Genijalni dokumentarni filmovi

[Alexdelarge]

Alexdelarge, što čovek sebe zna da upropasti, to niko ne drugi ne može...

Vala baš.

ma ja sam odavno na krivom putu. takoreci corsokaklija.

[emirovich]

Danke veri mač like your comment lilit.. gritingz 4 all

[emirovich]

javascript:replaceText('%20:D',%20document.forms.postmodify.message);

[Mica Milovanovic]

javascript:replaceText('%20:D',%20document.forms.postmodify.message);

Precenio si nas... Jesmo SF raja, ali još nismo počeli da pričamo na mašinskom... 
(Iako ima naznaka na Radionici da neki naginju...)

[emirovich]

ma ne znam izbrisat post jbg, F1 hehe slabo mi ide ovo  čini mi se nije niko postavljo the Corporation 2003
http://www.imdb.com/title/tt0379225/
kanadski doc više kao kritički historijski osvrt razvoja moćnih međunarodnih korporacija, i ja sam ga tek skino tako da se javim opet kad se film završi, 3-4 sad pozzz N -joy the weekend 

[Son of Man]

Grindcore: 85 Minutes of Brutal Heavy Metal (2003)



Ovo nažalost nije dokumentarac posvećen isključivo grajndkoru, jer se uglavnom bavi death metal bendovima, što je u neku ruku i OK, jer mi je taj rani death metal skroz OK, mada bi ja iskreno više voleo da slušam o pravim grincore bendovima, poput ranog Napalma, Agathocles, Extreme Noise Terror, Cripple Bastards, pa i o Mehovoj Acroholiji, mislim što da ne, sve je to za ljude. Ali šta je tu je, bolje ništa nego išta, i taj rad. O svojoj muzici i tako nekim akcijama, u ovom dokumentarnom filmu govore članovi bendova Napalm Death, Morbid Angel, Nocturnus, Paradise Lost, Prophecy of Doom, Godflesh, Sonic Violence, Bolt Thrower, Vengeance Rising i Carcass.

http://abraxas365dokumentarci.blogspot.com/2011/04/grindcore-85-minutes-of-brutal-heavy.html

[Meho Krljic]

Lepo, skida se!!!

[Son of Man]

The Wild World of Hasil Adkins (1993)



Debitantski rad reditelja genijalnog The Wild and Wonderful Whites of West Virginia (2009). Tema je vanserijska okultna pojava, rokabili muzičar Hasil Adkins, koga smo ranije imali prilike da vidimo u dokumentarcu R.I.P., Rest in Pieces (1997) kako druguje sa Joe Colemanom, i gde prave odličnu zajebanciju u njegovoj white trash vukojebini u Zapadnoj Virdžiniji. Inače, Coleman je uradio i njegov portret koji sam jedva iskopao te ga možete overiti dole. Pored svih akcija koje je odradio za života, Adkins se vodi i kao rodonačelnik sajkobili muzičkog podžanra pa vi sad vidite. Hasil je preminuo 2005. u 67. godini života, al' to i nije baš toliko bitno, jer ovakve legende nastavljaju da žive. Specifičan je bio i po tome što je imao svoj 'one man band', gde je pored pevanja, simultano svirao gitaru i bubanj. Dakle VR'. Dole sam postavio i jutjub isečak iz R.I.P. dokumentarca, gde Hasil i Coleman prave te svoje mentalne vratolomije, to jednostavno morate videti. U ovom dokumentarcu ćete čuti i kako je Hasil postao legenda i to svetskih razmera. Naravno, kao i svaki stanovnik američkog Juga i Hasil je često dolazio u sukob sa zakonom, mada to i nije neka eksluziva. I za kraj hajlajt čitavog ovog ludila, tuča lokalnih žena na koncertu oko toga koja će da sedi na bini pored Hasila. Dakle, još jedna white trash uživancija za ovo malo očiju i duše.

http://abraxas365dokumentarci.blogspot.com/2011/04/wild-world-of-hasil-adkins-1993.html

[Джон Рейнольдс]

Hazil je veliki šef. Samo, za one neupućene, valja naglasiti da su njegovi sajko radovi bliži američkim nego evropskim. Što se mene tiče, to je pre sajkobluz nego sajkobili, ali ko mene šta pita. Dakle, Hazil je pre na liniji The Cramps nego The Meteors, Guana Batz, Demented Are Go i sl.

[Son of Man]

Exposing The Satanic Web (1990)



Odličan, ali preodličan hrišćanski propagandno-edukativni film, odavno nisam gled'o ovako nešto jako, i to u svakom mogućem smislu. Naš domaćin Dave Roever, snimite samo tu facu, odma' nas na početku upozorava da ćemo u ovih sat vremena videti do sad neviđeno. Kaže Dave da je u životu svašta prošao, sa svačim se susretao, ali ovak'e bizarne boleštine još nije video. Pored te dramatične najave on nam obećava i nekakav rat, kaže OVO JE RAT, e sad šta je pod tim mislio, jebemliga baš, mora da postoji nekakvo objašnjenje u ovom prajsles materijalu. Takođe nas upozorava da udaljimo decu od malih ekrana ?! Pa šta li je to tol'ko zajebano kad ne mogu ni deca da gledaju ? Au bre, sad sam se baš zainteresovao, moram ovo nekako odgledati a da moji roditelji ne primete. Rastko more, odma' da si ugasio ovo, jer će opet tvoja keva po ko zna koji put zvati moju da me kune kako te kvarim, idi igraj Crysis 2 ili Super Meat Boy, nemo' opet da najebemo.

Na kraju svog uvodnog izlaganja simpatični Dejv izgovara ono čuveno 'SO HELP US GOD' i onda počinje. E sad, šta tačno počinje ja to ljudskim jezikom ne smem da se usudim da izgovorim, jer Srpski Film sa sve Lolita Vibrator Torture, August Underground Mordum, Guinea Pig 2, Aftermath, Murder-Set-Pieces, Slaughtered Vomit Dolls i Nekromantikom zajedno, ne može da opiše, ma ne mogu bre ni da primirišu ovome što je ovde prezentovano. I evo, sad se kajem što sam nisam poslušao dobronamernog Dejva i što nisam odma' ugasio film i prešao na nešto pitomije. Eh dokurca, čitav život sam se tako pravio pametan, nisam slušao starije, te nije ni čudo što sam prošao tako kako sam prošao. Ali šta ću, sad nema nazad, moram istrajati u svojim nastojanjima da i pored svih odvratnosti, ovaj "film" nekako privedem kraju, i to po cenu bilo čega, ko glavni junak Kronenbergovog Videodroma. I vaistinu, sada je zaista kasno, a pošto nemam snage, a ni hrabrosti da pišem o ovome što upravo gledam, ostaviću vam brdo skrinšotova, ali molim vas, gledajte ih isljučivo na svoju odgovornost, uostalom ko i sve na ovom blogu, i mojne da posle bude da nisam upozorio. Molim lepo.

