Šta igram(o)

[mac]

Treba biti inteligentan da bi iskoristio veštačku inteligenciju. Postavi sledeće pitanje: Is Zelda hyped, or are the hype-claimers hyping the hype?

[Onaj stari Sendmen]

Postavi sledeće pitanje: Is Zelda hyped, or are the hype-claimers hyping the hype?

Odgovor:

The Legend of Zelda, particularly recent entries like "Breath of the Wild" and "Tears of the Kingdom," is undeniably hyped, and there's a case to be made that the "hype-claimers" contribute to this cycle of anticipation. While the games themselves often justify the excitement with innovative gameplay and immersive worlds, the intense buildup can create pressure for them to be flawless, leading to a period of reevaluation after release.

A ima i ovo na Redditu, kad smo već kod toga:

The Legend of Zelda is the most overrated gaming franchise

[Tex Murphy]

Колико ми се чини, Онај стари Сендмен овде види некакву утакмицу између Зелде и Ассассин'с Црееда у којој је неопходно опредијелити се за један тим и нападати онај други, али ја нисам сигуран да сам сагласан са таквим посматрањем ствари.

[Meho Krljic]

To je naravno tačno.


S druge strane, ne razumem da neko ko je ipak tehnički obrazovan koristi "AI" kao argument u raspravi, ali pripisaćemo to Sendmenovom i inače malo ekscentričnom smislu za humor.


Enivej, reći da je nešto "hyped" i "overhyped" su dve različite stvari. "Izvikan" bi bilo "overhyped" a "hyped" bi u ovom kontekstu bila "igra o kojoj se mnogo priča". Utoliko, AI je u pravu, ali argument koji Sendmen misli da je napravio - nije napravio.


U svakom slučaju, ja nisam igrao ni jedan AssCreed posle Black Flag i svakako ne mogu da poredim, recimo, Valhallu sa The Legend of Zelda Breath of the Wild, na primer, tako da ćemo morati da čekamo njegovu uporednu analizu. Ono što mogu da kažem je da praktično ni jedna jedina open world igra koju sa igrao nema dubinu, maštovitost, gustinu i intrigantnost otvorenog sveta koje ima BOTW ili njegov nastavak, TOTK. Ali opet, naravno, i ukus je tu bitan. Meni je na primer mehanika propagacije vatre u TOTK nešto najbolje što sam video u tom pogledu u videoigrama, dakle, to kako vatra reaguje na različite materijale i koje efekte to ima. To nisam video ni u jednoj drugoj igri sa tim nivoom detalja i posledica, ali naravno da nekom drugom to nije ni zanimljivo ni bitno.

[Onaj stari Sendmen]

Колико ми се чини, Онај стари Сендмен овде види некакву утакмицу између Зелде и Ассассин'с Црееда у којој је неопходно опредијелити се за један тим и нападати онај други, али ја нисам сигуран да сам сагласан са таквим посматрањем ствари.

Svašta.

Sendmenu je samo krivo što ima toliko malo Assassin's Creed igara, pa kad igrom slučaja igra nešto drugo, tipa Zelde, dobija ospice jer to nije toliko savršeno koliko Assassin's Creed, i to su onda stvari koji se moraju pljuvati, ali argumentovano!! 

Valjda smo sve ovo do sad zaključili, Harvi, ali eto, i da utvrdimo gradivo. 

[Onaj stari Sendmen]

Enivej, reći da je nešto "hyped" i "overhyped" su dve različite stvari. "Izvikan" bi bilo "overhyped" a "hyped" bi u ovom kontekstu bila "igra o kojoj se mnogo priča". Utoliko, AI je u pravu, ali argument koji Sendmen misli da je napravio - nije napravio.

Slažem se da tu možda ima nijansi o kojima bi mogli diskutovati, ali u praksi se radi o tome da AI (bar ova koju sam ja koristio) ne prihvata termin overhyped, već sve baca ili na hyped ili na overrated.

Ali, opet kažem, rekao bih da su samo nijanse u pitaju, a suština ostaje.

[Meho Krljic]

Ne ostaje. Zelda je serijal star 39 godina i u njemu su mnoge stvari koje se danas smatraju esencijom medijuma imale svoja pionirska (ne nužno prva ikada, ali istorijski među najznačajnijima) pojavljivanja. Zelda je "hyped" sa veoma dobrim razlogom.

[Onaj stari Sendmen]

Pa dobro, ali nostalgija i pionirske/istorijske zasluge nije nešto što Zeldu može i sme osloboditi od opravdane i argumentovane kritike da joj zagonetke, iako pametne, nisu toliko složene kao u drugim igrama sa zagonetkama, da borbe nisu toliko privlačne kao u drugim akcionim igrama, open world repetativan i praznjikav u poređenju sa drugim open world igrama i da, možda, franšize sa pionirskom istorijom "loše stare".

Dakle, nije o utakmici reč, ali već kad smo kritični i pljujemo, ajde lepo da pljujemo po svemu što to argumentovano zaslužuje, a ne da "opraštamo" zbog starih zasluga i generalnog overhajpa.

[Meho Krljic]

Sasvim se ne slažem sa svim izrečenim. Zelda ima DALEKO promišljenije zagonetke od drugih open world igara koje sam ja igrao, pogotovo jer TOTK i BOTW imaju stotine minidandžna baš sa zagonetkama. Borba je u velikoj meri vođena fizičkim zakonima i time ne mora da se oslanja na "veštačke" načine da se usložni (komboi, drva za unapređenje oružja) i mnogo višpe nego u bilo kojoj open world igri koju znam možeš da koristiš predmete koje nalaziš na terenu, vatru, vodu, činjenicu da te napadaju oklopljeni protivnici a da grmi i da može da ih udari grom itd, open world je izuzetno živ i mnogo reaktivniji od open world proseka. Smatram da sve što si napisao nije tačno, a ovde ni ne pominjemo da TOTK omogućava pravljenje kompleksnih konstrukta od razbacanih delova, materijala i iomada mašinerije, koji mogu da služe kao prevozna sredstva, zaštitne građevine, ofanzivna vozila...

