Šta igram(o)

[Meho Krljic]

Hahahah, kakvi ste vi klinci, deco 

1971.

[hidden]

Bokte Meho...

[Petronije]

Znao sam ja da je Meho mator, cim ima tolike brcine

[neomedjeni]

Što ti je subjektivni utisak, bio sam ubeđen da je Petronije dve tri godine stariji od mene, kad on dečarac, kao i ja.


Meho očigledno brcima uspešno krije nagomilane bore. 

[Petronije]

Druze Neomedjeni, mi smo decarci samo ovde na sagiti i nigde vise

Mehini brkovi na stranu, znao sam da ima 4 i kusur banke ali sam bio ubedjen da je Harv mladji od mene.

[neomedjeni]

U pravu ste, druže Petronije. Ali to samo znači da bi za našu mladost i lepotu bilo poželjno da se Sagite držimo što je duže moguće. 

[Father Jape]

Ja sam za Meha i Harvija znao, ali za vas dvojicu sam mislio da ste više 1983-1985.

[neomedjeni]

Što ti služi na čast, osim ako time kojim slučajem nisi želeo da sugerišeš kako delujemo užasno nezrelo za svoje godine. 

[Petronije]

Kad smo vec kod pogadjanja, Father Jape cenim da je ...1984 ?

[milan]

Hahahah, kakvi ste vi klinci, deco 

1971.

DECA!!!!

Ja sam sedamdeseto.

[Meho Krljic]

We're old school but we're not old fools!!!!!!!!!!!!!!!

[Father Jape]

Kad smo vec kod pogadjanja, Father Jape cenim da je ...1984 ?

1986

[Petronije]

Najmladji si gejmer na sagiti

[Meho Krljic]

Da se vratimo ozbiljnijim sadržajima  O Super Meat Boy smo na ovom forumu, verovatno baš na ovom topiku pre 5-6 godina kad smo je igrali na PC-ju. Ovaj ultrahardcore platformer je podigao velike talase kada se pojavio na Xbox Live Arcadeu Oktobra 2010. godine jer je u pitanju bila jedna od najčistije plasiranih formula platformskog igranja u moderno vreme, koja je ovom podžanru vratila plemenitu jednostavnost mehanike. Super Meat Boy je, pored očigledne reference u imenu na Super Mario Bros. zapravo imao nešto više veze sa originalnim Mario Bros. pa i sa drugim single screen platformerima iz osamdesetih poput Donkey Kong, ili, ako ste odrasli na Spectrum/ Commodore/ Amstrad mašinama, sa Matthew Smithovim Manic Miner/ Jet Set Willy. Naravno, Super Meat Boy je od Super Mario Bros. uzeo preciznost i konzistentnost kontrola, a dizajn nivoa je možda još više dugovao hardcore platformerima poput Mega Man ili Duck Tales i publici pre šest godina ponudio paket koji je od igrača zahtevao ozbiljnu demonstraciju veštine ako žele da napreduju. Nije da teških platformskih igara nema u moderno vreme - Donkey Kong Country Returns je izašao godinu dana posle SMB a N+ je bio single screen platformer koji je pretekao Super Meat Boy za dve godine, no, Super Meat Boy je svojom elegancijom, ozbiljnom težinom ali i inteligentnim dizajnom koji je pred igrača stavio izazov ali redukovao frustraciju uspeo da postane kralj generacije i čak, uz Demon's/ Dark Souls postane simbol "nove" hardcore filozofije koja je poslednjih pola i kusur decenije pandan mejnstrimigrama koje postaju sve lakše i često veštinu kao uslov za prelazak igre zamenjuju istrajnošću (ili, eh, novcem). I kasniji platformeri poput ributovanih Rayman igara su dosta svoje filozofije pokupili baš od SMB.

