Karte za napuštanje leda

[ivica]

Pa, evo da podelim još jednu prilično svežu priču sa vama. Osnovna ideja mi se formirala u snu, ali nije baš imala veze sa krajnjim rezultatom. Solidno je dugačka, tačnije, 16 738 karaktera, ali to je sa razmacima kojih ima neopisivo puno, pa onda realno i nije tako strašno. Takođe, verovatno ima grešaka u kucanju, a gramatičkih ima sigurno.
Avaj.
Priča se zove:

Karte za napuštanje leda

Pad švedske vlade prouzrokovao je potpuni haos na Umei. Zvezdana luka bila je krcata očajnicima svake vrste: od onih koji su mesecima ranije kupili kartu, ali nisu imali dovoljno sreće da dobiju neki raniji datum, do onih koji nisu imali ni kartu ni ispravne dokumente – između njih su se nalazili svi ostali. Tehnički, brodovi su nastavili da poleću po predviđenom planu, pretvarajući se u zapaljene tačkice na sivom nebu dok su ispod hiljade parova očiju čežnjivo gledale kroz zastakljene kupole luke. Međutim, ljudi su instinktivno ostetili da je priča pred svojim logičnim krajem; Švedska, sa svojim polu-milenijumskim građanskim društvo, velikim rezervama i odlučnosti pred nevoljama koja je vukla korene iz dana vikinga ipak je imala svoju tačku pucanja.
Kao otrovni jezik, hladnoća i led lomili su sve ljudsko čak i u najboljem što je čovečanstvo stiglo da ponudi.
Mari i Karl su stajali ugljavljeni u grupi od nekoliko stotina ljudi. Nalazili su se u holu ulaza ''Sever'', a vojni kordon na barikadi bio je udaljen svega nekoliko metara. Za mladi bračni par, mogao je da bude i na drugom kraju planete. Oko njih, svi su se gurali i dozivali vojnike u svojim crnim oklopima, ali niko nije davao znake života. Stajali su na svojim mestima i mirno gledali to uzavrelo jezero ljudi.
-   Hej, skotovi! – proderao se neočekivano glasno mladić iza Karlovog ramena – Pogledajte nas, pogledajte dobro! Koga čuvate?! Nema više vaše komande, svi vaši generali i admirali su već u orbiti!
Karl se okrenuo da bolje osmotri osobu, kada je video ono što nije želeo da vidi. Amblem potpuno snežno bele kugle sa natpisom ''Umiruća Planeta'' koji mu je bio trapavo prišiven na rame jednog od nekoliko termo-kaputa koje je nosio.
-   Nemoj raditi ništa glupavo mali! – zarežao je Karl na njegovo uvo – Znaš da mogu da nas sve pobiju ako se nešto desi.
Mladić, ne stariji od 18 godina pogledao je Karla. Njegove oči su bile besne, ali više od toga, bile su očajne. Karl se zapitao zašto mu je rekao ''mali'', budući da je njemu bilo svega 26.
-   Ništa neću uraditi, baš kao i ti; leći ću i umreti od hladnoće. – naglo, očaj je nestao iz mladih očiju, a bes buknuo punom snagom – Želim samo da bacim ovu granatu i to je to. – rekao je i izdigao se preko drugih ljudi oko sebe, okrenut ka barikadi.
Karl se okrenuo ka Mari koja je ćaskala sa starijom ženom pored sebe i pokušao da je prekrije telo, onoliko koliko je to bilo moguće.
U daljini, prigušeno zvukom panike i vike, čula se potmula eksplozija, za kojom je sledio jedan hitac. Oko Mari i Karla, ljudi su se kretali tamo-vamo, kao zarobljeni u živom pesku.
- Ostanimo zajedno, moramo ostati zajedno – proderala se Mari u Karlovo uho.
''Ubiće nas sve'', ''Bežite'' i gomila sličnih vriskova prekrila je hol, a gužva pred barikadama odmah nestala. Mari i Karl su se čvrsto držali za druge ljudi, svesni da pad u ovakvim okolnostima znači sigurnu smrt pod stopalima stranaca.