[Onaj stari Sendmen]

Bukvalno počinjem da sumnjam da si zaista do kraja igrao sve što u kilometarskim rivjuima tvrdiš da si igrao. Jer, malo toga nije ubedljivo bolje po zagonetkama od Zelde. Kad to kažem, ne mislim da su zagonetke lošiji deo Zelde, zapravo one su NAJBOLJI deo i to je ono najtužnije, jer su sasvim prosečne. Čak zagonetke u Indijani Džons u neznatno bolje i zanimljivije. Da ne pominjem igre poput God of War, Star Wars Jedi, Fallout, Tomb Raider, Batman Arkham. Solidno, ali ispod proseka industrije u svakom pogledu.

Ja te fizičke zakone i kombinatoriku u oružjima i vozila ne posmatram ni kao deo zagonetki ni kao deo open worlda, više kao mehaniku igre i sistematizaciju itema. To jeste zanimljiviji aspekt, ali pričati da to ojačava open world je sumanuto ili zagonetke koje su zanimljive one prve četiri gde dobijaš nove moći, posle imamo sve to isto ispočetka, zanimljivo mozda deci u osnovnoj školi, ali za iskusnije vrlo slaba kombinatorika, svodi se na rutinsko odrađivanje.

[Meho Krljic]

Ja počinjem da sumnjam u tvoj zdrav razum kad navodiš God of War kao da ima bolje kognitivne izazove od Zelde.

Ali dobro, nema smisla da se ovde sad na suvo prepucavamo. Izbeći ću da napišem tekst od 10.000 karaktera u kome bih sve ovo obrazlagao i čekaću tvoj tekst pa ćemo onda da komentarišemo.

[Onaj stari Sendmen]

Važi.

To će malo da pričeka, pošto sam rešio da batalim i Zeldu i Switch 2 a i igranje do daljeg i bacim se na čitanje celokupne Berserk mange koja mi trenutno pričinjava mnogo veće zadovoljstvo.

[Meho Krljic]

Ha! Plašim se samo da ćeš posle toga krenuti Elden Ring ispočetka jer će te Berserk na to inspirisati.

Enivej, da ukažem da sam na prošloj strani objavio prikaz igre Antonblast jutros a koji se, taj prikaz, sad potpuno izgubio u našoj raspravi    Evo linka:


https://www.znaksagite.com/diskusije/index.php?msg=790478

[Onaj stari Sendmen]

Da, video juče. Razmišljao sam to da uzmem ali još sam neiskusan sa kupovinom sa Nintendo shopa.

[Onaj stari Sendmen]

Ha! Plašim se samo da ćeš posle toga krenuti Elden Ring ispočetka jer će te Berserk na to inspirisati.

Vidim sada da ima i anima na Netflixu, ali sadržaj 25 epizoda koje su dostupne bukvalno pokriva ovo što sam pročitao do sada, možda neke tri epizode toga bi mi bilo novo, pa se verovatno ne isplati da to gledam sada.

[Onaj stari Sendmen]

Vidim da se sve to nastavlja animom iz 2016/2017 za koju svi tvrde da je vrlo loša adaptacija.

Znači, definitivno samo manga, i u nekom trenutku da odgledam tu animu iz 1997 sa Netflixa.

[Onaj stari Sendmen]

Ha! Plašim se samo da ćeš posle toga krenuti Elden Ring ispočetka jer će te Berserk na to inspirisati.

Close: pripremam se posle toga za Nightreign.

Koji se zauhuhtao. Kažu ljudi da je Elden Ring posle igranja Nightreign prespor!!

[Onaj stari Sendmen]

Inače, setio sam što me je zapravo iznerviralo što je Zelda ovoliko osrednje solidna.

Nema veze sa Assassins Creedom. Zelda je bila među nominovanim za GOTY 2023, rame uz rame sa Baldurs Gate 3 (koji je pobedio) i Alan Wake 3 (koji je bio dobar match BG3, i samo su nijanse presudile).

Jednostavno, Zelda nije u rangu BG3 i AW3, tu je negde sa MSM 2 koji je takođe te godine bio u listi, ali realno nije imala nikakve ama baš nikakve šanse da bude igra godine 2023, uz takve dve IGRETINE protiv sebe!!

Sem uz neku žešću korupciju. 

[Meho Krljic]

*Alan Wake 2

[Onaj stari Sendmen]

Upps. Da, dvojka, mada meni svakako deluje kao trojka, posle Control i koliko su u AW dodatno povezali Control univerzum u AW univerzum. 

Meho, si igrao BG3 ili AW2? Fantastične igre!! Topla preporuka za obe.

[Meho Krljic]

Ma ne samo to, nego postoji i Alan Wake American Nightmare, koji nije "prava" dvojka ali jeste igra za sebe.

Enivej, ne, kupio sam i Baldur's gate 3 i - pre par dana - Alan Wake 2, pa su obe u trogodišnjem planu. Ali imajmo na umu da ni Tears of the Kingdom u koji sam spucao oko 50 sati još ni izdaleka nisam završio tako da, ćeraćemo se još podugo.

[Onaj stari Sendmen]

Ma ne samo to, nego postoji i Alan Wake American Nightmare, koji nije "prava" dvojka ali jeste igra za sebe.

Ima, ali za konzole nažalost samo na XBox. 

Ako gledamo Alan Wake kao kopiju Twin Peaks u neku ruku, a Twin Peaks ima tri sezone, onda je Alan Wake zapravo Twin Peaks season 1-2, Alan Wake American Nightmare su avanture zlog Dejl Kupera između druge i treće sezone, a Alan Wake 2 je sezona 3, tj. Twin Peaks: The Return.

Zato mi je Control i interesantan, jer razbija tu matricu.

Enivej, ne, kupio sam i Baldur's gate 3 i - pre par dana - Alan Wake 2, pa su obe u trogodišnjem planu. Ali imajmo na umu da ni Tears of the Kingdom u koji sam spucao oko 50 sati još ni izdaleka nisam završio tako da, ćeraćemo se još podugo.

Meni je juče stigao i Zelda Breath of the Wild, jutros sam kratko igrao i iz te perspektive logično mi je što Tears nije dobio GOTY 2023, jer BOTW je već dobio jedan, plus je igra previše slična, čak i neke moći su potpuno iste, onaj magnetizam da dižeš i bacaš stene, šrajnovi sa zagonetkama, osvajanje regiona sve postoji i u prethodnoj igri na isti način.