Kakogod, Super Meat Boy i sam ima određene načine da igraču olakša igranje, ali oni su vezani prevashodno za demonstriranu veštinu (sakupljanje flastera koji su postavljeni na teška mesta, ili prelasci komplikovanih bonus nivoa) i može se reći da je ovo igra koja u prvi plan stavlja upravo veštinu: koordinaciju oka i ruke, prepoznavanje obrazaca i prilagođavanje istima kroz komplikovane serije inputa. No, uvek je sve to dizajnirano ekstremno elegantno tako da igrač nikada nema utisak da se od njega traži "bubanje" obrasca i serije inputa i nivoi u ovoj igri iako postaju sve ekstravagantnije teži što se dalje ide, uvek zadržavaju određenu organsku lakoću koja nosi njihov identitet i internu logiku tako da igrač uvek ima utisak da sve razume na prvi pogled i da samo treba da natera svoje prste da podese dužinu skoka i brznu trka na prave vrednosti, bez mnogo proučavanja rasporeda objekata u prostoru i njihovog ponašanja. Ova prirodnost pomaže SMB-u da pored sve težine koju nosi, deluje kao autentično zabavna igra, čemu pomaže i izvrstan vizuelni dizajn, te interesantna muzika i, kako je ovo bio hit na Xbox 360 (deo filma Indie Game Movie se bavi lansiranjem igre na XBLA i subsekventnim finansijskim uspehom koji je u tom trenutku bio prilično iznad očekivanja koja bi važila za razvojni tim od svega dva čoveka), tako je kasnije zablistao i na PC-u. Naravno, Edmund McMillen je posle postigao ogroman uspeh sa The Binding of Isaac ali Super Meat Boy i dalje živi:

Godinama se lamentiralo što ovako dobra igra ne može da se portuje na Sonyjeve konzole zbog klauzule u ugovoru sa Microsoftom koja je obezbeđivala konzolnu ekskluzivnost, no, kako su danas stvari MNOGO drugačije nego pre pet godina, a Playstation 4 je čudovišno uspešna platforma, Muhamed se primakao malko bliže bregu i Super Meat Boy je od ove nedelje dostupan na PS4 i PS Vita konzolama (YASSS!!) i to, da bude slađe, i kao deo mesečne poklon-ponude Playstation + pretplatnicima (a ima i ova "prikrivena" najava za Wii U). Igra je u procesu portovanja ipak izgubila muziku (nije bilo moguće dobiti licencu za originalni saundtrak) pa sada ima novu - mnogima manje privlačnu -  a dobila je i mogućnost snimanja ripleja koja korisno dođe ako nekom želite da pokažete impresivan prelazak neke teške deonice. No, kako PS4 ionako snima gejmplej po difoltu, ja sam tu njenu opciju iskoristio da jutros uhvatim četiri prelaska soba iz prvog sveta koje su, u poređenju sa onim što sledi kasnije, takoreći tutorial, ali opet, da se iz njih videti i hardcore filozofija igre i izvanredan kvalitet kontrola koje čine da se igrač oseća kao superheroj kad propisno uđe u zonu:



http://youtu.be/eRdrUGvUSj8


http://youtu.be/ELe0SCvk69Q


http://youtu.be/EP_EvfT_DqE



I kao bonus, evo i ovo gde se provlačim kroz iglene uši.

[дејан]

Hahahah, kakvi ste vi klinci, deco 

1971.

DECA!!!!

Ja sam sedamdeseto.

'72.

[Tex Murphy]

Hahahah, kakvi ste vi klinci, deco 

1971.

DECA!!!!

Ja sam sedamdeseto.

'72.

Хвала вам обојици!

[Tex Murphy]

Тј., очигледно, свој тројици.

[Meho Krljic]

Nastavak Super Meat Boy! avantura pokazuje i da se muzika znatno poboljšava kada se izađe iz prvog sveta. Danas su zadušnice pa sam ovo igrao sa puno dostojanstva:

Ovo samo deluje lako. Poginuo sam jedno 20 puta pre ovog uspešnog prelaska:

http://youtu.be/08Nk2-Qj3HM

Prvi boss level je ujedno i poslednji sa bendžom u saundtreku i mislim da su mnogi SMB! veterani odahnuli. Inače, vrlo drag ordil:

http://youtu.be/-aaTfdk1pUU

A onda malo divnog vizuelnog dizajna:

http://youtu.be/Zw1aRHXcI6o

[Meho Krljic]

