Šta igram(o)

[Petronije]

Radi kako hoces, sto se mene tice, tako mala deca nemaju sta da traze ispred racunara. Moze neki crtani film, ali sve sto se tice igranja a samim tim i fizickog i psihickog razvoja ne sme imati veze sa kliktanjem i buljenjem u ekran. Lopta, pentranje po drvecu, trcanje, skakanje, slaganje kockica rukama i prstima, crtanje olovkom po papiru, ima vremena za misa i touchscreen. Ne branim ja svom detetu da prilazi tehnologiji vec ga forsiram da zabavu trazi u fizickom svetu, to je poenta.

[mac]

Postoje više problema u vezi sa kompjuterskim igrama. Prvi je da ljudsko biće nije dobro prilagođeno tolikom sedenju i gledanju u ekran. Loše je po zdravlje, i to je najozbiljniji problem. Drugi je da je igre izazivaju zavisnost, i to čak i one iz starih vremena, kad se nije o tome razmišljalo, a da i ne govorimo o modernim igrama, kojima je stvaranje zavisnosti deo dizajna. Treći je to da je ipak bolje kad je dete stvaralac sopstvene zabave, a ne potrošač tuđe. Tehnologija može da pomogne u tome, ali ljudska priroda je takva kakva je da na duge staze pre će da odmogne.

Ako dete vidi roditelja da se igra na računaru onda je normalno da i ono želi to isto, i da zabranu igranja doživljava kao nepravdu. Od trogodišnjaka si još i bezbedan, ali sa šest godina već moraš da popustiš. Možda je lakše da ne igramo igre pred decom?

[CorwinM]

Ja to i ne radim, nijednom se dosad nisam igrao pred djetetom. I ne znam da li se radi o standardnom autizmu koji se javlja kad god se prica o djeci i kad neko razmislja drugacije od nas (jer ako je neko drugi u pravu onda smo losi rditelji zaboga), ili o lijenosti da se pazljivo procita i shvati sta sam napisao.

A sto se tice pausalnih ocjena koje je mac iznio, pa, samo zato sto ih je iznio ne znaci da su one i tacne. Osporavam sve tri tvrdnje, ali me mrzi da se raspravljam. Lijen sam, sta da radim.

[mac]

Meni je vid otišao u minus od Galaksije u petom razredu, ali dobro, sad su sočiva relativno jeftina, a i problem rašireniji, pa sad dete ne mora da trpi nadimke.

[Petronije]

Dobro, moze se nazvati raspravom a moze i diskusijom, ni ja ne volim kilometarske postove gde svako prica svoju pricu. Shvatio sam sta trazis ali sam pokusao da ti nekako predocim moju tacku gledista, verovatno sam to uradio lose jer si pomislio da te nisam skontao, a jesam I evo ponovicu, ne moras da forsiras dete u tom uzrastu da koristi tehnologiju misleci da ga time tehnoloski unapredjujes, to mu ne treba a za sve te igre koje bi mozda i bile korisne postoji alternativa koja iskljucuje racunar/tablet. Rek'o sam sta sam im'o, odjavljujem se, pozdrav.

[Petronije]

I ja pomno pratim Mehove Bloodborne avanture -- igram i ja, al nisam daleko stigao. Tek sto sam pobedio Cleric Zver, i nesto mi se ne ide mnogo dalje od sad vec poznatih ulica. Ovi sa ciglama mi itekako zadaju probleme, pokusavam sa parry, al uspe samo oko 50 posto.

Cujem da je Father Gascoigne sledeci, a cujem i da je mnogo nezgodan. Ne zuri mi se da ga sretnem. Meho kaze da ne igra posebno dobro, bogami definitivno je okretniji negoli ja, koji sam Dark i Demon's odigrao sa stitom i kopljem. Vidi se da je vezbao reflekse na borilackim igrama. Nikako da ubodem tajming kretanja i napadanja, kao da moj lovac sve radi sa zadrskom, pa jos izbaferuje poteze dok ja ocajnicki pokusavam da odskocim...

Ali jednom kad te igra zgrabi, ne pusta. Provedem vece gubeci krv na sve gluplje i gluplje nacine, ubiju me vukodlaci na mostu, odustanem i depresivan odem u krevet, sutra cim otvorim ochi opet razmisljam o igri. Evo i sad, umesto da radim. Daleko je veche i par sati slobodnog vremena...

Nedaj da te preiskusni Meho zavede svojim laskavim izjavama kako "nema pojma", ima taj sve dmc derivate u malom prstu, kao i strit fajtere, gilti girove i ko zna sta jos. Njemu bloodborne lezi mnogo vise nego nama stekarama samo se pravi tosa, i Mesi kad igra fudbal to na tv-u izgleda lako

[Meho Krljic]

Ja pošto niti imam dete niti ću ga ikad imati ne bih da se nešto mnogo guzim u ovoj raspravi, ali mislim da obe strane imaju pravo - niti dete treba da pretpostavi "klasične" motoričke i kreativno-istraživačke načine provođenja vremena modernim, niti mu se čini usluga ako se spremi samo za digitalnu budućnost. Čini mi se, kao nekome ko ne mora da se bavi detetom, da je najpametnije da mu se organizuje sve to ali dozirano, pa da ima dnevno sat igranja na konzoli/ tabletu/ kompjuteru, a sat plivanja ili već, jurcanja po dvorištu, parku itd., pa sat gledanja crtanih flmova, pa sat crtanja. Svestan sam ja koliko je meni lako da ovako mudrujem kad ne moram to i da radim, ali kao laiku i postraničnom posmatraču - to mi deluje kao najmudrija i najpoštenija (prema detetu) taktika. Naravno da njemu neće uvek biti pravo da ga se odvlači od igre da bi išlo da se šeta, ali  roditelj treba da ga inspiriše na različite stvari, ne samo da ga pusti da uživa u onome što samo izabere... (jer ipak, dete će uvek da izabere ono što mu uz najmanje napora daje najveći fidbek a to su uvek pre crtani filmovi nego knjige i uvek videoigre pre nego prave igre - mi smo fundamentalno tako dizajnirani i samo kroz vospitanje izgradimo spremnost da odlažemo fidbek i uvećavamo ulaganja)


Elem, n00dleove brige su mi potpuno poznate, ja sam samo ovog vikenda bio sam (sa čoporom mačaka) sve vreme pa sam mogao da abnormalno mnogo vremena posvetim Bloodborneu, inače, naravno da treba dosta vežbe za pariranja i izmicanja. Najpametniji savet je svakako onaj koji daju svi sajtovi sa walkthroughovima i tipovima: pošto je farmanje blood echoesa, za razliku od Dark Souls II "besplatno", to jest ne može se iscrpsti izvor valute, pošto se neprijatelji uvek respawnuju kada se resetuje sekcija smrću ili putovanjem, onda je lako levelovati se samo time što ćeš iznova raditi istu sekciju. Ovo je i dobro jer učiš protivnike i stičeš osećaj za svoje poteze. U početku igre sve blood echoese treba sipati u strength i endurance jer ovo nije Darks Souls, magije nema i donje dve statistike dolaze u opticaj mnogo kasnije u igri kada ćeš ih moći farmati poražavanjem nekoliko high level protivnika. Plus, vrlo brzo blood stone shards postanu redundantni za potrebe levelovanja oružja pa se i oni mogu koristiti za ekstrakciju blood echoes i sve u svemu, za jedno dva-tri sata igranja čovek može da sebe vozdigne jedno 6-7 nivoa i da onda, recimo, ti likovi sa ciglama postanu sisice koje padaju od dva dobro odmerena charge udarca. Dakle, strength i endurance su čak važniji i od healtha jer jak strength  i endurance znače da u borbama možeš da vraćaš zdravlje kroz brze kontranapade. U nekim sekcijama gde su me ranije masakrirali i jedva sam ih prelazio uz gutanje po desetak blood vials, sada prođem a da ne potrošim ni jednu jer svo zdravlje povratim kroz borbu.

Naravno, ništa ne može da zameni dobru koordinaciju ruka-oko, ovo naprosto nije RPG u kome se samo statistikom može pobeđivati i, kao što se vidi i iz mog igranja, ja koji imam refelkse kao mrtav konj i sporo učim protivničke šeme napada, abnormalno mnogo trošim ampule sa krvlju koje vraćaju zdravlje. Dakle, mora se navežbati kretanje, steći osećaj koliko stamine ti je ostalo posle koje kombinacije poteza i bez gledanja u levi gornji ugao ekrana, naučiti pariranje (mada je još važnije da se posle pariranja izvede visceral attack jer koja god kombinacija udaraca da se umesto njega uradi, ona oduzima manje zdravlja, što je kod bossova dosta značajna razlika i mene to dosta ubija jer često ne uspevam da ga izvedem) itd. Father Gascoigne je indeed drugi boss u igri (mada kad vidiš šta moraš da poraziš da bi do njega stigao shvatićeš da se od tebe već očekuju junaštva) ali ja sam do njega stigao pre Cleric Beast i jeste me namučio, ali sam ga posle dvadesetak pokušaja ubio (kontrast sa Cleric Beast koju sam ubio iz prve i Blood-Starved Beast koju sam ubio iz četvrte ili pete - ovo su mnogo lakši bosovi) a neko ko malo pažljivije proučava protivničke komboe bi ga dobio iz četvrte-pete. Father G je namerno stavljen ovako rano u igru da igrača natera da zaista nauči pariranje vatrenim oružjem ali i drugu taktičku primenu vatrenog oružja. Naime, njemu se gomila napada može prekinuti hicem iz puške, što vidiš kada shvatiš da on tebe često usred napada preseče defanzivnim hicem.