[Meho Krljic]

Jesu dosta slične, koriste isti endžin, istu kontrolnu šemu, iste modele, istu osnovnu mapu itd, ali je TOTK ZNAČAJNO ambicioznija u mehaničkom smislu. BOTW ima one simpatične magije sa kojima može mnogo da se eksperimentiše i radi, a TOTK ih onda odbacuje i uvodi tu dosta kompleksnu mehaniku kreiranja konstrukta od predmeta i materijala u okruženju koja je prilično divlje eksperimentalna i čak i debilu kao što sam ja podstiče kreativnost. Plus, mapa je zapravo značajno veća od prethodne igre jer ima obimne podzemne delove, velike delove u oblacima itd. Da ne pominjem da neke momente, dosta rano u igri, kao što je borba sa zmajem usred slobodnog pada (a to je prvi VEĆI bosfajt), BOTW može samo da sanja.


American Nightmare imaš i na PC-u, ja sam ga tamo igrao, a kapiram da nema ŠANSE da se u nekom momentu ne pojavi na Switchu 2 pa ćeš možda i moći da ga zaigraš.

[Meho Krljic]

Kao što sam i obećao pre nekoliko nedelja, odigrao sam i drugu igru švedskog studija Clifftop Games (mada je taj studio uglavnom jedan jedini čovek), naslovljenu Whispers Of A Machine. U odnosu na Kathy Rain: A Detective is Born, igru sa kojom je Joel Staaf Hästö rešio da izađe iz tuđih kompanija i osnuje svoju, te napravio solidan uspeh jednom sigurnom kombinacijom narativa i deduktivne avanture zasnovane na najboljim predlošcima iz zlatnog doba žanra poznih osamdesetih i devedesetih godina prošlog veka, Whispers Of A Machine je vrlo prijemčiva repriza zdrave, udobne osnove narativno-deduktivne avanture, sa ambicioznom nadgradnjom u vidu futurističkog, distopijskog narativnog konteksta i zanimljivih eksperimenata u domenu same mehanike.



Whispers Of A Machine se od Kathy Rain razlikuje i po tome što je Joel ovu igru radio u kooperaciji sa studijom Faravid Interactive, a koji je opet firma od uglavnom jednog čoveka, takođe Šveđanina po imenu Petter Ljungqvist, koji je sarađivao na nekoliko drugih igara u svojoj karijeri, negde kao ilustrator a negde, kao u ovom slučaju, i kao autor scenarija. Naravno, ovo je opet publikovao Raw Fury, 2019. godine, a režiju glasovne glume je i ovom prilikom radio David Gilbert iz uglednog studija specijalizovanog za moderne point & click avanture, Wadjet Eye.

Utoliko, Whispers Of A Machine je igra koja bi po mnogim parametrima trebalo da se dopadne svima kojima se svideo prvi Kathy Rain. Osnovni mehanički principi su isti, quality of life karakteristike su čak i unapređene (igra, na primer, automatski snima poziciju) a mada je grafika ovog puta nešto naprednija u tehničkom smislu, i dalje imamo posla sa ručno rađenim piksel-artom kome lepo stoje skromne animacije i osvaja pre svega zanimljivom art-direkcijom i ukusnim dizajnom samih lokacija. Pogotovo što je, za razliku od Amerikane iz Kathy Rain, igra smeštena na sever Evrope i eksplicitno inspirisana nordijskim mračnim trilerima i znate da su se Hästö i Ljungqvist ovde nalazili na svom terenu.

No, Whispers Of A Machine je, rekosmo, i mehanički ambicioznija od Kathy Rain i, najstrože gledano, nije ,,čista" point & click avantura već žanrovski hibrid avanture i RPG-a, u kome postoji sistem roleplayinga i njemu odnosnog razvijanja permanentnih sposobnosti glavnog lika, pa čak i par svedenih ,,akcionih" scena koje se odvijaju u realnom vremenu i u kojima tajming akcija koje igrač izvodi, pa čak i pozicioniranje na ekranu imaju uticaja na ishod scene. 

I to je i zanimljivo i osvežavajuće, i Whispers Of A Machine je mehanički nesumnjivo dublja igra od prve Kathy Rain, ali je možda i primer za to da mehanička dubina ne znači obavezno i suštinski kvalitetnije iskustvo. Mnogi od zanimljivih dodataka koje osnovni point & click sistem ovde dobija značajno usporavaju igranje i u jedan inače glatki i veoma efikasni ciklus prikupljanja podataka i sintetičkog razmišljanja na osnovu tih podataka da se problem reši, unose malo frikcije koja nije uvek pozitivna. Dodatno, najpametnije stvari koje ova igra radi dešavaju se ispod haube, daleko od očiju igrača i on njih, sem ako bude ponovo igrao igru iz početka, i namerno se u njoj bude ponašao drugačije nego prvi put, neće biti ni svestan. Kako je u pitanju vrlo ,,narativna" igra, slutim da je verovatnoća da čim ste je završili krenete u novi prelazak zapravo dosta mala i time Whispers Of A Machine neke od svojih najboljih trikova uspešno krije od igrača. A što je nesreća.

Dobro, u smislu mesta radnje i zapleta, ovo je totalno maj džem. Hästö je i pominjao da ga je za ovu igru inspirisala transhumanistička naučna fantastika poput one u uglednom igračkom serijalu Deus Ex, pa se Whispers Of A Machine dešava u Švedskoj u nekoj najmanje nekoliko decenija, možda i čitavo stoleće udaljenoj budućnosti. To da ne znamo kolika je stvarna vremenska distanca posledica je i činjenice da je ovo neka vrsta ,,meke" postapokalipse. Čovečanstvo je, naime, u istoriji ovog sveta u jednom momentu bilo na rubu nestanka na ime brzog razvoja veštačke inteligencije a koja je onda ugrozila postojanje ljudske rase. Igra vrlo elegantno uspeva da ne kaže eksplicitno da li je čovečanstvu ZAPRAVO pretio napredni AI ili su problem bile militantne kultističke sekte koje su se formirale kada je postalo popularno govoriti da je AI neka vrsta božanstva, ali ono što znamo je da ljudska pisana istorija sada ima rupu od par decenija u kojima se ovaj problem rešavao, da su planetu zadesili i neki kataklizmični momenti tokom tog rešavanja (pominje se da je ,,uništenje Hyperloopa" ostavilo ožiljak duž kontinenta koji se vidi iz svemira) i da je ljudsko društvo nakon svega toga međunarodnim zakonima zabranilo ne samo veštačku inteligenciju već, praktično, svaku napredniju digitalnu tehnologiju. U igri se eksplicitno diskutuje o tome da je elektronika u redu ali da su mikroprocesori ilegalni, ali autori onda daju svetu dosta nijanse i slojeva prikazujući da ne samo postoje društveni pokreti ,,ekstremista" koji smatraju kako je ta vrsta zabrane represivna i štetna po čovečanstvo i u tajnosti rade na razvoju tehnologije, već je i jedan od likova u gradiću Nordsund čovek koji u svojoj radionic pravi ,,robote" a koji su u stvari tek nešto više od marioneta kojima on sam pozajmljuje glas i animira pokrete, ali ovo sugerše da postoji praktično podsvesna nostalgija čovečanstva za visokom tehnologijom.

