Neu Serbische Strip

[David]

Jasmina Topić, Pančevo


GRRR, BRE!

NOVI STRIP U SRBIJI, AUTORI I IZDANJA
,,GRRR!" strip festival, trajao je od 31. oktobra do 2. novembra u Pančevu. U tri festivalska dana stalo je mnoštvo programa, veoma dobro koordiniranih, na pet lokacija u gradu. Specijalitet entuzijasta i organizatora Centra za kulturu Pančeva bile su izložbe originalnih tabli stripa koji je jednu od najvećih popularnosti doživeo u bivšoj Jugoslaviji - ,,Alan Ford". Radi se o tablama nacrtanim u najranijem, klasičnom periodu, u saradnji Magnusa i Bunkera. Fanovi su izložene table mogli i da kupe za ne tako male novce! Drugi specijalitet bila je postavka ,,Zlatno doba srpskog stripa ili stripa u Srbiji 1935-1941". Izložene su originalne table predstavnika beogradske škole stripa, kao i originalna izdanja stripova, zatim fotografije i razni drugi materijali od kojih su neki bili premijerno predstavljeni domaćoj javnosti. "Internacionalni" deo festivalske ekipe predtsvaljali su Italijani, Holanđani i Amerikanci, predstavljajući strip-scene u svojim zemljama i upoznavajući domaćine kako se to radi ,,tamo gde sunce zalazi"! : Kris Lanier, Maike Hartjes, Mark Hendriks, Đanluka Kostantini, umetnici jesu reprezentativni predstavnici sredina iz kojih dolaze. Domaće autore su predstavlja Mr. Spiral - u svetu cipela, izlažući radove u prodavnici cipela, posvećujući ih samom sebi iz vremena kada je radio kao njihov prodavac i Aleksandar Zograf, s netipičnom izložbom plakata i lifleta rađenih tokom devedesetih. Negde između našao se Čarls Alverson, urednik legendarnog američkog časopisa ,,Help!" i koscenarista filmova Teri Gilijama, koji poslednjih osam godina živi u Paragama, u Vojvodini.

I kako stoji u Draganovom zakonu, iz Marfijevih zakona - ,,Samo je zezanje važno, sve ostalo je zezanje". Ceo "GRRR" protekao je u duhu pomenute krilatice, sa podjednakim akcentom i na važnom i na zezanju. Ono važno, donele su tribine o novom stripu u Italiji, Holandiji i Srbiji, imajući za cilj da zabeleže i uporede produkciju nekomercijalnog, odnosno alternativnog stripa u ovim zemljama. Autori iz Italije i Holandije zastupali su mlađu generaciju strip crtača, dok su se među domaćim našli i novi i afirmisani autori. Ostalo je bilo u zezanju.

Diskusija (a možda ovo i nije odgovarajući termin) o novom stripu u Srbiji desila se kako i priliči alternativnoj sceni, u podrumu, u okruženju plakata Aleksandra Zografa. Razgovor je, uz logističku podršku V. Fumetija, strip kritičara( alias Vase Pavkovića, književnog kritičara) vodio Saša Rakezić. Na svu sreću autorski strip voli ispodzemne prostore, a razgovor je proizveo pozitivne efekte zagrevanja prostorije. Otvaranje je, dakle, bilo u stilu: ,,Hteli smo da pokažemo šta čini našu strip scenu, da dođemo do toga dokle smo stigli i šta se sve dešava u vezi sa svim tim"! Učesnici su bili manje-više poznati: Danilo Milošev - Wostok, Dejan Đoković, Dragan Apostolović i Radovan Popović. Svaki od učesnika dobio je popriličnu minutažu, a ceo događaj bi se mogao svesti na pojam performansa, koji nije bio lišen teme o onome što danas predstavlja strip scenu u Srbiji. Dobar deo razgovora zauzela je priča o značajnim i najnovijim izdanjima, kako fanzina i magazina, tako i onih luksuzno opremljenih, o kojima maštaju i strani, a ne samo ovdašnji autori.