Karl se trčeći osvrnuo ka barikadi, ali teški mitraljezi vojske nisu otvorili vatru. Jedno jedino telo ležalo je nepomično na betonu, šireći krvavu fleku oko sebe. Na barikadama, siluete vojnika nisu se pomerile ni za metar, naizgled jednako nezainteresovane za svoje živote, kao i za onaj koji je mladi eko-militant nekoliko sekundi ranije bacio zajedno sa ručnom granatom.  
-   Šta se to desilo!? – šapnula mu je Mari kada su se zaustavili iza jednog masivnog stuba.
-   Tip iz ''Umiruće Planete'' pored mene bacio je bombu preko ograde. Strelci su ga verovatno ubili kada se izdigao; sreća da je uspeo, inače bi detonirala među nama.
Mari je disala plitko i odsečno, piljeći u njega raširenim zenicama.
-   Dobro je, sve je dobro prošlo. Živi smo. – rekla je odsečno.
-   Sačekajmo da se ljudi raziđu. – oko njih, dugačak hol su obasjavali samo šetajući vojni reflektori - Gde ćemo dalje?
-   Ne znam, pusti me da razmislim! – proderala se Mari i grčevito rasklopila malo parče papira koje su joj roditelji dali pre nego što su im rekli da odlaze na vikendicu.
Bez previše pompe i patetike objasnili su im da tamo žele da umru. Kao poklon za rastanak poklonili su Mari sve narkotike koje su uspeli da kupe pre propadanja krune, kao i naškrabana uputstva o nejasnoj vezi koju su imali u birou za Emigraciju i evakuaciju. Mari nije plakala kada su utovarili sve preostale zalihe hrane u motosanke i nestali među stablima na obodu grada.
-   Pasoši su kod tebe? – upitala je Mari nervozno.
Karl je samo klimuo glavom, opipavajući unutrašnji džep u potrazi za obrisom lanimiranih kartica.
-   U redu je, sve je u redu... samo treba da uđemo na glavni terminal.  Mora da se negde nalazi neki ulaz koji nije opterećen.
-   Hajde da ga nađemo onda. – rekao je Karl dok je pod podrhtavao od novog lansiranja.
Ruku pod ruku, par je počeo da obilazi spoljne zidove. Napolju je bilo preko minus četrdeset, bez obzira što je bilo tek oko četiri popodne. Sa vremena na vreme bi sreli neku drugu osobu ili porodicu kako besciljno tumara. Svi su gledali gore, prema vrhu deset metara visokog zida, kao da je postojao neki način da se ta teflonska površina preskoči ili na drugi način magično pređe.
U glavama očajnika, samo prvi korak je bio nemoguć – svi ostali, čak i oni koji su bili milione kilometara dugački, lako bi se savladali, samo da se pređe taj prvi.
Isto se motalo u glavama mladog bračnog para; unutar Zvezdane luke će sve biti u redu, trebalo se samo naći sa druge strane crnog zida.
-   Jebeni vetar. – zarežao je Karl – Jebeni...
-   Ćuti. – odgovorila je Mari kroz zujanje vetrova koji su se obrtali oko pustih zidova i napuštenih vozila.  
Dva sata kasnije, nisu bili ništa bliže svom cilju, ali je krv u njihovim venama napustila poželjnih 37 stepeni. Uvukli su se u mali servisni ulaz da provere stanje baterija koje su napajale toplotnu mrežu u njihovoj odeći.
-   Imam manje od 20 minuta. – rekla je Mari preko visokog okovratnika iza kog su joj se caklele isključivo oči.
-   I ja. Ne znam kako da...
Mari ga je zagrlila tako da se njegov jecaj izgubio u slojevima jakni.
-   HEJ! Hej VI TAMO! – čuli su glas iz dubine i odmah se okrenuli ka njemu.
U mraku do malopre pustog ulaza tačka svetla je skakutal levo desno. Kada su bolje pogledali, videli su ljudsku figuru sa baterijskom lampom i odmah potrčali ka njoj.
Zdepasti čovečuljak u uniformi policajca smešio se kao najsrećniji čovek na svetu.
-   Sestro! Brate! Želite da uđete na ovo mesto?! – proderao se ka njima iako su stali svega nekoliko koraka dalje – Uđite! Uđite! Sve je otvoreno danas, jer je kraj blizu. Led će nas proždrati uskoro, ništa više nije bitno. Više neću zaštititi ni jednu bogatu guzicu, ni jednu budalu sa VIP državnom kartom. Ulazite, uđite slobodno.