Vera Englund, glavna junakinja ove igre je onda neka vrsta državnog agenta koja dolazi u pomenuti  gradić kako bi razrešila dva ubistva koja su se tu recentno desila. Nordlund je vrlo mala zajednica, na primer ima samo jednog lekara i sve zajedno četiri policajca i nikako nije opremljena da rešava misteriozna ubistva čije su žrtve naizgle sasvim nepovezane, ni po čemu bliske osobe. Englundova je, pak, ne samo utrenirani detektiv i forenzičar, već ima i augmentacije, zasnovane na futurističkoj tehnologiji koju nazivaju samo ,,blue" a koja principom nano-delovanja, unapređuje neke njene prirodne kapacitete na praktično nadljudski nivo.



Whispers Of A Machine nudi jedan vrlo uredno pripovedani policijski procedural i to je njegova jaka strana, imajući u vidu koliko su koncepti i filozofije koje će tokom istrage Vera iščačkati iz male zajednice egzotični i nesvakidašnji. Kao i u Kathy Rain, i ovde se igra događa tokom četiri dana osim što je tempo izlaganja još disciplinovaniji i Vera, nakon ,,prirodne" količine posla koju obavi u toku jednog dana, završava svoje aktivnosti debrifingom sa lokalnom predstavnicom centralne vlade koja i sama ima iskustvo istražiteljskog rada i telesnih augmentacija.

Naravno, u ovkavim pričama drama nastaje upravo na tački dodira između procedure koju u pripovedanje unosi protagonistkinja i haosa koji dolazi sa druge strane, iz zajednice, sa incidentima koji se dešavaju, ljudima koji nisu onakvi kakvim se predstavljaju, strašnim tajnama koje se otkrivaju i koje daleko prevazilaze već prilično uznemirujuću postavku da su u malom gradu u razmaku od par dana ubijene dve ,,obične" osobe.

U pripovednom smislu, Whispers Of A Machine ima hendikep u odnosu na Kathy Rain već u tome da je za Kathy Rain njena prva igra bila vrlo lična priča u koju je ona bila prirodno investirana i jasno motivisana, dok je za Veru ovo ,,just a job". Scenaristi taj problem delimično rešavaju uvođenjem lika Verinog dečka/ verenika/ muža/ partnera koji je, čini se na početku, samo bolna uspomena, ali će ta ,,uspomena" presudno figurisati u dinamičnom finalu narativa kada igrač, u Verino ime bude trebalo da donese dramatičnu poslednju odluku. No, dodatno, Vera je, barem iz moje vizure, po definiciji manje zanimljiv, manje karakteran lik nego Kathy.

Kathy je, jednostavno, imala ŠMEKA, bila mačka sa zanimljivim protivrečnostima unutar svog karaktera, ali i sa puno osobenosti u izražavanju i delanju. U kontrastu sa tim, Vera je, možda stereotipno ,,švedski" hladna, profesionalna, kontrolisana – čak i u krešendu igre kada se nađe u smrtnoj opasnosti – i nema miris i toplinu koju je imala Kathy. Možda je ovo, naravno, samo stvar ukusa.

Sa druge, pak, strane, Nordlund ima interesantan ansambl likova, koji su svi dobro napisani i imaju uverljive karakterizacije i motivacije, bez karikiranja i sa dovoljno nijanse da se poveruje i kada neki od njih pokažu da nisu ono što smo na početku mislili da predstavljaju. Imajući u vidu da najveći deo igre provodite pričajući sa likovima, mislim da su ovde autori uložili častan napor koji je dao dobre rezultate.

Što se tiče dizajna samih, jelte, zagonetki i problema, Kathy Rain sam hvalio za to da je imala i jasne i logične probleme i da su se oni rešavali uglavnom bez potrebe da se poseže za internet-rešenjima. U toj igri je možda najveća prepreka bilo to da ste nekada naprosto morali da osigurate da ste pričali sa svim likovima i iscrpli sve dostupne grane dijaloga da bi vas igra pustila da idete dalje. Whispers Of A Machine ne ispravlja ovaj (ne mnogo veliki) problem, ali ga ipak donekle ublaži time da to što često morate da pređete ceo grad nije tako strašno jer dupli klik na svaki izlaz na svakoj lokaciji Veru odmah teleportuje do njega pa se sobe ne moraju ,,fizički" preći. No, priznajem da sam i ja (kao i John Walker u svom prikazu na RPS) ne jednom pomislio da bi ovoj igri zbog toga mnogo koristila mapa gde bismo mogli da direktno biramo lokaciju na kojoj sledeće treba da sa nekim pričamo.

No, Whispers Of A Machine onda uvodi neke nove probleme, ili, ako je ,,probleme" preteška reč, onda frikcije. Vera je, naime, opremljena zanimljivim nano-gadžetima koji joj omogućavaju skeniranje svake scene u kojoj se zatekne, pronalaženje na njoj detalja koji golom oku promiču. Ovo isprva podrazumeva samo bolji vid, a kasnije, kako Vera bude skupljala dokazni materijal (otiske prstiju, uzorke DNK, tragove stopala) i mogućnost da posmatrajući neku površinu utvrdite je li na tom mestu bio neko od ljudi čija ubistva istražujete i slično.