Pa još malo teških skokova:

http://youtu.be/FZIldOOCpds


Kad MekMilen uvede ventilatore u priču, igra postaje haotičnija i još veći izazov. Prilično sam ponosan na sebe zbog ovoga:

http://youtu.be/CNVLGQZyZ34

Ovo je naizgled gimiki ali se u kasnijim nivoima razvija kao tema:

http://youtu.be/RY3pvA8OIus

[Meho Krljic]

Treći svet je fabrika soli. Meat Boy je napravljen od mesa i njemu so ne prija:

http://youtu.be/y7U4lnR344g

Evo i bossa drugog sveta, Chada. Sećam se da sam pre neku godinu gledao Francisa na JuTjubu kako ovo igra i to je bio jedan od najsmešnijih gejming videa ikad 

http://youtu.be/eh_i0U2WqFk

[Petronije]

SMB je fantastična igra! Bilo bi skroz kul kada bi ga portovali na mobilne platforme. Koliko bi samo tu razbijenih ekrana bilo!!!

[Meho Krljic]

Не сећаш се да сам овде качио најаве за мобилну верзију Super Meat Boy?

http://supermeatboy.wikia.com/wiki/Super_Meat_Boy:_The_Game_%28Mobile_game%29

Naravno, u pitanju je malo drugačija igra jer MekMilen i Refen shvataju da bez preciznih kontrola nema sreće u onakvoj igri.

[Petronije]

Naravno da se ne sećam, pa to mi je zaštitni znak ovde Radujem se, mada mi se više sviđa originalni dizajn, odvratni su mi ovi uokvireni, zaobljeni sprajtovi.

[Meho Krljic]

Svakako da je originalni dizajn superioran, ovo je, slutim, zbog manjih ekrana/ nižih rezolucija.

[Petronije]

Sto je totalno retardirano u eri full hd telefona i dijagonala preko 5" al ajde, samo neka ga oprave i da ubodu kontrole i gejplej, igrace se.

[Meho Krljic]

Biće malo drugačiji od verzije koju znamo, prilagođen telefonu, one touch gameplay i tako to. Ali MekMilen obećava da će biti dobro.

U drugim vestima, evo jednog bosfajta/ setpisa iz Metal Gear Solid V. Nije elegantno, nije lepo, ali da se vidi kako sam eliminisao celu Skull Unit i da ova igra nije samo šunjanje i značajna šutnja 


http://youtu.be/F48Br9aCZo4

[Tex Murphy]

Све сам ближи одлуци да овај Пенумбра Овертуре баталим и можда чак да га ставим у онај горњи топик. Истина је да је прича занимљива и да ме занима шта се дешава, али патње које преживљавам на путу ка томе воде ме на мисао да би са овако никаквим гејмплејем једина разлика између "играња" игре до краја и гледања нечијег гејмплеја на ЈуТјубу била количина нервирања коју бих себи уштедио одабиром ове друге опције.

[Tex Murphy]

Прешао сам Пенумбру! Eat that, BITCH!!!!

[Meho Krljic]

Čestitke! Sad još dve pa si spreman  za Amneziju!!!

[Tex Murphy]

Čestitke! Sad još dve pa si spreman  za Amneziju!!!

Такое! Него, видим на Википедији да су ову игру направила свега четири човјека. Шта мислите има ли код нас заинтересованих да се евентуално уради нешто слично?

[neomedjeni]

Misliš na mogućnost da naprave sličnu igru, ili mogućnost da bilo kakvu igru napravi mali tim ljudi?


Ovo drugo se već događa. Underrail je delo tima koji čine čine 3-4 osobe, a igru je nekoliko godina kreirao njen idejni tvorac sam. I što je najlepšte, biće briljantna.


Nego, pomenuo sam pre neki mesec, kada sam nabavio EE verzije Baldurs Gatea, da sam krenuo u novi prelaz sa fighter/mage multiklasom. Prvu igru sam odavno sažvakao (zapravo, imam još jedan trk s kojim sam stigao do pola, ali njega tempiram za izlazak međuigre kako bih u datom momentu imao svoju omiljenu klasu i družinu za Siege of Dragonspear), a drugu sam nastavio pre neki dan, ponukan našom nedavnom razmenom mišljenja o dužini BG sage, kao i željom da proverim da li je f/m zaista tako efikasna simbioza za razvaljivanje druge, teže polovine igre, kao što se priča.