I još samo jedna stvar povodom ovog zloslutnog satanističkog crteža gore, tj. omota jednog albuma stanovog hevi metal benda na kome je deo čuvenog citata serijskog ubice Karl Pancrama, "Rob 'em all, rape 'em all, kill 'em all", verujte da se nešto slično i meni dogodilo. Naime, čini mi se da je to bilo u 5. ili 6. razredu osnovne škole, '89 ili '90, baš negde u doba kada je sniman i ovaj dokumentarac (slučajnost?!). Dobili smo na likovnom zadatak da nacrtamo omot albuma nekog svog zamišljenog benda, i svi smo se privatili mašte, ja sam naravno crt'o neku totalnu nebulozu, a moj drugar iz klupe, da ga ne imenujem sad, se dosetio i komotno preslikao omot istog ovog hevi metal albuma gore, samo mnogo bolje naravno, i dobio čistu peticu. E vidite, taj dečko je posle završio u zatvoru, U ZATVORU BRE, a kad bi vam rek'o za šta je ležao ne biste mi verovali, tako da ta priča o naivnim dečijim crtežima uopšte nije smešna kao što možda na prvi pogled izgleda, ja svedok. A da ne pričam o detaljnoj analizi prednjeg omota Slayerovog albuma REIGN IN BLOOD od strane eksperata, jebeš mi sve ako ikada više budem pustio tu ploču.

http://abraxas365dokumentarci.blogspot.com/2011/04/exposing-satanic-web-1990.html

[tomat]

sunce ti, ovaj Dave izgleda kao miks Jabba the Hutt-a i Šabana Šaulića.

[Agota]

Nedavno sam saznala da je u New Orleansu bas dosta zastupljena woodoo religija i to ne ona kako sam ja to zamisljala sa lutkicama ima jedna fina  epizoda Bouns  bas o tome .
Pa bih pogledala neki ozbiljan dok o tome .

[mstislaw]

Hvala za "Drei Tage". Bernhard je uvek (i više nego) dobrodošao.

[Son of Man]

Children of Crime: Mary Bell (1998)



Da li su deca ZLA ? Bogme deca i te kako umeju da budu ZLA, a posebno prema svojim vršnjacima i mlađima od sebe, po obdaništima i školama. E, a ako su deca u većini slučajeva jako okrutna u tim nekim predpubertetskim godinama kako onda opisati 10-ogodišnju devojčicu koja je zadavila dvoje klinaca od 3 i 4 godine, te na mrtvom telu ovog mlađeg urezala svoje inicijale makazama, zatim ga malo ošišala, i tako, isprobavala svašta, i zapravo se igrala sa mrtvim telom kao što bi se igrala sa lutkom.



Mesto dešavanja Scotswood, Engleska, leto '68. Izuzetno ljupka curica Mary Bell, što ćete moći i da vidite u dokumentarcu, je čak sa svojom starijom i pomalo retardiranom drugaricom provalila i u obdanište par dana nakon poslednjeg ubistva, gde su napisale poruke sa pretnjama i gde su bukvalno i priznale taj zločin, u fazonu kao ubijaćemo još, naravno nisu se potpisale svojim imenima ali je bilo očigledno da su to dečije škrabotine, tako da to niko nije uzeo za ozbiljno. Tu je naravno jos niz bizarnih akcija, koje ne bih da otkrivam da ne pokvarim ugođaj, samo ću reći da je samo suđenje bilo najbolesnije, jer kako suditi devojčici od 11 godina pobogu, i u koju ustanovu je poslati potom ? Ej bre, devojčica na putu da postane serijski ubica ?! Šta ju je to nagnalao da postane takva, kakva je to kombinacija genetike i uslova u kojima je odrastala, uticala na njen nezapamćen sadistički poriv, bez imalo osećaja krivice, jer ona se ponašala kao pravi matori psihopata ?



Evo vam samo jedan primer, tog dana kad je nestao taj mlađi klinac, ona se ponudila njegovoj mnogo starijoj sestri da ga potraže, a sve je navodeći na mesto gde je ležalo mrtvo telo deteta, i to samo da bi videla njenu reakciju. Neverovatna priča, i ne bi je nikako valjalo propusti, ovo poručujem čak i onima koji ne vole serial killer dokumentarce. A mene je zapravo velečasni Joe Coleman prvi inicirao svojim okultnim portretom Meri Bel (možete ga vidite dole), a o kome je govorio u dokumentarcu "Into the Night with Joe Coleman and Asia Argento", da se zainteresujem za ovaj slučaj, i nisam se prevario. Znači, zaista odlična istinita priča, i za nas koji volimo bizarno, ali može da bude i jako poučan dokumentarac, npr. šta sve može da se izrodi ako zapostavite svoju decu ili ih, daleko bilo, zlostavljate, kao što je Meri bila zlostavljana. Uglavnom, ovo je jedan od dva slučaja koji su šokirali Englesku pa i čitav svet, a gde su deca hladnokrvno ubijala mlađe od sebe. Jer kako je to lepo objašnjeno ovde, odrasle serijske ubice napadaju obično najranjivije osobe, da bi mogli da ih kontrolišu u potpunosti, znači, obično su to žene, a u najvećem broju slučajeva prostitutke, a Meri Bel je radila isto to, pa pošto je i sama bila dete ona je svoj plen tražila među  decom mlađom od sebe. Jebeno, zer ne ?

http://abraxas365dokumentarci.blogspot.com/2009/03/mary-bell-children-of-crime.html

[Savajat Erp]

Синак, сјебан ти је овај мегааплоуд линк...чисто да се зна...греота.

[sandjama]

sine,
daj 'leba ti nadji nekako onu emisiju sa pajkicem i rajicem kod sarape, sto smo pominjali sinoc u kafani. za sad ima samo ovaj isecak iz "utiska nedelje" na jutubetu:

MALI_NAROD

[Son of Man]

To jedino na jutjubu, Studio B nema svoje emisije na sajtu...

[Son of Man]

Ovoga je bilo al na skrovitom mestu te kontam slabo je ko procito, stoga ga evo ovde, enjoy 

KPZ Bolnica u okviru Centralnog Zatvora vol.1



http://abraxas365dokumentarci.blogspot.com/2011/05/kpz-bolnica-u-okviru-centralnog-zatvora.html

[Loni]

Ne znam u koji žanr spadaju ovakva ostvarenja.
Ne bih ih nazvao SF dokumentarci već SF konstrukcije.

Ova SF konstrukcija posete zemaljskih tehničkih naprava drugoj planeti
je nešto najbolje što sam skoro gledao.