I, dok to u prvom trenutku deluje vrlo osnažujuće – Vera Englund, u svakom praktičnom smislu, ima supermoći – praktični efekti ovih moći su to da Whispers Of A Machine u igru vraća pixelhunting, nevoljenu praksu iz starih point & click igara gde ste mišem morali prelaziti preko celog ekrana ne bi li našli interaktivne piksele, a koju je Kathy Rain bila uspešno egzorcirala. Whispers Of A Machine i dalje ima dobrodošlu pomoć gde pritiskom na jedan taster igra hajlajtuje sve interaktivne tačke na ekranu, ali ovo NE ubraja i mesta gde bi mogli da se nalaze nevidljivi tragovi pa sam onda stalno palio skener, ceo ekran pregledao sa jednim setom biometrijskih podataka, onda sa drugim, prema kraju igre i sa trećim itd.

A to oduzima dosta vremena, usporava igranje i predstavlja zamorni manuelni rad koji je prethodna igra Clifftopa elegantno izbegla.



Konkretni dizajn problema je, po mom osećaju, i sam manje elegantan – hitam da kažem, NE FATALNO manje elegantan – nego u Kathy Rain, po dva osnova. Prvi, je taj da ovde ima nekoliko apstraktnijih zagonetki koje se na kraju rešavaju ,,brute force" pristupom isprobavanja svih dostupnih kombinacija radije nego deduktivnim zaključivanjem. Jedan od njih ticao se, na primer otvaranja tajnih vrata u jednoj od prostorija tumačenjem ni po čemu istaknutog pasaža iz knjige, ali tako da istovremeno igra ničim ni ne ukazuje da u toj prostoriji postoje tajna vrata. Bad show, što se kaže.

No, drugi osnov je to da Whispers Of A Machine naprosto ima manju raznovrsnost problema i zagonetki nego Kathy Rain. U ovoj igri je većina problema onaj klasični avanturistički program donošenja pravog predmeta na pravu lokaciju i interakcije sa pravim objektom na toj lokaciji, dok je Kathy Rain vrlo programski imao značajan broj problema koji su bili rešavani u posebnim instancama, na primer onaj sa hakovanjem računara ili moj omiljeni sa kreiranjem lažne poruke na telefonskoj sekretarici. U Whispers Of A Machine ima jedna situacija gde se iz audio snimka mora isfiltrirati šum, ali ovo je relativno nezanimljiv (i blago neintuitivan) manuelni rad, dok na drugom mestu od fragmenata iscepane slike treba rekonstruisati čitavu sliku, što je samo za sebe okej, ali onda kasnije u igri tu sliku, a bez jasnog i logičnog razloga morate iskoristiti da je uporedite sa istom takvom slikom na zidu da bi Vera mogla da ide dalje...

Sad ispada da Whispers Of A Machine kritikujem uzduž i popreko, ali pomenuti RPG sistem je diferencija specifika ove igre i zapravo nešto za šta se nadam da će mu se  Hästö vraćati u narednim naslovima i imati prilike da ga sofisticira i razvije*.
*od Kathy Rain 2 sam do sada odigrao samo početak i u njemu tako nečeg nije bilo.

Naime, igra igrača na početku obaveštava da je bitno kako Vera verbalno komunicira sa svojim sagovornicima, te da kada bude imao tri ponuđena odgovora na njihove replike, izbor  jednog od tih odgovora ima vrlo konkretne efekte na to kako će se Verina ličnost dalje razvijati. Razlika između odgovora je tipično ta da možete biti empatični, analitični, asertivni itd. ali efekat koji ovo ima na Verin razvoj je zapravo ogroman – iako igrač toga nije svestan. Naime, tokom priče će Vera u unapred određenim momentima ,,evoluirati" svoje natprirodne moći vezane za supstancu blue, a smer u kome će one evoluirati biće određen upravo načinom na koji je ona razgovarala sa ljudima u dosadašnjem toku igre. Ovo dalje otvara SASVIM različite mehaničke podsisteme koji na drastično različite načine rešavaju iste probleme. Ne želim da spojlujem ove mehanike, ali dovoljno je reći da će Vera u nekim kasnijim situacijama u igri imati protiv sebe ljude koje neće moći da nadvlada fizički i da će, u zavisnosti od toga kako su njene augmentacije evoluirale, ona imati pristup zanimljivim šunjačkim tehnikama ali i tehnikama kontrolisanja drugih ljudi.

Pošto igrač nema nikakvu ,,direktnu" kontrolu nad razvojem Verinih augmentacija, odnosno, treba da razume koji su Verini odgovori (a što ih je sam odabrao) doveli do kojih evolucija, to je drugi prelazak igre, uz pažljivo prisećanje kako ste reagovali prvi put jedini način da se iskusi ,,druga strana" Whispers Of A Machine. Igra, rekosmo, poziciju snima automatski i ne postoji način da se vratite na pojedinačne tačke u narativu i odigrate ih ponovo, bez prelaska cele igre iz početka. A što je šteta. S druge strane, kada znate kako ova igra generalno ide, pričamo o narativu od 4-5 sati u najboljem slučaju i igranje drugog prelaska ne zahteva neku OGROMNU vremensku investiciju.

https://www.youtube.com/watch?v=p1g0Z4dI9h0

Whispers Of A Machine je lepuškasta igra. Petter Ljungqvist je ovde bio glavni za art direkciju i generalno grafiku i mada je meni old school pixel art pristup iz Kathy Rain nekako topliji i bliži srcu, nema nikakve sumnje u to da Whispers Of A Machine ima autoritativan karakter, sa odličnim dizajnom likova, grada, tehnologije. To da su policajci u Nordlundu gomila ,,običnih" likova, koji ni ne nose uniforme, jer se tamo ionako svi znaju, a jedan od njih ima dugu kosu i bradu je dovitljiv trik koji igri daje puno mirisa, animacije su, kada je to potrebno, jednostavne i elegantne a korišćenje čestičnih efekata i transparentnih tekstura je sporadično i time efektno. Glasovna gluma je takođe vrlo solidna, kako nas je Kathy Rain i navikla, i odlično dopunjuje portrete likova koje je radio Ivan Ulyanov, a muziku je napisao Jacob Lincke i to je, kako i očekujete, nenametljiv, pomalo hladan, ali i elegantno melanholičan saundtrak.