-   Šta se desilo, da li je kosmodrom pao? – upitala je zbunjeno Mari.
-   Ne, ne, unutra kopilad još drlja kao da je sve u redu. Kao da su slepi za planetarni glečer koji će nas sve porgutati. Ali ja neću biti dobar vojnik do kraja, NE! Ukrao sam ključeve, otrovao sam jedinicu koja je čuvala ovaj ulaz; uđite... neka njihovi prljavi brodovi gore od hladnoće zajedno sa svima nama. – rekao je pomahnitali policajac, a zatim pošao prema spoljašnjosti, vičući ka usamljenim prolaznicima.
Na ulazu u tunel se skupilo već nekoliko ljudi, privučeni povicima kao i toplim, mamećim svetlom koje je isijavalo kroz otovrena vrata.
-   Hajdemo, hajdemo Mari – povukao je Karl rukav svoje supruge, ali je Mari i daje gledala ka policajcu.
-   Ne, ne... neće uspeti ovako. – rekla je i potrčala od njega.
U prvih nekoliko koraka je izvukla kratko sečivo iz spoljneg džepa. Policajac joj je bio okrenut leđima; zaustavio se usred rečenice kada mu je zabila oštricu u desno uvo. Desetak metara dalje, grupa okupljenih ljudi je ustuknula, a Karl u neverici posmatrao prizor.
Sa i dalje krvavom oštricom, Mari je presekla remen policajčeve puške i podigla je u ruke.
-   Ni jebeni korak dalje! – rekla je polukrugu ljudi koji je stajao oko nje.
-   Šta to radite?! – neko je pitao – Nema uniformu – dobacio je neko malo bliži – Ubila je čoveka. – nastavila je masa da mrmlja.
-   Nastavite dalje. Ovde nema ničega za vas. Karl, dođi ovamo. – glasnije je rekla, ali nije spuštala pušku sa ramena.
-   Policajac je rekao da možemo da uđemo. Vrata su otvorena, eno tamo, vidim ih! – rekao je veliki bradonja i zakoračio prema njoj, ali stao kada se cev okrenula ka njemu.
-   Ne. Nema ulaza. – odgovorila je Mari, pored koje je stao zbunjeno Karl. – Dragi, pokupi kartice sa leša.
-   Kučko! – čulo se iz pozadine – Ne možete ovo da uradite gospođice – dobacio je neko kulturnije, ali se ljudi ipak nisu pomerali.
-   Jesi ih pokupio? – upitala je Karla koji je smotano preturao po džepovima leša.
Iz grupe je istupila mlada i očigledno trudna devojka.
-   Molim te. Imam bebu. Pusti nas da uđemo. Ne želim brod, samo želim malo toplote; baterija mi je prazna već neko vreme.
-   Žao mi je, ne mogu to da učinim.
Gotovo neprimetno, ljudi su se približavali centru ljudskog polukruga u kom se nalazila Mari, Karl i opruženo telo. Veliki bradonja je složio ozbiljnu facu, izvadio šake iz džepova i zakoračio ka njoj raširenih ruku.
-   Vidite, mlada damo, mi samo želimo...
Pucanj je zazvonio, a bradonjine šake se sklopile ispred tačke na vratu gde je krv liptila. Sledeći hitac mu je razneo levu jagodičnu kost i nestao negde u lobanji.
-   TATA! – zavrištalo je malo dete.
Ostatak grupe je već napravio distancu između sebe i zadimljene cevi, nestajući u snežnom vihoru.
-   Bože... bože... – ponavljao je Karl, zagleda u dečaka koji je trzavo vukao ruku svog mrtvog oca. Mari je okrenula pušku ka detetu.
-   Imaš li jebene kartice? – pitala ga je – Probudi se i nađi kartice. Moraju biti u jednom od džepova na pojasu.
Karlovi promrzli prsti su napipali plastične pravougaonike i izvukli ih na hladnoću.
-   Idemo. – rekla je Mari, ne skidajući nišan sa sada već katatoničnog dečaka.
Zajedno, zakoračili su u mali svetli ulazi i zatvorili vrata za sobom. Napolju, dete je ležalo tik pored tela dva odrasla čoveka, dopuštajući da hladni beton polako izvuče svu toplotu i pusti u njega umirujući san.