No, ključno, najključnije - treba čuvati hladnu glavu. Sve souls igre, uključujući ovu kažnjavaju i pohlepu i nervozu. Dakle, bez obzira koliko je Bloodborne brža igra od DeS ili DaS, ovo nije Devil May Cry ili Bayonetta, svaki protivnik ovde može da te demolira ako nisi 100% usredsređen i, zapravo, za razliku od ovih igara koje su dizajnirane da igraču daju osećaj moći, Souls igre su dizajnirane da ga kazne svaki put kada se zanese i pomisli da može da buttonmashuje kroz neki susret. Videćeš kasnije da igra postavlja i neprijatelje koje sada već dobro znaš, u situacije koje ih ponovo čine opasnim (ima ih po dvoje, ili si u skučenom prostoru ili si, pak u na otvorenom, bez zaklona itd.). Dakle, ne pritiskaj komande za napad bez jasne ideje šta taj napad treba da uradi. Koristi lock on i sidestep da plešeš oko protivnika - circle dugme troši jako malo stamine i ovo je velika prednost u odnosu na Souls igre - i kada vidiš koliki mu recovery treba za neke napade, koliko vezuje udaraca u kom kombou, onda napadaj, ali nikad više od tri-četiri udarca, a sa jačim protivnicima ne više od dva ili jedan. Ima vremena da se kurčiš kada se budeš naučio i levelapovao.

A inače, ovo što n00dle veli - i ja sam se potpuno opseo igrom. Ovo je baš onaj tip igre o kojoj misliš celog dana dok ne igraš i vajkaš se što moraš sate da provodiš u nekom dosadnom, akcije lišenom svetu iako te čeka Yharnam da njime izdominiraš.

[milan]

Zato je i moje pitanje bilo u smislu - postoji li neka igra, a svaki roditelj zna da djeca najbolje uče uz igru, koja je možda korisna? Koja uči dijete da razlikuje oblike, boje, slova, razvija sitnu motoriku itd. Znači, ista stvar koja bi se mogla raditi na zelenoj table (koju imamo btw) ali da djetetu bude zanimljivije. I naravno da ćemo to raditi zajedno.

Ih, pa ne secam se, davno je to bilo, ali mislim da je krenuo sa nekim Teletabis igrama... A onda je presao na Majstora Boba i te stvari. Ubrzo je cepao Heroes of Might and Magic 3 i 4... Pa Diabla 2 i tako redom...

[milan]

Ja pošto niti imam dete niti ću ga ikad imati ne bih da se nešto mnogo guzim u ovoj raspravi, ali mislim da obe strane imaju pravo - niti dete treba da pretpostavi "klasične" motoričke i kreativno-istraživačke načine provođenja vremena modernim, niti mu se čini usluga ako se spremi samo za digitalnu budućnost. Čini mi se, kao nekome ko ne mora da se bavi detetom, da je najpametnije da mu se organizuje sve to ali dozirano, pa da ima dnevno sat igranja na konzoli/ tabletu/ kompjuteru, a sat plivanja ili već, jurcanja po dvorištu, parku itd., pa sat gledanja crtanih flmova, pa sat crtanja. Svestan sam ja koliko je meni lako da ovako mudrujem kad ne moram to i da radim, ali kao laiku i postraničnom posmatraču - to mi deluje kao najmudrija i najpoštenija (prema detetu) taktika. Naravno da njemu neće uvek biti pravo da ga se odvlači od igre da bi išlo da se šeta, ali  roditelj treba da ga inspiriše na različite stvari, ne samo da ga pusti da uživa u onome što samo izabere... (jer ipak, dete će uvek da izabere ono što mu uz najmanje napora daje najveći fidbek a to su uvek pre crtani filmovi nego knjige i uvek videoigre pre nego prave igre - mi smo fundamentalno tako dizajnirani i samo kroz vospitanje izgradimo spremnost da odlažemo fidbek i uvećavamo ulaganja)

Tako je. Supruga i ja smo uspeli decu da vaspitamo na taj nacin - pa i sin i cerka citaju knjige, gledaju filmove, igraju igre, idu na sportove i van-nastavne aktivnosti, a sto je najvaznije, provode i vreme napolju sa drugarima (kada uspeju da odvuku te drugare od igranja igara). I nije bilo lako - to zahteva 100% paznje i koncentracije u svakom trenutku provedenom sa decom. Jedino sto dozivljavam kao licni neuspeh je cinjenica da ni jedno ni drugo ne vole stripove...

[Perin]

Postoje više problema u vezi sa kompjuterskim igrama. Prvi je da ljudsko biće nije dobro prilagođeno tolikom sedenju i gledanju u ekran. Loše je po zdravlje, i to je najozbiljniji problem. Drugi je da je igre izazivaju zavisnost, i to čak i one iz starih vremena, kad se nije o tome razmišljalo, a da i ne govorimo o modernim igrama, kojima je stvaranje zavisnosti deo dizajna. Treći je to da je ipak bolje kad je dete stvaralac sopstvene zabave, a ne potrošač tuđe. Tehnologija može da pomogne u tome, ali ljudska priroda je takva kakva je da na duge staze pre će da odmogne.

Ako dete vidi roditelja da se igra na računaru onda je normalno da i ono želi to isto, i da zabranu igranja doživljava kao nepravdu. Od trogodišnjaka si još i bezbedan, ali sa šest godina već moraš da popustiš. Možda je lakše da ne igramo igre pred decom?

Ja pošto niti imam dete niti ću ga ikad imati ne bih da se nešto mnogo guzim u ovoj raspravi, ali mislim da obe strane imaju pravo - niti dete treba da pretpostavi "klasične" motoričke i kreativno-istraživačke načine provođenja vremena modernim, niti mu se čini usluga ako se spremi samo za digitalnu budućnost. Čini mi se, kao nekome ko ne mora da se bavi detetom, da je najpametnije da mu se organizuje sve to ali dozirano, pa da ima dnevno sat igranja na konzoli/ tabletu/ kompjuteru, a sat plivanja ili već, jurcanja po dvorištu, parku itd., pa sat gledanja crtanih flmova, pa sat crtanja. Svestan sam ja koliko je meni lako da ovako mudrujem kad ne moram to i da radim, ali kao laiku i postraničnom posmatraču - to mi deluje kao najmudrija i najpoštenija (prema detetu) taktika. Naravno da njemu neće uvek biti pravo da ga se odvlači od igre da bi išlo da se šeta, ali  roditelj treba da ga inspiriše na različite stvari, ne samo da ga pusti da uživa u onome što samo izabere... (jer ipak, dete će uvek da izabere ono što mu uz najmanje napora daje najveći fidbek a to su uvek pre crtani filmovi nego knjige i uvek videoigre pre nego prave igre - mi smo fundamentalno tako dizajnirani i samo kroz vospitanje izgradimo spremnost da odlažemo fidbek i uvećavamo ulaganja)

Lično, smatram da smo pioniri glede vaspitavanja dece, a sve to smatram, naravno, u skladu sa tehnološkim dostignućima koja su se desila u poslednje dve decenije otprilike. Videli smo procvat interneta i tehnologije, mobilnih telefona sleš kompjutera sleš tableta sleš mp3 plejera i veoma je teško pronaći pravu formulu i reći "E ovako to treba, znaš, vaspitati dete, dozirati, da, pa onda treba ovo, pa treba ono."

Obzirom da već nekih godinu i po dana radim kao vaspitač (raditi je tako...složen termin u mom slučaju) u Domu za nezbrinutu decu i omladinu moram priznati da sam se u nekoliko navrata našao u neobranom grožđu i više radio po...osećaju u slučaju interneta - igara - telefona i dečijih i omladinskih želja glede istih.

