FORWARD by Slobodan Vladušić

[Ghoul]

ubeležite i ovaj roman u svoje liste fanta-naslova iz ove godine.
ako je već onaj BOKELJ pre godinu-dve bio mejnstrim fanta a da to nije ni znao (?), ovo ovde je svakako svesniji, i očigledniji primer upotrebe žanrovskih motiva u nežanrovske, tj. mejnstrim svrhe. iako je podnaslov 'krimikomedija' – ovo jeste i SF.

dešava se u bliskoj budućnosti kojom vladaju genetske modifikacije i rijaliti šoui, korporacije i poplava informacija novog globalističkog sela.
narator je kamera sa AI (!), i njene cinične opaske o ljudima i pojavama koje beleži prilično su zabavne.

pročitao sam tek prvih 50ak strana, pa neću, za sada, opširnije, nego kad završim, ali već i na osnovu ovolikog uzorka mogu reći bar ovoliko:
a)   knjiga JESTE SF (u širem smislu)
b)   knjiga JESTE vrlo duhovita, zabavana i puna pametnih opservacija, te stoga već sada ima Ghoul's seal of approval.

detaljnije, kad završim, a ako me neko pretekne, nek javi impresije.

[zakk]

Video sam to negde... Kod Nevidljivog? Draže?

[Boban]

[Ghoul]

a za slučaj da više volite da čitate text nego JPG, ovaj prikaz imate i ovde:
http://www.politika.rs/rubrike/Kultura/Apsurdi-danashnjice.sr.html

inače, pročito sam knjigu, odlična je, detaljniji osvrt - kad stignem.

[Boban]

jesi li primetio da jedino tvoje tekstove Politika ne onlajnuje?

[Ghoul]

jesam.
pa mora zbog nečega ljudi te novine i u papirnom izdanju da KUPUJU!
za dž. obično okače neke manje zanimljive stvari.

[---]

ja sam pročitao veći deo knjige, nije mi se to dopalo ništa, meni je Forward, što bi rekli, 'nako. štreberski, arogantan, često usiljeno duhovit, kao, najpametniji, a s vremena na vreme mu se omaknu baš glupe greške.

mogao bih reći da se slažem sa prikazima tihomira brajovića (sa suštinom, ne računam kritičarske egzibicje) i vladimira arsenića (ne računam ideološka potkusuravanja).