Na kraju lavirnita servisnih tunela, unutrašnjost svemirske luke napokon se otvorila pred supružnicima. Usput su sretali užurbane tehničare, policajce i vojnike – niko nije bacio dva  pogleda ka njima. Ipak, tenzija ih nije napuštala; Mari je imala tvrdi izraz lica, a Karl nije odvajao pogled od poda.
-   Šta sada? – budalasto je upitao Karl kada su kročili među druge putnike.
-   Sada tražimo ovo mesto. – pokazala je Mari parče papira koje je dobila od roditelja.
Luka je bila preplavljena ljudima, a smrdela je na život koji očajnički traži prolaz, mesto na kom može da se diše.
Gjord Tegner, administrativni konzul bloka C, stajalo je ispisano lepi rukopisom njene, sada već sigurno pokojne majke.
Isto je pisalo na hromiranim vratima koja su lako pronašli.
Ispred nije bilo žive duše, ni putnika, ni radnika, ni obezbeđenja. Samo su pokucali i ušli.
Gjord je sedeo iza neuglednog kancelarijskog stola, zagledan u panoramski prozor u čijem staklu su se presijavale reketne, vatrene niti.
-   Dobar dan. – izgovorio je, zagledan u prizor evakuacije ostatak čovečanstva sa izgubljenog sveta.
-   Gospodine Tegner, moja majka mi je naložila da vas potražim za pomoć. Moj muž i ja... vidite, želeli bismo da pokušamo da dobijemo izlazne vize i... pa nadali smo se da bi vi...
-   Ne znam zašto su svi drobili poslednjih godina o ''preživaljavanju vrste''? Stvarno, nemam pojma. Kao, led će nas zbrisati sa mape života; da li će čovečanstvo ugledate sledeći vek... Kakve gluposti. Neuništivi smo. Jebeno savršena samoreprodukujuća buđ koja će verovatno nadživeti ne samo poslednju zvezdu, nego i crne rupe koje nakon njih ostanu. Uzmite recimo vas dvoje. Ti si Mari, zar ne? Znao sam tvoju porodicu, pa na kraju, znam i vas, indirektno. Oboje ste mladi, ali veoma dobro znate šta vas čeka ako uspete da napustite led. I pored sve medijske blokade, svi znamo kako izgleda život na Marsu. Kakve su kolonije, kakvi su uslovi... Nema slobode, nema privatnosti, nema izbora. Svaka izbeglica prepisuje svoj život novoj državi koja raste na toj crvenoj steni. Ugovor koji garantuje patnju, a to se neće promeniti. Samo će postati gore. Ali, vi i dalje želite da idete, jesam li u pravu?
-   Slušajte, vi nas ne poznajete. Nemojte ovo trivijalizovati... – usprotivio se Karl, naglo probuđen iz stupora u koji je zapao nakon pokolja pred ulazom – Nismo budale, znamo šta nas čeka, ali sve je bolje nego...
-   Nego šta? Smrt? To si želeo da kažeš? – presekao ga je Gjord.
-   Ne... pa, u stvari da. Naravno da ne želimo da umremo. Zaboga, moja supruga nosi naše nerođeno dete!
Na tu reč, Gjord se okrenuo u stolici i pogledao par po prvi put. Njegove oči su bile crni bunari krvavih rubova, ali su bore oko njih počele da igraju sa prvim zvucima smeha. Starac je ustao i počeo da se smeje kao školarac.