Pa, nakon 42 sata igranja (minus 8-9 sati tokom kojih je igra samo čekala na pauzi) na ovo drugo pitanje mogu da odgovorim. Jeste, prokleti ratnik čarobnjak je, naročito ako ste ga koristeći svoja metaznanja o dvojci od starta razvijali u pravom smeru, mašina za rešavanje svake nezgodne borbene situacije u tolikoj meri da bi ga praktično mogli poistovetiti sa čuvenim awesome buttonom iz DA2. Jedini razlog koji mogu da smislim zbog kog neko ne bi želeo da igra ovu klasu svodi se na činjenicu da s njim ne možete da budete party leader (zbog čega moje srce i dalje pripada paladinima). Ne želim ni da zamišljam kako će stvari izgledati na još višim nivoima, kada mom junoši bude otvoren pristup najjačim činima i epskim udarcima. Strahotna divota.

[Meho Krljic]

Whoa.

Savet za kolege: ne započinjati The Beginner's Guide ako nemate sat i 45 minuta dostojanstvene izolacije na raspolaganju. Igra može da se igra i u komadima ali je, kao i u slučaju The Stanley Parable, iskustvo mnogo intenzivnije ako se sve igra u jednom cugu.

The Beginner's Guide je jedan od najemotivnijih igara koje ćete odigrati ove godine i verovatno najpretenciozniji komad softvera koji ćete instalirati na svom računaru. Ova igra je toliko meta da će se sledeća Daveova igra verovatno sastojati samo od PDF dizajn dokumenta koji ćete listati na issuu-u.

Edit: Сви веле да игру морате искусити bez toga da vam je neko pre o njoj pričao. Ja sam se esktremno trudio da ne "spojlujem" ništa u igri ali i fakat je da razmatram teme i tehnike tako da... ako nameravate odo da igrate, igrajte odmah!!!!!!!!!!!!

Interesantno je ovo naše vreme interneta koji nam daje totalitet ljudskog znanja na dohvat ruke i totalitet ljudske komunikacije na dohvat ruke. Vreme je to, samim tim, opšteg gikovanja u kome inteligentni i obrazovani ljudi sami sebi daju dijagnoze i prepisuju terapije, istovremeno komunicirajući sa celim svetom o tome kako su usamljeni i depresivni. The Beginner's Guide je na neki način lični dnevnik usamljenog gika, ne nesličan nečemu što bi pre dvadeset ili trideset godina tinejdžer zakopan u igrama i stripovima piskarao u nekoj sveščici koji bi držao dobro skrivenu ispod dušeka na kome spava. Naravno, The Beginner's Guide je produciran, komercijalni artefakt sa ozbiljnim umetničkim intencijama, ali je na neki način to svejedno samo metastruktura dnevničkh zapisa koji iz dana u dan analiziraju samo uski krug tema: osećaj izolovanosti, samoće, besciljnosti, gađenja nad sobom, nad ostatkom sveta, osećaj potrebe da se bude kreativan, da se stvara, i istovremeni osećaj bezvrednosti kreacije, nepotrebnosti bilo čega kreiranog da postoji. The Beginner's Guide je istovremeno i vrlo depresivna igra i prilično dobra igra o depresiji, ali i diskusija o tome kako se i da li se depresija može dijagnostikovati preko nečijeg kreativnog rada, šta činiti kada mislimo da smo je prepoznali, jesu li dobronamerni gestovi ono pravo itd. Naravno, ona je istovremeno i walking simulator sa naratorom koji insistira na analiziranju pa čak i objašnjavnaju iskustva koje igrač prolazi i kao takva delujeje manje ambiciozna od The Stanley Parable koja je uživala u predviđanju igračevih reakcija na dizajn i grananja igre u odnosu na te reakcije. The Beginner's Guide ima isti inteligentni dizajn kao TSP, sa savršenim usmeravanjem igračkog iskustva, ali je intencionalno i rigidno linearna i kada igrač negde na početku i pomisli "OK, a šta ako uradim OVO?" ona ga nežno, prijateljski uputi da se ne loži, jer ovo nije TAKVA igra. The Beginner's Guide je igra koja dizajn posmatra kao emanaciju nečijeg duhovnog života ali istovremeno radi dve stvari: demonstrira kako dizajn igre može da bude izvanredno artistička, ekspresivna alatka kreirajući između ostalog šokantno emotivne momente sa sve ježenjem i suzama u oku igrača (dajući naoko validaciju Timu Conklingu), ali onda i uzmiče korak nazad i veli "Izvinite ali da se niste malo zaneli u svojim interpretacijama? Da niste možda upisali malo previše sebe u tuđ rad?"