Evo dva romanopisca čije se autorske biografije više razlikuju nego što međusobno sliče. Igor Marojević pripada generaciji rođenoj šezdesetih godina prošlog veka, u svojoj bibliografiji ima četiri romana, dve pripovedne zbirke, internacionalno iskustvo i afirmisan je kao jedan od najglasnijih, u izvesnom smislu već etabliranih i rutiniranih "mladih lavova" na domaćoj pripovednoj sceni. Slobodan Vladušić dolazi pak iz generacije sedamdesetih i do sada je objavio tri kritičko-esejističke knjige, afirmisavši se pre svega kao agilni "hermeneutičar u tranziciji", a potom i kao kolumnista, što znači da je Forward njegov beletristički prvenac.
Postoji, međutim, makar jedna dodirna tačka između romana koje su Marojević i Vladušić s početka jeseni izneli pred lice javnosti. Ona se tiče one finansijske i moralne podrške koja obično nosi naziv književne stipendije. Tako iz pratećih napomena saznajemo da je Marojevićeva knjiga završena zahvaljujući pomoći berlinskog "Literaturische Colloquiuma", a Vladušićeva zahvaljujući stipendiji fondacije "Borislav Pekić". Bar na prvi pogled, to su podaci koji nemaju mnogo veze sa samom narativnom fikcijom, ali imaju s onim što je okružuje i prati kao svojevrsna senka njenog estetskog postojanja.
Pišući na drugom mestu o "fondiranoj književnosti" koja počiva na "slatkoj peni" stipendija, iza kojih po pravilu stoji prećutna i zakulisna logika korporacijske, u osnovi politički zainteresovane podrške i "lojalnost idejama koje su... prezentovane spindoktorskim kanalima", Vladušić, doduše, razlikuje postojanje ili nepostojanje veze između fondacije i tradicije na koju se naslanja stipendirana knjiga. I gle čuda, stipendija Pekićeve fondacije, upravo ona čiju podršku je dobila knjiga ovog debitanta među romansijerima, navedena je kao praktično jedini primer valjanog postojanja te veze.
Ovo je utoliko simptomatičnije što Vladušićev roman, u podnaslovu imenovan kao "krimikomedija", dobar deo svoje inače zavidne verbalne energije posvećuje upravo ironijsko-satiričnoj kritici korporaci jske brendomanije, sveukupne "proizvodnje" civilizacijskih simulakruma i tržišno-ideoloških opsena. Uslovno shvaćenu pekićevsku "vezu", oslonjenu, recimo, na moguće prizivanje narativnih opsesija 1999. ili Atlantide, pri tome predstavlja bizaran, dobrim delom i pretenciozan pripovedački postupak koji paradoksalnu odbranu onoga što je ostalo od humanosti spaja sa sveprisutnom fascinacijom posthumanističkim svetom tehnoloških inovacija (futuristička "scenografija", artificijelni narator prvog od tri dela romana u vidu kamera-naočari!).
Tkajući gustu, katkad gotovo neprohodnu narativnu teksturu, unutar koje se pripovedači smenjuju u cilju ostvarenja pekićevske (po)etike "davanja najboljih šansi", a slobodno i nemotivisano, stiče se utisak, prepliću složene kulturološke reminiscencije, niskomimetske doskočice i skaradnosti te višestruko parodirani žanrovski toposi, autor Forward-a sačinio je dvostruko "kodirano" štivo. Gledano "na prvu loptu" ono svojom relativno prozirnom antiglobalističkom retorikom može da privuče manje zahtevne čitaoce, a svojim ukupnim ustrojstvom treba, čini se, da zainteresuje i zadovolji one druge, sofistikovanije knjigoljupce.
S druge strane, Marojevićev roman, koji po već pomenutoj klasifikaciji verovatno podleže pomenutoj primedbi o nedovoljno transparentnoj vezi između davaoca i korisnika stipendije, svojim literarnim uobličenjem ipak "igra" na znatno jednostavniju i makar zanatski transparentniju "kartu". Počivajući u velikoj meri na svojevrsnoj obnovi mimetičko-realističke poetike, umesto "sablasnih" naratora i groteskno izobličenih karaktera Parter u svom središtu ima gotovo tipski "izgubljenog" junaka, pripadnika proćerdane generacije Miloševićevog doba, Luku Razića, ekonomskog emigranta i povratnika koji životari kao šanker i prodavac internet-muzike "ispod tezge". Za razliku od Vladušića, koji razuđeni pseudo-krimi zaplet svog romana s kontraideološkim pikanterijama i eruditnim dosetkama, "da se Vlasi ne dosete", smešta u imaginarnu Rumuniju s mnogim odlikama ovdašnjosti, M arojević oporo, stilski katkad odveć komotno, a narativno i kompoziciono uglavnom pravolinijski prikazuje generacijske odjeke dobro poznate tranzicijske stvarnosti u urbanom mikrosvetu novobeogradskih i zemunskih splavova kojima defiluju razočarani buntovnici, neostvareni umetnici te ostvareni narkomani i instant-parajlije.
Oko novca i onoga što ide uz njega vrti se, uostalom, mnogo toga u ovim, tako različitim, a opet, u nečemu ipak i sličnim knjigama. "Slatka pena" stipendija, koja preliva njihove narativne rubove, pojavljujući se kao vidljivi ili pak skriveni ideološki "brend", pri tome zapravo predstavlja svojevrsnu "monetu" za "potkusurivanje" i konkurentsku razmenu ove nove pragmatičnosti u srpskoj književnosti, u izvesnom smislu nepoznate prethodnim generacijama. Bez obzira na to da je li rezignirana (Marojević) ili "pregrejana" (Vladušić) u pitanjima lokalističko-globalističke kontroverze, ova literatura neumitno je, naime, spisateljski "angažovana", tj. odlučujuće "zaražena" aktuelnom politikom i njenim simboličnim derivatima na način koji više ne ostavlja prostor za opstanak iluzije tzv. lepe književnosti i njoj svojstvenog bezinteresnog sviđanja.
Poput njihovih junaka, koji svoje protivrečno, u isti mah privremeno i prinudno pribežište od užasa tranzicije i krize pronalaze u virtuelnim svetovima kompjuterski shematizovanih identiteta, i autori ove proze kao da zapravo, voljno ili nevoljno, tematizuju tek "gejmerski" aktivno "konektovanje" u globalnu kulturnu utakmicu, u kojoj je, istina, moguće odabrati "stranu", ali – uprkos svemu – ne i uslove i pravac kretanja. Otuda i čitanje ovih romana u neku ruku nalikuje doživljaju učestvovanja u kakvoj prepoznatljivo dizajniranoj i trasiranoj narativnoj "igri" prve ili pak druge generacije: ako baš i nije otprve vidljivo, sve je nekako predvidljivo i u "zadatim" okvirima odigrano, bilo da je krajnje svedeno ili krajnje egzibicionistički izvedeno, bilo da počiva na primeni "uvezenih" parametara na domaće prilike, ili, obratno, pokušava da njih saobrazi ovdašnjim "standardima". "Forward" ili "backward", "napred" ili "nazad", nisu li to, najposle, dva lica u osnovi iste opsene na kojoj bujaju ovdašnji ukusi "slatke pene" i knjiga koje su u izvesnom smislu njima obeležene?

Tihomir Brajović

http://www.knjigainfo.com/


Skrivene žudnje Bože Govedine
Forward, Slobodan Vladušić

Ovaj roman bi se mogao čitati kao politička alegorija u kojoj je Boža Govedina glavni lik romana, a čitava detektivska priča samo kulisa za nešto drugo. Predstavljen s malo sprdnje i mnogo ljubavi, on je naš čovek koji je mračni predmet želje (object petite a), igračka velikih i zlih sila oličenih u glasu koji se pojavljuje u poslednjem poglavlju romana. Ovo zvuči plauzibilno kada se uzme u obzir briga o nacionalnoj kulturi koju je Slobodan Vladušić iskazao u svojoj polemici sa Ivanom Čolovićem, ili u gotovo svim tekstovima objavljenim na sajtu NSFM
Problematika žanra i poigravanje njegovim konvencijama, stalna igra iskakanja i uskakanja u granice koje diktira određeni skup normi, sve je to, u stvari, problematika kojom bi trebalo da se bave kritičari, istoričari i teoretičari književnosti. Čitaoci bi trebalo da uživaju i da u svom uživanju prepoznaju neke znakove pored puta, a neki bi trebalo da zauvek ostanu samo doživljeni, a naslućeni. Ipak, potpuno izneveravanje žanra budi i kod čitalaca revolt, jer koliko god bio lucidan, um svakog od nas naučen je da radi po određenim modelima, s obzirom da mu je tako lakše. Ako mu uskratite zadovoljenje modela, a pritom mu ne pružite plauzibilno objašnjenje zbog čega to činite, onda možete računati sa nezadovoljstvom i odbacivanjem, a to je nešto što nijedan pisac ne želi da probudi kod svojih čitalaca.
Za Slobodana Vladušića, doskorašnjeg člana Ninovog žirija, kritičara i predavača na Filozofskom fakultetu Univerziteta u Novom Sadu, perjanicu NSFM, debatnika i debatologa, nikakav problem nije da shvati kako funkcioniše jedan žanr. Naprotiv, ubeđen sam da on to veoma dobro zna. Ipak, u svom romanesknom prvencu Forward (Stubovi kulture, 2009) on čini nekoliko žanrovskih transgresija koje čitaoca ostavljaju zbunjenim i nezadovoljnim, a bojim se da će doći i do odbacivanja. Dakle, Forward je detektivski roman u kojem ubica ostaje nepoznat, a o pravednoj kazni nema ni reči (iako, pravo budi, kazna nije deo žanra, osim ako vam uzor nije Dostojevski). No to nije jedini, a po mom mišljenju ni najveći problem koji ovaj roman ima.

