosadan, neverovatno neinteresantan imajući u vidu subject matter i reditelja i potencijale toga i sve... bio sam bolno razočaran kad sam ga nedavno odgledo...

[Son of Man]

Dosadan al' kratak, tako da se to potire.

[Son of Man]

Solo (2008)



Ovaj dokumentarac izaziva slične emocije kao i Grizzly Man (2005), dakle jako surova i potresna priča, a samim tim i dobra. Fanatični australijski avanturista, Andrew McAuley, i pored toga što ima ženu i malog sina, odlučuje se da napravi suicidalni poduhvat, tako što će biti prvi čovek koji je u kajaku preveslao od Australije do Novog Zelanda. Za nas koji nismo baš jaki sa geografijom, tj. sa tim razdaljinama, jer na karti sve to deluje jako blizu, tu je Google Earth da se proveri kolki je zapravo manijak ovaj lik. Što je najgore, on je možda i najsvesniji od cele support ekipe da su ogromne šanse da se neće vratiti živ, ali i pored toga gura dalje, znači nešto ga očigledno goni. I vaistinu, SMRT je jako zavodljiva, a posebno na takvim mestima kao što su visoke planine, pećine, i po meni najstrašnije : otvoreno more. E sad, zašto se neki od nas tolko plaše otvorenog mora ? Moje je mišljenje da to ima neke veze i sa strahom od visine, jer u suštini otvoreno, duboko more, je zapravo jedna ogromna provalija od par kilometara, i čovek koji se nađe da pluta na takvom mestu, ne može a da mu ne padne na pamet taj užas ispod njega, i oseti se jako sićušnim, dok npr. kad skačeš sa padobranom ili bandži, ti jbga znaš, zapravo sasvim jasno vidiš čega sve ima ispod tebe, a ovde ti pojma nemaš dal' će ajkula da te dovati ili koja već nepoznata morska neman, jer velike morske dubine su najneistraženija mesta na planeti, kažu stručnjaci da se navodno više zna o površini Meseca nego o tim dubinskim vukojebinama.

Jedared sam imao priliku da se nađem u dubokom moru i to u Grčkoj, vozili smo se brodićem moga teče na pecanje, naravno to nije bio okean kao u ovom slučaju, ali bilo je poprilično duboko, pratio sam sonar pa sam video, ali i da nisam video, samo kad izvališ skoro pa crnu boju mora to je barem za mene bio znak da ispod toga ko zna koja je dubina i čega sve tu ima. Naravno moj šaljivi teča me peckao da skočim u more da se okupam jer je izvalio da mi nije bilo baš najprijatnije, i ja kakav sam kompleks skočim. Čim sam ušao u vodu već sam gledao na dole da vidim da nema nečega, naravno ajkule su moj primarni strah jer u Grčkoj ih ima, doduše u tim vodama okolo Tasosa one su jako male, čak smo ih i pecali, ali ja se tu uvek zapitam, ako je ovo što smo ulovili beba gde joj je mama pobogu ? Tako da dok sam bio u vodi tih par minuta, nisam mogao da se smirim, panika me uvatila, samo gledam dole al' džaba kad je sve crno. Odvratan osećaj. Brže bolje sam se vratio na brodić, i dok sam se peo zamišljao sam one scene iz Ajkula-filmova da baš u trenutku kad likovi krenu da se pentraju opušteno nazad na brod, da ajkula izroni niotkuda i ščepa ih svojim raljama.

Na drugu stranu, da nemam tako tih ajkula opušteno bi moglo da se pluta po vodi u slučaju neke nesreće gde bi brod potonuo. Al' džaba kada je meni još ko klincu usađen taj strah, jer sve je počelo gledanjem Ajkule 3D krajem 80-ih u Odeonu, a onda i dokumentaraca poput Opstanka, tako da sam bio baš istraumiran. Uostalom prelistajte ovaj blog i nećete naći niti jedan dok. o ajkulama, što naravno ne znači da ih neće biti, uzeću to u razmatranje jer ima jedan baš surov koji prikazuje i drugu stranu priče, dakle ne samo napade ajkula na ljude. Uglavnom, tri stvari na koje nikad ne bi pristao : skok padobranom, banži, i da me neko ostavi na otvorenom moru. Hvala lepo, molim lepo.