Alien Planet movie-entire whole movie (part 1 of 1)

[Son of Man]

Ulrike Marie Meinhof (1994)

Biografska priča o Urlike Meinhof, mladoj novinarki koja je u maju 1970. "sticajem okolnosti" učestvovala u oslobađanju nemačkog anarhiste Andreasa Baadera, i tako postala deo ekipe koja je kasnije dobila onaj čuveni naziv Baader-Meinhof, i svi su je rađe tako zvali nego svojim pravim imenom RAF (Red Army Faction). Mislim da smo svi gledali genijalni igrani film The Baader Meinhof Complex, i iz tog filma otprilike saznali šta se dešavalo u Nemačkoj 70-ih godina i kakve sve sulude akcije je izvodio RAF. E sad, ja sam zaista mislio da postoji samo taj jedan igrani film na tu temu i onaj skroz solidan dokumentarac Baader-Meinhof: In Love with Terror (2002), ali sam se grrrdno zajeb'o, jer su Nemci alone snimili pregršt filmova svih vrsta od kojih su neki i prevedeni kao što je ovaj npr. Ali, na stranu to, jer glavni deo priče je sasvim lepo ispričan u Bader Majnhof Kompleksu, a ono što je malo, što se kaže romantizovano, ispravljeno je u gorenavedenom dokumentarcu. Jebiga, ipak je igrani film igran a dokumentarac i ne može baš toliko da slaže, mada i tu postoje ovi gistro istiniti dokumentarci a koji su zapravo obična propaganda uvijena u dokumentarnu formu, da ne navodim sad imena. Bitno je samo da gorenavedeni nije jedan od tih i da ga možemo posmatrati kao jedan od realnih pogleda na RAF. E, u tom fazonu je i ovaj rad, biografska priča o Ulrike Meinhof, sa jedne strane senzacionalistička, revolucionarna, beskompromisna, a sa druge skroz lična, gde nam njeni najbliži govore o tome kakva je zapravo bila Ulrike privatno, što je i najzanimljiviji deo ove priče, jer sve ostalo otprilike znamo.

Ono što je meni ovde zanimljivo, je činjenica da je o RAF-u pa i svim ostalim evropskim i američkim "terorističim grupama", tj. da budem jasniji, onim što se zove home-grown i domestic terorizam, snimljeno brdo dokumentaraca i igranih filmova, dok na drugu stranu država koja je iznedrila najviše tog "domaćeg" terorizma, država sa najviše aktivnih grupa, nema niti jedan film na tu temu. Naravno, pogađate, radi se o svima nam bliskoj Grčkoj. Kada pomenemo Grčku većina nas odma' pomisli na anarhističe grupe, ali jok, anarhisti su došli tek kasnije, dakle najozbiljnija grupa u Grčkoj je bila čuveni komunistički 17. Novembar koji je harao od sredine 70-ih pa sve do 2002. i bio sigurno jedna od najjačih, najorganizovanijih grupa na teritoriji Evrope. Činjenica da su uhapšeni tek u junu 2002. godine posle čak 103 akcije u kojoj su ubili i ranili gomile visoko rangiranih policajaca, šefova CIA, komandanata američke vojske stacioniranih u Grčkoj, izdavače pandurskih glasila, javnih tužilaca, funkcionere i vladajućih i opozicionih stranaka, predstavnike Turske države, direktore banaka, predstavnike NATO-a, vojnog atašea britanske ambasade u Atini, i mnoge, mnoge druge. Naravno, ovo je samo delić priče o ovoj grupi, falaabraxasu ima po internetu da se pročita sve detaljno, ali NEMA dokumentarac niti film. I aj' da je to samo jedna Grčka grupa o kojoj slabo šta može da se sazna nego je to bre plejada, i ja kad bi sad nabrajao sve grupe koje su bile aktivne samo 90-ih godina to ne bi bilo mesta ovde, tako ću se zadržati samo na onim većima koje trenutno deluju i o kojima s vremena na vreme čujemo po koju vest tipa da su zoljom gađali američku ambasadu i slično.

Npr. u Grčkoj trenutno šljakaju grupe koje su ovde novinari krstili kao "Revolucionarne ćelije", "Revolucionarna borba" (najpoznatija po napadu na američku ambasadu u Atini, i na zgradu grčke vlade), "Revolucionarna sekta"(poznata po ubistvu člana anti-terorističe jedinice 2009.), "Zavere vatrenih ćelija", "Sekta revolucionara" i naravno još na 10-ine ako ne i stotine manjih lokalnih grupa. Ovo su sve većinom anarhističke grupe tako da možda nije ni čudo što niko ne sme da se usudi da pravi bilo kakav dokumentarac o njima, pa evo čak ih, verovali ili ne, nema ni u serijalu International Terrorism Since 1945. E sad, neko će se možda zapitati, OK, ajde ti anarhisti, ali šta je sa "17. Novembrom", oni više ne postoje a i bili su komunisti, što o njima nema ništa. E vidite, to je isto jako zanimljivo, u Grčkoj trenutno postoji jedna vrsta kulta "17. Novembra", pa čak i te anarhističke grupe koje bi po difoltu trebale da budu u sukobu sa "komunjarama", to jednostavno nije tako, toga nema, a što je još luđe, veliki deo grčke navijače scene, dakle AEK-ovi, deo PAOK-ovih navijača, IRAKLISOVI, pa čak može da se kaže da skoro sve grčke navijačke grupe u svojim redovima imaju anarhiste, pa čak i komuniste, jer komunistička partija je dole takođe dosta jaka, tako da ta fuzija navijača i anarhista rađa jedno stanje kakvo imamo npr. u Atini gde su određeni delovi grada jednostavno zabranjene zone za policiju. Dalje, tu su ti skvotovi, koji su totalno outlaw, i tu nema šanse murija da kroči, i ja mislim da kad bi policija nekim čudom ipak ušla u Solunski skvot, tvrdim da bi momentalno nastao ulični rat sličan onom u Atini. E, sad, zamislite takvu jednu državu i uporedite je sa Srbijom npr. Znači, samo je uporedite, ništa ne impliciram. Ako znamo sve te podatke onda ja mislim da nije nikakvo čudo što niko živi ništa o takvima ne sme da snimi, jer između ostalih akcija grčke grupe su poznate i po opuštenom ubijanju novinara kao što je kod nas npr. Brankica Stanković, dakle kad bi neka tamo njihova Brankica pokušala da napravi "insajder" o anarhistima, ako ne bi postradala a ono bi joj život bio totalno uništen, i nikakva policijska pratnja joj tu ne bi pomogla. I naravno, odma' da se ogradim, ja ovde nikako ne propagiram ubistvo Brankice, daleko bilo, nego samo pišem o tome kakvo je stanje u Grčkoj. Dakle, ovo je trebala da bude priča o Ulrike Meinhof ali eto, nekako ispade da je priča o grčkim anarhistima daleko, daleko interesantnija, jer ipak nemam dokumentarac kao povod za jednu takvu "elaboraciju" te po običaju zlorabim tuđi. Hvala.

http://abraxas365dokumentarci.blogspot.com/2011/05/ulrike-marie-meinhof-1994.html

[rade]

Sine, imaju li gde da se iskopaju linkovi za ovaj dokumentarac:

http://www.pressonline.rs/sr/vesti/dzet_set_svet/story/160324/Novi+dokumentarac+srpskog+Majkla+Mura.html

[Son of Man]

Nikad cuo za lika al dojaja za entuzijazam, ako se gde pojavi film naravno da cete biti prvi obavesteni 

[rade]

našao na rapidserbia

[Джон Рейнольдс]

Hvala. Ovo je must-see, prioritet! 

[Son of Man]

Naravno. 