-   BOŽE! Kakva komedija, kakva božanstvena komedija! - proderao se – Ako si zaista tamo negde gore, ti, to, šta god već da jesi, nadam se da si uplašen, pošto ćemo pre ili kasnije proždrati i tebe. Vidite, deco moja, budale misle da je ovo povratni udarac majke prirode. Šamar preko golih, smrznutih genitalija čovečanstva za svo zagađenje, gramzivost i glupost koji su decenijama vredno stvarali ovu kataklizmu. Mučenici ''Umiruće planete'' veselo vrište da se Zemlja bori protiv svoje posrnule, poludele dece. Ali nemaju pojma. Ovo zahlađenje, glečer, to je samo poslednji trzaj te majke prirode, poslednji simbolični otpor žrtve koja već leži na stomaku, izbačenog dupeta. Mi, silovatelji, nećemo dopustiti da nas bilo šta osujeti pri sledećem pokušaju penetracije. Sledeći put, za 100, 200 ili ko zna koliko godina od danas, zarićemo se odmah punom snagom. Dokle god možemo da idemo, a zatim i dublje. Ove flote koje poleću sada, vratiće se sa našim potomcima i napraviti od svega fabriku. Jebaćemo mi već majku prirodu, tvrdo i dugo, a onda joj razbiti glavu o sveže izliveni, brzo sušeći beton.
Mari i Karl su zbunjeno gledali starca koji je penio u svom ludačkom govoru.
-   A sada ću vam reći i zašto. U stvari, sada ćete mi vi to pokazati. – osmeh Gjorda je dobio mnogo tužniju notu.
-   Molim?
-   Želite da dobijete vize? Pa, mogu vam ih dodeliti. Sve što je potrebno jeste da ostavite plod vaših tela državi.
Bračni par je nema gledao.
-   Zato te je majka poslala ovamo. Trudna si, državi trebaju fetusi. Bio-generatiori na Marsu ne mogu da proizvedu dovoljno matričnog tkiva da bi pokrili potražnju. Kompletan novi državni vrh je u istom stanju kao i ostatak kolonista i izbeglica – većina je teško bolesna od puta i svih peripetija. Samo što oni ne mogu da umru; odbijaju da umru. Ko će inače voditi pleme u ovim teškim danima? Zato su modifikovali generatore da koriste stvarne fetuse i povećali su proizvodnju za gotovo 50 procenata. To je mnogo procenata, naravno. Samo im je potrebno to gorivo.
-   Da li ste vi ludi? – pitao je Karl – Jel ovo neka perverzna šala?
-   Ne, ni najmanje. Niko vam ne može isčupati dete iz materice, ovo je i dalje slobodno društvo. Ali vi možete da ga donirate, i tako postanete zaslužni građani. Ona ili on će biti hirurški izvađeni i stavljeni u in-vitro tank, a zatim prosleđeni za Mars, možda čak i na istom brodu kao i vi.
-   Dragi bože... bože... moramo da ubijemo našu bebu kako bi dobili karte? – drhtavim glasom je upitala Mari.
-   Ne, vidite, u tome je jeziva lepota. Beba neće umreti, verovatno još mnogo godina. Samo će biti razložena u generatoru na svoje organske sisteme i ko zna šta, koji će ostati živi i zdravi. Uz pomoć tehnologije, oni će nastaviti da rastu ćelije, koje će se potom razviti u nove jetre, bubrege i srca za starce i starice nove administracije.
Naglo i bez upozorenja, Karl je povratio po lepom tepihu, a Mari se složila u obližnu kožnu fotelju.
-   Jasno, vi birate kako ćete postupiti. Ja sam ovde samo da vas uputim na zakazivanje hiruškog postupka, ili da vam poželim sreću u mećavi. – rekao je Gjord i vratio se prozoru
U pomračini i teškoj vejavici, veličanstveni prizor egzodusa lagano se odvijao iza teškog stakla.

