Mrtva Zemlja

[Eriops]

Evo jedna pricica. Uz puno dobre volje moze se svrstati u fantastiku, ili horor
mozda pre. Ne znam ni sam. Napisao sam je davno, i pokusao malo preraditi.

MRTVA ZEMLJA

Sandra je koracala tiho, povremeno se osvrcuci i gledajuci vojsku koja je marsirala
iza nje. Vojsku mrtvih. Bilo je tu ustreljenih, ljudi kojima su falili udovi i organi, stravicno unakazenih. Isli su za njom kao u nekom uzasnom nemom filmu.
Nije osecala strah, osecala je povezanost sa njima, i znala je zasto su tu.
Gde god su prosli, nastajala je panika i uzas. Cim bi videli mrtve, vojnici bi bacali puske i bezali, tenkovi bi ostajali sami i napusteni na cesti, kao neke bizarne, gvozdene olupine. Oni hrabriji bi zapucali, ali meci nisu mogli naskoditi mrtvima.
Sandra se pitala zasto nisu pucali u nju. Kao da je stitila neka nevidljiva sila.
Kad su stigli u Grad, zatekli su Trg prepun ljudi koji su mahali zastavama.
Tri coveka sa podijuma su naizmenicno drzali vatrene govore, a masa je freneticno aplaudirala. Prepoznala je Vodje, zbog kojih je i prizvala stravicnu vojsku mrtvih.
U pozadini je stajao preplanuli, debeli covek, sa kaubojskim sesirom na glavi.
Nezainteresovano je posmatrao sve oko sebe, kao da je sve to video vec hiljadu puta. Videvsi mrtve, ljudi su se razbezali u pravom stampedu. Vodje su bile brze.
Sandra nije ni stigla do trga, vec su odjurili svojim skupocenim, crnim automobilima.
Covek sa kaubojskim sesirom nije bezao. Posmatrao je Sandru i mrtve hladnim, bezosecajnim ocima. Sta mislis da si postigla devojcice ?- nasmejao se- Oni su samo pioni- mahnuo je rukom u pravcu Vodja. - Ja odlucujem ko ce ziveti, a ko ce umreti. Ja odlucujem hoce li biti rat, ili mir.
Dosli smo da vas zaustavimo- Sandra uzvrati prkosno- Nisu svi ljudi kao vi.
Zaista ?- covek se nasmeja- Pokazacu ti nesto. Gledaj.

Istog trenutka osetila je peckanje i jak bol u glavi, a onda je nekim unutrasnjim okom za koje nije ni znala da postoji, ugledala sliku mumije. Videla je samo njenu glavu, sa koje su poceli da otpadaju slojevi. Kako je koji sloj otpadao, ispred nje su promicale stravicne slike. Drugi svetski rat. Gasne komore i peci u kojima su gorela ljudska tela i duse. Ljudi u crnim uniformama sa ubilackim sjajem u ocima, kako podizu sekire i maljeve. Novi sloj. Prvi svetski rat. Blatnjavi, prljavi rovovi, i bezbroj mladih tela koja leze u njima. Jos jedan sloj. Otomanska Imperija, surovi vojnici koji
odvode decu, plac i lelek majki. Novi sloj. Srednji vek. Krunisanje kraljeva, otac ubija sina, sin ubija oca. Jos jedan sloj. Rimske legije. Seca maceva, vrisak, jecaji
porobljenih. Jos slojeva. Kosmati, divlji covek, podize toljagu i udara snazno drugog
coveka, Sandra moze da cuje lomljenje kostiju i lobanje, moze da vidi mozak koji curi napolje.. Vrisnula je. Slike nestadose.
Kao sto vidis- nasmeja se kauboj- Tvoj zadatak je besmislen, i osudjen na propast.
Atomska bomba, puska ili toljaga, svejedno je. Svi smo njegovo seme.
Ciji smo to ?- upita Sandra sapatom. Suze su joj tekle niz lice.
Onog koji govori iz Tame- rece kauboj- Svi smo njegova deca.
Lazes, proklet bio! - vrisnu Sandra- Postoji ljubav na ovom svetu! Milos me voli !
Njegove ruke dok me miluju, njegove usne dok ljube moje telo, to nije laz!
O, da- nasmeja se kauboj- Svakako. Ali ruke tvog Milosa isto tako drze i pusku.
I pucaju u nekog drugog Milosa. Nema nevinih. Izgleda, nisi shvatila.
Ostala ti je jos jedna slika. Pogledaj.
Ponovo slika u njenoj glavi. Sa mumije je otpao i poslednji sloj. Gledala je u beskrajnu, bezdanu noc, crnilo bez zvezda. Nigde nije videla ljude.
Sta je ovo- upita Sandra - kakve veze ovo ima sa ljudima ?
Mislim da si konacno shvatila- nasmeja se kauboj- Ne bi trebalo da te tako pogadja
sustina coveka. Zar to stvarno nisi znala ?
Proklet bio!- vrisnula je- To je laz, prokleta laz! Nisu svi takvi, nisu!
Okrenula se prema mrtvima koji su je sledili. Obrisala je suze, a kada je ponovo pogledala u kauboja, oci su joj bile hladni celik.
Raskomadajte ga!- naredila je mrtvima- Skot vise nikad nece pokretati ratove!
Covek nije bezao, mirno je prihvatio svoju sudbinu, cak se i smejao dok su mrtvi
isli prema njemu. Vidis- rekao je- Svi smo isti. Cak i ti. Nema razlike.
Svi smo njegova deca. Svi, svi, svi...