U prvom i najdinamičnijem delu romana, u kojem se žanr najdoslednije prati, narator je televizijska kamera, ali ne obična, već se radi o nečemu što bi se moglo nazvati svesnom mašinom, čak i duhovitom mašinom. Ipak, na nekoliko mesta nas naratorski glas podseća da se radi samo o kameri, te joj se odjednom perspektiva sužava upravo na onaj nivo koji bismo očekivali od mašine. Pored toga, ton kojim se pripoveda odudara od onoga što bi se moglo nazvati hladnim okom kamere, dokumentarističkim beleženjem događaja koji se odigravaju u vidnom polju njenog objektiva, koje se u ovom slučaju podudara sa vidnim poljem čoveka koji je nosi – Božom Govedinom. Kroz menjanje perspektive, njeno sužavanje ili širenje, nazire se sukob koji autor nije uspeo da razreši, odnosno on nije siguran koji je opseg znanja njegovog pripovedača, da li se on svodi samo na ono što može da sazna, vidi, čuje ili se kroz poređenja, zaključke, čak i nagoveštaje emocija, ova kamera približava ljudskosti, detektivu u ovom žanrovskom slučaju. Nekom se može učiniti da je ovaj pristup originalan, međutim on je u svojoj originalnosti jalov, jer ne obezbeđuje koherentnu detektivsku priču te stoga umanjuje onaj slatki užitak koji čitalac može da oseti kada uspe zajedno sa detektivom da reši slučaj, odnosno da pogodi ko je ubica.
Klasičan detektivski žanr britanskog tipa oličen u detektivima poput Šerloka Holmsa, Herkula Poaroa ili gospođice Marpl, obično igra na kartu lažne pretpostavke i, u tom smislu, Forward ne izneverava žanr. Naime i u njemu se javljaju dve pretpostavke koje se u svojoj punoći predstavljaju u dva dela romana, ali nijedna ne "pobeđuje". Nema više instance, koju u najvećem broju slučajeva zauzima detektiv, a koja bi ih opovrgnula i korigovala. U tom smislu, ostaje nejasno zbog čega se Forward uopšte poslužio žanrovskom matricom jer je ona proigrana i/ili preigrana gotovo na svakoj od nosećih strukturnih tačaka. Evo još jednog primera - i u prvom i u drugom delu rom ana, perspektiva koju čitalac deli je perspektiva pratioca detektiva (glavni književni uzor je svakako Dr Votson) ali onog, koji bi doneo odluku i koji bi na kraju uhvatio ubicu, nema. Teško je reći da su Suzana Ćulafić ili Petar Petrović detektivi, oni su pre sve ono što detektivi nisu ili što u klasičnom modelu ne bi trebalo da budu - što nužno nije pogrešno, samo ostaje nejasno, čak i u iščašenom svetu romana, zašto nema rešenja, zašto je nevažno ko je ubica.
Ova pretpostavka bi se mogla pravdati nekolicinom načina koji su u skladu sa Vladušićevim političkim delovanjem, gde bi se roman onda čitao kao politička alegorija u kojoj je Boža Govedina glavni lik romana, a čitava detektivska priča samo kulisa za nešto drugo. Predstavljen s malo sprdnje i mnogo ljubavi, on je naš čovek koji je mračni predmet želje (object petite a), igračka velikih i zlih sila oličenih u glasu koji se pojavljuje u poslednjem poglavlju romana. Ovo zvuči plauzibilno kada se uzme u obzir briga o nacionalnoj kulturi koju je Slobodan Vladušić iskazao u svojoj polemici sa Ivanom Čolovićem, ili u gotovo svim tekstovima objavljenim na sajtu NSFM.
No, da ne bih bio nepravedan, Forward jeste roman koji je konačno na jezičkom planu pokazao malo više brige i hrabrosti, nego većina onih objavljenih u poslednjih dve-tri godine. Vladušić je na momente veoma duhovit i britak. Moglo bi se reći da je na mikro planu ovaj roman veoma zanimljiv za čitanje, ali kada se uzme u obzir ukupna slika, onda on gubi sve one kvalitete koje bi mogao da ima. Ukoliko prihvatimo čitalačku pretpostavku o alegoričnosti Forwarda, nećemo izgubiti ništa od čitalačkog uživanja u detalju, ali će big picture biti kudikamo više zabrinjavajuća.