Mnogo časova kasnije, bračni par je takođe posmatrao isti prizor, ali iz drastično drugačije perspektive.
Dok su se grlili, gledajući kako njihov bivši dom nestaje u daljini, a bela boja planetarnog glečera prelazi u plavičastu, Mari i Karl su se ljubili – strasno, vlažno i bez ustezanja.
U njima je rasla neporeciva želja; želja da se spoje, vode ljubav, kresnu, pojebu, tu i u tom momentu, okruženi drugim izbeglicama u svoji standardizovanim svemirskim odelima.
Mari je zaboravila na bol svežeg ožiljka na njenom stomaku, Karl na sve ono što se desilo u mračnom servisnom tunelu.
Samo je želja pulsirala u njima, gluva, nema i retardirano fokusirana. Nije imala prošlost, bolelo ju je dupe za budućnost. Želela je samo jedno, reflektujući tako u neku ruku u svest ostatka čovečanstva koji je bežao iz svoje ledene kolevke.
Množi se.
Živi uprkost svemu. Živi.

[Perin]

Meni se ova prica mnogo svidja. Nisam nasao nekih zamerki, recenice idu fino, glatke su, prica je dosta citljiva a ideja je puno dobra. Svaka cast. (mada moje misljenje i nema neku vrednost, ako cemo iskreno).  

[scallop]

Našao preko 10 grešaka u tekstu.

Kad želiš da postuješ kratku priču, pripremi je posebno, ispravi sve greške i ne izvinjavaj se.

Ovde ću pomenuti dve: na tvoju žalost bio sam u gradu koji se zove Imeo (piše se drugačije), u Švedskoj, na polarnom krugu. I, ti si jedini koji je napisao u svojim, tamo gde je trebalo da stoji - u njihovim!

Posle čitanja imam utisak da do samog kraja nisi znao šta će Mari i Karl uraditi. Hajde, objasni nam, zašto su pristali? Možda je sve ostalo trebalo dati ukratko, a posvetiti se samo toj dilemi. Ovako, imaš predug uvod za kratak događaj.

[Eriops]

Po mom skromnom misljenju, prica je odlicna.
Sjajna ideja, prica dobro tece, s jedne strane imamo destruktivnu buducnost i unistavanje prirode, s druge strane zelja za zivotom po svaku cenu.. ono s bebom, odlicna zamisao.
Mozda je jedino kraj mogao biti nekako impresivniji, drugaciji, ne znam.
No sve u svemu, odlicno   .

[ivica]

E, hvala što ste pročitali. Još jednom, žao mi je zbog grešaka koje, ne sumnjam, bodu oči, ali za mene su jednostavno nevidljive. Kuga na moju kuću.

[Eriops]

Ivice nemoj biti tako skroman.
Prica je zaista dobra, meni bolja i od nekih koje su i objavljene, i ugledalo svetlo dana u knjizi ili casopisu.
Samo napred!

[Cornelius]

Na samom pocetku, u poruci autora, procitao sam da prica ima "16 738 karaktera", pa sam se uplasio. Kako smestiti toliko karaktera u tako kratku pricu. Potom sam shvatio da su u pitanju slovna mesta, a da je termin samo los prevod sa nekog stranog jezika. Kasnije, citajuci pricu, zbog odredjenog broja resenja svojstvenih americkom filmu, stripu i prozi, povremeno sam imao utisak kao da je prica prevedena.

Scallop je dobro iskazao najveci nedostatak price - koji je bio cilj, koja je motivacija mladog bracnog para. Na stranu - ocemo da prezivimo. Svi oce da prezive. I spermatozoidi. To je nedovoljno za prozu. Valjalo je naci neki psiholoski, emotivni, moralni, verski, ideoloski ili drugi element koji bi ukazao na znacaj i dramatiku njihove odluke. Objasnjavanje situacije bi trebalo da bude funkcionalnije, a ne da protagonisti kazu - da rezimiramo, vi hocete na Mars, a znate da... Ili, poludeli policajac koji objasnjava deo nacionalne price. Struktura kratke price mora da ostane jednostavna i umesto evokacija ili analize svetske krize (to je za duge pripovetke i romane), bolje je misliti o jednoj ili o dve osobe koje sacinjavaju okosnicu price.

Karakterizacija likova je neubedljiva. Mari, odjednom, samo onako, postaje savrseni hladnokrvni ubica. Cak ne ubica u afektu, nego profesionalac. To je vec vidjeno u americkim filmovima i cilj takvog preobrazaja je zabavljanje publike. Medjutim, vizuelna strana filma kod potrosaca se zadovoljava pasivnoscu, ali u prozi je neophodan aktivan citalac koji radi svoj deo posla. Zato se recepture americkog akcionog filma ne mogu uvek uspesno da primene na prozno stvaralastvo.