Danilo Milošev - Wostok, brzinom kojom je izgovarao reči, trudio se da što više sopstvenog iskustva prenese u temu razgovora. Jedan od najisturenijih autora domaćeg ,,strip podzemlja" i guru vršačke scene, autor je legendarnog fanzina ,,Krpelj" i strip albuma ,,Nikad se ne zna", kao i zajedničkog izdanja fanzina ,,Lavirint" iz Čačka i ,,Grafičke zavere" iz Beograda - ,,Popošak i cveće". ,,Nama faktički niko nije hteo da objavljuje stripove, ili nije imao novaca za tako nešto, ili ako je imao nije hteo da objavi jer je smatrao da je to neka niža rasa, niža vrsta. Strip je sam po sebi smatran nižom vrstom umetnosti, to je kao nešto za zabavu, a andergraund su verovatno oni koji su ludaci ili ne znaju da crtaju, ili i jedno i drugo, ili ko zna šta. Eto, 1993. smo lepo živeli, umnožiš pet primeraka i imaš svoj časopis. Nije preterano lepo ali je jeftin i daje ti slobodu da radiš šta hoćeš. Znači, mi smo hteli da kreiramo scenu iz nužde, a što je možda bilo i dobro jer smo dugo bili nedovoljno objavljivani, što znači da smo imali veliku slobodu. Više smo u stvari objavljivali u inostranstvu nego u Jugoslaviji, e sad se nešto menja." Wostok je dao svojevrsni program strip scene u otrcanih ,,poslednjih deset godina "smučenih i vrapcima na žicama".

Centralni deo predstavljanja novog stripa u Srbiji činile su priče o luksuznom izdanju ,,Popošak i cveće" trojice autora, Danila Miloševa - Wostoka, Grabowskog i Saše Mihajlovića, kao i predstavljanju strip crtača iz Srbije u susednoj Grčkoj.

Koizdavač strip serijala ,,Popošak i cveće", o devojčici i njenom psu koji su, sledeći

džinovsku bradu, krenuli u potragu za tatom, Dejan Đoković, stoji i iza trenutno najboljeg domaćeg fanzina ,,Lavirint". Ovaj fanzin, koji se pojavio 1996. predstavlja značajan primer, kako se tokom devedesetih razvijala strip scena u Srbiji, onda kada, kako kažu autori, u sred sveg ludila nije bilo moguće da postoje normalna izdanja. Namenjen je pre svega neafirmisanim autorima, ali u ,,Lavirintu" radove objavljuju i već prepoznatljivi strip crtači.

Dragan Apostolović predstavlja ono što je Saša Rakezić najavio kao budććnost domaćeg stripa.. U Grčkoj se pojavio časopis ,,Yus" u okviru izdavačke kuće ,,Paradigma", koji sadrži isključivo radove srpskih autora prevedenih na grčki, a ovo izdanje je dospelo u glavne tokove distribucije, što znači da može da se kupi na trafikama, čak i na udaljenim ostrvima. Dragan Apostolović takođe stoji iza još jednog veoma interesantnog poduhvata. Radi se o CD-romu sa stripovima grčkog crtača Arkasa, autora koji je interesantan po tome što je početkom osamdesetih praktično uveo prvi autentični lik na grčku strip scenu. Ovo je prvo multimedijalno izdanje na srpskom jeziku posvećeno stripu, a radi se o poluanimiranom materijalu koji ima muzičku podlogu i zvučne efekte. Predstavlja pokušaj da se najmlađoj publici koja se otuđila od devete umetnosti, kroz digitalni medij, prilagode klasične table stripa. Izdanje stripa ,,Popošak i cveće" objavljen je, pored Engleske i u Grčkoj, gde je takođe naišao na odličan prijem.

Najživopisniji od svih, pravi šoumen stripa, Radovan Popović, održao je govor koji je teško prevesti na običan jezik. Njegov "nastup" je svakako bio bitan jer je nabrojao i neka izdanja i fanzine koji su alternativa alternative, imenujući lokalne scene, i razdvajajući bitno od nebitnog, povodom postojećeg i novog stripa u Srbiji. Neki od njegovih sugestivnih predloga i i pojedine konstatacije mogu se svesti na sledeće: ,,Da neki smisao osmislimo i otprilike mi se javilo...U stvari je ono, totalni zakon...Ultra aktivista i ultra autor...stilski razbijač i idejno, to je stvarno zakon, mada vuče na zapadnu stvar...Kao tu nešto oni privređuju...I kao, otprilike...E oni su baš zakon...Izdali su ovaj vaš album koji je ono ultra najbolji potez koji je ta cela, taj konglomerat onoga što je moglo da se izvede...Naravno da je fanzin, najbolji, tako treba!...znači ono strašno...To je ultra zakon..." Ovo nadahnuto pobrojavanje najbolje bi, ukratko, moglo da se kaže i: ,,GRRR!".

