Sandra Petrušić - Nas dve (Plato Books - 2008)

[Mica Milovanovic]

Sve počinje kada u paralelnom svetu, ljudi koji o onom u kojem živimo znaju više od nas, odluče da im je duša sredovečne Emilije neophodna da bi kosmos nastavio da funkcioniše. Ali, pošto ni kosmos, baš kao ni bilo šta drugo što nas okružuje nije savršen, greške se događaju. U saobrađajnoj nesreći umesto Emilije gine dvadsetogodišnja Teodora, devojka čiji je zadatak da ostane na planeti Zemlji. Da se ravnoteža ne bi potpuno poremetila Teodora će morati da nastavi svoju misiju, ali na jedini mogući način – u Emilijinom telu, u Emilijinom životu...Preko noći će morati da zaboravi svoju mladost i pokaže nam koliko brzo moramo da sazrevamo kada nas okolnosti primoraju na to. Ipak, motivi koji se odnose na bol, smrt, tugu, ostaju u pozadini, a čitalac se na svakoj strani susreće sa životom i nadom.
   Autorka nas na neverovatan način, i to veoma brzo, šeta od smeha do suza, od suza do smeha. To je priča koja nas i pored ogromne tuge koju u sebi nosi primorava da se, čitajući je, veoma često glasno smejemo.

Nas dve - novi roman Sandre Petrušić, dugogodišnje novinarke NIN-a

Novi roman autorke Bizarnog sveta skoro bivše novinarke, knjige čiji je tiraž prodat za samo nekoliko dana, a koja ipak nije doživela reizdanje.
,,To je problem sa izdavačima u Srbiji, pojavljuju se preko noći i isto tako nestaju. Sa njima nestane i vaša knjiga koliko god bila uspešna. Srećna sam što je Plato prihvatio moju novu knjigu, oni su garancija da će njihov deo posla biti dobro urađen, a na meni je samo da ponudim dobru knjigu. Nadam se da jesam jer je Plato tražio mišljenje od nekoliko kriičara veoma različitog profila pre nego što je odlučio da stane iza mene i dobila sam sve pozitivne kritike", kaže za Mrežu kreativnih ljudi Sandra Petrušić.
Roman Nas dve i žanrovski i stilom predstavlja novinu u srpskoj književnosti. On samo formalno spada u svet fantastike, ali je nadnaravni element iskorišćen da bi se prikazalo kako dve duše i dva tela mogu da predstavljaju i dva pola jedne iste ličnosti. To je neobična prilča u kojoj u ,,paralelnom svetu" shvataju da je sredovečna Emilija završila svoju misiju na zemlji i da je njeno iskustvo potrebno na višem nivou. Ali, greške se događaju i umesto Emilije u saobraćajnoj nesreći gine mlada, pomalo neodgovorna i na bilo koji način neostvarena Teodora. Neko iznad nas razmišlja o najboljem rešenju i nalazi samo jedno - Teodorina duša će morati da nastavi svoju nedovršenu misiju na zemlji, ali u telu Emilije.
U jednom veoma brzom ritmu, uz mnogo humora ali i suza, svedoci smo koliko brzo moramo da sazrevamo i starimo ako nas okolnosti nateraju na to.
,,Pisala sam o veoma ozbiljnim osećanjima, o smrti, raspadu porodice, neostvarenosti, blokadama sa kojima su susrećemo, ali nisam želela da sve to iskažem na patetičan način, niti da mučim čitaoce u zemlji u kojoj je većina ljudi već dovoljno namučena. Zato sam svaku scenu koja donosi bol pokušavala da ublažim novom koja donosi smeh i zabavu. Šta god da nam se dešava uvek postoji nešto pozitivno i uvek ostaje razlog da se zbog nečeg smejemo", kaže Sandra Petrušić, i dodaje: ,,Uverena sam da će svako ko pokloni poverenje mojoj knjizi i pročita prve tri stranice imati želju da je pročita do kraja. Čak iako se nekome ne dopada kako razmišljam, uverena sam da nikome neću biti dosadna. Bar su me u to ubedili svi koji su do sada pročitali knjigu".
Autor ovih redova je pročitao knjigu i slaže se sa ocenom autorke.