Whispers Of A Machine je za mene jedan dobrodošao eksperiment sa formatom avanturističke igre. RPG elementi koje su autori ovde dodali na šasiju point & click avanture nisu EKSTENZIVNI i zapravo bi bilo lepo kada bi ovakav sistem mogao da se koristi u igru koja traje dvadeset ili više sati, da se više razgrana i evoluira, ali oni znače i da je igra dizajnirana tako da većina problema ima vrlo različita rešenja a ovo ponovljene prolaske kroz narativ čini svežim, novim iskustvom, a što je nekarakteristično za ovaj žanr. Kako sam gore argumentovao, u nekim drugim elementima mislim da je Kathy Rain bila efektnija ali i dalje imamo posla sa kvalitetnom, spretno napravljenom avanturističkom igrom dobrog zapleta, zanimljivog narativa, vrlo solidne produkcije, koja igrača neće zamarati prekomplikovanim inventarskim problemima, i koja će mu dati mnogo quality of life pomoći da prebrodi njene ponekad zahtevne pešadijske zadatke. Neizmerno cenim i što Joel Staaf Hästö aktivno radi na tome da igračima igranje učini udobnijim ali i to da je sa ovom igrom napravio vidan napor da se odmakne od bezbednog formata klasične point & click igre i ponudi nešto kompleksnije, dublje, pa makar i na momente više frustrirajuće od onog što je dao sa svojom prvom igrom. Whispers Of A Machine je pokazao da ovakav sistem MOŽE da radi, i to da radi dobro, i sada je samo pitanje da li će u nekoj sledećoj igri autor da se vrati ovakvoj mehanici i da je primeni sa više sigurnosti, iskustva, ambicije. U svakom slučaju, prilično sam zadovoljan i preporučujem ovu igru na igranje svima koji GENERALNO vole point & click avanture po LucasArts šnitu a mi se vidimo u neko dogledno vreme za moje utiske o nastavku Kathy Rain.

[Onaj stari Sendmen]

Mmm, zvuči zanimljivo.

Jel ima ovo na Switch 2? Napisao si da prvi Kathy Rain ima...

[Meho Krljic]

Nema. Ima PC, Mac, Android i iOS, ali konzole nisu radili. Ja sam igru odigrao na Steam Decku ali sam čak i tu poslednju scenu morao da odigram na PC-ju jer igra nije htela da primi jedan partikularni input sa Steam Deckove virtualne tastature. I generalno nije ni optimizovana za Steam Deck pa mora da se koristi community made peč koji dopušta da se pre ulaska u igru podesi rezolucija tako da igra lepo stane na ekran. Doduše, pošto je igra iz 2019. godine, bar je to dodato da se desi automatski kad je instaliraš, ali mislim da je Hästö odmah krenuo da radi Kathy Rain 2 i da je batalio Whispers of a Machine jer se verovatno slabije prodavala.

Ja ću svakako Kathy Rain 2 igrati u toku ove godine ali prvo sam planirao da odradim Old Skies koja se smatra THE point and click avanturom ove sezone, jelte... A to IMAŠ za Switch.

[Onaj stari Sendmen]

Da, znam. Baš sam ovih dana ispratio šta novo radi Dave Gilbert i video Old Skies i Unavowed (koji sam nekako propustio, otkad se završila pompa sa Blackwell serijalom).

Baš si me oduševio sa Clifftop Games, nisam ni znao za to, a kapiram da je u rangu Gilbertovih indie izradaka, ako ne i bolje. Hvala, overiću svakako, nema veze na kojoj platformi! 

[Meho Krljic]

Pa... Ne znam da li če ti biti u rangu Gilberovih indie uradaka. Thimbleweed Park je i komplikovaniji i komičniji od obe Clifftop igre koje sam do sada igrao (od Kathy Rain 2 sam za sada, kako rekoh, samo igrao demo) i u Clifftop igrama nemaš šaltanje među različitim likovima i takve stvari. Ali meni se dopada što su dosta strimlajnovane i što imaju zagonetke koje su suštinski miniigre i prilično su dobro osmišljene. Svakako isprobaj makar demo za Kathy Rain 2 pa vidi da li ti to paše...

[Onaj stari Sendmen]

Heh, mislim da imamo nesporazum.

Mislio sam na Dave Gilberta, tvorca Blackwell serijala koji je započeo svoj trnoviti put koristeći Adventure Game Studio, opensource frejmvork za kreiranje point n click avantura.

A ti pričaš o legendarnom Ronu Gilbertu, tvorcu Monkey Island serijala i Thimbleweed Parka. Naravno da znam da ništa ne može biti u rangu njegovih izradaka, pošto je lik vrh vrhova, ultimativni sensei za kompjuterske avanture!!

To su dva potpuno različita Gilberta. Možda sam te zbunio ne specificirajući na kog od dvojice mislim, nadajući da je jasno iz konteksta posta, Old Skies je njegov nadolazeći projekat za ovu godinu. Očigledno nije bilo.

[Meho Krljic]

A, sorry, svakako nesporazum, OČIGLEDNO. Jebiga ja uvek kad čujem Gilbert pomislim na Rona, a pošto je on zaista uradio neke indie igre onda eto tako.... Naravno da bi naspavanija i pribranija osoba od mene shvatila iz konteksta da je Dave Gilbert u pitanju ali ja nisam ta osoba.

[Onaj stari Sendmen]

Što je najgore, mislim da nam se ovo događa VEĆ DRUGI PUT!!

Ništa. Ostaje onda jedino ja da izbrišem sećanje na Dejva Gilberta i da, kad Old Skies izađe, obojica u tandemu pozdravimo igru kao da je delo njukamera, a ne veterana!! 

[Meho Krljic]

Izašao je još u Aprilu. Ja ga imam al treba da dođe na red od Donkey Konga....

[Tex Murphy]

Naravno da bi naspavanija i pribranija osoba od mene shvatila iz konteksta da je Dave Gilbert

Нарочито пошто је у контексту експлицитно наведено и Дејвово име 

[Meho Krljic]

Da da, naveden je a i ja ga pominjem u samom prikazu pošto je on, kao i u Kathy Rain, radio sa glasovnim glumcima. Ali jebiga, kad mi neko napiše "u rangu Gilbertovih indie izradaka" ja pomislim "Thimbleweed Park" a ne "Dave Gilbert" pošto Dave Gilbert nikada i nije radio ništa drugo sem indie igre, a Ron Gilbert jeste i onda je to meni bila logičnija asocijacija.