Sve u svemu, može se i mora još mnogo raditi i unutar domaće scene, koja pre svega ima problem sa novcem i distribucijom, kao i unutar balkanske strip scene. Učesnici rasprave o strip sceni u Srbiji složili su se da je da je Jugoslavija ipak zanimljiv prostor na stripovskoj mapi sveta. Međusobnim povezivanjem autora iz regiona kvalitet organizacije a i izdanja biće sve bolji u budućnosti. ,,Mi smo na odličnom putu, samo treba nastaviti dalje."

[David]

Zograf intervjuira:

INTERVIEW: Charles Alverson:

OD KALIFORNIJE DO BAČKE
Razgovarao: Saša Rakezić alias Aleksandar Zograf

Među gostima strip festivala GRRR!, koji se jeseni 2002. godine odvijao u Pančevu, bio je i Charles Alverson, sa slajd projekcijom pod evokativnim nazivom "Od Kalifornije do Bačke sa Charlesom Alversonom". Alverson je ostvario jednu zaista interesantnu karijeru u nekoliko medija; rodjen u Los Andjelesu, značajan deo svoje karijere proveo je u Britaniji, a od 1994. godine živi u Srbiji - trenutno je nastanjen u majušnom selu u Bačkoj. Parage je moguće pronaći samo na iznimno detaljnim geografskim kartama. Alverson je povezan sa stripom izmedju ostalog i zahvaljujući svom uredničkom radu u časopisu HELP!, kojeg je osnovao niko drugi do legenda američkog satiričnog stripa - Harvey Kurtzman. Takodje, istoričari stripa redovno previđaju paperback izdanje ( objavljeno za izdavačku kuću Fawcet, predgovor: Harvey Kurtzman, grafičko uredjenje Terry Gilliam, priređivač i urednik Charles Alverson) pod nazivom Wonder Wart-Hog, Captain Crud and other Super Stuff . U pitanju je antologija sačinjena od priloga prvobitno objavljenih u koledž magazinima, i to isključivo stripova koji predstavljaju satiru superherojskog žanra. Knjiga je zanimljiv uvid u rane radove autora kao što su Gilbert Shelton, Vaughn Bode i drugih, koji će nešto kasnije postati poznati kao značajna imena underground strip pokreta. Činjenica je da se ova kolekcija pojavila godinu dana pre prvog broja Crumbovog Zap Comix iz 1968., koje se gotovo redovno ističe kao prvo ikada objavljeno izdanje underground stripa.

Već i to bi bilo dovoljno da se Alverson ubroji u važne ličnosti u okviru medija, ali njegove aktivnosti nisu povezane isključivo sa stripom.

Recite nam najpre nešto više o različitim oblastima vašeg kreativnog bavljenja, i kako je tekla vaša karijera?

Započeo sam tako što sam pisao za jedan studentski list, 1957.godine, nakon čega sam 1959. osnovao Garter – bio je to satirični magazin, izdanje San Francisco State Gollege. Nakon studija, nekih pola godine sam radio u reklamnoj agenciji, nakon čega sam se preselio za Njujork, gde sam postao urednik u magazinu Help!. Zatim sam bio reporter časopisa Wall Street Journal, kojeg sam napustio 1969. godine, a nakon rada za magazin Rolling Stone, krenuo sam da objavljujem prozu – do sada sam objavio četiri romana i dve knjige za decu. Moj izlet van štampanih medija je započeo 1972., kada sam napisao scenario za animirani film britanskog autora Boba Godfreya, pod nazivom Great!. Film je dobio Oskara, a godine 1976. pružila mi se prilika i da pišem predložak za celovečernji igrani film, zahvaljujući ko-autorstvu scenarija za Jabberwocky, kako glasi naziv prvog filma kojeg je u svojoj karijeri režirao Terry Gilliam. Zatim smo nas dvojica 1979. godine tokom ukupno devet nedelja rada napisali prvu verziju scenarija za film Brazil. Takođe sam pisao ponešto za tv, uglavnom skečeve za Martyja Feldmana, američkog komičara poznatog po svom serijalu za britansku televiziju tokom sedamdesetih i osamdesetih godina.