Vladimir Arsenić

[crippled_avenger]

Žiko, jel ima šanse da Ghoula prime u P-70?

[Ghoul]

valjda bi ghoul prvo trebalo da se prijavi, tj zatraži prijem pre nego što ga 'prime'?

[crippled_avenger]

Meni sutra stiže knjiga pa ćemo da vidimo jel ima kvaliteta ili si samo izrespektovao Vladušića pošto ti je govorio na promociji...

[Ghoul]

i ti si mi govorio na promociji, pa te 'nisam izrespektovao' kad si isporučio film koji je, po meni, bio loš. 

[crippled_avenger]

Pa mene nisi ni morao pošto sam i ja mislio da je film loš (doduše malo mi je krivo što ga nisam isporučio, lakše bi mi bilo da je loš a da je bilo po mome) a Vladušić pretpostavljam misli da je njegov roman dobar (i uostalom sam ga je pisao , niko mu se nije mešao). U svakom slučaju umeš da ti izrespektuješ kad zatreba, nisu tebi takve varijante strane... Setimo se SAMOUDICE

[Ghoul]

ne razumem šta oćeš reći za SAMOUDICU?
da je to loša predstava koju sam ja hajpovao iz interesa a ne zato što sam mislio da je dobra?
or what?

[Agota]

joj,pa losa je predstava,mozda sto sam u razmaku od par dana posle pogledala terapiju a to mi se dopalo,ne znam ...

[crippled_avenger]

Nadam se da će se uskoro ispostaviti da je junak knjige neko ko piše loš roman pošto su prvih 30 dana prilično neprhodne, kao skup kolumni nekog sedmorazrednog Meha K.

[crippled_avenger]

Sad sam na 60. strani i knjiga je jeziva ali što je još gore izgleda da to nije knjiga o piscu koji piše loš roman pošto bi do sada valjda već počela priča o tom piscu.

Iako ne spadam među one koji misle da neki tekst da bi se štampao u formi knjige mora da ima previsok nivo, ipak mora da ima neki nivo da bi se smatrao literaturom. FORWARD u tom smislu, svakako nije nešto što bi trebalo da nosi kako etiketu Stubova Kulture tako i status nekog kao ozbiljnog romana.

Mislim da su ove kritike preblage. Za ovih 60 strana što sam pročitao, jedva se probijam kroz tekst, ovo niti je smešno, a toliko je usiljeno da ne sme da ne bude smešno (pošto inače nema svrhu) niti je nešto naročito znakovito. Pojedine situacije su prokomentarisane nekim kao filozofskim opservacijama ali to je sve na nivou blogrske dosetke, čak ne ni ozbiljnije kolumnističke retorike.

Iako ne smatram da su blogovi stvar za bacanje, niti da ih treba zanemariti, uostalom oni su još sa Pavlom Ćosićem ušli na velika vrata u našu literaturu, ipak se razlikuju tekstovi radi kojih se seče drvo od onih za čije je objavljivanje dovoljno da se uznemiri i malo pomuči određeni broj elektrona.

Trudim se da pročitam svaku knjigu koju započnem do kraja, ali FORWARD spada među one koje su me naterale da ozbiljno preispitam svoje principe.

Što se SFa tiče, mislim da je vickasta budućnost ovog romana tek u pukom formalnom smislu SF, ali su te budalaštine u FORWARDu više ponižavanja ideje SFa i opisivanja budućnosti.

[Le Samourai]

Od ovol'ke kontroverze skoro mi dodje da je prochitam.

[Alexdelarge]

Intervju: Slobodan Vladušić, pisac
Pogled na Evropu sa margine
U suštini, ,,Forward" se mogao događati, i događa se, u svakoj evropskoj zemlji, u većoj ili manjoj meri. Zato, osim nekih naših pisaca i pesnika, ovim romanom hode i duhovi Dantea i Rablea

Prvi roman našeg poznatog književnog kritičara i univerzitetskog profesora Slobodana Vladušića ,,Forward", u izdanju beogradskih ,,Stubova kulture", još u formi sinopsisa dobio je stipendiju Fondacije ,,Borislav Pekić". Pod motom ,,đavo je uvek u detaljima", i pod okriljem žanra krimi-komedije, Vladušić radnju smešta u Rumuniju i razvija je kroz mnoštvo tragikomičnih pojedinosti.

Haos istrage ubistva novinara Maka Marina dešava se, prevashodno, kroz medije, viđen okom kamere, a radnja se kreće od humora i burleske do tragičnih obrta viđenih u našoj realnosti.

Poznavaoci kažu da je roman ,,Forward" jedan od ozbiljnih kandidata za NIN-ovu nagradu. Slobodan Vladušić (1973) do sada je objavio tri knjige eseja, studija i kritika iz srpske i svetske književnosti: ,,Degustacija smrti", ,,Na promaji" i ,,Portret hermeneutičara u tranziciji".

Najuočljivija osobenost Vašeg novog romana jeste to što je glavna uloga data kameri. Da li poverenje ukazujete njenoj ,,višoj inteligenciji" i svevidećem oku, ili ste nepoverljivi prema onom humanom u čoveku, koje treba da istraži istinu?

Darujući kameri ulogu jednog od pripovedača ,,Forwarda" pokušao sam da oneobičim i dehumanizujem priču. Razume se, nisam to učinio tek iz razloga puke literarne igre, već zato što sam na taj način hteo da uvedem čitaoca u jedno posthumanističko, odnosno antihumanističko doba u kome čovek više neće biti mera svemu, već sirovina za sve ostalo. Mi danas stojimo na pragu tog doba, i ja sam samo neke već prisutne realne tendencije zumirao u svom romanu kako bih ih istakao. A gde se nešto zumira, tu više ljudsko oko nije dovoljno.