Ono što je važno za decu jeste stalnost i struktura i bez toga nema ni vaspitanja niti bilo kakvog vaspitno - obazovnog rada. Recimo, jedno dete je dobilo Sony Playstation 2 na poklon - koliko god ja bio gejmer i koliko god razumeo detetovu želju da se svakodnevno uhvati u klinč sa Kratosovim neprijateljima u God of War-u, pre bilo kakve priče o Sony konzoli, ustanovio sam sa pomenutim detetom osnovna pravila - konzolu može da dobije samo vikendom (u stvari, petkom i subotom, nedelju samo ako zasluži, jer se u nedelju treba spremati za školu). Naravno i tu sam ponekad dozvoljavao da se "zaigra" pa bulji u ekran 2-3 sata preko vikenda, ali sam isto tako "terao" to dete da ide na košarkašku sekciju i da pohađa kurs nemačkog jezika. Konzolu sam u svakom slučaju iskoristio kao način da izazovem dodatnu motivacuju za neke druge "vantehnološke" aktivnosti.

Naravno, nije to lako niti je uvek moguće dete (u ovom slučaju starijeg osnovnoškolca) "uslovljavati" igrama, konzolom ili tako nečim, ali jeste jedan od načina da se i tome postigne nešto što nije vezano za tehnologiju. Takođe deci oduzimam telefone svako veče u 22:00h, da ne bi bulljili u iste do kasno u noć a takođe im oduzmem i napojni kabal od računara, kada odem da ne bi slučajno ustali pa visili na netu do ujutro

Ne znam ni sam sad da li ste shvatili šta sam hteo da kažem, ali svakako sam hteo reći da je mnogo zajebano odgajati decu u eri fejsbuka, selfija, telefona i igara koje izazivaju pravu ovisnost kojoj sam i sam podložan

[Petronije]

Naravno da je tesko, zato i kazem da dete od tri godine koje jos ne zna ni da govori kako valja, treba forsirati da se razvija van tehnologije, koja ce ga svakako sustici za koju godinu.

[n00dle]

Samo da javim da je Otac Gaskonj pao iz prve!

Obigravali smo oko hrpice nadgrobnih spomenika vecinu borbe, a kad se transformisao udelio sam jedan charge attack s ledja pa visceral (tu je od neizmerne pomoci bio Tiny Music Box), posle cega je bilo trivijalno dokrajciti ga.

Sad sam glavni baja u gradu. Apgrejdovano mi oruzje, imam cak i slotovan neki buff, polako dolazim do one tacke gde mi beshtije u pocetnoj zoni deluju bezopasno -- skoro pa sam i na bruzere navikao.

Naravno, protivnici u novoj zoni imaju po 4 metra i buzdovane velicine meteora.

[Meho Krljic]

 

Vidiš kako se nagrađuje upornost i odlučnost. Ja nisam čuo da je iko pobedio Oca Gaskojna iz prve pa ovo zaslužuje masivan respekt.

Ja moram ovih dana da potražim taj tiny music box, vidim da je to big deal u ovoj igri.

Ti veliki neprijatelji zapravo nisu toliko opasni, ali videćeš kada neočekivano iz te zone gde si sada dođeš u Yahar'gul -  kakvih tu užasa ima. Ona svinja koju sam gore okačio kako umre od rana je praktično kućni ljubimac u odnosu na ostatak ekipe. (Edit: recimo, ovi Snatcheri)

[CorwinM]

Ja pošto niti imam dete niti ću ga ikad imati ne bih da se nešto mnogo guzim u ovoj raspravi, ali mislim da obe strane imaju pravo - niti dete treba da pretpostavi "klasične" motoričke i kreativno-istraživačke načine provođenja vremena modernim, niti mu se čini usluga ako se spremi samo za digitalnu budućnost. Čini mi se, kao nekome ko ne mora da se bavi detetom, da je najpametnije da mu se organizuje sve to ali dozirano, pa da ima dnevno sat igranja na konzoli/ tabletu/ kompjuteru, a sat plivanja ili već, jurcanja po dvorištu, parku itd., pa sat gledanja crtanih flmova, pa sat crtanja. Svestan sam ja koliko je meni lako da ovako mudrujem kad ne moram to i da radim, ali kao laiku i postraničnom posmatraču - to mi deluje kao najmudrija i najpoštenija (prema detetu) taktika. Naravno da njemu neće uvek biti pravo da ga se odvlači od igre da bi išlo da se šeta, ali  roditelj treba da ga inspiriše na različite stvari, ne samo da ga pusti da uživa u onome što samo izabere... (jer ipak, dete će uvek da izabere ono što mu uz najmanje napora daje najveći fidbek a to su uvek pre crtani filmovi nego knjige i uvek videoigre pre nego prave igre - mi smo fundamentalno tako dizajnirani i samo kroz vospitanje izgradimo spremnost da odlažemo fidbek i uvećavamo ulaganja)

Upravo je ovo neki moj plan, naravno, pojma nemam hoću li uspjeti da ga ostvarim. I zato mi je bitno da dijete i uči nešto kroz te takve igre. Ograničeno, dozirano, ali nema potrebe da učimo slova tako što ćemo da  klešemo u kamen u 21. vijeku.

Samo još treba da ih nađem negdje

[CorwinM]

I da Mehu ne spamujem temu jedino potpuno besmislenim postovima, da kažem da trenutno igram Rome 2 Total War. Morao sam da sačekam kupovinu novog laptopa za to i, naravno, smorio sam se već nakon 3 dana.
Prvo sam probao da igram sa Rimom, ne ide, prelako je, Rim totalno dominira i bez problema rastura. Pa onda rekoh sebi, hajde da probam Spartu, to mi zvuči kao interesantna kampanja, mala, siromašna državica, ali zato sa elitnom vojskom, opet brzo dosadilo. Sve jedinice su manje-više iste, dosadne, sve kopljanici, falange, nemaju neke specijalne sposobnosti koje se mogu korisno iskoristiti, slaba konjica a i malo je ima (mada je ovo realno za epohu).
Onda sam upalio DLC Wrath of Sparta, rekoh ajde, Peloponeski rat, možda je ovo bolje, suvozemna protiv pomorske sile, možda Tebanci ojačaju, pa se na kraju kao Spartanac budem muški potukao sa njima. Ne vrijedi. Kampanja je tako krenula, odnosno AI, da su moji saveznici okupirali Atinu, a da ja nisam morao ni da mrdnem s vojskom.

Čujem da je Atila TW bolji na momente, ali mislim da ću morati da sačekam neke smislene modove da bih uživao u ovome kako treba.

[Meho Krljic]

Ja pošto niti imam dete niti ću ga ikad imati ne bih da se nešto mnogo guzim u ovoj raspravi, ali mislim da obe strane imaju pravo - niti dete treba da pretpostavi "klasične" motoričke i kreativno-istraživačke načine provođenja vremena modernim, niti mu se čini usluga ako se spremi samo za digitalnu budućnost. Čini mi se, kao nekome ko ne mora da se bavi detetom, da je najpametnije da mu se organizuje sve to ali dozirano, pa da ima dnevno sat igranja na konzoli/ tabletu/ kompjuteru, a sat plivanja ili već, jurcanja po dvorištu, parku itd., pa sat gledanja crtanih flmova, pa sat crtanja. Svestan sam ja koliko je meni lako da ovako mudrujem kad ne moram to i da radim, ali kao laiku i postraničnom posmatraču - to mi deluje kao najmudrija i najpoštenija (prema detetu) taktika. Naravno da njemu neće uvek biti pravo da ga se odvlači od igre da bi išlo da se šeta, ali  roditelj treba da ga inspiriše na različite stvari, ne samo da ga pusti da uživa u onome što samo izabere... (jer ipak, dete će uvek da izabere ono što mu uz najmanje napora daje najveći fidbek a to su uvek pre crtani filmovi nego knjige i uvek videoigre pre nego prave igre - mi smo fundamentalno tako dizajnirani i samo kroz vospitanje izgradimo spremnost da odlažemo fidbek i uvećavamo ulaganja)

Upravo je ovo neki moj plan, naravno, pojma nemam hoću li uspjeti da ga ostvarim. I zato mi je bitno da dijete i uči nešto kroz te takve igre. Ograničeno, dozirano, ali nema potrebe da učimo slova tako što ćemo da  klešemo u kamen u 21. vijeku.

Samo još treba da ih nađem negdje

Čisto laički i kroz dokonu meditaciju: ja mislim da videoigre već decu uče stvarima koje su prirođene mediju (koordinacija, analitičko posmatranje, prepoznavanje obrazaca, menadžment resursa itd.) i da nije neophodno da insistiramo na tome da ih i nauče da čitaju ili računaju, odnosno, da se izrazim bolje, da igra koja namerava da bude didaktična u tom smislu neizostavno ispada lošija igra PLUS lošije učilo od nekog drugog, jer ne igra na jake strane svog medija. Pa onda možda ta igra nije baš zanimljiva detetu pa onda niti se rado njom igra niti iz nje uči. Hoću reći, ja bih to neko svoje hipotetičko dete pre učio da čita tako što bih sa njim čitao stripove (tako sam ja naučio da čitam) ili mu čitao titlove nekog filma (primerenog uzrastu, of kors) pa ga pitao da mi kaže koje je koje slovo (tako sam barem učio bratanicu dok mi je nisu oduzeli), a brojeve kroz neke prigodne edukativne materijale (najbolje na engleskom, da se ubiju dve muve jednim udarcem) nego što bih se mučio da nađem igre koje će to isto da mu daju samo na teži i neudobniji način.