The Weight of Chains (2010)



Od autora "Kosovo: Can You Imagine?"  evo jednog daleko, daleko ozbiljnijeg filma koji se bavi  pravim razlozima za raspad Jugoslavije krvavim ratom. Kome je sve bilo u interesu da se razori takva jedna država koja bi danas bila ne lider na Balkanu, nego zasigurno i lider u Evropi ? Prikaz, kao i za sve kompleksne teme na ovom blogu, napisao je magistar anglo-američke književnosti, Dejan Ognjanović, te ga možete pročitati ovde.

The Weight of Chains is a Canadian documentary film that takes a critical look at the role that the US, NATO and the EU played in the tragic breakup of a once peaceful and prosperous European state - Yugoslavia. The film, bursting with rare stock footage never before seen by Western audiences, is a creative first-hand look at why the West intervened in the Yugoslav conflict, with an impressive roster of interviews with academics, diplomats, media personalities and ordinary citizens of the former Yugoslav republics. This film also presents positive stories from the Yugoslav wars - people helping each other regardless of their ethnic background, stories of bravery and self-sacrifice.

DOWNLOAD :
http://abraxas365dokumentarci.blogspot.com/2011/05/weight-of-chains-2010.html

Prejak trejler :
Weight of Chains | NEW TRAILER

[Agota]

Sine,evo nesto interesantno ,cenim da ce ti se dopasti




Jose Mojica Marins

Damned: The Strange World of Jose Mojica Marins - 1 of 7

Coffin Joe

The Strange World of Coffin Joe (pt. 1) The Dollmaker

[Son of Man]

Iconoclast (2010)



CERTAINLY THE MOST WANTED DOCUMENTARY IN THE LAST TWO YEARS.......FINALLY !!!



"Boyd Rice may well be the only person alive who's been on a first name basis with both Charlie Manson and Marilyn Manson. His career has spanned more than three decades, during which time he has remained at the epicenter of underground culture and controversy. Rice first came to prominence in the 70's as one of the founders of the genre known as Industrial Music, and soon gained a reputation for live shows that were deemed the most abrasive, minamalist and loudest concerts ever staged (his shows regularly clocked in at 130 decibels, whereas a jet plane taking off was a mere 113 decibels). As early as 1980, he was already hailed as The Godfather of Noise Music.

Since then, Rice has extended his creative pursuits to numerous fields, even lecturing at The Massachusettes Institute of Technology, despite being a high-school dropout. "My life", says Rice, "is a testament to the idea that you can achieve whatever the hell you want if you posess a modicum of creativity, and a certain amount of naivete concerning what is and isn't possible in this world. I've had one man shows of my paintings in New York, but I'm not a painter. I've authored several books, but I'm not a writer. I've made a living as a recording artist for the last 30 years, but I can't read a note of music or play an instrument. I've somehow managed to make a career out of doing a great number of things I'm in no way qualified to do".

Larry Wessel's documentary, ICONOCLAST is a 4 hour long tour de force, 6 years in the making; an in depth expose of Boyd Rice's life, career, and personal obsessions. No mere documentary, ICONOCLAST is more of a roller coaster ride through the fevered mindscape of one of the most controversial and unique artists of the modern age."

http://abraxas365dokumentarci.blogspot.com/2011/05/iconoclast-2010.html

[Meho Krljic]

OOO, Bojd Rajs, sjajno!!!

[Son of Man]

 

Ono, tolko ljudi me cimalo da postavim, molili, kumili, da ni rivju nisam stigo da napisem, mada ko zna Rajsa, njemu ne treba nikakvo pojasnjenje...dokumentarac je najvece ludilo koje samm ikada gledo, al bez zajebncije, kakve sve price je ispricao covek da ne poverujes da je to doziveo u jednom zivotu 

[Agota]

230 min ja danas ne ustajem iz kreveta .
Hvala Sine 

[Son of Man]

Alal vera Mala Sestro, javi utiske 

[Agota]

Meni nije jasno kako si ti uopste uspeo da postavis linkove na blog,al stvarno mi nije jasno.
Sto se tice dokumentarca ,pa ja sam odlepila .
Mislim da je to najbolji dok koji sam gledala u zivotu al stvarno .Kad bih pravila listu Iconoclast  bi bio prvi na istoj .
Ukratko,Iconoclast je epski po obimu. . . Nije  samo o Bojd Rajsu, Iconoclast pokriva 50 godina američke pop  istorije.

Lari Vesels je napravio remek-delo,sto i nije bilo tako tesko s obzirom da je u pitanju  Bojd Rajs  muzičar, klovn, filozof, TIKI-poznavalac, satanista noćni čuvar, kolekcionar, i još mnogo,  mnogo ,MNOGO toga.To je vise od dokumentarca jedna neprocenljiva riznica -zlatni rudnik americkog undergrounda.
Prvi deo -Lemon Grove mi je naj zanimljiviji ,porodica ,odrastanje ,formiranje.... drugi deo San Francisco dosta prostora je dato Anton LaVeyiju , urnebesan mi je bio onaj njihov telefonski razgovor,treci i poslednji deo  Denver takodje odlican ,zao  mi je sto Tini Tim nije dobio vise prostora kakav lik pa to je ludilo...Al  Tinova diskusije o  zenama i poredjenje  sa konjima, Mensonove sa kucicima ili pak najtacniji   LaVey da ne otkrivam sad detalje nek pogledaju ljudi.

Zahvaljujem  se   i  svim ljudima koji su  te molili,cimali i  kumili da postavis film  

[Son of Man]

Tranquility Bay (2005)



Ovo vam je nešto ko američka verzija naše Crne Reke, samo što ovde pitomci nisu narkomani nego "problematična deca" koju roditelji šalju na naizgled idiličan tretman u Tranquility Bay, samo jedan od mnogobrojnih internata za prevaspitavanje omladine. Naravno, ono što piše u pamfletu i čega ima u promotivnom video materijalu, nije baš uvek tako i u praksi, te mu Crna Reka sa sve lopatom i ikonom dođe ko jednodnevni izlet u onosu na svakodnevni maltret koji preživljavaju ova deca ni kriva ni dužna. Još jednom ću napomenuti da ovu decu u ovu ustanovu nije poslao ni sud za maloletnike niti bilo koja ustanova sličnog tipa, nego isključivo roditelji, koji su za tu uslugu DEBELO iskeširali. Potresno ali nažalost istinito.

http://abraxas365dokumentarci.blogspot.com/2011/05/tranquility-bay-2005.html

[Meho Krljic]

Kikoe (2009)

Ne znam da li bih ovo nazvao baš genijalnim dokumentarcem (ne bih), ali pošto sam ga ja gledao, a Son of Man nije, a radi se o jednom od najinteresantnijih muzičara u poslednjih četvrt veka, vredan je pažnje. Ispisao sam svašta.

[Son of Man]

Eto, daš mu da piše jedno, a on 'oće leba da ti uzme   

[Джон Рейнольдс]

Sine ili neko već... Dajte neki link za ovo!