Kroz krimi-komediju Vi ste, u stvari, i dalje ozbiljan kritičar: ubistvo rumunskog novinara Maka Marina rešava se u rijaliti šou-programu koji se ironično zove ,,Pravda mora pobediti". Da li je slučajno ubijen novinar, da li pravda pobeđuje?

Mislim da je novinar ubijen iz tehničkih razloga: priča je odnekuda morala da krene. Ipak, oko profesije Maka Marina zaista se mogu isplesti neke simboličke veze kojih, dok sam pisao knjigu, nisam bio svestan, i to je dobro jer roman valjda time potvrđuje da je živ. Bilo bi užasno da on izgovara samo rečenice koje je naučio od mene. Što se tiče pravde, ne čini li Vam se da se ta reč u Srbiji danas prilično retko čuje? To je loše znamenje. Pravda počiva na ravnoteži, bolje reći na uravnoteženosti, pa nije slučajno što je njen simbol vaga. A Srbija danas, na žalost, nije uravnoteženo društvo. Slaba nam je uteha što je i svet izgubio ravnotežu. Jadan je to alibi. Tako sada imamo i studente prava koji se hvale da pravo nema veze sa pravdom, i novinarski pomladak koji se hvali svojom titulom profesionalnih neznalica i pisce koji se busaju svojom ideološkom uniformnošću i jednoumljem. Zamislite njihov svet: to je ,,Forward".

Da, ali ,,Forward" jei svet sa mnogo potencijalnih ubica, jeftinom televizijskom zabavom, plavušama naduvanih usta, agencijama koje priređuju terorističke igre, nasiljem, primitivizmom. Međutim, nije ubica Vaš glavni junak već smrt, strah od smrti i ništavila?

Filozofija nam je pokazala da svest o smrti ne mora da izazove samo jezu već i jedno posebno treperenje života koji, tek u društvu te svesti, postaje, da tako kažem, životan. Međutim, moderna vremena sakrivaju smrt od čoveka, pa kada se ona pojavi onda nam izgleda kao siledžija koji je došao da nam nešto otme, a ne kao sufler koji je sve vreme naše životne predstave tu, sa nama. Mislim da večni život ne bi bio ništa manje ništavilo, a u svakom slučaju, neće ni biti dostupan svakom pojedincu.

Zašto u priči prelazite granice Srbije i odlazite u Rumuniju?

Srpska književnost nije provincijalna književnost. Ona je putovala i pre, i nema razloga da ne putuje i sada. Otuda i priča u romanu ,,Forward" može da počne u Temišvaru, dakle u Rumuniji, zato što tamo počinje i ,,Druga knjiga Seoba". Razume se, nije mi bio cilj da time pokažem da volim Crnjanskog, odnosno da sam ga čitao. Postoje dublje veze: jedan moj čitalac mi je, recimo, sugerisao da je reč ,,forward" modernizovani prevod reči ,,seoba". Na tome sam mu zahvalan, tim pre što meni tako nešto nije ni palo na pamet. Dakle, za mene ne važi pravilo da kada kažem Rumunija mislim na Srbiju. Žao mi je što ću na taj način razočarati one koji bi sve da čitaju isključivo kao političku alegoriju, ali mislim da se ipak književnost ne može svesti na meru njihove, moram to da primetim, prilično nejake inteligencije. Rumunija je, dakle, jedna fikcija koja se hrani simboličkim potencijalom realne Rumunije. Kako je tamo, ne znam, nikada tamo nisam bio. Rumunija u mom romanu i Rumunija na geografskoj karti nisu otuda iste zemlje. U suštini, ,,Forward" se mogao događati, i događa se, u svakoj evropskoj zemlji, u većoj ili manjoj meri. Zato, osim nekih naših pisaca i pesnika, ovim romanom hode i duhovi Dantea i Rablea. Dakle, ,,Forward" je pogled na Evropu sa njene margine, a poznato je da se sa margine sve bolje vidi nego iz centra.

Ipak, usred tog mnoštva besmislenosti i praznine, ispraznih istraga, provejava nostalgija, neotkrivena klavirska kompozicija Dina Lipatija, kao najdalja tačka do koje je stigao ljudski duh. Na kojoj tački razvoja jeste sada ljudski duh?

Ne znam odgovor na vaše pitanje. Nisam siguran da ga iko zna. Ono što je, čini mi se, jedino izvesno jeste da godine i decenije koje dolaze neće biti ni nalik onima u kojima živimo ili onima u kojima smo živeli. To znači da neke od stvari na koje smo sada navikli, pa ih smatramo prirodnim, neće više postojati. Svet će, verovatno, biti suroviji ali oni koji dolaze neće znati za naše današnje značenje reči ,,surovost". Gledajući u budućnost, možemo se i mi pitati, kao jedan naš pesnik vizantijske provenijencije: ,,No, ko će da nas razume?". ,,Forward" ne može da odgovori na to pitanje ali će, nadam se, nekoga od onih koji dolaze zainteresovati to da nas razume.

Marina Vulićević

http://www.politika.rs/rubrike/Kultura/Pogled-na-Evropu-sa-margine.lt.html

[---]

priča se po čaršiji da su forward, vuk drašković i đorđe pisarev u najužem izboru. zna se za koga navijam, naravno. ravna gora pobediti noćna mora.

[Ghoul]

eh, da, neko mi reče da vukov roman navodno ima elemente fantastike i/ili horora, jel neko to čito?
žiko? priznaj!