Potentne su to teme, mada je egzekucija, kako rekoh, namerno rigidna, namerno linearna i insistira da sa igračem započne dijalog nametanjem svojih tumačenja. Opet, ovo je takođe namerno i autor čak i poziva igrača da donese svoje interpretacije, dajući u prvih par minuta igre i svoju gmail adresu na raspolaganje. Po tome se ova igra razlikuje od recimo Gravity Bone ili Thirty Flights of Loving ili stotina drugih walking simulatora koji se za pare ili besplatno dadu poigrati kad zagacate u indie game development rukavce po internetu. The Beginner's Guide je umetničko (ili makar kreativno) delo i istovremeno njegova interpretacija, sve u jednom paketu i sa jedne strane ovo ga čini manje misterioznim nego što bi bio da je default mod igranja igre (inače dostupni) Coda Mode, onaj u kome nema naratora i njegovih intervencija, u kome igrač mora da sam razreši zagonetke koje igra sadrži. Ali Wreden naprosto nije hteo da napravi još jednu takvu igru ili, kad smo već kod toga, igru uopšte, umesto toga se odlučujući za interaktivni solilokvij, odnosno monolog nabačen preko walking simulatora koji samog sebe preispituje i stavlja na sto za disekciju pokušavajući da razjasni ima li u ovom kreativnom procesu vrednosti simultano sa radnjom igre koja pokušava da se izbori sa istom temom.

Ne da odgovora na kraju ima, The Beginner's Guide se verovatno i zove tako jer se bavi pre svega cikličnim procesom preispitivanja sebe, autodestruktivnog odricanja svake intrinzične vrednosti sopstvu i sopstvenim dostignućima, hvatanju za spoljnu validaciju i preziranju adikcije koja proizilazi iz oslanjanja na eksterne potvrde sopstvene vrednosti i vraćanjem neizdrživom kreativnom impulsu koji jedinku tera da stvara iako ne zna zašto na kraju dana to radi. Ovo je manje, jelte, igra, više, kako rekoh, dnevnički zapis osobe koja se bori sa depresijom. Kao takav, on jeste izvrsno dizajniran ali je i legitimno to što se sve vreme pita i je li potreban. Pitaju se to i mnogi igrači, Steamov forum je pun topika sa naslovima poput "3/10. Why you lie to us?   " ili "Just why?" ili "What's the justification of this being a paid "game"?" ili čak "Was the point of this to make me hate Davey?". S druge strane i sam Wreden je već ispisao i iscrtao svoje interne tlapnje u vezi sa depresivnim epizodama i bolnom introspekcijom i sve se to da videti ovde. A opet...

A opet, The Beginner's Guide jeste trijumf dizajna i kreativnosti, čak i ako oni nisu ovde u službi posredovanja igračkog iskustva već samo pričanja priče koja nema stvaran zaključak. Kao takav, nalazim da je ovo značajan i intrigantan kulturni (ili čak, ako želite, umetnički) artefakt čija je ludička komponenta presudna jer nema intenzivnijeg načina da se ovo iskusi od prisustvovanja, u prvom licu, svim tim bolnim momentima nekoga ko se na kraju dana, protiv zatvaranja u sebe bori na najstrašniji moguć način: otvaranjem svih vrata i puštanjem ljudi da plate kako bi iskusili deo njegove agonije.

[Father Jape]

Pročitao sam samo prva dva pasusčića i ne smem dalje.
Moram je spoznati čist i nedotaknut.

[Meho Krljic]

Da, pa... stvar je u tome da ovo i nije igra u kojoj je "priča" takva da ima zaplet, razradu pa onda neki šokantan preokret. No, poštujem, i ja sam izbegavao sve podkaste koji su je diskutovali pre nego što sam je odigrao. 