Ali mene sigurno treba ignorisati u ovoj raspravi.

[Meho Krljic]

Uzgred, Rome 2 baš nije dobio sjajne kritike, al Corwin je prva osoba na svetu koju čujem da se žali da mu je Total War igra prelaka.  Nisam igrao Rome 2, da ne grešim dušu, možda i jeste, al imam utisak da se ovde svi prave ludi, kao, maltene su kežual igrači, a u stvari su ubice. Ovaj prelazi Oca Gaskojna iz prve, ovaj prekida TW kampanju jer ne može da je izgubi... Užas!!!!!!!!!! 

[CorwinM]

  Šta ti je, TW igre su boza, makar u vanila verziji, to je poznata stvar. Pođi do sk foruma i isto će ti reči i stotine hiljada studenata... Istina, to su sve okoreli TW igrači koji igraju od prvog Šoguna.
Zato postoji nešto što se zove Darthmod za gotovo sve novije TW igre koji značajno usložnjava stvari i koji čini da se AI i u bitkama i tokom kampanuje mnogo pametnije ponaša.

A ovo za čitanje je bila metafora, slažem se sa tobom u principu. Preporučile su mi, inače, kolege da tražim nešto što se prodaje pod tagom "baby games". Pa ću da vidim i javim i to baš u ovoj temi.

[Meho Krljic]

Stvarno? Onda sam samo ja retardiran za strateške igre ali to i nije neka novost. 

Heh, sad sam se setio da je dosta korisno za moje učenje engleskog bilo igranje tekstualnih avantura ali to danas skoro da i nije opcija.  A baby games... pa, tvoje dete više nije beba, može ono sigurno da se uskoro uhvati u koštac sa platformskim igrama i tako tim nekim programom. 

[Father Jape]

Dobro, svi smo valjda mi na ovom potforumu učili engleski na igrama, samo je pitanje kojima.

[Meho Krljic]

Pa, pazi, u nekoj ranoj fazi, maltene do kraja osnovne škole, igre koje sam igrao su imale toliko malo teksta da iz njih nisam naučio baš neku značajnu količinu jezika, a išao sam redovno na, jelte, časove engleskog na institut, čitao SF/F na engleskom itd. tako da su avanture koje sam igrao zapravo bile najviše izvor nekih egzotičnih reči na koje inače ne bih naleteo.

[Father Jape]

Sećam se kad sam nastavnicu engleskog u osnovnoj naučio glagolu to raze, sveprisutnom, jelte, u RTS-ovima.

[Meho Krljic]

Heh, taj rad. Meni je recimo reč "staff" (u smislu palice, ne u smislu osoblja) ušla u rečnik kroz igre, kao i batton. Ali mnogo tih nekih "egzotičnijih" ili arhaičnijih reči sam ja naučio kroz hevimetal. A posle kažu to se samo neki čupavci deru!!!!!!!!

[Meho Krljic]

Evo šta ljudi misle kada kažu "git good" na pitanje kako da pobede ovog ili onog bossa u nekoj od Souls igara. Darkbeast Paarl je boss koga su pre neki mesec Sony i From pustili u trejler, najavljujući igru i još tada sam se pitao kako ću, za ime Alaha, ovo da pobedim? DBP je "klasičan" Souls boss utoliko što je u pitanju košmarna kreatura od kostiju i kose, bez mesa ili kože, koja ne samo da je velika, snažna, brza i izvodi ogromne skokove, nego je još i nabijena elektricitetom. Juče, kada sam prvi put stigao do nje zaista nisam imao predstavu kako da je pobedim, brzi udari prednjim udovima su me držali na daljini, kada bih uspeo da kroz njih proskočim, imala je u šteku area of effect napad strujom, očigledno dizajniran da nas spreči da se motamo oko njenih nogu gde je relativno bezbedno, a kada bih se udaljio na relativno bezbednu daljinu bacala je na mene munje... Paklenski. Prvih nekoliko puta sam uspeo da joj oduzmem jedva recimo šestinu zdravlja i pošto me je tako brutalno dobijala, čak sam se između svakih 5-6 pokušaja vraćao u Unseen Village da malo grajndujem blood vials jer mi se činilo da će mi možda ponestati.   

Elem, taktike nuđene na Bloodborne wikiju su uglavnom nekorisne nekom ko ima ovako slabe reflekse kao ja, pa sam je na kraju dobio  "normalno", dakle, učeći šeme napada i shvatajući da su tajno oružje protiv nje charge napadi (pogotovo čekićem koji, unapređen na +5 uzima straobalno mnogo zdravlja). Nisam iskoristio ni molotovljeve koktele koji su mi bili backup plan, niti sam iskoristio i jedan blood vial u ovom pobedničkom pokušaju, dobijajući borbu na čistu veštinu    Naravno, kad se ovako gleda deluje da uopšte nije teško, pa i sigurno nije nekom pametnijem, motanje između njenih šapa je bezbedno sve dok čovek motri na AoE napade i pazi da ne istroši svu staminu pa da ne može da odskoči ili charguje napad u odsudnom trenutku. Ova borba je pravi primer kako je stamina dragocen resurs u ovoj igri i da je treba dosledno levelapovati jer brzina kretanja u skokovima u sadejstvu sa charge napadima koji su ovde potrebni, sve to zahteva mnogo stamine.

Mehmet igra Bloodborne: Darkbeast Paarl is easy

[hidden]

Mene mmorpg manija ne popušta, ako se uskoro ne skrasim negde izludeću

Elem, isprobah Gloria Victis u pre-alpha fazi. Ok, pre-alpha je pa se i nema bogznašta očekivati, ali i pored svega ima neki šmek koji bi možda, u budućnosti, mogao da se izrodi u nešto zanimljivo. Inače, malo je falilo da pokleknem i pazarim Tamriel unlimited. Srećom, razum je savladao srce...

[n00dle]

A ja tek sredio Blood-Starved Zverinu.

A kad sam se vratio do katedrale, vidim nekog Dementora sa dzakom preko ramena -- em sto me je sredio u dva udarca, em sto sam se osvestio u nekom zatvoru. Odem na net, kazu, ne treba tu jos da budes, begaj! Fala bogu te pobeci nije tesko.

Nego, Meho, sad kad imam Pthumeru Chalice od B-S zveri, jel ima nekog smisla/razloga otvarati taj dungeon i zalaziti tamo? Ili da nastavim sa kampanjom do daljnjeg...

[Meho Krljic]

Ti sa džakovima su Snatcheri i to kad te kidnapuju je put kojim se stigne to Darkbeast Paarla. Tako da.. šta ja znam, ja ne mislim da ne treba da tu budeš, mada je možda moj stil igranja malo osoben jer sam stoički odlučio da grajndujem kolko treba kad treba... U principu ceo taj deo sa buđenjem u Yahar'Gulu i suočavanje sa Snatcherima je stresan jer su Snatcheri veoma teški - oduzimaju jako puno zdravlja a imaju mnogo sopstvenog PLUS daju srazmerno malo blood echoesa. Dobra stvar je što kad znaš šta radiš možeš pored svih da protrčiš i stigneš do Paarla skoro bez borbe. Pa ti vidi...

Ja sam taj chalice dungeon otvorio i u njemu sam zapravo i sreo svog prvog Snatchera. Ima video gore negde. Šta ja znam, u tom dungeonu sam našao neke materijale koje do sada nisam video u igri i, zanimljivo je, ali sam ga samo zagrebao, nisam stigao ni do bossa... Imaj na umu da su ti chalice dungeoni teški i da treba da budu teški...

Takođe, razmišljaj koliko imaš insighta. Već preko deset igra počinje da bude teža..

[Meho Krljic]

Ubih i Henryka. Kako god da se okrene, borbe sa lovcima lovaca su... među najuzbudljivijim i najtraumatičnijim iskustvima u igri. Pogotovo što nisam ni upoznao Eileen a on ju je ubio. 

Ovo je negde iz četvrtog-petog pokušaja. Videti da koristim čak i otrovne noževe jer je Henryk neverovatno brz i nakon pariranja stunovan je mnogo kraće nego što bi bilo potrebno da uradim visceral:

Mehmet igra Bloodborne: Henryk is dead

[n00dle]

Ne racunajuci onog na kuli sa mitraljezom kojeg sam maltene na varanje sredio (tri-cetiri hica pistoljem ga gurnu sa ivice), od lovaca sam imao priliku jos samo sa njegovim kolegom dole u dvoristu da se potkachim -- bogami, bilo je gusto! Gutao sam viale ko vodu, uspeo cak jednom parry da udarim, koji nije skinuo ni blizu koliko bih se nadao. Tek negde na pola borbe sam shvatio da i on ima heal, pa sam morao prakticno da mu spustam zdravlje nanovo.