[---]

ima, ima, plus teme psihijatrije, psihologije itd. nešto kao zakasneli drugovi markse i borhes. mislim da se mora analizirati na ovom forumu.

[crippled_avenger]

A jel za razliku od Vladušića ima neke elemente romana?

[---]

ima, duhovito je i, onako, postmoderno, mada na momente naivno. ali definitivno prvih nekoliko strana počinješ da gajiš razumevanje za NIN-ov žiri. sva sreća, brzo te prođe.

[crippled_avenger]

Ako Vladušić dobije NINovu nagradu, onda Vuk ima puno pravo da napravi novi 9. mart.

[Boban]

Prošli put kada su nameštali da Vuk dobije, žiri je u očajanju izabrao bilo koga, tj. Arsenijevića, što je vreme pokazalo da je čovek kao pisac potpuni promašaj.
Suština nameštanja u ovakvim situacijama je biranje 4 autsajdera u finalnih pet, jer sve do tih pet, žiža javnosti ne posmatra to tako pomno; svi nekako podrazumevamo da će se kao izabrati pet najboljih, pa onda šta bude. Ali praksa mnogih godina unazad pokazuje drugačije; tu se već sklone neka jaka imena , obavezno ubaci nekoliko anonimusa i onda se lakše krmari do cilja.

[crippled_avenger]

Pa da, ali Žika mi kaže da je taj Vladušić autoritet, profesor i sl. Da li je on autsajder? Evo, čak mu se i Ghoul dodvorava ovde na Forumu (iako po samom sadržaju knjige i obiljem humora koji referiše na sport sasvim je jasno da Ghoul baš ni ne razume o čemu se radi), da li njega možemo smatrati topovskim mesom? Ne znam.

[---]

ovo što boban kaže nije bez neke. mada, moje informacije zasnivaju se uglavnom na čaršijskim pričama i informacijama po kafanama, ali iz nekih izvora (univerzitetski profesori, pisci, čak i nekadašnji članovi žirija) čuo sam da se baš tako kako boban priča radi ako se žiri dogovori kome će dodeliti nagradu. s druge strane, postoji i sabotaža pojedinih članova žirija: tipa, cilj ti je da pobedi drašković i ti glasaš da u prvih pet uđu neki totalni anonimusi plus drašković, i nadaš se da je još neko od članova žirija ubacio draškovića. pošto se radi metodom poklapanja imena pisaca, bez obzira na redosled, imaš dobru varijantu da drašković stvarno uđe bar u najuži izbor od pet (ili tri) romana. tu se onda lome koplja i kreće ubeđivanje, šta ja znam šta se sve zbiva na sastancima NIN-ovog žirija.

takođe, sami pisci pričaju da je mnogo važno koliko je pisac dobar sa članovima nekog žirija.

međutim, meni se čini da se sa tim teorijama zavere preteruje, i da su nagrađene knjige često najkvalitetnije što imaš u tekućoj godini, jer nije ni žiri baš rad da se kompromituje i da izabere neku budalaštinu. sad, svašta se dešava, ali prirodno je da se nagrade profilišu i da nagrada koju dodeljuje jedan nedeljnik ne bude objektivna (onoliko koliko je to moguće) već da se otprilike može naslutiti kakav profil pisaca neka nagrada forsira. i to će se, vjerujem, sa privatizacijom kulturnog prostora, dešavati sve češće. dominantna ideološka usmerenja vlasnika časopisa, pa uredništva, pa interesnih sfera iz politike/obrazovajna/izdavaštva, diktiraće listu izabranih članova žirija, a ti će članovi dodeljivati nagrade i po svom ideološkom i političkom ukusu, a ne samo po čisto književnom kvalitetu (ako tako nešto uopšte postoji). zapravo, već sada mi znamo otprilike kakav roman može da dobije nagradu na konkursu VBZ-a za neobjavljen rukopis, šta dolazi u obzir za Andrićevu nagradu, a šta za NIN-ovu. i manje-više nam je jasno kad vidimo da su u žiriju, lupam, teofil pančić, saša ćirić i tihomir brajović - kakav je laureatov roman.

ako su moje teze tačne, kada se dogodi potpuna profilizacija nagrada, verovatno će nastati pritisak neke nazovi "nezavisne" intelektualne scene i javnosti, pa će biti osnovana državna, nacionalna nagrada gde će država pokušati da garantuje "objektivnost", te će najugledniji pisci/kritičari, dokazani uspehom kod ozbiljnih/uglednih inostranih i domaćih časopisa i izdavača "visoke kulture", dodeljivati nagrade. naravno, i to će biti relativno, ali mislim da će postojati pokušaj uspostavljanja nekih kriterijuma na nivou države. i ta nagrada će dobiti svoj profil, a to če biti, mislim, ono što najčešće prepoznajemo kao tradicionalan način pripovedanja, u maniru mimetičke proze i realističkog nasleđa, sa društvenom relevantnošću itd.

otišao sam u pravcu nagađanja i tarabićkog razmišljanja o književnosti, i vrlo je moguće da nisam u pravu.

[Alexdelarge]

kad vas ovde "slusam", dodje mi da se zapitam: cita li ziri uopste te knjige koje konkurisu za nagradu?