Probudila se u suzama. Plakala je dugo, ne zeleci da ustane iz kreveta, nesposobna da pomeri ijedan misic na telu. Zelela je da se sakrije ispod pokrivaca, da se sakrije
od svega, od rata, od ljudi, od sveta, od sebe same.
Kada se najzad pribrala, ustala je i posla u kupatilo. Pomislila je da bi joj malo
hladne vode dobro doslo, i povratilo je u zivot.
Upalila je svetlo, gledala nekoliko trenutaka u ogledalo, trebalo je vremena da
informacija stigne do mozga, i da je mozak obradi.
Kada je to konacno ucinio, vrisnula je.
Nije vise bilo njene divne, tamnosmedje kose.
Bila je potpuno seda.

[Perin]

Ja sam ti već izneo svoje mišljenje Drago mi je da si me poslušao Men' priča nije loša, ima neke dubokoumne fazone i pozadinu u ratu kod nas....Al' nisam kompetentan da ocenjujem i sam sam početnik...

[Джон Рейнольдс]

Realno gledano, u ovoj se priči ništa ne događa. Ideja koja stoji iz ove priče bila bi mnogo bolje iskorišćena za političku kolumnu ili za neko lično razmišljanje u podforumu o politici, istoriji i društvu, nego kao zasebna kratka priča. Mislim da si pokazao da možeš i bolje i zanimljivije. Jer gle - san kao obrt je za mene uglavnom easy way out. Pa samim tim osedelost nema nikakav efekat, ma kako tumačen bio.

[CorwinM]

Najiskrenije, oduvijek sam mrzio priče koje se završavaju sa buđenjem. Meni to šalje poruku da pisac nije znao šta će da uradi, kako da završi ono što je započeo.

[scallop]

John ima pravo, mada je malo surov. To što si napisao je predložak, podloga. Na primer, kažeš prijatelju da bi da napišeš nešto o atavizmu čovečanstva i prepričaš mu ovo što si napisao. On te pita, a kako ćeš to da napišeš? Sa ovim tekstom se nalaziš baš na tom mestu. Prepričao si i pitao.

Na pitanje zašto ne možemo da budemo dobri i pošteni, nego se uvek ponašamo kao skotovi mnogi su pokušali da daju odgovor. To je jedna od suštinskih tema u književnosti, ma šta u književnosti, u umetnosti uopšte. Pogledaj "Gerniku"! Ma, šta u umetnosti, u nauci uopšte. I nema odgovora zašto civilizacija nije uklonila životinju iz nas.

Ne moraš odmah da pojedeš slona. Pojedi pileći batak ili dobru salatu.

Imao si u prvoj priči dobro malo parče: kako da budeš zao, kada ti je žao. Sumnju u svoja i tuđa uverenja. To je već dovoljno, ako ne preteško.

Ono što opet nije dobro je da najveći deo priče posvetiš objašnjavanju zašto si je napisao. Tamo je bilo u uvodnom delu, ovde to objašnjava kauboj sa šeširom. Literatura ti je kad to priča kaže. "Sabinjanke" su to bolje uradile.

Nemoj upotrebljavati glagolske oblike tipa "osvrćući se i gledajući" samo zato da bi bili u istoj rečenici. "Sandra je koracala tiho. Povremeno se osvrtala da vidi vojsku koja je marsirala iza nje." - zvuči bolje. Sledeća rečenica je nekompletna, nema glagola u njoj. Ne znam da li je to u srpskom jeziku dopušteno, ali u engleskom nije. Mada, ponekad i ja to uradim zbog tempa.

I kraj je zaista - gnja.

[Eriops]

Nisam ni pokusao dati odgovor. Prica je nastala davno, u vreme nekih ruznih dogadjanja, pa je prilicno licna. Osnovna ideja je da pokaze neku ukorenjenost zla i nasilja u ljudskom drustvu, cak i u onima koji misle da su operisani od toga.
Stavljeno u nas kontekst, posto su mi ovi prostori najblizi.
Sad naravno, moguce je da nisam uspeo bas najbolje.
Ne ljutim se na Johna, niti mislim da je surov, mada moram dodati da mi zaista politika nije bila centralna tema u prici, vec ljudska priroda, neka univerzalnost zla.

[Джон Рейнольдс]

Verovatno sam, čitajući tvoje poruke u delu o politici, stekao neki stav o tebi, te nije čudno što sam priču doživeo kao političku. Mada se sa poentom slažem (onako kako sam priču ja protumačio; to zapravo i nije loše, jer može da se tumači ovako ili onako), način na koji je iznesena meni nije legao.