I tako vam ovaj lik krenuo na surov put, znajući vrlo dobro da ukoliko mu naleti talas od 10 metara da njegovo kajakče to neće izdržati, pa je tako smislio foru za ekstremne situacije, npr. kad je nevreme ili noć, pa da voda ne bi ulazila u kajak, nabudžio je ko neki 'skafander' za kajak, znači on bi se uvuko skroz u kajak tako da bi se našao u ležećem položaju, gde bi mogao i da odspava, a preko tog otvora bi navuka tu kupolu, koja bi ga štitila od vode, vetra itd. A i ukoliko bi ogroman talas prevrnuo kajak opet voda ne bi prodrla unutra, a njegovo bi bilo samo da ga ispravi. S'obzirom da je ova akcija trajala 30-ak dana, onda možete da zamislite otprilike koja je to surova razdaljina. Sa sobom je poneo i vodo-otpornu kameru tako da ima dosta materijala gde on vesla, gde priča o svojoj porodici, o svojim strahovima dok odmara pod kupolom, i ko što rekoh na početku, ovaj film je definitivno na tragu Grizzly Man-a, jer ovaj čovek gine na samo 80-ak kilometara od Novog Zelanda, dakle pred samim ciljem. Njegovo telo nikad nije pronađeno, ali su našli kajak, sa dosta video materijala, bez kojih ovaj dokumentarac ne bi mogao da se napravi. A ono što je najzajebanije, najpotresnije je njegov poziv u pomoć preko satelitskog telefona. Surovo-odlična priča, obavezno pogledajte. (58 min)

http://abraxas365dokumentarci.blogspot.com/2010/02/solo-2008.html

[cutter]

^Odličan!

S tim da ni u jednom trenutku nisam imao asocijaciju na ajkule i slične predatore već samo na ledenu morsku masu i prelaženje kajakom preko nje od početka izgleda kao veslanje preko vodenog groba, što je potpomognuto Endrjuovim očajavanjem već nakon prvih par zaveslaja. Snimci i sagovornici su odlični, pogotovo onaj francuz što ga je meteorološki savetovao. Još ono kad mu sleti ptica, albatros valjda, podeseća na momenat sa lisicama iz Grizli mena, samo bez igre. Mene može da uplaši i more duboko nekoliko metara kada naglo osetim hladnu struju koja kao da vuče noge na dole.

[Ghoul]

ma okean, more i sl. oću da vidim samo na (horor) filmu - inače, ZDRRRRRAVO!

[cutter]

Gledaj, super je. Npr, ovde baš finalna transmisija upotpunjuje strah; kod Hercoga Tredvelovo umiranje ne bi doprinelo ukupnoj slici, baš zbog interakcije sa prirodnim predatorom tj. grizlijem - da je Endrjua ubila ajkula i da je u tim trenucima bio na telefonu, utisak koji bi njegovi krici proizveli bio bi znatno skromnije magnitude u odnosu na bespomoćnost spram predatorstva same prirode.

[Son of Man]

Taj rad, sama pomisao da je oko tebe i pod tobom ogromno prostranstvo, i da nema nikog unaokolo, je uzasavajuca. Plasim se mora vise nego bilo cega.


Fred & Rose - The West Murders (2008)



Evo još jednog slučaja koji sam zapostavio, i to ne iz razloga što možda nije dovoljno zanimljiv nego zato što nije bilo valjanog dokumentarca koji bi prikazao sve užase koji su se ovde izdešavali. Gloucester, Velika Britanija, 1994. godina. Sve je počelo kada su Fred i Rose West 7 godina ranije prijavili nestanak svoje 16-ogodišnje ćerke Heder. Krenulo se u potragu ali se tek '94 gradom proširio trač da je ona navodno zakopana u njihovom dvorištu iza kuće. Kada je policija konačno uspela da dobije dozvolu da prekopa dvorište ono što je otkriveno je šokiralo prvo Britaniju a onda i čitav svet. Uspeli su da pronađu skelet njihove ćerke, ali kako reče jedan dekica ovde, il' je Heder imala tri noge ili je u dvorištu zakopan još jedan leš.

Klupko je lagano počelo da se odmotava, Freda su uhapsili a njegovu ženu Rose su sa decom prebacili u Sigurnu Kuću, ali su postavili prislušne uređaje sumnjajući da je i ona umešana. Ispostavilo se da je Fred kidnapovao, silovao i mučio mlade devojke a kasnije ih i ubijao, a među njima i svoju ćerku, u svemu tome mu je pomagala Rose koja je inače bila i prostitutka koja je dovodila mušterije kući i pored toga što je imala sitnu decu, a sve to je snimano skrivenom kamerom koju je Fred instalirao. I ne samo to, silovanja i ubistva su takođe snimali, tako da je policija imala i taj materijal kao dokaz, a kada su prekopali dvorište u kom su našli tri tela, Fred je svojevoljno priznao da ima još 9 žrtava i da su neke od njih zakopane u podrumu, tako da je kuća skroz rastavljena i prekopana. Ali ni tu nije kraj ovog najmonstruoznijeg zločina u istoriji Velike Britanije, al' ne bih baš sve da otkrivam.