Ne mogu da kazem da imam neku uvid u njihov stil borbe. Totalno mi je nepredvidljivo dal ce da opali, jurne na mene ili dodzuje. Jos kad tome dodas brzinu kojom se krecu, deluje mi nemoguce delati smisleno, vise kao rock,paper,scissors -- ili kao old-skul samurajski duel, ako hocete. On jedan potez, ja drugi, pa kome se posreci.

[Meho Krljic]

Hahah, da, Djura (lovac na kuli sa mitraljezom) je izuzetno jak i težak protivnik... ako se iz sve snage potrudiš da on ne padne sa kule i pogine. Ali koliko vidim, svi ili barem skoro svi na internetu su uradili neku varijaciju onome što smo i nas dvojica, dakle, naterali smo ga da padne.    Mislim da to što on tako lako pada treba da bude i metafora njegovog ludila. Inače, ne znam da li si video, ali ako mu priđeš sa druge strane, možete da budete i prijatelji.

Nakon borbe sa četiri lovca, jasno je da namerno nemaju jedan prepoznatljiv obrazac napada. Neki imaju blanderbasove, neki pištolje, neki koriste saw cleaver mele oružje, neki nešto drugo.. Neki se leče, neki (kao Henryk) bacaju noževe. Ideja je očigledno da nikad ne znaš šta te čeka i da moraš da se adaptiraš u hodu. Meni se to sviđa, veoma je uzbudljivo!!!!!!!!!1

[Meho Krljic]

Napravio sam mali predah od igranja Bloodborne jer mi je stigao DmC Definitive Edition i mada je Bloodborne neuporedivo bolja igra, prija mi povratak u svet igre koja je bila omrznuta već u najavi, slabo prošla u prodaji a na kraju dobila tako kraljevski tretman kakav ni najbolje igre iz serijala nisu imale. Ninja Theory su u ovoj definitivnoj ediciji dotegli i tehničke stvari (igra sada gura ful ha de u relativno stabilnih 60 herca i ume to lepo da izgleda) ali su i rebalansirali neke stvari koje se odnose na borbeni sistem i to donekle objašnjava moju relativno šantavu predstavu u donjim videima    Hoću reći, ovo nije samo port PC verzije koju sam igrao nakon što sam pre dve godine završio PS3 verziju, već zaista dopeglana igra koja iako i dalje u najboljem slučaju uspeva da dobaci samo do neosramoćujuće imitacije klasičnih Devil May Cry igara, bez sumnje prija da se igra i to ne samo jer sam trenutno u Bloodborne raspoloženju i zapanjen sam kako DmC na najvišem dostupnom nivou težine naprosto ne kažnjava okrutno moje povremeno komično mlataranje unaokolo. 

Evo nekoliko videa.

Ovo je iz vrlo rane faze igre, pre nego što sam otključao ijedno oružje sem default Rebellion mača i Ebony & Ivory pištolja, čisto da se vidi vanilica kako izgleda. Naravno, pošto imam nekoliko skinova na raspolaganju, igram kao klasični dante golih prsa, bele kose, sa skerletnim mantilom:

DmC Devil May Cry™: Definitive Edition: Mehmet protiv Death Knighta

Odmah par minuta kasnije, po otključavanju Arbitera, teške demonske sekire. Još kad sam prvi put igrao smejao sam se kako igra lako udeljuje SSS rang, pa videti i kako sam ga ovde dobio iako nisam demonstrirao ne znam kakvu veštinu:

DmC Devil May Cry™: Definitive Edition: Arbiter


Treći video je opet koji minut kasnije, po otključavanju anđeoskog oružja Osiris. Ponovo SSS rang, iako realno ne radim ništa pametno. Ovo je, ponoviću, Nephilim nivo težine, najteži dostupan na početku, što nekome ko je igrao Devil May Cry 3 deluje gotovo smešno    Razmišljam da u igri pređem u "must style" mod u kome neprijatelji trpe štetu tek kada mi je rang S ili viši. Mada, nemam ja vremena da toliko ovo vežbam...

DmC Devil May Cry™: Definitive Edition: Osiris

[Meho Krljic]

Druga tri videa su ipak malo zanimljivija. Ovo više nije tutorial, imam otključana sva oružja plus dodatne funkcije, plus nekoliko lepih dodatnih sposobnosti. Plus, promenio sam skin pa sam sad "Neo Dante" 

Ova borba lepo izgleda na početku i osramotim se tek pri kraju kada me Tyrant nekoliko puta zvekne bez ikakvog opravdanja. Mislim, naravno da ja to dobijem ali moglo je mnogo lepše. Ovo je tek, mislim, drugi ili treći Tyrant koga vidimo u igri pa nisam navikao još na sve njegove napade. U jednom trenutku probam i da ga preskočim jer sam zaboravio da li to može. I ne može 


DmC Devil May Cry: So... could you?


Ovaj je već bolji, mada i tu dobijem po koji besmisleni udarac, ali ipak, lep kontrolišem masu, kombinujem oružje i na kraju se samo dvaput osramotim kada me Frost Knight zamrzne.. Ali, realno, ovo su smešno lake borbe:


DmC Devil May Cry: FUD


Ovim sam možda i najzadovoljniji, elegantno i dominantno pobeđujem dva Tyranta na kraju dugačke borbe gde sam već dobio gomilu Knightova i sitnije boranije, a dobijem samo jedan realno neopravdan udarac. Vidi sa da mi je igra ušla u mišićnu memoriju:


DmC Devil May Cry: Finish him!

[n00dle]

Pretelim ove slike i mislim -- cek, zar je Bloodborne ovako sharen?!

Inace stigoh do vrata Vicar Amelije, pa sam umesto kroz njih krenuo levo, u prirodu, gde me docekao Hemwick Lane ili kako se vec zvase. A tamo, seoski ambijent sa sve pomahnitalim babama. Podseca me na zemunsko groblje. Upecatljiv art direction, nema sta.

[Meho Krljic]

Odličan je Hemvik lejn. I babe su odlične. Prezadovoljan sam Bloodborneom do sada. Tačno je kako sam zamišljao da će Mijazaki da ekstrapolira Souls igre. Sad ćemo da vidimo koliko ću se lako adaptirati na Souls gejmplej kad mi stigne Scholar.

[Linkin]

Odigrah drugu epizodu "Life is Strange.

Moram da priznam da mi je prva epizoda mnogo više legla i da mi je ponovo navikavanje na atmosferu igre i lik tinejdžerke Kloe malo slabije išlo. Iskreno, moglo je ovo i sa puno više akcije. Nekako je prva epizoda obećavala puno veći svet. A sa ovom drugom stiče se utisak da smo već upoznali većinu likova, ako ne i sve. I, izvan sekvenci sa vraćanjem vremena, gotovo da nema drugih akcionih elementa. Plus, igra gradi "atmosferu" u praznim scenama gde sediš u autobusu, na drvenoj stolici u prirodi, na panju i sl. Ok je to za uvodnu epizodu i jedanput napraviti, ali stalno? Definitivno ukazuje na nedovoljnu osmišljenost i greške u konceptu.

Što se radnje tiče, gotovo do pred kraj epizode nema bitnijeg napredka. Previše redudatnosti i šetanja po istim ekranima kao u prvoj epizodi, samo sa drugačijim redosledom i bez nekog bitnijeg razloga. Posledice "klifhengera" iz prošle epizode nisu ostavile gotovo nikakav narativni impakt i tek imformativno figuriraju u dijalozima sa većinom likova. Sve odiše jednom opštom ispraznošću. Scenaristi nisu imali baš nikakav razlog da većinu toga što se se u igri desi ovog drugog dana ne u kombinuju sa prethodim.

Ipak, sam kraj možda obećava da će se neke stvari u budućnosti malo dinamičnije odigravati, pošto je status kvo učmale varošice nalik na "Tvin Piks" definitivno uzdrman.

[Meho Krljic]

Meni je stigao Final Fantasy Type 0 HD pa sam sa zakašnjenjem od dve nedelje u odnosu na ostatak sveta i ja odigrao Final Fantasy XV demo pod nazivom Episode Duscae.

Dakle, kačio sam ovde već hiljadu trejlera, intervjua, raznih stvari vezanih za FFXV i već smo utvrdili da ova igra, koja je u nekoj od faza razvoja skoro već deceniju, ima na svojim plećima težak zadatak da spase konzolno igranje u Japanu. Radna teorija je da, pošto su japanski igrači već većinski migrirali na telefone, uz tvrdo jezgro onih koji se drže prenosnih konzola, povratak u dnevnu sobu i na veliki ekran može da ostvari samo igra iz serijala koji ima dramatično veliku istorijsku težinu. Kako je Dragon Quest u međuvremenu postao igra za prenosnu konzolu i kako čak i Nintendo počinje sa proizvodnjom igara za telefone, Final Fantasy je, dakle, velika bela nada cele tradicionalne igračke industrije u Japanu da se još neko vreme može pričati o grandioznim projektima i astronomskim budžetima ali i o nezaboravnim, spekatakularnim, operetskim iskustvima na velikim ekranima.