"Chip on My Shoulder; The History Of Slapshot" feature length documentary (Segment from the film)

[Son of Man]

Znas kad ces to da nadjes, NIKAD 

[Son of Man]

a evo i dokaza, jebiga :

http://www.imdb.com/title/tt1877588/

[sandjama]

upravo sam (slucajno) nalateo na bbc scotland dokumentarac o alasdair-u gray-u. nisam ga jos odgledao, al' sam vec toliko ushicen da moram da obnarodujem

Alasdair Gray 0-70

[sandjama]

samo da potvrdim da je fin ovaj dokumentarac o gray-u. u jednom trenutku ima neki isecak iz starog intervjua gde opisuje "lanark" kao "scottish petit burgeois model of the universe" . btw na kanalu od lika sto je aplodovao ima jos jedan dokumentarac o gray-ovim muralima.

[Son of Man]

A Brief History of Errol Morris (2000)



Od autora jednog od najjačih dokumentaraca ikada snimljenih, Touching the Void (2003) evo priča o čoveku koji je definitivno digao sranje na viši nivo, uvek smišljajući nešto novo, do tad neviđeno u dokumentarnom filmu. Posle Herzoga ovo je sigurno najplodniji, najfanatičniji i najbitniji autor. Errol Morris nam je podario brdo genijalnih dokumentarnih filmova, ali ipak treba izdvojiti par revolucionarnih. Dakle, na prvom mestu First Person (2000), koji je meni nešto najluđe ikada snimljeno, ali ne u onom zajebantskom smislu, nego upravo obrnuto. Dalje, The Thin Blue Line (1988), prvi crime doc koji se probio do šireg auditorijuma, prvi dokumentarac u kome smo mogli da vidimo i igranu rekonstrukciju zločina, tzv. reenactment, i naravno čuveni, pa možda i najčuveniji rad Errola Morrisa, koji ste, ja mislim, svi gledali, A Brief History of Time (1991), koji je rađen po istoimenom bestesleru Stephena Hawkinga. Ovo je priča o njegovim tripovima, njegovim filmovima i skroz neuobičajenom životu punom uspona i padova, npr. bio je opsednut serijskim ubicama pa je čak pisao i knjigu na tu temu koju naravno nikad nije završio. Umesto da doktorira na Berkliju otišao je u Winsconsin i tamo uspeo da intervjuiše Ed Gina na samo njemu svojstven način, i tako inspiriše Herzoga da svoj legendarni igrani film, Stroszek (1977), o kome sam već dosta pisao i povodom samoubistva Ian Curtisa a i ovako, snimi baš u malom gradiću Plainfieldu, mestu u kom je Ed Gin žario i palio polovinom prošlog veka. Inače, na blogu možete naći sve njegove filmove osim poslednjeg koga nema al' bukvalno nigde, tako da ako neko naleti na Tabloid (2010) nek' opušteno baci dojavu. Hvala.

http://abraxas365dokumentarci.blogspot.com/2011/06/brief-history-of-errol-morris-2000.html

[Son of Man]

Feast of Death (2001)



James Ellroy je čitav svoj život posvetio proučavanju nerešenih slučajeva ubistava, a na sve to ga je potaklo ubistvo njegove majke dok je još bio dete, a koje takođe do dan danas nije razrešeno. Inače, James je jedan od najpriznatijih pisaca crime fikcije u SAD, napisao je brdo bestselera među kojima je najpoznatiji sigurno "Poverljivo iz LA-a", ali je i jako kontraverzna ličnost u šta ćete imati prilike da se uverite u ovom zaista odličnom ali i nesvakidašnjem dokumentarcu. E sad, zašto ovaj dokumentarac totalno odudara od bilo kog drugog na sličnu temu ? Pa zato što je Ellroy uspeo da na jednom mestu, u jednoj prostoriji, okupi sve bitnije face, što iz policije, što iz medija, koje su se ozbiljno bavile po meni najmisterioznijim nerešenim pojedinačnim ubistvom tj. čuvenim slučajem Black Dahlia Murder, koji je protresao Holivud ali i celu Ameriku krajem 40-ih godina prošlog veka.

Činjenica na koji je način počinjen ovaj sigurno najbizaniji zločin 20-og veka, i svi oni sitni detalji za koje do sad nismo imali gde da čujemo, a bogme ni da pogledamo, jer igrani film Brajana De Palme The Black Dahlia (2006) nažalost veze nema sa istinitom pričom, dok dokumentaraca bukvalno nema, samo raspaljuje maštu svakog ko voli ovakve stvari. Tako da vam je ovo jedina šansa da se malo bolje upoznate sa slučajem koji je, priznajem, i mene šokirao svojom kompleksnošću, i koji će nažalost ili možda na sreću, zauvek ostati nerazjašnjen.

http://abraxas365dokumentarci.blogspot.com/2011/06/feast-of-death-2001.html

[Son of Man]

Morbid Angel: Tales of The Sick - A Closer Look (2009)



Konačno, dokumentarac o MORBID ANGEL i priča o njihovom najjačem albumu "Blessed Are The Sick", mada i "Covenant" jebe oca, ali mi je ipak Blessed nekako draži, valjda zato što sam ga slušao baš u doba kada se pojavio, i ono baš sam ga slušao, jer takvo nešto ranije zaista nisam čuo, tako predrkana produkcija, tako jak vokal, i spori rifovi poput onog početog na "Fall From Grace" gde tačno možeš da osetiš to ZLO koje se lagano valja nekom vukojebinom. Naravno naslovna numera tu dominira sa onim završnim lafkraftovskim smirajem flaute "Leading the Rats". Ne treba zanemariti ni Laibach-inspired radove u "Doomsday Celebration" i "In Remembrance", gde sam kontao jebote ovi se ladno lože na Laibach ili sam ja istripovao, što se 3 godine kasnije ispostavilo kao skroz tačno kad je izašao EP sa Laibach remiksima pesmica sa "Covenanta". Ono što je mene možda i najviše dojmilo je pesma odsvirana na akustičnoj gitari "Desolate Ways" koju sam nekim čudom uspeo da skinem i evo, i dan danas je rado sviram.

Uglavnom, moje mišljenje je da je ovo najkompletniji album Morbid Angela, jer sadrži sve elemente death metala, e sad, ja sam ovo možda malo i lupio jer otkud ja znam šta su elementi death metala, ali tako sam ja to skontao, ima sporih stvari, ima brzih, ima akustičnih, ima tih prelaza kao što su "Doomsday Celebration" i šta ćeš više ? E baš zbog toga mi je izuzetno drago što se jedini dokumentarac o Morbid Angelu na koji sam do sad naleteo bavi upravo ovim albumom, a ne npr. "Covenantom" koji takođe ima odlične elemente, ali ih nema dovoljno da zadovolji moju istančanu potrebu za onostranim.

http://abraxas365dokumentarci.blogspot.com/2011/06/morbid-angel-tales-of-sick-closer-look.html

[Mark]

Evo cujem da je novi album MA bas industrijal. Na zgrazavanje fanova ...

[Son of Man]

Do "Covenanta", to je MA. 