[Meho Krljic]

Završio sam prvo poglavlje Metal Gear Solid V: The Phantom Pain posle, po slobodnoj proceni bar pedesetak sati igranja. Dakle... imam još dosta da radim, ali makar je borba sa Sahelantropusom primerena finalu poglavlja. Istina je i da ovaj metal gear nije specijalno težak za poraziti. Ali je lep. Jođi Šinkava nas još nikada nije izneverio na polju vizuelnog dizajna, pa ovde imamo posla sa robotom koji ne samo što ima titansku erekciju (i ejakulira oganj) već i divan plameni bič koji se takođe da ukrutiti. Ne da mu je to pomoglo, doduše:


http://youtu.be/mS1EUDXL_f0

[Meho Krljic]

Igrao sam još Metal Gear Solid V i Super Meat Boy, pa evo nekih hajlajta:

Metal Gear Solid V: Mehmet je ulovio legendarnog ibisa.

Super Meat Boy: Zabava sa navođenim projektilima

Super Meat Boy: Rotirajuće testere i vodopadi soli

Super Meat Boy: Rotacija i revolucija

Super Meat Boy: Ovde sam poginuo bizaran broj puta ali sam bar dobio A+

Super Meat Boy: Boss level. Ovo je zapravo samo trka sa vremenom, ali lepo je što se trkam sa živim govancetom

Super Meat Boy: Ovde sam se namučio kao kunta kinte jer je flaster na ZAISTA teškom mestu. 

Super Meat Boy: Igram za publiku, ne za skor.

Super Meat Boy: Ovo mi je užasno drag nivo zbog tog teškog skoka preko testere i njemu subsekventnog klizanja na pokretnu platformu.

Super Meat Boy: Hladna glava mnogo znači, čak i u paklu

Super Meat Boy: Dosta za danas. Uzeo sam flaster ovde, što je, mislim, lep uspeh.

[Tex Murphy]

Ја почео да играм ПЕНУМБРА: БЛАЦК ПЛАГУЕ и заглавио се на самом почетку

[Perin]

Ja sam, laganim tempom i ne rešavajući mnogo sporednih misija, bez mnogo pompe i nakon nekih 50ak sati prešao osnovnu storiju WITCHER 3. Definitivno, za mene, igra godine...pa možda i decenije, barem što se RPG tiče. Jedina stvar za kojom žalim jeste nedostatak LIČNOG VREMENA da se igri posvetim kako treba i kako dolikuje, te sam igrajući WITCHERA konstantno bio frustriran što ga moram igrati na kašičicu pa mi je to prisjelo...Dakle, na igru nemam ama baš nikakvu zamerku, stalnim pečovanjem kreatori su ispeglali i ono malo nedostataka što ima igra (mada se ipak moram požaliti na inventar a naročito na deo inventara gde su napitci, skrolovi, sastojci za alhemičarske formule, jer je to zaista bezze urađeno).

Pazario sam skoro i Hearts of Stone ekspanziju, početna misija dosta obećava a i srećemo jednu poznatu osobu iz Witcher 1, pa...zasad, odličanstveno, ocena 9+++++ (desetku ipak drže KOTORI).

[neomedjeni]

Nakon dva dana provedena uz Age of Decadence, shvatam zbog čega su svi uznemireni težinom igre. Što nije promenilo moje mišljenje o istoj.


Naime, AoD ima sistem borbe kao stvoren da u svakom igraču probudi uspavanog taktičara, sa mnogo mnogo prostora za kreativnost, ali je istovremeno brutalan i neopraštajući. Zapravo, polovina borbi su toliko teške da ćete ih veoma često gubiti čak i ako ne napravite nijednu grešku, tako da i nema šta da vam se prašta. Svaki, ali ama baš svaki fajt u igri je, štono kažu, hendkraftovan, i ubačen u nju kako bi poslužio kao prepreka do željenog cilja, a ne nešto što ćete preći dok usput čitate dnevne novine. Borbe u opcionim kvestovima su posebno teške, a opcione borbe u opcionim kvestovima su, da citiramo Frenka Herberta, stvorene kako bi Bog iskušao vernike. Daću primer. U sporednom kvestu koji vas vodi do zabačenog planinskog seoceta čije tajne želite da otkrijete, naićićete na grupu razbojnika koja napada most koji vodi do pomenutog mesta. Možete se pridružiti razbojnicima i bez po muke masakrirati seljane i ostvariti svoj primarni cilj. Ili, ako niste raspoloženi da prljate ruke, možete napasti sedam dobro naoružanih protuva kojima je ubijanje način života. I pokušavati pokušavati pokušavati pokušavati... bezuspešno. Ovakvi susreti mogu da budu ekstremno frustrirajući.