[scallop]

Karakterizacija likova je neubedljiva. Mari, odjednom, samo onako, postaje savrseni hladnokrvni ubica.

Karakterizacija bi bila OK, jer majke mogu tako da reaguju, da nisi potrošio prostor na uvodni deo. (Kornelijus nema pojma kako je biti majka! ) Objašnjavao si stvari koje kasnije ne funkcionišu, a izostavio ono bitnije.

S druge strane, skoro smo čitali priču sa Darka Tuševljakovića "Nema molitve za umiruće" sa istim motivom (zbirka "Ugriz strasti"). I kod njega imaš sličan kraj, pa bi možda bilo zgodno da na tom primeru vidiš gde su problemi u tvojoj priči.

[Eriops]

Corneliuse, uz duzno postovanje tvog knjizevnog znanja, nisam siguran da PROSECAN citaoc, kome svako delo na kraju krajeva i jeste namenjeno, rezonuje i na priblizno slican nacin tvom. NJega mnogo ne zanimaju knjizevna teorija, i da proza mora biti pod konac i po pravilima. NJega zanima da delo bude zanimljivo, citko, da se moze uziviti u tu pricu, situaciju.. a ova prica to ima. Nesto sto je tebi bezveze, mnogim drugim citaocima moze biti odlicno. Jer ne traze u prici ono sto ti trazis.

Prica ima mana, ali meni se zaista dopala ? I mogu li ostati na tome da mi se dopada, bez teoretisanja, naucne elaboracije, i ostalog ? Ako vec hoces, evo, ukratko : Prica mi je zanimljiva od pocetka do kraja, bez dosadnih i smarajucih delova. Dobro je docarao i mesto i situaciju ; prosto mogu to da zamislim.
Posebno deo sa bebom, odlicno je odradjen.
Mana naravno ima, svaka prica ih ima, i ako se potrudimo uvek ih mozemo iscackati. Ali mislim da dobrih strana ima mnogo vise.
Zasto treba traziti drugi motiv, ne razumem ? Nagon za prezivljavanjem je najaci covekov nagon, i majka svih drugih nagona, od seksa pa do ishrane. Ne postoji nista jace od toga.
Meni je to dovoljno. Sto se tice likova, tu je mozda moglo bolje, ali nije to u toj meri da rusi kvalitet price.
Prica je najbolja do sad ovde. Posle moje, naravno   .
Salim se malo, Ivice, neces zameriti.

[Cornelius]

nisam siguran da PROSECAN citaoc, kome svako delo na kraju krajeva i jeste namenjeno, rezonuje i na priblizno slican nacin tvom. NJega mnogo ne zanimaju knjizevna teorija, i da proza mora biti pod konac i po pravilima. NJega zanima da delo bude zanimljivo, citko, da se moze uziviti u tu pricu, situaciju...

Kad uzmes Balzaka, Dostojevskog, Mopasana, Tolstoja, Stajnbeka, Andrica, Lema, Kazancakisa ili Sniclera (koga sam nedavno citao), videces da im je proza pod konac i po pravilima. Nije neophodno poznavanje teorije knjizevnosti da bi se volela proza ovih autora i da bi se uocili kvaliteti koje ti navodis - zanimljivo, citko, dobra intriga, lepo smisljeni karakteri. Sa poznavanjem teorije, njihovo stvaralastvo je jos lepse, jer mogu da se uoce i stvari koje nisu vidljive na prvi pogled.

[Cornelius]

Karakterizacija bi bila OK, jer majka mogu tako da reaguju, da nisi potrošio prostor na uvodni deo. (Kornelijus nema pojma kako je biti majka!

Jes, vala. Zaboravio sam da se u porodilistu dobija potpuno znanje rukovanja hladnim i vatrenim oruzjem, kao i cuvena oznaka "00majka - licence to kill".

[scallop]

nisam siguran da PROSECAN citaoc,

Bre, Tiha vodo, pre mesec dana smo čitali tvoju priču. Jesi li je poslao na "čitanje" ili na "mišljenje"? Ako je za na "čitanje", izvolite pa čitajte.

PS. Ono gore se piše -čitalac.