Final Fantasy XV je život počeo kao još jedan od spinofova Final Fantasy XIII, sa idejom da Tetsuja Nomura, kultni Square-Enixov dizajner ima dovoljno prostora da ispriča svoju priču u Fabula Nova Crystallis univerzumu. Razvoj se, međutim jako otegao. U međuvremenu, primarne igračke platforme u Japanu su se smanjile, Final Fantasy brend je oslabljen prvo razvodnjavanjem u okviru FFXIII a zatim i lošim prijemom originalnog MMO-a FFXIV i, mada je Square-Enix učinio lavovske napore da ispravi šta može (FFXIII je dobio dva maštovita nastavka uz ogromnu pomoć Tri-Acea, FFXIV je temeljito redizajniran i relansiran da bi postao najpopularnija konzolna MMO igra našeg doba), jasno je bilo da više nema prostora za zajebanciju. Final Fantasy XIII Versus je preimenovan u FFXV, priča je izmeštena u originalni univerzum a Nomura je dobio kopilota u vidu Hađimea Tabate, čoveka koji je dizajnirao FFVII Crisis Core i Final Fantasy Type 0, uz čiju HD verziju, rekoh, stiže i ovaj demo. U međuvremenu, Nomura je otišao sa projekta, da bi se koncentrisao na Kingdom Hearts III tako da je Tabata sada direktor koji treba da spase ne samo brend nego i konzolno igranje u Japanu iako je do sada bio direktor na samo dve igre za PSP. Nije to mala odgovornost.

Elem, gledali smo trejlere, videli neverovatnu grafiku, slušali komentare da protagonisti izgledaju kao boy-band, kao i pritužbe da FF igra sa borbom u realnom vremenu nije FF igra nego nastavak Kingdom Hearts drugim sredstvima itd. itd. itd. Ali sada smo prvi put dobili priliku da je malčice i isprobamo. Igra je, pre par meseci je prijavio Tabata, gotova oko 60% i još nema ni najave kada će izaći, no Square-Enix voli da pravi dugačke hajp-kampanje pa je objavljivanje demoa Episode Duscae bio em dobar način da se produži pričanje o FFXV i loži hajp-mašina, a i da se konzolnoj verziji Final Fantasy Type 0 - uz koju je demo ekskluzivno stigao - obezbedi bolja prodaja. Square ja kritikujem za glupe poteze na najmanje nedeljnoj bazi, ali ovde su uspeli na oba fronta. Episode Duscae je isposlovao poprilično dobre volje među igračima, pogotovo što smo poslednji put kada je japanska firma izbacila ovako nešto na tržište, to platili solidnih trideset evra (mislim na Konamijev Metal Gear Solid Ground Zeros, dakako) a ovde smo dobili zalogaj budućnosti praktično za dž. Ljudi su ključeve uza ovaj demo valjali i po eBayju, i uzimalo se tu i po trideset dolarčića. Final Fantasy uprkos neverovatnoj eksploataciji brenda i imena, i dalje izaziva uzbuđenje, to je jasno.

Ja prema Tabati gajim veoma ozbiljne simpatije jer mislim da u okviru veoma etabliranih serijala ima hrabrosti da radi svoje stvari. Crisis Core je, pobogu, najbliže što je ikada iko prišao propisnom nastavku Final Fantasy VII (a pored filma Advent Children i igre poput Dirge of Cerberus, nije da se nije pokušavalo), a FF Type 0 je zapravo bio pokušaj ributovanja cele FF filozofije, sa riltajm borbom i drugim smelim inovacijama. Pokušaj je operativna reč, naravno, jer FF Type 0 nije igra bez mane a za sada ću i o Episode Duscae govoriti kao o ohrabrujućem pokušaju jer, i uzevši u obzir da je u pitanju puki demo, ovo je igra koja postavlja dosta pitanja pred igrača i to ne od one najbolje vrste.

Episode Duscae je neka vrsta vertical slicea igre, mada je s druge strane u pitanju i pre-alpha produkt jer ne sadrži čak ni sve sisteme koje će imati finalna igra. U pitanju je epizoda koja se događa negde u sredini FFXV narativa, mada se još uvek ne zna hoće li ili neće na kraju biti u igri (Džeremi Periš na US Gamerovom podkastu tvrdi da neće ali nisam video potvrdu ovoga na drugom mestu) i uspeva da iz igrača izmami uzdahe svojom energijom i osećajem avanture, mladalačke snage i optimizma koji su nam dali i noviji trejleri. Noctis i njegova ekipa zbilja izgledaju kao b(r)oy bend na izletu, ali je njihova međusobna hemija simpatična i gestovi, pokreti, pokoji simpatični oneliner i komentar na tekuće događaje, koje ispaljuju usput u mnogome kreiraju atmosferu kul omladinske pustolovine u kojoj će igrač rado uzeti učešća. Svet u kome se igra događa je veoma zanimljivo osmišljen (Nomura je, pretpostavljam ovde imao najviše uticaja, mada je jasno da su na prvom mestu likovi njegovo delo) i podseća najviše na nekakvu bajkovitu Ameriku, gde sa jedne strane imate trejler kampove i benzinske pumpe na kojima svira bluz-rok, a sa druge stepu i močvare kojima lutaju opasni predatori i dinosaurusima-nalik čudovišta. Moram da priznam, još negde od FFVIII se pitam kada će ovaj serijal malo da se odmakne od FFVII predloška i čini mi se da je FFXV prvi put da se vidi jasna linija prelaza na novu filozofiju.

Naravno, ovo je i road-movie igra ali u ovoj epizodi se to najmanje vidi. Vožnje kolima nema i zapravo čitav zaplet demoa je baš u tome da je automobil pokvaren i na servisu je kod Cida, tj. njegove ćerke Cindy/ Cidney, a da Noctis - sirotinjski princ, i njegova svita, pare za opravku moraju da skupe loveći životinje po divljini. Američka igra sa ovakvim zapletom bi delovala zapanjujuće nategnuto, međutim Noctis i njegovi visual-kei ortaci, montirani kao da su krenuli na pres konferenciju pred novu turneju, uspevaju da nam prodaju ovaj seting i pomisao da svega par stotina metara od kampa kojim se ljudi šetaju sa peškirom oko vrata možete postati žrtvom opasnih predatora, ali i imperijalnih trupa koje se dopremaju letelicama i napadaju bez upozorenja.

Iako se borba odvija u realnom vremenu i bez tranzicija na "battle screen", mora se reći da Episode Duscae zadržava sve starostavne RPG trope koji važe u ovakvim situacijama. Naprosto, ovo nije Mass Effect, vojnici su bezlični roboti u oklopima koji se dobro bore ali nakon što ih porazite nestaju, životinje su povremeno i vrlo ozbiljni protivnici ali i one su na kraju dana samo izvor resursa a spuštanje u pećine i borba sa pećinskim goblinima je deo u kome igra zaista najviše istanji svoj kredibilitet u domenu uverljivosti sveta i setinga, sa gomilom humanoidnih keatura koje su sve identične i sve se ponašaju isto. Borba je možda u realnom vremenu, ali FFXV i dalje zadržava istu filozofiju u domenu neprijatelja i njihovog tretmana kao i bilo koja 2D FF igra - oni su samo envajonmental hazard, ne i "stvarna" bića.
Takođe, odlazak u pećine je i u domenu gejmpleja deo u kome igra najviše pokazuje svoje loše strane ili makar nedopečenosti. U prvom redu, lutanje identičnim hodnicima u kojima se lako izgubite jer ne vidite dalje od tri metra nikada nije zabavno. Ni u životu ni u jednoj igri. Dalje, kada tu još morate da se borite sa gomilama neprijatelja (nema random borbi, što je plus!), svi problemi u vezi kamere, odziva kontrola, te veštačke inteligencije prijatelja i neprijatelja dolaze do jakog izražaja. Videće se to dole i na videima koje sam kačio - kad borba ide dobro, ona ide odlično, izgleda sjajno i oseća se moćno. Al kad ne ide, to je često ne zato što igrač ne igra dobro nego zato što mu kamera ne da da vidi šta radi, zato što biste vi da napadnete jednog protivnika, ali igra misli da je drugi bliži, zato što ga gubljenje svih MP (koji služe i za izbegavanje napada i za specijalne napade i za "warp" teleportaciju) stavlja u Stasis efekat koji ga onemogućava i da se bori i da beži. Ovo je možda i najproblematičnija Tabatina ideja, jer niko nikada ni u jednoj igri nije uspeo da učini da trenuci u kojima je igrač nemoćan budu napeti a ne frustrirajući. Druge igre ovo urade samo ponekad, skriptovano, a Episode Duscae ovo ima kao redovnu pojavu u borbama koje mogu da traju dugo i da budu iscrpljujuće i biti svakih par minuta nemoćan da se odbranite, brzo krećete ili da napadnete naprosto nije zabavno.