Samo što kada jednom uspete da ostanete poslednji koji stoji na nogama, nema tih para za koje biste prodali tih nekoliko minuta zadovoljstva kojima ćete se prepustiti nakon takvog postignuća.


Da li je ovo fer prema igraču koji želi samo da se malo zabavi nakon napornog radnog dana? Nije, ali igra, ili bar staza koju ćete sebi prokrčiti kroz nju igrajući kao ratnik, nije zamišljena kao lagana zabava nakon napornog radnog dana. Napravljena je da posluži kao izazov ljudima koji se žale da "više nema igara sa dobrom poteznom borbom i da je sve što se da naći na tržištu smešno lako". Ako biste samo da ispratite priču, igra nudi nekoliko klasa sa kojima je možete preći bez prolivanja krvi (skilčekovi koje sam ispratio ovo potvrđuju - jedine borbe koje ne možete izbeći su one koje su vezane za klasu s kojom ste započeli igru, uz uslov da se radi o fajterskoj klasi).


A da, priča je dobra. Tiče se misterije propasti starog Carstva, razloga zbog kojih su bogovi i demoni napustili Zemlju, borbe za prevlast u umirućem svetu i slično, a tako je vešto sastavljena da nema šanse da vidite sve njene strane bez nekoliko prelaza u kojima ćete se koncentrisati na različite veštine. Skilčekova je mnogo i nemoguće je kreirati karakter koji može da pokrije sve. Dođavola, teško mi je da zamislim build koji može da pokrije i pola postojećih.


Levelovanje nije klasično po nivoima, već koristi sistem sličan onom iz VTMB-a, dakle, za uspešno okončane kvestove dobijate poene koje kasnije raspoređujete na svoje skilove. Nema apgrejdovanja atributa, igru okončavate s likom s kojim ste je počeli (doduše, nikad se ne zna da negde ne postoji mogućnost za izvođenje hirurške operacije, kao u Falloutu, ili tako nešto).


Idejno rešenje, kada je u pitanju upravljanje kamerom, mi se ne sviđa i nisam baš oduševljen kako je to zamišljeno, ali moguće da je ovo prevashodno do mene. Grafika je, imajući u vidu o koliko se starom engineu radi, prelepa.


Šta još može da se kaže? Možda vredi osvrnuti se na sistem za nagrađivanje pobeda u fajtovima, odnosno koji bi to bili razlozi zbog kojih bi, osim lične satisfakcije, trebali da ostavite što više nepokretnih tela iza sebe. Najpre, na kraju borbe dobijate jedan ili dva poena koje možete uložiti isključivo u vaše combat skilove. Zatim, u dostignuća vam se, između ostalog, računa i body count, odnosno broj smaknuća, a u situacijama kada izađete kao pobednik iz nekih teških sukoba, dobijate poene u kategoriji glasina o vašim ratničkim veštinama. I jedan i drugi tip dostignuća veoma često se koristi kao skilček, tako da se ne radi samo o statističkim kategorijama koje su tu da biste u svakom momentu mogli da proverite koliki ste car, već o nečemu što pomaže da završite neke poslove kada ste mutavi ratnik bez trunke harizme. Lepo zamišljeno i još lepše ostvareno.


Sve u svemu, igra koju se ne usuđujem da preporučim nikom, ali koju igram s ogromnim uživanjem. Samo za staroškolarce i eksperte za Dark Souls serijal. 