[---]

ma naravno da čita, ali ne treba imati iluzija da u žiriju sede neki Bogovi Estetike koji nam garantuju Najbolji od Svih Svetova. s druge strane, iluzija je i da su oni budale koji nemaju pojma. ja sam pročitao dosta od ovih 15 koji su u najužem izboru za nagradu, i to je sve estetski relevantno, nisu u pitanju totalne gluparije, ali je pitanje iz kog ugla se gleda na književnost (recimo, vladušićev i draškovićev roman dolaze iz potpuno drugačijih proznih tradicija, suprotnih su književnih i političkih uverenja, i sl.), i tu će, čini mi se, neminovno doći do raspada "integralističke" aure NIN-ove nagrade. jednostavno, utvrdiće se šta dolazi u obzir a šta ne za određenu nagradu. znači, taj oreol Bogova Estetike će propasti. doba je pluralizma, kapitalizma, tržišta, šta da radite.

NIN-ova nagrada još uvek čuva takav neki oreol objektivnosti, ali mislim da će ga uskoro izgubiti zbog promene društvene i ekonomske situacije. ili će bar biti prinuđena da se srčano bori za svoj status. recimo, andrićeva nagrada, koja je bila najuglednija nagrada za pripovetku, izgubila je kredibilitet kod mnogih iz samog esnafa, akamoli kod obične publike koju više ič ne zanima blurb "dobitnik andrićeve nagrade", naprosto jer ne zna šta da očekuje od takvog blurba - jedne godine je laureat miroslav toholj, druge mihajlo pantić, treće ljiljana dugalić, i evo sad - mirko demić. ja tu ne vidim nikakav kontinuitet, a polemike se samo otvaraju (liberali gunđaju zbog nacionaliste toholja, publika ne prepoznaje kvalitet pripovedaka, itd.).

[Mica Milovanovic]

NOVI SAD - Dobitnik ovogodišnje književne nagrade ''Stevan Pešić" je pisac Đorđe Pisarev iz Novog Sada, za delo ''A ako umre pre nego što se probudi" u izdanju Agore.

Žiri u sastavu Jovan Zivlak, Vladimir Gvozden i Franja Petrinović je naglasio da  dobitnik  Đorđe Pisarev  pripada redu istaknutih srpskih pripovedača koji svojim senzibilitetom i veštinom pisanja dočarava i život i smrt i ljubav i strast.

Priznanje Stevan Pešić, književniku Đorđu Pisarevu, biće uručeno 11. decembra u biblioteci u Kovilju u 19 časova.

Ljudi, da li je iko od vas pokušao da pročita ovo? Ja sam nekoliko puta pokušavao i pitao se da li sam normalan. Da li je neko gore navedenim članovima žirija pokušao da saopšti da je Tito umro?

[Ghoul]

kad smo kod toga, mićo - il neko drugi - si ti ikad probo da čitaš njegovu GOTSKU PRIČU?
to sam svojevremeno (circa 1991.) listao u nekoj knjižari, i delovalo mi - uprkos naslovu - kao neviđeno, nečitljivo izdrkavanje i smaranje.
al otkud znam, tad sam još bio maloletan.

[scallop]

Ja bih samo o nagradama: Nagrada je onoliko važna koliko ugleda ima. NIN-ova nagrada je imala ugled, sada ga ima sve manje. Institucionalizacija ne rešava pitanje meritornosti. Eto, nagrada koju dobije Pisarev i nije neka nagrada. Pošto se već otima oko izdanja Emitora (!) sa kvalitetom se pozdravio. 

[ginger toxiqo 2 gafotas]

...i Slobodan Vladušić, autor verovatno najužasnijeg među primećenim i pohvaljenim srpskim romanima u protekloj godini, bloguje u BLICu... evo dosadašnjih tema:

* Dečija prava
* Regionalna budala u samozakucavanju
* Da li je resavska škola prepisivanja srpska sudbina?
* Unutrašnji organi ili svaki je Srbin samousluga
* Zvezda i Partizan ili razroka Srbija
* Minhen i Berlin ili o Vojvodini...
* Kasirke
* Facebook, ili zašto više ne koristimo telefon
* Ovo još niste čitali (u opkladu) !

[Kunac]

Hmmm... Kasirke. Zvuči kinky.

[---]

taj roman je "carevo novo ruho". svi ga hvale da ne bi ispalo da su glupi pa ne razumeju.

[ginger toxiqo 2 gafotas]

taj roman je "carevo novo ruho". svi ga hvale da ne bi ispalo da su glupi pa ne razumeju.

...upravo tako, FORWARD je literarno zlodelo i savršen izbor za one koji ostavljaju isti utisak kao i sam autor romana - utisak umišljenih, pretencioznosti i nakaradnom elitizmu sklonih budala...

[crippled_avenger]

Ja moram da priznam da je meni humor u ovom nazovi-romanu prilično prizeman i nekako baš čaršijsko-srpski. Mislim, humor baziran na Vladi Radmanoviću? Ja sam samo jednom u istoriji svojih postova na Sagiti pravio humor o Vladi Radmanoviću i to kad je u prvoj sezoni HEROES dete igralo NBA Live i Vlada bio na ekranu. Go figure.

[---]

ali nema nijedna negativna, oštra kritika. niti jedna. čak je i arsenić bio umeren. ali je zato rastrgao vuka draškovića - a to je laka meta, brale, laka.

[---]

pick on someone of your own size! say... vladušić? if you dare!

[angel011]

taj roman je "carevo novo ruho". svi ga hvale da ne bi ispalo da su glupi pa ne razumeju.

Po tome bi ispalo da je Vladušić car.