Dokumentarac je sastavljen iz tri dela, i ono što je najjezivije je audio snimak Fredovog saslušanja gde on staloženo priča o svom životu i zločinima, o ubistvima i silovanjima sa kojima je počeo još davnih 60-ih godina, i čak mi se par puta dok sam gledao učinilo da je to zapravo glas naratora. I nisu samo najstariju ćerku fizički i seksualno zlostavljali nego i ostalu decu dok su bila još jako mala. O tome svedoče dvoje njihove dece, sada već tinejdžeri. Uvek sam se žalio da su dokumentarci o ovakvim zločinima prekratki da bi sve bilo ispričano kako valja, tako da je ovih 2 sata i više nego potaman, a i možete da pogledate samo prvu epizodu pa ako vam se priča ne svidi da batalite, mada siguran sam da je ova minutaža skroz opravdana, jer prema ovom duetu John Wayne Gacy izgleda ko Meca Dobrić.

http://abraxas365dokumentarci.blogspot.com/2010/02/fred-rose-west-murders-2008.html

[Son of Man]

Narode, odakle meni linkovi za Black Metal - documentary ? Znaci ne onaj black metal satanica nego ovaj koji sam naveo. Ako mi ga je neko odavle dao nek se javi, jer nema sanse se setim gde sam to iskopo, a mrzi me da uploadujem bezveze. Hvala. 

[Ghoul]

mislim da sam ti ja to slao, ček da pogledam sent box.

[Ghoul]

ja sam ti slao samo sataniku, izgleda:

http://rapidshare.com/files/325705433/Black.Metal.Satanica.2008-SMz.avi.001
http://rapidshare.com/files/325706953/Black.Metal.Satanica.2008-SMz.avi.002

[Son of Man]

ne to, to je black metal satanica, a ima drugi dok.

[Son of Man]

Nasao sam, poslo mi ga neki Makedonac. 

[Ghoul]

makedonče-satanče!

[Mark]

Ovaj dokumentarac izaziva slične emocije kao i Grizzly Man (2005), dakle jako surova i potresna priča, a samim tim i dobra.

Ako vec nisi pogledao, obavezno potrazi Deep Water
http://www.imdb.com/title/tt0460766/
http://en.wikipedia.org/wiki/Deep_Water_%28film%29
Dokumentarac na slicnu temu...

[Son of Man]

Fala. Omiljena zajebana tema. 

[Son of Man]

Burden of Dreams (1982)



Neverovatan dokumentarac. Les Blank prati Herzoga i ekipu na snimanju jednog od njegovih najluđih filmova Fitzcarraldo u Peruanskoj džungli. Odma' na početku šokovi, naime, izgradili su bazni kamp u džungli ali je to zasmetalo lokalnom stanovništvu pa ga jedno pleme opkoljava i spaljuje do temelja. Zatim, glavnu ulogu je trebao da igra Jason Robards, i dosta toga je snimljeno sa njim, ali je usput pazario dizenteriju i morao je da se vrati u civilizaciju na lečenje, tako da je snimanje moralo da bude obustavljeno dok se ne nadje novi glumac. Takođe i Mik Džeger je igrao u toj prvoj postavi, ali kad se Robards razboleo, i on je batalio svoju ulogu jer je morao da snima album, i nije mogao da čeka dok Herzog pronađe novog glumca. Druga opcija za glavnu ulogu je bio Kinski, i odma' mi pade na pamet pitanje zašto nije u startu zvao Kinskog, ali to verovatno zbog akcija koje su prikazane u dokumentarcu Mein liebster Feind - Klaus Kinski (1999).

Nevolja nevolju sustiže, u međuvremeni je počeo i nekakav rat između Perua i Ekvadora, a u džungli su indijanska plemena bila u zavadi, tako da su članovi tog jednog plemena koje je Herzog unajmio da glume u filmu bili napadani od suparnika. Uglavnom, sve se raspada, snimanje se pauzira i traje u nedogled jer je nivo vode opao, moral u ekipi takođe opada, Herzogova suluda zamisao da popne brod na vrh brda ispostavlja se kao nemoguća misija, Indijanci se svađaju međusobno, nisu navikli da žive u tako velikim zajednicama, dakle 1000 ludila i to u sred džungle.

Ovaj dokumentarac je možda najbolje prikazao kakav je Herzog zapravo fanatik, i dokle je spreman da ide da bi ostvario svoj san tačno onako kako ga je on zamislio bez ikakvih kompromisa, bez bilo kakvog povlačenja. I vaistinu, gde bi prosečan čovek sto puta odustao ovaj ludak nastavlja da grize i grabi i rukama i nogama, ne bi li na kraju ipak snimio film. Ovo je najbolji dokaz da umetnost i te kako zahteva fanatizam, a posebno kad su u pitanju ovako suludi poduhvati kao što je Fitzcarraldo. Ukoliko ste već gledali film uživaćete u ovom dokumentarcu, a ukoliko niste, ovo će vas definitivno nagnati da ga konačno pogledate. (95 min)

http://abraxas365dokumentarci.blogspot.com/2010/02/burden-of-dreams-1982.html

[Ghoul]

uz svu ljubav prema hercogu moram reći da je meni priča IZA filma (dakle, ovaj dokumentarac) mnogo zanimljivija od samog filma.
od svih filmova koji se smatraju njegovim glavnim, Fitzcarraldo mi je najmanje drag.

[Son of Man]

Ne mogu a da se ne slozim, ipak 158 minuta , kuda to vodi, zajebo je i korejske filmove, a i sama ideja opere u dzungli je zanimljiva samo iz razloga jer je suluda. Ali opet ima dobrih momenata, al treba ih docekati...