[Meho Krljic]

Pa vi ljudi stvarno uživate...  Ja sam odradio jednu vrlo lepu sporednu misiju u Metal Gear Solid V - ušao u neprijateljsku utvrdu, obavio posao i izašao, sve bez podignute uzbune - pa sam mislio da je red da je podelim sa narodom:


http://youtu.be/Ys8hFsHNPw4

[mac]

Hodaj tiho i nosi bazuku sa sobom

[Meho Krljic]

Da, pa, ispostavlja se da su u drugom poglavlju igre misije zapravo varijacije na misije iz prvog poglavlja, samo mnogo teže, tako da će u buduće korišćenje bazuke biti značajno frekventnije 

[neomedjeni]

I AoD je gotov. Ispostavilo se da je ono što su njegovi tvorci pričali tačno. Radi se o kratkoj igri koju kao fighter završavate za oko 35 sati, a s drugim pristupom ste verovatno još brži.


Što sam odlučio da proverim. Asasin Gaius je završio svoju karijeru sa 144 duše na savesti, loremaster Neomedjeni će proveriti da li je moguće okončati igru bez svog tog varvarskog ubijanja. Ili bar sa svega 5-6 žalosno preminulih osoba koje su morale biti uklonjene s mog puta radi viših ciljeva.

[Father Jape]

Evo zalogaj iz igre koji Ričard Kobet dočarava, igrajući non-combat lika:

http://www.rockpapershotgun.com/2015/10/19/age-of-decadence-impressions/

[neomedjeni]

Jape ne čita moje postove na temi o voljenim nam novinarima. 


Požurio je žešće i preskočio par kvestova. Ali pretpostavljam da ionako ne namerava da ide do kraja s igrom.


Plus, isplativije je udružiti se sa Fengom. 

[Father Jape]

Tačno sam znao da si negde već okačio, a mene mrzelo da tražim

Nego, u komentarima neko kaže kako je mnogo lakše igrati takvog lika, nego 50-50 combat lika, jer ovaj prosto uvek umire.
A izgleda da igra nije u fazonu, u finalnoj deonici svi moraju da se bore, pa ako si dotad furao non-c lika, ispala.

[neomedjeni]

Greška, nekolicina likova su prošli igru kao loremasteri sa nijednom ili samo jednom borbom. I te kako je moguće. Van svoje asasinske linije kvestova, u kojoj zaista nema izbegavanja borbe, u glavnom i sporednim kvestovima sam uvek nailazio na raznorazne skličekove za izbegavanje sukoba, tako da verujem da ljudi ne lažu.


I u poslednjoj deonici igre sam imao skilček za statističku kategoriju u koju sam čak ulagao poene (streetwise) uz pomoć koje sam mogao da totalno izbegnem borbu, ali sam ipak bio kratak - više sam se koncentrisao na unapređivanje fajterskih disciplina.


Fajt je brutalan, i jednu od borbi u igri smatram najtežom s kojom sam se ikad sreo (na kraju sam se izborio i za Nameless One achievement - umro sam i vratio se u igru više od sto puta  [size=78%]), [/size][/size]ali ako sam ja uspeo da nađem način da pobedim u svakoj, to može i bilo ko drugi[size=78%][/size][size=78%]. [/size]

[Father Jape]

Life is Strange je gotov, i Filipi Vor se baš, baš dopao:

http://www.rockpapershotgun.com/2015/10/21/life-is-strange-review/

[Meho Krljic]

Taman da sad krenem da ga igram.    Čekao sam da se završi kao da ću igrati sve odjednom.

[Meho Krljic]

Kako rekoh već, druga polovina Metal Gear Solid V je praktično prva polovina Metal Gear Solid V samo teža, na primer, evo ponovo misije u kojoj mi je cilj da uništim ili otužim walker gearove iz neprijateljskog kampa, samo ovog puta je kriterijum "total stealth", dakle, nema više mogućnosti da se stvari rešavaju borbom, čim jedan vojnik digne uzbunu misija se završava. Trebalo mi je jedno 6 pokušaja da je pređem, mada kada se zna gde je šta, kao što se vidi, to je posao od pet minuta (nisam je TEHNIČKI završio u klipu koji se vidi jer nisam stigao do ekstrakšn pojnta, ali to ne bi bilo zanimljivo za gledanje) i može se ići na relativno agresivne takedown poteze pod uslovom da ste svesni da niko drugi ne gleda u vašem pravcu:



http://youtu.be/d1nZxRJsRsU