[Son of Man]

Belgrade's Radio Warriors (2007)


Britanski dokumentarac o jako bitnom uticaju tadašnjeg radija B92 na rušenje režima Slobodana Miloševića. E sad, zašto kažem 'tadašnjeg', pa zato što onaj B92 do 5. oktobra nema ama baš nikakve veze sa ovim slugama režima koji trenutno vode tu stanicu. Uostalom ajde da ne idemo na tu stranu, ajde da pogledamo samo kakve se emisije danas vrte na B92, evo ja sad gledam pa to je sve živo sranje do preživljenog sranja, uostalom pogledajte samo naslove tih emisija, šta je bre ovo, ko kafe kuvarica da je smišljala nazive, a i ko su bre ovi ljudi, osim Brakusa ja tu nikoga ne prepoznajem. I ono što je krasilo B92 90-ih su bile upravo tako te nebombastične emisije gde su se propagirale subkulture, setimo se Jecine (Dead Ideas) emisije "Kad malo bolje razmislim tišina me nervira" gde je opušteno puštala hardcorepunk, pa onda moja omiljena emisija zbog koje sam ostajao budan do kasno u noć, "Kad stane Herz", gde sam prvi put i čuo za serijske ubice, pa onda emisije sa Satanom Panonskim i tako redom u nedogled. E, to su bili pravi biseri.

Naravno i političke emisije su im bile vrh, sigurno se sećate one akcije kad su jedno jutro samo najavili da menjaju programsku koncepciju, pa ceo dan puštali tako neke ubibože domaće bendove, u goste doveli Vulina i Branu Crnčevića, vesti im bile ko preslikane sa RTS-a, i naravno da je deo starijih slušalaca koji nije shvatio foricu totalno odlepio, tako da su se telefoni usijali, a ovi uvatili pa namazano snimili te razgovore gde su im ovi naravno jebali sve po spisku, da bi sve te snimke sutra puštali uživo u program. I tačno se sećam jedne starije gospođe koja je onako sva vidno ogorčena i razočarana, izjavila, u fazonu SVE, SVE, ALI VI STE BRE DOVELI ONOG BULJAVOG CRNČEVIĆA. E to je hardkor, i to mi se urezalo u sećanje, jer to je bilo realno padanje od smeha, a mislim da i dan danas imam deo toga snimljeno na nekoj kaseti. Vaistinu prajsles momenti, i ja sam baš zbog takvih akcija, B92 smatrao za pravi UNDERGROUND radio, nešto kao SKC samo daleko ozbiljnije, gde si posle ponoći mogao haos da praviš bez ikakve cenzure niti bilo čega.

Ali malo morgen, čim su njihovi došli na vlast (tj. kao naši al' gistro) nije prošlo ni godinu dana sve ode u kurac. Počeli da glume neku kulturicu, neki fenseraj, da puštaju neka sranja, originalne emisije uklonili a ubacili neke nedajbože. Pa jebote, zar ne može da postoji bar jedna emisija o underground kulturi, npr. o hip-hopu, ili panku, uostalom i sam B92 je 90-ih bio oličenje panka za mene, doduše ne baš onog hardkor panka, ali imali su sve odlike jednog takvog, drugačijeg radija.

A danas, danas kad pustiš B92 možeš da čuješ isključivo neku mainstream muziku, neke hitiće, nema bukvalno ničega što bi iskočilo iz tog kalupa, i u domenu emisija i u domenu muzike, i evo nek mi neko ko aktivno sluša radio navede bilo koju emisiju koja je OK, rado bih je saslušao. I čudi me zaista, ima tolko tih radio stanica na istu foru a niko da skapira da ima i ljudi koji bi želeli nešto drugačije da čuju. OK, ukrali ste nam B92, ukrali ste nam SKC, jel' to ta poenta, da se sve prebaci na internet ? Ja zaista ne razumem o čemu se tu radi, koji su to porivi da se sjebe sve što valja ?

Evo i ta jedina emisija koju sam slušao aktivno na B92, naravno radi se o "Peščaniku", nema je više, gejm over burazeru. I jeste, svi redom su pljuvali po toj emisiji jer je prozivala i režim i opoziciju, i crkvu i sve sveto, i jebala im je mamu svima i naravno da ju je većina mrzela, čak i sam B92 je pokušavao više puta da je se otarasi, jer ako ćemo realno Koraksova karikatura objašnjava mnogo toga, i to je činjenica, danas nema opozicionih medija u pravom smislu te reči kao 90-ih, danas su svi pod nečijim patronatom, pa tako i B92. To je bio onaj fazon, daćemo vam televiziju sa nacionalnom frekvencijom ali da radite za nas, i svima dojaja. Nova zgradica, 2 kanala (info), plate ko zna kolke, i aj' sad, što bi bilo ko u tim uslovima talasao ?

Al' zato izgubismo "Peščanik", jedinu radio emisiju sa jajima, i jeste da se često nisam slagao sa stavovima tamo iznetim, ali je bar bilo drugačije, moglo je da se čuje ono što nigde drugde nije moglo, a ja mislim da je upravo to poenta jedne kvalitetne političke emisije. I aj', šta sad da slušamo ? Meni ostade jedino da gledam Sarapu na Studiju B, jer mi je Utisak Nedelje (tukijem u čelo) svakom emisijom sve gori i gori, dovlače bre neke goste iz pizde lepe materine, ono je dosadno bre, alo sestro! Da zaključim, što se mene tiče, radio B92 KAPUTT, ali ipak pogledajte ovaj dokumentarac da vidite koliko su nam značili 90-ih, i koliko su sad sve to usrali, a šteta zaista jer da je ostalo sve po starom sad bi imali jedan dojaja radio, ali jebiga, Srbija je to. Hvala.

http://abraxas365dokumentarci.blogspot.com/2011/06/belgrades-radio-warriors-2007.html

[Son of Man]

Terry Pratchett: Choosing to Die (2011)

Ovaj dokumentarac emitovan 13. juna ove godine na BBC-u, dakle pre samo par dana, digao je veliku prašinu, te pokrenuo polemike u javnosti oko asistiranih samoubistava koja se vrše po švajcarskim specijalnim klinikama.

Teri Pračet, ne bih ga posebno predstavljao, boluje od Alchajmera, ali bolest još nije ušla u onu najgoru fazu pa je tako na vreme odlučio da vidi koje su mu opcije ostale dok ne bude kasno. E sad, pošto nisam pisao o Alchajmeru, svi koji ste gledali odličan igrani film "Forget Me Never" iz '99, sa Miom Farou u glavnoj ulozi, znate o čemu se tu radi, i koliko je to zapravo zajebana bolest, dakle ljudi počinju totalno da se gube, zaboravljaju prvo tako te neke osnovne stvari, tipa gde su ostavili nešto jako bitno, pa onda kako se npr. pravi kafa, kako da se obuku, i tako sve do stadijuma gde ne mogu da prepoznaju ni svoje najbliže, svoje supružnike, svoju decu, a na kraju ni sebe, jednostavno ne znaju više ni ko su a ni otkud oni tu, dakle realni horor, i ja mislim da goreg užasa od toga nema. I baš sam se istraumirao gledajući taj film svojevremeno na TV-u. Sad ga jurim po internetu, valjda ću ga navatati. Uglavnom, Alchajmer je neizlečiva bolest i kad krene ide do kraja, a politika tih klinika u Švajcarskoj je da asistirana samoubistva odobravaju samo pacijentima sa teškim i neizlečivim bolestima, tako da je Teri tu video sebe.