[Onaj stari Sendmen]

Mehmete, grešan si! Pravdanje ne pomaže!

Pošto se u ovom slučaju radi o PONOVLJENOM prekršaju, Sagita te kažnjava da odeš na Advanture Game Studio sajt i odigraš SVE igre iz Reality-on-the-Norm freeware serije na kojima je radio Dejv Gilbert!!

[Meho Krljic]

Skoro nemoguće da će se desiti!!!!!!

Ali sad shvatam da si mislio na te igre a ne na normalni autput Wadjet Eyeja.

[Onaj stari Sendmen]

Skoro nemoguće da će se desiti!!!!!!

Verovatno će Harvi taj poduhvat preduzeti pre nego li ti!!

Ali, mislim da su te igre važne i za tebe, jer ćeš ukapirati koliko je Dejv zapravo jači lik od Rona, jer je sebe sam stvorio ni iz čega, jer Reality-on-the-Norm je upravo to, ozbiljan projekat stvoren od štapa i kanapa i zatim samo sopstvenim snagama stigao do Wadjet Eye perioda koji ti opisuješ, i rada sa voice actorima, dok je Ron proizvod srećnih okolnosti i bivstvovanja na pravom mestu u pravo vreme. Dejv se ostvario bez toga, on i dalje nema svoj mejn brend, niti je ikad imao, više su to bila rotacija njegovih najnovijih projekata.

[Meho Krljic]

Ma verujem ja sve al da li imam vremena za sve to? Možda kad se penzionišem.

[Truman]

Kakvo je mišljenje o Forge of Empires? Krenuo sam juče jer se jednostavno igra preko browsera i gradi se civilizacija što me je oduvek privlačilo kao motiv. Neki ljudi Forge igraju po 10 godina. Mada čitam rivjuove i često su loši.

[mac]

Ja sam tako 10 godina igrao Settlers Online. Kad pogledam unazad ne vidim neku korist od toliko utrošenog vremena na tu igru. Verujem da bih se isto osećao i posle 10 godina igranja Forge of Empires. Takav tip igara je osmišljen za ljude koji žele da se navuku na nešto, ali ne odgovara im koncept droge. Ali samo zato što si navučen na nešto ne mora da znači da postoji payoff.

[Meho Krljic]

Mac prožima!!!!!!!

No, mislim, ako Trumanu ovo prija kao nekakva Ok razbibriga par minuta u toku dana, nothing's wrong with that. Naravno, dok ne troši mnogo para na nju.

[Tex Murphy]

Skoro nemoguće da će se desiti!!!!!!

Verovatno će Harvi taj poduhvat preduzeti pre nego li ti!!

Ali, mislim da su te igre važne i za tebe, jer ćeš ukapirati koliko je Dejv zapravo jači lik od Rona, jer je sebe sam stvorio ni iz čega, jer Reality-on-the-Norm je upravo to, ozbiljan projekat stvoren od štapa i kanapa i zatim samo sopstvenim snagama stigao do Wadjet Eye perioda koji ti opisuješ, i rada sa voice actorima, dok je Ron proizvod srećnih okolnosti i bivstvovanja na pravom mestu u pravo vreme. Dejv se ostvario bez toga, on i dalje nema svoj mejn brend, niti je ikad imao, više su to bila rotacija njegovih najnovijih projekata.

Играо сам ја Дејвове РОН игре, чак сам био и бета тестер на једној од њих. Видјело се већ тад да је у питању озбиљан аутор са веома великим потенцијалом. У АГС заједници је била солидна количина сјајних девелопера, од којих су нажалост само неки (као Дејв или Грундислав) успјели да се прославе до те мјере да им се игре описују у Свету компјутера.

[Truman]

mac, verujem da si u pravu.

Meho, tačno, ovo mi je razbibriga od 10-20min dnevno. I naravno da mi ne pada na pamet da im plaćam "dijamante".

[Petronije]

Problem sa tim igrama je što posle nekog vremena čovek dobije osećaj da je nešto stvorio, i onda mu je žao da prekine jer kao eto igrao godinama, stvarao neko "carstvo" i sad treba to za par sekundi sve da nestane. A u stvari nikad nije ni postojalo.

[Truman]

Problem sa tim igrama je što posle nekog vremena čovek dobije osećaj da je nešto stvorio, i onda mu je žao da prekine jer kao eto igrao godinama, stvarao neko "carstvo" i sad treba to za par sekundi sve da nestane. A u stvari nikad nije ni postojalo.

Dobro, to je problem sa većinom strategija nevezano da li su jeftine browser igrice ili nešto ozbiljnije. Isto važi i za Fifa manager. 

[Tex Murphy]

Одиграо сам ДООФУС, једну прастару (1994) платформу за ДОС (и, како сам управо открио, прије тога за Амигу). Планирао сам да прво пређем сваки ниво појединачно да бих добио шифре за све нивое, да их онда лијепо извјежбам, па да на крају пробам да пређем цијелу игру од почетка без изгубљеног живота и то поставим на ЈуТјуб, али онда сам се наравно изнервирао и ствар је бачена у канту. Наиме, нисам успио самостално да пређем посљедњи ниво јер нисам могао да дођем до неког кључа, не зато што је био сакривен иза не знам како компликоване серије изазова, већ једноставно нисам имао појма гдје се проклетиња налази. Кад сам прешао цијели ниво уздуж и попријеко и одлучио да је даља работа потпуно узалудна, бацио сам поглед на некакав гејмплеј на ЈуТјубу и, суре еноугх, до дотичног кључа се долази тако што треба да станете на неке цигле у неком ходнику и оне ће да пропадну и то ће вас одвести у други ходник у коме се налази кључ. Дивно, једини проблем с тим је што се пропадајуће цигле ниједном прије тога у игри нису појављивале у том контексту, тј. биле су само унутар лебдећих платформи, никад унутар ходника, поред тога изгледају потпуно исто као и све друге цигле унутар сваког другог ходника и нема апсолутно никакве назнаке да би баш ту требало да буде тајни пролаз и, коначно, ниједном у претходних 11 нивоа игра није правила проблем око проналажења правог пута, сви проблеми су били искључиво савладавање разноразних препрека. Одлучивши да је увођење нове механике у игру пред сам крај посљедњег нивоа крајње непристојно и непрофесионално, само сам механички одиграо посљедњи ниво до краја да бих игру скинуо с листе и одустао од свог мегапројекта да је пређем од почетка без изгубљеног живота (за шта би ми, имајући у виду моју "спретност", вјероватно требало неких 600 сати).