Pogotovo što nema napitaka za obnavljanje MP. MP se obnavlja automatski, a ubrzano ako ste warpovali na neku visoku tačku (praktično nemoguće kada ste u Stasisu) ili kada malo čučnete u zaklon (uglavnom nemoguće jer vas ste četvorica a često vas napada i po petnaest protivnika). Način da se brzo obnovi zdravlje i MP je da vam neki od drugara pomogne i slutim da Tabata sve ovo namerno radi da bi stvorio osećaj zajedništva između igrača i ostala tri lika iz Noctisove ekipe, kako bi pomaganje jedan drugom bio vrhunski prioritet. Ima to smisla, ali je u praksi ponekad veoma teško prići drugaru koji treba da vam pomogne i vice versa. Videćemo hoće li ovo biti doterano u finalnoj verziji igre.

S druge strane, meni se borbeni sistem prilično dopada. Ima ovo Kingdom Hearts osnovu, naravno, ali je strateškije, dublje i, ponovo, mada je borba u realnom vremenu, rekao bih da je osnovni njen smisao u menidžovanju MP pula kako bi se odabrali adekvatni specijalni napadi i pravovremeno plasirali. Ima tu malo Musou šmeka, pogotovo što neprijatelji, kako rekoh, umeju da budu brojni. Ali uz ovu komponentu i donekle slobodno uređivanje komboa koje Noctis izvodi, sa sve zanimljivim pariranjima i kontrama, specijalnim napadima koji obnavljaju zdravlje ili MP kada se konektuju, dobro osmišljenom limit break mehanikom (vidi se u jednom od videa koje ću da zakačim) ovo je zapravo vrlo robustan borbeni sistem koji će, nadam se, biti dodatno proširen u finalnoj igri, novim tehnikama, summonima (ovde se vidi samo jedan) itd.

Izvan borbe, igra ne može da se pohvali prevelikom interesantnošću overworlda. Okruženje je PRELEPO, ovo je jedna od najlepših igara ikad, ali open-world mehanika je za sada prilično svedena. Pronalaženje predmeta na sve strane, u hodu, je najbliže nečemu što se može nazvati istraživanjem, napadanje lokalne faune je zabavno ali nema dovoljno varijeteta da bi čovek ovo radio izvan glavnog kvesta, a sajd-kvestovi su ili sasvim banalni (dođi do markera na mapi - došao si - svaka čast!) ili potpuno esencijalni da bi glavni kvest mogao da se završi (zato sam i potrošio toliko vremena u pećinama, time se stiže do summona).

No, glavni kvest je zanimljiv i sviđa mi se Tabatina ideja da se potroše jedno tri sata u igri (ili četiri dana sa sve noćenjima/ kampovanjima i spremanjem hrane, u svetu igre) na to da se locira i porazi džinovski Behemot po imenu Deadeye. Jedino pogubljenje ove zveri garantuje dovoljno novca za opravku kola i Noctis i prijatelji moraju da istraže njegove tragove, prođu kroz jednu interesantno osmišljenu ali neuspelu borbu sa njim i ponovo ga uhvate, sada iskusniji i ojačani, da bi ga konačno pobedili. Ne pričamo o Monster Hunter nivou planiranja i strategije, ali ovo je jedna mejnstrim igra i vrlo je lepo kako se to sve razvija a finalna borba protiv Deadeyeja je primereno spektakularna i nema se čega stideti pri usporedbi sa, recimo, Dragon's Dogma.

Tehnički, igra je još u demo fazi i u nekim trenucima oduzima dah a u nekim se setite da ovo još ohoho ima da se doteruje. Recimo, modeli su fenomenalno urađeni i imaju bezbroj kontekstualnih animacija, ali ponekad, naravno, greše u pathfindingu ili im se vidi mesh ispod teksture. Pa onda, priroda je neopisivo lepa, smena dana i noći fantastična, HDR osvetljenje u zoru ili suton se ne da rečima opisati, ali zato su neki neprijatelji brutalno niskog broja poligona, a frejmrejt u užurbanijim scenama ozbiljno poljubi patos.

No, to me ponajmanje od svega brine. Brine me da li će Tabata uspeti da popegla borbeni sistem tako da igra ostane izazov (a ovde su me povremeno i životinje ozbiljno testirale) a da ne bude momenata bespomoćne frustracije. Brine me da li će overworld imati smisleniji sadržaj jer krajolik je prelep, ali ne bi samo borba smela da bude ono što čini open world sekciju igre. I ne brine me mnogo drugog. Igra ima lepotu, ima energiju i veoma mi se sviđa i svet i mladalački, cocksure stav protagonista, borbe umeju da budu vrlo dobre i priča bi, po svemu sudeći, mogla da bude zanimljiva. No... videćemo.

Mnogo sam napisao, ajde sad malo da pokažem, to je bolje.

Prvi video je iz već pomenutih pećina koje sam iz tri pokušaja neuspeo da pređem jer su me Goblini na kraju satrli što pukom brojnošću što bacanjem otrovnih projektila na mene i moje drugare. Shvatio sam da sam u pećinu ušao pred kraj dana kada mi se dnevni buff već bio istrošio pa sam za četvrti put prvo prenoćio, skuvao dobar obrok koji je između ostalog pojačao napad i obezbedio imunitet na otrov i onda sam ih, manje-više satro. Vidi se dosta toga u ovom desetominutnom videu:

http://youtu.be/-1bmudnhxyw

Ovaj drugi video sam uradio da se malo vidi kako je napolju. Ima malo i borbe (videti kako brzi neprijatelji zbunjuju AI mog lika koji taman nanišani pa onda promaši), ali zanimljivije je da se vide voda, osvetljenje dana na smiraju, fantastične zveri koje stoje u bari, kao i kretanje i kontekstualno ponašanje Noctisovog anturaža:

Mehmet igra FINAL FANTASY XV EPISODE DUSCAE: Autdorz

Treći video je epska borba sa Deadeyejem, u koju ulazim solidno levelapovan i dobro se držim (u prvoj borbi je bukvalno počistio pod sa mnom) ali ta životinja ima toliko HP-a da na kraju, da nisam našao summon, ne znam kako bih ga dobio. Naravno, summon je bezobrazno spektakularan, Ramuh se pojavljuje i.... pa, ko nije video klip koji sam kačio pre par nedelja nek sačeka do kraja ovog videa da bude zapanjen 

Mehmet igra FINAL FANTASY XV EPISODE DUSCAE: Killing Deadeye

[Meho Krljic]

Još tri videa, da se vide još neki aspekti demoa.

Ovaj kačim da bi se videlo kako izgleda Limit Break u ovoj igri. Kod Noctisa se to zove Armiger i može se aktivirati kada mu je zdravlje puno do vrha. Svi specijali koštaju nula MP dok traje efekat, ali se MP postojano spušta do nule, radili - ne radili, dakle, treba dobro odmeriti kada ga aktivirati. Zanimljivo smišljeno i, kako se vidi, lepo izgleda:

Mehmet igra FINAL FANTASY XV EPISODE DUSCAE: Brza borba


Ovaj je da se vidi kako izgleda borba sa humanoidnim protivnicima koji nisu Goblini. Ima tu lepih momenata ali ima i slepstika. Treba da se dotegne, mislim. Mada je delom krivica i do mene, jer sam nespretan, naravno:

Mehmet igra FINAL FANTASY XV EPISODE DUSCAE: malo ljudi, malo zivotinje


Konačno, ovo je sam kraj igre, dolazak do radionice, ulazak u prodavnicu, susret sa Cindy/ Cidney, kačim ga da se vidi to western okruženje koje karakteriše igru, kao i apsurdno seksualizovan model za Cindy...


Mehmet igraFINAL FANTASY XV EPISODE DUSCAE: Kraj

[n00dle]

Mnogo lep preview, bilo je milina citati ga.

Ali moram da kazem da gledam klipove, i sem lepe grafike vidim samo gomilu problema. Ogromni pejzazi kroz koje besomuchno trchis i trchis; pecine sa identikit tunelima, konfuzno i dezorijentisuce, deluje kao ocigledan content padding; haoticne borbe u kojima nemas nikakav takticki pregled. Pa cak i taj preterano nalickani boy-band izgled nasih junaka mi ne lezi, ali na to se da navici kroz cisti exposure (mada, crveni djonovi su kul detalj).

Sve u svemu, ako je ova igra poslednja velika nada japanskog konzolnog gejminga, plasim se da mu se lose pise. Nisam siguran da je ijedan od ovih problema resiv do izlaska igre, deluju mi sistemi prilicno razvijeni i zakucani.