Što se mene tiče, ja naravno apsolutno podržavam asistirana samoubistva samo što bi ja to proširio i na duševna oboljenja, jer duševni bolesnici su jedini kojima nije dato to pravo na dostojanstveno samoubistvo, iz fazona kao oni ne mogu da rasude da li stvarno žele da napuste ovaj svet ili je to samo trenutna posledica depresije ili nekog drugog poremećaja.

I samoubistvo zaista ne bi bilo problem kad bi bilo bezbolno, ali većina samoubistava su jako bolna, i naravno da niko nije lud da se upušta u takvo nešto tek tako, dakle samo oni najočajniji poduzimaju tu poslednju akciju, pa se bese, skaču sa zgrada, mostova, pod vozove, seku vene itd. Ali nije u tome poenta, zašto pošten čovek ne bi mogao da bezbolno izvrši samoubistvo kao na tim klinikama, zašto mora da postoji neki debeo razlog za samoubistvo, jer ako bi na nešto trebali da imamo pravo - to je naš život, i šta ima ko da mi određuje kako ću da ga okončam, npr. kod nas ako ne uspete da se ubijete, završite u Lazi , u onom kazamatu od zatvora, i tamo vas drže bukvalno koliko im se 'oće jer im je država na to dala pravo. Dakle, po njima ti nemaš pravo na svoj život, ne mož' ti sam da odlučiš kad ćeš da umreš, nego jedino država može da odredi tako što te pošalje u rat. A ako trenutno nema nekog rata u opticaju onda su tu saobraćajke, ubistva u porodici, najteže bolesti tipa rak, pa onda srce, itd.etc. Znači sve gore od gorega. I lepo je reko pokojna legenda Zijo u jednoj pesmi, kaže : "Volio bih umrijet samo da ih ne vidim, kako pričaju priče kao naši starci, bivše djevojčice, bivši dječaci", i zaista je tako, ne želim da ostarim, da budem bolestan i da umrem u najgorim mukama, a plus još što kaže Zijo, ono tačno gledaš svoje vršnjake kako umiru, svoje drugare i jarane iz mladosti, pa nema li gore stvari od toga ?


A i ta priča, kao ako ne želiš da živiš automatski si bolestan, pa ti još i prikače neku dijagnozu, čisto da ne ispadne da si zdrav, jer kao gistro zdrav čovek voli da živi, pa bre ko bre voli da živi, svi uglavnom preživljavaju i čekaju svoj čas, jedino ovi baš mladi što im je sve dojaja jer ne razmišljaju o tome, i ovi što imaju para pa zamaskiraju sebi taj strah od starosti tj. smrti materijalnim. Naravno ima tu i drugih činilaca zašto se ljudi ipak ne odlučuju na samoubistvo, npr. bedak zbog svojih bližnjih, što reće Satan Panonski : "Majka će plakati", i to je samo takva istina, jer mnogi od nas bi poodavno bili sretno mrtvi da nije te porodice koja te vuče da nastaviš da živiš tj. da se patiš. I nisu to sad neki izgovori, to je zaista tako. Veruj ne veruj , libo me ckura.

No da se vratimo na eutanaziju. U SAD kad neki serijski ubica ubije npr. 30-ak mladih devojaka on dobije smrtnu kaznu, ali kakvu smrtnu kaznu, skroz bezbolnu, smrtnosnom injekcijom, i ja tu zaista ne vidim baš puno razlike između takvih eutanazija i ovih koje se vrše u Švajcarskoj. I šta sad, ja ako želim da umrem, a nemam tražene uslove, niti dovoljno para za ovaj švajcarski metod, ja mora da odem u SAD i to npr. u Kaliforniju, i da počinim neki dovoljno užasan zločin da bi dobio smrtnu kaznu, jel' to poenta ? Pa jebote po ovome ispada da je tamo neki serijski ubica i silovatelj bolje prošao nego neki naš nesrećnik što se obesio ili skočio sa zgrade, dakle ovaj prvi ništa nije osetio, lepo ga uspavali, a ovaj drugi preživeo sve užase gušenja ili tog zastrašujućeg pada sa ko zna koliko metara na beton.


Teri Pračet nam u ovom dokumentarcu pojašnjava svoje probleme sa Alcahjmerom, npr. on već par godine ne može da kuca, dakle praktično ne bi mogao više da piše da nema asistenta kome diktira svoje misli, jer počinje da zaboravlja gde je stao, šta je sledeće hteo da napiše, i otvoreno ovde kaže da kad bolest bude uznapredovala on više neće moći da piše svoje knjige, a samim tim i njegov život će izgubiti svaki smisao i stoga želi da umre, ali još ne zna na koji način i kada, jer poenta života je uživati u njemu, a u Terijevom slučaju to je isključivo pisanje, dok moja majka tvrdi da je poenta živeti isključivo za druge, pa makar se i čitavog života patio. I naravno da će mnogi reći svaka joj čast, humana žena, ali ne zaboravite, nismo svi isti, jer ima i nas što nas nazivaju "sebičnima", što prvo mislimo na sebe, ali zato i mi trpimo kroz život na jedan malo drugačiji način, jer večito nosimo tu etiketu, i onda nas većina ljudi izbegava, ali šta ja tu da radim, ja sam takav i gotovo, takav sam postao još dok sam bio dete i zaista nisam imao izbora. Mislim, nema leka za "samoživost", zar ne ? Ali velika većina ljudi to tako ne konta, oni misle svi su KO JA, i onda tu nastaje sukob obično oko nekih moralnih načela. Npr. kad bi ja u nekom većem društvu rekao da sam ja PRO-SUICIDE većina bi me pogledala u fazonu IDI LEČI SE, i slično.

Pračet nas vodi kod čoveka koji pati od 'Motor neurone disease', neizlečive bolesti koja napada motoričke neurone, ćelije koje kontrolišu voljne mišićne aktivnosti, uključujući govor, hodanje, gutanje, pa čak i disanje. I aj' sad, svi vi koji ste na moralnoj poziciji da je asistirano samoubistvo nešto loše, ili još gore, da se protivi Božijoj volji (to ovi retardirani), razmislite da li biste voleli na ovakav način da skončate ?

Dalje putujemo u Belgiju kod udovice Hugo Clausa, jednog od najbitnijih belgijskih pisaca, koji je takođe patio od Alchajmera, da bi 2008. izvršio eutanaziju jer je i u Belgiji takva akcija legalna.