Kako ste započeli svoju saradnju sa listom HELP! i Harveyom Kurtzmanom? Ovaj magazin ne samo što je bio prva publikacija koja je objavila radove underground zvezde kao što je Robert Crumb, već je bila veoma kritična (ili se bar zabavljala na račun) američke mainstream kulture, u vreme kada to nije bilo baš rasprostranjeno?

Kada sam se u proleće 1961. iz San Franciska preselio u Njujork, imao sam dve ideje u glavi: ili da potražim nekakav posao u redakciji lista New Yorker, ili da sretnem Harveya Kurtzmana, pokretača časopisa Mad i tada urednika lista HELP!. Harvey je, naime, otkupio dve karikature koje su bile objavljene u satiričnom studentskom listu kog sam osnovao u San Francisku, tako da smo već bili u kontaktu. Ne sećam se da sam konkurisao u New Yorkeru, ali sam u toku potrage za poslom svraćao do kancelarije lista HELP! u Madison Avenue, i tamo se družio sa Harveyem. On je bio veoma srdačan i pozvao me je da ga posetim u njegovom stanu u predgrađu Mount Vernon. Harvey mi je ponudio posao, nakon što se ispostavilo da je baš u to vreme list napuštala urednica Gloria Steinem ( koja će kasnije postati seks simbol američkog feminističkog pokreta). To je bilo zaista uzbudljivo. Moji prilozi za HELP! baš i nisu bili tako značajni, ali sreo sam puno poznatih strip crtača i još više skoro-pa-slavnih ličnosti koje su se muvale oko redakcije ovog časopisa. U to vreme HELP! nije bio ni potpuni promašaj ni veliki uspeh, već je nekako opstajao iz broja u broj. Iako je tu i tamo moglo da se pročita ponešto od priloga koji se mogu nazvati duboko prodirućom satirom, magazin nije uspeo da do kraja profiliše nekakav jasan stav. Harvey je bio veoma blaga osoba ali sa veoma izoštrenim osećajem za satiru, i upravo je to bilo ono što je pokretalo HELP! i što ga je navodilo da ne samo objavljuje reprinte sjajnih radova iz prošlosti, već i da ohrabri neafirmisane autore kao što su bili Robert Crumb, Gilbert Shelton ili Terry Gilliam. Terry je postao urednik baš u momentu kada sam ja napuštao HELP!, u leto 1962. godine, kada je list sa mesečnog prešao na tromesečni tempo izlaženja. Bilo je nekako prirodno da on preuzme posao od mene, jer je to obavljao mnogo bolje.

Tokom godina koje ste proveli u Britaniji vi ste se družili i saradjivali sa članovima Monty Python tima. Kakva je bila atmosfera na snimanju njihovih televizijskih serijala? I da li mislite da je apsurdni humor kojeg je stvarala Monty Python ekipa zapravo nekakav odgovor na uvrnutu stvarnost britanskog i zapadnjačkog društva uopšte?

U Britaniju sam došao avgusta 1969., bez ikakvog drugog plana sem da pravim društvo Gilliamu, koji se par godina pre toga nastanio u Londonu, i koji je proživljavao tešku krizu zato što je raskinuo sa devojkom. Neko vreme smo bili cimeri u Putney Bridge-u, zahvaljujući čemu sam sreo članove Letećeg cirkusa Motyja Pythona, grupe koja je upravo tada bila u osnivanju. Putovao sam po Evropi nekoliko nedelja i u oktobru se vratio Britaniju, u vreme kada je Python tim započinjao rad na prvom ciklusu tv serije. Odlazio sam u studio da posmatram snimanje uživo, a publiku su uglavnom činili prijatelji Python ekipe – ovo je bilo vrlo zanimljivo jer nikada pre toga nisam imao prilike da vidim njihov rad. Snimanja pred publikom su posedovala odredjeni štimung – vrlo često se dešavalo da je Graham Chapman zaboravljao tekst, tako da je sve moralo da se ponavlja bezbroj puta, dok se na kraju ne bi prolomio smeh koji je u stvari bio izliv oduševljenja što je sve konačno doterano do kraja! Nakon toga bismo svi zajedno odlazili na večeru, gde je ekipa takodje mogla konačno da se opusti od presije snimanja pred kamerama. U to vreme sam postao prijatelj sa Jonesom, Palinom i Cleesom, i u nešto manjoj meri sa Ericom Idleom. Po mom mišljenju, apsurdni humor je bio rezultat sretanja šestorice Python umova dok su posmatrali jedan apsurdan istorijski trenutak. Njihov humor nije bio u suštini političan, ali su oni reagovali na ludost momenta kada je najmoćnija zemlja na svetu bila upletena u rat poput Vijetnamskog, i kada je uopšte sve bilo u znaku nekakvog besmislenog Hladnog rata. Iako su Monty Python otvorili put drugima ( The Goodies, Scaffold, itd), i izvršili uticaj čak i na američki humor, niko nije mogao da dosegne njihov nivo inspirativnog ludila.