[Meho Krljic]

Pa, kako već rekoše gore, ovo je više sinopsis za priču nego priča sama. Mislim da sam već povodom tvog drugog pisanja negde naveo kako ne treba da prepričavaš nego da pokazuješ, pa bih to i ovom prilikom ponovio.

Prvih nekoliko rečenica priče je prepričavanje. Kako mrtvi izgledaju, da se kreću kao u nemom filmu, da Sandra ne oseća strah nego 'povezanost' sa njima itd. To meni nije dobro pripovedanje jer čitaocu ne daje sliku koju vidi u glavi nego mu objašnjava šta bi trebalo da vidi.

Onda, kad pokušaš da zbilja daš sliku, ne promisliš dovoljno njene konotacije. Ovo 'kao u nemom filmu' na primer je pomalo nesrećno jer ja za nemi film vezujem pre svega specifičnu stilizaciju i statično kadriranje a to nije onako kako zamišljam armiju mrtvih kad ide drumom, pogotovo što i njihova 'nemost' nije tu u mojoj glavi, naprotiv, očekujem od te gomile ustreljenih i unakaženih i sa faličnim udovima da jecaju, stenju, dahću, grokću, da se čuje zvuk škripe kostiju itd.

Isto tako, recimo ovo "tenkovi bi ostajali sami i napusteni na cesti, kao neke bizarne, gvozdene olupine." Ne samo da ne vidim šta je bizarno u ovoj slici nego i poređenje tenka sa olupinom nema mnogo smisla jer olupina nastaje od oštećenog tenka a ne od napuštenog. Itd. itd.

Što se tiče samih poenti priče, sejm old sejm old, ali to je OK sve dok se priča priča na dobar način. Na tome moraš dosta da poradiš, ovo mi je više kao nešto što bi neki srednjoškolac napisao na poslednjoj strani sveske. Mislim, što je OK, i ima svoje mesto u univerzumu, ali pretpostavljam da imaš veću ambiciju od toga.

Uzgred, možda si mogao, čisto ravnoteže i političke korektnosti radi da u onom sledu slika kojima se prikazuje ljudska surovost kroz istoriju prikažeš i krstaške ratove, kolonizaciju Afrike i trgovinu robljem i tako te neke stvari. 

[Eriops]

Ne znam Meho, u ovoj zadnjoj recenici jel zezas ili ozbiljno. Naravno, mogao sam
i to, i jos milion drugih stvari da nabrojim, ali mislim da je ono dovoljno, ne pisem
istoriju, da moram pobrojati sve zivo.

Ja sam tu kolonu mrtvih, upravo i zamislio tako kako sam je opisao; da hodaju u
tisini, da , kao u nemom filmu, i meni licno je to mnogo upecatljivije nego da vriste,
jecaju, itd. Ok, razumem, ukusi se razlikuju, svako ima svoje misljenje.

Razumem ja sta hocete da kazete o tom objasnjavanju, ali ne cini mi se da je to
bas toliki problem. U mnogim delima i poznatih pisaca, posebno fantastike, nailazio sam upravo na dosta objasnjavanja, prepricavanja, itd. Ok, razumem ja da to nekima nije problem,a opet  neki to ne vole. Ponekad ne uradim to namerno, jednostavno mi prica sklizne u tom pravcu.

Prica nije politicka, i nije uperena ni protiv koga. Prica je rekao sam vec o cemu,
samo smestena u nas kontekst i okruzenje.

[Milosh]

Razumem ja sta hocete da kazete o tom objasnjavanju, ali ne cini mi se da je to bas toliki problem.

Jeste problem, zato što ubija srž priče, svodi je na sinopsis i dolazimo do toga da ostaje samo ono ŠTA si hteo da kažeš dok je KAKO otišlo u drugi plan, a to ne sme da se desi u dobroj priči.

Ok, razumem ja da to nekima nije problem,a opet  neki to ne vole. Ponekad ne uradim to namerno, jednostavno mi prica sklizne u tom pravcu.

To šta neko voli ili ne voli nema nikakve veze sa time kako se piše dobra priča, preterano objašnjavanje i prepričavanje je uvek problem, samo je stvar u tome koliko ti je stalo da ga rešiš tj. koliko ozbiljno shvataš samo pisanje. Probaj recimo da napišeš ponovo ovu priču tako što ćeš izbaciti lik kauboja (koji i nije pravi lik već nespretna ekspozicija) i svakako promeniti kraj, pošto te varijante: "sve je bio san" prilično umanjuju i pojeftinjuju bilo kakav efekat i ostavljaju utisak da nisi znao/hteo da završiš priču, čak i odgovarajući otvoreni kraj je bolji. Takođe, bar kad je reč o kratkim pričama tu je lako eksperimentisati, probaj da napišeš istu priču i iz trećeg i iz prvog lica, pa vidi da li je neka od te dve varijanta bolja i zašto.