(znam šta hoćeš da kažeš)

[Kunac]

Niko neće da prlja ruke. Ja bih rado napisao negativan prikaz (ako knjiga to zaslužuje, a verujem u vaš sud) ali se javljaju tri problemčića:::

1) treba to čudo kupiti
2) treba to čudo čitati
3) treba taj tekst uvaliti nekom da ga objavi - mrka kapa

[angel011]

popboks ne bi hteo?

[---]

ipak mislim da je ovaj drugi problemčić presudan

[Kunac]

popboks ne bi hteo?

Književna rubrika na Popboksu je, nažalost, gotovo potpuno uništena. Sada je spala na jedan prikaz mesečno - što je zaista poražavajuće malo. Pod tim uslovima bolje da su je ukinuli. Naravno, za sve to je kriv Meho, nevaljalac jedan.

[Kunac]

ipak mislim da je ovaj drugi problemčić presudan

Tu si u pravu. Gde ima želje, ima i načina.

[Meho Krljic]

popboks ne bi hteo?

Književna rubrika na Popboksu je, nažalost, gotovo potpuno uništena. Sada je spala na jedan prikaz mesečno - što je zaista poražavajuće malo. Pod tim uslovima bolje da su je ukinuli. Naravno, za sve to je kriv Meho, nevaljalac jedan.

Da ne preteramo, kriv sam jedno... 85%. Ostalo je kriva svetska ekonomska zikra.

[---]

cara Vladušića novo ruho FORWARD ušao u uži izbor za Vitalovu nagradu... agonija se nastavlja.

doduše, u žiriju su sedeli Jovan Zivlak (bivši urednik IK Svetovi, sadašnje Adrese, naklonjen postmodernizmu), i dva njegova tumača: Nikola Strajnić (pisac knjige eseja o Jovanu Zivlaku, ali koji se bavio i Momčilom Nastasijevićem, priredio monografiju o Miliću od Mačve, tako da naginje našima), i Vladimir Gvozden (koji je pisao pogovor za jednu knjigu Jovana Zivlaka, a čiji je ukus na Zivlakovom tragu - Gvozden je prevodio čuvenu knjigu Linde Hačion o postmodenizmu). tako da je, kad se uzme u obzir ukus žirija, logično što su u užem izboru eksperimentator i postmodernista Pisarev, lažni car Šćepan Forward Vladušić (takođe predavač na Filozofskom fakultetu u NOvom Sadu kao i Gvozden i Strajnić), i Ljiljana Đurđić, osnivačica feminističko-postmodernističkog časopisa ProFemina.

međutim, koliko god se žiri trudio da bude moderan i savremen, a zivlak je upravo tako pokušao da opravda uži izbor koji je načinjen, tu nešto opasno ne štima. naime, sve je to lepo, i što zivlak ceni "umetničku književnost", i što ceni eksperimente i književne inovatore, ali ne slažem se s njim da jsu izabrane knjige jedine u duhu savremenog doba, naročito ako imamo u vidu romane Pisareva i Vladušića. ono što ja pratim i čitam iz savremene svetske književnosti ne govori žiriju Vitalove nagrade u prilog. proglašavati tu jednu te jednu postmodernističku zajebanciju za jedinu validnu savremenost, a odbacivati porodične sage i porodične priče kao nemoderne i arhaične - nije dobro i nije tačno. uostalom, pogledajmo nobelovca orhana pamuka (biram ga upravo jer nije po mom ukusu) - njegove najpoznatije knjige upravo su staromodne porodične povesti. baš naprotiv, eksperimentatorsko i hermetično poigravanje jezičkim registrima, žanrovskom književnošću i pozicijom pripovedača - baš to se meni, iz ograničene vizure koju imam, naravno, čini pomalo zastarelim. ni pioniri takvog načina pisanja - džon bart i tomas pinčon, na primer - više ne pišu onako kako ih vladušić i pisarev imitiraju, a i nisu se baš proslavili poslednjim knjigama u tom stilu (the development i against the day). mnogo kritičara povodom njihovih dela konstatovalo je zamor poetika zasnovanih na pastišima stilova, entropiji, metafikciji... i ja sam zamoren Očevima, akamoli njihovim vanbračnim sinovima rođenim u Srbiji.

tako da je meni ovo tapkanje u mestu.

[---]

no, pošto su zivlak i gvozden već dodelili nagradu "stevan pešić" pisarevu, sad valja očekivati da će vladušić dobiti "zlatni suncokret" i 5000 evra.

[Ghoul]

ok, priznajem da sam malo požurio sa lepljenjem "Ghoul's seal of approval" na ovo čim sam počeo da čitam; u drugoj polovini to opasno pada, a poslednju trećinu nisam ni siguran da sam shvatio šta je to trebalo da bude, i zašto, i čemu.

ipak, budući da ja čitam vrlo malo domaće literature, i da za to što čitam imam blaže kriterijume nego za svetsku (a slično važi i za domaći film, pod uslovom da me bar nečim, negde, dotakne) - meni je FORWARD bio okrepljujuć zbog neočekivane doze mizantropije i cinizma, kao i zbog maljem-nabijenog antiglobalističkog etitjuda.

ima tu zabavnih detalja i opservacija i pošalica, mada, priznajem, kako to odmiče dalje, sve više overstays its welcome, tako da mi je krajnji utisak - jedan polovičan roman.
ali svakako ne nečitljiv, sramotan, gnusan, užasan i šta sve ne napisaše gore. izdržao sam ga do kraja iako nisam morao. čak sam čitao bez preskakanja, što je more than I can say za većinu domaćih romana koji mi padnu šaka.

[Mica Milovanovic]

Слажем се. Није овај роман баш толико лош. Да имам 35 година и ја бих га прочитао до краја. Овако...