U čemu je suština kontraverze oko vašeg rada na prvoj verziji scenarija za film Brazil?

"Kontraverza" je usledila par godina nakon što smo završili pisanje originalne verzije scenarija, kada je Gilliam odlučio da moj udeo treba eliminisati, tako što je rukopis predao na doradu jednom drugom piscu (čuvenom scenaristi Tomu Stoppardu). Ja sam bio isplaćen čak i više nego što je bilo potrebno ( 2500 funti od ukupnog honorara za scenario koji je iznosio 3400 funti), ali je moje ime izbačeno sa špice. Gilliam je ostao pri ovoj odluci sve do početka 2001. godine, kada je britanska izdavačka kuća Orion objavila knjigu o nastanku filma Brazil. U ovoj knjizi, Gilliam je konačno priznao da sam ja ne samo ko-autor prve verzije scenarija, već i da sam napisao prvi zapis zapleta, nakon što smo obojica o tome razgovarali. Izvor "kontraverze" je Gilliamov ego, i manjak volje da prizna da mu je bila potrebna pomoć trojice pisaca da bi uobličio scenario. Ja sam nisam bio zadovoljan prvom verzijom scenarija, ali s obzirom da sam bio uključen u nastanak filma još od vremena kada je to bila samo grupa nabacanih ideja, mislim da je moj udeo u krajnjem proizvodu vredan beleške.

U Srbiju ste , na neki način, došli zahvaljujući poznanstvu sa jednim članom Monty Python tima ?

U izvesnom smislu se može reći da sam ovde došao baš zahvaljujući činjenici da je Terry Jones tokom 1979. i 1980. godine u svom stanu u Londonu imao bejbi siterku Živanu Aničin, koju sam kasnije posetio u Srbiji 1993. godine. Živana i ja smo ostali u kontaktu, i venčali se 1994. Nešto kasnije, 1996. godine, nas dvoje smo organizovali gostovanje Terryja Jonesa i njegove žene Alison na beogradskom FEST-u.

Šta je to što nalazite da je interesantno ovde na Balkanu? Mislite li da ima nade za nas Balkance?

Ono što mi se dopada na Balkanu i naročito u Srbiji je da je ovde tako različito u odnosu na SAD i Veliku Britaniju. Iako ne govorim baš dobro srpski, vrlo mi se dopada da ovde živim. Nadam se da ću tu i ostati do kraja života. Mislim da za srpski narod i ostale Balkance ima nade samo ako ne pristanu na suludi plan SAD da dominira svetom. Verujem da nakon pada SAD (što mora da se desi), one zemlje koje uspeju da sačuvaju distancu će bolje proći od onih koje se pretvaraju u minijaturne verzije SAD.

Šta je NAJGORE u vezi sa Srbijom i Balkanom?

Za mene je najgore to što ovaj region hrli da se pridruži Američkom Novom Svetskom Poretku umesto da se drži podalje i da zadrži vlastitu kulturu i identitet. Mislim da je bolje za Jugoslaviju (ili Srbiju i Crnu Goru) da živi u siromaštvu nego da se pridruži društvancetu koje čine marionete Ujka Sema. Ali priznajem da govorim sa stanovištva autsajdera koji nije zaista upleten u realnost srpske ekonomije. Itekako mogu da razumem da mladi ljudi ovde više vole da dožive prosperitet u vlastitoj zemlji, nego da jure za tim u SAD, Kanadu, Australiju ili Nemačku, ali radije bih da vidim da taj prosperitet iznikne iz lokalnog napretka i inicijative, nego da to bude plaćeno od strane Američke ambasade.


Clanci preuzeti odavde (ima jos int. shtiva, vidi desno 'menu'):

http://www.balcanis.com/index5.html

***