Pokusavam da se setim, ima li ijedna japanska open-world igra da je dobra? Open-world igre je tesko dizajnirati, dvojni problem zanimljivog traversala i smislenog sadrzaja dovoljne gustine cak i zapadnjaci retko rese na zadovoljavajuc nacin. Azijati su mozda navikli na grajnd i copy/paste sadrzaj kao prihvatljiv nacin da popunis igru, ali ja to smatram inferiornim resenjima.

* * * * * * *

Mali update sto se moje Bloodborne odiseje tice --

DarkBeast Paarl je juce pao posle 7-8 pokusaja. Bilo je gusto, zamalo sam odustao. Potom sam nastavio kroz Zabranjenu Shumu, gde me je poslednji protivnik pre otkljucavanja prechice ubio, hteo sam da svisnem. Sat vremena bauljanja i 50k dusha izgubljeno! Na kraju sam ipak uspeo da smognem koncentraciju i probijem se do svojih dusha, ali sam ostao potpuno iscrpljen.

Inace prebacio sam se iskljucivo na Ludvigov mach, svidja mi se njegova fleksibilnost (i ogroman stagger potencijal). Vec je na +6, sad cekam da krenu chunkovi da se pojavljuju pa apgrejdujem dalje.

Uz malo srece, veceras padaju Senke.

[CorwinM]

Završio sam zvanično moje druženje sa Rome 2 Total War. Jedina kampanja koja mi je bila interesantna je bila vezana za Peloponeski rat, i nakon što sam kao dobri spartanski komunista uništio atinski dekadentni kapitalističko demokratski sistem, igra me je smorila.

Atilu za sad neću da igram, 100% sam siguran da ne vrijedi 40 EUR, a normalne narodne verzije nema.
Ali sam zato počeo da igram Witchera 2 koji me čeka u biblioteci na Steamu bar dvije godine. I sa njim sam na početku imao motion sicknes problema, ali nakon što sam instalirao mod kojim se podešava FOV problema više nije bilo.
Dosad sam završio prolog, procunjao onim prvim gradom čijeg imena ne mogu da se sjetim i skoknuo do šume da izmlatim kojeg monstruma. Djeluje mi igra skroz OK, combat system zahtjeva (makar za mene) malo navikavanja, ali je priča zasad potpuno u redu, sviđaju mi se aluzije na USA/Iraq/Afghanistan itd. Vidjećemo.
Meni se i kod prvog Witchera naročito dopala LINEARNOST, nadam se da je zadržana i ovdje. Naime, apsolutno svaki noviji rpg koji sam ja igrao trudio da dokaže da je nelinearan, da ostavlja slobodu akcije, nebrojene mogućnosti itd. I to nije loše samo po sebi, dok god se ne zaboravi da ni linearnosti ne fali ništa, ukoliko se upotrijebi na isti način kao u Witcheru - da fokusira igrača na priču, na kvestove, na likove koji su svi odlični, a da ga odvrati od power gaming i čišćenja ama baš svake pećine na nekakvom lancu planina.

[Meho Krljic]

Mnogo lep preview, bilo je milina citati ga.

Ali moram da kazem da gledam klipove, i sem lepe grafike vidim samo gomilu problema. Ogromni pejzazi kroz koje besomuchno trchis i trchis; pecine sa identikit tunelima, konfuzno i dezorijentisuce, deluje kao ocigledan content padding; haoticne borbe u kojima nemas nikakav takticki pregled. Pa cak i taj preterano nalickani boy-band izgled nasih junaka mi ne lezi, ali na to se da navici kroz cisti exposure (mada, crveni djonovi su kul detalj).

Sve u svemu, ako je ova igra poslednja velika nada japanskog konzolnog gejminga, plasim se da mu se lose pise. Nisam siguran da je ijedan od ovih problema resiv do izlaska igre, deluju mi sistemi prilicno razvijeni i zakucani.

Pokusavam da se setim, ima li ijedna japanska open-world igra da je dobra? Open-world igre je tesko dizajnirati, dvojni problem zanimljivog traversala i smislenog sadrzaja dovoljne gustine cak i zapadnjaci retko rese na zadovoljavajuc nacin. Azijati su mozda navikli na grajnd i copy/paste sadrzaj kao prihvatljiv nacin da popunis igru, ali ja to smatram inferiornim resenjima.

Da, a ovde čak i nema grajnda, naprosto, šetnja kroz krajolik je prekidana samo borbama koje uglavnom i ne moraš da odradiš, dakle, možeš da pobegneš iz njih bez ikakvog penala. Čini mi se da FFXV neće biti stvarno open world igra. Kao što si i sam rekao, u Japanu to gotovo da i ne umeju da naprave, ali umeju da naprave otvorene RPGove poput Yakuza ili Persona 4 koji dobro funkcionišu u kombinaciji linearnog odvijanja radnje i dobro uklopljenih sajd kvestova. Videćemo naravno da li će sa ovom igrom tu biti nekog srećnog uklapanja slobode i skriptovanosti. Sasvim je moguće da je ova Episode Duscae epizoda u principu nešto što bi u igri odigrao za 50-60 minuta umesto za tri sata, sa ozbiljnim fokusom na praćenju Deadeyea i da ne bi došlo do osećaja da si na lepoj ali praznjikavoj turističkoj misiji... Videćemo. Ima mnogo prostora da ovo ne bude kako treba.

[Meho Krljic]

Evo još malo DmC-a iz kasne faze igre, koga zanima da vidi kao sve to lepo izgleda:

Ovaj poslednji protivnik se zaista zove Drekavac u igri:

Mehmet igraDmC Devil May Cry™: Definitive Edition: Drekavac

Ovo kačim da se vidi kako Ninja Theory lepo rade providne protivnike i disko svetla:

Mehmet igra DmC Devil May Cry™: Definitive Edition: Diskoteka straha

Ovo je posebno gnusan bosfajt, pošto se borim protiv trudne žene koja u utrobi nosi demonsku bebu:

Mehmet igra DmC Devil May Cry™: Definitive Edition: Mundus spawn

[Meho Krljic]

Još malo kombinovanih protivnika iz kasne igre:

Mehmet igraDmC Devil May Cry™: Definitive Edition: Gejc ov hel

Pa malo protivnika koji su kao i bili umereno teški ranije:

Mehmet igraDmC Devil May Cry™: Definitive Edition: smrt u hodniku

A ovde je završnica posebno slatka, maltene Indijana Džounz 

Mehmet igraDmC Devil May Cry™: Definitive Edition: Animal Cruelty

[Meho Krljic]

Još jedan brz susret:


Mehmet igraDmC Devil May Cry™: Definitive Edition: na brzinu

Ovde igra počinje da pakuje minibosove uz regularne protivnike. Ovaj čak ume i da mi vrati projektil kojim sam ga gađao (pa ga ja posle vratim njemu). Ali uzaman, laserska barijera je štetna za mene ali je i za njih:

Mehmet igraDmC Devil May Cry™: Definitive Edition: Envajronmental kil


Konačno, mesto na kome se jedino osećamo dobrodošli:


Mehmet igra DmC Devil May Cry™: Definitive Edition: Pakao

[Son of Man]

Igram Colin McRae Rally 2005, konačno sam našao verziju koja šljaka na mom kompu te sam presrećan. Ali uvek ima to ALI. Naime, nigde ne mogu da nađem save game opciju. Na prethodnom delu (CMR2) na svake dve trke si imao onu ko fol pauzu i tu je bio save game ali ovde ga nema pa nema. Ima li ko ideju?

Inače, kad malo duže igram bilo koju igru komp mi se gasi ničim izazvan, znači samo se ugasi i ništa. Kontam da je to do procesora? Mator i to, a?

[Meho Krljic]

Možda je procesor, možda je grafička, možda je i trafo, nikad se ne zna. Sasvim je moguće da ti se pregreva mašina od jake igre...

Elem, sejvovi za ocu igru bi trebalo da su u jednom od ova dva foldera:


C:\Program Files (x86)\GOG\Colin McRae Rally 2005\

ili

C:\Users\*your_username*\AppData\Local\VirtualStore\Program Files\GOG.com\CMR2005


pa vidi ima li išta u njima. Hoću da kažem, igra bi trebalo da normalno snima automatski.

[Son of Man]

Nisam ja to preko GOG-a instaliro, al' našo sam folder sa igrom i tamo svega ima samo save-a nema.

[Meho Krljic]

Nema veze da li si "preko" GoG-a, poenta je da folder sa sejvovima nije u folderu gde je instalirana igra nego negde na lokaciji bliskoj onome što sam ti gore napisao.

[Son of Man]

Ma bitno da automatski snima, onda ću ja lako 

[Petronije]

Na win7 da bi se pristupilo tom folderu gde se obicno nalaze sejvovi mora u folder options da se namesti prikazivanje hidden foldera. Ne znam koji OS Son of Man koristi ali moguce da je u tome problem?

[Son of Man]

Da, koristim win7, podesiću i to, nego...

Meho, ako probam da instaliram ovu GOG verziju, ja onda samo posle instalacije ova dva VLC fajla prebacim u destination folder...ili treba još nešto?