[Eriops]

Sta je problem ? Ja samo kazem da mi se prica dopala.
Ne mora nesto biti SAVRSENO i BEZ GRESKE da bi mi se dopalo.
Corneliuse : Za te autore koje navodis, slazem se. Ali, recimo
Remark i mnogi drugi autori nisu bas tako potkovani, pa ipak to nije sprecilo milione citalaca da zavole njihova dela.

[Perin]

Nemojte da flejmujete. Uglavnom se slazem sa tihom vodom, ne mora biti covek wordsmith da bi prica bila prihvacena kod sire narodne mase. Kornelijus samo daje dobre savete, koji bi pricu ucinili boljom nego sto vec jeste. Kao i Scallop. Meni je prica skroz OK, pitka je, citljiva, tera coveka na razmisljanje. Naravno da moze bolje, a i sam Ivica ju je, verujem, ovde postovao da bi mu ljudi mogli reci gde gresi i sta moze da popravi.

Svako ima svoj stil izrazavanja kroz pero; neko vise voli da pise brzo i ne obraca paznju na karakterizaciju likova i psihologiju, a opet drugi vole bolju karakterizaciju. Stos je u tome da pisac pronadje neki balans, ali recimo meni to nikako ne ide od ruke.

[Cornelius]

Remark i mnogi drugi autori nisu bas tako potkovani.

bas zato sto nisu potkovani, nisu ni otisli daleko.

[Eriops]

Kako nisu otisli daleko ?? Generacije su odrasle na Remarkovim delima! Koliko ljudi voli Balzaka ? Ne bas mnogo.
Da ponovim, ako sam krivo shvacen, ne mislim da je prica bez greski, da ne moze bolje, i da se nema sta prepravljati.. ali i ovakva kakva je, apsolutno je ok.

[Perin]

I meni je ok, ali sta ces, stariji se moraju i preko volje poslusati    Makar se njihovo iskustvo mora uzeti u obzir.  

[Cornelius]

Kako nisu otisli daleko ?? Generacije su odrasle na Remarkovim delima!

Generacije su odrasle i na beloj slanini sapunjari, što ne znači da su njena tekstura, miris i ukus složeniji i rafiniraniji od kavijara koga je od vajkada jelo malo ljudi.

[Perin]

Hahahaha, ovo je dobro poredjenje. Odavno se nisam nasmejao ovako.      

[Eriops]

Slanina je zakon, kakav bre kavijar   .

[Perin]

To ti je zato sto mi iz Bosne nismo navikli ni na sta drugo nego na slannu (ovo je inace jedina srpska rec sa 2 n   )

[ivica]

Baš mi je drago što čitate i komentarišete, a vidim da se oko priče razvila i šira diskusija. Zanimljivo, što bi rekao Džingis Kan...

[Perin]

Vidi se da si novi; ovde ti je spam dozvoljen i Bogom dan. Nemoj da se cudis - tak'a ti je situacija na ovom forumu

[ivica]

Ma opušteno - znate kako kaže stara narodna - svi smo mi listovi na istom žbunu kanabisa.

[Savajat Erp]

Добра је причица, мада има неких невештих реченица, не могу сад да гледам којих, само једне се површно сећам, нешто типа, преко крагне капута где су светлуцале искључиво њене очи...мислим, шта би друго светлуцало?
А онда су дошли лорини...

[NdZodiac]

Extra priča, meni se jako dopala

[ivica]

Hvala, drago mi je!

Inače, pre nekoliko meseci (ili možda više) sam je malo prepravljao - kada sam je postavio, pre 2+ godine, Cornelius je primetio da je ubistvo policajca previše nerealno i plastično. Tada mi to nije tako delovalo, ali kada sam je ponovo pročitao, ipak sam promenio tu scenu i napravio je haotičnijom, iako jednako krvavom. Sada mi se čini da je zaista bio u pravu. Bile su potrebne godine da savet sazre, ali je prihvaćen.

[NdZodiac]

Hvala, drago mi je!

Nema na čemu . Stvarno pišeš jako dobro, tvoje priče mi baš leže

[Grgolj blaster]

Malko je kraj kliše... i malko preterivanja sa usiljenim američkim rečenicama - don't do anything stupid; don't know let me think...