I konačna poenta, zašto čovek, danas kada ima uslova da to uradi dostojanstveno, i dalje skapava ko pas u nekoj smrdljivoj bolnici ili od infarkta na ulici, kome to ide u prilog i zašto je to neophodno ? U redu mi što smo kao mladi, pa kao ima šanse za nas da ostvarimo neki smisao u životu, ali šta je sa tolikim starim ljudima po bolnicama, ej bre, to uopšte nije prijatno, a kamoli kako je njihovim bližnjima i naravno njima samima, jer sećam se kad je jedan moj rođak umirao, ja sam njega odma' skontao, on da je imao prilike i snage on bi se bez puno razmišljanja ubio, ali ovi su ga održavali u životu iako je bio u teškoj depresiji, samo da bi umro na gistro "prirodan" način, da bi sve bilo po PS-u. E, tako je jebiga i umro, i to u ko zna kakvim mukama, doduše u okruženju svojih najbližih pa oni tripuju da su mu kao olakšali. I ja sebe vidim u njemu, jer sam isti depresivan tip i namćor ko on, ma pljunuti, ali ja nema šanse tako da završim, o tako mi Krsta i Božića mene nećete zajebati na te forice tipa TAKO TREBA, jer TREBA samo ono što JA kažem da treba, uostalom IT'S MY FUCKIN' LIFE, SO BAC DA FUC UP, YOU BETTER BAC DA FUC UP !

I da, umalo zaboravih, ono što je diglo ovol'ku prašinu u britanskoj javnosti je scena gde čovek umire pred kamerama, ali ne na onaj užasan način, nije ovo snuff pobogu, nego skroz spontano, i naravno moralna stoka je tu odma' videla nemoral, kako takve scene na televiziji, a bre čovek se samo oslobodio najgore one bede, pa nema li lepše stvari od toga, okončao svoju neizdrživu patnju, alo rođaci, se čujemo ? I šta reći za kraj osim "Kako je u Švici, brate full je u Švici", a može i ono "Moj je život Švicarska, skoro pa saršen"...

http://abraxas365dokumentarci.blogspot.com/2011/06/terry-pratchett-choosing-to-die-2011.html

[Son of Man]

Vlado Dapčević: Biografska beleška + 2 TV intervjua



E, ovo vam je najveći car koji je živeo (tj. više robijao) na ovim prostorima, i neizmerna mi je čast što sam ga imao prilike i lično upoznati 1996-e, i to baš u jeku studentskog protesta, jer takvi ljudi se jednostavno ne zaboravljaju, a takav fanatizam i u neku ruku inat se zaista retko gde sreću, i mislim da od Vlade Dapčevića, inače rođenog brata narodnog heroja Peke Dapčevića (koji ga se naravno odrek'o), nema većeg fanatika na ovim prostorima niti će ga ikad biti. A sad vas prepuštam mom sapatniku iz 90-ih, drugu Vladimiru Markoviću, da vam objasni neke biografske stvari vezane za Dapčevića, a sve u cilju da vas nekako motkom nateramo da pogledate ova dva genijalna intervjua, koji su, malo je reći prajsles, jer ovo majka zaista više ne rađa.

http://abraxas365dokumentarci.blogspot.com/2011/06/vlado-dapcevic-biografska-beleska-2-tv.html

[Son of Man]

Uncle Goddamn (2004)



Ajme meni, ovo je znači klasičan TORTURE al' bez PORNA, kakav smo mogli možda da gledamo samo u okultnom igranom serijalu August Underground ("One of the most realistically portrayed simulated snuff films"), i naravno SRPSKOM FILMU, samo što naravno nema klanja i silovanja, ali to što ovi ljudi (gistro jarani) rade ovom pijanom sredovečnom čoveku, ujaku, rođaku, il' šta li im je već, koji naravno izgleda mnogo starije jer svi vrlo dobro znamo kakav je život na američkom jug, to je dakle.......ma bre nemam ja taj fond reči to da opišem, to jednostavno mora se vidi. Naravno, radnja se odvija u white trash rajevima moje omiljene države pored Zapadne Virdžinije, pogađate, radi se o Severnoj Karolini, a mislim, a koja druga država može takvo nešto da isporuči ? Pa realno, jer West Virginia i North Carolina su najjača uzgajališta ovakvih briljantnih faca, uostalom setimo se samo legendarnog čiče što peče rakiju (white lightnin') u totalnoj ilegali, Moonshine (2000), pa onda najveći car nad carevima, Jesco White, i njegova suluda porodica k'o izašla iz Crumbovog stripa, i to u čak tri dokumentarca, Dancing Outlaw (1991), Jesco Goes to Hollywood (1999), i naravno najjači od sviju The Wild and Wonderful Whites of West Virginia (2009), i to ko nije gledo a da prati blog bar 2 meseca, da se ubije brate o'ma, znači najkomotnije, i to na onaj šmekerski način, dakle o kvaku, o ivicu stola, kreveta itd. a ne tamo da mi guta tablete ili skače s mosta u ladno Dunavo. Znači verujte mi, o kvaku je najbezbolniji način kad nam već dušmani ne daju eutanaziju ko u svakoj civilizovanoj državi, ali naravno ja vam sad neću objašnjavati kako se to na vrlo lak način radi da ne bi' bio dalekobilo krivično gonjen, ali pametnom čovek je jasno, ako ne skroz a ono barem otprilike, dovoljno, i znači NIKAKO klasično vešanje jer te muke nisu vredne te smrti, dakle niko se nije ovajdio od vešanja o luster, gredu, granu drveta ili bilo šta slično, samo se jadan napatio dok se gušio, a to gušenje mož' da potraje i oho-ho, pa kad ti skontaš da to ipak nije tvoj fazon tada mož' da bude već poodavno kasno a pomoći niđe. Jebiga, al' tako je. Znači, nikako vešala, jer samo ima bude onaj trip iz "Braće po Materi", "ovaj se obesio, jezik mu ispao do muda" il' kako beše.

No dobro, evo ne morate da se ubijate, preći ću i preko toga, i to samo iz razloga jer postoji i druga opcija, da se ovih par filmova lepo skine i pogleda u jednom dahu, jer taj duh/dah divljine, vukojebine, ilegalnog naoružanja, moonshine-a, gudre svih vrsta, to nećete nigde naći do ovde. E sad, neki naravno kenjaju da su to klošari, da je to, što se kaže, lowest scum of the earth, ali ja ne mislim tako, i svako ko je gledo bar The Wild and Wonderful Whites of West Virginia (2009) zna o čemu pričam, i priznajem, to jesu malo neuobičajene face za naše standarde, ali otidi malo južnije po Srbiji pa pogledaj te likove, tačno se vidi da je tu incest najopuštenije harao vekovima, i u neku ruku baš taj incest je i stvorio tako jedinstveno podneblje i genijalnu subkulturu američkog white trash juga. Znači živio incest, a kome se to ne sviđa nek ide tamo u San Francisko, u Sijetl ili još gore u Kanadu, gde je sve upeglano i kulturica. Ali brate, to je bre dosadno, do-sa-DNO, i ja se samo time vodim. I da, možda vas ovo na početku podseti na ono sranje "bum fights" ali znači nema nikakve veze sa tim, jer ovo je pure-uncut-homevideo. Živeli ?!

http://abraxas365dokumentarci.blogspot.com/2011/07/uncle-goddamn-2004.html

[rade]

Ne znam da li je genijalan ali meni je ovaj RTS-ov dokumentarac Dogovoreni rat o dilovima Tuđmana i Miloševića bio vrlo interesantan. ima na youtube-u i rapidshareu