Veroljub Milošević

Odlomak iz romana Nas dve

Već zaboravljeni miris tek pečenog peciva tako mu je snažno zagolicao nozdrve da je osetio čežnju koja se graničila sa bolom. Sedeo je na žardinjeri i od ulaza u pekaru ga je delilo manje od dva metra. Bilo bi tako jednostavno skrenuti pogled sa raskrsnice, zakoračiti kroz staklena vrata i zatražiti burek. Jednostavno da je imao telo.
- A i šta bih ja sa burekom? - progunđao je i ponovo prikovao pogled za ulicu.
U to doba nije bilo baš mnogo ljudi, a ni mnogo vozila. Bilo je vruće i ljudi su se već razbežali ili po udaljenim letovalištima ili lokalnim kupalištima. Žena koju je čekao nije učinila ni jedno ni drugo. Greška? Ni slučajno. Da je odlučila da pobegne iz grada sve što bi imala bilo bi možda kupanje u hladnoj vodi iz koje ne bi izašla ili šetnja po planinskoj litici sa koje bi kliznula. Jedino što bi se razlikovalo jeste to što bi je čekao neko drugi, a ne on. I to bi bilo nešto. Iako nije mogao da oseti vrućinu ona je još uvek na sličan način delovala na njega. Izazivala je pospanost, klonulost i želju ne samo da promeni poziv već da ne radi ništa. Svi, bar ponekad, imaju tu mogućnost, a njemu već 126 godina nije data. Bilo je krajnje vreme da odmori malo, a oni su ga umesto toga poslali da čuči ispred pekare.
- Gospođo, ipak ćete dobiti najbolje što naša kuća može da vam pruži - rekao je glasom u kome se osećao nedostatak entuzijazma. Srećom, jedina osoba koja će taj glas uskoro čuti još uvek nije mogla da ga čuje. Imala je još 42 sekunde života na ovom svetu.
I onda je počelo. Sivi "mercedes" se parkirao tik ispred njega, a iz njega je iskočila plavuša. Bila je to veoma otmena žena u srednjim četrdesetim koja je svoj skupi kostim nosila sa neizmernom lakoćom i pored visoke temperature. Pokreti su joj bili užurbani, ali ipak nije gubila na eleganciji. Pogledala je levo, brzo skrenula pogled udesno, ali joj je sunce zamaglilo vid. Namrštila se, na trenutak zatvorila oči, ponovo ih otvorila, pogledala i zakoračila. U tom trenutku se sa njene leve strane začuo zvuk guma koje cvile i koje obično najavljuju da će se nešto dogoditi. Paralelno sa tim zvukom čuo se još jedan: topot ženskih potpetica propraćen krikom.
- Gospođo, ne! - vrištala je devojka koja se na svojim dugim nogama poput metka sjurila niz Vitanovačku i potpuno nerazumno bacila na ženu. Dok je pokušavala da je obori i valjda tako zaustavi, plavi kombi ih je pokosio obe. Žena je ostala na zemlji, a devojka je uzletela i nekoliko puta se poput krpene lutke prevrnula u vazduhu dok se nije sručila tačno ispred žardinjere. Tačno u 8 časova, 14 minuta, 22 sekunde i 12 desetinki napustila je izlomljeno telo i svojim crnim grozničavim očima pogledala u čoveka koji je sedeo.
- Šta ovo bi?
"Zašto ti, tako si mlada", pomislio je. To mu se nikada ranije nije dogodilo, uzimao je decu, čak i novorođenčad, sa osećanjem da baš tako treba. Međutim, ovoga puta je sasvim iracionalno imao osećanje da bi bilo prirodnije da je pred njim žena iz "mercedesa".
- Ne boj se, dušo - rekao je umirujućim glasom i pružio joj ruku. - Ovde sam i pomoći ću ti da ovo prebrodiš na najlakši način.
Nije prihvatila pruženu ruku već se okrenula i sa nerazumevanjem zagledala u svoje telo.
- Ne čini to, ovde više nemaš šta da uradiš... - počeo je rečima koje je toliko puta izgovorio, ali ga je ona prekinula.
- Ukoliko zakasnim na posao, stvarno neću ni imati, a ne čini mi se da sam baš u top formi. Na ovim nogama nigde do pola devet neću stići.
Nasmejao se i shvatio da mu se to prvi put dogodilo otkad je u poslu. Dve nelogičnosti za samo jednu dušu bile su previše.
- Ukoliko me uhvatiš za ruku stići ćeš baš gde treba...
- Moram da vidim šta je s njom!
Stajala je bosa jer su joj sandale odletele sa nogu u trenutku udara, ali je još uvek uza se stezala svoju veliku torbu. Primetio je da se koprca, jer još uvek nije znala kako da pokrene svoje "novo telo". Za to joj je i bio potreban on koji će je naučiti svim koracima. A gomila ljudi koja se tiskala i vrištala nisu bili pravo društvo za to. Pitao se odakle su se svi oni stvorili na pustoj ulici i kako to da se baš uvek stvore.
- Ona je dobro, čim nije s nama - nežno ju je uhvatio za ramena i okrenuo ka sebi. - Vreme je da krenemo.
Bio je to trenutak u kome prestaje da se nagađa jer bi mogao da potraje večno. Ljudi su uvek spremni da u nedogled sede pored svojih tela na šta god ona ličila. Međutim, devojka ga je ponovo iznenadila: klimnula je glavom, pružila mu ruku i zatvorila oči. Izgledalo je kao da hoće da što pre pobegne iz lokve krvi i od uzbuđene gomile koja je okruživala nešto što je jednom bila ona.

[zakk]

Roman Nas dve i žanrovski i stilom predstavlja novinu u srpskoj književnosti. On samo formalno spada u svet fantastike, ali je nadnaravni element iskorišćen da bi se prikazalo kako dve duše i dva tela mogu da predstavljaju i dva pola jedne iste ličnosti.

Dobro, i kako je to "samo formalno"? Zar to nije poenta odmaka u fantastiku? U mogućnosti da obradiš željenu temu...

[Boban]

ma kod nas je i dalje javna sramota pisati fantastiku pa se svi nešto ograđuju, izvinjavaju i izvrdavaju.