Занемарујући, међутим, ову будалаштину на посљедњем нивоу, мени је ово била прилично симпатична и фина игра, упркос ужасним критикама које је побрала (бар кад је у питању верзија за Амигу - кажу да се верзија за ДОС доста разликује и она је добила одличну оцјену у Свету компјутера из септембра 1994., који је, иначе, био други СК који сам купио у животу). За случај да раније није наглашено, ја сам играо ДОС верзију. Е сад, о чему се овде ради? Налазите се у улози дјечака Тима који треба да се пробије до краја 12 нивоа заједно са својом титуларном џукелом. Џукела вам апсолутно ништа не помаже ни у ком контексту, ни за борбу против непријатеља ни за теренске проблеме, ту је једино зато да га бејбиситујете и чувате му дупе. Живот губите без обзира да ли загинете ви или кер. Ово звучи као рецепт за катастрофу, међутим заправо није, пошто је након почетног уходавања доста лако одредити шта смијете а шта не смијете да радите. Пас ће пратити ваше кретање, са неколико корака закашњења (или више, ако баш пожурите), и упркос свом имену, није потпун идиот. Неће сам од себе гинути на глупим мјестима, прескакаће скоро све препреке које и ви прескочите и сл. Моменти када џукац може да рикне су када се нпр. налазите на једном мјесту и касно примијетите наилазећег непријатеља и одскочите нагло. У том случају, кер ће се због свог лага у односу на вас наћи тачно на мјесту гдје скаче непријатељ и загинуће. Али, као што рекох, ова и неколико других потенцијално по кера погибељних ситуација након неког времена тренирања лако се препознају и (углавном) рјешавају без већих проблема. Може да се деси, ако баш пожурите, да џукела остане заглављена у некаквом ходнику, што је заправо врло повољно за вас, јер онда до краја нивоа не морате да бринете о њему, а ако пређете ниво без њега, од сљедећег нивоа кренућете поново заједно. Ово нисам користио, јер сам био скоро сигуран да је у питању непланиран феатуре.

Непријатељи су практично на нивоу теренских загонетки, крећу се увијек идентичном путањом, не нападају вас, не посједују апсолутно никакву интелигенцију и све можете да их елиминишете једним пуцњем или скоком на њихову главу. Метака имате неограничено, али они кад их испалите не иду равно него по параболи, што је прави кошмар кад хоћете да погодите неког ко вам се налази пред носом. Скок на главу постоји у платформским играма бар од Супер Марија, а можда и од раније, али овде је другачији (гаднији), јер приликом доскока морате да притиснете стрелицу према доле, у супротном гинете.

Терен је на првих неколико нивоа релативно једноставан, али касније постаје респектабилно изазован. Као помоћ у борби против непријатеља и терена имате пет специјалки које можете да покупите на самим нивоима, али и да их купите у продавници која се налази на крају сваког нивоа за паре које остају иза савладаних непријатеља. Ту је бомба, која елиминише све непријатеље на екрану, привремена невидљивост за кера, привремени штит који убија непријатеље који кидишу на вас и сл. Најкориснији је балон (од сапунице?) који вам омогућава да летите и тако заобићете многе компликоване препреке.

Игра се дешава у некаквом фантазијском свијету и графика је фина и симпатична, музика није лоша, све је некако шарено, тако да ово није лоша игра ни за млађе узрасте, мада мислим да би им вјероватно била претешка. За нас маторце прелазак ниво по ниво, тј. стартовање нивоа уз помоћ шифара, доводи релативно брзо до успјешног краја (узимајући, наравно, у обзир напомену за посљедњи ниво с почетка текста), али прећи игру од почетка до краја би, сигуран сам, био приличан изазов. Стартујете са три живота, али додатни животи налазе се на скоро сваком нивоу (али не могу да се купе у продавници). На сваком нивоу налазе се заставице које представљају неку врсту чекпоинта, али њих не морате да активирате ако нећете. Пошто ћете често више пута пролазити истим путем, онда можете нпр. да одгодите подизање заставице док не обавите што треба и не вратите се опет до ње. Ово је ризично, јер, наравно, у међувремену можете да умрете, али ако то обавите живи, онда сте у бољој позицији након неке евентуалне касније погибије.

[Meho Krljic]

Moram da pitam da li ti to igraš na DOSboxu ili imaš kompjuter na kome je instaliran DOS? 

[Tex Murphy]

Moram da pitam da li ti to igraš na DOSboxu ili imaš kompjuter na kome je instaliran DOS? 

Ово прво  Али уопште се не бих гадио неке ретро конфигурације са ДОС-ом и нпр. Виндоузом 3.11.

[Meho Krljic]

Da, ja bih isto voleo da imam uslova da držim u kući nekoliko računara sa vintage hardverom i OS verzijama...

[Onaj stari Sendmen]

Skoro nemoguće da će se desiti!!!!!!

Verovatno će Harvi taj poduhvat preduzeti pre nego li ti!!

Ali, mislim da su te igre važne i za tebe, jer ćeš ukapirati koliko je Dejv zapravo jači lik od Rona, jer je sebe sam stvorio ni iz čega, jer Reality-on-the-Norm je upravo to, ozbiljan projekat stvoren od štapa i kanapa i zatim samo sopstvenim snagama stigao do Wadjet Eye perioda koji ti opisuješ, i rada sa voice actorima, dok je Ron proizvod srećnih okolnosti i bivstvovanja na pravom mestu u pravo vreme. Dejv se ostvario bez toga, on i dalje nema svoj mejn brend, niti je ikad imao, više su to bila rotacija njegovih najnovijih projekata.

Играо сам ја Дејвове РОН игре, чак сам био и бета тестер на једној од њих. Видјело се већ тад да је у питању озбиљан аутор са веома великим потенцијалом. У АГС заједници је била солидна количина сјајних девелопера, од којих су нажалост само неки (као Дејв или Грундислав) успјели да се прославе до те мјере да им се игре описују у Свету компјутера.

Harvi, duboki naklon!!